Šefko Kaloper: “SEMA”, roman, Književni klub Brčko distrikt Bosne i Hercegovine, 2015.
Nova knjiga koju nudi čitaocima željnim dobrog štiva, Šefko Kaloper (r. 1945. Fočanska Jabuka, SRBiH, SFRJ), novinar, profesor opšte i komparativne književnosti, knjižničar gimnazije “Vaso Pelagić” u Brčko d. c. BiH, privatni poduzetnik, je roman “SEMA”.
Reč je o jedinstvenom delu u posleratnoj književnosti BiH, ali ne i u okviru sada već bivše književnosti naroda i narodnosti eks Jug(oslavij)e (malo pre njega je objavio svoj poznati roman “Mamac”, beogradski i srpski pisac, jevrejskog porekla, David Albahari (koji sam doduše čitao u slovenačkom prevodu “Vaba”!). Književnost je sinkretična, pa je podudarnost oba ova romana u izboru književnoumetničkih prosedea zaista evidentna. Naime, oba pisca slušaju pripovedanje svojih majki. U slučaju Kaloper Šefke, nailazimo na sočno pripovedanje, po sećanjima, obične žene iz našeg naroda, majke kojoj se mora verovati!
Roman “SEMA”,Š. Kalopera je natopljen turcizmima, čije značenje nije objašnjeno, tako da se čitalac teže probija kroz ovo štivo. Dijalozi i monolozi, kao funkcionalni elementi stila, zajedno sa slikovitim opisima, u kojima nas zapljuskuje i ogroman broj naturalističkih scena, daju notu filmičnosti celoj knjizi, osvetljavajući, putom introspekcije duše aktera. Junaci ove jako potresne, istinite, priče žive svoje obične živote na marginama društva, čiju harmoniju krha politika ili Božja providnost. Konkretno, pisac Šefko Kaloper nas uvodi, neosetno u zaplet radnje, u delo upoznavanjem sa Mujagom, Mujom. Isprva, njegova pobuna protiv Hrustan – bega, pandan je onoj koju opisuje Ivo Andrić u “Priči o kmeti Simanu”. Sa neznatnom razlikom što kod našeg jedinoga književnog nobelovca, Kaloper Šefko završava deo priče happy-endom! (Hrustan beg neljudski zahteva kuluk, ali predstavnik feudalne sudske vlasti ga oslobađa što sugeriše humanost i pravdu.) U besprekorno izvedenoj mozaičnoj priči se ugnezdilo više manjih skaski poput one o tajni ćupa, o “sanducima” (stećcima – velikom kamenju), lovačke, one o omađijavanju za Đurđevdan, izdaji Smaila i njegove družine, ubistva kralja, obroka bogatih janjetinom (str. 19.) i deskripcije pokolja u masovnim zločinima, genocidima.
Bogatstvo domaćina asocira na prebogatu kompoziciju romana. Ipak, u svemu tome se javljaju kao popratni motivi zla i smrti, u obliku rata, koji donosi novu nevolju muhadžirima (prognanicima, izbeglim sa svojih ognjištva iz svojih domova, op. a.). Čini se naročito zanimljivim proricanje u plećke – majstora Pere.
U svim tim, kolektivnim, porodičnim stradanjima od din – dušmana, razularenih četničkih hordi, Šefko Kaloper sasvim prisebno podastire priču o apsurdnoj smrti pojedinca, nesretnog Šahina s Vukšića, koji beži od kame i skriva se u šupljini debla bukve, odakle ne uspeva izaći.
Roman SEMA Šefke Kalopera, potresno je i autentično svedočanstvo stradanja i životne Patnje majke SEME koju su vrtlozi života i sudbine bacali iz jednog taksirata u drugu nesreću i belaj, e da bi se konačno obrela na Alpima! Ovo se delo može čitati i kao roman inata gde je majčina reč svetinja, pojedinca iz jednog naroda o svome deveranju i naduravanju kroz prošla vremena i društva koju nisu bila nimalo humana. Ispričan lahko, bosanskim jezikom, sigurno je, čitaće se u izbama, knjižnicama, na skupovima, sa jedinim ciljem da se već jednom stane u kraj politici “Načertanija” Ilije Garašanina, koju je ovaj u stilu “resavske škole prepisivanja” preuzeo od znamenite i najmoćnije žene srednjeg veka, španjolske kraljice – ujediniteljke Isabel iz 1492.
I kako god je Ivo Andrić napisao samo dva predgovora (za knjige Isaka Samokovlije i Zulfikara Zuke Džumhura, op.a.), tako je naš akademik, prof. Dr Predrag Matvejević, koji nas je nedavno napustio, među dvadesetak autora kojima je pisao predgovor uvrstio i Kaloper Šefku! I to je podatak za respekt.