Režija, scenario, produkcija: Leri Koen
"Ljudi koji su suviše religiozni nam svima prave probleme"
"Ljudi koji su suviše religiozni nam svima prave probleme"
Ovaj film je ubio omiljenog Hičkokovog kompozitora, Bernarda Hermana.
Leri Koen je svojevremeno napisao scenario za triler "Tata je otišao u lov". Naravno, trampivši koju dasku za višak ambicije, ponudio ga je prvo Hičkoku. Alfred je više voleo plavuše...pa ga je odbio, rekavši kako je suviše savršen i da tu nije ostalo za njega ništa da uradi. Leri je zapamtio da mu je savršen i da zato što je savršen ni Hičkog ga neće. Rešio je da mu se osveti. 1974. Koen angažuje Hermana, omiljenog Hičkokovog kompozitora, i snima film "Ono je živo". Naslov je zaštitio dobroćudnu starkelju. Onda je Leri snimio sledeći film i poslao ga Hermanu, ne bi li ovaj, kao, uradio muziku. Odgledavši "Bog mi je rekao da ubijem"čuveni kompozitor se predao na nemilost filmu. Ujutru su ga našli mrtvog. Leri, inače jevrejskog porekla, je posvetio film Hermanu, ne bi li sprečio dalje njuškanje policije.
Leri Koen je svojevremeno napisao scenario za triler "Tata je otišao u lov". Naravno, trampivši koju dasku za višak ambicije, ponudio ga je prvo Hičkoku. Alfred je više voleo plavuše...pa ga je odbio, rekavši kako je suviše savršen i da tu nije ostalo za njega ništa da uradi. Leri je zapamtio da mu je savršen i da zato što je savršen ni Hičkog ga neće. Rešio je da mu se osveti. 1974. Koen angažuje Hermana, omiljenog Hičkokovog kompozitora, i snima film "Ono je živo". Naslov je zaštitio dobroćudnu starkelju. Onda je Leri snimio sledeći film i poslao ga Hermanu, ne bi li ovaj, kao, uradio muziku. Odgledavši "Bog mi je rekao da ubijem"čuveni kompozitor se predao na nemilost filmu. Ujutru su ga našli mrtvog. Leri, inače jevrejskog porekla, je posvetio film Hermanu, ne bi li sprečio dalje njuškanje policije.
Neslanu šalu na stranu, "Bog mi je rekao da ubijem" je čudan i po nekoliko bizarnih dešavanja za vreme i neposredno posle snimanja. Osim opisane Hermanove smrti, dok se izvodila scena masaže srca u filmu, puklo je par rebara. Pa, baš umem da privučem ljude da odgledaju film...
O Leriju Koenu sam ranije pisao u tekstovima o Žaci Manijaku i Stafu, gde sam ga nazvao nekrunisanim kraljem B produkcije. Nisam se zatrčavao koristeći tu klasifikaciju. Koen je napisao oko četrdeset filmskih scenarija, od kojih je više od pola sam i režirao. Što se tiče režije, ne možemo pričati o konstanti kvaliteta, jer su mu ostvarenja često ukopana u montaži, uskakao je u projekte koje bi neko drugi počinjao, ili bi mu glavna glumica otišla na polovini snimanja, pa bi za njen lik napisao da joj telo završava u mačketini. Jasno vam je, brljao je, ali i čistio tuđe fleke. Što se tiče scenarija, Koenu nema premca u jeftinoj produkciji. Gotovo svaki njegov film je pun bizarno dobrih rešenja, iako se ističu oni koje su drugi režirali: "Bestseler", "Žaca manijak" i "Telefonska govornica".
"Bog mi je rekao da ubijem" je najbolje od njega kao režisera, mada je takvo određivanje u neku ruku i preterivanje, jer su Koenovi scenariji toliko puni iznenađenja da možemo govoriti o jednom ciničnom pogledu na svet u više filmskih poglavlja.
Priča počinje svojevrsnim osvrtom na "Toranj smrti", zapravo, trenutak kada se jedan iz lepeze psihopata koje je Amerika iznedrila, popeo sa snajperom i nasumice likvidirao prolaznike. Sličnu priču možemo videti i u Bogdanovićevom klasiku "Mete", te Zigelovom "Prljavom Hariju".
Dobro, ali mi možemo staviti i kravu koja se smeje na početak filma i to će izgledati efektno.
Međutim, svaki sledeći kadar je sve bizarniji. Detektiv koji radi na slučaju uskoro će shvatiti da su u pitanju slučajevi, a da je on možda i najveći od svih. Ubistva su potpuno neočekivana. Ljudi padaju kao muve po gradu, ubice nakon zločina izgovaraju uz osmeh "Bog mi je rekao da to uradim". Retko mi se to dešava, ali osetio sam neku vrstu hladnog znoju gledajući uvodne scene. Možda i jer su ljudi u ovoj zemlji izabrali bogove novca i medija, prešli u ateizam, a Boga ne možeš izbiti komunistima iz usta. Grešim dušu, ali vidim celo ovo kolektivno ludilo po Srbiji, te raspucavanja po selima, kao neku vrstu pripreme za gore. Možda je pristajanje na beznađe preduslov opstanka u paklu na zemlji, ali me nešto ne zanima da mi najbolji prijatelj bude pas koji mi naređuje da ubijem prodavačicu, ne bih li mu ukrao konzerve. Fale još samo sekte na već sektaškoj televiziji. Horoskop je već dugo tu. Piše da svaki dan može biti dobar za umiranje, ako odlučimo da ubijemo veru. Grafički osmesi mi poručuju da je tako jedino moguće napisati "b:)lje sutra". Ne verujem u to. Bolje sutra će doći svakom ko radi bolje nego što je radio juče. Međutim, ljudi padaju i ponekad im se svidi tamo dole.
Koenov film prati strukturu istrage iz "Građanina Kejna", zadire u Jungovo poimanje NLO-a kao manifestacije kolektivnog nesvesnog, nudi lepe omaže smrti na stepenicama iz "Psiha", te na beg iz sanatorijuma sa početka noar klasika "Poljubac smrti", odnosno reinterpretaciju motiva "deteta zvezde" iz Biblije. Sa druge strane, scena prikaza telesne deformacije je gotovo sigurna inspirisala Kronenberga za "Videodrom".
Masovna histerija, koja usledi nakon pojavljivanja naslova iz novina da iza svega stoji verski fanatizam, dovodi do korišćenja situacije za lične obračune. Ispostavlja se da su dve device dale rođenje dva deteta, lažnih bogova, zapravo vanzemaljskog porekla. Koliko god da Koenova scenaristička peripetija deluje suviše jeftino i za B film, nije. Inspiracija potiče od masovne histerije pedesetih koja je uslovila česta prijavljivanja otmica od strane NLO-a. Detektiv, neobično duboke religioznosti, pokušava u veri naći zaštitu od onoga šta je u stvari. Ni Bog mu neće pomoći, jer je lažni prorok, uljez u svetu koji je Gospod stvorio.
Kao uljezu na planeti, detektivu je mesto u podzemlju, gde silazi liftom, sve do svog protivnika, lažnog Boga, koji je pokrenuo lavinu dešavanja sa početka filma. Koen je začeće beba smestio pre početka histeričnog "lova na veštice", odnosno u pozivanje jeretika na Boga, suludo zlu retoriku kojom su se obračunavali sa protivnicima, ljudima koje su često i nabeđivali da su komunisti. Detektivu je ime Petar, po svecu koji se smatra začetnikom crkve u obliku kakvim je poznajemo, onom koji se tri puta odrekao Hrista i završio razapet na krstu postavljenom unatraške (navodi iz apokrifa). Petar je predodređen za duboku patnju zbog svoje nemoći da uvidi. Njegov protivnik je Bernard, čije ime može voditi poreklo od sveca koji je smatran za duhovnog vođu Evrope, te kasnije uticao i na pokretanje drugog krstaškog rata. Kao zaštitnik pčelara, ovde ga možemo shvatiti kao maticu zlih dešavanja. Koen se dotiče motiva krajnje vere, Avramove žrtve, te nudi i jedno od mogućih rešenje za poreklo "deteta zvezde" koje opisuje Biblija kao vodiča do bebe Isusa, zapravo, energiju samog Boga, istu onu zvezdu nad jabukom iz rajskog vrta. Navodno je ta zvezda bio Isus. Toliko je voleo ljude da je morao ponovo među njih.
Svaki pošteni čovek jevrejskog porekla suočava se u jednom trenutku sa tragičnom krivicom svog naroda. Tako i Koen. Ovaj film je neka vrsta odbrane pred samim sobom i pred onim kome težimo. Ljudi nisu mogli da prepoznaju oblik koji ih je voleo najviše. To je ostao usud ljudske prirode.
Miloš Živanović