Film koji je mene prestravio do te mere da sam ostala u šoku još sat vremena minimum. Nije stvar u tome da sam plašljiva, već u tome što ni sada ne kapiram tačno šta se u ovom filmu desilo na početku. U najkraćim crtama, mentalni horor!!
Priča kreće tako što devojka odlazi na sastanak sa savršenim džentlmenom i u sledećih deset minuta, on je uspeo nju da kidnapuje i odvede na tajnu lokaciju, u posebne ćelije – arene, gde je zarobljeno još 50ak žena. Samo jedna će pobediti. U čemu? A, da. Tuku se do smrti. Cela njihova otmica organizovana je od strane bračnog para, koji od toga pravi takmičenje na zabavama i večerama svojih gostiju. Bukvalno zabava – gosti u skupocenoj odeći, šampanjac, deca trčkaraju i igraju se, odrasli se klade i grohotom smeju. Kao motiv za borbu otetim ženama i devojkama postavlja se ultimatum - ili se boriš ili ti ubijamo najmilije.
Skoro sat i po mučno proživljavamo sudbine žena koje su prisiljene da sebe žrtvuju kako bi njihovi voljeni i dalje živeli. Svaka od njih nosi svoj krst i svoju priču, svoj strah i svoju unutrašnju borbu. Čak i kada stvore klanove, završiće jedna protiv duge. Doduše, ima i onih koje su psihički zavrnute iza njih je ovo zabava.
Ono što mene muči je nastajanje ovakvog društva negde duboko iza fasade socijalnih normi i scenarija da ovo može da se desi. To je ono što me plaši i užasava. Da li bi u svima moglo da pobedi ono animalno i da čupa i kida za slobodu? Naravno ne svoju. Nagon je uvek jači kada se boriš za ljude koje voliš, makar i na svoju štetu.
Krv, znoj, prašina, suze, očaj, panika, šake, kosti prelomi, gušenje, pobeda… ili konačni poraz?
Moraćete sami da gledate… ako vam se život ne smuči.
Tamara Maksimović