MINUTEMEN - HISTORY LESSON PART 2
Our band could be your life
Real names'd be proof
Me and Mike Watt played for years
Punk rock changed our lives
We learned punk rock in Hollywood
Drove up from Pedro
We were fucking corndogs
We'd go drink and pogo
Mr. Narrator
This is Bob Dylan to me
My story could be his songs
I'm his soldier child
Our band is scientist rock
But I was E. Bloom and Richard Hell
Joe Strummer, and John Doe
Me and Mike Watt, playing guitar
Naš bend bi mogao biti vaš život… Ne postoji bolja rečenica koja bi opisala odnos iskrenog pank-rok muzičara prema samom tom muzičkom pravcu, odnosno, prema sopstvenim motivima za stvaranje.
Double Nickels on the Dime, dupli album grupe Minutemen iz 1984. godine, sastoji se od četrdeset pet pesama, koje mahom ne prelaze trajanje od dva minuta. Imajući to u vidu, ovo je jednim svojim delom neočekivano putovanje kroz nostalgične stihove, propraćene istim takvim melodijama. Naravno, usled vremena stvaranja, akcenat na albumu je bačen na antiReganovski stav i furiozno brze pesme poput This Ain’t No Picnic i Viet Nam. Album je neophodno štivo za razumevanje samog odnosa zdravih, osvešćenih ljudi prema ljigavoj, ušećerenoj glazuri ispod koje društvo sve više buđavi i truli. Dok su se naciji kao glasnogovornici pop-korn kulture nametali sve same trandžolike mantrašice i mantraši, pop kultura je pomoću ovakvih intelektualaca pokušavala dupe da im praši.
Trideset godina kasnije, izbačeno je ono korn iz epiteta i prostim uvidom u izjave eksponenanata današnjih muzičkih trendova susrećemo se sa degenerizacijom samog pojma pop kulture, odnosno, izjednačavanjem degutantnih ličnosti kao što su Madona, Majkl Džekson, Bono iz grupe U2, sa nosiocima promena, kako u muzičkom izražavanju, tako i u odnosu ljudi prema ženskoj seksualnosti, boji kože i svetskim političkim krizama.
Niko im ne spori upornost i dugotrajan, iscrpljujući rad…ali, ne na putu do muzike, nego do uspeha.
Dok prva četiri albuma grupe U2 i odlikuje muzička inovativnost, bez koje ne bi bilo ni grupe The Smiths, u slučaju samoproklamovane boginje seksa i vrhunskog plesača, nesređenog Petra Pana osamdesetih, sve se svodi na moć reklame i vrhunske muzičke produkcije, odnosno mašineriju drobilicu iz koje je Džekson pobegao u smrt, a Madona, nakon iživljavanja sa velikim imenom hrišćanstva, u iživljavanje nad sopstvenim mozgom iz tegle i telom iz zamrzivača.
Minutemen nisu imali tu podršku mašinerije, odnosno, izabrali su da je nemaju. Spadaju u grupu pank-rok bendova osamdesetih koji su danas zastupljeni u muzičkim listama koje prave muzički časopisi na svakih deset godina povodom preseka stanja. Kotiraju se dobro, u društvu kojem i sami pripadaju, sa The Replacements, Husker Du, X, Beat Happening i Black Flag, npr, dakle, grupama koje su u većini slučajeva gajile beskompromisan stav prema stvaranju. Vođu grupe X (Džon Do) će Minutemen i pomenuti u pesmi History Lesson Part 2. Zašto? Jer umeju da prepoznaju kvalitet i ispoštuju ga, da bi i kvalitetni njih ispoštovali…ako to zaslužuju, naravno.
Minutemen ovu pesmu grade oko svog odnosa prema kulturi iz koje potiču i koju svojim stvaranjem žive, a ne prema onoj kulturi društva u kojoj, sticajem Regan-Buš-Milošević-Klinton-Obama-Putin-Koštunica-Tadić-Vučić okolnosti, životare. Lirski subjekt je sam bend i kao što su ponekad najbolje stvari u životu one do kojih se dođe jednostavnim rešenjem, tako i u ovoj pesmi lirski subjekt ima svog podsubjekta - člana benda koji se u trećoj strofi sa poštovanjem obraća drugom članu benda, da bi se zatim, na kraju obratio i svojim muzičkim bogovima.
Nedugo nakon izlaska albuma i Minutemen je prestao da postoji, usled tragične saobraćajne nesreće u kojoj je izgubio život onaj kome su stihovi pesme bili prvobitno namenjeni (legenda kaže da su članovi benda bacali novčić ko će pevati koju pesmu, pa je došlo do izmene stiha koji je u originalu glasio Me and D. Boon played for years). Da ironija ume biti zao gospodar ako joj se za to ukaže prilika ukazuje i činjenica da je ceo album posvećen i strasti članova benda prema vožnji automobila.
Za slabu percepciju Minutemen u srpskoj sredini, pa čak i kod ljubitelja panka, ne možemo kriviti tragične okolnosti automobilske nesreće, nego one veće nesreće zvane „informacije iz druge ruke“. Srpska svest o muzici je mahom formirana putem onoga što dobijemo po preporuci iz Evrope, odnosno - Engleske, Nemačke i Francuske…da ne kažem Turske, Grčke i Hrvatske. Srpska svest o američkoj muzici tokom osamdesetih, devedesetih, a i danas, se svodi na ljude koji su prodali po desetak miliona primeraka jednog albuma. Svaki mejnstrim ima i svoje kvalitetne pojedince, kao što su u Americi: Springstin, Nil Jang, Nirvana, Pearl Jam i umetnik nekada poznat kao Princ, a sada kao slepi Kralj Lir, koji ni slepila nije svestan od svoje sujete. Međutim, britpop izvođači se nisu leba najeli van matičnog Ostrva, pa su bili popularni u Srbiji, kao što su to još uvek pripadnici engleske got i dark scene. Evidentno je da dobra muzika duže putuje od Amerike do Srbije, nego što su to činili avioni sa bombama. Minutemen su tako, kao i Husker Du i gore pomenuti bendovi, slabo poznati u Srbiji.
Ovaj tekst nije tu da to promeni, ali muzika jeste.
Mike Watt je nakon smrti svog prijatelja ugasio bend. Kasnije je stvarao pod drugim inkarnacijama, ali je ime Minutemen ostalo rezervisano za ljude koji su ga činili, a bez Di Buna nikad nije moglo biti isto.
Razumem takav postupak. Vraća me u gimnazijalske dane i sate dečačkih svirki nakon nastave. Sećam se da smo se dogovorili da ne kupujemo pice i pljeskavice od para koje nam roditelji daju, nego da sve stavljamo u štek za kopiju Fendera. N mi je priznao posle dve nedelje da on ne može više, a ja sam nastavio, valjda da bih mu pokazao po onoj „pametnoj“ srpskoj kako se gladuje. Izgurao sam…klinac. Kupili smo gitaru za N i bio je My guitar hero, kako ono kažu The Clash u pesmi Complete Control. Bio je.
Šlepali smo se tako par godina po probama, kao neka pank-rok-bluz atrakcija samima sebi, sve uz moje falširanje, jer me je bilo sramota da tražim od roditelja pare za gitaru (ali me nije bilo sramota da ne radim dok se moji zlopate da bi me iškolovali…i kao klinac sam imao izvitoperenu definiciju morala). N je udahnuo život svakom mom tekstu i dobroćudno trpeo moje meketanje. Istrpeo je i moju odluku da odem iz te priče kada sam upisao faks. Rekao sam mu da je u redu da stvaramo, ali da neću da platim za to stvaranje više od novog zarezača. Dakle, otidoh ja u pisce. Ispala decenije i za književnost što je prigrlih pred svima i tako je izblamirah, a i za mene, jer platio sam podosta…preko gorčine zbog sopstvene splačine.
Ipak, ništa nije onoliko skupo koliko osmeh mog prijatelja sa fotografije na nadgrobnom spomeniku. Poslednje reči koje je izgovorio bile su: Miloš mora uspeti…Miloš može uspeti. Zatim je upao u ambis. Sada je gore i ne da mi da padnem. Dve godine života sam tražio odgovor na pitanje šta je N hteo da kaže svojim poslednjim rečima. Znam da mu se skotrljala suza kada je postao svestan da mu više ne izlaze reči iz usta. I znam da mi je Smrt tada prešla preko groba i cerekala mi se u facu:
- Boli? O, dečače, pa ti nisi ni znao šta je to bol… Ti si kriv. Ti. On je bio dobar, a ti loš…a sada, on je moj, umesto tebe. Boli? Jesu li to suze? Kako su lepe. Nisam znala da umeš… Oh…
Spomenuo sam da razumem zašto je Minutemen prestao sa radom. Kroz vreme sam uspeo i da razumem samog sebe. Valjda je N na to mislio.
Nisam spomenuo da šmekerski bacam novčiće uvis? Moje pismo-tvoja glava, brate.
Miloš Živanović