21. pesma: Terry Callier - Dancing Girl

Teri Kalijer je tek pred kraj svoje dugogodišnje karijere doživeo neko veće priznanje od strane muzičke kritike, sofisticiranog dela publike i muzičara koji su mu se iskreno divili. Interesantno, ali ne i neobično, omaž delu ovog vrsnog folk-džez umetnika stigao je od strane pionira obnove elektro pravca tokom devedesetih. U pitanju je kolaboracija sastava Unkle (DJ Shadow je napustio bend nakon snimanja albuma, tako da je remiksovan njegov instrumental) i Iana Brauna, vokala neprežaljene grupe The Stone Roses. Sempl (Hear am I, There you are) koji je iskorišćen u pesmi  Be There, nagnao je mnoge poklonike kvalitetne muzike u potragu za autorom originala.
Teri Kalijer je pre desetak godina snimio i pesmu Live With Me sa grupom Massive Attack, koju verujem da ljubitelji ovih bristolskih alhemičara pamte po dobru. Nisu to jedine njegove saradnje sa vrhunskim muzičarima (4 Hero, npr), ali je već jasno da je u pitanju poprilično cenjeni autor. Kako je onda moguće da je trebalo da prođe tridesetak godina da bi se neko setio da iz naftalina izvuče tada već dekicu Kalijera?
Well welcome to the twilight zone…
Svako od nas se rađa i umire sam. Nekad su oko nas u tim prilikama najbliži, a ponekad vas i majka može baciti u kontejner i sačekati da đubretari urade svoje. To se nije desilo Kalijeru, ali opet, kada čujemo njegov glas kako izvire iz svog tog asfalta natopljenog semenom iz iskorišćenih kondoma, heroinom iz špriceva, ne možemo da se ne zapitamo kako je uspeo da artikuliše krik beznađa jednog života u nešto ovako predivno kao što je pesma Dancing Girl.
Kalijer je bio autsajder. Međutim, nije to postao svojim netalentom i neradom. Kroz celokupnu svoju karijeru ovaj čovek se trudio da pruži sve od i iz sebe. Ipak, moralo je da prođe trideset godina da bi mu neko osim kolokvijalnog tapšanja po ramenu pružio i ozbiljnu priliku.
Trideset godina je mnogo. Za trideset godina možete umreti i oživeti nekoliko puta. Zamislite da vam neko kaže da ćete imati sledećih trideset godina nesreće, ali tad, kad budete jednom nogom u grobu, e, tad će vas krenuti. Zamislite još gori scenario: Niko vam ne može garantovati ni to da će vas baš posle tolikog vremena išta i krenuti…osim reume.
Koliko nas bi odustalo? Hajde, Maksiću, ne prodaj mi tu priču dva lokvanja oko panja, nego i ti digni ruku. Kalijer nije odustao. Možda i zato što nije bio sujetno pseto, nego čovek svestan da u moru govana koja se probijaju na površinu ima i ljudi, to jest, nekih autora kvalitetnijih od njega samog.
U principu, Kalijer nije mogao izabrati gori momenat da zapeva opštu, a tako ličnu, muku, nego što je to bio početak sedamdesetih.
Dancing Girl nije bila čak ni singl sa albuma koji je potonuo na tržištu. Kalijerov muzički izraz bio je mešavina soula, džeza i folka. Ni tamo, ni ovamo, rekli bismo u nekom napadu zluradosti. Ne. Kalijer je napravio jednu od onih kosmičkih pesama kojoj ni kosmos nije dovoljan. Ova melodija i pocepano grlo koje plače ove tužne stihove pune nade, otišli su sa njim u raj.
Našao je kad da napiše ovako lepu pesmu… Te, 1972. godine, „samo“ su, eto, Stonsi, Bouvi i Lu Rid objavili svoje najpoznatije albume. Međutim, ne slušaju svi rok, ritam i bluz, mogao je i bolje proći… Jeste, samo što su se baš te godine i Kurtis Mejfild i Stivi Vonder setili da objave svoja remek dela. Dobro, ali to je već fank, soul, sigurno su džezeri imali neka pametnija posla od snimanja albuma. Jeste, kgh, kgh, čekaj samo da sklonim ovu ploču Majlsa Dejvisa iz 1972. godine. Šta rekoste, ono...?
Kalijer nije imao ozbiljnije šanse u trci na sto metara sa preponama koje su postavili muzička industrija sedamdesetih i realno veća muzička imena. Međutim, nijedna trka, pa ni ona u svetu umetnosti, nije na kratke staze. Kalijer je svoju trku sa preponama trčao na stazi dužine trideset godina i uspeo je da dođe do cilja. Nije prvi, naravno, to su i dalje ona ista imena kao i tad, ali je uspeo da pretekne mnoge ojebine koje su samo bile pod dopingom trenutka.
Pesma Dancing Girl spada u one raritete, dragocene relikte prošlosti koje ste mogli jednom davno ukečiti u nekom radijskom programu posvećenom otimanju od zaborava. Tu je negde i išla, verovatno posle Rodrigezove Sugar Man, a pre Hejzlvudove Hey Cowboy. Da ju je Tarantino čuo, verovatno bi krasila saundtrek filma Džeki Braun, negde uz Vomakovu Across 110th Street, tamo gde joj je i mesto. Ili bi se nalazila na popisu najboljih pesama koje motivski spominju konzumaciju narkotika. Nije slabija od legendarne pesme Džejmsa Brauna King Heroin.
Dancing Girl je ništa manje od tuge koju osećate uveče kad vidite sav taj šljam po ulici, posledicu šljama u kabinetima. Onaj trenutak kada se osećate toliko sami u želji da promenite ceo taj pejzaž okrutnosti koji polako ulazi i u pore vaše kože… Koliko god da se perete ne možete skinuti tu ljigu koja je ušla u svakodnevni život, sve te jajare bez muda koji vešto prihvataju lasku na svoj račun i pozdravljaju se sa svima, dok ulaze u svoje domove, zatiču tamo suprugu i dete i mlate, mlate… Dancing Girl je onaj trenutak kad se razmišljate između ruskog ruleta, odlaska odavde u tri lepe ili nemoći pred koju vas stavlja zakonik ove zemlje. Bog ti kaže da se ne ubiješ, jer to jeste sramota, pravo ti kaže da nemaš pravo da oduzmeš tuđi život, ali zato imaš pravo da gledaš druge kako lagano uzimaju drugima život… Možda možeš i da se upucaš narkoticima kao Čarli Parker što je sebi radio. Možda možeš otići do tog istog dilera koji je prodao nečijem detetu kartu za put u jednom pravcu, uzeti malo,šta ima veze, kaže ti crveni đavolčić sa ramena, uzmi, tako ćeš zaboraviti na bol, možeš prodati svoj saksofon, možeš odneti sve ploče koje imaš da bi slušao jednu te istu, pokvarenu ploču…uzmi još, jer još uvek te boli. U mraku svoje sobe možeš gledati kako devojčurak iz kraja četvrtkom ide na balet, svirati saksofon, ne, čekaj, već si ga prodao, i zamišljati kako negde daleko možeš biti slobodan, dete ponovo. Tamo negde…kad si mrtav. I tamo negde sija ta zvezda, tvoja vodilja usred sve ove Tame koja ti mučki nagriza dušu. I sija i gasne, zajedno sa užurbanim treptajem tvojih kapaka dok uzimaš ponovo i ponovo…večito nagrizao…večito mrtav, a željan da živiš.
Teri Kalijer je bio izuzetno nadahnut kada je zamislio jedno svetlo iznad svakodnevne kloake, devojku koja igra u njegovim očima i prelazi melodijom u dušu čoveka koji se bori da potpuno ne posrne. Onda je iz mrmljanja prešao u dubok glas koji opominje da se snovi žive, a ne da se snovi „umiru“ iz dana u dan. Iz te ružne slike panorame jednog života Kalijerov vokal nas vodi u borbu za sopstvenu dušu, lomi se, pada, ustaje i šutira đavola u cevanicu. Umoran od borbe, on zna da će đavo ponovo doći i liže svoje rane, gledajući u zvezdu, nadu koja je koliko blizu, toliko i daleko. Neće spavati dok ne umre. Samo to zna - da neće spavati dok ne umre. Neće spavati, ni on, ni đavo. Neće spavati.
Ako ste se nekad osetili usamljenim u borbi da sačuvate svoju dušu što čistijom, a jedino društvo vam pravili prizori svih svakodnevnih nečistoća, glupost koja iz nerazumevanja preraste u zlobu, ili ako ste krenuli da ugasite svetlo pred spavanje, a onda se setili koliko ste sami i da vam oči polako blede pred mrakom, najtežim i najčešćim saputnikom, možda je ovo jedna od onih pesama koje će vam barem sa zvučnika poručiti kako niste sami. Držite se…jer kad sranja krenu, ne idu samo nizvodno.


Miloš Živanović