SUICIDE - FRANKIE TEARDROP
Frankie Teardrop
Twenty year old Frankie
He's married, he's got a kid
And he's working in a factory
He's working from seven to five
He's just trying to survive
Well, lets hear it for Frankie
Frankie, Frankie
Well, Frankie can't make it
'Cause things are just too hard
Frankie can't make enough money
Frankie can't buy enough food
And Frankie's getting evicted
Oh, let's hear it for Frankie
Oh, Frankie, Frankie
Oh, Frankie, Frankie
Frankie is so desperate
He's gonna kill his wife and kids
Frankie's gonna kill his kid
Frankie picked up a gun
Pointed at the six month old in the crib
Oh, Frankie
Frankie looked at his wife
Shot her
"Oh what have I done?"
Let's hear it for Frankie
Frankie Teardrop
Frankie put the gun to his head
Frankie's dead
Frankie's lying in hell
We're all Frankies
We're all lying in hell
Posledice, koje je rat u Vijetnamu ostavio po američke vojnike, delimično su slične onima koje su ratovi devedesetih ostavili po srpske, mahom mobilisane dobrovoljce. Naravno, kao neko ko nije politikolog po vokaciji, zadržao bih se na premisi da su povratnici iz rata zatekli izmenjeno društvo do guše u problemima, sebično okrenuto sebi. Za razliku od Amerike mi još uvek živimo posttraumatski sindrom, ili je prava reč mrcvarimo. Američka vojna industrija je toliko jaka da se posledice rata na nivou države saniraju novim ratovima. Srpska vojna industrija nije u stanju da glumi psihoterapeuta sopstvenom, buđavom državnom sistemu. O pojedinačnim slučajevima ljudi koji se vrate iz rata i ljudi oko njih, Amerika ćuti. Srbija je ekonomski toliko jaka da joj jedino preostaje da brblja, pa ko čuje - čuje. Međutim, ni ovde se ne ulazi duboko u prirodu samog oboljenja koje je toliko uzelo maha, da nam je i država posttraumatska.
Alan Vega i Martin Rev su živeli u okruženju tipičnom za kadrove filma Taksista. Viđali su te mlade ljude kako besciljno tumaraju kroz kloaku života koju su im stvorili seratori, zveri koje su ušetale u ljudsko obličje i napravile otvor na foteljama da bi kiša fekalije zalila večno žedne njive privatnih nezadovoljstava. Frenki je tipičan antijunak crne hronike. Uradio je sve što se od njega očekivalo - oplodio je ženu, da bi država mogla dete da pošalje u neki novi Vijetnam. Vratio je državi dug, a pošto su narasli dugovi, pištolj mu je postao dobar drug. Metalizirani glas Alana Vege podmuklo izranja iz fabričkog stroja i beznađa u kojem Frenki radi od sedam do pet. Frenkija kod kuće čeka još veće beznađe. Siromaštvo je okidač ugrejanog pištolja. To bi bilo to… Alan Vega cinično interpretira stihove navijačke podrške Frenkiju. Ko zna, možda je Frenki bio dobar u američkom fudbalu, ili možda želeo to da bude… Možda je učio redovno i nije prevario nikog, išao nedeljom u crkvu, ali išao je redovno i u fabriku… Ko zna, možda je pisao pesme i golicao svoju ženu dok se ona ne zaceni od smeha. Možda je imao i svoju omiljenu seriju, ali nije imao televizor. Možda si ti Frenki Suza? Zapamti samo jedno iz celog ovog teksta: Ničije beznađe nije vredno samo po sebi, nije veće od tebe, iako je okvir u kojem ti se čini da živiš… Jer, ti nisi slika bez krvi i mesa. Ti si hodajuće savršenstvo svakog dana kojim hodaš po tom beznađu, gaziš ga osmehom ni sam ne znaš odakle izvađenim, ali znaš zbog koga. Ne postoji veća sreća nego suze radosnice u očima ljudi koji te vole, a ako te baš niko ne voli, zavoli ti nekog tako što ćeš biti čovek, a ne suza.
Frenki je završio u paklu. Većini ljudi i život sam liči na pakao. Većem delu te većine lični pakao deluje veći od tuđeg. Kad bi se samo zamenili uglovi gledanja, bilo bi mnogo više postiđenosti i manje samomotivisanja ljudi da se projektuju u fleku na zidu.
Ubistvo deteta vođeno kliničkom depresijom koja prerasta u apatičnost, samo po sebi može biti dovoljan razlog da vas odvrati od ove, teško slušljive, gotovo antipesme. Prezentovanje takvog čina je učestalo u američkoj umetnosti tih godina. Filmovi Živo je! i Napad na policijsku stanicu broj 13 su prethodili nastanku pesme grupe Suicide. Nije slučajno dovođenje u vezu sličnih motiva beznađa, depresije u urbanim sredinama i urušenog sistema društvenih vrednosti, sa motivom ubistva deteta. Opominjuća umetnička dela je najbolje doživeti kao to što i jesu - opomena životarenju i umetnost, ne podrška pretvaranju sopstvenog života u dvadeset redova statističke crne hronike. Kad se čovek popiša nad svojim životom, ili životima drugih ljudi, ipak ostaje bol i loša poruka za one koji ostanu.
Frankie Teardrop je i pesma o postupku poraženih samuraja koji ubijaju sebe i svoju porodicu kada izgube gospodara, ili obraz. Metaforično, u ovom slučaju, gospodar je samo otupelo društvo, koje potpuno amoralno preuzima na sebe ulogu Boga. Čovek je od malena učen da treba da se uklopi u društvo, postane jedan od šrafova sistema. Kada dođe do kvarenja mehanizma, igla koja je do tada pokazivala jasan pravac, poludi. Čovek koji je izgubio identitet poistovećuje se sa tada bespotrebnim šrafom, ali i ostale ljude doživljava kao višak, pa diže ruku i na sebe i na bližnje, najčešće. Moderna društva se zasnivaju na glorifikaciji prava na jednakost, ali ne beže od plemenske podele na muškarca - lovca i ženu - majku. Frenkijeva žena, rađanjem i brigom o detetu, ispunjava ulogu nasleđenu iz pradavnog plemena. Frenki, u nedostatku love, plemenskim rečnikom - lovine, mora da pronađe supstituent. Lovina tako postaju on, supruga i dete. Materijalno siromaštvo je u modernom Svetu doživljeno kao sramota. Ne postoji logičnije objašnjenje za to, nego da su tvorcima politike materije i zaslužnima za iščezavanje pojma duha, nadređeni demoni. Frenki je smešten u pakao, ali grupa Suicide poručuje da smo i mi tamo. Zašto? Odgovor se krije u tome što moderan čovek priznaje nad sobom vlast materije, a ne duha. On to radi nevoljno, kaže da mu je draži duh od novca, ali mu je novac, ipak, opipljiviji. Opipljivost lažnih bogova dovodi do totemizma, a svaki totem, po svojoj pagansko-demonskoj prirodi, traži žrtvu. Primer je jedno tipično razmišljanje iz svakodnevnog života: Dobar sam čovek, jer sam doneo hleb na sto. Istina je da sam ostavio nekog drugog bez hleba, ali taj nije moja odgovornost. Neka se Bog postara za njega. Dobro, prećutao sam neke stvari, da se ne bih zamerao sa ljudima od kojih zavisim i svojim ćutanjem oklevetao iskrenog, ali sam sačuvao posao - samim tim novac - samim tim glavu. Svakog dana mi možemo biti u prilici da osetimo vatru pakla koju smo u stanju drugima da priredimo. Pitanje je šta radimo dalje sa takvim saznanjem, odnosno, da li ono uopšte utiče na nas.
Odsustvo emocije vokala prilikom interpretiranja stihova o Frenkijevoj sudbini, kao i svedenost opisa stanja na činjenično nabrajanje, a ne i na unutrašnju borbu, predstavljaju još jednu varijaciju pakla. Ovaj put, u pitanju je pojam statističke greške, kojim se društva trude da uskladište svest o samoubicama van memorije ljudi-šrafova. U medije dospevaju sada već razrađena dva modela scenarija:
a) Bio je tih i povučen. Komšija za primer. Mladić za primer. Ne znamo šta je moglo da ga natera da to sebi uradi. (Prevod sa jebe mi se dijalekta: Ubio se. Nije mene ubio, pa ću o njemu reći sve najlepše.)
b) Često su se svađali. Pretio je da će je ubiti. Bila je i policija. (Prevod sa jebe mi se dijalekta: Ubio i sebe i nju. Prvo valjda sebe. Zvali smo policiju kad su se ohladili. Milanka je udarila o donju dasku kreveta kad je prestalo da puca, a mene je stego išijas. Nisam ja ranije zvao, to dok su bili živi, pa se svađali, nego neko drugi. Ne znam ko, ne bih da se zameram. Policija je bila gospodski uviđajna. Ne bih ja da mi nađu onu konoplju što je Milanka posadila da se babi nađe.)
Ne verujem da su estetika ružnog i hrabrost da se uđe duboko u gangrenozno tkivo modernog društva, shvate problemi i pokuša pomoći, dovoljni da se i pomogne ljudima koji se nisu odlučili na poslednji korak, nego samo predali. Iskustva, koja sam imao sa suicidalnim osobama, uverila su me da se mora reagovati naglo (po potrebi i grubo) kada se neko pokuša ubiti i da se nikad ne može unapred znati kada će progutati sto dvadeset pilula za spavanje ili hodati po simsu. Dobro je biti tu, za svaki slučaj, iako je izuzetno teško prepoznati šta je to manipulacija osećanjima, a šta osoba koja je kapitulirala pred životom i potpuno otupela. Upoznao sam više ovih prvih i verujem da je takva bagra jedino sposobna da životari od tuđe ljudske energije. Zbog tih, manipulatora, ljudi često i previde ko je stvarno u ozbiljnom problemu, ili i sami zapadnu u problem. Manipulatori (nastalo od reči mani - mani se, pul - vući i orator - trtljača, odnosno: Mani se te što samo trtlja o sebi i vuče te dole):
Osobe koje vas zaokupiraju dvadeset četiri sata dnevno pričom o krvi u kaki jedne od devetnaest mačaka, veštačkom disanju za njihovog zeca, dilemom da li je pre pet godina član jedne narkomanske grupe pokušao da ih siluje, ili je skidanje gaća znak dubokog plezira prema bližnjem svom… Skloni su iznenadnim smrtnosnim bolestima - debele žene manipulatori, ćelavljenju i brkovima - debele žene, trovanjima - debele žene, patetici - debele žene i lažnjaci, trudne petnaest godina - debele žene i oni između. Vole Koelja, Balaševića, Lauševićevu autobiografiju i nikad nisu prerasli Bukovskog - debele žene i neobrazovani.
U svakom slučaju…Frankie Teardrop nosi u sebi potencijal da isprepada ljude na vreme, dok još nisu ubedili sebe da nema više vremena. Ova antipesma može da nas zgadi ako joj priđemo otvorenog uma. Gađenje, koje će na taj način uslediti kod čoveka, nije posledica slušanja pesme, nego razvoja svesti o preteranom slušanju sopstvenih potreba, ličnog nezadovoljstva, beznađa i zaboravljanja na druge. Uh, i u ovom trenutku vam misli zaudaraju na politiku: Moje dupe je puno behara, neka me u cvet poljube, pa ćemo pričati, ionako su svi drugi isti ko svi... Poljubite vi njih. Ne bi se drugima toliko jebalo za vas da im se i obratite na sav glas.
Miloš Živanović
Miloš Živanović