Beda, za razliku od siromaštva koje se odnosi uglavnom na materijalno, obuhvata i jednu širu, nematerijalnu kategoriju. Jedan od aspekata bede, jeste i stvaranje specifične podvrste konformizma, tj. prećutnog usvajanja nametnutih načela društvenog života. Ovaj vid društveno prihvaćene zombifikacije, najsličniji je Cvijićevoj „moralnoj mimikriji“ koju, između ostalog, definiše prihvatanje nametnutih stavova i poistovećivanje sa izvorom tog nametanja. Elem, gledano sa aspekta kulturne bede u kojoj kolonijalna Srbija tavori jako dugo, može se konstatovati da naša kultura, kao i politika uostalom, nema opoziciju. Nekultura, u svakom zamislivom smislu te reči, agresivno nametnuta od strane kreatora naše stvarnosti, polako ali sigurno postaje deo svakodnevnice. Sa najmarkantnijih mesta, ekrana, bilborda i kioska, iskaču apostoli prozaične stvarnosti, nudeći šareno i jeftino ništa. A budući da svako vreme ima svoje simbole i idole, bojim se da ovi današnji, kao ni oni iz prethodne vremenske dekade, neće ostati u lepom sećanju dolazećih naraštaja.
Elem, ne tako davno, dok je kinematografija bivše nam države hvatala zalet ka svom vrhuncu u vidu hvaljenog i osporavanog „Crnog talasa“, pojavio se debitanstki roman Grozdane Olujić pod nazivom „Izlet u nebo“. Roman je prvi put objavljen 1957. godine a dve godine kanije, u Beogradskom dramskom pozorištu, izvedena je i pozorišna predstava pod nazivom „Čudna devojka“. Pošto je cenzura oduvek bila odani pratilac vanšablonskih i ne mediokritetski nastrojenih dela, ni ovo delo nije bilo izuzetak. Knjiga je cenzurisana zbog „amoralnosti“ a pozorišna predstava skinuta sa repertoara i okarakterisana kao „skandalozna“. Međutim, nekoliko godina kasnije pod rediteljskom „palicom“ Jovana Živanovića, nastaje jedan od po mišljenju mnogih filmofila širom bivše države, nejlepših domaćih filmova iz žanra drama/romansa. U centru priče je zbunjena studentkinja ekonomije (prelepa Špela Rozin), koja dolazi u Beograd na studije i tu počinju njeni problemi. Izgubljena, zaljubljena, neshvaćena i buntovna, ona luta po Beogradu menjajući ljubavnike i birajući između razuma (dobrostojeći urednik poznatih novina) i srca (siromašni apsolvent iz studentskog doma). U svojoj osnovi, ovo je jedna divno ispričana i atmosferična ljubavna priča, sa svim elementima i arhetipovima koji je čine univerzalnom i danas aktuelnom. Pored toga, okosnicu filma čine gotovo dokumentarističke sekvence Beograda sa početka 60-tih. Noćni život i svetla velegrada, igranke, kao i izgradnja Studentskog grada , praćeni muzikom Darka Kraljića koja je, po mnogima, i danas sinonim tih srećnih i bezbrižnig 60-tih, daju poseban šarm ovom filmu. Ne treba zaboraviti ni to da je Zoran Radmilović, svoju bogatu filmsku karijeru, započeo upravo u ovom filmu, glumeći dobrodušnog urednika Peđu. Njegov glas u ovom filmu je, iz nepoznatih razloga, zamenjen glasom Ljube Tadića a da to mnogi gledaoci ni ne znaju. Takođe i Zoran Radmilović i Voja Mirić (uloga apsolventa medicine), tumačili su iste uloge i u pomenutoj pozorišnoj predstavi. Jedna od svakako najlepših scena u filmu, jeste i uvodna scena iz voza. U njoj, nesigurni urednik sreće lepu studentkinju, nespretno joj se udvarajući. U toj sceni Zoran Radmilović, glasom Ljube Tadića izgovara sledeće: „Čudna je ta vaša generacija. Kada sam ja jedne ovakve večeri ugledao svetla grada, imao sam pune oči suza“. Upravo te reči prave granicu između ovog i onog vremena, između tih nekih ostvarenih i ovih današnjih, izgubljenih generacija. Ova scena se, poput kakvog duha, pojavljuje i u filmu Raše Andrića ''Munje'', koji govori upravo o tim izgubljenim generacijama i njihovim nastojanjima da se nađe smisao u besmislu i haosu. Doći u veliki grad sa ciljem, dati sve od sebe. Možda se tvrđava na kraju krajeva i ne osovoji, ali treba u svakom slučaju pokušavati.
Mladen Milosavljević
