Kratkometražni horor film ''Katasumi'', po kome je snimljen horor serijal o ukletoj kući ''The Grudge''.
Kratkometražni horor film ''Katasumi'', po kome je snimljen horor serijal o ukletoj kući ''The Grudge''.
↧
Pogledajte film "Katasumi", po kome je snimljen horor serijal The Grudge
Kratkometražni horor film ''Katasumi'', po kome je snimljen horor serijal o ukletoj kući ''The Grudge''.
↧
Bend Bilbord svojim drugim singlom predstavlja britpop baladu "Ne vidim nas"
Bilbord je autorski bend iz Beograda osnovan 2012. godine pod uticajem britanskog pop/rok i psihodeličnog zvuka sa tekstovima isključivo na srpskom jeziku. Novi singl “Ne Vidim Nas“ najavljuje izdanje debi albuma snimljenog u saradnji sa producentom Casparom Wijnbergom koji je sa bendom od samog početka.
“Sa ovom pesmom smo se baš trudili da unesemo emociju. To je jedna od prvih pesama benda i dugo se radila s'obzirom na neophodnosti dubine i širine zvuka, jer je tanka linija između dobrog popa i bljutavo-patetičnog zvuka. Ono što me dosta raduje je da je to jedan od boljih naših tekstova i zahvalan sam na podršci benda u stvaranju. Rekao bih da je "Ne vidim nas" tada kada sam je napisao bio početak kraja jedne olujne i emotivne veze uprkos svim pokušajima da se spase ista. Pisana je sada već davne 2012. god i kada se okrenem unazad i pogledam stvari koje je bend prošao kako bi mogao da je odsvira, mogu biti zadovoljan” izjavio je za naš sajt Petar Radović, vokal i tekstopisac benda Bilbord.
“Sa ovom pesmom smo se baš trudili da unesemo emociju. To je jedna od prvih pesama benda i dugo se radila s'obzirom na neophodnosti dubine i širine zvuka, jer je tanka linija između dobrog popa i bljutavo-patetičnog zvuka. Ono što me dosta raduje je da je to jedan od boljih naših tekstova i zahvalan sam na podršci benda u stvaranju. Rekao bih da je "Ne vidim nas" tada kada sam je napisao bio početak kraja jedne olujne i emotivne veze uprkos svim pokušajima da se spase ista. Pisana je sada već davne 2012. god i kada se okrenem unazad i pogledam stvari koje je bend prošao kako bi mogao da je odsvira, mogu biti zadovoljan” izjavio je za naš sajt Petar Radović, vokal i tekstopisac benda Bilbord.
↧
↧
D.A.B. je tu da spaja
Dana 19.06.2015. godine u poznatom požarevačkom klubu „KB“ nastupili su velikani domaće reggae scene, „Del Arno Band“. Iako je vikend Požarevljanima doneo zahladjenje i oblačno vreme, po sjajnoj atmosferi na tonskoj probi benda videlo se da će muzičari temperaturu i raspoloženje u klubu podići do granice usijanja. Zaista je za svaku pohvalu kako se bend uspeo rasporediti na bini (13 muzičara na sceni), te bi ovaj podatak trebao služiti za nauk bendovima sa manje članova koji često umeju da nepotrebno negoduju oko uslova, gde god svirali. Već na samom kraju tonske probe, klub se počeo puniti ljubiteljima reggae zvuka koji su već sa ulaza veselo skakutali uz muziku sa razglasa, hitove Bob Marley-a, Gregory Isaacs-a, Desmond Dekker-a, ali i pesme domaćih reggae izvodjača.
Koncert je počeo tačno na vreme, te se grupa ljudi koja je uživala u prelepom ambijentu bašte kluba velikom brzinom uputila ka bini, kako bi ugrabili što bolja mesta i ispratili koncert legendarnog benda. Već prvom pesmom „D.A.B. je tu da spaja“, bend uspeva da kupi publiku koja će do samog kraja koncerta jednoglasno pevati sve pesme benda i komunicirati sa Jovanom Matićem, vokalom i osnivačem Del Arno Benda. Slede „Ova soba je čitav tvoj svet“, „Nije me strah“, „Dobra vest“, „Ti ćeš sresti nekog na kraju“. Uz dobar zvuk koji je pratio svirku benda, predivno je bilo čuti kako dve stotine ljudi jednoglasno peva sa bendom. Uigrana duvačka sekcija, kao sat tačna ritam sekcija, prelepi prateći vokali i sjajna interakcija Jovana Matića sa publikom kulminiraju izvođenjem pesama „Svakog dana reci hvala“, nove pesme „Ljut sam“, „Zauvek mlad“, „Jači kada hodaš“, „Kada pero vagu preteže“. Bend se nakon izvođenja „Pesme“ povlači sa bine, ali se na bis vraća zbog složnog i gromoglasnog skandiranja prisutne publike. Bend je odlično raspoloženje na koncertu zaokružio izlaskom na bis i izvođenjem pesme „Treći svet“ uz koju se publika dobro oznojila jer nije bilo čoveka koji nije igrao uz ovu stvar.
Nakon završetka koncerta, publika je pohrlila u baštu kluba kako bi se pod gustim drvećem rashladila i došla sebi. Pridružili su joj se i članovi benda, te se druženje nakon fotkanja nastavilo do jutarnjih sati.
Do sledećeg koncerta „Del Arno Bend“-a, ostaje nam da čekamo novi album kojim će bend obeležiti 30 godina postojanja. One love!!!
Koncert je počeo tačno na vreme, te se grupa ljudi koja je uživala u prelepom ambijentu bašte kluba velikom brzinom uputila ka bini, kako bi ugrabili što bolja mesta i ispratili koncert legendarnog benda. Već prvom pesmom „D.A.B. je tu da spaja“, bend uspeva da kupi publiku koja će do samog kraja koncerta jednoglasno pevati sve pesme benda i komunicirati sa Jovanom Matićem, vokalom i osnivačem Del Arno Benda. Slede „Ova soba je čitav tvoj svet“, „Nije me strah“, „Dobra vest“, „Ti ćeš sresti nekog na kraju“. Uz dobar zvuk koji je pratio svirku benda, predivno je bilo čuti kako dve stotine ljudi jednoglasno peva sa bendom. Uigrana duvačka sekcija, kao sat tačna ritam sekcija, prelepi prateći vokali i sjajna interakcija Jovana Matića sa publikom kulminiraju izvođenjem pesama „Svakog dana reci hvala“, nove pesme „Ljut sam“, „Zauvek mlad“, „Jači kada hodaš“, „Kada pero vagu preteže“. Bend se nakon izvođenja „Pesme“ povlači sa bine, ali se na bis vraća zbog složnog i gromoglasnog skandiranja prisutne publike. Bend je odlično raspoloženje na koncertu zaokružio izlaskom na bis i izvođenjem pesme „Treći svet“ uz koju se publika dobro oznojila jer nije bilo čoveka koji nije igrao uz ovu stvar.
Nakon završetka koncerta, publika je pohrlila u baštu kluba kako bi se pod gustim drvećem rashladila i došla sebi. Pridružili su joj se i članovi benda, te se druženje nakon fotkanja nastavilo do jutarnjih sati.
Do sledećeg koncerta „Del Arno Bend“-a, ostaje nam da čekamo novi album kojim će bend obeležiti 30 godina postojanja. One love!!!
txt: Danijel Zveky Panić
foto: Svetlana Radenković
↧
Brigand spot-singlom "Zmijsko ulje" najavio drugačiji zvuk?
Beogradsko-pančevački alternativni sastav Brigand, objavio je svoj novi singl pod nazivom "Zmijsko Ulje", za koji je snimljen i spot. Ova pesma koja se stilski razlikuje od prethodnog rada benda, predstavlja uvod u kompilaciju niškog Black Planet Records-a pod nazivom "Balkan Under The Radar vol 3.", koja će se pojaviti uskoro. Brigand uveliko rade na novim pesmama za svoj sledeći studijski album, a možete ih uskoro čuti u Beogradu u klubu Sioux (3.jul zajedno sa Nauseahtake i Velar) i Subotici (4.jul sa Nauseahtake i Recycling).
↧
Svemrici predstavili prvi singl "Bar nekad"
 |
| foto: Ana Paunković |
Beogradska grupa Svemirci je objavila svoj prvi zvanični singl pod nazivom "Bar nekad" za koji je uradila i video spot. Kameru i video montažu potpisuje Anja Plovanić, miks je radjen u Hill River studiju, a mastering je uradio Dušan Alagić.
Bend Svemirci je nastao početkom 2014. godine sastajući se na jam session-ima. Postava se ustalila u sastavu Vladimir Đorđević gitara (Lira Vega, Minilinija, Neočekivana Sila...), Radeta Vulić bubanj (Popečitelji, Disciplin A Kitschme), Demir Ahmetović bas (ex-Multietnička Atrakcija), Feđa Franklin udaraljke (Fish in oil) i Sana Garić vokal, klavijature (Xanax, grupa Beograd). Band je ustanovio formu improvizacije za izvođenje nastupa sa uticajima funk-a, blues-a, rave rock-a, afro beat-a, eksperimentalne muzike...
↧
↧
„Svet leda i vatre” – avantura kroz istoriju Vesterosa
Eto, još jednom se završila i posljednja epizoda pete „Igre prestola” i ponovo nam preostaje da čekamo godinu dana do naredne. A možda se dobri stari Džordž smiluje pa nas uskoro obraduje „Vetrovima zime”, mada sve su prilike da ćemo se još načekati. Međutim, dok svi zajedno čekamo da vidimo šta će se desiti našim junacima posle „Plesa sa zmajevima”, žeđ za avanturama iz ovog fikcionog univerzuma možemo utažiti knjigama koje izlaze pod njegovim okriljem. Pored „Viteza sedam kraljevstava” koji prati ser Dankana i njegovog štitonošu koji će izrasti u kralja Egona V, ovih dana je fanove „Pesme leda i vatre” Laguna obradovala novim izdanjem – „Svetom leda i vatre”, neispričanom istorijom Vesterosa i opsežnom podlogom koja prethodi događajima iz „Igre prestola” i knjigama koje su nakon nje uslijedile.
Knjiga je proizvod zajedničkog rada Džordža R. R. Martina, Elia M. Garsije i Linde Antonson, osnivača stranice Westeros.org, dvije osobe koje, možda jedine na svijetu, poznaju Džordžov svijet kao on sam. Djelo zaista obiluje mnoštvom, do sada nepoznatih ili manje poznatih informacija, ne samo o Vesterosu već i o tajanstvenim predjelima preko Uzanog mora o kojima se mnogo manje pisalo. Svo skupljeno znanje i sav dugogodišnji trud sabran je na ovih tristotinjak fantastično ilustrovanih stranica ispisanih stilom koji imitira istorijske spise sakupljane godinama. Hroničar i izmišljeni pisac ove knjige je meštar Jandel koji hartiji predaje svoju mudrost i znanje, a knjigu posvećuje kralju Tomenu.
„Svet leda i vatre“ obuhvata više hronoloških etapa, prvenstveno Vesterosa, ali i Esosa, od Praskozorja do početka vladavine kralja Roberta. Knjiga je , ugrubo, podijeljena na četiri dijela: Uvod, Vladavina zmajeva, Sedam kraljevstava i Iza kraljevstva zalazećeg sunca.
U Uvodu se čitalac upoznaje sa svijetom Praskozorja i magije, svijetom koji danas postoji samo u pjesmama bardova i pričama sijedih starica. Meštar Jandel piše o divovima i Djeci šume, prvim stanovnicima kontinenta koji su lutali divljinama Vesterosa prije dolaska ljudi. Saznajemo nešto o njihovim običajima, licima bogova urezanih u bijelo čuvardrvo krvavih listova, njihovom neraskidivom vezom sa prirodom i životom upošte. Divovi i Djeca šume su živjeli hiljadama godina duž cijelog kontinenta, od suvih pustinja juga do vječnih zima sjevera. Međutim, sa dolaskom Prvih ljudi, koji su iz Esosa prešli u Vesteros preko kopnenog mosta koji je sada slomljena ruka Dorne, izbijaju ratovi između pridošlica i starosjedioca. Borbe su trajale godinama, a ljudi su bili ti koji su potiskivali divove i Djecu sve više prema sjeveru, postepeno smanjujući njihov broj. Napokon, izmoreni ratovima i besmislenim prolivanjem krvi, Djeca šume i Prvi ljudi sklapaju primirje i odlučuju se na zajednički život čime počinje Doba junaka. Čitalac u ovom poglavlju takođe saznaje više o Usponu Valirije na Esosu, dolasku Andala, kao i o Dugačkoj noći koja je, prema predanjima, trajala generacijama a ljudi su se rađali i umirali a da nisu dočekali ljeto. Pod okriljem Dugačke noći sa sjevera su stigli Tuđini na leđima ledenih paukova i mrtvih konja.
Vladavini zmajeva je posvećen najveći dio knjige, i to sa razlogom. O usponu i snazi Targarjena vijekovima se pisalo i u Citadeli postoji nepregledna količina podataka koje meštar Jandel raščlanjuje i od njih tka priču koja govori o usponu i padu jahača zmajeva iz Valirije. Detaljno se upoznajemo sa dinastijom Targarjena, od njihovog izbjegavanja Propasti Valirije, preko Egona I Osvajača i njegovih sestara-žena Renis i Visenije, sve do Ludog kralja Erisa II čija je vladavina ugušena u krvi Robertove bune. Na preko sto stranica upoznajemo Targarjene, njihove zmajeve i vladavinu vatre koja je ispisivala stranice istorije krvavim slovima. Egon I je ime koje je zauvijek uklesano u tlo Vesterosa, a on je, stvorivši jedinstveno kraljevstvo (minus Dorna koja je toliki badass da je otresla i zmajeve) podigao temelje najznačajnijoj dinastiji vladara koju je zapadni kontinent ikada imao. Kao što se to kaže među narodom Vesterosa – kada se rodi Targarjen bogovi bacaju novčić; polovini njih je suđeno da opravdaju ime Egona I i da se kroz istoriju spominju kao kraljevi dostojni trona, dok druga polovina tone u melanholičnu nezainteresovanost, slabost pa čak i ludilo dovodeći kraljevstvo na ivicu propasti. Vladavina Targarjena je u „Svetu leda i vatre“ predstavljena u svoj ljepoti svojih uspona i padova, od zlatnog doba Osvajača Egona do Plesa zmajeva kada se brat okrenuo protiv brata, a zmaj protiv zmaja.
Knjiga je proizvod zajedničkog rada Džordža R. R. Martina, Elia M. Garsije i Linde Antonson, osnivača stranice Westeros.org, dvije osobe koje, možda jedine na svijetu, poznaju Džordžov svijet kao on sam. Djelo zaista obiluje mnoštvom, do sada nepoznatih ili manje poznatih informacija, ne samo o Vesterosu već i o tajanstvenim predjelima preko Uzanog mora o kojima se mnogo manje pisalo. Svo skupljeno znanje i sav dugogodišnji trud sabran je na ovih tristotinjak fantastično ilustrovanih stranica ispisanih stilom koji imitira istorijske spise sakupljane godinama. Hroničar i izmišljeni pisac ove knjige je meštar Jandel koji hartiji predaje svoju mudrost i znanje, a knjigu posvećuje kralju Tomenu.
„Svet leda i vatre“ obuhvata više hronoloških etapa, prvenstveno Vesterosa, ali i Esosa, od Praskozorja do početka vladavine kralja Roberta. Knjiga je , ugrubo, podijeljena na četiri dijela: Uvod, Vladavina zmajeva, Sedam kraljevstava i Iza kraljevstva zalazećeg sunca.
U Uvodu se čitalac upoznaje sa svijetom Praskozorja i magije, svijetom koji danas postoji samo u pjesmama bardova i pričama sijedih starica. Meštar Jandel piše o divovima i Djeci šume, prvim stanovnicima kontinenta koji su lutali divljinama Vesterosa prije dolaska ljudi. Saznajemo nešto o njihovim običajima, licima bogova urezanih u bijelo čuvardrvo krvavih listova, njihovom neraskidivom vezom sa prirodom i životom upošte. Divovi i Djeca šume su živjeli hiljadama godina duž cijelog kontinenta, od suvih pustinja juga do vječnih zima sjevera. Međutim, sa dolaskom Prvih ljudi, koji su iz Esosa prešli u Vesteros preko kopnenog mosta koji je sada slomljena ruka Dorne, izbijaju ratovi između pridošlica i starosjedioca. Borbe su trajale godinama, a ljudi su bili ti koji su potiskivali divove i Djecu sve više prema sjeveru, postepeno smanjujući njihov broj. Napokon, izmoreni ratovima i besmislenim prolivanjem krvi, Djeca šume i Prvi ljudi sklapaju primirje i odlučuju se na zajednički život čime počinje Doba junaka. Čitalac u ovom poglavlju takođe saznaje više o Usponu Valirije na Esosu, dolasku Andala, kao i o Dugačkoj noći koja je, prema predanjima, trajala generacijama a ljudi su se rađali i umirali a da nisu dočekali ljeto. Pod okriljem Dugačke noći sa sjevera su stigli Tuđini na leđima ledenih paukova i mrtvih konja.
Vladavini zmajeva je posvećen najveći dio knjige, i to sa razlogom. O usponu i snazi Targarjena vijekovima se pisalo i u Citadeli postoji nepregledna količina podataka koje meštar Jandel raščlanjuje i od njih tka priču koja govori o usponu i padu jahača zmajeva iz Valirije. Detaljno se upoznajemo sa dinastijom Targarjena, od njihovog izbjegavanja Propasti Valirije, preko Egona I Osvajača i njegovih sestara-žena Renis i Visenije, sve do Ludog kralja Erisa II čija je vladavina ugušena u krvi Robertove bune. Na preko sto stranica upoznajemo Targarjene, njihove zmajeve i vladavinu vatre koja je ispisivala stranice istorije krvavim slovima. Egon I je ime koje je zauvijek uklesano u tlo Vesterosa, a on je, stvorivši jedinstveno kraljevstvo (minus Dorna koja je toliki badass da je otresla i zmajeve) podigao temelje najznačajnijoj dinastiji vladara koju je zapadni kontinent ikada imao. Kao što se to kaže među narodom Vesterosa – kada se rodi Targarjen bogovi bacaju novčić; polovini njih je suđeno da opravdaju ime Egona I i da se kroz istoriju spominju kao kraljevi dostojni trona, dok druga polovina tone u melanholičnu nezainteresovanost, slabost pa čak i ludilo dovodeći kraljevstvo na ivicu propasti. Vladavina Targarjena je u „Svetu leda i vatre“ predstavljena u svoj ljepoti svojih uspona i padova, od zlatnog doba Osvajača Egona do Plesa zmajeva kada se brat okrenuo protiv brata, a zmaj protiv zmaja.
U Sedam kraljevstava upoznajemo upravo to – svih sedam kraljevstava Vesterosa, njihove geografske i istorijske činjenice, narode koji ih naseljavaju i najpoznatije zamkove. Saznajemo više o nepreglednoj hladnoći Sjevera porodice Stark, od Vrata do Zida, čak zavirujući malo i preko ove ledene nemani nastale u doba Brendona Zidara. U Dolu letimo sa sokolovima kuće Erin, dodirujemo nebo i Gnijezdo Sokolovo čije kule paraju oblake. Saznajemo više o uzrocima čestih ratova u Rječnim zemljama kroz koje protiču Crveni, Plavi i Zeleni krak, bogate rijeke po kojima su i dobile ime. Sa gvozdenrođenima plovimo i pljačkamo obale vraćajući plijen i slane žene nazad na Gvozdena ostrva ispod koji spava sam Utopljeni bog. Kopamo zlato u Zapadnim zemljama i pijemo vina iz Hvata uživajući u ljepoti njegovog Visokog sada. U Olujnim zemljama nas čekaju Barateoni, nepredvidljivi i divlji poput vjetrova svog kraljevstva. Na kraju, spuštamo se u Dornu (koja teoretki nije kraljevstvo) i gazimo njen pijesak vreo poput dornske hrane i temperamenta kojim se ponose.
Iza kraljevstava zalazećeg sunca leže predjeli koji golicaju maštu svakog pustolova željnog avanture. Pored devet slobodnih gradova (Bravos, Pentos, Volantis, Mir, Lis, Tiroš, Kohor, Lorat i Norvos) o kojima se opet koliko-toliko zna zbog povezanih i dugogodišnjih trgovačkih puteva, maštu čitalaca najviše će zagolicati dijelovi knjige o onim tajnovitim, nepoznatim i udaljenim dijelovima svijeta. Od zelenog Dotračkog mora kojim plove stotine hiljada konja, preko Nata – ostrva otrovnih leptira koji ljubomorno čuvaju svoje nježne stanovnike pa sve do egzotičnog Lenga i Ji Tija – što više putujemo na istok manje je činjenica a više nagađanja i legendi. Znanje se prorjeđuje i iščezava, a u takvim okolnostima mašta preuzima kormilo omogućavajući nam da neobuznado zamišljamo kakvi čarobni predjeli leže tamo daleko, maštajući živopisne boje, ljude i životinje koji polako nestaju u sjenama Ašaia u kome čak ni smrt nije trajna.
Malobrojni su nedostaci koje bih naveo, i nikako ne bih želio da njima pokvarim jednu zaista pažnje vrijednu knjigu. Iako se „Svet leda i vatre“ uglavnom bazira na istoriji Vesterosa (što je i razumljivo jer se o njemu najviše zna), dotičemo se i drugih kontinenata i njihovi predjela što je za svaku pohvalu. Međutim, veoma mi je žao što se nikako ne pominje Zaliv robovlasnika i njegovi gradovi. Moglo se makar na nekoliko stranica opisati Astapor, Junkaj i Mirin o kojima skoro i da nema pomena. Ne piše se čak ni o Kartu i njegovim čudesnim kapijama. Želio bih da se, već kada se piše knjiga koja opisuje jedan epski svijet, uključe i svi dijelovi tog svijeta, naročito kada su već pominjani u serijalu. Takođe, bilo bi lijepo čitati o predjelima preko zida i zemljama vječnog leda, makar to bile samo legende i nagađanja. Pretpostavljam da su ovi nedostaci posljedica pisanja o svijetu epskog serijala koji još nije dovršen i koji čeka (namanje) dvije knjige da zaokruži započetu priču.
Naravno, nemoguće je pisati o ovoj knjizi a ne napomenuti fantastične ilustracije, prava remek-djela maštovitih i talentovanih umjetnika iz čitavog svijeta. Cijena knjige je, u poređenju sa kvalitetom, mala – oko 1800 dinara, što je po mom mišljenu moguće izdvojiti s obzirom na tvrdi povez, papir odličnog kvaliteta i ilustracije u boji. Takođe, knjiga je sama po sebi velika, 22x31 cm sa 328 strana, a s obzirom da se na Amazonu prodaje za 23 dolara, cijena našeg izdanja je zaista prihvatljiva. Naročito za hardkor fanove serijala.
Ingvar L
↧
Ne može se ućutkati „Ućuti pas“
Skoro sam odgledao film o kultnom klubu „CBGB“ i samo jedan lokal ovde me je podsetio na njegovog parnjaka. Kada jednog dana budu snimali film o r'n'r klubu „Retro“ (Gornji Milanovac), neizostavna scena će biti ona od 19-og juna, kada je lazarevački bend „Ućuti pas“ promovisao svoj album prvenac. Jedva čekam da vidim taj kadar u kojem je bend licem u lice sa publikom koja ga okružuje od zida do zida i neprestano peva svaku pesmu.
![]()
Već sam imao prilike da nekoliko puta uživo slušam ovaj bend, a i pisao sam o njihovom albumu „Kako da ne, kako da ne, mogu ti reći da da“, tako da sada sa sigurnošću mogu da kažem da je ovo njihov najbolji nastup na kojem sam bio, a zasigurno i jedna od najboljih svirki u mom životu. „Retro“ je savršen klub za bendove poput „Ućuti psa“ koji imaju veliku energiju i neposredan odnos sa publikom. Kada stojite pred njima osećate se kao da ste i vi deo benda i da nema one granice između publike i muzičara, već da smo svi u jednoj priči, da se razumemo i na isti način proživljavamo svaki ton. Stajali smo oko njih toliko blizu da smo mogli da čujemo njihov razgovor i da vidimo svaki gest i znak među njima, a to je ono što mi se najviše sviđa na ovim svirkama – vi ste u istoj liniji sa bendom, oči u oči sa pravim ljudima koji stvaraju muziku i ne možete da ostanete ravnodušni ako vidite koliko se daju tome. Bio sam dovoljno blizu uz gitaristu da me zakači žicama svaki put kada se okrene i ne mogu ni da zamislim kako li je njima u toj situaciji gde vas masa ljudi okružuje kao zid i ne možete da sakrijete nijednu grešku.
Ali „Ućuti pas“ je ili navikao na takav pritisak ili su toliko dobri u tome što rade da nemaju nikakav strah od takvog sudara sa publikom. Od samog početka svirke toliko su bili prirodni u deljenju emocije da mi nije ni bilo iznenađujuće zašto publika zna svaku reč svake pesme. Počeli su nastup sa pesmama „Marim“ i „Reci mi ko si“, dve tematski najsuprotnije pesme na albumu, koje su spojili u jedan niz. Prva odražava flegmatičan odnos prema svetu i nemar za sve probleme u društvu, a druga kroz (možda previše) emotivnu priču tematizuje problem narkomanije. Mislim da je u promišljenom spoju baš ove dve pesme odraz svih ideja na albumu - njihove pesme se kreću od kritičkih i politički angažovanih pesama do himni pozivnih misli kao što je pesma „Jah“ ili „Marim“. Pa tako i njihov nastup varira od pobesnelog muziciranja, kao u pesmi „Tražim“, do ska ritmova za đuskanje, kao u meni omiljenoj „Metak u čelo“.
Publika ih je pratila u takt. To znači da je, makar u Milanovcu, njihov album zaživeo i da je slušan toliko da ljudi znaju svaku pesmu, a to se najbolje videlo kada je razglas za mikrofone na trenutak otkazao i ceo lokal je sa dvojicom vokala urlao stihove pesme dok je ostatak benda svirao. Dokaz da je „Ućuti pas“ zasigurno ljubimac milanovačke publike našao sam i u tome što je masa složno nosila na rukama jednog od vokala dok je on repovao, a nema boljeg dokaza za to da ste prihvaćeni od hladnog piva koje je neko iz publike kupio gitaristi.
Već sam imao prilike da nekoliko puta uživo slušam ovaj bend, a i pisao sam o njihovom albumu „Kako da ne, kako da ne, mogu ti reći da da“, tako da sada sa sigurnošću mogu da kažem da je ovo njihov najbolji nastup na kojem sam bio, a zasigurno i jedna od najboljih svirki u mom životu. „Retro“ je savršen klub za bendove poput „Ućuti psa“ koji imaju veliku energiju i neposredan odnos sa publikom. Kada stojite pred njima osećate se kao da ste i vi deo benda i da nema one granice između publike i muzičara, već da smo svi u jednoj priči, da se razumemo i na isti način proživljavamo svaki ton. Stajali smo oko njih toliko blizu da smo mogli da čujemo njihov razgovor i da vidimo svaki gest i znak među njima, a to je ono što mi se najviše sviđa na ovim svirkama – vi ste u istoj liniji sa bendom, oči u oči sa pravim ljudima koji stvaraju muziku i ne možete da ostanete ravnodušni ako vidite koliko se daju tome. Bio sam dovoljno blizu uz gitaristu da me zakači žicama svaki put kada se okrene i ne mogu ni da zamislim kako li je njima u toj situaciji gde vas masa ljudi okružuje kao zid i ne možete da sakrijete nijednu grešku.
Ali „Ućuti pas“ je ili navikao na takav pritisak ili su toliko dobri u tome što rade da nemaju nikakav strah od takvog sudara sa publikom. Od samog početka svirke toliko su bili prirodni u deljenju emocije da mi nije ni bilo iznenađujuće zašto publika zna svaku reč svake pesme. Počeli su nastup sa pesmama „Marim“ i „Reci mi ko si“, dve tematski najsuprotnije pesme na albumu, koje su spojili u jedan niz. Prva odražava flegmatičan odnos prema svetu i nemar za sve probleme u društvu, a druga kroz (možda previše) emotivnu priču tematizuje problem narkomanije. Mislim da je u promišljenom spoju baš ove dve pesme odraz svih ideja na albumu - njihove pesme se kreću od kritičkih i politički angažovanih pesama do himni pozivnih misli kao što je pesma „Jah“ ili „Marim“. Pa tako i njihov nastup varira od pobesnelog muziciranja, kao u pesmi „Tražim“, do ska ritmova za đuskanje, kao u meni omiljenoj „Metak u čelo“.
Publika ih je pratila u takt. To znači da je, makar u Milanovcu, njihov album zaživeo i da je slušan toliko da ljudi znaju svaku pesmu, a to se najbolje videlo kada je razglas za mikrofone na trenutak otkazao i ceo lokal je sa dvojicom vokala urlao stihove pesme dok je ostatak benda svirao. Dokaz da je „Ućuti pas“ zasigurno ljubimac milanovačke publike našao sam i u tome što je masa složno nosila na rukama jednog od vokala dok je on repovao, a nema boljeg dokaza za to da ste prihvaćeni od hladnog piva koje je neko iz publike kupio gitaristi.
Mene je najviše zanimalo kako sve to zvuči bez saksofona. Na samom albumu uloga ovog instrumenta je vrlo upečatljiva, on boji sve deonice i daje atmosferičnu potporu glavnim linijama koje vuku celu pesmu. Pošto sada nastupaju bez ovog instrumenta, očekivao sam da će se to osetiti kao nedostatak, ali sve pesme su zvučale toliko puno i celovito da sam poptuno zaboravio da su snimljene sa saksofonom. I dok su neke pesme na albumu obojene melanholijom baš zbog melodija na ovom instrumentu, uživo sve pesme imaju fanki prizvuk i taj snažni gruv basa i bubnja vas tera da se neprestano pomerate. U jednom trenutku na svirci pogledao sam publiku i video sam kako svaki čovek, uključujući i konobara i čoveka na ulazu koji cepa karte, klima glavom u taktu pesme. Mogao sam da zamislim kako je i slučajni prolaznik pred lokalom osetio taj zvuk, kako su batice u skupim kolima utišali narodnjake da čuju nešto od prave muzike i kako su i ulični psi lajali u ritmu pesme.
Jedina zamerka na čitav koncert je što prekratno traje. Sam album nije duži od 40 minuta, što znači da „Ućuti pas“ mora da pravi nove pesme za živo izvođenje. Već sam izneo sve zamerke koje imam na prvi album, zbog toga sa nestrpljenjem iščekujem sledeći u kojem će se pokazati koji su put odabrali. Sudeći po novoj pesmi, koju je milanovačka publika te večeri imala priliku da čuje po prvi put, izabrali su put originalnosti i autentičnosti koja ih odvaja od svih drugih bendova sa sličnim fazonom. Mislim da je njihova glavna odlika taj neverovatni gruv i spoj dva različita vokala koji se međusobno dopunjuju i smenjuju, a u toj novoj pesmi svaka od tih osobina je došla do svog izražaja. Koliko sam mogao da primetim, i na tekstualnom planu su napredovali i uvideli su da mnogo toga može da se kaže sa manje pravih reči, nego previše običnih. Pošto su već toliko uigrani kao ekipa i vidi se da se dobro poznaju kao muzičari, mogu sebi da dozvole slobodu da više džemuju na svirkama, a publika će to znati da ceni i da prepozna kao kvalitet. Zato mi se posebno svideo bubnjar, koji je kao neka pomahnitala mašina, vozio iz pesme u pesmu, a bas bubanj mu je od jakog udarca neprestano izmicao. On je vukao ceo bend da eksperimentišu na sceni, a u nekim deonicama, kao što je onaj dab-step iz pesme „Jah“, bio je predstava za sebe, jer mu je čitavo telo podrhtavalo od ritma, a mirno je držao upaljenu cigaretu u ustima kao da pije čaj na obali reke.
„Ućuti pas“ je jedan od novih bendova koji, uprkos svim problemima sa kojima se suočavaju autoski sastavi i celokupna alternativna scena, uspeva da se izbori za svoje zasluženo mesto. Uveren sam da ih niko neće ućutkati, a nadam se da će još dugo i bučnije lajati zarad dobre muzike, a i naše budućnosti, jer i ja „hoću da mi dete raste uz Paka i Marlija“.
txt: Andrea Kane
foto: Stefan Vidojević, Ivica Milošević
↧
Fantastika u slikarstvu: Karl Person
Karl Persol rođen je pre 32 godine u Švedskoj, ali je gotovo ceo život proveo u Australiji. Nakon što je diplomirao 2003. godine, započeo je karijeru izlažući u Australiji, Americi, Nemačkoj i Italiji.
Njegovi radovi objavljeni su u mnogim knjigama, poput: „Hunt and Gather“ i „Metamorphosis“, ali i časopisima kao što su „Girls and corpses“, „Tatoo fest“, „Inside Artzine“ itd.
U svom radu istražuje ono što je skriveno, ali svojstveno ljudima. Česte su mu teme: strah, smrt, erotika. Slika inspirisan snovima. Na platno prenosi ono što smatra iskrenim i važnim, ne opterećujući se pitanjem: smatra li to neko drugi lepim ili ne.
Trenutno živi i radi u Berlinu.
Njegovi radovi objavljeni su u mnogim knjigama, poput: „Hunt and Gather“ i „Metamorphosis“, ali i časopisima kao što su „Girls and corpses“, „Tatoo fest“, „Inside Artzine“ itd.
U svom radu istražuje ono što je skriveno, ali svojstveno ljudima. Česte su mu teme: strah, smrt, erotika. Slika inspirisan snovima. Na platno prenosi ono što smatra iskrenim i važnim, ne opterećujući se pitanjem: smatra li to neko drugi lepim ili ne.
Trenutno živi i radi u Berlinu.
Prevela i priredila Tamara Lujak
↧
Noair - Existential
Lirska buntovnost MUSE-a, kabaretski ritam Marilyn Mansona, glas Anthony Kiedis-a, semplovi Depeche Mode-a, sve su to prve asocijacije koje vam padnu na pamet nakon preslušavanja benda NOAIR i njihovog albuma Existential.
Retko se pronađe lep pop album čije pesme zvuče i mračno i srećno mešajući durske i molske momente kroz njih. Kako kažu, sviraju alternativni pop, a ovo što nam nude se provlači kroz mnoge stilove i podseća na sve one poznate radijske pesme koje smo slušali, ali ne možemo da im se setimo imena. Svaka pesma je mali hit i favorit, bez obzira da li je okrenuta otporu ka globalnim promenama ili borbi protiv unutrašnjih demona. Pesme su raznovrsne i svaka nosi svojstveni pečat, pa tako jedna gura napred u zanosu, a već je sledeća povučena unazad i lagano pleše. Pojedini kraći delovi na momente međusobno podsećaju na neku od prethodnih pesama, ali je to zanemarljivo.
Vokal i ceo instrumentalni sastav je maksimalno energičan i predan muzici, pa zato pesme zvuče snažno bez obzira što su mekšeg žanra. Na početku rekoh na koga vokal podseća, a naveo bih još jednog kantautora čiji je glas skoro identičan ovome – Glen Hansard, s tim što Glen forsira malo grublje pevanje, dok ovde sve teče glatko i sanjivo.
Zvuk je pomalo grub, pa pesme dobijaju atmosferu elektronske muzike jer je sve dosta izoštreno i naglašeno. Fali malo prirodne atmosfere koja bi ublažila grube ivice i koja bi pustila da sve malo lakše teče svojim tokom.
Na album je stavljen „silazni akcenat“ – počinje jednostavnim i bržim numerama, i lagano se razvija do sporijih, razvučenijih i težih numera, ne napadajući slušaoca naglim promenama i iznenađenjima. Melodija ima mnogo, nisu karakteristične, i lepo pomažu da se pesma već na prvo slušanje potpuno svari i legne na svoje mesto u slušaocu.
Nisam se često družio sa ovakvim albumima, ali ovaj mi se izuzetno dopao jer uz sav mainstream pristup ostavlja maksimalno pozitivan utisak, bez lažne skromnosti i bez prežvakanih motiva. A ono što je najbitnije je da nije ograničen u jednom koloseku, već se vešto provlači kroz najbolje savremene periode muzičke istorije i interpretira ih na jedan lak i zanimljiv način.
Tihomir Škara
Retko se pronađe lep pop album čije pesme zvuče i mračno i srećno mešajući durske i molske momente kroz njih. Kako kažu, sviraju alternativni pop, a ovo što nam nude se provlači kroz mnoge stilove i podseća na sve one poznate radijske pesme koje smo slušali, ali ne možemo da im se setimo imena. Svaka pesma je mali hit i favorit, bez obzira da li je okrenuta otporu ka globalnim promenama ili borbi protiv unutrašnjih demona. Pesme su raznovrsne i svaka nosi svojstveni pečat, pa tako jedna gura napred u zanosu, a već je sledeća povučena unazad i lagano pleše. Pojedini kraći delovi na momente međusobno podsećaju na neku od prethodnih pesama, ali je to zanemarljivo.
Vokal i ceo instrumentalni sastav je maksimalno energičan i predan muzici, pa zato pesme zvuče snažno bez obzira što su mekšeg žanra. Na početku rekoh na koga vokal podseća, a naveo bih još jednog kantautora čiji je glas skoro identičan ovome – Glen Hansard, s tim što Glen forsira malo grublje pevanje, dok ovde sve teče glatko i sanjivo.
Zvuk je pomalo grub, pa pesme dobijaju atmosferu elektronske muzike jer je sve dosta izoštreno i naglašeno. Fali malo prirodne atmosfere koja bi ublažila grube ivice i koja bi pustila da sve malo lakše teče svojim tokom.
Na album je stavljen „silazni akcenat“ – počinje jednostavnim i bržim numerama, i lagano se razvija do sporijih, razvučenijih i težih numera, ne napadajući slušaoca naglim promenama i iznenađenjima. Melodija ima mnogo, nisu karakteristične, i lepo pomažu da se pesma već na prvo slušanje potpuno svari i legne na svoje mesto u slušaocu.
Nisam se često družio sa ovakvim albumima, ali ovaj mi se izuzetno dopao jer uz sav mainstream pristup ostavlja maksimalno pozitivan utisak, bez lažne skromnosti i bez prežvakanih motiva. A ono što je najbitnije je da nije ograničen u jednom koloseku, već se vešto provlači kroz najbolje savremene periode muzičke istorije i interpretira ih na jedan lak i zanimljiv način.
Tihomir Škara
↧
↧
Stripburger #65 - letnje izdanje koje pomera granice stripa je tu
Taman sam se zapitao šta je sa Stripburgerom, odavno ni glasa od njih, kad eto poštara sa poznatom kovertom i svežim prolećnim izdanjem najdugovečnijeg magazina posvećenog alternativnom stripu na ovim prostorima. Prelistam malo arhivu sajta, kada smo se ono poslednji put družili. Vidim novembar 2014.
Da, više od pola godine se krčkao ovaj broj. Čini mi se da su finansije preavashodno bile uzrok ove (za njih) duže pauze, jer u samom sadržaju nikada nisu oskudevali. Prosto, Stripburger je i u Evropskim i svetskim okvirima dovoljno poznato ime da bi imali problema sa sastavljanjem jednog broja. A alternativna strip scena je svakim danom sve bogatija novim naraštajima koji svakodnevno pomeraju granice strip izraza.
I upravo to bogatstvo se može videti u posednjem Burgeru koga odlikuje raznolikost autora u temama, pristupu, tehnici. Raznolikost koja je možda i veća nego u poslednjih nekoliko izdanja. Na skoro 100 strana zastupljeno je 24 stripadžija sa sve četiri strane sveta. Uvodnik ovoga puta piše gost redakcije Alex Potts, a pored standardnih recenzija tu je i razgovor sa autorima trenutno najpopularnijeg omladinskog stripa u Sloveniji, Matejem i Boštjanom. Portretom japanskom umetnika Akinoria završava se tekstualni deo broja.
Neobičnost i pomenuta raznolikost i "pomerenost" ovog broja je možda najbolje izražena na samoj naslovnoj (autor Bernarde Xilico). Vidite i sami. Dakle otvarajte samo ako ste spremni na jedan pomereni, alternativan, uvrnut i hrabar pristup. A kad otvorite zapljusnuće vas poznati miris Stripburgera. I to mislim bukvalno. Ovaj magazin zaista poseduje poseban miris koji redovni čitaoci, siguran sam, poznaju. Jeste, ja sam od onih "buk snifera", koji još jednim čulom dožive pisanu (u ovom slučaju i crtanu) reč.
Neobičnost i pomenuta raznolikost i "pomerenost" ovog broja je možda najbolje izražena na samoj naslovnoj (autor Bernarde Xilico). Vidite i sami. Dakle otvarajte samo ako ste spremni na jedan pomereni, alternativan, uvrnut i hrabar pristup. A kad otvorite zapljusnuće vas poznati miris Stripburgera. I to mislim bukvalno. Ovaj magazin zaista poseduje poseban miris koji redovni čitaoci, siguran sam, poznaju. Jeste, ja sam od onih "buk snifera", koji još jednim čulom dožive pisanu (u ovom slučaju i crtanu) reč.
Na kraju, bez obzira na kašnjenje, broj se pojavio taman pred leto koje je i tako ispunjeno blejanjem, nekim putovanjem, odmorom, begom od vrućine (a ponekad i ljudi). Novi Stripburger vam može biti fin saputnik u tim avanturama i ko zna, možda i nacrtate svoju koja će se naći u 66. izdanju. :)
Nenad
↧
5 kul serija i poznatijih muzičkih tema
Ok, kao što sam već napisao u prethodnom tekstu o filmskim temama, ovaj put vam donosimo prikaz nekih od najpoznatijih muzičkih tema planetarno popularnih serija. Da li ste se uhvatili da, kada gledate neku seriju, ne premotavate uvodnu špicu? E pa kod ovih pet serija je to slučaj, bar kada sam ja u pitanju. Muzička uvertira je posebno iskustvo kod gledanja serija, a prava muzika može itekako da upotpuni kompletan doživljaj. Bez daljeg odlaganja počinjemo sa listom, i nadam se da među ovih pet probranih prepoznajete nekoliko koje i sami obožavate.
![]()
Ingvar L
1. Igra prijestola (Game of Thrones, 2011.)
Kako drugačije opisati Igru prijestola osim kao trenutno najpopularniju seriju. Tačka. U posljednjih 5 sezona koliko se emituje pomjerila je granice gledanosti, šokirala je publiku na dosad neočekivane načine ubijajući sve redom omiljene likove. Za one srećnije (uključujući i mene) koji su pročitali knjige smrt glavnih junaka možda nije bila iznenađenje, ali je svakako i dalje bila bolno otaranje jedva zaraslih rana. Oni koji nisu čitali serijal Pjesma leda i vatre Džordža R. R. Martina, ova ubistva su bila šokantna i zastrašujuća, tjerajući ih da sa strahom gledaju naredne epizode pitajući se ko će sad umrijeti – da li Džon, Deneris, Arja ili Tirion (Za ime starih bogova i novih, samo ne Tirion). Serija je veoma zarazna i uvlači vas u priču brzinom munje. Slično je i sa uvodnom kojem ne manjka grandioznosti. Fantastična muzika epskog obima i složenog, orkestarskog zvuka fenomenalno je iskombinovana sa uvodnom špicom koja prikazuje mapu Vesterosa i Esosa, 3D modele velikih gradova u kojima se odvija priča, kao i grbove najvećih kuća i porodica upletenih u zamršeno klupko sudbina, ratovanja i borbe za nadmoć.2. Zvjezdane staze (Star Trek, 1966.)
„Svemir. Posljednja granica. Ovo su putovanja svemirskog borda Enterprajs. Njegova petogodišnja misija: istraživati čudne nove svjetove, tražiti novi život i nove civilizacije, hrabor ići gdje još nijedan čovjek nije išao“. Još uvijek se sjećam da sam kao mali naučio ovaj tekst napamet i ponavljao ga, zajedno sa Vilijamom Šetnerom, svaki put kada počinje epizoda, a bijeli svemirski brod siječe nepreglednu tamu svemira. Originalno je tema, kasnije potpuno odrađena instrumentalno, sadržavala i sopranski solo kojim se težilo dočarati vanzemaljski ambijent. Međutim, ova melodija je odbačena i zamijenjena svojom instrumentalnom dvojnicom koja je kombinacija elektronskog zvuka i tradicionalnijih instrumenata kao što su flauta i orgulje. Kompletan zvuk podsjeća na zvuk teremina, jednog od najranijih elektronskih instrumenata, mada sam instrument nije korišćen za originalnu temu. Malo poznata činjenica jeste da je originalni plan za temu serije uključivao i tekst, ali ta zamisao je ubrzo odbačena. Sva sreća, jer tekst izgleda kao nešto što pripada Evrosongu a ne naučnoj fantastici. Ipak, to jesu bile kasne 60-e, tako da... U svakom slučaju, ovdje imate tekst pa procijenite sami.3. Saut Park (South Park, 1997.)
„I'm goin' down to South Park, gonna have myself a time...“ I zaista se jesam nebrojeno puta super proveo u ovom malo gradu u Koloradu. Saut Park mi već godinama pruža dozu uvrnutog i (ponekad) suptilnog, sarkastično-satiričnog humora kome zaista malo TV emisija može parirati. Od likova koji su genijalno napisani, preko replika koje su stvorene za citiranje (moja okolina mi je svjedok da to prečesto i radim), pa sve do kritičkog osvrta na najaktuelnije teme iz modernog života prikazane doživljajima stanovnika ovog gradića u kome su vanzemaljci stalni gosti a snijeg se ni ljeti ne otapa. Saut Park je bio tu da isprati i iskritikuje sve – od poznatih osoba, političara, rijaliti zvijezda, preko aktuelnih dešavanja u svijetu pa sve do drugih poznatih emisija, serija i filmova; ništa nije izmaklo britkom humoru osuđivanja, parodiranja i ismijavanja iza kojeg stoje Trej Parker i Met Stoun. Uvodna špica je spoj zarazne melodije i teksta kojeg pjevaju Kajl, Sten, Erik i Keni, a koji se brzo uvuče u uši. Ono što nije tako poznato jeste da čak i Kenijev dio (kojeg on govori nerazumljivim mrmljanjem, kao što i inače priča) ima napisan tekst koji često varira, od sezone do sezone. Upravo zbog njegovog mrmljanja nije ni cenzurisan, iako bi inače bio. Tako, između ostalog, Keni govori: I like girls with big fat titties, I like girls with deep vaginas; I have got a 10 inch penis, use your mouth if you wanna clean it; Someday I'll be old enough to stick my dick up Britney's butt.4. Dosije iks (X-Files, 1993.)
Istina možda jeste „tamo negdje“, ali je odlična horor serija ovdje na Zemlji. Koliko je samo straha ulivala ova serija u moje mlade koste, još se stresem kada čujem uvodnu temu i ono avetno zviždanje! Dosije iks definitivno ima muziku koja u potpunosti i savršeno odgovara tematici serije, maestralno je nadopunjujući i uvodeći gledaoca u jednu od kultnih i najpoznatijih horor serija, svojevrsnu verziju Zone sumraka sa kraja prošlog vijeka. Muzička podloga je inspirisana pjesmom How Soon Is Now benda The Smith, a prepoznatljivi zvuk zviždanja nastao je slučajno kada je kompozitor Mark Snou eksperimentisao sa tzv. Whistling Joe synth efektom. Proizvod njegovog eksperimenta jeste sada već kultna tema prepoznatljiva i godinama nakon završetka serije. Skali i Molder suočavaju se sa najuvrnutijim slučajevima koje FBI ima da ponudi dok se gledaoci nervozno meškolje na ivici stolice ne odvajajući pogled sa malog ekrana. Serija je odlično baratala ambijentom nepoznatog i misterioznog bez jeftinih trikova prepadanja kakvi se viđaju u horor žanru, a veliku ulogu u svemu tome igrala je muzika. Sama muzička tema je bila toliki hit da je Triple X remiks bio na vrhovima klupskih listi 1996. Povratak serije je zakazan za januar 2016., a da li će zadržati isti kvalitet, ostaje nam da vidimo. Samo sam siguran da ćemo opet čuti ovu famoznu muzičku temu, možda u nekom novijem izdanju.5. Simpsonovi (The Simpsons, 1989.)
Naravno, lista o top temama iz poznatih serija nikako ne bi bila kompletna bez nezaobilazne uvodne špice iz Simpsonova. Ova serija već 26 sezona i preko 500 epizoda uveseljava gledaoce različitih generacija koji su uz nju odrastali. Iako sama serija uživa kultni status, isto to se može reći i za njenu uvodnu špicu koja se može posmatrati i kao entitet za sebe. Podjednako zabavna i duhovita, ova uvertira se iz epizode u epizodu mijenja, svaki put sadrži suptilnu (ili manje suptilnu) promjenu koja kompletnoj seriji daje poseban čar, a svakoj epizodi pečat individualnosti. Prolijećući kroz žuto slovo P na nebu dolazimo u Springfild i upoznajemo se sa njegovom šarenolikom postavom i stanovnicima kojima ne manjka jedinstvenosti karaktera. Ipak, sve se uglavnom vrti oko porodice Simpson – Homera i njegovog prepoznatljivog štapića radioaktivnog plutonijuma, Mardž koja je u super-marketu sa Megi, Barta koji nestrpljivo čeka zvono za kraj školske kazne, i Lisu na orkestarskoj probi. Na kraju dana cijela porodica žuri kući i sustižu se na kauču ispred TV-a. Svi oni koji su odgledali više od jedne epizode znaju da je sam dio špice isred kauča drugačiji u svakoj epizodi i da varira u dužini. To su autori izveli iz tehničkih razloga kako bi trajanje epizode bilo uvijek isto. Rekordna dužina tzv. Couch gag-a je 46 sekundi. Takođe, iz epizode u epizodu Bart na tabli piše drugu rečenicu a Lisina melodija koju svira na saksofonu se suptilno mijenja. Sve to upakujte zajedno sa zaraznom melodijom i dobićete jednu od najpoznatijih serijskih tema koja poprima obime evergrina.Ingvar L
↧
Veče melanholije uz Comaneci
Sudbina - ako je ima, ako je nema onda nazovimo to čudnim slučajevima koincidencije - je baš zanimljiva stvar. Počelo je tako, što sam ovih par nedelja bio baš nešto u fazonu da po ceo dan slušam ona dva akustična solo albuma Neila Halsteada, koji su inače obeleženi nekim gorko-slatkim, manično-depresivnim senzibilitetom i svi su u pomalo sumornim tonovima. I, kao da sam sam prizivao nevolje, vreme se naglo promenilo - kraj je juna a zahladnelo je i počele su neke dosadne kiše da padaju, stvarajući perfektnu scenografiju za muzku koju sam slušao i koja mi se vrtela pa glavi celo vreme. Sedeo sam tako jednog popodneva dosadjujući se u sobi, kad mi je dojavljeno da u Pančevu nastupa odličan akustičarski duo Comaneci.
Ovaj bend koji svoje ime uzima od legendarne rumunske gimnastičarke Nađe Komaneči (prva gimnastičarka koja je sedamdesetih na olimpijskim igrama osvojila perfektni skor čistih desetki) je zapravo po drugi put u Pančevu. Iza njih su tri albuma i pregršt EP i split izdanja: ep1 (cd-r, 2005), provincia meccanica – original soundtrack (cd, emi, 2005), ep2 (cd-r, 2006), volcano (cd, disasters by choice, 2007), girl was sent to grandma's in 1914 (cd-r, madcap collective, 2009), you a lie (cd, madcap collective, here i stay records, fooltribe concerti e dischi, 2009), mattia coletti/comaneci/mufn (7” split, northpole, brigadisco, palustre, towntone, geiger records, 2010) i uh! (cd/lp, madcap collective, fooltribe concerti e dischi, 2012). Nažalost poslednje izdanje im je vec tri godine staro ... Comaneci zapravo čine Francesca Amati (peva, svira akustičnu gitaru i neke prastare Hohner klavijature) i Glauco Salvo (svira električnu gitaru, bendžo, udaraljke a bavi se i zvučnim manipulacijama sa semplerom, procesorom i diktafonom). Nastupali su širom sveta i delili su binu sa raznim umetnicima, kao što su npr. Shannon Wright, Balmorhea, Six Organs of Admittance, Howie Gelb, Codeine, Bob Corn, Andrea Rottin, Father Murphy, Above the Tree, Mufn ... Osim Pančeva, ova srpska turneja obuhvata i Beograd (25. 06.), Zrenjanin (26.06.) i Novi Sad (27.06.) pa je zaista dosta ljudi moglo da vidi, upozna, oseti ovaj odličan bend uživo.
Svoj pančevački nastup u - veoma malom ali za ovakve svirke sasvim pogodnom - klubu Pogon su počeli bez predgrupe, oko 22:20h. Zapravo, trebalo je da svirka bude u bašti lokala ali su loše vreme i kiša naterali organizatore da svirku premeste unutra. Francesca je najavila da nas čeka oko sat vremena svirke i apelovala je na publiku da bude malo tiša pošto je i njihova svirka malo tiša, senzibilnija i intimnija. Lepo je poentirala rečima da ima puno lokala gde se može piti pivo i pričati ali da je malo onih u kojima možete čuti živu svirku ove vrste ... Koncert je počeo pesmom Grasshoper (sa zasad poslednjeg albuma Uh!) koja se odlikuje minimalizmom (Francesca svira dva akorda kroz celu pesmu), veoma efektno procesiuranom (delay, reverb, echo ... Englezi bi rekli ethereal sound) slide el. gitarom, kao i lepim melodičnim unisonim vokalima. Dakle, kada govorimo o Comaneci, na pamet nam padaju imena kao što su Opal, Mazzy Star, Cowboy Junkies, Husky Rescue, Neil Halstead, Paisley Underground, Shoegaze ... Ali ništa direktno, nego sve u svom nekom aspektu zvuka, senzibilitetu, pristupu muzici. Ostale pesme koje su činile repertoar ove večeri - One Night, On My Path, You are Walking, Democracy, Satisfied Girl, Where Were You (najživlja pesma i jedina pesma koju je publika znala dovoljno da zapeva sa Francescom), Flesh ... - su ukazale na svo bogatstvo njihovog stvaralaštva, njihove umetnosti. Francesca ima veoma lep, osećajan ali i jak, glas uz koji na bini često koristi i specifične pokrete tela, disanje (veoma efektno, kada prestane svirka i pevanje, ostaje samo zvuk njenog disanja kao u nekom ritmu, kao da diše u ritmu lupanja srca, neopisivo ali veoma moćno) kao i snimke njenog glasa sa diktafona procesuirane kroz gitaru (veoma zanimljiv potez, efektan na bini uživo) što nas dovodi do Salva. Salvo je veoma zanimljiv kreativac koji sa električnom gitarom (uz pomoć semplera i sviranja deonica koje nasnimi pa ih onda pusti kao podlogu za drugu deonicu i tako par puta) na bini kreira fantastično bogate i atmosferične zvučne kolaže. Odličan je pevač, svira i bendžo i razne udaraljke, ali ume i da skine sa sebe sve instrumente i ostavi Francescu da svira i peva sama. Poseban deo koncerta su i dva segmenta tokom kojih Comaneci silaze sa bine i sviraju akustično-bez ozvučenja, što publiku u potpunosti tera da zaćuti i posveti se slušanju muzike. U ovom segmentu, Francesca i Salvo prilaze ljudima i veoma su neposredni! Neponovljivo iskustvo! Nekoliko pesama koje su Comaneci svirali su bili vezane za filmove (njihova pesma stavljena u film, npr. kratki italijanski film pod nazivom Supernatura), knjige koje su pročitali, TV emisije koje su pogledali (jedna pesma je posvećena činjenici da dobar deo kulture ne biva zastupljen na televiziji pa ne dospeva u centar pažnje ljudi), razgovorima sa ljudima (Franceskin najbolji prijatelj - njen sused zapravo - ima 92 godine, sigurno je inspirativan), ... Svaka pesma je mala pričica, svaki stih ima neku sliku da prikaže. Od obrada svirali su samo jednu nažalost meni nepoznatu, pesmu od Woody Guthryja.
Prema rečima Francesce, Comaneci su po drugi put u Pančevu zahvaljujući njihovom poznanstvu sa Sašom Rakezićem Zografom, poznatim pančevačkim strip crtačem. Istakli su činjenicu da je njihova Rovena slična Pančevu, nažalost kako po pitanju industrijske zagađenosti ("We get visionary moments from factory fumes") - tako i po činjenici da je i Rovena poznata po živoj strip sceni i da imaju i festival stripa. Na kraju, uz jedan bis, je to bilo nekih sedamdesetak minuta svirke s obzirom da se koncert završio oko 23:30. Posle koncerta smo mogli kupiti njihova izdanja na CD-u (500 din.) i vinilu (1000 din.) kao i popričati sa ovim veoma otvorenim, pristupačnim i prijatnim ljudima (odlično govore engleski a pridružio se tu i njihov menadžer koji pomalo govori srpski). Comaneci su u Srbiji još par dana, nemojte nikako propustiti njihovu svirku ako ste u nekim od gradova u kojima nastupaju!
txt: Janko Takač
foto: Jarmila Takač
txt: Janko Takač
foto: Jarmila Takač
↧
Fantastika u slikarstvu: Majkl Husar
Majkl Husar američki je slikar, rođen u južnoj Kaliforniji. Stvara originalna, mistična i pomalo mračna - provokativna - ulja na platnu. Slika pod jakim uticajem Ričarda Bankala, Dvajta Harmona i Džudi Kruk, koji su ga i učili slikanju. Deset godina je predavao na fakultetu u Kaliforniji slikanje portreta. Njegovi se radovi mogu naći u mnogim časopisima: „Juxtapoz magazine“, „Hi Fructoze magazine“ itd. Samostalno izlaže od 2002. godine. Trenutno živi i radu u Rimu, u Italiji.
Prevela i priredila
Tamara Lujak
Tamara Lujak
↧
↧
Putrid Blood pripremili "Odmazdu"
Posle singlova Mašinerija (lyric video) i Vođa (spot), šidski metalci Putrid Blood predstavljaju spot za pesmu „Odmazda“, koji je snimljen u okviru četvrtog United Metal Festivala održanog u novosadskom klubu Quarter 04.04.2015. Za snimanje spota zaduženi su bili: Vladimir Ćosić, Jovan Miljković, Aleksa Pantić, Matija Đukanović i Miloš Radulović. Montažu potpisuje Aleksa Pantić. Ovim spotom je zaokružena priča tri singla snimljena u jesen 2014. Momci iz Putrid Blood-a uveliko rade na novom materijalu i spremaju se za sledeći odlazak u studio.
↧
Dälek – muzika vanzemaljskih kiborga
Dalek jeste vanzemaljska rasa kiborga (iz serije Dr Who), a Dälek (čita se dialek’) jeste MC koji stvara muziku ovih vanzemaljskih kiborga. Naravno, preterujem, ali nam ovaj reper zaista predstavlja neobičnu muziku, žanrovski neizdiferenciranu, koja zvučno podseća na saundtrek nekog bizarnog naučno fantastičnog filma.
Iako se u osnovi nalazi hip hop, sa repovanjem i tipičnim sinkopiranim ritmovima, sve ostalo nema dodirne tačke njime. Možemo možda da kažemo da je reč o eksperimentalnom hip hopu – stilu koji postoji već više od deceniju na andergraund sceni (npr. Illogic ili Clouddead, jesu neki od predstavnika ovog podžanra). Dälek je, međutim još 1998. sa prvom pesmom: Negro, Necro, Nekros, produkcijski otišao korak dalje, beskompromisno se služeći najneobičnijim semplovima, stvarajući mračnu atmosferu industrijskog haosa.
Njegove (ili bolje reći njihove, imajući u vidu da MC Dalek sarađuje sa DJ Oktopusom) matrice kombinuju različite zvučne otpatke, često kreirajući efekat koji je bliži noise muzici neko standardnom repu. Prljavi bitovi i namerno jednostavna produkcija doprinose celokupnoj dälekovskoj paranoidnoj atmosferi. Ono što nije paranoično – jesu tekstovi, koji pripadaju oblasti tzv. svesnog repa (conscious rap). Politička svakodnevica, kontroverzne teme, pitanje pozicije života u savremenom svetu na zalasku i slabosti modernog Vavilona– sve su ovo teme koje Dälek obrađuje na specifičan način, prefinjenim, ali snažnim tekstovima sa jasnim i revolucionarnim porukama.
Paradigmatičan primer za navedeno jeste pesma Police State is Nervous (2014), inicirana protestima nakon policijskog ubistva afroameričkog tinejdžera. Opaskom: They are (police) nameless when they murder us, Shamefull that they “servin“ us, ili zapažanjem da se u medijima pravi razlika između: black criminals, and white troubled minds, reper cilja direktno u centar – bez političke korektnosti i iluzija o američkoj demokratiji.
Dälek se bavi tabuima američkog društva, ali i problemima globalnog kapitalizma, zaključujući: We never seem to ask the right questions, Who gains what from this oppression? Upravo on pokušava da postavi ova prava pitanja, upakovana u neobične muzičke folije, koje privlače malobrojne, ali iskrene muzičke poštovaoce.
Pre nekoliko dana, takvi ljubitelji muzike su mogli da čuju Däleka u Zagrebu, te ostaje da se nadamo da ćemo sledeći put i mi biti te sreće. U međuvremenu, potražite ga na Jutjubu i preslušajte albume Gutter Tactics (2009) ili Untitled (2010) – sve će vam biti jasno.
Iako se u osnovi nalazi hip hop, sa repovanjem i tipičnim sinkopiranim ritmovima, sve ostalo nema dodirne tačke njime. Možemo možda da kažemo da je reč o eksperimentalnom hip hopu – stilu koji postoji već više od deceniju na andergraund sceni (npr. Illogic ili Clouddead, jesu neki od predstavnika ovog podžanra). Dälek je, međutim još 1998. sa prvom pesmom: Negro, Necro, Nekros, produkcijski otišao korak dalje, beskompromisno se služeći najneobičnijim semplovima, stvarajući mračnu atmosferu industrijskog haosa.
Njegove (ili bolje reći njihove, imajući u vidu da MC Dalek sarađuje sa DJ Oktopusom) matrice kombinuju različite zvučne otpatke, često kreirajući efekat koji je bliži noise muzici neko standardnom repu. Prljavi bitovi i namerno jednostavna produkcija doprinose celokupnoj dälekovskoj paranoidnoj atmosferi. Ono što nije paranoično – jesu tekstovi, koji pripadaju oblasti tzv. svesnog repa (conscious rap). Politička svakodnevica, kontroverzne teme, pitanje pozicije života u savremenom svetu na zalasku i slabosti modernog Vavilona– sve su ovo teme koje Dälek obrađuje na specifičan način, prefinjenim, ali snažnim tekstovima sa jasnim i revolucionarnim porukama.
Paradigmatičan primer za navedeno jeste pesma Police State is Nervous (2014), inicirana protestima nakon policijskog ubistva afroameričkog tinejdžera. Opaskom: They are (police) nameless when they murder us, Shamefull that they “servin“ us, ili zapažanjem da se u medijima pravi razlika između: black criminals, and white troubled minds, reper cilja direktno u centar – bez političke korektnosti i iluzija o američkoj demokratiji.
Dälek se bavi tabuima američkog društva, ali i problemima globalnog kapitalizma, zaključujući: We never seem to ask the right questions, Who gains what from this oppression? Upravo on pokušava da postavi ova prava pitanja, upakovana u neobične muzičke folije, koje privlače malobrojne, ali iskrene muzičke poštovaoce.
Pre nekoliko dana, takvi ljubitelji muzike su mogli da čuju Däleka u Zagrebu, te ostaje da se nadamo da ćemo sledeći put i mi biti te sreće. U međuvremenu, potražite ga na Jutjubu i preslušajte albume Gutter Tactics (2009) ili Untitled (2010) – sve će vam biti jasno.
Radoš Mitrović
↧
Riznica treće dimenzije
Krik... Afro se probudila i otvorila oči. Ne shvatajući gde se nalazi,ugledala je nestvarni prizor izvajan oštrim krhotinama. Krenula je širokom stazom tirkizno-plave boje. Imala je osećaj da je neko prati. Okrenula se i videla samu sebe transformisanu u radioaktivnog klona. Lebdeća svetlost ih je opkolila za tren, u jezgru crne letelice TA-1000 bljesnuo je snažan odsjaj kristala.
- Gde sam ja ovo? - izustila je setno.
- Nikada više nećeš biti ista, gledaćeš staklenim očima! - začuo se glas vantelesnog bića koje nije mogla jasno videti.
Afro se opet budi,ustaje i vidi da se vratila u svoj svet. Možda je bio san - pomislila je. Tu su ponovo dragi ljudi. Potrčala im je u susret, ali je shvatila da je oni više ne mogu videti, ni čuti.
Ostala je zarobljena u riznici treće dimenzije.
- Gde sam ja ovo? - izustila je setno.
- Nikada više nećeš biti ista, gledaćeš staklenim očima! - začuo se glas vantelesnog bića koje nije mogla jasno videti.
Afro se opet budi,ustaje i vidi da se vratila u svoj svet. Možda je bio san - pomislila je. Tu su ponovo dragi ljudi. Potrčala im je u susret, ali je shvatila da je oni više ne mogu videti, ni čuti.
Ostala je zarobljena u riznici treće dimenzije.
Tatjana Aća
↧
Priče o spotovima (5): Šišarke feat. Wolfy - Mrdačica guze
Ovaj „sexy music video“, kako su ga autori imenovali u opisu videa na „Ju Tjubu“, ekstreman je primer za sve ono što se danas predstavlja kao rokenrol na našim prostorima i zbog toga je dobar parametar po kojem možemo da sagledamo sve druge koji se koriste istim tehnikama da pridobiju svoju publiku.
Kada kažem „rokenrol“, mislim na samu ideju koja se nalazi u raznovrsnim muzičkim žanrovima, od bluza do metala. Za mene je rokenrol uvek bio način života, jedna urbana filosofija koja vaspitava i neguje prave vrednosti u ovom svetu – slobodu, emotivnost, buntovništvo. Već odavno rokenrol nije samo muzički pravac iz pedesetih, danas je on čitava kulturološka konstanta koju možete prepoznati i u drugoj umetnosti: u Tarantinovim i Gaj Ričijevim filmovima, u prozi Irvina Velša i poeziji Srđana Valjarevića, u Banksijevim grafitima... Rokenrol simbolizuju neki predmeti, (kožne jakne, električne gitare, nakit, motori...) a ta predmetnost se lako iskorišćava i u drugim kontekstima, na šta računaju reditelji ovakvih i sličnih spotova. Oni posmatraju rokenrol kao robu. Zanemaruju sve njegove kulturološke vrednosti i eksploatišu onaj zabavljački aspekt.
Naša je obaveza kao publike, kao pravih ljubitelja i posvećenika ovoj muzici, da se odupiremo svim podvalama i manipulisanjem vrednostima rokenrola za koje su se generacije umetnika borile. To znači da moramo da prepoznamo svaki vid njegove zloupotrebe i da ne dozvolimo takvim bendovima da dobijaju publicitet i mogućnosti za nastupe, pored toliko dobrih autora koji ne dobiju šansu da sviraju pred većom publikom. Ako izgradimo jasan kritički sistem i postavimo neka očekivanja od autorskih bendova, tako će i sama scena bolje funkcionisati i publika će povratiti svoju ulogu.
„Svirački spotovi“, u kojima vidimo kako muzičari sviraju pesmu koju slušamo, imali su svoj praktičan smisao kada nije postojao internet i samo muziciranje je bilo nedostupnije, instrumenti su bili poput relikvija, ljudi su sedeli pred televizorom iščekujući spot svog omiljenog benda kako bi videli te ljude u njihovom nastupu. Danas, ukoliko ne postoji neka idejna veza i čvrsta motivacija za takve scene, ti spotovi su uglavnom pozerski. Bendovi reklamiraju sebe, muzičke kuće koje su im obezbedile opremu, svoje dizajnere i stiliste, a ujedno i snimaju gomilu nepotrebnog materijala koji privikava publiku da bude zabavljena, a ne da razmišlja o sadržaju i idejama pesama. Spot za pesmu „Mrdačica guze“ (naslov numere sasvim dovoljno govori) benda „Šišarke“ u sebi ima sve one znake po kojima ćemo razlikovati „mućak“ od pravog rokenrola.
Ako poslušate uvodne rifove, oni trešte kao da su „Šišarke“ neki hard rok bend, ali njihova turbo-folk priroda se otkriva od prvih otpevanih stihova. To je dokaz da nije samo muzika to što neki bend određuje kao rokenrol. Postoji mnogo sastava koji koriste tvrd zvuk u svojim numerama, ali su im teme pesama srodne sa narodnjačkim idejama, a to su sve zapravo ovce u vučijoj koži. „Šišarke“ su zasigurno jedan od takvih bendova, jer ako poslušate njihove druge, nešto manje banalne, ali i dalje potpuno besmislene pesme, uočićete da su mnoge od njih sličnog stila. Ako na isti način svirate i pevate o socijalnim temama u mrdačici guze (?!), to znači da negde ozbiljno grešite.
Drugi parametar je pomenuto poziranje sa instrumentima. Da nema tih kadrova na bubnjeve i nikad prevaziđenog krupnog plana na gitaristu dok solira, ceo spot bi kružio oko lica pevača i gomile skupo plaćenih ženskih pozadina koje se mrdaju kao da su na tehno žurci. Sviranje ne bi trebalo da se koristi kao sirovina za popunjavanje rupa u ionako praznoj sadržini jednog spota. Publika uvek mora da se pita: zašto nam prikazuju kako sviraju? Mi već čujemo pesmu, nema potrebe da nam se to i vizualizuje, osim ukoliko postoji neka ideja u tome, a ne puko popunjavanje materijala.
Na primer, zapitajmo se zašto bismo u jednom spotu gledali gomilu razgolićenih žena? Rokenrol šezdesetih godina je pratio seksualnu revoluciju na zapadu, doneo je novu modu oblačenja, osvojio je slobodu u jednom segmentu života koji je tada bio zatvoren. Danas su i dnevne novine pune pornografskih slika, a šta sve može da se vidi na televiziji svedoči da odevanje i razgolićavanje više nije pitanje slobode nego estetike i etike. Zbog toga nema nikakve sadržine u tome što vidimo sve te golišave devojke kako se uvijaju oko muzičara. U redu, u ovom slučaju, ako zanemarimo koliko je samo imbecilno napraviti takvu pesmu, to je možda motivisano zbog specifičnosti tematike pesme, ali pomislite na sve druge spotove bendova koji se predstavljaju kao rokeri u kojima se žene na sličan način koriste kao rekviziti. Nije problem u tome što su devojke bez odeće, već što se fokus stavlja baš na njhove grudi i pozadinu, čime se nameće vizuelni obrazac iz turbo-folk sveta. Zato u svakom spotu gde postoji očit krupan kadar na ženske grudi, noge ili zadnjicu, dobro se zapitajte zašto je tu i za kakvu vas publiku smatraju. Zapitam se kao muški pojedinac da li režiseri takvih spotova namenski računaju na moju pohotnost zbog koje ću ga odgledati još neki put... pa ljudi, ovo je era interneta, kad mi se gledaju spotovi, ne tražim pornografiju, za takav sadržaj već imam omiljeni sajt. Možda sugerišu ženskoj publici da su rokeri i dalje kul i da i one mogu da budu deo tog sveta na ovaj način. Šta god da su njihove namere, naša je obaveza da prozremo podvalu, čak i kada ona nije upadljiva kao u ovom spotu.
Ako imate svest o ova tri šablonska mesta u spotovima na našoj sceni, biće vrlo teško da vam iko podvali nešto nekvalitetno kao rokenrol. To je znak i za same bendove da dobro promisle šta za njih znači željeni muzički video i ko može da bude autor istog. Ukoliko pogledate produkciju koja potpisuje ovaj spot od Šišarki, u njihovoj listi ćete naći još more sličnih spotova i moći ćete lako da prepoznate glavne motive i poteze kojima se koristi njihov autor. To i objašnjava zašto mnogi bendovi imaju toliko slične spotove, ali problematizuje odluke samih bendova, kao i festivala kao što je „Belgrade Demo Fest Live“, zašto ostvaruju saradnju sa takvim produkcijama. Rokenrol mora da se ogradi od turbo-folka i narodnjačke zabave. Ukoliko su oni preuzeli deo te simbolike, nešto od te muzike, to znači da rokenrol mora da ponudi nešto drugačije, inače se gubi razlika između ove dve polarnosti. Za prosto poređenje pogledajte spot za pesmu „Zver“ Ministarki i Saše Matića.
Sadržaj i ideja su i dalje ono što razlikuje kvalitetnu muziku od svega drugog, a pravi umetnici u rokenrolu će uvek nalaziti nove načine izražavanja i donositi slobodu tamo gde je ona potrebna. Sve drugo je trik.
Kada kažem „rokenrol“, mislim na samu ideju koja se nalazi u raznovrsnim muzičkim žanrovima, od bluza do metala. Za mene je rokenrol uvek bio način života, jedna urbana filosofija koja vaspitava i neguje prave vrednosti u ovom svetu – slobodu, emotivnost, buntovništvo. Već odavno rokenrol nije samo muzički pravac iz pedesetih, danas je on čitava kulturološka konstanta koju možete prepoznati i u drugoj umetnosti: u Tarantinovim i Gaj Ričijevim filmovima, u prozi Irvina Velša i poeziji Srđana Valjarevića, u Banksijevim grafitima... Rokenrol simbolizuju neki predmeti, (kožne jakne, električne gitare, nakit, motori...) a ta predmetnost se lako iskorišćava i u drugim kontekstima, na šta računaju reditelji ovakvih i sličnih spotova. Oni posmatraju rokenrol kao robu. Zanemaruju sve njegove kulturološke vrednosti i eksploatišu onaj zabavljački aspekt.
Naša je obaveza kao publike, kao pravih ljubitelja i posvećenika ovoj muzici, da se odupiremo svim podvalama i manipulisanjem vrednostima rokenrola za koje su se generacije umetnika borile. To znači da moramo da prepoznamo svaki vid njegove zloupotrebe i da ne dozvolimo takvim bendovima da dobijaju publicitet i mogućnosti za nastupe, pored toliko dobrih autora koji ne dobiju šansu da sviraju pred većom publikom. Ako izgradimo jasan kritički sistem i postavimo neka očekivanja od autorskih bendova, tako će i sama scena bolje funkcionisati i publika će povratiti svoju ulogu.
„Svirački spotovi“, u kojima vidimo kako muzičari sviraju pesmu koju slušamo, imali su svoj praktičan smisao kada nije postojao internet i samo muziciranje je bilo nedostupnije, instrumenti su bili poput relikvija, ljudi su sedeli pred televizorom iščekujući spot svog omiljenog benda kako bi videli te ljude u njihovom nastupu. Danas, ukoliko ne postoji neka idejna veza i čvrsta motivacija za takve scene, ti spotovi su uglavnom pozerski. Bendovi reklamiraju sebe, muzičke kuće koje su im obezbedile opremu, svoje dizajnere i stiliste, a ujedno i snimaju gomilu nepotrebnog materijala koji privikava publiku da bude zabavljena, a ne da razmišlja o sadržaju i idejama pesama. Spot za pesmu „Mrdačica guze“ (naslov numere sasvim dovoljno govori) benda „Šišarke“ u sebi ima sve one znake po kojima ćemo razlikovati „mućak“ od pravog rokenrola.
Ako poslušate uvodne rifove, oni trešte kao da su „Šišarke“ neki hard rok bend, ali njihova turbo-folk priroda se otkriva od prvih otpevanih stihova. To je dokaz da nije samo muzika to što neki bend određuje kao rokenrol. Postoji mnogo sastava koji koriste tvrd zvuk u svojim numerama, ali su im teme pesama srodne sa narodnjačkim idejama, a to su sve zapravo ovce u vučijoj koži. „Šišarke“ su zasigurno jedan od takvih bendova, jer ako poslušate njihove druge, nešto manje banalne, ali i dalje potpuno besmislene pesme, uočićete da su mnoge od njih sličnog stila. Ako na isti način svirate i pevate o socijalnim temama u mrdačici guze (?!), to znači da negde ozbiljno grešite.
Drugi parametar je pomenuto poziranje sa instrumentima. Da nema tih kadrova na bubnjeve i nikad prevaziđenog krupnog plana na gitaristu dok solira, ceo spot bi kružio oko lica pevača i gomile skupo plaćenih ženskih pozadina koje se mrdaju kao da su na tehno žurci. Sviranje ne bi trebalo da se koristi kao sirovina za popunjavanje rupa u ionako praznoj sadržini jednog spota. Publika uvek mora da se pita: zašto nam prikazuju kako sviraju? Mi već čujemo pesmu, nema potrebe da nam se to i vizualizuje, osim ukoliko postoji neka ideja u tome, a ne puko popunjavanje materijala.
Na primer, zapitajmo se zašto bismo u jednom spotu gledali gomilu razgolićenih žena? Rokenrol šezdesetih godina je pratio seksualnu revoluciju na zapadu, doneo je novu modu oblačenja, osvojio je slobodu u jednom segmentu života koji je tada bio zatvoren. Danas su i dnevne novine pune pornografskih slika, a šta sve može da se vidi na televiziji svedoči da odevanje i razgolićavanje više nije pitanje slobode nego estetike i etike. Zbog toga nema nikakve sadržine u tome što vidimo sve te golišave devojke kako se uvijaju oko muzičara. U redu, u ovom slučaju, ako zanemarimo koliko je samo imbecilno napraviti takvu pesmu, to je možda motivisano zbog specifičnosti tematike pesme, ali pomislite na sve druge spotove bendova koji se predstavljaju kao rokeri u kojima se žene na sličan način koriste kao rekviziti. Nije problem u tome što su devojke bez odeće, već što se fokus stavlja baš na njhove grudi i pozadinu, čime se nameće vizuelni obrazac iz turbo-folk sveta. Zato u svakom spotu gde postoji očit krupan kadar na ženske grudi, noge ili zadnjicu, dobro se zapitajte zašto je tu i za kakvu vas publiku smatraju. Zapitam se kao muški pojedinac da li režiseri takvih spotova namenski računaju na moju pohotnost zbog koje ću ga odgledati još neki put... pa ljudi, ovo je era interneta, kad mi se gledaju spotovi, ne tražim pornografiju, za takav sadržaj već imam omiljeni sajt. Možda sugerišu ženskoj publici da su rokeri i dalje kul i da i one mogu da budu deo tog sveta na ovaj način. Šta god da su njihove namere, naša je obaveza da prozremo podvalu, čak i kada ona nije upadljiva kao u ovom spotu.
Ako imate svest o ova tri šablonska mesta u spotovima na našoj sceni, biće vrlo teško da vam iko podvali nešto nekvalitetno kao rokenrol. To je znak i za same bendove da dobro promisle šta za njih znači željeni muzički video i ko može da bude autor istog. Ukoliko pogledate produkciju koja potpisuje ovaj spot od Šišarki, u njihovoj listi ćete naći još more sličnih spotova i moći ćete lako da prepoznate glavne motive i poteze kojima se koristi njihov autor. To i objašnjava zašto mnogi bendovi imaju toliko slične spotove, ali problematizuje odluke samih bendova, kao i festivala kao što je „Belgrade Demo Fest Live“, zašto ostvaruju saradnju sa takvim produkcijama. Rokenrol mora da se ogradi od turbo-folka i narodnjačke zabave. Ukoliko su oni preuzeli deo te simbolike, nešto od te muzike, to znači da rokenrol mora da ponudi nešto drugačije, inače se gubi razlika između ove dve polarnosti. Za prosto poređenje pogledajte spot za pesmu „Zver“ Ministarki i Saše Matića.
Sadržaj i ideja su i dalje ono što razlikuje kvalitetnu muziku od svega drugog, a pravi umetnici u rokenrolu će uvek nalaziti nove načine izražavanja i donositi slobodu tamo gde je ona potrebna. Sve drugo je trik.
Andrea Kane
↧
↧
Gen za narodnjake
Internet je sjajna stvar jer omogućava da saznamo skoro sve ono što nas interesuje. Često, nažalost, naročito kad se radi o Fejsbuku i sklonosti ljudi da dele i prenose najrazličitije sadržaje, omogućava i da saznamo stvari koje nas ne interesuju, kao i to šta misle ljudi čiji nas lik i delo ne dotiče. Tako, jutros, krenem ja silaznom putanjom niz moj „zid“, prvo pročitam o glasinama da je Amadeus bend dobio odlikovanje, a zatim pročitam prenetu izjavu njihovog frontmena: "Rock'n'roll nije tvoje prirodno stanje. To je nešto što treba da učiš jer nije sa tvojih prostora. Tvoje prirodno stanje je muzika sa ovih prostora. Tvoji geni su takvi. Oni se ne mogu modifikovati. Tu si najkomotniji i ponašaš se prirodno. Ne stidi se svoje muzike. Uživaj u njoj."
Nakon što sam se uzdržao da ne bljucnem tek dopola popijenu kafu po tastaturi, skapirao sam da ova duboka misao zaslužuje kraći osvrt. Dobro, priznajem, ne baš kraći.
Za početak, postavlja se logično pitanje, zašto gospodin, u skladu sa svojim stavom, ne svira našu narodnu muziku nego muziku koja je protivprirodni muzički blud između islamskih džihad narodnjaka, Zdravka Čolića i, da stvar bude smešnija, upravo te rok muzike koja, eto, jebi ga, mora da se uči jer geni ne daju. Ovo nije prvi put da sam čuo ovu genetsku teoriju domaće proizvodnje. Ko je ikada bio na svadbi, naleteo je i na smarača koji te ubeđuje da to što nemaš nikakav nagon da skočiš u kolo ili što te ništa ne vuče da se pijan popneš na sto, predstavlja protivprirodno gušenje iskonskog srpskog nagona u tebi i predstavlja neko foliranje da si "kulturan". Mislim, ko hoće neka uživa u tome, samo napred, ali ima nas koji nikada nismo osetili apsolutno ništa kao reakciju na takve zvuke. Takođe, tezgareći početkom devedesetih, naletao sam na gomile nekih narodnjačkih svirača koji su svi bili u istom fazonu i imali istu priču. Iako ga niko ništa nije pitao jer zabole ljude Stojko za emocije nekog ko je zbog para rešio da se bavi (tada ekstremno profitabilnim) sviranjem svadbi, čim smarač vidi da imaš gitaru i dugu kosu, evo ga, stiže. Vadi se stara, nevažeća lična karta izvađena pre vojske na kojoj lik ima dužu kosu, a onda kreće priča o tome kako je on, zapravo, bio roker, ali eto, šta da se radi, mora da se zarade pare, ovo je takva zemlja, bla bla bla. Neizbežan filozofsko verbalni proliv kojim se daje oduška tome da neko ne ume da se pomiri sa svojim sopstvenim izborom i kaže: „Sviram narodnjake jer hoću pare i boli me patka ko šta misli.“
Razlika je što se danas taj verbalni proliv pojavljuje u obliku toga da neki popularan turbo folk izvođač ima neizdrživu potrebu da ili dokazuje svoje „rokerstvo“ tako što oblači metal majicu dok izvodi nešto namenjeno lomljenju čaša o glavu na splavu, ili kao u ovom primeru, predstavlja novokomponovanu genetsku teoriju.
Nakon što sam se uzdržao da ne bljucnem tek dopola popijenu kafu po tastaturi, skapirao sam da ova duboka misao zaslužuje kraći osvrt. Dobro, priznajem, ne baš kraći.
Za početak, postavlja se logično pitanje, zašto gospodin, u skladu sa svojim stavom, ne svira našu narodnu muziku nego muziku koja je protivprirodni muzički blud između islamskih džihad narodnjaka, Zdravka Čolića i, da stvar bude smešnija, upravo te rok muzike koja, eto, jebi ga, mora da se uči jer geni ne daju. Ovo nije prvi put da sam čuo ovu genetsku teoriju domaće proizvodnje. Ko je ikada bio na svadbi, naleteo je i na smarača koji te ubeđuje da to što nemaš nikakav nagon da skočiš u kolo ili što te ništa ne vuče da se pijan popneš na sto, predstavlja protivprirodno gušenje iskonskog srpskog nagona u tebi i predstavlja neko foliranje da si "kulturan". Mislim, ko hoće neka uživa u tome, samo napred, ali ima nas koji nikada nismo osetili apsolutno ništa kao reakciju na takve zvuke. Takođe, tezgareći početkom devedesetih, naletao sam na gomile nekih narodnjačkih svirača koji su svi bili u istom fazonu i imali istu priču. Iako ga niko ništa nije pitao jer zabole ljude Stojko za emocije nekog ko je zbog para rešio da se bavi (tada ekstremno profitabilnim) sviranjem svadbi, čim smarač vidi da imaš gitaru i dugu kosu, evo ga, stiže. Vadi se stara, nevažeća lična karta izvađena pre vojske na kojoj lik ima dužu kosu, a onda kreće priča o tome kako je on, zapravo, bio roker, ali eto, šta da se radi, mora da se zarade pare, ovo je takva zemlja, bla bla bla. Neizbežan filozofsko verbalni proliv kojim se daje oduška tome da neko ne ume da se pomiri sa svojim sopstvenim izborom i kaže: „Sviram narodnjake jer hoću pare i boli me patka ko šta misli.“
Razlika je što se danas taj verbalni proliv pojavljuje u obliku toga da neki popularan turbo folk izvođač ima neizdrživu potrebu da ili dokazuje svoje „rokerstvo“ tako što oblači metal majicu dok izvodi nešto namenjeno lomljenju čaša o glavu na splavu, ili kao u ovom primeru, predstavlja novokomponovanu genetsku teoriju.
 |
| To su geni, šta da se radi! |
Nikada nisam razumeo tu priču kako postoji neuhvatljivi "gen za muziku", koji neizdrživom silom vuče Balkance ka šund muzici, a koji, eto, nesposobni naučnici nisu još otkrili. Odrastao sam u SFRJ i u medijima je bilo svega, od klasike do narodnjaka. Moji roditelji su bili potpuno nezainteresovani za muziku. Nisu slušali praktično ništa osim onoga što je na TV-u, onako usput, pa nisu ni na koji način uticali na mene. Gledao sam sa njima emisije u kojima su nastupali Magazin, Miroslav Ilić ali i Bijelo Dugme i EKV. Sećam se da mi je bila lepa i poneka novokomponovana narodna pesma, poneka pesma zabavne muzike, poneka rok pesma jer dete, jednostavno, nema stav, nema ideološku prepreku da sluša bilo šta. Ali kako sam stario i počeo sticati neke parametre o svetu oko sebe, počeo sam nagonski da osećam prisustvo primitivizma, jeftinoće, udaranja na niske emocije u određenoj muzici. Nisam znao zašto, ali kao klinca, odbijao me je Merlin ili Hari Mata Hari, a privlačili neki albumi domaćeg roka. U mom razredu, u osnovnoj, niko nije aktivno slušao narodnjake. Niko nije ni mrzeo narodnjake, jednostavno, nisu imali veze sa nama. Mogli smo da pijemo, radujemo se, divljamo ili opustimo uz rok muziku, nismo imali nikakav genetski problem koji nas je sprečavao, ništa nismo morali da učimo i prolazimo specijalne pripreme. Znam da su postojali ljudi koji su slušali narodnjake, ali to je bio neki svet koji je nama bio nepoznat. Naravno, šund muzika je itekako bila prisutna. Lepa Brena je bila najpopularnija zvezda bivše Jugoslavije. Mešajući pop i novokomponovanu muziku zabetonirala je temelje kasnijeg turbo folka. U rok muzici, lakše su prolazili oni u čijem je delu postojao pastirski element ili određeni stepen primitivnog pristupa. Ne bih rekao da su geni oblikovali ovu situaciju, koliko obrazovanje, okruženje i ono što se stekne kroz porodicu. Onda su došle devedesete i zajedno sa raspadom sistema vrednosti u društvu, na isti način se degradirao i muzički ukus nacije. Taj mit o „srpskom genu“ kao nečemu što nas nevidljivo sputava je raširena i jako destruktivna ideja. Svaki dan, u komentarima na užasne vesti, između redova bot post-ova, može se naći po neki komentar razočarane i besne osobe. Tekst je uvek sličan i svodi se na priču o tome da smo mi govna, idioti i kako ovde nikad neće biti bolje. Ta, od vladajuće klase pažljivo odgajena i održavana ideja je jako suptilan način da se ljudi drže na povocu. Kada verujete da su svi ostali glupi i da ste vi deo manjine pametnih, kada nemate volje da se borite i utičete pozitivno u svojoj neposrednoj okolini, postajete apatični i bezopasni po one koji odlučuju o vašoj sudbini. Prva stvar koja treba da nestane da bi nam bilo bolje je ideja da postoji neki srpski gen za bilo šta. Srbin nije ništa manje ili više rođen sa predispozicijom da vodi konstruktivan život od nekog Amerikanca, Rusa, Kineza ili Eskima. Ipak, vratimo se na temu muzike.
Srbija ima lepu muzičku tradiciju, koja je, nažalost, loše beležena i nije sasvim sačuvana. Iako je nastajala pod uticajem suseda, Vizantije, postala je vremenom naša. Pa i među kasnijim novokomponovanim narodnjacima, starogradskim pesmama i tamburašima, ima jako dobrih pesama. Takođe, imamo one koji se bave etno muzikom i koji je svojim radom dižu na jako visok umetnički nivo. Ali turbo folk, iako ga uporno nameću kao nešto „narodno“, nije narodna muzika i tehnički ima jako malo veze sa muzikom koja je ranije živela na ovom prostoru. To je jednostavno šund i nema veze ni sa kakvim genom. Takav šund možete čuti i kad upalite MTV ili kad biste gledali neki TV u Azerbejdžanu ili u Tajlandu. Šund postoji svuda i ne postoji genetska predispozicija za njegovu konzumaciju. Obeležje ovog vremena je, nažalost, takvo da je najvažniji medijski proizvod koji se nudi masama upravo šund, 24 časa dnevno. Nisu krivi ni Turci ni Arapi jer nije islamski melos nešto što je samo po sebi loše. I kod njih postoji umetnička etno muzika i šund.
Čovek se, naravno, ne treba stideti „svoje“ muzike. Zato se ne stidim svoje DOBRE muzike bila ona rok ili narodna. Za šund ne postoji gen, već se na njega čovek navikava. Ako ga svakodnevno gledaju i slušaju na TV-u, radiju i u novinama, kao jedinu moguću opciju, prirodno je da će ljudi početi da veruju da je to "njihova muzika" i da su joj prirodno skloni. Pošto je jednostavan i često ne zahteva od osobe nikakav trud i razumevanje, šund je lak za konzumaciju. Za prosečnu osobu kojoj u medijima nije ponuđena alternativa, šund postaje prirodan i normalan jer nema sa čime da ga uporedi. Oblik u kom se šund pojavljuje i njegov medijski tretman su u direktnoj vezi sa stanjem u društvu. Kad nema hleba, onda je bitno da bar bude igara, a umetnost koja čoveka tera na razmišljanje ili ga motiviše na akciju nije nešto preterano poželjno, gledano iz ugla onih na vlasti.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv ljudi koji sviraju turbo folk u raznim „bendovima“, a bilo bi i licemerno s obzirom na to da sam u više navrata morao da tražim hleb u tim vodama. Svako ima pravo da zaradi novac da bi živeo. Ne možemo svi biti u situaciji da biramo. Mnogo onih koje znam, a sviraju razne turbo varijante, su svesni da sviraju đubre. Voleli bi da mogu svirati nešto drugo. Nije sramota svirati i proizvoditi smeće, sve dok si svestan da se ne baviš umetnošću već radiš samo to - praviš i sviraš glupu muziku jer ti je potreban novac, kao što nekog ne bi trebalo da je sramota što je čistač ulica. Na kraju meseca stiže račun za struju, džaba ideologija kada krče creva. Ne možemo svi biti revolucionari i kulturna avangarda. Konačno, i o tome kakav je neko čovek ne treba suditi kroz to kakvu muziku sluša jer ima budala koji slušaju isto što i ja, a ko zna, pitanje je da li je i moj muzički ukus suviše rafiniran. Za mnogo ljudi muzika je samo nešto što je zabava ili šum u pozadini. Šund je, takođe, neizbežan u muzici i van nje i uvek će biti prihvaćen u širokim narodnim masama, možda zato što, da bi u bilo kojoj oblasti umeli da odvojimo žito od kukolja i razumemo šta je kvalitet, potrebni su nam određeni parametri i predznanje. Šund i kič rastu tamo gde nema znanja i razumevanja, a uvek postoji neka oblast u kojoj ne posedujemo adekvatna znanja. Moje lično razumevanje slikarstva je bedno, pa bi se možda neko sa boljim ukusom smejao mom izboru "lepih" slika, ko zna. Ne možemo biti čistunci jer šund prati civilizaciju i ne sumnjam da ga je bilo i pre par hiljada godina. Možemo samo da ga prihvatimo i da, ako želimo da budemo razvijeno društvo, naučimo da ga svedemo na razumnu meru, za naše sopstveno dobro. Ali šta kada neko radi u šund industriji i dođe dotle da laže sebe i druge, da se pravda, da se hvata za neki nevidljivi gen? Zašto takvoj osobi ponekad nije samo dovoljno to da ima pare od toga što radi i da je uspešna? Možda zato što negde duboko u sebi zna da nije gen ono što ga je dovelo tu gde je, već 25 godina kulturnog sunovrata u Srbiji, to što smo bombardovani đubretom i što živimo u društvu gde makroi reklamiraju svoje prostitutke u realiti emisijama u sred bela dana? Možda zato oseća potrebu da se pravda?
Da završimo priču: ako dotični gospodin govori iz iskustva, na osnovu onoga što oseća, slažem se sa time da rokenrol nije njegovo prirodno stanje. Verovatno je zato morao da ga uči. Možda se samo postavlja pitanje, ako stvarno veruje u to što priča, zašto onda ne pokuša da izvodi muziku koja je ZAISTA sa ovih prostora i kakav ga to nevidljivi „genetski materijal“ tera da svira to što svira? Osim ako je on, zapravo, poreklom pola Turčin iz neke anatolijske zabiti, a pola roker Amerikanac iz Ajove koji je vremeplovom stigao iz osamdeset i neke, a da to ni sam ne zna. Možda je u tome razlog za to što on i ja nemamo taj isti gen.
Srbija ima lepu muzičku tradiciju, koja je, nažalost, loše beležena i nije sasvim sačuvana. Iako je nastajala pod uticajem suseda, Vizantije, postala je vremenom naša. Pa i među kasnijim novokomponovanim narodnjacima, starogradskim pesmama i tamburašima, ima jako dobrih pesama. Takođe, imamo one koji se bave etno muzikom i koji je svojim radom dižu na jako visok umetnički nivo. Ali turbo folk, iako ga uporno nameću kao nešto „narodno“, nije narodna muzika i tehnički ima jako malo veze sa muzikom koja je ranije živela na ovom prostoru. To je jednostavno šund i nema veze ni sa kakvim genom. Takav šund možete čuti i kad upalite MTV ili kad biste gledali neki TV u Azerbejdžanu ili u Tajlandu. Šund postoji svuda i ne postoji genetska predispozicija za njegovu konzumaciju. Obeležje ovog vremena je, nažalost, takvo da je najvažniji medijski proizvod koji se nudi masama upravo šund, 24 časa dnevno. Nisu krivi ni Turci ni Arapi jer nije islamski melos nešto što je samo po sebi loše. I kod njih postoji umetnička etno muzika i šund.
Čovek se, naravno, ne treba stideti „svoje“ muzike. Zato se ne stidim svoje DOBRE muzike bila ona rok ili narodna. Za šund ne postoji gen, već se na njega čovek navikava. Ako ga svakodnevno gledaju i slušaju na TV-u, radiju i u novinama, kao jedinu moguću opciju, prirodno je da će ljudi početi da veruju da je to "njihova muzika" i da su joj prirodno skloni. Pošto je jednostavan i često ne zahteva od osobe nikakav trud i razumevanje, šund je lak za konzumaciju. Za prosečnu osobu kojoj u medijima nije ponuđena alternativa, šund postaje prirodan i normalan jer nema sa čime da ga uporedi. Oblik u kom se šund pojavljuje i njegov medijski tretman su u direktnoj vezi sa stanjem u društvu. Kad nema hleba, onda je bitno da bar bude igara, a umetnost koja čoveka tera na razmišljanje ili ga motiviše na akciju nije nešto preterano poželjno, gledano iz ugla onih na vlasti.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv ljudi koji sviraju turbo folk u raznim „bendovima“, a bilo bi i licemerno s obzirom na to da sam u više navrata morao da tražim hleb u tim vodama. Svako ima pravo da zaradi novac da bi živeo. Ne možemo svi biti u situaciji da biramo. Mnogo onih koje znam, a sviraju razne turbo varijante, su svesni da sviraju đubre. Voleli bi da mogu svirati nešto drugo. Nije sramota svirati i proizvoditi smeće, sve dok si svestan da se ne baviš umetnošću već radiš samo to - praviš i sviraš glupu muziku jer ti je potreban novac, kao što nekog ne bi trebalo da je sramota što je čistač ulica. Na kraju meseca stiže račun za struju, džaba ideologija kada krče creva. Ne možemo svi biti revolucionari i kulturna avangarda. Konačno, i o tome kakav je neko čovek ne treba suditi kroz to kakvu muziku sluša jer ima budala koji slušaju isto što i ja, a ko zna, pitanje je da li je i moj muzički ukus suviše rafiniran. Za mnogo ljudi muzika je samo nešto što je zabava ili šum u pozadini. Šund je, takođe, neizbežan u muzici i van nje i uvek će biti prihvaćen u širokim narodnim masama, možda zato što, da bi u bilo kojoj oblasti umeli da odvojimo žito od kukolja i razumemo šta je kvalitet, potrebni su nam određeni parametri i predznanje. Šund i kič rastu tamo gde nema znanja i razumevanja, a uvek postoji neka oblast u kojoj ne posedujemo adekvatna znanja. Moje lično razumevanje slikarstva je bedno, pa bi se možda neko sa boljim ukusom smejao mom izboru "lepih" slika, ko zna. Ne možemo biti čistunci jer šund prati civilizaciju i ne sumnjam da ga je bilo i pre par hiljada godina. Možemo samo da ga prihvatimo i da, ako želimo da budemo razvijeno društvo, naučimo da ga svedemo na razumnu meru, za naše sopstveno dobro. Ali šta kada neko radi u šund industriji i dođe dotle da laže sebe i druge, da se pravda, da se hvata za neki nevidljivi gen? Zašto takvoj osobi ponekad nije samo dovoljno to da ima pare od toga što radi i da je uspešna? Možda zato što negde duboko u sebi zna da nije gen ono što ga je dovelo tu gde je, već 25 godina kulturnog sunovrata u Srbiji, to što smo bombardovani đubretom i što živimo u društvu gde makroi reklamiraju svoje prostitutke u realiti emisijama u sred bela dana? Možda zato oseća potrebu da se pravda?
Da završimo priču: ako dotični gospodin govori iz iskustva, na osnovu onoga što oseća, slažem se sa time da rokenrol nije njegovo prirodno stanje. Verovatno je zato morao da ga uči. Možda se samo postavlja pitanje, ako stvarno veruje u to što priča, zašto onda ne pokuša da izvodi muziku koja je ZAISTA sa ovih prostora i kakav ga to nevidljivi „genetski materijal“ tera da svira to što svira? Osim ako je on, zapravo, poreklom pola Turčin iz neke anatolijske zabiti, a pola roker Amerikanac iz Ajove koji je vremeplovom stigao iz osamdeset i neke, a da to ni sam ne zna. Možda je u tome razlog za to što on i ja nemamo taj isti gen.
Dušan Svilokos je autor bloga Rifovi u Srbistanu, zaludnima poznat kao gitarista i autor u teškometalnoj atrakciji Trigger.
↧
Bezličnost
Branislav Jakovljev (1977.) je multidisciplinarni grafički dizajner od 1999. i time se bavi i danas. Objavljuje pod pseudonimom "Branislav Gema", "Gema" i "Ink Ghost". Underground i alternativnim stripom se bavio '90-tih godina pod uticajem Robert Crumb-a, Bernard Panasonic-a od Zorana Janjetova, Waska Kanaka-e, Ano & Nep-a, stripova Aleksandra Zograf-a, strip tabli Dejana Vučetića Vuča-e iz magazina Talas, alternativnih bendova i dr. Stripovi Branislava su često povezani sa alternativnom muzikom, neki od njih se i čitaju uz određenu pesmu od koje je neki strip i nastao.
Strip "Bezličnost" koji u celosti objavljujemo je zabeležen pokušaj preispitivanja i sagledavanja svog Ja, u godinama mladalačkog odrastanja.
↧
Danijel Zveky Panić (Čvrge): Nadamo se da će ljudi više ceniti autorske bendove
Ska pank sastav Čvrge iz Požarevca poslednjih godinu dana je posebno aktivan. Redovno sviraju (samo u Nišu su nastupili dva puta u roku od mesec dana), rade na novim pesmama, i vrlo uspešno sarađuju sa bendovima iz drugih gradova. U razgovoru sa frontmenom sastava Zvekijem, videćete zašto je došlo do određenih promena, i šta nam to novo spremaju.
HC: Dakle Čvrge, ranije Serbska, zašto je promenjen naziv benda ?
Č: Prethodni naziv benda izabrali su bivši članovi, a promenjen je jer nam je trebalo nešto originalnije, te smo dugo mozgajući došli do sadašnjeg naziva. U prilog promeni imena došlo je i obrazloženje organizatora jednog festivala da nam je prijava za učešće odbijena zbog nacionalističkog naziva benda (skraćenica od SERBian SKA). Sadašnji naziv više priliči bendu jer su nam tekstovi čvrga današnjem društvu [smeh].
HC: Sajber Kurajber je pesma sa kojom ste relativno postali prepoznatljivi, kako je nastala numera, na čiju ideju i inicijativu?
Č: Tekst pesme je napisao naš drug Vladimir Čejović, dok se muzikom pozabavio bend. Napravljen je spot u saradnji sa snimateljem Bojanom Denićem i to je zaista bila odskočna daska. Ta pesma nam je dala vetar u ledja, a motiv za njen nastanak su internet manijaci kojih ima svuda. Pogledajte bašte kafića, uostalom. Devojka i momak sede jedno preko puta drugog, bulje u telefone i ostalu tehniku, ne progovorivši ni reč. To je još i najblaža varijanta. Društvene mreže su postale deo života mnogih ljudi, te će mnogi od njih svoju sreću u ljubavi potražiti direktno na FB-u... Kako je takvih i previše, pesma je nastala bez muke. Može se reći da smo njom upozoravali na mnoge “bili čiku” varijante.
HC: Kako se kotirate u Požarevcu, kakva je situacija tamo po pitanju vašeg benda, mišljenja, predrasude, popularizacija?
Č: Krivo nam je što je situacija u gradu po pitanju autorskih bendova jako loša, malo ih je. Muzičari troše svoj talenat na skidanje već izlizanih i previše puta sviranih pesama. Kao isključivo autorski bend, smatramo da smo za neko kratko vreme uspeli da javnosti prezentujemo našu priču, okinemo po koju čvrgu društvu, kad god i gde god nam se ukazala prilika [smeh]. Drago nam je da se ljudima dopada naša priča, prihvataju nas gde god sviramo. Nakon toga, stignu fotke sa svirki, sugrađani to vide, te je mnogima drago što nas narod sa strane gotivi. Pesmom “Moj grad” smo kupili mnoge sugrađane, pronašli su se u njoj. Ima i zavisti, to je normalno, kao i negativnih kritika. Svesni smo da je nemoguće svideti se svima, te za tim i ne žudimo! Guramo naš trip...
HC: Svirali ste dva puta u roku od mesec dana u Nišu, na Ska festu i kasnije sa Tostersima, kako vidite to iskustvo, kako vam se čini južna pruga?
Č: Obe svirke su fenomenalno iskustvo kojima nas je Niš sa svojim sugrađanima kupio zauvek! Navodimo Nišlije kao odlične domaćine, prevashodno drugare iz bendova “Kontras” i “Totalni Klošari”! O temperamentnim i lepim Nišlijkama se ne moraju trošiti reči, haha!
HC: U planu je snimanje split albuma sa još dva benda, nešto o tom projektu?
HC: U planu je snimanje split albuma sa još dva benda, nešto o tom projektu?
Č: Tačno, po ideji bratije iz “Kontrasa”, krenuće se u realizaciju split izdanja bednova “Toy Letters” iz Bugarske, niškog “Kontrasa” i “Čvrga” iz Požarevca. Pokrenućemo međunarodnu saradnju, pokušaćemo da je podignemo na najviši mogući nivo, stvarajući blok balkanskih ska/punk bendova. Bojim se da sam već previše otkrio, o tome ćemo nešto više kada budu precizirani svi detalji oko nastanka ovog izdanja.
HC: Ovo leto ste festivalski aktivni, da li to znači da vam u bendu cvetaju ruže i da ste krenuli uzlaznom putanjom?
Č: Što se tiče svirki, tačno je da smo dodali gas. Pokušaćemo da što više prezentujemo naš rad na festivalima kako bi naš čuo što veći broj ljudi. Kako su svetlost dana ugledali novi singl benda “Svakidašnja žurka u mom gradu” i spot za pesmu “Moj grad” koji beru pozitivne kritike, mislim da cela priča ima neku uzlaznu putanju. Naravno, ako bi se to moglo nazvati cvetanjem ruža, te ruže i dalje imaju jako i oštro trnje, [smeh]! Što se kreativnosti tiče, stojimo nikada bolje, trnje bi predstavljali finansijski problemi sa kojima se autorski bendovi u Srbiji redovno susreću, počev od novca za opremu, potrošni materijal, reklamu, snimanja, itd. Zarade nema ni od svirki, ali se nadamo da će se situacija konačno promeniti na bolje i da će ljudi početi više da cene rad autorskih bendova.
HC: Kako vidite sebe kroz deset godina, da li kao čikicu iz spota za Vijagru?
Č: Nikako, hahaha! Po godinama koje imam i po stihu (“Pedeset i kusur godinica imam”), fali mi još četvrt veka da budem sličan onoj nakazi, hahaha! Za deset godina sebe vidimo kao ljude koji će imati šta da ispričaju, priču o svim dobrim ljudima koje smo upoznali baveći se muzikom kroz ska/punk ludoriju zvanu “Čvrge”!
HC: Ovo leto ste festivalski aktivni, da li to znači da vam u bendu cvetaju ruže i da ste krenuli uzlaznom putanjom?
Č: Što se tiče svirki, tačno je da smo dodali gas. Pokušaćemo da što više prezentujemo naš rad na festivalima kako bi naš čuo što veći broj ljudi. Kako su svetlost dana ugledali novi singl benda “Svakidašnja žurka u mom gradu” i spot za pesmu “Moj grad” koji beru pozitivne kritike, mislim da cela priča ima neku uzlaznu putanju. Naravno, ako bi se to moglo nazvati cvetanjem ruža, te ruže i dalje imaju jako i oštro trnje, [smeh]! Što se kreativnosti tiče, stojimo nikada bolje, trnje bi predstavljali finansijski problemi sa kojima se autorski bendovi u Srbiji redovno susreću, počev od novca za opremu, potrošni materijal, reklamu, snimanja, itd. Zarade nema ni od svirki, ali se nadamo da će se situacija konačno promeniti na bolje i da će ljudi početi više da cene rad autorskih bendova.
HC: Kako vidite sebe kroz deset godina, da li kao čikicu iz spota za Vijagru?
Č: Nikako, hahaha! Po godinama koje imam i po stihu (“Pedeset i kusur godinica imam”), fali mi još četvrt veka da budem sličan onoj nakazi, hahaha! Za deset godina sebe vidimo kao ljude koji će imati šta da ispričaju, priču o svim dobrim ljudima koje smo upoznali baveći se muzikom kroz ska/punk ludoriju zvanu “Čvrge”!
Intervju pripremila Anđela Jovanović
↧