41. pesma: Tears for Fears - Mad World

Tears for Fears su jedan od sint-pop bendova osamdesetih koje tonci na srpskim radio stanicama zloupotrebljavaju do iznemoglosti. Na taj, dođem na posao da bih tamo drkao kurac način, ogadili su mi hitove Shout i Everybody Wants to Rule the World za sva vremena.

Bend je, iako nikad nije imao tvrdu fan bazu, održao svoju popularnost do današnjih dana. Razlozi za to su prijemčivost njihovih najvećih hitova, te saundtrek kultnog filma Doni Darko na kojem se nalaze njihove dve najbolje pesme - Head Over Heels i Mad World (tamo u elegičnoj izvedbi Gerija Džulsa).

Džulsova izvedba ima armiju svojih poklonika, međutim, iako samo usporena varijanta originala, u pitanju je sasvim druga pesma. Akcenat je pomoću emotivne i pomalo patetične izvedbe bačen na depresivnu boju stihova. Mad World je pesma koja može i tako da se iznese, ali je original baziran isključivo na prikazu otuđenja tada modernog engleskog društva, ne i na lamentu nad sopstvenim bićem u njemu. Stihovi oslikavaju ludilo ukrštenih koloseka ljudskih kompozicija i autentičan su prikaz društva u kome i danas živimo, a ne u kojem živi jedna i to depresivna individua. Tears for Fears to naglašavaju svesno, putem vokalne izvedbe i melodije, dok je Džulsova vokalna izvedba i usporena melodija, koja je prati, usmerena na samog sebe, lamentiranje nad sopstvenom izmučenom dušom i predaja duha jedne osobe. Obrada je odlično uklopljena u samu tematiku poslednjih prizora filma Doni Darko i odličan je, namenski projekat.

Mad World je, ipak, zamišljena kao pesma, a ne projekat.

Melodija koja je prati i poslednja strofa izmeštaju namere autora dalje od samih sebe, ka ljudima i u tome se ogleda kvalitet Tears for Fears izvedbe. Apokaliptično intonirani original je bio logičan izbor za film Doni Darko, međutim, usled mesta u kojem se Mad World pojavljuje tokom samog filma, Džulsova obrada je bila logičniji izbor.
Ko je shvatio šta sam hteo da kažem, pa, verovatno je i sam lud kao ja, a svet, taj dobri uređeni svet pun cveća, leptirića i medvedića, neka sačeka sa interpretacijom tuđeg ludila…barem dok međuljudski odnosi ne zamirišu na ljude, a ne na ukrštene koloseke koji ne vode nikuda.
U Srbiji bi ovaj tekst mogao da glasi:

Oko mene je toliko mnogo ljubaznih lica
Izmeštenih duša za potrebe bajatog vica
O svakodnevnoj trci bez iole jasnog cilja
Gde sebi dižu prepreke, malo im je milja
Sami, u zatvorima svojih unutrašnjih bića
Nazdravljaju sebi suzama namesto pića
Toliko mnogo, da ih je suviše za jedno sutra
Zato skidam lice i utapam se u tugu do jutra

Deluje mi sve tužno
Deluje mi sve smešno
U snu kada bezgrešno umrem noći ove
Rodiću se slobodan da sanjam svoje snove
Teško mi je da to ispljunem iz sebe
Jer mi je teško da prihvatim
Kako ljudi trče za svojim repom
I grade put koji se raduje slepom
Za jedan lud, lud svet

Decu učimo da se raduju jednom danu
Za rođendan im svako kaže da su u pravu
Posle zabave čiste se ostaci hrane i konfete
I onda ti kažu: Ne smeš tako, nisi više dete
I nakače ti tovar sistema na slabašna leđa
Sad su svi drugi u pravu i to tako vređa
I niko drugi im nije u pravu
Profesori prodaju sopstvenu javu
I svi mi govore da gradim svoj san
Ne znaju da sanjam da svanuće dan
I da pašće teška kiša…

Jer, lepe su ulice i bez starleta, političara, koje krimos šeta, pedofila i dilera, koji startuju decu po školi…i niko od nas ne želi da izraste u Taksistu, ali kao da nas uče da ćemo morati…jer, ovo je lud, lud svet.