Popajevski zanimljivo: tako bih mogao da opišem sedmi po redu album Vudua Popaja.
Enigmatična ličnost koja nam se s vremena na vreme prikrada sa novim muzičkim ludorijama, bez žanrovskog određenja i stilskog usmerenja, ponovo je među nama. Novi album se zove Toolum, ima dvanaest numera i sniman je tri godine, a na njemu gostuju Zoran Marinković iz Bjesova i Zoran Radović iz grupe Presing dok su za muziku bili zaduženi, pazite sad, Popaj i Kole Bogdanović (alfa i omega thrash metal sastava Rapid Force, koji je pri tom i producirao album).
Sve pesme na albumu su isključivo zasnovane na gitarskim rifovima, praćenim bubnjevima, bez složenijih elektronskih obrada i dodataka, i drugih instrumenata. Popaj recituje o politici i svakodnevici, uz, za njega, neizbežne duhovite opaske i često apsurdne rime. Već na prvo slušanje izdvajaju se numere poput Balkan boj, u kojoj možemo da čujemo pripovest jednog tipičnog ovdašnjeg mafijaša, zatim pesma Udri po sentimentu – u kojoj je maestralno opljuvana tzv. estrada, kao i Prevara svira bluz – tragikomična priča o odnosu radnika i njihovih gospodara.
Autor nam dakle daje sliku naše realnosti kroz specifičan recept popajevski snažnih instrumentala i tekstova kakvih vudu bajalica. OK, možda je ovakvo poređenje preterano, ali u svakom slučaju, ko želi Vudu Popaja, dobiće upravo njega. Međutim – ko ga želi? tj. koja je ciljna grupa ovog recitatora, šarmantnih rimovanih rečenica. Sa razlogom ističem reč - recitator, zato što to on zapravo i jeste. Daleko od repa, u svakom smislu - daleko od bilo kog žanra, Vudu Popaj nam vešto nudi nešto (i evo jedne slučajno nastale popajevske rime). Pitanje je - šta je to i kako bismo to mogli da definišemo. Možda kao neki Popajevski krosover. Od Karantina i Busa, pređen je svakako veliki put... ili nije.
Popaj ostaje duhovit i dovitljiv i, očigledno, namerno jednostavan, čak banalan u pogledu strukturiranja rima i samog flow-a (da iskoristim jedan hip hop termin). U tom smislu, ukoliko tražite kompleksnost Blackalicious rima (reper koji je odrepovao celokupnu abecedu u jednom dahu u pesmi Alphabet Aerobics), ležernost B Real-a (na čiji glas Popajev dosta i podseća), pevljive refrene, zarazne melodije, ili visoko budžetne instrumentale - to na ovom albumu nećete naći. Međutim, dovoljno je da poslušate poslednju numeru – Pisaća mašina (Avaj, komp), kreativno osmišljenu i duhovitu muzičku vinjetu – pa da vam sve bude jasno. Vudu iz d brend nju! (Što bi rekao na kraju kultne pesme Karantin)
Sve pesme na albumu su isključivo zasnovane na gitarskim rifovima, praćenim bubnjevima, bez složenijih elektronskih obrada i dodataka, i drugih instrumenata. Popaj recituje o politici i svakodnevici, uz, za njega, neizbežne duhovite opaske i često apsurdne rime. Već na prvo slušanje izdvajaju se numere poput Balkan boj, u kojoj možemo da čujemo pripovest jednog tipičnog ovdašnjeg mafijaša, zatim pesma Udri po sentimentu – u kojoj je maestralno opljuvana tzv. estrada, kao i Prevara svira bluz – tragikomična priča o odnosu radnika i njihovih gospodara.
Autor nam dakle daje sliku naše realnosti kroz specifičan recept popajevski snažnih instrumentala i tekstova kakvih vudu bajalica. OK, možda je ovakvo poređenje preterano, ali u svakom slučaju, ko želi Vudu Popaja, dobiće upravo njega. Međutim – ko ga želi? tj. koja je ciljna grupa ovog recitatora, šarmantnih rimovanih rečenica. Sa razlogom ističem reč - recitator, zato što to on zapravo i jeste. Daleko od repa, u svakom smislu - daleko od bilo kog žanra, Vudu Popaj nam vešto nudi nešto (i evo jedne slučajno nastale popajevske rime). Pitanje je - šta je to i kako bismo to mogli da definišemo. Možda kao neki Popajevski krosover. Od Karantina i Busa, pređen je svakako veliki put... ili nije.
Popaj ostaje duhovit i dovitljiv i, očigledno, namerno jednostavan, čak banalan u pogledu strukturiranja rima i samog flow-a (da iskoristim jedan hip hop termin). U tom smislu, ukoliko tražite kompleksnost Blackalicious rima (reper koji je odrepovao celokupnu abecedu u jednom dahu u pesmi Alphabet Aerobics), ležernost B Real-a (na čiji glas Popajev dosta i podseća), pevljive refrene, zarazne melodije, ili visoko budžetne instrumentale - to na ovom albumu nećete naći. Međutim, dovoljno je da poslušate poslednju numeru – Pisaća mašina (Avaj, komp), kreativno osmišljenu i duhovitu muzičku vinjetu – pa da vam sve bude jasno. Vudu iz d brend nju! (Što bi rekao na kraju kultne pesme Karantin)
Radoš Mitrović
