20. pesma: Bauhaus - Bela Lugosi's dead

Nortempton, 1978. godina. Tačno je jedanaest časova uveče.
Mladić neubičajeno blede puti upravo je izbačen iz lokalnog paba.
- I ne vraćaj se ako ne želiš da popiješ malo svoje krvi za promenu - poručuje mu jedan od starijih gostiju.
- Prokleti studenti! Takvi kao ovaj samo su vampiri na vratu stare dobre Engleske! Kradu nas za poreze, nisu za rat sa Škotskom, nemaju nikad da plate turu, a naručuju prokleta vina! Vina! - nastavljao je da gunđa starina.
Lokalna prostitutka Sju potrčala je da pomogne mladiću da ustane.
- Ne slušaj onu odrtavelu lešinu. Nikad nema više od funte u džepu, a ne može ni da izdrži duže od minuta. Stara dobra Sju će ti pomoći da se umiješ. Dovešću te u red…naravno, ako budeš dobar prema staroj Sju zauzvrat… - šaputala je prostitutka, pokušavajući da napipa novčanik u mladićevoj jakni.
Unutra je našla samo dokumenta. Glasila su na ime Pitera Marfija, ali to joj je uskoro prestalo biti bitno.
- Nemam para - promrmljao je mladić.
Prostitutka je, sa izrazom gađenja na licu, sklonila ruke sa mladića i okrenula se ka starcu koji se vraćao u pab.
- Hej, stari, čekaj me. Imaš da platiš jedno piće staroj Sju? - povikala je.
Piter Marfi se pokušao podići, ali se njegovo slomljeno rebro odlučilo na savez sa silom Zemljine teže. Činilo mu se da mu je mozak duboki tunel kroz koji tutnji neobično dugačka kompozicija voza, tako da je odlučio da pomogne sebi i prestane da razmišlja. Uskoro je i zaspao, tu - na kaldrmi ulice. Sanjao je da pored njega staje stara kočija, da otvaraju se vrata i da vidi žensku ruku u rukavici kako ga poziva da uđe i da zajedno odu na neko bolje mesto. Plakao je u snu. Gotovo da je mogao čuti svoje suze kako kaplju u baru gde mu se nalazio podbradak. Ipak, to nisu bile suze…
Pitera Marfija je probudila bol u vratu. Osetio je škljocanje vilica i video kako se ženska prilika u crnom odvaja od njega i beži od svetlosti ulične svetiljke. Uskoro je čuo škripu, a zatim se i kočija pojavila iz mraka. Piter Marfi se nervozno cerekao i ubeđivao sebe da je ovo sve samo nastavak sna. Ponoćna sukuba, ženski demon koji se javlja muškarcima u snu, bezglavi kočijaš, koji ne ispušta uzde iz ruku i on, demonski harlekin koji je upravo izašao iz kočije. Pridošlica je bila upečatljiva po dva ukrasa na sebi. Prvi su bili elegantno štucovani brkovi, dok je drugi ukras bio neobičan u kontekstu saznanja da je ispred Pitera stajao muškarac. Pridošlica je nosila žensku haljinu na sebi. Uskoro se i oglasio/la:
- Po vašem vratu bih rekao da je prošla ponoć i da ste već upoznali Vampiru. Dozvolite mi, onda, da vam se i sam predstavim. Ja sam Ed Vud, najveći režiser posle Boga. Videvši vas takvog, slomljenog i krvavog usred jedne bare prljavije od engleskog društva, ne mogu a da ne osetim sažaljenje. Možda biste, dragi gospodine Marfi, vi pomislili da je bolje da žalim samog sebe i ove pozne godine, a i muškost, koji me čine neprivlačnom ženom. Istina je, star sam i vreme mi lagano ističe. Zato ste mi vi i potrebni. Želim da zajedno odemo u jedan svet u kome se bore mogu naći jedino na portretima koje ćemo čuvati unutar podruma naših duša. Sve što je potrebno da uradite da biste postali veći od ovog, prema vama nezahvalnog engleskog gradića, je da verujete i da ključ vaše duše darujete jednom čoveku aristokratske krvi, Grofu, koji je ostao krvi žedan, ali zato barem nije bedan kao ova kaldrma na kojoj bi pukla osovina i jače kočije nego što su to naša bića. Podsetite ljude na to šta je večnost ili ostanite večno deo ovih slabića.
Piter Marfi se trgnuo iz sna kada je osetio dah jutra iz usta pijane Sju.
- Budi se, sunašce. Stara Sju te časti jednim dobrim kresom na brzaka. Noćas sam dobila bakšiš od dve funte!
Shvatio je da se nalazi u svojoj sobi. Nije bilo ni kočije, ni Vampire, ni Eda Vuda. Bilo je samo dobrog starog pijanstva subotom uveče…
- Hej, ne nudim ja svakom ovako dobru pogodbu - reče razočarana Sju.
Piter Marfi je prišao prozoru i sklonio zavesu, želeći da se uveri da više ne sanja.
- Prokletstvo! - vrisnuo je i pao na kolena.
Uzalud je Sju pokušavala da smiri njegovo trzanje.
Oči Pitera Marfija dobile su čudnu nijansu, najsličniju vatri devetog kruga pakla. Duboko unutar te vatre smejao se Bela Lugoši, Grof lično.
1979. godine, bend Bauhaus ispunio je svoj deo pogodbe i snimio ovu pesmu. Sve ono što je usledilo posle toga je večnost…

Miloš Živanović