Isto se može reći i za germanske jezike, gde se reč izvodi iz visokonemačkog izraza bokis (engl. book, nerh. Buch), što žnači stablo bukve. I, najzad, na grčkom se knjiga zove biblion, izvedeno od biblos, što je naziv za papirus iz Egipta; odatle potiču mnoge izvedenice, kao što je biblioteka (koja etimološki znači škrinju, orman za knjige), ali i najizuzetnija knjiga, Biblija, ili pak bibliopolis, što na srednjovekovnom latinskom označava knjižaru.
Pojmovi koji se odnose na pisanje potiču, po utvrđenom pravilu, od indoevropskog korena skrb koji pronalazimo u grčkom i latinskom jeziku i drugim iz njega izvedenim jezicima (lat. scribere, fr. ecrire, ital. scrivere itd.), u germanskim jezicima (engl. to script, nem. schreiben itd.), u slovenskim jezicima (rus. gresti, srp. grebati), a i u francuskim izrazima gratter i graver, koji znače grebati i gravirati itd. Koren ukazuje na prvi način pisanja, a to je bilo urezivanje znakova na podlogu.
Sve do XI veka knjige su se gotovo isključivo proizvodile u manastirima i drugim verskim kućama. Obrada kože za pergament trajala je mesecima i bila obavljana u posebmm manastirskim radionicama (kasnije će taj posao obavljati stručnjaci za pergament); u postupku se koristi negašeni kreč, primenjuje se ispiranje, struganje itd. Bez obzira na kvalitet kože i savršen rad, na pergamentu se redovno razlikuju lice i naličje, strana gde je bila dlaka i strana do mesa (koja je glatkija i često svetlija). Majstor će na kraju izrezati kožu u list ili listove: ivice listova obeležavaju se na koži olovnim jezgrom ili suvim šiljkom, te se višak odseca. Tim proračunom (koji neposredno uslovljava format knjige) treba da se obezbedi najmanji gubitak materijala, s obzirom na cenu. Listovi se potom nose u skriptorijum gde se priprema dovršava:
„Vi znate šta prepisivač obično čini. Prvo strugalicom čisti pergament od zrnastih neravnina i skida krupnu nečistoću, potom kožu obrađuje kamenom plavcem dok potpuno ne nestanu dlake i ligamenti. Ako to ne bi učinio, ono što je napisano ne bi bilo dobrog kvaliteta i ne bi moglo da traje...“ (Hildebert de Lavarden)
Pošto je podloga za pisanje bila retka i skupa, u slučaju potrebe primenjivana je tehnika palimpsesta, odnosno brisanje prvobitnog teksta da bi se ispisao nov; pošto bi pergament prenočio u mleku, trljali bi ga plavcem i izbeleli kredom.
Sledeća faza rada bila je posvećena uobličavanju stranice rukopisa, i iz aspekta prepisivanja: označavane su ivice teksta reglura, zatim su iscrtavani sami redovi, pomoću suvog šiljka ili olovnog jezgra. Stranice okvira utvrđuju se šestarom. Reglura može biti jednostavnija ili složenija, u zavisnosti od teksta koji će se ispisati: jednostavan tekst ili stihovi, raspored u dugim redovima ili stupcima, glose na marginama ili između redova, prostor za iluminacije, ilustracije itd. List potom prelazi u prepisivačku radionicu, a zatim, ako treba, u radionicu za rubrikaciju, za iluminaciju i povez.
Izvesne manastirske radionice za izradu poveza mogu se identifikovati ukoliko se ispita gvožđe korišćeno prilikom ukrašavanja ploča za korice. Bilo da je u pitanju pisanje, čitanje, rubrikacija ili oslikavanje, osvetljenje je nedovoljno i naočari su katkad neophodno orude za rad - isto kao za čitanje. Filip Neustrašivi, vojvoda od Burgonje, bio je kratkovid i mogao je da čita samo s naočarima, pa mu je kujundžija Aneken de Aše izradio jedne i umetnuo ih u okvir od pozlaćenog srebra. Sačuvani su rukopisi s veoma sitnim slovima, u čijim koricama postoji udubljenje za naočare.
Izgled rukopisne knjige izmenio se, naravno, vrlo mnogo od vremena kada je kodeks (u početku je bio redak i skup predmet, pa su samo najbogatije biblioteke držale nekoliko desetina, retko više od stotine knjiga) postajao opšta pojava na Zapadu do vremena kada se pojavila štamparija - što obuhvata period duži od hiljadu godina. Tekst se raspoređivao u duže redove ili u stupce.Coaex Suiaiticits, prepisan kurzivnim pismom sredinom IV veka, donosi grčki tekst Biblije (Septuaginta i Novi zavet) na stranicama sa dva ili četiri stupca, u zavisnosti od knjige: od tada započinje tradicija ispisivanja biblijskog teksta u stupcima (koja se održala i u savremenim štampanim izdanjima).
Počev od IX veka, sve se više širi nov način slaganja teksta na stranicu u kombinaciji s komentarom - koji katkad biva veoma nametljiv. Srednjovekovni rukopisi nemaju ni naslovnu stranu, ni napomenu o autoru, ni datum prepisivanja - izuzetak je ako prepisivač ili iluminator potpiše svoj rad. Tekst najčešće počinje na prvoj strani, katkad rubrikovanom indikacijom o kom delu je reč, a prethodi reč Incipit (Ovde počinje). Dešava se da ukrasno ispisan Incipit zauzme čitav stubac, pa čak i stranicu.
U velikim radionicama, iluminiranjem se bave posebni stručnjaci. Glavni majstor, upravnik radionice, organizuje operacije u nizu: priprema se više pergamentnih listova u isti mah, za koje se uzastopno pravi okvir crteza, potom se izrađuje sam crtež (obično olovnim jezgrom), nanose se boje (iz nekih nedovršenih rukopisa vidimo kako su tekle različite etape). Slika ima dvostruku ulogu: ukrašava i obaveštava, pri čemu ova druga uloga može postati i simbolična. Slika je bitan elemenat mnogih srednjevekovnih rukopisa. Postoje tri vrste: ilustracije, inicijali ili početna ukrasna slova i ivice - bordure.
Sam pergament obojen je purpurnom bojom, ponekad crnom, češće je oslikan ili pokriven listom zlata, a na njemu se piše zlatnim ili srebrnim mastilom. U svakom slučaju reč je o vrlo dragocenim primercima, kao što je Sinopsko jevanđelje (Codex Sinopensis), sirijsko-palestinski rukopis iz VI veka pisan uncijalom, zlatnim mastilom na purpurnom pergamentu. Bojenje pergamenta upražnjavalo se i kasnije.
Najstariji primeri ilustrovanih tekstova koje danas poznajemo jesu volumeni iz II veka, koji obično sadrže naučne, a ređe književne tekstove. Zbog oblika svitka, slika se morala ubaciti u pisani stubac - taj raspored je prenet u poznoantičke kodekse: u Vergiliju iz Vatikana (kraj IV veka) slike su predstavljene u geometrijskim okvirima, obično na istoj strani kao deo teksta koji se ilustruje. Takođe nailazimo na slike koje zauzimaju čitavu stranicu, isto onoliko prostora koliko i tekst koji se ilustruje. Pored narativnih prizora, čest je i portret autora, uzor koji će se očuvati sve do srednjeg veka kada je reč o jevanđelistima ili o glavnim junacima priče (portret svetitelja uz njegov životopis i sl.).
Ukrasni inicijal je prvo slovo teksta ili dela teksta, a služi kao pomoć u čitanju (da se uoče glavni prekidi) i kao dekorativni elemenat. Inicijali se pre svega razlikuju po veličini, po boji koju rubrikator katkada redom menja. Prethodno se napravi okvir, s arhitektonskim motivom luka koji se razvija kroz raznovrsne ornamente: u karolinško i otonsko doba, u motivima se često kombinuju prepleti i lišće.
Jedna od najučestalijih tema je neka ličnost (jevanđelista, svetitelj-zaštitriik isl.) koja zauzima čitavu stranicu. Jevanđeoski kanoni često su uključeni u raspored po stupcima, a inicijali, u početku ukrašeni geometrijskim i cvetnim motivima, razdvajaju se ka inicjalima s istorijskim motivima.
Sa stupanjem na scenu velikih vladarskih dinastija koje postepeno stvaraju izuzetne biblioteke, sve se veća pažnja poklanja ilustraciji. Prema vrsti teksta, glavna funkcija postaće informacija (predstaviti neki predmet, neku tehniku i sl.) ili estetika. U ovom drugom slučaju predstava s vremenom dobija oblik slikarskog deta.
Dekorativna funkcija inicijala postepeno dobija sve veći značaj: inicijali evoluiraju u tri uzastopna i velika modela: u predromanskoj i romanskoj epohi u slova su uklopljene životinjske ili ljudske figure, ili geometrijski ukrasi; u epohi gotike ukrašeni inicijal je uklopljen u dekoraciju na margini, prostire se u dugim „biljnim pipcima"čitavom visinom teksta; najzad, inicijal s prizorom koji nešto kazuje postaje sve češća pojava. Veliki broj tih ilumiranih inicijala nastaju oko slova „I“ kojim otpočinje tekst Postanja (In principio creavit Deus...). Taj raspored je naročito omiljen u pariskim radionicama XIII veka, gde inicijal često stoji iznad niza sitnih medaljona, nalik na oslikan prozor, s plavetnilom koje preovlađuje na zlatnoj podlozi. U rukopisima namenjenim vladarima u XIII i naročito XIV veku, kada se pisanje pretvara u kaligrafiju sa sve krupnijim slovima i kada kvalitet podloge (savršeno pripremljeni pergament) doprinosi estetskom izgledu stranice, dekoracija se ponajviše razvija kroz ukrašavanje slova, monohromno ili u više tonova iste boje.
U okviru se isprva najčešće prikazuje luk kao arhitektonski motiv, a raspored ukrasa je izuzetno raznovrstan. Najčešći uzor je vinova loza (otuda izraz ,,vinjeta“) iz koje rastu prepleti i iz koje se, naročito u pariskim rukopisima, izvijaju mnoge ljudske ili životinjske figure. Humanistički okvir pojavio se u Italiji u XV veku; tu su zastupljeniji ukrasi od plodova i grančica, s listovima i cvetovima, ptičicama i malim ljudskim figurama po antičkom uzoru. Arhitektonski motivi takođe sve češće podsećaju na antiku. I, najzad, u dnu prvog lista pojavljuje se grb vlasnika knjige.
Boje su prvo bivale ravnomerno nabačene, da bi se potom senkama ukazivalo na plastičnost predmeta i likova. Zlato zahteva posebnu obradu: ono se uvek nanosi prvo, slikanjem ili u obliku zlatnih listića stavljenih na podlogu, pripremljenu pomoću krede, da bi se listić dobro učvrstio i poprimio lako ispupčen izgled. Taj postupak se u Francuskoj najčešće primenjivao u XIII veku.
Proučavanje rukopisa ili njihove proizvodnje u određenoj radionici (kodikološko ispitivanje) omogućuje da se izvedu zaključci o načelima po kojima se radilo. Uz univerzitete pojavljuju se i prve velike biblioteke organizovane oko manastira. U Parizu, u koledžu koji je 1257. godine osnovao kardinal Rober de Sorbon (1201-1274), školovali su se „siromašni učitelji teologije“. Kao prva ustanova te vrste u gradu, koledž Sorbona bogato je darovan, tako da je njegova biblioteka već krajem XIII veka postala jedna od najbogatijih (preko hiljadu knjiga 1298. godine). Katalog uspostavljen 1275. godine pokazuje prvo sistematsko razvrstavanje knjiga, pozajmice počinju da se beleže, a bogatstvo fondova nagoni upravu Sorbone da razmišlja o odgovarajućoj organizaciji. Godine 1289. biblioteka se razmešta u dve celine: u Velikoj knjižnici tri stotine trideset knjiga ,,okovanih“ (Libri catenati) za pultove predstavljaju fond priručnika neprestano na raspolaganju čitaocima. Velika knjižnica je smeštena na prvom spratu koledža. Duplikati i drugi naslovi (oko 1.100 rukopisa) čine Malu knjižnicu i oni polako postaju dostupni i publici široj od univerzitetske. Sačuvani su registri pozajmice iz XIV i naročito iz XV veka. Proučavanje tih registara pokazuje kako se oko 1480. godine već toliko koriste štampane knjige da se ubrzano gubi običaj pozajmljivanja rukopisnih knjiga. Najzad, 1481. godine doneta je odluka o izgradnji nove biblioteke, u obliku velike galerije koju osvetljava trideset osam prozora.
Varvari nisu govorili latinskim već svojim jezikom (vulgarnim pretkom francuskog ili nemačkog jezika), te je taj jezik trebalo analizirati kako bi se mogao prevesti: otuda reforma pisma (koja je izrodila karolinšku minuskulu) i vrlo prečišćen tekst. Pisari uvode čitav niz novih tehnika koje obezbeđuju okvir tekstu pomoću raznih formalnih obrazaca i koje tako olakšavaju čitanje i razumevanje; reči se razdvajaju, relativno je normirana upotreba velikog slova.
Prvi sačuvani povezi na Zapadu potiču iz VII veka. Sveske su ušivane dvostrukim vlaknima, nitima od kudelje i kožnjih traka te pričvršćenim za daščicu. Hrbat je pokriven kožom i obično se vidi trag niti, dok su mu gornji i donji deo ojačani upletenim nitima. Obe korice su presvučene kožom, ređe tkaninom, ponekad s vrlo raskošnim ukrasima hladno utiskivanim peglicama ili radlicama, te s raznolikim elementima, dragim kamenjem. Unutrašnje strane korica su u početku ostajale netaknute, potom su pokrivane listom pergamenta, a kasnije belim papirom.
Naslov je ispisivan na jezičku pergamenta zaštićenom rožnatom pločicom; nalazio se pri vrhu prednje korice, pošto se knjige nisu čuvale uspravno nego položeno. Iz istih razloga i sam povez je katkad bivao zaštićen od trenja krupnim klinovima, pa su se složene knjige oslanjale na glave klinova. Najzad, često nailazimo na sistem fiksacije, naročito od XII veka: knjiga se zatvarala metalnim kopčama sa šarkama ili pantljikama. ,,Knjige-kese“ su rukopisi vrlo zgodni za rukovanje, potpuno zaštićeni posuvraćenim povezom, a nosile su se obešene o pojas. Prve radionice za koričenje osnivaju se u okviru manastirskog skriptorijuma: identifikuju se po materijalu koji se u njima koristio (katalog metalnih ukrasa i dekorativnih motiva), a ponekad i po rukopisnim napomenama u knjizi koje se odnose na njen nastanak. Potom će se pojaviti i povezi privatne izrade, o kojima sve do XV veka ne znamo mnogo, pošto nedostaju izvori. Neke velike štamparske radionice imaju i atelje za koričenje.
Pronađen u Kini, papir je preko arapskog sveta dospeo u normanske kancelarije na Siciliji krajem XI veka, a u zapisnike beležnika u Đenovi u XII veku. Celulozna sirovina dobija se od krpa (u XIII veku one su od lana ili konolje, ne više od vune). Prvo se krpe potapaju u vodu, a zatim se usitnjavaju točkom na vodeni pogon i pretvaraju u papirnu kašu. Kaša se presipa u kazan s vrelom vodom u koji se potapa kalup – sito u drvenom ramu koje propušta vodu, a zadržava gušći materijal. Mreža sita ostavlja providan trag na papiru dobijenom kuvanjem. List se stvalja na konopac i suši kroz nekoliko uzastopnih operacija, zatim se lepi, satinira i glača: meri se u dvadesetpetinama i risovima hartije i spreman je za upotrebu. Kao podloga za pisanje papir je jeftiniji (do deset puta), pravi se brže i u mnogo većim količinama nego pergament, a pokazaće se i kao mnogo pogodniji za štamparsku tehniku.
Johan Gutenberg štampao je, veruje se, prvu knjigu, Bibliju u četrdeset dva retka, 1455. godine. Tiraž oba toma iznosio je 180 primeraka, od čega je pedeset bilo na pergamentu. Svi primerci bili su prodati u pretplati, pre nego što je štampanje bilo završeno.
Uobičajene legure za izradu slova bile su olovo, kalaj i antimon, u promenljivim srazmerama. Glavnu inovaciju predstavlja mogućnost da se serijski proizvedu normirana slova. (Uprkos mnogim mestimičnim poboljšanjima, Gutenbergova tehnika ostaje nepromenjena sve do početka industrijske revolucije u drugoj polovini XVIII veka.) Štamparija s pokretnim slovima iz temelja je promenila uslove za proizvodnju knjige i njen materijalni oblik, menjajući time i uslove da se do knjige dođe. Dobar prepisivač koji je ispisivao gotičku minuskulu u običnom rukopisu mogao je da ispiše od 180 do 200 reči na sat. Cena rukopisa vrlo je visoka, što je pre svega uslovljeno cenom prepisivanja - otuda značaj manastirskih, katedralnih, univerzitetskih ili vladarskih biblioteka u kojima su knjige dostupne široj publici. Prva osnovna posledica pronalaska štamparije stoga jeste pad cene knjige i izvesna banalizacija same knjige.
Rukopisi iz antičkog doba i ranog srednjeg veka pokazuju scriptio continua, pisanje pri kome se ne odvajaju reči, što znači bez interpunkcije i pasusa: scriptio continua u stvari nameće glasno čitanje, bilo za sebe, bilo grupi slušalaca, bilo da to čini sekretar. Sve složenije „slaganje na stranicu“, odvajanje reči, interpunkcija, jesu elementi koji određuju „grafički prostor“, počev od XI veka, a naročito u XII i XIII veku; sledstveno tome, i čitanje postaje sve manje čujno, to je čitanje u sebi i radi sebe, koje se više ne izgovara, čak ni tihim glasom.
Za razliku od rukopisa, štampana knjiga je okamenjeni predmet, serijski proizveden, koji zatvara tekst u onaj oblik u kome će se rasturati: varijante više nisu dopuštene, sam status dela postepeno se menja, reorganizuje se oblast književnosti (odnos autor/tekst/čitalac). Pored toga, ova ograda teži da okameni pozicije, otežavajući eventualne pokušaje mirenja, na primer u vreme verskih sukoba. Ali promenu predstavlja mogućnost da se knjiga lakše nabavi, po nižoj ceni: sledstveno tome, mogu se praviti veće ili manje biblioteke, a s vremenom će evolucija štampane knjige (osobito težnja ka manjem formatu) i njena banalizacija temeljno izmeniti uslove čitanja. Uvežbani čitalac može da konsultuje više tekstova u isti mah, da radi u nekoj biblioteci imajući na raspolaganju sve izvore, da pravi beleške i podsetnike. Čitati sada možemo bilo gde, napolju, na putovanju, u svakoj prostoriji, a knjiga se drži u džepu.
Priredila
Tamara Lujak