GROEZROCK, 29. i 30. april 2016., Meerhout, Belgium; Karta: 104 evra
U proteklih četvrt veka Groezrock je stasao u jedan od najrespektabilnijih punk/HC/emo/ska/rock evropskih muzičkih festivala, sa oko 40.000 posetilaca iz gotovo svih evropskih zemalja, Kanade i Amerike. Samim tim, godinama sam ga merkao iz prikrajka, kliktao do besvesti mišem po sajtu festivala i maštao da nekad, nekako, stignem i do njega. Ove godine prvo su objavili da su jedini evropski festival na kome Rancid – povodom prošlogodišnjeg jubileja, dve decenije od objavljivanja – sviraju kompletan album …And Out Come the Wolves, što je bilo ekskluzivna prilika da nadoknadim nepravdu iz 2012. godine, kad mi pred nosom izmakoše u Milanu.
Nešto kasnije, objavili su i da su jedini festival u Evropi na kom nastupaju, na prvoj evropskoj turneji u karijeri, Dag Nasty. Uz spisak ostalih izvođača koje još nisam gledao (Face To Face, Me First And The Gimme Gimmes, No Fun At All…) već sam prelomio da ove godine idem. Jedino je tinjala doza strepnje – šta i kako činiti ukoliko se neki od navedenih bendova preklope sa satnicama koncerata. Par dana pred festival, organizatori najavljuju da su i jedini evropski festival na kom gostuju No Use For A Name & Friends, koji su do sad samo dvaput svirali u toj varijanti i oba puta u Americi. Sve bolje od boljeg!
Organizacija puta, smeštaja i ulaznica bila je odiseja za sebe. Putovanje definitivno avionom, za sređivanje džabe smeštaja i ulaza postojale su dve vrlo labave varijante, ali su se izjalovile u rekordnom roku. Uglavnom, smeštaj je najveći problem jer se sve odvija na izlazu malog mesta Meerhouta u Belgiji čiji smeštajni kapaciteti su popunjeni mesecima unapred. Kako su najavljivane jutarnje temperature bile oko 3 stepena, što je najnormalnije vreme za Belgiju u aprilu, opcija festivalskog kampa nije dolazila u razmatranje. Moj prijatelj, saputnik i čovek koji je najzaslužniji za čitavu logistiku i kompletnu organizaciju ovog putovanja, Beti, zavrteo je po netu i došao do jedinog mogućeg i prihvatljivog rešenja – smeštaj u okolnim mestima u krugu od do 20 km od lokacije festivala. Tako su u najuži izbor ušli četiri predstavnika belgijske provincije: Lommel(udaljen od festivala 18,2 km), Herentals (udaljen od festivala 18,1 km), Diest (udaljen od festivala 16,5 km) i Dessel (udaljen od festivala 12 km). Kao jedina varošica i mesto s najboljom voznom vezom s Geelom (po 3 voza na svakih sat vremena i 11 minuta putovanja), odakle, s festivalskom kartom, imate besplatan prevoz autobusom do festivala – izabran je Herentals i stan gazda Barta, u centru. Znači, kompletna ruta je na kraju izgledala ovako: kombi Novi Sad, aerodrom u Budimpešti, avion Budimpešta-Ajndhoven, mini bus Ajdhoven-Turnhaut, peške lapo sata po Turhautu (gde na železničkoj stanici gubimo foto-aparat!), pa vozom do Herentalsa. Kombijem iz Novog Sada krenuli smo u četvrtak, 28. aprila u 23.15, sa železničke stanice kod Lokomotive. Dok smo stigli kod gazda Barta u Herentals, proverili lično, povratkom u Turnhaut, na licu mesta, da li su foto-aparat pronašli, uzeli nešto klope i piva – već je bilo i iza 16 sati u petak, 29. aprila, i festival je bio počeo, a mi, pošto obojica ne možemo da spavamo u prevoznim sredstvima, malaksali za primer. Preostalo nam je samo dva sata da legnemo, kako-tako se odmorimo i idemo direktno na festival.
Samo ime festivala znači u najdirektnijem prevodu “rok na travi”, i u potpunoj je saglasnosti s lokacijom – ogromnom poljanom na kojoj se održava, a koja izgleda kao kad bismo vodoravno položili peščani sat, dva slična kruga spojena dosta užim prolazom.
Kad se uđe na festival, u prvom krugu s leve strane su jedan do drugog, na razmaku od petnaestak metara, svetlo ljubičasti šator sa žutim sa 4 kupole Back To Basic Stage, kapaciteta oko 2.000 ljudi, i roze sa žutim šator sa 6 kupola Impericon Stage, kapaciteta oko 5.000 ljudi. Preko puta ova dva šatora, na desnoj strani blatnjave poljane, nalazio se Festival Market (nezvanični merch), po dimenzijama nešto kao naš “Quarter”, i po rasporedu isto kao kad su Berze Vinila – po sredini pravougaonik s prodajnim štandovima, a uz sva četri zida isto idu prodajni štandovi. U drugom krugu se paralelno nalaze šatorčina Monster Energy Stage – Main, koji je po svemu deset puta veći od Back To Basic Stagea, znači, kapacitet 20.000 ljudi, i jedina je bina na kojoj, s leve strane, stoji ogroman video bim (širine četvrtine glavne bine, recimo) i Watch Out Stage, jedina bina na otvorenom, doduše, prvih par redova ispred nje natkriveno je nadstrešnicom s bine. Sa desne strane Monster Energy Stage – Main je Merch Bands, sve isto kao i u Festival Marketu, samo je u pitanju nešto malo manji prostor i official merch. Na Merch Bandsu sam u petak zatekao Simu iz Not On Tour i fotografisao se s njom, a sutradan, na štandu Night Birdsa, video sam njihovog gitaristu PJ Russoa, u kišnom mantilu koji izgleda kao da ga je pozajmio od Nebojše Čonkića iz zlatnog vremena Pekinške Patke, sav okićen bedževima kao sovjetski generali ordenjima. Jasno, na oba merch prostora se provodi skoro sve vreme u pauzama između nastupa bendova i do beskonačnosti se prebrojava svaki cent – da li nešto pazariti i po kojoj ceni? Paralelno dok mi vagamo svaki cenat, ostali posetioci festivala kupuju i šakom i kapom. Ponuda stvari koje se prodaju je preogromna i najbolje je da se ni ne udubljuje u nju, samo se čovek džabe jede šta mu sve promiče tik pred nosom i po kojim cenama. Na Merch Bands su se za džabe mogle dobiti specijalno pravljene nalepnice i bedževi Fat Wreck Chords Groezrock, s belgijskom zastavom, nalepnice Not On Tour i Siberian Meat Grinder, a na Festival Marketu isključivo propagandni materijal. Prodavac Rancid mercha definitivno je najneljubazniji prodavac ičega, igde ikad – nikakve komunikacije s njim nema dok mu se prvo ne da novac, nijedan artikal ne možete ni zajedno da držite, ništa od garderobe se ne proba dok mu se ne da novac. Taj tip je u subotu na svom štandu, još i jedini na festivalu, izbacio po dve čaše za tips, a nije zaslužio ni da mu se pljune u njih koliki je jadovan.
Umalo da zaboravim, desno od Watch Out Stage je American Socks Acoustic Stage, zapravo, vrlo mali i uzak beli šator, koji je, kao specijalno iznenađenje organizatora, najavljen par dana pre festivala. Tu su se oba dana potpisivala izdanja bendova (u terminu Mad Caddiesa bila je definitivno najveća gužva fanova za autograme), i održavali se acoustic shows. Od najavljenih nastupa su me zanimali baš Caddies acoustic u petak, 29. apria u 21.20, i tad nije bilo ništa drugo meni interesantno, ali kako nema šanse da bi svih sedmoro moglo da ih stane u taj šator, a vrlo verovatno ni da se vide, već samo čuju izvođači – to sam preskočio.
Dok smo tražili ulaz na festival, propustili smo Siberian Meat Grinder (Back To Basic Stage). Verovali ili ne, sve sem ulaza, Press/VIP, Camping... jefantastično obeleženo znakovima, a kako i zašto nije i najbitnije, Ulaz, pojma nemam?!Tako da za nas dvojicu festival počinje – umesto s najsnažnijom thrash mosh mašinom – s veselim britanskim trubadurom. Ulećemo naFrank Turner & The Sleeping Souls(Monster Energy Stage – Main), tj. napretposlednju, koju ne znam po imenu, i poslednju pesmu, hitičnu "I want to dance". Šta god da o njemu napišem biće više nego što je igde kod nas pisano o njegovom beogradskom koncertu, održanom 12.04. 2016.g..Svugde sam video samo najave za taj događaj, a nigde ništa nakon toga. A čovek je, na primer, svirao pre svečanog otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine. Gde god da je svirao, uz to što svira mi nikako nije jasno što mu uz inicijale u logu stoji i HC, hard core??? ’Ajte molim vas, ako je i šala neka ima barem neke granice.
Youth of Today(Back To Basic Stage): Za razliku od nastupa u Beču 2010, kad sam ih prvi put gledao, Ray ovog puta nije pravio ni stojeve na rukama, niti je dubio na glavi, najverovatnije samo zato što od prevelike gužve na bini ovaj put nije imao ni prostora za tako nešto. Od samog početka nastupa, YOT bina izgledala je kao na snimcima s legendarnih nastupa iz “CBGB-ja” – u svakom trenutku na bini je barem desetak fanova, koji trče, skaču, stejdžuju... A, osim njih, još toliko ih je načičkano po uglovima bine, koji kao skamenjeni balave od zadovoljstva uz svaki odsvirani ton. Najpropisnije doze straight edge injekcija bile su ubodene sa “Can’t Close my Eyes” i “Slowing Down”. Da nije u pitanju samo formalni i deklarativni positive straight edge stav, o kojem je Ray par puta prozborio, demonstrirao je u situaciji sa alkosom s mornarskom kapom na glavi, koji je, tabla pijan, izleteo na binu u prvoj polovini nastupa i počeo da vuče Raya za vrat i viče na mikrofon: “You drunk/punk”, a ovaj ga je rutinski iskulirao i zamolio sve prisutne da se ponašaju kao da ništa nije bilo. Kao što taj “incident” nikom od prisutnih nije umanjilo fantastične utiske o nastupu, tako ni na zvuk, koji je, zaista, morao biti bolji, većina nije obraćala posebnu pažnju. Jednostavno se u vazduhu osetilo da to mora tako, da se odgruva silovito i u jednom naletu, a s ozvučenjem koliko stignu da se usaglase. Na tu temu je sam Ray rekao da im je prioritet atmosfera i hard core spirit, a tek iza nje to kako zaista zvuče, a, nakon tolikog koncertnog iskustva, valjda on najbolje zna šta žele. Nakon “Envy”, a desetak minuta pre kraja svirke, palimo u susedni šator.
No Fun At All(Impericon Stage): Upadamo na “Believers”, svi horski pevaju refren, sledeća je “Wow and I Say Wow”, pa sledi “Strong and Smart”, sve prve tri s No Straight Angles, a bila je i “Suicide Machine” (nakratko blago brujanje na basu, čisto, eto, da nas podseti da smo na koncertu, da je i to moguće) i “Growing Old, Growing Cold” – od devet pesama koliko smo pogledali to su one koje znam po imenu. U opisu njihovog nastupa, nimalo originalno ću se poslužiti otrcanom krilaticom švedski standard je to– zvuče kao da su zaustavljeni u najboljim danima, pre dvadesetak godina.
Petnaestak minuta pre glavnog benda festivala – RANCID(Monster Energy Stage – Main) – zauzesmo busiju s leve strane bine, da se pokrije preglednost najvećeg dela iste, a da nam je pred očima i video bim, pomoću kojeg možemo, po potrebi, kao ogromnom lupom, da na’vatamo detaljčiće. Na bini je već ogromna zastava s dobro poznatom naslovnom stranom albuma …And Out Come the Wolves, a tu negde, oko seta bubnjeva, muva se i po godinama u bendu i po godinama starosti najmlađi član RANCIDA, bubnjar Branden Steineckert. Dok u atmosferi neizvesnosti čekamo 23.30, i trenutak kad će se pored komoda na točkićima punih poređanih gitara pojaviti gitaristi, preko video bima, kao (slučajna?) najava spektakla koji sledi, iz prvog reda izleću, u krupnom planu, dve najidealnije kreste, a to su najpropisnije ispirsingovana pankerka i panker koji se ljube. Minimalna dramska pauza, i izlaze prvo Frederiksen, s belom gitarom i plavim Millwall lavom na njoj (tokom koncerta je zamenio za plavu gitaru sa belim Millwall lavom), i Freeman, kreće
"Maxwell Murder", pivo sa svih strana poleće u vazduh i istrčava i Tim. Sve dok on nije počeo s onim uvodnim uzvikom: “Oooooooo...” na idućoj “The 11th Hour”, praktično ni ne znam gde sam od uzbuđenja. Beti u još goroj ekstazi, od početka do kraja peva sve pesme redom, kako ih oni sviraju po rasporedu albuma. Sve izvode u dlačicu identično, kako je snimljeno, kao da je u kamenu isklesano bez trunčice razlike. Vukovi komplet, od A do Š, sa celom recitacijom u “Junkie Man” (Lars)!
Jedino zbog čega smo strepeli kako može da ispadne bilo je Timovo sviranje i pevanje. Naime, svima je dobro poznato da on tu ne omane, ali svoje deonice gotovo uvek izvodi selektivno – kako mu naiđe raspoloženje, toliko ih peva, odnosno, svira. Srećom, već nakon “Time Bomb” (na kojoj se pojavljuje klavijaturista, Armstrongov pulen Kevin Bivonaiz Interrupters, koji do kraja nastupa miluje dirke u svim pesmama u kojima ima klavijatura) i “Olimpia WA” – bilo je jasno da ni s njegove strane neće biti nikakvog šmiranja, već je celo veče punopravni učesnik u showu. Kad je tako onda mu se da istrpeti i ta razbarušena brada koja mu je najnepotrebniji deo imidža na kojem najistrajnije insistira.
Tek negde oko trećine Vukova, Lars se obraća publici i govori ono što smo već znali da će biti kao što je najavljeno – po redosledu s albuma ide ceo …And Out Come the Wolves, a, nakon njega, neke stare i neke nove pesme. Koliko sam samo puta u komadu preslušao ceo taj album, i sad, kad su ga uživo predstavili onakvim kakav jeste, na mojoj lestvici bitnih punk albuma sigurno je za barem tri mesta bolje pozicioniran nego što je bio. Kako se ređaju hitovi – “Ruby Soho”, "Journey to the End of the East Bay", "Old Friend"– na sve strane gomile raspevanih punksa i svi preko cele face nose dva broja veće osmehe. Bilo je trenutaka kad sam pomišljao da nešto toliko dobro naprosto nikako ne može da prestane. U surovom sudaru i okršaju boemske zanesenosti umetnošću s relativnosti trajanja vremena, brzina kojom mi je kroz sva čula prostrujao …And Out Come the Wolves” neverovatnija je od čuda života. Odjednom se iz svih grla, s bine i iz mase, začuo poslednji upečatljivi refren s albuma: “The way I feel about you – na-na na-na, na-na na-na...”.
Silaze s bine dok mi iščekujemo i nagađamo šta na bisu donose. Sledi fantastična nadogradnja i senzacionalni bis od čak pet pesama, ovim redom: “Fall Back Down”, “I Wanna Riot”, “Honor Is All We Know”, “Tenderloin” i, poslednja, “Radio”. Filozofija izvođenja muzike i filozofija umetnosti dobile su novu dimenziju. Ili, bez ikakve filozofije, samo je jedan RANCID!!!
U fanovskoj megalomaniji – a da bismo skrenuli misli s kiše koja tako dobrano lije, i prevoza koji je (skoro) nemoguće naći – budući da se bliži i dvadesetogodišnjica izlaska albuma Life Won't Wait,razmatramo hipotezu – da li je moguće da i njega za dve godine igde sviraju, isto identično i u celosti, povodom jubileja izdavanja. Koja bi tek to sviračka postava morala da isporuči i šta bi tek to bilo.
![]()
Nakon sedam sati sna u toploj sobi, kao i tuširanja, bio sam potpuno regenerisan i spreman da u subotu, već od podne, startujem s festivalom i nastupom Not On Tour. Iz stana krećem već u 10.35, i, pošto nisam pružio korak kako je trebalo, na kraju trčim na voz, protrčavam na spuštenoj rampi (time navlačim na grbaču šefa stanice, koji mi je na flandrijskom očitao bukvicu da se to nikako ne radi, ili već nešto u tom stilu, kako neće on da zbog budale gubi službu), i uživam u prizoru gde mi pred nosom beži voz. Tako sam u Geelu imao rupu od 75 minuta do prvog busa za festival, taman za kafu, prvo pivo, toalet i mikro-šetnju po mestu. Da bi sve bilo još zanimljivije, tad mi stiže SMS od Betija da je ostao zaključan u stanu, jer se iz njega izlazi samo liftom nasred gajbe, koji sam u žurbi napustio i ostavio otvorena vrata na prizemlju. Dok je on zarobljen u stanu i traži pomoć od gazda Barta, krećem ka najmanjem šatoru da se premijerno susretnem s jednom od koncertno najaktvnijih četvorki Fat Wreck Chordsa.
PEARS(Back To Basic Stage) od samog starta, bez obzira što im na prve tri pesme još nameštaju zvuk, razvaljuju mahnitije nego na albumima. Bilo mi je teško da zamislim da to uopšte može da se izvede silovitije, ali oni ne zastaju ni sekundice. Pevač čas urla do granica izdržljivosti, čas se prešalta na najmelodičnije moguće vokalne linije, za koje sam ranije pretpostavljao da ih samo gitarista peva, jer se neverovatno brzo smenjuju. Gitaristi su vizuelno presmešni tipovi, dve omanje, zdepaste, prepunjene bombice koje deluju kao da su braća (po materi? s obzirom na različita prezimena) u nekoliko navrata su čak toliko sinhronizovani da u istim trenutcima i identičnim pokretima piju vodu između pesama. Na četvrtoj pesmi, “You’re boring”, zvuk su im namestili kako valja, a i šator se napunio. Usledila je “Gunshot” s novog albuma, pa neka poptuno nova pesma na kojoj stejdžuje tip sa zelenom krestom, koji je umalo ostao bez pantalona koliko su mu spale nakon skoka. Pre poslednje kompozicije, naslovne s novog albuma Green Star, ide s razglasa intro kao i na albumu, a gitaroš je najavio da su u julu u Parizu. O tom koncertu još ništa ne piše na sajtu FWC, njihovog izdavača?! Iako sam se montirao skroz napred, nikako nisam mogao da razaberem nosi li pevač na desnoj ruci longetu ili metalsku crnu kožnu rukavicu? Ako je u pitanju longeta, a on se bacaka po bini kao da ga šibaju elektro-šokovima, onda je lud za primer. Trideset i pet minuta svog termina samoinicijativno su skratili na tačno pola sata.
Nakon njih, hvatam sam kraj Frank Carter & The Rattlesnakes(Impericon Stage), kao i veče ranije njegovog imenjaka Turnera, s tom razlikom što mi je Carter muzički bliži, ali njegov rad poznajem još slabije od Turnerovog. Zapravo, Beti (propustio PEARS ali, srećom, ništa više) mi ga je otkrio par dana pre festivala. Carter je napravio takav džumbus da je to neverovatno, na samom kraju je ljudi na bini bilo više nego što fizički na nju može da ih stane. A, kako sam čuo, tokom nastupa pentrao se i po stubovima šatora i naložio pola šatora na ogroman circle pit.
Bad Cop/Bad Cop(Watch Out Stage),ženska četvorka iz LA, čiju muziku u definišu kao ubercatchy punk-rock, u čerdesetak minuta nastupa je – izuzev dva zapaljiva hita, “It’s My Life” i “Nightmare” – slabo šta kvalitetno imala da ponudi, tako da nije bilo razloga probijati se nešto blizu bine. S kraja se sve lepo i videlo i čulo, a od onoga što se čulo, dalo se razaznati da bubnjarka dosta kilavo svira svoj instrument, doboš preslabo tuče. Od onoga što se videlo na bini, bila je interesana pojava ljudi koji su izleteli kostimirani, s fantomkama u boji, kao bend Masked Intruder, i koji su napravili bolju atmosferu svojom pojavom nego žene svirkom. Otvara se prostor za pitanje šta bi tek napravili na bini na nastupu baš Masked Intrudera?
Juliette And TheLicks(Monster Energy Stage – Main): Ovaj put u belom, jednodelnom kompletu i na štiklama, Juliette Lewis je, kao i na Exitu 2008, tokom čitavog nastupa bila potpuno nezaustavljiva. Iako već deceniju nemaju nov album, i ona i bend zvuče kao da su tokom proteklih deset godina svakodnevno višesatno svirali do poslednjih atoma snage. Ako gledamo po žanru njene muzike, ona je jedini izvođač na celom festivalu koji štrči, odudara, budući da ima dosta hard-rock prizvuka u pesmama. Od njenih autorskih pesama prepoznao sam stari hit “Hot Kiss”,a od obrada standarda “Whole Lotta Love” od Led Zeppelina i “Proud Mary” od Creedence Clearwater Revivala – mrtva trka koja je veći klasik.
Night Birds(Watch Out Stage:) Stižemo na pola druge pesme, a treća je “Life Is Not Amusement For Me”, s prošlogodišnjeg albuma “Mutiny At Muscle Beach”, na kojem je i bio baziran veći deo nastupa. Na trećoj kompoziciji, “Midnight Movies”, jedan je mlađahni panker odradio floating po publici, i to u zelenoj kanti za smeće! Veselje dostiže vrhunac na “Born To Die in Suburbia”, tokom koje i dame masovno počinju sa stage divingom. U skladu sa situacijom, pevač Brian Gorsegner pokušao je da se našali, rekavši da u Americi na njihovim svirkama više stejdžuju debeli ljudi, jer su u prednosti – lakše padaju i odskaču od zemlje. Na njegovo pitanje kako se u Belgiji nazivaju debeli ljudi, nadovezao se gitarista PJ Russo, rekavši da ih zovu Brian Gorsegner. Tokom čitavog nastupa sam razmišljao odakle i zašto se stvorio u bendu meni potpuno nepoznat mladić na mestu basiste, da bi pre poslednje pesme, “Left In The Middle”, gitarista objasnio da je u pitanju zamena silom prilika, jer je originalni član benda imao smrtni slučaj u porodici pre par dana, te dodao da više ništa neće svirati jer je basisti/zameni to poslednja pesma koju zna da svira.
Mad Caddies(Monster Energy Stage – Main): Kreću fantastično, prva pesma je “Coyote”, a druga “Backyard”, obe s najboljeg albuma Keep It Going (2007), nakon kog su, iste godine, poslednji put i gostovali na Groezrocku. Nastavljaju sa “Shoot Out the Lights”, s poslednjeg albuma Dirty Rice (2014), koji bi s pravom nosio titulu najboljeg studijskog ostvarenja da nemaju u diskografiju upisan baš Keep It Going.
Nastup im je potpuno perfektno izbrušen, kao i stil muzike – hrabre kombinacije naizgled nikako spojivih dixielanda, ska, punka, reggaea... prelivenih pop aranžmanima i pevanjem. Nakon beogradskog koncerta u SKC, u avgustu 2009. godine, pokazali su da su u bend u najboljoj formi i sa kompletnom vizijom kako treba da sviraju na manjim klupskim binama, a sad da i velikim festivalskim binama dominiraju sa istom lakoćom.
Ime bine na kojoj gledamo SNFU(Back To Basic Stage) neminovno nagoni na pustu želju da se Kanađani vrate svojim muzičkim korenima i najboljim trenucima. Stižemo na (valjda drugu ?) pesmu, “Better Than Eddie Vedder”, zatim idu “Voodoo Doll Collector”, “Victims of Womanizer”, te “Head Smashed in the Buffalo Jump”, inače najbolje primljena od publike koja je i spasila vokalno izvođenje i refrena i skoro cele pesme. “My Mould Collection” Mr. Chi Pig otpevao je negde najbliže što se od njega očekuje, da bi već u sledećoj, “Big Thumbs”, došlo do stmoglavog sunovrata vokala u beskrajan ambis. Na “Rusty Rake”, prosto za neverovati, potpuno ista situacija kao s pevanjem na “My Mould Collection”, i onda do samog kraja nastupa opada broj pesama koje uspeva da otpeva. SNFU sam s ovim odgledanim koncertom izjednačio broj odgledanih koncerata s PTTB, i jedne i druge po pet puta sam ispratio na koncertima i kod jednih i kod drugih je, nažalost, gotovo po pravilu, nakon svakog nastupa bilo sve manje razloga da ih ponovo bilo gde pogledam.
Najpoznatiji punk all-star bend na planeti, i sigurno najautentičniji cover bend na njoj – Me First And The Gimme Gimmes(Monster Energy Stage – Main) – pojavljuju se standardno obučeni u bele pantalone i havajske košulje (instrumentalisti), a za njima, par trenutaka kasnije, identično obučeni pevač Spike, s tim da on kao centralna figura ima na sebi i upadljiv crveni sako (uticaj Bregovića?). Kao zamena za Fat Mikea (NOFX), u bendu je već neko vreme Jay Bentley (Bad Religion), koji je preuzeo ne samo ulogu basiste od Mikea već je uz Spikea glavni koji komunicira sa publikom i valja fazone, znači, u izdanju je u kakvom se nikad nije našao u matičnom bendu. Jay je toliko ozbiljno shvatio mesto u Me First And The Gimme Gimmes, da je nabacio i frizuru gotovo identičnu Spikeovoj hipsterskoj, podbrijanoj i s izbačenim šiškama, s tim da je basista skoro potpuno sed i lice je dodatno ukrasio brčinama koje je ponosito gladio. Poslužili su nam savršeno izblendirani vitaminski šejk šezdesetih, countryja, brodveja, havajske muzike, soula, osamdesetih i ko zna čega sve ne, uz ključni sastojak – PUNK! Naiskap su se servirale i gutale “Danny’s Song”, “Me & Julio Down By The Schoolyard”, “Leaving On A Jet Plane“, “Who Put The Bomp”, “Jolene” i “(Ghost) Riders In The Sky“.
Nakon njih se služi lagani predah, umesto četiri muzičara na bini, samo pevač na četri žice ukulelea izvodi “Crazy For You”, što je ujedno i najava za Spikeov Uke–Huntšou 27. maja u Melkwegu, Amsterdam. Polećemo dalje sa uobičajenim tempom i unikatnim stilom “I Believe I Can Fly“, dolećemo na plažu, “Sloop John B“ kakva snaga brejkova, kako grmi doboš, kao da ga Dave u pesak drobi, kako Jay rutinski sigurno prošara bas, (izuzev čuvara plaže u zimskom periodu), na plaži smo, naravno, leti, “Summertime”, i tako dalje nastaje magija. Deo nje su do kraja bile i “Over The Rainbow”, “Country Roads”, “Nobody Does It Better”, a kad su nas dovezli do kraja muzičkog putovanja, naravno, “End Of The Road”. Pošto je magija nastupa Amera tolikog intenziteta, moguće je da sam zapao i u hipnozu, trans i u navođenju redosleda kompozicija nešto izostavio ili permutovao ali najvećim delom je to tako. Face To Face(Monster Energy Stage – Main):
Kad grupa otvori nastup s prva dva aduta – “Bent But Not Broken” i “I Won't Say I'm Sorry” – s ovogodišnjeg albuma Protection (trećinu seta su činile pesme s njega), mora da im se progleda kroz prste, i ako su na bini statični poput petrovaradinske tvrđave, što su oni i bili. Možda zato što se Trever Keith malo ubucio (primeti se čak i u crnoj garderobi), a možda im je, eto, samo takvo veče naišlo. Od pesama koji su kameni međaši njihove karije su bile još i “You've Done Nothing“ (kao sam vrhunac nastupa) i, poslednja, “Disconnected“ (obe s legendarnog debi albuma Don’t Turn Away). Osim što imaju bradom najobraslijeg bubnjara na festivalu, F2F imaju i muzičara koji se najviše borio sa opremom – nakon svake pesme iznova JE nameštao stalak za desnu činelu i do kraja nastupa nije to uradio tako da zadovolji sopstvene potrebe. No Use For A Name And Friends(Monster Energy Stage – Main): Prve dve kompozicije peva basista, a zatim kao prva gošća izlazi Sima iz Not On Tour i treća pesma je pesma pod istim rednim brojem kao na meni njihovom najkompletnijem albumu More Betterness!, naravno “Chasing Rainbows”. Nažalost, ona se očigledno prepala i prvi deo pesme je bila najslabija od svih gostiju na vokalu, drugi deo je već prodisala i postavila stvari na svoje mesto. Kako da se ima veći prag tolerancije za njen nastup, kad kao drugi gost izleće, u pravom smislu te reči – PEVAČ? Da, samo Spike iz Me First And The Gimme Gimmes je taj koji u ma kojoj konkurenciji FWC pevača, i ne samo njih, ne može a da ne briljira. Od čitave pesme “Coming Too Cloose” u glavi je imao samo tekst refrena, sve strofe je čitao s velikog papira, ali može mu se i da jedini ne zna tekst pesme koju peva, kad je peva kao da je samo nju i ništa drugo pevao od rođenja. Od početka se čuje kako mu klizi niz grlo bolje nego ‘ladno pivo u avgustu.
Treći gost je pevač iz Mad Caddies i on je njihovu pesmu otpevao jako dobro u svakom smislu, a opet je, na određeni način, samleven i oduvan pesmom koju je pre njega pevao Spike. Četvrti gost je opet član Gimmesa, ali sad u crnom Dag Nasty duksu, Joey Cape, koji junački udara na jedan od najvećih hitova iz opusa Tonyja Slyja “Soulmate”. Za njom je vezao još dve pesme, od kojih je poslednja “For Fiona”. Nesumnjivo je da je upravo on, od svih gostiju, dobio da peva najviše pesama jer je poslednjih godina Tonyjevog života bio jedan od njegovih najbližih muzičkih saradnika. Basista nas je obradovao s “Not Your Savior", kako bi Joey malo predahnuo, a potom se vratio i smenio s basistom, a tu već kreću da se odbrojavaju poslednji minuti do Dag Nastyja. Poslednja pesma koju sam ispratio je bila “On The Outside”, gde je, osim Capea, gošća bila i ona (naj)lepša mačkica sa zelenom kosom iz Bad Cop/Bad Cop, i stvarno su se uklopili, što naš narod veli, kao vetar i šumski požar. No Use For A Name And Friends jesu atrakcija za sebe, koji su to, nažalost, postali silom prilika – većina repertoara im poseduje druge boje zvuka nego što je bilo ono na šta smo navikli s Tonyjem. Tokom nastupa, dosta toga u komentarima i najavama na oštroj je ivici prepatetičnog, ali opet bliže istinskom prijateljskom odnosu i poštovanju najbitnijeg od njih, koji je prerano napustio ovaj svet.
Osim brojnih prijatelja, kompletnom sjaju slike čitavog nastupa na bini doprinele su i Tonyjeva supruga i ćerkice, koje su bile smeštene na desnoj strani bine. Kao odjavnu Gimmes trivijicu nastupa No Use For A Name And Friends, pomenuću da je heroj celog Groezrocka 2016 Jake “Chris” Jackson, koji je vezano odsvirao na Monster Energy Stage – Main ceo repertoar Me First And The Gimme Gimmes, Face To Face i No Use For A Name And Friends.
Isto tako, kao najavnu Gimmes trivijicu Dag Nasty, podsetiću da je među svim svojim učešćima u punk bendovima Brian Baker imao i Gimmes epizodicu. Za Briana, po najavi sa sajta festivala, kažu da skoro svake godine s nekim od bendova gostuje na festivalu i da mu se sve toliko dopada da čak razmišlja i da kupi kućerak u Meerhoutu. Vrlo verovatno je i to razlog što im je ovo jedini festivalski nastup na celoj turneji. Čim se pojavio na bini, videlo se da je dosta dobro raspoložen u svom mestu, kao i buca Shawn i ritam sekcija. Odlično, nije mala stvar u tim godinama (u kojima su nas napustili Joey Ramone i Joe Strummer) isprašiti za sedam dana šest koncerata i osmog dana izaći vitalan i pun elana na sedmi koncert. Kako su oni krenuli na binu tako smo se i mi namestili u prve redove, tu negde gde sam i otpočeo taj dan na PEARS pre devet sati. Od početka reuniona i prvih koncerata, pre par godina u originalnoj postavi vratili su se onom najtvrđem periodu, barem pevanja što se tiče. Po setlistama prethodnih koncerata videh da su i dalje stabilno na teritoriji Can I Say, što će reći – domaćinski na Shawnovom terenu. Uvodna gitara i prateći ritam započinju “Values Here” i odmah se primeti, kako sami vele u kompoziciji, da (sve ove godine) bez dileme i dalje imaju i nose to nešto u sebi što ih od starta čini unikatnim. Zvuk – perfekcija, njihova ležernost i međusobna komunikacija Briana i Shawna kao da su na bolje posećenoj probi, a ne na najmasovnijem nastupu na turneji, pred oko dva soma ljudi. Kako se Shawnu već nakon druge pesme – “I’ve Heard” – i prvog ozbiljnijeg dranja oznojila lubanja i krenula da se puši, Baker ne propušta da ga trpa kako mu glava gori. Na praštećem početku četrvte pesme, “Can I Say”, pevač momentalno skače u masu, koja je i bez toga raspomamljena, razularena i razvaljena svirkom, a sve se tek zahuktava, voz nije čestito ni napustio stanicu. Dve pesme s novog singla – “Cold Heart” i “Wanting Nothing” – onaj su bazični Dag Nasty, uz pomalo primesa Shawnovog Red Harea. Vrhunac Brianove virtuoznosti su gitarske deonice u “What Now” i “Never Go Back” – izvodi ih kao da je na instrumentu koji je on patentirao za ličnu (u)potrebu.
Nakon 17 starih lekcija obnove gradiva i 2 nove lekcije u nešto preko pedeset minuta, završava se master class. Bacaju trzalice i setliste u publiku, ove koju šaljem se dokopao Beti. Meni je oduvek, uz Bakera (neka bude pankerski B.B. King jer je veći kralj tog instrumenta od kralja koji nije mogao u isto vreme da svira i peva), sinonim za Dag Nasty bio Dave Smalley, a šta bi tek bilo da sam ih gledao s njim, ne smem ni da sanjam. Izlazimo iz šatora overdozirani najkvalitetnijim zvukovima, uzimamo pivo i sedamo na klupe podalje od Sum 41(Monster Energy Stage – Main), Beti ih uopšte ni ne prati, a ja krajičkom oka na video bimu koliko nafatam. No, više ništa nije važno a ponajmanje oni, na svu ovu divotu čeka nas još i Antwerpen i Amsterdam. Jedino za čim žalim je što više mojih prijatelja nije bilo prisutno – 2011. je bilo manje godina a više novca, i mogli su se lako ispratiti i Monster Bash i Dropkick Murphys i Mighty Mighty Bosstones. Danas je situacija obrnuta, novca sve manje, a godina se naplastilo ko livadskog sena, jer “Life Won't Wait”.
![]()
BONUS TRAX: Još crtica s festivala (za one najupornije)
Pivo festivala, Jupiler , košta 2,5 EUR 0,33l, sva voda se prodaje samo u otvorenim flašicama, dobar kebab, koji može da drži sitost celo popodne i veče, košta 3,5 EUR, a po istoj ceni prodaje se i vrlo ukusan vok, za one koji preferiraju kuvano
Svake večeri nakon koncerata, u posebnom šatoru počinje camping party, prvo mesto za sumiranje utisaka na kraju festivalskog dana
Ukoliko se nakon festivala vraćate taxijem, a pre 6 ujutru nema nikakvog drugog prevoznog sredstva morate ga ranije rezervisati. Nama, koji nismo imali šta da rezervišemo jer je sve bilo unapred rezervisano, ludom srećom je oko 2 ujutru, nakon prve večeri, naišao izvesni stariji (leteći) Holanđanin, koji, naravno, samo maternji jezik priča, a svi drugi koje sretosmo engleski pričaju bolje od holandskog. Nakon silnih muka, uspeli smo preko njega da za sutra rezervišemo vozilo za 2 sata ujutru.
Sick Of It All (Impericon Stage) je overio Beti u subotu tokom No Use For A Name And Friends a pre Dag Nastyja, ima li potrebe da pominjem da je, kako on kaže sve bilo vrhunski?
U dokolici između nastupa i bežanju od štandova sa merchom, sprovodili smo akciju Clean punx, skupljanje praznih pivskih čaša za reciklažu, što nam je donelo: Jupiler kačket, majicu festivala iz 2012, ceger za pijacu i 2 para Impericon sunčanih naočara. Na kraju su nas na Recycle štandu pitali da li radimo po ugovoru kad tako predano čistimo ☺
Lista piva koju smo testirali :
La Trappe Trapist tripel 8%
Bourgogne des Flandres
Jupiler
Orval trapist
Maes pils
Westmalle Dubbel en Tripel
De Koninck
Duvel Beg
Grotte Sotte 6,5%
La Chouffe 7%
Gollem Blond
Budels pilsner
Ayinger brauweisse
Schimmu
