Srbija devedesetih je bila slikovito mesto za neživot. Goja, da je bio u tom trenutku živ, bi morao da preorijentiše na mrtvu prirodu, umesto slikanja ludih karnevala koji mirišu na smrt. Srbija na izmaku 2013. teži obnovi tradicionalnih vrednosti, pa su se u modu vratile i nelegalne ulične trke. Jednostavno, ako vozite kola koja niste sami zaradili, ili pustite da vam drugi kažu gde je cilj, najčešće nemate jasnu predstavu o tome koliko treba da se kupi nešto, a da život, kad ga upropastite, više ne možete kupiti.
Srbija je jedan veliki bioskop na otvorenom. Neki čak i preglume svoj život. Svakog dana nailazimo na sve veće reči, a sve manja dela. Našu zemlju sami građani pretvaraju u esenciju totalitarizma. Ne čine ništa pozitivno.
Srbija je jedan veliki bioskop na otvorenom. Neki čak i preglume svoj život. Svakog dana nailazimo na sve veće reči, a sve manja dela. Našu zemlju sami građani pretvaraju u esenciju totalitarizma. Ne čine ništa pozitivno.
Eksjuze moa, što bi rekao Dejl Troter, kad je trabunjanje o revoluciji i dovelo do iste? Prvo se napravi giljotina, posle se to zove revolucija. Korporacije u rukama deset hiljada ljudi upravljaju milionama. I vi i ja celivamo ga uz osmeh, kad nam treba bolovanje. Loše seme, koje zgutamo, olista nas u crvljive jabuke, čija je glavna sposobnost skrivanje svoje nesposobnosti.
Možda se izglancamo i za profilnu sliku... Sednemo u kafić posle napornog dana i popijemo to jebeno pivo za koje smo radili, sa našim drugarem, crvljivom jabukom 326 iz gajbice A... Svima je muka, svi pričaju o crvotočini, sve dok život ne uplovi u sigurne stajaće vode, baru nenapredovanja, živo blato ljudskih odnosa. Srbi vole čizmu koja ih gazi. To je genetski poklon naših predaka. Prvo su gazili Nemanjići, pa Turci, ove lucky bastards iz Vojvodine švapske bubašvabe, pa naši, pa opet njihovi, pa crveni, pa žuti, pa poljube mi kruti. Klinke vole da puze po podu, ali i tipovi vole da sednu na dildo. Kako uneti raskol u zajednicu gde su svi mazohisti?
Pol Bartel je ponudio jedno od mogućih rešenja još davne 1975. Smrtonosna trka 2000 je SF satira. Niko se ne smeje na satire osim Srba. Jbg, moramo, žele da nam objasne da je i jedan-jedan na Kosovu 1389. naša pobeda. Sloba je to, majke mi, rekao i 1999. kad je pustio NATO da nam uđe. Pustio je ceo tovar tovnih grla da nas tovari dok smo živi zbog svog glumljenja jebača u delu zemlje za koji većinu lažnih patriota boli dupe. Dačić citira Bibliju, Velja dobija crkveno priznanje najvišeg reda za, ma, dobija medalju, postaće i najbolji vaterpolista ako hoće, a predsednik izgovara reč elokvencija. Fali još samo Kristijan Golubović da kaže da je pošten. U stvari, ne...i to se desilo.
Ali, hajde da zanemarimo odlične filmove Pola Bartela - "Kenonbol", "Pojesti Raula" i na "Prizore klasne borbe na Beverli Hilsu" i posvetimo se slabijem, ali dopadljivom na nivou ideje.
Organizujmo trku. Neka voze Frankenštajn (Dejvid Karadin), Mašinka Džo (Silvester Stalone), Kalamiti Džejn (Meri Voronov), Neron i Srculence Svastika. Biće to naša verzija gladijatorskih igara gde se bonus poeni dobijaju gaženjem pešaka. Pih, pešaci su ionako luzeri. Neki mogu i da se kurče i da trče pod kola, neki neka se žrtvuju bogovima brzina, neka se ubace i antipatični teroristi koji se bore za ukidanje trke, neka samo pobednik može da se rukuje sa "precednikom"...
Smrtonosna trka 2000 je na planu priče zamišljena kao svojevrsni prethodnik filmova kao što su "Robokap" i "Trkač", ali je onda Korman, producent, umešao prste. Scenario je usmeren ka komičnom, gde se zanemaruje životno gorka sentenca "postizanje poena nije ubijanje", a ističe "krivi su Francuzi...i reč 'sabotažu' su oni izmislili". Na taj način, dolazi do blage papazjanije, gde više nije ni bitan Staloneov omaž Kegnijevom liku iz "Državnog neprijatelja", niti što je u pitanju bolji film od sličnog "Rolerbola" iz iste godine, korišćenje Votersove i Majerove estetike...
Filmovi o zabranjenim trkama su bili vrlo popularni tokom sedamdesetih. Ono što izdvaja "Smrtonosnu trku 2000" je to što je u pitanju film o dozvoljenim trkama u ljudski još uvek nedozvoljenoj budućnosti, koja, dok gledamo, deluje isuviše blizu.
Miloš Živanović