(Miladin Nedić: „Ozrnica ozobanog Ozrena“, lirika u prolazu života, Narodna biblioteka PETROVO; Republika Srpska, 2012.)
Poetski prvenac, malo kome poznatog Nedić Miladina (r. 1937, u Donjoj Brijesnici, na Ozrenu, kraljevina Jugoslavija): „Ozrnica ozobanog Ozrena“, predstavlja pravo osveženje u tekućoj produkciji, iz više razloga. Ali, da napravimo digresiju i kažemo kako je Nedić diplomirao na Zagrebačkom sveučilištu, odsek za rudarstvo. Kao inženjer radio je u Zenici, Kreki i Rudarskom institutu Tuzla, sve do 1986. godine. Tada je, po presudi Okružnog suda u Tuzli, zatvoren kao srpski nacionalista. U stvari, pravi razlog hapšenja bilo je nevino kopiranje „Ustaško-komunističkog sporazuma iz 1935. godine“, koji je prethodno bio već objavljen u knjizi Zorana Nenezića „Masoni u Jugoslaviji“...
Četrdeset šest uvrštenih poetskih tekstova i zbirku kao celinu, Miladin Nedić posvećuje uspomeni na majku Vukosavu, plemenitu ženu koja ga je budila u rodnoj kući da bi pohađao osnovnu školu u selu, a onda nižu i višu realnu gimnaziju u Državnoj realnoj gimnaziji u Tuzli. Mladi pesnik nosio je pozitivnu energiju u torbi koju bi mu pripremila mati da ne ostane gladan među ostalom decom. Sećanja na majku oživljava u ispovedanjima samo proverenim prijateljima i kolegama po peru, naročito teški period ratnog i tužnog detinjstva iz vremena Drugog svetskog rata, koje je potresno i neizbrisivo...
„Umjesto predgovora“ prvi je tekst sa kojim se susrećemo u zbirci, u kojem nadahnuto obrazlaže uzroke, razloge i posledice svoga pisanja. Čitaoca impresionira saznanje da prvi put objavljuje pesme „pisane prije, skoro, pola vijeka“. (str. 5)
Treba odmah istaknuti da zbirka predstavlja koherentnu celinu. Miladin Nedić nije pao u iskušenje „podele“ na cikluse ili tematsko-motivske krugove, iako se oni mogu primetiti. Hronološki red, po godinama pisanja pesama, ostao je neprikosnoven, pa zbirka ostavlja dojam uredne književne tvorevine. Ovde se mora izdvojiti poetski tekst „Sloboda i otadžbina“, iz 1953. godine koji nam otkriva pesničke intencije. Dominantno je rimovanje po sistemu A-C, B-D,, ili 1 i 3, te 2 i 4 stih, u kojem se ističe vapaj za rodoljubima koji trunu po tamnicama. Ispovedni, stišan ton je prisutan i u pesmama: „Polazak u gimnaziju“, te „Na raskršću života“, da bi zatim usledila ljubavna pesma „O jabuko, pozdravi mi dragu“, na koju se naslanjaju pesme „Snovi lude mladosti“ i „Idila“. „Zalazak sunca“ je sećanje na razgovore sa majkom, pa, iako je pisana 1981. godine, spada u red uspelih poetskih ostvarenja.
Slojevita pejorativnost može se čitati u pesmi „Samoupravljanje“, napisana 1985. godine. Slede tužaljke „Sapatniku“ i „Jasenovačke sjeni“, u kojima pesnik varira stradanja srpskog naroda. Vlastito stradanje pod komunističkim režimom, opevao je u ćeliji 22, Tuzlanskog zatvora „Preporod“, i to u pesmama: „Pismo Penelopi“, „Promjene na vidiku“, „Kroz rešetke do slobode“, „Matiji Bećkoviću“ (akademiku i prvom recenzentu ove knjige), „Pjesniku“, „Anđelu“, „Zvijezda u trouglu ljubavi“, „Poema o Ozrenu“ koja predstavlja najbolju poetsku tvorevinu ovoga književnog slavuja sa Ozren-planine, te zadnja pesma „Duhovna tvrđava“ iz ovog perioda.
Nadalje, slede pesme iz perioda provedenog u Fočanskom zatvoru: „Poema o Kosovu“, „Svijet u dva tabora“, i „Sjeni Ane Frank“, da bi to sve krunisao poentom u pesmi „Zatvor na slobodi“: „Zapamti! Ovdje se i plače po ključu/sačekaj jadniče/dok ne pukne kavez! – Ne mogu/svisnuće slavuji u njemu“ (str. 41).
Treća celina, uslovno rečeno, su pesme napisane na slobodi. U ovom pevanju Miladin Nedić razmahuje se na širem prostoru i manevriše tako da poveća zanimljivost svoga pevanja. Tako dolazi do konkretnih naslova: „Principovim sjenama“, „Na Brankovom grobu“, „Rodu o jeziku“ i najsažetija poetska tvorevina: „Nebesko prokletstvo“, koja se može protumačiti i kao svojevrsni epitaf.
Svejedno da li pisao na rodnom Ozrenu, gde i danas živi i radi, ili drugde, pesnik Miladin Nedić ne zaboravlja zavičaj iz kojeg je potekao. Zabrinutost, u tom smislu, dolazi do izražaja najneobičnijim i najoriginalnijim naslovom knjige „Ozrnica ozobanog Ozrena“. Na taj način, iz književne radionice – košnice pesnika vrednog kao pčela - biće izvrcano još mnogo medonosnih sadržaja. Stoga je za očekivati da će ubuduće ovaj književni slavuj sa Ozren-planine još slobodnije pevati.
Nezirović Senahid
Poetski prvenac, malo kome poznatog Nedić Miladina (r. 1937, u Donjoj Brijesnici, na Ozrenu, kraljevina Jugoslavija): „Ozrnica ozobanog Ozrena“, predstavlja pravo osveženje u tekućoj produkciji, iz više razloga. Ali, da napravimo digresiju i kažemo kako je Nedić diplomirao na Zagrebačkom sveučilištu, odsek za rudarstvo. Kao inženjer radio je u Zenici, Kreki i Rudarskom institutu Tuzla, sve do 1986. godine. Tada je, po presudi Okružnog suda u Tuzli, zatvoren kao srpski nacionalista. U stvari, pravi razlog hapšenja bilo je nevino kopiranje „Ustaško-komunističkog sporazuma iz 1935. godine“, koji je prethodno bio već objavljen u knjizi Zorana Nenezića „Masoni u Jugoslaviji“...
Četrdeset šest uvrštenih poetskih tekstova i zbirku kao celinu, Miladin Nedić posvećuje uspomeni na majku Vukosavu, plemenitu ženu koja ga je budila u rodnoj kući da bi pohađao osnovnu školu u selu, a onda nižu i višu realnu gimnaziju u Državnoj realnoj gimnaziji u Tuzli. Mladi pesnik nosio je pozitivnu energiju u torbi koju bi mu pripremila mati da ne ostane gladan među ostalom decom. Sećanja na majku oživljava u ispovedanjima samo proverenim prijateljima i kolegama po peru, naročito teški period ratnog i tužnog detinjstva iz vremena Drugog svetskog rata, koje je potresno i neizbrisivo...
„Umjesto predgovora“ prvi je tekst sa kojim se susrećemo u zbirci, u kojem nadahnuto obrazlaže uzroke, razloge i posledice svoga pisanja. Čitaoca impresionira saznanje da prvi put objavljuje pesme „pisane prije, skoro, pola vijeka“. (str. 5)
Treba odmah istaknuti da zbirka predstavlja koherentnu celinu. Miladin Nedić nije pao u iskušenje „podele“ na cikluse ili tematsko-motivske krugove, iako se oni mogu primetiti. Hronološki red, po godinama pisanja pesama, ostao je neprikosnoven, pa zbirka ostavlja dojam uredne književne tvorevine. Ovde se mora izdvojiti poetski tekst „Sloboda i otadžbina“, iz 1953. godine koji nam otkriva pesničke intencije. Dominantno je rimovanje po sistemu A-C, B-D,, ili 1 i 3, te 2 i 4 stih, u kojem se ističe vapaj za rodoljubima koji trunu po tamnicama. Ispovedni, stišan ton je prisutan i u pesmama: „Polazak u gimnaziju“, te „Na raskršću života“, da bi zatim usledila ljubavna pesma „O jabuko, pozdravi mi dragu“, na koju se naslanjaju pesme „Snovi lude mladosti“ i „Idila“. „Zalazak sunca“ je sećanje na razgovore sa majkom, pa, iako je pisana 1981. godine, spada u red uspelih poetskih ostvarenja.
Slojevita pejorativnost može se čitati u pesmi „Samoupravljanje“, napisana 1985. godine. Slede tužaljke „Sapatniku“ i „Jasenovačke sjeni“, u kojima pesnik varira stradanja srpskog naroda. Vlastito stradanje pod komunističkim režimom, opevao je u ćeliji 22, Tuzlanskog zatvora „Preporod“, i to u pesmama: „Pismo Penelopi“, „Promjene na vidiku“, „Kroz rešetke do slobode“, „Matiji Bećkoviću“ (akademiku i prvom recenzentu ove knjige), „Pjesniku“, „Anđelu“, „Zvijezda u trouglu ljubavi“, „Poema o Ozrenu“ koja predstavlja najbolju poetsku tvorevinu ovoga književnog slavuja sa Ozren-planine, te zadnja pesma „Duhovna tvrđava“ iz ovog perioda.
Nadalje, slede pesme iz perioda provedenog u Fočanskom zatvoru: „Poema o Kosovu“, „Svijet u dva tabora“, i „Sjeni Ane Frank“, da bi to sve krunisao poentom u pesmi „Zatvor na slobodi“: „Zapamti! Ovdje se i plače po ključu/sačekaj jadniče/dok ne pukne kavez! – Ne mogu/svisnuće slavuji u njemu“ (str. 41).
Treća celina, uslovno rečeno, su pesme napisane na slobodi. U ovom pevanju Miladin Nedić razmahuje se na širem prostoru i manevriše tako da poveća zanimljivost svoga pevanja. Tako dolazi do konkretnih naslova: „Principovim sjenama“, „Na Brankovom grobu“, „Rodu o jeziku“ i najsažetija poetska tvorevina: „Nebesko prokletstvo“, koja se može protumačiti i kao svojevrsni epitaf.
Svejedno da li pisao na rodnom Ozrenu, gde i danas živi i radi, ili drugde, pesnik Miladin Nedić ne zaboravlja zavičaj iz kojeg je potekao. Zabrinutost, u tom smislu, dolazi do izražaja najneobičnijim i najoriginalnijim naslovom knjige „Ozrnica ozobanog Ozrena“. Na taj način, iz književne radionice – košnice pesnika vrednog kao pčela - biće izvrcano još mnogo medonosnih sadržaja. Stoga je za očekivati da će ubuduće ovaj književni slavuj sa Ozren-planine još slobodnije pevati.
Nezirović Senahid