39. pesma: The Pouges & Kristy Maccoll - Fairytale of New York

Napomena - postoje dve verzije ove pesme i obe su dobre. Mesta gde se tekst razlikuje su označena iskošenim slovima, a u zagradama je tekst koji je na tom mestu u drugoj verziji. Poslednje dve strofe se razlikuju, takođe. U jednoj verziji tekst se završava bez strofa koje sam ovde naveo u zagradi.

Iskreno, nisam ljubitelj ovog kvalitetnog benda, a još manje uticaja njegove popularnosti na razvoj irske kulture usred srpske kulture u traženju, ali je ovo suviše dobar tekst da bih ga podveo pod klasičnu The Pogues hej, haj, vinca rumena filozofiju.

Šejn Mekgovan i ekipa, pojačani odličnim ženskim vokalom, izneli su pesmu koja je bila plasirana na tržište uoči božićnih praznika na takav način da nijedan božićni program u Engleskoj nakon toga više nije predstavljao samo sijaset neslušljivih „dečji hor Kolibri i Leontina“ pesama.

Engleska, majka hladne konjske ironije (termin Viktora Šklovskog upotrebljen za opis Rata i mira), ponudila je kroz svoju medijsku istoriju razne sadržaje na koje ni srpsko društvo nije ostalo imuno. Bilo da su u pitanju njihove klasične humorističke serije Leteći cirkus Montija Pajtona, Mućke i Crni Guja, ili serija Osvetnici i horor filmovi Hamer produkcije, Englezi nam definitivno leže po pitanju humora i veliki su uzor za ovdašnje stvaraoce. Tu negde treba ugurati i ovu pesmu, jedan potpuno nesvakidašnji božićni hit sa kraja osamdesetih.

Nije ovo toliko radikalno kao kultni hit grupe Basement 5 Last White Cristmas, ali pleni šarmom Kirsti Mekol, raspadnutim glasom vođe grupe The Pogues, odličnom usklađenošću vokala i tekstom.
Božićni praznici su trenutak kada se porodica okuplja i sve se planira da bude u duhu hrišćanske ljubavi i zajedništva. Međutim, često se pretvara i u paradu licemerja, sve sa toplim porukama vlada država, koje su koliko do juče bile angažovane u ratu ili slanju uterivača duga na vrata građana. Na tri dana se zaboravi koliko se zaboravilo na Isusove poruke i ubijaju ljudi u pojam koliko treba da budemo zahvalni, pokorni, etc. U stvari, tih dana nas uče klasičnoj makijavelističkoj doktrini. Država se seti Boga isključivo zarad interesa očuvanja gangsterskih klika na vlasti. Na stranu to što ga i ljudi često proslavljaju na paganski način, zaboravljajući na to da je hrišćanstvo zapravo i raskid sa paganskim u čoveku.

Božićni praznici su neretko, na ličnom planu pojedinca, trenutak kada se ljudi osete tužnima, jer osećaju da je ta toplina zajedništva oko stola trodnevna iluzija, nakon koje se svi vraćaju svojim obavezama i, najčešće, praznini maskarade međuljudskih odnosa. Reminiscencije na trenutke sreće neretko umeju biti nepodnošljivo bolne, ali je najbitnije kako će se pojedinac postaviti prema onom što ga tišti, da li će klonuti duhom, ili reći sebi ono već čuveno - Sutra je novi dan, munuti bližnjeg u rebra i pitati: A šta tebe muči, ’bem te blesava…

Ova pesma je i postavljena na sličan način. Lirski subjekt opisuje atmosferu jedne božićne večeri u baru, među grupom svakodnevo viđenih neznanaca, uobičajenih pijanaca. Usred te izokrenute slike, praktično Božića iza ogledala, on tone u jednu topliju, sećanje na ženu koju je voleo na način Ti i ja i eto Sveta koji nam je dovoljan. Pesma prilično ingenioznim korišćenjem flešbeka prerasta iz patetičnog osvrta na šta je bilo-bilo je u vrckavo prepucavanje muškog i ženskog lirskog subjekta. Oni ne štede reči da izraze svoju ljubav i to tako što nazivaju jedno drugo svim mogućim pogrdnim imenima i prebacivanjima odgovornosti za neuspehe na ličnom planu. Muškarac u jednom trenutku citira dirljivi monolog Marlona Branda iz filma Na dokovima Njujorka (Mogao sam biti „neko“). Žena mu odgovara sa da, mogao je to biti svako. Tu negde, u ovom isečku iz dijaloga, krije se lepota poruke ove pesme. Da, svako je mogao biti neko, ali nije, a opet i jeste, ako ima nekog.

Ova pesma nudi nesvakidašnji, ali i suštinski pogled na ljubav, uspeva rečima da dočara koliko su reči nebitne, koliko su nebitni ciljevi ako imate cilj pored sebe. Naravno da su to nečije oči. Ako ste se ikada budili ujutru da vidite kako spava neko koga volite, da ga/je čujete, popijete prvu kafu sa razmišljanjem o njoj/njemu, legnete da spavate sa razmišljanjem o vama (kao celini dvoje ljudi)…ne znam šta čekate. Sliku sa kraja pesme i svoje biće koje poput kakvog ukletog duha posećuje ista mesta sa istim praznim licima, čekajući na svoj kraj i sanjajući o ljubavi?

Očigledno je da su ovo dvoje lirskih subjekata razdvojeni i da će ostati tako. Život nas ne uči da to tako i mora biti, nego to sami sebe lažemo. Ponos je izmislio đavo da bi zavadio ljude i nema ponosa u ljubavi, jer je ona nešto sa čim se najviše dičimo, ako nismo budale, naravno. Ljudi ne mogu da ukrote sopstvena osećanja prema nekom, pa se, umesto toga, posvećuju nikom, površnim odnosima sa ljudima, kompromisnim vezama koje samo pojačavaju osećaj praznine, opijatima…laži. To je tema ove pesme, a poruka je da se ta tema izbegne po svaku cenu.