Punk rock pomešan sa indie prizvukom, pa još na makedonskom. Treći album benda Hahaha obiluje sa dosta melodija, pa se zato kosi sa indie žanrom, a do nekle se može uporediti sa zvukom benda Stereophonics. Što se većinske strane tiče, zvuk podseća na Bob Mould-ovu solo karijeru nakon napuštanja benda Hüsker Dü. Ono što ostaje u ušima nakon preslušavanja albuma su svakako jednostavne i ugodne melodije, uz veliko odsustvo agresije i bilo kakvog pritiska. Album nema neki konretan koncept koji prati, ali generalno ispituje socijalno-političku situaciju u Makedoniji. Tekstovi nisu previše domišljati, već teže da budu prosti i jasni, razumni i svima razumljivi. Takođe, osete se opšta mesta, što je veliki minus za zreo bend. Političke teme se mogu poistovetiti sa temama benda Rise Against, čak se primeti isti pristup pisanju kroz koje odiše nezadovoljstvo i cinizam. Pesme koje se izdvajaju su Radio Motorika i Svetomir. Prva zbog veoma lepog miska punka i indie prizvuka, a druga bi bila odraz uspešnog teksta koji ostavlja potpun utisak bez previše grešaka i manjkavosti. Vokal je doveden u prvi plan, mogao bi biti tiši, jer se ovako u nekim momentima guše ostali instrumenti, koji na par mesta zaista izvlače pesme na površinu. Album nema tehničkih grešaka, a što se žanra tiče, moglo bi se reći da je čak i previše kvalitetno i tačno odsviran. Grafičko rešenje baš i nije rešeno, i ne otkriva šta muzika donosi, tako da se moglo više truda uložiti po tom pitanju. Na kraju, svideo mi se potencijalni crossover između punka i mekših zvukova, ali kompletan utisak samo na tome i ostaje, jer tekstualno bend nije uspeo da prenese čvrstu i iskrenu poruku, a time celina nije zaokružena.
Tihomir Škara