A bilo je to " samo " pre petnaest, dvadeset godina. Išao sam u jednu od tzv. elitnih beogradskih gimnazija. Pošto su nam tamo pokušavali isprati mozak jeftinim pričama o tome kako smo mi budući akademski građani i kako to premnogo znači u zemlji gde premalo stvari uopšte ima pravo značenje, svako od nas je bežao od tog mehanizma licemerja u neki od sebi dražih svetova. Kao budući intelektualci, mi smo igrali šah na časovima jer su nam zatvarali rešetkama prozore. Neki su bežali u video klubove, neki u knjige, neki su pobegli duboko u sebe da se nikad nisu sebi vratili. Ja sam bežao u ekstremnu masturbaciju. Onanisao sam gore od Onana i mlatio ga poput Konana. Živa istina. Ali, pošto su mi samo šake bile zauzete, naslušao sam se i previše albuma za svoje dobro.
Hashish Club je novi bend ljudi koji su još u devedesetima prišli muzici na jedan potpuno svoj način. Belgrade Gheto je bila hip hop/krosover grupa u vreme kad je realno bilo prihvatljivije biti prihvatljiv, površan, bled. Oni to nisu bili. Jednostavno, ponudili su svoju priču, žanr kako ga oni dožive, a ne kako se servira, pa se ubaci " štoljpi ", pa moćni rendžer upada kroz pendžer, trese Zvončicu, mazne štek, kupi babi lek i tra-la-la-la, " nije Mirko budala ". Bili su drugačiji.
Ljudi beže u neki unutrašnji svet. Umetnici ga stvore.
Prošle su godine. Sa godinama dolaze i mnogo veći problemi od "nevidljivih problema". Ostaje se na istom, stagnira ili se čovek intelektualno širi, pa...sve do kosmosa. I onog mehaničkog poretka zvezda, mlečnih puteva naših beonjača, industrijskog štofa koji para slobodu u našim srcima.
Hashish Club je pred nama sa novim albumom. Verujem da su osnovne ideje iste, da se širi samo raspon muzičkog ludila i jakih tekstova koje nam nude. Jer...ući uopšte u priču zvanu Srbija pod " ekserima od devet inča ", pa...moglo je biti preambiciozno.
Ispalo je dobro i još uvek svoje. Na albumu ima šest direktnih udaraca u stomak, glavu i srce.
Prvi udarac...da, to su narodnjaci...i da...ne drže nas u šaci. Logično je...ako pevaš trilere moraš da zavijaš gore od uličnih kerova. Ali, pesma " TECHNICOLOR " koja je delovala kao čista zafrkancija pretvara se ritmom pevanja, sečenjem tog istog ritma i odlično pogođenim gostima (Dušan Kalinić i Hornsman Coyote) u potencijalan hit.
Onda kreće druga stvar. Levi aperkat. Bokseri su još u ringu, oblivaju ih krv i znoj. Ne suze. Njima nije mesto ovde. Možda, doduše, proradi " ŽIVAC ", možda pogodi se neki očni nerv, pa prestane kokošije slepilo ljudi koji se po potrebi pretvaraju u neljude:
" Da u nenormalnom svetu budem normalan
Pred folirantima da budem podoban -
Izjeda mi živac " (brutalno tačni stihovi Milana B. Popovića).
Indastrijal možda ne doživi da u Srbiji bude in, ali leči strije nekretanja svojim preskakanjem ritmova i usecanjem pod kožu da se ovce više ne raduju nožu.
Ili svinje... A ima ih toliko da me plaši ponekad da nismo od Orvela.
" Gledam svinju kako ždere
Da kad umre bude debela
Reci zašto nebo sija samo u reklamama" ( "FELO DE SE", novi singl sa albuma)
Veniš ne pere duše. Sapun ne pere obraz. To je zabluda.
Duše greju duše. I muzika duše. Možda glas iz pesme " MAAF TUHAN " koji kao da je pobegao sa Cocteau Twins albuma (Suzana Sumrah).
Na isteku pete runde, bokseri su toliko grogi, ali nastavljaju. I Hashish Club i slušalac.
Šta je za kraj? " AMEN ". Kao da je Laibach protrčao sa albuma Let it be po ovoj pesmi. Smiraj ratnika.
I dva boksera kojima niko ne može da sudi jer su Hashish Club svoji, svestrani i kvalitetni umetnici, a slušalac ako je pažljiv, takođe može da bude pobednik.
Hashish Club je novi bend ljudi koji su još u devedesetima prišli muzici na jedan potpuno svoj način. Belgrade Gheto je bila hip hop/krosover grupa u vreme kad je realno bilo prihvatljivije biti prihvatljiv, površan, bled. Oni to nisu bili. Jednostavno, ponudili su svoju priču, žanr kako ga oni dožive, a ne kako se servira, pa se ubaci " štoljpi ", pa moćni rendžer upada kroz pendžer, trese Zvončicu, mazne štek, kupi babi lek i tra-la-la-la, " nije Mirko budala ". Bili su drugačiji.
Ljudi beže u neki unutrašnji svet. Umetnici ga stvore.
Prošle su godine. Sa godinama dolaze i mnogo veći problemi od "nevidljivih problema". Ostaje se na istom, stagnira ili se čovek intelektualno širi, pa...sve do kosmosa. I onog mehaničkog poretka zvezda, mlečnih puteva naših beonjača, industrijskog štofa koji para slobodu u našim srcima.
Hashish Club je pred nama sa novim albumom. Verujem da su osnovne ideje iste, da se širi samo raspon muzičkog ludila i jakih tekstova koje nam nude. Jer...ući uopšte u priču zvanu Srbija pod " ekserima od devet inča ", pa...moglo je biti preambiciozno.
Ispalo je dobro i još uvek svoje. Na albumu ima šest direktnih udaraca u stomak, glavu i srce.
Prvi udarac...da, to su narodnjaci...i da...ne drže nas u šaci. Logično je...ako pevaš trilere moraš da zavijaš gore od uličnih kerova. Ali, pesma " TECHNICOLOR " koja je delovala kao čista zafrkancija pretvara se ritmom pevanja, sečenjem tog istog ritma i odlično pogođenim gostima (Dušan Kalinić i Hornsman Coyote) u potencijalan hit.
Onda kreće druga stvar. Levi aperkat. Bokseri su još u ringu, oblivaju ih krv i znoj. Ne suze. Njima nije mesto ovde. Možda, doduše, proradi " ŽIVAC ", možda pogodi se neki očni nerv, pa prestane kokošije slepilo ljudi koji se po potrebi pretvaraju u neljude:
" Da u nenormalnom svetu budem normalan
Pred folirantima da budem podoban -
Izjeda mi živac " (brutalno tačni stihovi Milana B. Popovića).
Indastrijal možda ne doživi da u Srbiji bude in, ali leči strije nekretanja svojim preskakanjem ritmova i usecanjem pod kožu da se ovce više ne raduju nožu.
Ili svinje... A ima ih toliko da me plaši ponekad da nismo od Orvela.
" Gledam svinju kako ždere
Da kad umre bude debela
Reci zašto nebo sija samo u reklamama" ( "FELO DE SE", novi singl sa albuma)
Veniš ne pere duše. Sapun ne pere obraz. To je zabluda.
Duše greju duše. I muzika duše. Možda glas iz pesme " MAAF TUHAN " koji kao da je pobegao sa Cocteau Twins albuma (Suzana Sumrah).
Na isteku pete runde, bokseri su toliko grogi, ali nastavljaju. I Hashish Club i slušalac.
Šta je za kraj? " AMEN ". Kao da je Laibach protrčao sa albuma Let it be po ovoj pesmi. Smiraj ratnika.
I dva boksera kojima niko ne može da sudi jer su Hashish Club svoji, svestrani i kvalitetni umetnici, a slušalac ako je pažljiv, takođe može da bude pobednik.