Nepoznat autor
Nepoznat autor
↧
Obrt bez reči
Nepoznat autor
↧
Kako sam postao... Jovan Matić (Del Arno Band)
Iako se rege slušao, pa donekle (u tragovima) i svirao na ovim prostorima do 1986., tek sa pojavom braće Matić i Del Arno Benda postaje poznat i prihvaćen od strane šireg auditorijuma. Upravo ove 2016. bend slavi 30 godina postojanja. Priznaćete lep jubilej vredan svakog poštovanja.
Rege bendovi danas više nisu tolika retkost na našoj sceni ali DAB je i dalje ostao simbol, i prvi bend na koji pomislite kada se pomene rege zvuk u regionu. A kada pomenete Del Arno Band, prva asocijacija je Jovan Matić. Evo šta je Jovan voleo u formativnim, pa i ne samo formativnim godinama...
Bendovi, muzičari i albumi
Sa muzikom sam počeo da se družim još kao sasvim mali dečak. Na moje insistiranje otac mi je kupio klavir kada sam imao nepunih 7 godina. Prvi muzičar koji me je zapanjio i do danas ostao jedan od mojih omiljenih jeste Betoven. Bio sam opčinjen činjenicom da je gluv stvorio svoju 9 sinfoniju i to me je obelezilo zauvek. Betoven je najveći za mene. Onda je stigao rock and roll. Prvi "brutalan susret" sa njim desio se u petom razredu osnovne kada je drugar doneo u školu (ja sam detinjstvo proveo u Francuskoj) album "Sticky fingers"Rolling Stones-a. Taj čarobni omot sa farmerkama čiji se šlic raskopčava, to je izazvalo revoluciju. Potom i nakon preseljenja u Beograd dobio sam za rodjendan svoje prve rock end roll ploče Slade "Sladdest" i Rolling Stones "Goats head soup". Bilo je kasnije još obrta, i važnih trenutaka kao što su album Black Sabbath"Sabbath bloody sabbath", Tangerine Dream"Live", pa Bob Marley"Natty dread" (koji me je uveo u svet reggae-a), Burning Spear"Farover", Aswad "Live and direct", Alman Brother's band"Live at fiilmore east", Police "Reggatta de blanc" (kojeg smo kod moje školske drugarice Ivone slušali premijerno i zajedno Koja iz Discipline, Gagi iz Limonovog drveta Ivona i ja, pa King Sunny Ade, koji mi je otvoruio vrata afričke muzike.
Možda je bolje da stanem jer je spisak zaista ogroman. Imao sam sreće da dodjem do mnogo dobre muzike i na tome sam zahvalan. Od muzičara neosporno su na mene ogroman utisak ostavili Keith Richards, Paul Simon, Leonard Cohen, Peter Gabriel, Sting, Laurie Anderson, Jacques Brel, Georges Brassens, Bob Marley, Israel Vibration (sva trojica), Burning Spear, The Ramones, Tony Iommi, Darko Rundek, Milan Mladenović.
Reditelji i filmovi
Kao i slučaju muzike izbor je zaista ogroman, od evropljana koje mnogo volim Wim Wanders, Felini, Truffaut. ali i našeg Šijana preko Copole, Kubricka, Hitchcock-a (meni jedan od najdražih). Kod filmova koji su mi se dopali nisam pedantno vodio računa o tome ko ih režira, ako je film mene dotakao onda je to to. I tu je spisak poduži: Lenny o američkom komimcaru Lenny Bruce-u, Odiseja u Svemiru, Razjareni Bik, Ima li pilota u avionu, Goli u sedlu, Goli pištolj, neprevazidjeni Blues Brother's, Apokalipsa sada, Godina opasnog zivljenja, Ruzni prljavi i zli, Dekameron, Velika Avantura, Sever sevro-zapad, Psiho, Ptice, Obučena da ubije, Warriors, Ratovi Zvezda, Gospodar Prstenova, i mnogi drugi, zaista mnogi, mnogi drugi.
Stripovi
Tu je odgovor već mnogo kraći i precizniji Alan Ford, Asteriks i Princ Valijant, i čitava galerija stripova iz francusko belgijske skole (Spiru i Tintin časopisi su bi bili obavezna nedeljna lektira). Mogu da dodam i Bluberija, Korto Maltezea i mog omiljenog domaćeg autora Aleksandra Zografa.
Pisci i knjige
Kafka, Edgar Alan Po, Harms, Buzzati, Talkin, Kis, Baudelaire, Kundera, Bulgakov, a knjige logično, Zamak, Majstor i Margarita, Slučajevi, Prodavnica tajni, Gospodar prstenova, Sala, Malin Princ, Galeb Dzonatan Livingston.
Događaji
Koncerti su bili i ostali jeda od mojih omiljenih aktivnosti, najbolji su ostali zauvek u mom sećanju: Wishbone Ash, prvi put u Beogradu u hali Pinki Zemun, Santana u hali Pionir, Burning Spear u Ljubljani (ovaj koncert me je bez premca najviše pomerio), UB 40 u Zagrebu, Status Quo u Novom Sadu, Azra u seriji od sedam koncerata u SKC-u Beograd, Manu Chao na Tašmajdanu u Beogradu, Youssou N'Dour u Sava Centru, Buldožer u SKC-u Beograd (iz serije koncerata iz kojih je proizišao album "Ako ste slobodni veceras"), Haustor (prvi posleratni koncert u SKC-u), Rolling Stones-i u Beogradu, Police u Beogradu itd.
Izložba moderne umetnosti u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu povodom samita OEBS-a, stalna postavka muzeja ekspresionizma u Parizu Quaie d'Orsey, Rodin-ov muzej u Parizu, Radovan treći, gradjanski protest 1996, prvi Exit festival, koncert DAB na bazenima 25 maj, dogadjaji iz septembra 2001. (pad dve kule), odlazak Bob Marley-a, smrt Fidela Castra, pad Aparthejda i uspon Mandele na mesto predsednika Južne Afrike, pobeda naših košarkaša nad NBA Amerima kod njih u Indanapolisu i kasnije osvajanje titule svetskih prvaka. Zvezda prvak Evrope i sveta, Djordjevićeve trojke, Danilović zakucava preko Sabonisa, predstave Teatra Levo i njihovi maratoni u Beogradu, Hajdučka česma, bombardovanje 1999., susret sa Misty in roots u Portorožu, koncert na Ohridskom jezeru, otkrivanje spomenika Bob Marley-u u Srbiji.
____
Pročitajte i ostale tekstove iz serijala "Kako sam postao..."
↧
↧
Noćne misli grupe „Suede”
Bilo mi je potrebno, evo, skoro godinu dana da napišem prikaz ovog albuma.
Ne zato što je toliko kompleksan da ga treba analizirati čitavu godinu, već zato što sam u tom periodu bio prezauzet pokušajem da temeljno uništim sebi život.
Najozbiljnije.
Napravio sam toliko loših izbora da me čudi da mi se uopšte ukazala šansa da otkrijem neku novu pokretačku snagu i smisao. O mogućnosti da živim opet normalno, da ne govorim.
Srećom, prošlo je.
Što bi rekao Zagor u onoj naročito halucinantnoj epizodi sa Helingenom, kada se popne na uzvišicu odakle puca pogled na netaknuti mu Darkvud: “Krug života pronašao je svoje središte".
Ali, pošto prosečnog čitaoca “HC”-a blago zabole za moje lične probleme, da pređem ja na suštinu.
Grupa “Suede” nije često izlazila iz studija sa svežim materijalom u rukama, svega sedam puta za dvadeset sedam godina postojanja. Upravo zato, a imajući u vidu da ih je pokojni velikan David Bowie uvek navodio kao jedan od svojih najomiljenijih bendova, poželeo sam da malo više pažnje posvetim ovom bendu, svojevremeno članu “velike četvorke britpopa”.
Uvek rado ističem da su “Suede” alternativniji i originalniji u svom muzičkom izrazu od bilo kojih kolega iz pomenute četvorke. Da, mislim tu i na “Oasis“, “Blur” i “The Pulp”. Iako ovi poslednji imaju tu kreativnu crtu i “hype” (da se i ja frljnem nekim modernim izrazom), mislim da su upravo “Suede” logični nastavak grupe “The Smiths” i njihove muzičke zaostavštine.
Otkud onda medijski bojkot ovog benda i guranje istog negde na marginu kulturnih dešavanja, ne znam.
Što neko reče, svojevremeno:””Suede” se kreću u rasponu od “zeitgeist”-a do džepnog kultnog benda.” Ono kad ti neko lupi karakteristiku, a pogodi suštinu kao niko.
Kad sam bio mlađi, glas Bretta Andersona mi je delovao bolno neslušljiv, onako “visok”, ali i opijajući, u isto vreme. Gitarski zvuk ovog benda (Richard Oakes, Neil Codling) takođe mi je predstavljao nešto novo tada. Svi su se trudili da budu distorzični poput Slasha, ili prepisuju fore Johnny Marra ili Edgea, iz “U2”. Ovi, nisu.
Svirka je uvek bila svedena, u službi atmosfere pesme, bez akrobacija.
Neću sada da davim o stvarima tipa “Animal Nitrate”, “Thrash”, “Beautiful Ones”, “So Young” ili “Saturday Night”.
Da se vratimo u još malo pa odlazeću 2016.
“Suede” izdaju album pod imenom “Night Thoughts”. Ujednačenog kvaliteta, nabijen karakterističnom atmosferom, ovaj album od orkestarskog uvoda u “When You Are Young“ koju pevuši Brett, preko udarne “Outsiders”, do završne “The Fur and the Feathers”, drži pažnju slušaoca, igrajući na kartu hipersenzibiliteta slušaoca, ne hitičnosti pesama.
“Suede” ne moraju da jure plasman na top listama. Umetnički kredibilitet da čuvaju, moraju.
“Outsiders” je propraćena efektnim video spotom snimljenim u jednom kadru, koji prikazuje dvoje ljubavnika koji polako tonu pod vodom, ljubeći se sve vreme u “slow motion” tehnici.
Very “Suede”.
Preslušao sam ovaj album nekoliko puta, a to je navika koju sam vremenom gotovo u potpunosti izgubio.
Ako tražite soundtrack za samoispitivanje, retrospekciju života, ili da se, jednostavno, grlite sa nekim, evo vam iskrene preporuke.
Brett je jednom istakao da njihova muzika govori za sebe, i bio je u pravu. Biti skrajnut iz mejnstrim tokova umetniku je više potvrda kvaliteta nego negiranje istog.
Na živim nastupima, bend je nastupao iza paravana na kome su se odvijale video projekcije.
Treba imati visok stepen izgrađenosti kao izvođač i osoba pa probati tako nešto. Pogotovo u današnje vreme, gde od vizuelnog nastupa izvođača zavisi više nego od kvaliteta ponuđenog kroz zvučnike.
Album je producirao ponovo Ed Buller, i najveći njegov deo je snimljen u jednom pokušaju, u briselskom studiju. Nedavno su i Jagger i kompanija snimili album blues obrada za svega pet dana. Zaključak, velika svetska muzička imena ne moraju dugo da se jebavaju po studijima. Oni svoj posao znaju.
Ili im možda zbog godina ni to ne dozvoljava surova muzička industrija. Šala.
U svakom slučaju, “Suede” su nam ponudili svoje noćne misli.
Opterećeni svojim sopstvenim, možda nađemo srodnu dušu u njima (ponovo) i pustimo Bretta da nas svojim nezemaljskim vokalom vodi negde preko.
Ispod površine vode? Može.
Jedno je kad toneš kao autsajder a drugo kad izroniš kao pobednik.
Milan Katić
Ne zato što je toliko kompleksan da ga treba analizirati čitavu godinu, već zato što sam u tom periodu bio prezauzet pokušajem da temeljno uništim sebi život.
Najozbiljnije.
Napravio sam toliko loših izbora da me čudi da mi se uopšte ukazala šansa da otkrijem neku novu pokretačku snagu i smisao. O mogućnosti da živim opet normalno, da ne govorim.
Srećom, prošlo je.
Što bi rekao Zagor u onoj naročito halucinantnoj epizodi sa Helingenom, kada se popne na uzvišicu odakle puca pogled na netaknuti mu Darkvud: “Krug života pronašao je svoje središte".
Ali, pošto prosečnog čitaoca “HC”-a blago zabole za moje lične probleme, da pređem ja na suštinu.
Grupa “Suede” nije često izlazila iz studija sa svežim materijalom u rukama, svega sedam puta za dvadeset sedam godina postojanja. Upravo zato, a imajući u vidu da ih je pokojni velikan David Bowie uvek navodio kao jedan od svojih najomiljenijih bendova, poželeo sam da malo više pažnje posvetim ovom bendu, svojevremeno članu “velike četvorke britpopa”.
Uvek rado ističem da su “Suede” alternativniji i originalniji u svom muzičkom izrazu od bilo kojih kolega iz pomenute četvorke. Da, mislim tu i na “Oasis“, “Blur” i “The Pulp”. Iako ovi poslednji imaju tu kreativnu crtu i “hype” (da se i ja frljnem nekim modernim izrazom), mislim da su upravo “Suede” logični nastavak grupe “The Smiths” i njihove muzičke zaostavštine.
Otkud onda medijski bojkot ovog benda i guranje istog negde na marginu kulturnih dešavanja, ne znam.
Što neko reče, svojevremeno:””Suede” se kreću u rasponu od “zeitgeist”-a do džepnog kultnog benda.” Ono kad ti neko lupi karakteristiku, a pogodi suštinu kao niko.
Kad sam bio mlađi, glas Bretta Andersona mi je delovao bolno neslušljiv, onako “visok”, ali i opijajući, u isto vreme. Gitarski zvuk ovog benda (Richard Oakes, Neil Codling) takođe mi je predstavljao nešto novo tada. Svi su se trudili da budu distorzični poput Slasha, ili prepisuju fore Johnny Marra ili Edgea, iz “U2”. Ovi, nisu.
Svirka je uvek bila svedena, u službi atmosfere pesme, bez akrobacija.
Neću sada da davim o stvarima tipa “Animal Nitrate”, “Thrash”, “Beautiful Ones”, “So Young” ili “Saturday Night”.
Da se vratimo u još malo pa odlazeću 2016.
“Suede” izdaju album pod imenom “Night Thoughts”. Ujednačenog kvaliteta, nabijen karakterističnom atmosferom, ovaj album od orkestarskog uvoda u “When You Are Young“ koju pevuši Brett, preko udarne “Outsiders”, do završne “The Fur and the Feathers”, drži pažnju slušaoca, igrajući na kartu hipersenzibiliteta slušaoca, ne hitičnosti pesama.
“Suede” ne moraju da jure plasman na top listama. Umetnički kredibilitet da čuvaju, moraju.
“Outsiders” je propraćena efektnim video spotom snimljenim u jednom kadru, koji prikazuje dvoje ljubavnika koji polako tonu pod vodom, ljubeći se sve vreme u “slow motion” tehnici.
Very “Suede”.
Preslušao sam ovaj album nekoliko puta, a to je navika koju sam vremenom gotovo u potpunosti izgubio.
Ako tražite soundtrack za samoispitivanje, retrospekciju života, ili da se, jednostavno, grlite sa nekim, evo vam iskrene preporuke.
Brett je jednom istakao da njihova muzika govori za sebe, i bio je u pravu. Biti skrajnut iz mejnstrim tokova umetniku je više potvrda kvaliteta nego negiranje istog.
Na živim nastupima, bend je nastupao iza paravana na kome su se odvijale video projekcije.
Treba imati visok stepen izgrađenosti kao izvođač i osoba pa probati tako nešto. Pogotovo u današnje vreme, gde od vizuelnog nastupa izvođača zavisi više nego od kvaliteta ponuđenog kroz zvučnike.
Album je producirao ponovo Ed Buller, i najveći njegov deo je snimljen u jednom pokušaju, u briselskom studiju. Nedavno su i Jagger i kompanija snimili album blues obrada za svega pet dana. Zaključak, velika svetska muzička imena ne moraju dugo da se jebavaju po studijima. Oni svoj posao znaju.
Ili im možda zbog godina ni to ne dozvoljava surova muzička industrija. Šala.
U svakom slučaju, “Suede” su nam ponudili svoje noćne misli.
Opterećeni svojim sopstvenim, možda nađemo srodnu dušu u njima (ponovo) i pustimo Bretta da nas svojim nezemaljskim vokalom vodi negde preko.
Ispod površine vode? Može.
Jedno je kad toneš kao autsajder a drugo kad izroniš kao pobednik.
Milan Katić
↧
Sajsi MC: Manifest rep amazonke [intervju]
Rep slušam od svoje osme, devete godine života i do sada sam se stvarno naslušao svakojakih izvođača i grupa iz ove branše. Domaći rep dosta pratim, ali baš retko i na kašičicu uspevam da nađem nešto što mi se baš dopada. Muzički je sve to ok, manje više, ali tekstualno baš, baš retko pronalazim neki kvalitet. Imao sam sreću da sam već uradio intervju sa jednim od onih koje veoma poštujem na domaćoj rep sceni, a upravo je on bio medijator u dogovoru za intervjuisanje druge, meni interesantne, osobe iz rep ekumene. Prvi je Bege Fank, a druga je Sajsi MC. U vreme kada sam se povezao sa Bege Fankom rekao sam mu da bih voleo sa Sajsi da uradim intervju. Prošlo je neko vreme, ja spremio pitanja i konačno našao vremena, a on nas spojio. Nakon par razmenjenih mejlova, pao je i dogovor. Posle nekoliko dana našli smo se u jednom kafiću u Krunskoj ulici i prošetali se kroz moj repertoar pitanja. Sat i dvadesetšest minuta razgovora i intervju je bio završen, a za nama su ostale mnoge teme kojih smo se dotakli i o kojima smo razgovarali. Ne mogu da kažem da je preda mnom bio lak zadatak jer toliko dug audio zapis valja lepo transkribovati. Ipak, sve je došlo na svoje i nakon nešto više od mesec dana eto ga! Pred vama je razgovor sa Ivanom Rašić, devojkom koja je javnim nastupima i iskrenim pristupom gazila preko stakla, nekada i doslovno, ne bi li stigla do ovde dokle je stigla. Pank, familija, festivali, klabing, izdanja i pesme, Jelena Karleuša, Severina, Krankšvester, DJ BKO, Damjan Eltech, spotovi, prava diskriminisanih, politika, identitet, Grand... sve su to ljudi, pojmovi i teme koje smo dotakli u ovom iscrpnom i zanimljivom razgovoru. Ivana je carica i prava je čast bila razgovarati sa njom i napraviti, zajedničkim snagama, ovakav jedan fenomenalan intervju. Uživajte...
 |
| foto: Stanislav Milojković |
Sajsi MC: Aaaaa... Ok. Ja sam imala njihovu probu snimljenu, tipa, vokmenom, i ja sam to slušala kao da je album. I oni su ustvari snimili fantastičan album gde su njihove priče između pesama bile intro. Ustvari, ne intro, nego one bre... kao između pesama oni delovi, gde sam ja to religiozno preslušavala. One tri pesme koje svi priznaju što su snimljene studijski i da su prihvatljive, kao ’’Gore na Senjaku’’, koja je drugačija verzija od one koju ja imam sa te njihove probe koju su snimli... Priznajem ja te pesme, ali sve te druge pesme koje nisu stigle da... pošto su prestali da rade. Ne znam ’’Deni’’...
HC: ’’Grčka’’.
Sajsi MC: ’’Grčka’’, ’’Gore na Senjaku’’...
HC: ’’Neki deo’’.
Sajsi MC: ’’Neki deo’’... Ne znam, ne mogu da izdvojim jer ne znam koja je bolja. I krivo mi je što nisu nastavili da rade. I Ex-Cess i oni nisu nastavili da rade. Velika je šteta zato što su neki drugi bendovi posle napravili studijska izdanja koja nisu toliko idejno bila dobra kao što su meni Konterjner A.D. i Ex-Cess bili. Ne znam, ’’Babylon by bus’’, znači i spot, i pesma, i sve je, kao, genijalno. I posle kad sam čula da je pevač iz Skojevskog naselja odakle je moja baba i mama... ja sam pomislila - to je takav respect, to je tako predivno. Tako da ne mogu da ti odvojim. ’’Deni’’ je prva pesma koju sam čula definitivno, a posle kada sam nabavila... A vidiš ne znam ni kako sam ja došla u posed jer, to je ’96 verovatno, kada sam ja to nabavila. Kako sam ja došla u posed toga, te njihove cele probe gde su oni sve pesme koje su imali, pretpostavljam, odsvirali. To se ne sećam, ali sam kasnije i upoznala pevača koji je preminuo pre 2 godine, ja mislim. I rekla sam mu: ’’Čoveče ja imam vašu probu, a ti sigurno to nemaš.’’ I to je bilo meni drago što sam bila toliko tada stara da sam mogla da iskusim muziku bez interneta što ja vidim da je jako bitno, bar je meni to bilo bitno. I nisam mogla da nabavim sve. Sad mogu sve da nađem, ali nešto nije ok sad, mislim, stvarno. Sinoć sam gledala Nardwuar-a. Nardwuar je kanadski novinar, ali muzički novinar, koji intervjuiše sve, i hardcore, i punk, i Lady Gagu, i Wu Tang, i Drake-a, i sve, sve, sve, sve, sve. Morala sam da gledam Fat Mike-a i njega iz 2002, 2006, 2009... 11 puta ga je intervjuisao, da bi se setila. Bend koji je isto kanadski Propagandhi, nisam mogla da nađem 1997. Bilo mi je nemoguće to da nađem. Ali, eto, trebalo je to da se desi da ja gledam intervju, da ih Nardwuar spomene i da ja kažem: ’’Jao, pa eto to bi mogla, sada to mogu da radim, sada to mogu da slušam.’’ Ali, ne znam, meni mozak nije više kao tad. Tad su se te stvari lepile za mene toliko. Ne znam da li je to do mozga ili do nečeg drugog? Tad mi je bilo bitno da nabavim. Sad ne mogu da nabavim. Mislim, tad nisam mogla, sad mogu i onda kao...
HC: Nema više taj šmek možda, istražiteljski.
Sajsi MC: Pa da, ali svakako sam preslušala danas Propagandhi.
HC: Posle ovog intro pitanja, možeš li našim čitaocima i čitateljkama reći zašto si baš odabrala to ime za svoj umetnički pseudonim?
Sajsi MC: To je bila neka davna zajebancija. Ja sam imala neku staru pesmu gde je nešto bilo kao ‘’Sajsi ga MC.’’ Verovatno sam ja tad nešto bila po gradu, tukla se za mikrofon, neko me od repera iznervirao, gde sam ja nešto to, kao, dodala. Onda je gitarista koji je bio sa mnom u bendu kasnije počeo tako da me zove. Ja sam htela tako da se nazovem, al’ sam nešto dugo tražila ime. I kao sve mi je bilo neka dođe prirodno i onda je on izvuko iz te moje rime. Tako da je bend posle nastao, mislim, nazvao se po meni.
HC: Mi iz Zaječara smo imali priliku preko plombi i karijesa upoznati se sa tvojim ocem Jovom Rašićem.
Sajsi MC: Ne verujem da je to baš bilo prijatno.
HC: Haha, da pogotovu u to vreme kad smo odlazili na kontrole i to. Reci mi da li je on možda indirektno zaslužan što si se opredelila za muziku i da to kasnije bude tvoj glavni poziv? I kad smo se već dotakli početaka možeš li nam reći kako je zapravo sve krenulo, mislim na muzičko interesovanje, o repu ćemo kasnije...?
Sajsi MC: Pazi, ne. Nije. I hvala mu na tome, stvarno. I mama i tata su bili iz fazona da ni u kom slučaju ne nameću. On nije nametao nikada da to... Kako bi ti objasnila? Ja nisam ni znala da se on bavio muzikom do neke moje 17 godine. Ta neka atmosfera je bila da Tijana i ja smo bukvalno same, bez uticaja nikog, birale šta ćemo i da slušamo, i da, ne znam, čime ćemo da se bavimo. Oni su samo možda kad... Mislim kod Tijane se to više videlo, ona ima dosta talenata više nego ja. I onda su oni, eto tako: ‘’Idi u muzičku školu, idi na ples’’, a ja sam bila ono dete koje nije pokazivalo apsolutno ništa. U suštini hvala im na tome jer mi nisu nametali ništa, to je pravi put. Znači, ja i da sam slušala bilo koju vrstu muzike, nikad se oni ne bi u to mešali, a ja vidim da je to nešto što roditelji ne mogu da odole. Imam dosta primera negativnih gde moje prijateljice koje imaju decu šize ako njihova deca slušaju narodnjake. I prave kontra efekat. Da sam slušala i narodnjake, i sve to, reč mi ni jednu ne bi rekao. Mislim, ne znam kako su došli do toga da skapiraju da je jako bitno da ne utiču. Tako da ne, nije on zaslužan. Njemu čak je bilo čudno kad sam ja ušla u taj rep, baš mu je bilo čudno odakle sve to. Međutim kod mene nije bilo muzički presudno, kod mene je bilo tekstualno presudno. Gde mi je to bio centar, a i sada mi je centar svega.
HC: Super. Kad sam već pomenuo Zaječar možeš li odmah sad da nam rešiš misteriju, pošto je među Zaječarcima ona prisutna...
Sajsi MC: Čula sam da je ta misterija prisutna.
HC: Jesi li ti iz Zaječara ili iz Beograda? I na koji si zapravo način povezana sa Zaječarom?
Sajsi MC: Znači, mama mi je iz Beograda, ja sam se rodila ovde, živeli smo ovde, pa smo onda živeli tamo. Onda su oni i ostali tamo, ja sam se vratila ovde. Tako da sam ja tu, eto, pola-pola. Ali, moj identitet je uvek bio jako vezan za ovde (prim.aut. za Beograd) jer mi je sva familija bila ovde, i tatina, i mamina. I onda nekako tamo nisam toliko uspela da se povežem. Ali, svakako volim taj grad i moji su tamo. Ja moram jednom godišnje tamo da odem, kad je leto, kad je zima ne, jer je baš depresivno.
Sajsi MC: Znači, mama mi je iz Beograda, ja sam se rodila ovde, živeli smo ovde, pa smo onda živeli tamo. Onda su oni i ostali tamo, ja sam se vratila ovde. Tako da sam ja tu, eto, pola-pola. Ali, moj identitet je uvek bio jako vezan za ovde (prim.aut. za Beograd) jer mi je sva familija bila ovde, i tatina, i mamina. I onda nekako tamo nisam toliko uspela da se povežem. Ali, svakako volim taj grad i moji su tamo. Ja moram jednom godišnje tamo da odem, kad je leto, kad je zima ne, jer je baš depresivno.
HC: Ulaziš u Mordor kad pređeš Čestobrodicu.
Sajsi MC: Da, to je taj malo deprimirajući momenat, ali mi je super zato što ja znam šta se onda dešava. To ti je pokazatelj šta se dešava u Srbiji. U manjim gradovima u Srbiji mislim da su isti. Mislim da su svi devastirani siromaštvom i ne bih znala da moji nisu tamo, ne bih znala šta se dešava. Tako da sam obogaćena time što su se oni spojili. Što je tata odande došao ovde, pa je našao mamu ovde. Odande - ovde. To je kao neki regionalni brak, nije regionalni, regijski?
HC: Međugradski.
Sajsi MC: Međugradski.
HC: Prestoničko-provincijski.
Sajsi MC: Da, da, da. Tako da eto. Mislim, čudno je to. Nisam nikad nastupala tamo. Ja sam ovde počela, mislim, ovde mi je počeo, da kažemo, život odrasli i nikad nisam... Mislim, ne znam zašto imaju tu nedoumicu znajući odakle mi je majka, ali dobro. Čula sam to. To mi je neko reko. Neko od mlađih, pošto tih par ljudi sa kojima sam se družila više nisu tu.
HC: Dobro, rešili smo misteriju.
Sajsi MC: Nije toliko bila teška.
HC: To je to. Ok, hajde sad malo da pređemo na tvoju karijeru. Tvoj prvi nezvanični nastup se vezuje za Barutanu, jel tako? Tamo negde početkom...
Sajsi MC: Ja mislim da je to 2003. Ne verujem da je 2004. jer ja sam sad već isto malo pozaboravljala. Ta Barutanu je meni bila... mislim, to nije ništa spektakularno. Ta priča nije spektakularna, ali meni lično je, kao, nešto najbolje što se desilo na svetu meni.
HC: Šta se desilo?
Sajsi MC: Pa desilo se to da sam ja kretenka, razumeš, videla da ima nastup. Ortak moj, koji sad živi u Poljskoj, oženio se, sa kojim sam se tada, da kažemo vukla po gradu.
HC: Jel to Deki?
Sajsi MC: To je Deki Raspekt. Mi smo, znači, imali jednu fazu kad smo izlazili svako jebeno veče, ali izlazili i nastupali. Tipa, odemo prvo u Dolar, vidimo šta i koga ima. Akademija je tada radila, prošetamo se do tamo, vidimo koga i šta ima, nastupamo malo. Ja radim neki fristajl koji je bože me sačuvaj, sigurno, ali sam u tripu da je to nešto najbolje što su ljudi čuli. Onda se prošetamo do Kućice. Imali smo tačno rutu. Sokolska je tada radila. Sokolska je bila neki ilegalni klub, ustvari kuća od nekog ortaka koji je napravio tu kafić, koji su srušili na kraju. Onda su neku zgradu tu izgradili. To je postojalo baš tad u tom trenutku kad je meni bilo bitno da postoji. Uvatila sam taj... Sada nemaš više taj klabing da imaš ponedeljkom, utorkom, sredom i četvrtkom. Petak i subota to se već ne izlazi. Znači nikad vikendom. I tako da je, eto, tako posle nekog vremena našeg vukljanja po gradu i mog vežbanja javno da svi mogu da vide, jer to je vežba kad izađeš na binu, on dobio poziv da nastupa na tom festivalu gde nastupaju svi živi reperi. Ja sam bila iz fazona: ’’Hoću ja.’’ I on kaže: ’’Pa nemaš matricu’’, ja kažem ’’Znam, al’ ’oću.’’ Da bi on reko: ’’Pa dobro, evo ti moja matrica’’, ali mi ne možemo da je čujemo jer nema, nisu tad bili ti telefoni, znači nemaš na čemu da čuješ. I on kaže: ’’Pa znaš ono, neki ti je srednji tempo.’’ Ja kažem ’’Pa ok.’’ Ja izađem na binu i kao pokušavam da čujem matricu. A na tom festivalu nastupaju, ono, Prti Bee Gee, Bad Copy, i VIP, i sve to. Ja izađem i kao, ne znam šta ću da radim. Ja ću nešto da radim, ja ću nešto da repujem, ja ću nešto da pokušam da to zvuči kao da je to pesma koja je snimljena, da je to pesma koja već postoji i da je to pesma koju ja znam. Međutim, ja ni ne znam... Ja izlazim na binu, držim mikrofon, slušam matricu koju prvi put čujem na bini i iz fazona sam: ’’Možda ovo nije bila dobra ideja. Jebemu mater, tu sam gde sam. Sad ću ja da njima pokažem kako sam ja najbolja na svetu i to.’’ Mislim, ono što je zanimljivo je da sam ja sišla sa bine i rekla... (prim.aut. pokazuje rukama kako je pokidala) To je ta nesvest, to je to. Dva dana sam bila pod utiskom kako je to do jaja. Znači, pazi to je stvarno velika bina bila za mene. Mi smo po klubovima malim se vukli, po klubovima koji nemaju binu, znaš. Sad si odjedanput na velikoj jebenoj bini i vidiš more ljudi. Tad me Gru snimio i to pustili na nekom... pustio svoju reportažu sa tog festivala. Samo se vidim ja jednog trenutka i samo čuješ nešto u visokim frekvencijama jer ja sam pod totalnim udarom adrenaline i ludila. I mislim, ovo je baš ono moj subjektivni doživljaj toga, ne znam da li je ljudima zanimljivo kad im prenosim to, ali, kao, to je meni bilo, znaš kao...
HC: Dobro to je tvoje...
Sajsi MC: Prvi put je bilo baš vatreno krštenje. I onda sam posle skapirala da je glupo da tako levitiram. I onda ono, kao, ’’ok, moraš da sedneš i da počneš stvarno da praviš da pesma bude pesma, a ne da jedna strofa traje tri godine’’. Taj amaterizam je bio baš jak kod mene do skoro. Ja nisam želela ništa da prihvatim, ništa. Ceo ’’Daleko je Dizni’’ album, ja sam prenatrpala rečima zato što je to odlika amatera. Ne zna kad je dosta, ne zna da balansira pesmu, ne zna da pusti muziku, ne zna da da dušu. Znaš ono, alavost, hoću ja. Mislim, tipična reperska odlika svih repera, samo što sam ja to sve javno radila od početka. Ako sam u sredu srela tog Dekija Raspekta u Dolaru kad je Juice puštao muziku, ja sam već u petak bila na bini i u subotu, i u ponedeljak, i u utorak. I onda je sve javno bilo. Nije to bilo ’’ajmo da vežbamo, pa da prezentujemo’’. Ne, nego bilo je... Čak je bila kriza ako se ne izađe u grad i ne dobijem ja svoju dozu adrenalina tj. bine. Bila je kriza jaka, znaš. I ako ne mogu da izađem zato što kao treba da učim, to je bilo: ’’Jao, šta onda ja sad da radim, svi se zabavljaju.’’ E, al’ trebalo je meni pet godina da ja to, se izludim na tom planu da bi počela da, kao, razmišljam o tome kako nastaje pesma.
HC: Nakon tog pojavljivanja i svega toga osnivaš bend pod imenom Sajsi, koji si malopre pomenula. Možeš da nam kažeš nešto više o tom bendu, kako ste se okupili, kakva je bila saradnja, što ste se raspali...? Imate i album ‘’Misi Nači Naaš’’ pa možeš malo i nešto o tome.
Sajsi MC: To je bio da kažemo jedan korak. Ne, znaš kako, svi su, kao, tražili DJ-a, svi reperi. DJ i producent. Ja nisam mogla da nađem nekog sa kim bih mogla da radim i ispalo je da sam... da je lakše bilo da skupim bend, što je nelogično. Gitarista i ja smo se sreli negde. Ja sam znala da je on svirao u Direktorima i onda je bilo kao... on kaže: ’’Ti si super, aj napravimo bend’’, ja kažem: ’’Mislim nemam pametnija posla, ’ajde da napravimo bend.’’ Mislim, bukvalno je bilo tako. I onda radili baš dugo, dugo. Dugo smo radili. Ali, znaš ono, bend je jako skupa stvar u Srbiji. Iskreno, ja sam se bila umorila od međuljudskih odnosa. To je iscrpljujuće. Bend je baš iscrpljujuć.
HC: Poznata mi je ta stvar.
Sajsi MC: Eto, ti razumeš. Ja sam uporedo radila ’’Daleko je Dizni’’, uporedo smo radili kao naš prvi album i ja sam mogla i treći da radim jer sam imala dovoljno tih kao pesama, samo što nisam našla sa kim bi radila tu neku treću varijantu koja bi možda otišla, ne u rep smeru, u nekom drugom. Ali je onda to počelo to, da se malo kolje. I jednostavno znaš... probe, plaćanje proba...
HC: Da, sve što prati rad sa bendom, tj. sam bend.
Sajsi MC: To je bilo malo...
HC: A ko je bio gitarista?
Sajsi MC: Gitarista Peđa.
HC: Peđa, aha.
Sajsi MC: Oni su bili stariji od mene. Dosta sam ja tu naučila. Mislim, znaš ono, ti imaš probe dva puta nedeljno, ti jebeno onda moraš da kidaš. Mi smo stvarno dobili super binu. Mi smo svirali Exit. Fusion stage smo svirali, možda smo imali dve pesme. Nismo imali ni album. Imali smo dovoljno pesama za nastup, ali nismo snimili to. Dobili smo, eto, priliku da radimo festivale, što je strava.
HC: Da, da, jeste. Danas je to baš, onako malo i teže.
Sajsi MC: Da, da. Tad nije bilo toliko teže jer nije postojalo ništa. A i to nije bio rep. To baš što smo mi radili, to je... Ja sam želela klasičniji rep. To nije zadovoljavalo moje potrebe jer je muzika... Mislim, mi smo radili muziku na moj već kao postojeći tekst. To je previše otišlo u tom nekom pravcu... Super je meni bilo to. Ja sam htela, mislim, htela sam sve da radim. Htela sam to, i ovo, i nešto treće, i hajde neki trip hop da uradimo. Al’ nemoguće je toliko proizvoditi pesama jer je lako meni sednem i pišem, pišem, pišem, posle neko to stvarno treba da sedne... Mi smo, kao, svi radili aranžmane, znaš, pa to je bilo previše posla. Onda sam ja rekla: ’’Ne, ne, ne, ja sad hoću da radim solo.’’ Mada sam ja radila solo i pre benda i nastavila da radim solo. Isto sam rekla: ’’Hoću klasičniji rep.’’ Što nisam ni uspela klasičan rep nikad da napravim, da se razumemo, ali da se odvojim malo od tog... Frustrirajuće je kad si vokal u bendu i kad neće da se stišaju. To su klasične fore bendovske. Kada odemo i sviramo, i ozvučenje je jako loše, i kao ne čuje se ništa šta ja repujem, a ono teksta milion, mislim baš dosta je bilo tu teksta. To je bilo frustrirajuće meni, meni lično. Ja sam želela malo da se to čuje šta ja kažem jer to je poenta. Ja nisam tu kao neka figura koja kao đuska, repuje i ne radi ništa. Mislim hoću da se razume šta ja repujem, što je bilo moguće samo ako su bile profi bine u pitanju, a to ti je jedan nastup godišnje. Trenchtown, Exit... eto dva i ne znam... Nisomniju smo radili, tj. ne Nisomniju. Radili smo u Pirotu neki festival koji je imao kristalan zvuk i to je bilo to. Nije zadovoljavalo moje potrebe.
HC: Deo benda je bila i tvoja sestra Tijana. Kako ste došle na ideju da krenete zajedno da radite muziku i koliko vidimo ta saradnja nesmetano traje do dana današnjeg?
Sajsi MC: Pa Tijana pošto živi sa mnom, to je nekako bilo prirodno da ona ide sa mnom. Ona je išla sa mnom ranije, mislim izlazila i ostalo. Onda je nekako bilo prirodno da je povučem. Poenta je što ona peva, ja repujem. Meni je bilo dosadno da bude samo rep i mislim da smo dosta obogatili bili muziku tim, kao, pevajućim delovima koji su njoj bili, ono, ovako. (prim.aut. pokazuje kako je sa lakoćom otpevala te delove) Mislim, ona je studirala i stizala da ide na probe i sve to. I ona je muzičar, ja sam tekstopisac. Ona je neko ko je mnogo, mnogo više uradio nego što se vidi. To je ono što je glavno. Ona je mnogo, mnogo više radila. Znači, to je ono kad imaš ekipu koja se ne javlja, a radi za tebe. Koliko i BKO je puno uradio za mene, time što je napravio matrice i producirao pesme, toliko je i ona bila tu, uvek deo pravljenja svake pesme. Znači, kao neko ko ima jako dobar sluh, koga ne zanima toliko tekst, kao mene. Meni je bilo super da ona napravi balans kad ja preteram u svom iživljavanju. Ne znam da li bih mogla neku drugu osobu toliko da smaram koja mi nije rod. Tijana je bila savršena da bude deo.
HC: Super. Pa eto. Napravile ste dobru priču zajedno.
Sajsi MC: Pa da.
HC: Godine 2010. izdaješ svoj prvi samostalni album ‘’Daleko je Dizni’’? Kako je tekla putanja ka izdavanju prvog samostalnog albuma i zašto si tako dugo čekala na prvo zvanično izdanje?
Sajsi MC: To je jako dugo. To je stvarno dugo. Ja sam do tada nešto i izdavala samo singlove. Kao ’’Krofna’’, ’’Mališa’’, ’’Wu Tange’’... Pa onda sa bendom singlovi. Zašto je trajalo dugo? Zato što dugo nisam mogla da nađem sa kim ću ja da sednem da radim prvo matrice jer je mnogo bolje kad se radi matrica od početka sa idejom. A da mi neko šalje matricu, to je malo bilo... jer na primer nisu jednake strofe, ili negde hoću ovo, ili jednostavno... Eto, zato je to toliko dugo trajalo. Jer dok nisam srela Đeru i Mojne Selekta nisam se upuštala u to, a pesme su se gomilale i kao, eto, čekale da se nađu ljudi koji će to da prave. I onda njih kad sam našla, mi smo snimili to za šest meseci. Ja sam snimala pesmu, po pesmu. Radili matrice kod mene. Neke oni radili kod kuće, pa ja se ubacim. Ono, dođem poslušam, pa promenim ili ne promenim. To je samo bilo to, čekala da se... Ali, ni oni isto se nisu mešali u taj moj tekstualni deo kao producenti, nego su me pustili. Baš mi je trebao možda neko da me kao ’’Brate’’, nego sam ja u fazonu... ’’BMX’’, krene od prvog takta do kraja, znači, bez muzičke pauze. To ja sad ne bi tako radila. To sam tad mislila da je to nikad jača fora. To je tako super fora, da se urade tri strofe, ovolike, super. (prim.aut. pokazuje rukama preveliku dužinu strofa) Mislim, njima se to svidelo, ali... ne znam možda sam to morala da radim da bi došla do ovog sad. Pretpostavljam da je to taj deo.
HC: E, sad, ispravi me ako grešim, ali pesma koja te je lansirala široj muzičkoj orbiti bila je ‘’Mama’’.
Sajsi MC: Da, ’’Tifani’’.
HC: Da. Tu negde kreće tvoja saradnja sa Damjan Eltech-om, a vrhunac saradnje jeste album ‘’Od dvanaest do šest’’. Možeš li nam reći kako je ta saradnja krenula. gde je stala i nešto o albumu? Takođe, možeš li mi reći nešto više o samoj pesmi ‘’Mama’’ i kako si se nosila sa svim tim moralisanjima koja su pratila pesmu, spot i celokupnu priču?
Sajsi MC: Nije imalo uticaja na mene nikakvog. Mi smo započeli saradnju zato što je njemu trebao gost za tu pesmu. On je imao sve, tj. imao je strofe bez teksta, imao je refren, onda je pozvao mene da mu budem gost. Ja sam bila iz fazona, šta sad ja tu. Ono što mi se nije svidelo što on peva refren jer sam ja navikla da Tijana peva refren ili da ja pevam refren.
HC: Porušio je koncept.
Sajsi MC: Ja inače ne volim saradnje. Non stop ih radim. Znači, ne volim jer nisam, kao, ja glavna u pesmi. Ja sam njemu poslala tekst ’’Roze tašnica’’ za tu pesmu. On je reko: ’’Ne, ne. Nije mi to za to. Napraviću ja tebi posebnu pesmu za ’’Roze tašnicu’’, posebnu matricu za tebe. Aj mi daj nešto za ovo.’’ Ja mu pošaljem još nešto, on kaže: ’’Jao, al’ nije mi to, to.’’ Ja tu naravno, kao svaki ego manijak, iz fazona sam: ’’Bože zar ćeš ti meni da naručuješ’’, iz zajebancije više. Onda sam otišla u studio, u Bigzu je on bio, reko da vidim šta hoćeš brate, ne razumem. On kaže: ’’Pa, jao, da bude malo n, n, n.’’ Ja reko: ’’Ok, ’ajde, ’ajde.’’ I onda sam sela i napisala tekst, koji jeste za 5 minuta, samo da bi to završila i da bi ja radila ’’Roze tašnicu’’ jer mi je to bilo tad glavno. Ja sam onda bila oduševljena što će on da uradi to, jer on stvarno dobro pravi matrice. Dobar je producent i super je stvarno. I onda sam ja bila iz fazona... Tifani mi je bila, znaš kao, ono, B strana. Singl, neki maksi singl, pa B strana. Mi smo posle toga, posle dva, tri dana, uradili ’’Roze tašnicu’’ i ja bila iz fazona: ’’To je najveći hit koji postoji na svetu, to je super.’’ I mislila sam da to neće nešto da prođe. Međutim, Tifani je pesma koja je u neku ruku mene definisala. Meni to ne smeta, ali je problem zato što svi svaku moju pesmu gledaju kroz prizmu tu da sam ja ironična. Ja nisam. Sarkazam je nešto čime se ne služim tako često, ali sam jebeno obeležena da sam cinična žena, što stvarno nije. Jer ti kroz tu prizmu možeš sve da posmatraš tako, a ljude mrzi da analiziraju, što razumem, i onda mi daju taj epitet koji u suštini znaš... Samo mi to smeta što me je definisao u tom smeru jer ’’Roze tašnica’’ nije ironična pesma, osim kad ja kažem, samo na početku ’’On ne razume moj sleng’’, al’ to je više ogorčenost ili ’’Nadrkano hodanje’’, ako uzmemo da analiziramo strofe nisu ironične, tako da... Njah.
HC: Ja sam zapravo krenuo više da te pratim od sledećeg EP-ja ‘’KNVK’’ i to najviše zahvaljujući pesmi ‘’Antifa Kučke’’. Mislim, jeste ona kao najslušanija, ali meni je tematika i sam naziv pesme bio baš carevanje, ali posle imam pitanje konkretno za tu pesmu. E sad, da li je istina da je tebe i Baćka, tj. BKO-a na neki način, spojio Peđa Bege Fank?
Sajsi MC: Mhm, mhm.
 |
| BKO, Sajsi, Tijana, foto: Stefan Momirov |
HC: Da, onda to, haha. Imao sam nastavak pitanja, ako nije istina - kako ste započeli tu saradnju... Nije bitno. Da se vratimo na pitanje. Kasnije ste saradnju, BKO i ti, nastavili preko EP-ja ’’Pokvarenica’’ i danas ona postoji u različitim oblicima. Možeš nešto više o tome da mi kažeš? I kako ta saradnja danas izgleda s obzirom na to da ste i ti i on jako aktivni muzički, obaška?
Sajsi MC: Pa, ja sam pitala tada... Tada je on bio, nije bio DJ Ape... (prim.aut. govori o Peđi Bege Fanku)
HC: Lou Benny?
Sajsi MC: Ali je bio Lou... Da li je bio Lou Benny? Nisam sigurna. Verovatno jeste. A ja ga znam kad je bio DJ Ape.
HC: Da. Pominjao je on tebe... Pamti te od tvog prvog nastupa.
Sajsi MC: On je bio, on je došao... Mislim, nije bio na prvom nastupu, on je bio, možda, dve godine kasnije. On je došao jedanput kad sam radila... pošto sam imala fazu d’n’b kad sam ja vežbala u Akademiji sa četiri ribe koje vrte d’n’b na gramofonima.
HC: E da, ustvari, to je pominjao.
Sajsi MC: Gde je on bio na nekon nastupu i onda me je...
HC: Da, on je bio, tipa, u maloj sali, u maloj Akademiji ili si ti bila u maloj?
Sajsi MC: On je valjda bio u maloj, da. Ali je on meni posle sredio prvu plaćenu svirku.
HC: To je to. To je konekcija ta.
Sajsi MC: Ustvari, on me je pozvao da radimo srpsku Novu godinu 2014, ne 2004. Haha, dobro... I ja sam bila plaćena za to. To su mislim moje prve pare, dobila od njega. Elem, meni je bila sređena svirka na Zrenjaninsku pivskom festivalu i tad je nastupao Rambo posle mene i Marčelo je bio posle mene. Ja sam bila iz fazona: ’’Ok, ne mogu da se pojavim’’, a tad se već ’’Tifani’’ pojavila i ’’Roze tašnica’’, da l’ se ’’Lajkiram’’ pojavila, ne znam... Bila sam iz fazona, a velika je bina bila, ja ne mogu da se pojavim tu bez DJ-a. Ne mogu da dam toncu da pušta, ono, sa diska matricu. Nisam znala koga da pitam da mi preporuči nekog DJ-a i setim se da Lou Benny zna sve ljude sa scene i dobar je sa svima, što ja i dalje ne razumem kako je to moguće. To je... on je supermen, on je super rep.
HC: Dobarep.
Sajsi MC: Dobarep. I onda sam ga pitala: ’’Ajde majke ti, preporuči mi nekog ko će moći da prati mene’’, ne u smislu sad sam ja nešto zajebana, nego ja znam da ljudi baš ne razumeju na prvu to što radim. I onda mi je trebao neko ko može da me, ko bi me razumeo i ko bi mogao da me prati, ko je super i ko radi skreč jer sam htela da uvedem skreč. Onda mi je on preporučio DJ BKO-a i mi smo počeli da imamo probe u BIGZ-u. Baćko je tada nosio u velikom koferu veliki gramofon. Mi smo vežbali. Bilo je 40 stepeni. Mi smo išli u BIGZ jako često. Spremali smo se za taj nastup baš, baš. I ono nam je prvo to vatreno krštenje bilo, nama troma, Tijani, meni i njemu, da smo onako... Bilo je baš puno ljudi i dobro sam ja ukapirala da moram da se spremim za taj nastup, tako da smo nastavili da radimo. Onda smo Damjan i ja počeli da radimo album zato što je mnogo više bilo poziva za Damjana i mene. U isto vreme smo spremali to, a Baćko i ja smo spremali EP. Tako da je meni Baćko bliži muzički, nego Damjanova muzika. Meni je super bilo da izeksperimentišem ceo album. Ne znam, eto da se pesma ’’Miki Kimi Zini’’ samo ponavlja non stop. To mi je bilo super i to sam htela da probam i sve sam to leto natrpala. Uradila sam to i onda je izašao taj EP i to je to. Onda smo krenuli da dobijamo pozive za našu trojku. Damjan je želeo da se bavi nekim drugim stvarima, što je razumljivo jer njemu rep nije, niti je njemu zanimljivo da pravi rep, ono matrice. A meni je sa druge strane već dosadilo da mi i drugi album bude u tom fazonu. Mislim, ja sam htela da idemo na breakbeat i idemo na nešto klasičniji oblik. I tako smo mi počeli da pravimo pesme, da nastavimo da imamo probe i promenili koncepciju nastupanja. To je Baćkovo famozno skraćivanje pesama. Što je meni bilo skandalazno, ali radi posao za nastup. Dinamičnije je, mnogo je bolje. I potrebno nam je bilo jedno godinu dana vežbe dok smo isfiltrirali koja pesma radi posao, a koja ne radi posao za nastup. Testirali smo sve to mi.
HC: Mhm. Super. Ok, sad sam pomenuo ’’Antifa Kučke’’.
Sajsi MC: Najneshvaćenija pesma moja.
HC: Baš sam hteo malo o njoj da pričamo. Po meni se ona pojavila u pravo vreme na pravom mestu. Kakva je bila reakcija ljudi? Da li si imala neka negativna iskustva zbog nje u smislu da su te oni ‘’drugi’’ smarali zbog pesme?
Sajsi MC: U suštini ne. Jedino što je bilo smarajuće što su desničari mislili da je pesma afirmacija njih, što nikako nije bila. Kad se taj spot pojavio, ja sam baš bila iz fazonu, da je tu vrlo jasno sve. I iskreno bila sam iznenađena da ljudi, ne da nisu skapirali... Nisam ja namerno zakomplikovala pesmu. Ja sam je napisala najprirodnije moguće i kao afirmaciju levog, i kao... Posle vidim da su drugi nastavili tu ideju. U suštini ja sam afirmisala dizelaša koji je levičar u pesmi i posle su se pojavili neki likovi. Vidim ja da ima nekih marksista koji su dizelaši.
HC: Pa to je baš vreme kad je krenuo taj miks. Možda čak i malo ranije ili tu negde, ali da.
Sajsi MC: Tako da meni tu nije bilo jasno šta tu nije jasno. Kad sam videla da fašisti prihvataju pesmu kao njihovu...
HC: To sad prvi put čujem iskreno. Haha.
Sajsi MC: Da, da. Komentari na youtube-u su fenomenalni. Ali ja nisam dugo, dugo, ni izlazila sa objašnjenjem šta je. Namerno. I onda sam pre, ne znam koliko godina, možda pre godinu, dve i počela da objašnjavam pesmu, što inače mrzim da radim, ali ovo mora da se objasni, da ne bi bilo zabune.
HC: Ali kao, jasna je pesma. Baš se zato čudim kako...
Sajsi MC: Možda ljudima sa društvenih nauka. Nesvesno sam koristila to neko FPNovsko predznanje. Mislim, ono što sam ja bukvalno htela da uradim je afirmaciju dve utopijske potkulture. Znači utopijske, znači ne postoje. Znači to je model na koji se ugledaju, znači to je u sferi fantazije, znači šta ste vi tako ozbiljno shvatili, to ne bih znala. To mi nije bilo jasno. I nisam samo dizel baticu anarho levog afirmisala, nego sam mu dala i drugaricu da ima sa kim da se druži u pesmi. To su antifa kučke, amazonke, urbane, društveno osvešćene, antifa. Znaš, razbijala sam predrasudu o vrlo površnoj stvari, a to je izgled devojaka koje su aktivistkinje. Mene je to jako nerviralo i onda sam im ja dala novo ruho. Znaš, dala sam im drugačiju fizičku... To su bukvalno amazonke. To je to. To je prosta stvar.
HC: E sad, naš sajt je više na toj nekoj alternativnoj strani, ali ću ja ipak da ti postavim ovo pitanje. Ko mari. Letos je izašla pesma sa Severinom ‘’Silikoni’’. Pre toga je trebalo da izađe numera sa Jelenom Karleušom. Šta se desilo sa tom pesmom i zašto je još nema vani?
Sajsi MC: E, nemam pojma. Ja sam gost u toj pesmi. Ja kad sam gost u nekoj pesmi, ja stvarno se ne mešam. Ne osećam se kul da se meštam i ne bih volela da se meni neko meša ko mi je gost. Tako da vezano za tu pesmu, nemam pojma.
HC: Znači na Karleuši je bilo sve...
Sajsi MC: Mislim stvarno... (prim.aut. obostrani grohotan smeh) Taj njen pristup što se naljutila zbog Severine, ja sam iz fazona, ja nisam ničije vlasništvo. Ja sam toliko dugo radila na tome da sam jebeno nezavisna, da ne nećeš ti sada da se ponasaš kao da imaš bilo kakve... ne znam ni da formulišem.
HC: Da. Da polaže prava na tebe.
Sajsi MC: Pa da. Brate kad te Seve zove, razumeš.
HC: To se ne odbija.
Sajsi MC: Pa brate, normalno.
HC: E, baš je sledeće pitanje vezano za tu saradnju. Kako ste se vas dve našle? Jel te ona isto zvala da gostuješ...?
Sajsi MC: Da, da. Ona me je zvala. Nikog ja nisam zvala na saradnju. Osim što ću zvati Krankšvestere na saradnju. Ali, mislim, oni i ja imamo već, kao, baš odnos...
HC: Da, da. Imam pitanje i za to.
Sajsi MC: Pa ništa, njoj se svidelo to i kao htela je nešto da uradimo i pustila mi je tu pesmu, tj. otpevala mi, pošto je carica neviđena. Mi smo se našle, ona je meni ’’Silikone’’ otpevala, ja sad onako slušam i kao... Rekoh: ’’Jebote, ovo je feministička pesma’’, jer znaš, ima taj fazon. I... pa da, hajde. Pa radimo? Pa naravno. Mislim, pesma je bila gotova jako brzo. Ja ovaj moj deo brzo napisala, snimilo brzo. Snimile spot. Napravila se velika drama – Sajsi se prodala. I tako, mislim... To je to. Ova ispizdela. Ja sam bila iz fazona: ’’Nisam ja komad neke garderobe koju možeš da uzmeš i da ostaviš.’’ Nisam ni izlazila nešto u javnost sa tim. Jednostavno sam, znaš... Radim...
HC: Sa njom si ove godine gostovala u Guči, jel tako? Kakav je osećaj bio nastupati tamo. Ti si verovatno prva reperka ikada koja je gostovala u Guči?
Sajsi MC: I posle mesec dana na Beer festu.
HC: Kakva je bila reakcija publike u Guči?
Sajsi MC: Ona je meni dala da ja imam svoj deo, svoj prostor, na sredini baš njenog nastupa. Mi smo izvele ’’Silikone’’, onda sam ja nastavila ’’Pokvarenica’’ refren, ’’Došla sam da dam’’ i ’’Bot’’. I znaš kako, svi me pitaju kako je sad to drugačije. Ja nikakvu razliku nisam osetila jer videla sam da su ljudi pevali ’’Došla sam da dam’’. Videla sam da su ljudi znali tu pesmu, tako da mi nije nešto bilo drugačije. Stvarno mi nije. Mislim, bina je bina. Guča ili ne Guča, bina je bina. Al’ mi je baš bio osećaj, kao ’’brate... do jaja’’. Mislim, retko koja pevačica bi mi dala toliko prostora, nekoj reperki, razumeš. Nas dve imamo neku super konekciju.
HC: Sad kad smo pomenuli ove festivale, a pominjali smo ih i pre... Ti si nastupala i na Exitu sa bendom, nastupala si i na Beer Festu...
Sajsi MC: Da. I solo sam nastupala na Exit-u. Na Explosive... Future Shock stage, ali to je Explosive sada. (prim.aut. Riffs and beats se na kratko tada zvao stejdž)
HC: Generalno nastupaš dosta i po regionu si nastupala. Reci mi gde je najbolja publika u Srbiji i u regionu i koji bi nastup izdvojila kao najbolji do sada?
Sajsi MC: To je kod mene vrlo subjektivno. Ja ću verovatno da izdvojim neki nastup koji je sad meni bio...
 |
| foto: Alek Živković |
Sajsi MC: Pa u Sarajevu sam nastupala pod nekom ludačkom maskom od nekih lanaca i bila sam sva u lancima i bio mi je izazov da izdržim to. Znači, znoj koji se sliva niz lice, to što me udara u mikrofon...Svaki mi je nastup super, al’ taj mi je bio dodatno zanimljiv jer sam tad bila kostimirana baš. Mislim, bila sam kostimirana i na Kalemegdanu (prim.aut. festival ’’Beogradski manifest’’ iz maja ove godine) sa maskom i šta je ono bilo, mačka, miš... ne znam šta sam bila. I sve vreme sam držala tu masku. Baš je teško, ali držiš onu masku i radiš. Sad, to je meni zanimljivo jer je to nova dimenzija. Nije klasično. Zbog toga imaš neke druge senzacije. Ja, mislim, često izujem štikle na sred nastupa. I tad sam na Kalemegdanu izašla bosa. Bilo je neko trnje i bilo je staklo, i fazon, ništa mi se nije desilo. Mogla sam da se posečem, ali nisam. Bog čuva pijanice ili bog čuva...
HC: Reperke, haha.
Sajsi MC: Bose reperke. Ne znam. Svi ti nastupi gde sam dodala nešto posebno su mi super. Gde imam prostora da napravim neki...
HC: Neku egzibiciju.
Sajsi MC: Da, neki element mora da bude moj. E sad neki...
HC: Dobro, mislim, ako ne možeš da se setiš...
Sajsi MC: Pa ne znam, to Sarajevo mi je bilo super. I onda sam rekla: ’’Ok, više ne radimo maske.’’ I onda sam posle dva meseca u Nikšiću radila istu masku samo druge boje. Sad sam birala crne boje.
HC: Ok. Od 2014. godine do danas nisi objavila ni jedno izdanje koje sadrži više od jedne pesme. Dakle, samo singlovi. U tom moru saradnji meni su posebno interesantne ‘’Liz Taylor’’ sa Krankšvesterima i ‘’Papa’’ sa Riot 87. Reci nam nešto više o tim pesmama i saradnji sa Krankšvester i Riot 87? Kako se sve odvijalo i kako ste došli na ideju o zajedničkom radu?
Sajsi MC: Krankšvester me je pozvao da radimo pesmu. Onda sam ja poslušala njih, pošto je opšte poznato da ja ne slušam repere uopšte. Nisu mi bili zanimljivi ni 2000, a kamoli sad. Ali Krankšvester... Znači, kao, prvo poslušam tri pesme i kao, jebote, ovo su levičari, totalni levičari. I uradimo i ’’Sashu Grey’’ i ’’Liz’’. I baš je posebna čast biti jedini gost kod njih, pošto sam bila jedini, kao, gost kod njih na tom njihovom zadnjem albumu. Upoznamo se tako što odemo u Osijek, Tijana i ja, da snimimo spot. Na istom smo, znači kapiramo se sve. I onda sam skapirala zašto ja nikad nisam mogla sa reperima to jer nikad se nisam osećala da se mi razumemo u dovoljnoj meri da bi sarađivali, a sarađivanje sa nekim je vrlo intimna stvar i baš mora da bude... Ne može tek tako, ne može da se spajaju neke energije. Ne kažem da su oni loši, neki drugi reperi, samo ne bi pesma dobila to šta... Ja ne volim da se meni neko meša u tekst, a oni bi se mešali. A Krankšvester se naravno nije mešao. To je bilo savršeno. Baš sam srećna zbog te saradnje, zato što je i to mene afirmisalo u Hrvatskoj dosta, bez obzira što sam ja i pre toga, kao, imala neke hitove ovde. Dosta te drugačije gledaju ako dva ćelava lika stoje pored tebe. Zanimljivo. Mislim, da ja sama stojim i repujem istu stvar... nije isto, nije ista percepcija. Jednostavno, tako ne stoje stvari. Ljudi ti veruju više kad dva ćelava lika stoje pored tebe.
Sajsi MC: Krankšvester me je pozvao da radimo pesmu. Onda sam ja poslušala njih, pošto je opšte poznato da ja ne slušam repere uopšte. Nisu mi bili zanimljivi ni 2000, a kamoli sad. Ali Krankšvester... Znači, kao, prvo poslušam tri pesme i kao, jebote, ovo su levičari, totalni levičari. I uradimo i ’’Sashu Grey’’ i ’’Liz’’. I baš je posebna čast biti jedini gost kod njih, pošto sam bila jedini, kao, gost kod njih na tom njihovom zadnjem albumu. Upoznamo se tako što odemo u Osijek, Tijana i ja, da snimimo spot. Na istom smo, znači kapiramo se sve. I onda sam skapirala zašto ja nikad nisam mogla sa reperima to jer nikad se nisam osećala da se mi razumemo u dovoljnoj meri da bi sarađivali, a sarađivanje sa nekim je vrlo intimna stvar i baš mora da bude... Ne može tek tako, ne može da se spajaju neke energije. Ne kažem da su oni loši, neki drugi reperi, samo ne bi pesma dobila to šta... Ja ne volim da se meni neko meša u tekst, a oni bi se mešali. A Krankšvester se naravno nije mešao. To je bilo savršeno. Baš sam srećna zbog te saradnje, zato što je i to mene afirmisalo u Hrvatskoj dosta, bez obzira što sam ja i pre toga, kao, imala neke hitove ovde. Dosta te drugačije gledaju ako dva ćelava lika stoje pored tebe. Zanimljivo. Mislim, da ja sama stojim i repujem istu stvar... nije isto, nije ista percepcija. Jednostavno, tako ne stoje stvari. Ljudi ti veruju više kad dva ćelava lika stoje pored tebe.
HC: Haha, to je to. Ti si gostovala sad kada su bili na Sajmu. Jel tako?
Sajsi MC: Da, da. I trebali smo da radimo i ’’Sashu Grey’’, al’ su im prekinuli nastup. Svima su, kao, skratili nastup. I ja kao: ’’Ali moja omiljena pesma nije išla.’’ I smorila sam se.
HC: Šteta. A ova ekipa Riot 87?
Sajsi MC: Oni su posebni ludaci, oni su super. Oni su meni poslali... ne, ja sam njih otkrila. Otkrila sam ih ja i počela sam da puštam njihovu muziku kad gostujem negde kao DJ. I čak sam i Tijana dok je bila DJ pravi, ne kao ja, njoj sam dala da ih pušta. Ne znam kako smo došli do toga da je nečija devojka mene fotografisala, pa je rekla da je sa nekim od njih dvojice u vezi. Gde sam ja bila iz fazona: ’’Jebote, ja njih puštam.’’ Oni imaju neku dubstep, remix neki AC/DC koji je jako zanimljiv i još dosta lepih pesama su imali. I ona kaže: ’’Pa to mi je dečko.’’. Ja kažem: ’’Brate pozdravi ga, strava.’’ Mislim da nas je ona spojila, da su oni čuli da sam rekla da su strava i onda kao hajde da radimo pesmu. Poslali matru. Ja uradila ’’Papu’’ tekst jer je matra bila takva, težak rif.
HC: Odlična je pesma.
Sajsi MC: Hvala. Može tu da se ode u ekstrem. Tako da... Darko je radio spot iz Riot-a. On je inače onako talentovan dosta za video, za estetiku. Baš je onako pretalentovan. Spot smo snimali u sportskoj nekoj hali u Kragujevcu. I mislim, svašta se dešavalo na tom snimanju spota. Sad da ne dužim priču jer bi to onda ispao mnogo dugačak intervju.
HC: Dala si mi sad šlagvort za sledeće pitanje, baš vezano za spotove. Sarađuješ sa mnogim ljudima oko spotova i poslednji tvoj spot je radio Dejan Milićević. Da li si i ti sama uključena oko režiranja ili jednostavno pustiš ljude koji to rade i koji znaju?
Sajsi MC: Zavisi od spota. Što je neko neiskusniji, to smo svi uključeniji. Ako su likovi ili lik koji radi spot toliko profi da znaju sve, ne mešam se. Ne mešam se u stvari u koje se ne razumem. Dam predlog, smislimo zajedno nešto, ali ne... Dejan te vodi, on najbolje zna šta vidi i to. Darku se isto niko nije mešao. Darko je osmislio sve, to se znalo šta se radi. Kada radimo, a radili smo milion puta sa nekim ko ne zna, uključeni smo svi. Na primer, Baćko je dosta... on zna da montira i te stvari, tako da dosta, isto se meša u to. Ali ja ne, ne toliko. Mislim, znaš ono, aj ja da budem lepa i to je dovoljno. Ne zanima me, radite šta god.
HC: Kul, kul. Imaš ovu novu pesmu ‘’Derište’’ sa Savom Perovićem. Kako se dogodila ta saradnja sa čovekom koji je na Grand Produkciji? Takođe, tvoj poslednji singl ‘’Sedativ’’ si predstavila na emisiji o Zvezdama Granda. Da li to možda znači da će tvoj budući, drugi samostalni, dugoočekivani album upravo Grand izdati?
Sajsi MC: Nemam pojma. Nisam dobila poziv. Meni je bilo revolucionarno i fascinantno da odradim ’’Sedativ’’ na Grandu i znala sam da će svi da budu iz fazona da je to jako strašna stvar. Mislim, ja sam svesna reakcija, nisam pala s Marsa da ne znam. Ali, kako ne odraditi underground pesmu na Grandu, da vas pitam ja. Tako da sam ja i tu bila iz fazona - Šta sam prva radila, Grand sam prva radila. Mislim, meni je to nekako najpankerskiji potez koji sam mogla da uradim. I ne znam zašto, vidim da su se svi jako zabrinuli, ali bukvalno zabrinuli. A ja kao... Ali ja radim isto što sam radila i 2005. Mislim, ovo nije ništa drugačije.
HC: E pa ovo je možda nešto što očekuju ljudi da čuju jer i ja sam čuo isto razne reakcije.
Sajsi MC: Pa mislim, ja razumem reakcije, ali ako ja na Grandu sam sa pesmom ’’Sedativ’’ koja ni po kojim merilima nije pop pesma. Čak je strofa prva veća od druge, pa imamo ove prelaze, pa imamo ovo, pa imamo ono... Mislim, naravno da ću da koristim šta god mogu da koristim da prezentujem svoju muziku. Naravno da neću reći ’’fuj Grand’’. Mislim, ne postoji fuj medij, postoji fuj muzika, ali ne postoji fuj medij. Postoji muzika koja nije dovoljno dobra, ali mediji su mediji. Ti im diktiraš sadržaj koji će biti, što se tiče tebe. Ja sam mogla da odem sa lošom pesmom, pod uslovom da sam je snimila, ali kao ’’Sedativ’’ je jako dobra pesma. ’’Sedativ’’ je radio Hrvoje Marijanović iz Krankšvestera. Naravno da ću raditi. Naravno da ću, ono, da sedim u beloj fotelji, kao da sedim na tabletici i da repujem o sedativima. Znači, nekako mi nije bilo jasno čemu tolika frka kad smo prošli Severinu, kad sad više ništa nije toliko šokantno. Sad bi šokantno bilo da odem i napravim old school rep pesmu, to bi stvarno bilo šokantno. Ali ovo nije šokantno, ovo je nekako prirodno. Mislim, da bi svaki izvođač...
HC: Misliš da je evolutivni tok neki... ili ne?
Sajsi MC: Da li je to evolucija ili ne, to ne znam, ali nekako...
HC: Podrazumevajuće...
Sajsi MC: Da. Tu sam. Hoćeš da radiš svoju pesmu? Da, hoću. Naravno da hoću. To gleda milion ljudi. Mislim, svi živi bendovi... Pistolsi su bili na milion nekih njihovih emisija tamo, svakakvih.
HC: Njihovih Grand produkcija.
Sajsi MC: Da, svakakvih. Ja sam tamo imala tretman fantastičan. Ja sam tamo imala tretman kao da sam zvezda, ozbiljna zvezda. Molim lepo, ja ne odbijam komplimente i uslove koji su mi super.
HC: Kul. Sad ćemo na neke druge teme da pređemo. Izvini što se ovo odužilo malo.
Sajsi MC: Opušteno.
HC: U dosta svojih pesama pominješ levicu, anarhizam, Marksa, feminizam, antifa... U pesmi ’’Džesika’’ bacaš bekove za Prudona, Orvela, Bakunjina itd. Da li možeš da definišeš svoju političku poziciju i koja je ona? Koji su tvoji politički ciljevi i imaju li direktne veze sa pojmovima i ličnostima koji se mogu naći u tvojim stihovima?
Sajsi MC: Ne usko. Ja gledam da to baš bude... da ne bude stručno definisano u pesmi. Ja, inače, tu Slobodanu gostujem, znači to je njegova pesma. (prim.aut. govori o pesmi ’’Džesika’’ u kojoj Sajsi MC gostuje sastavu L2K) Ja tu njemu dajem...
HC: Baš sam zato i naznačio da bacaš bekove tu...
Sajsi MC: Da, da, da. Moj levičarski angažman nije u onom smislu aktivistički, u klasičnom aktivističkom smislu. Nisam deo neke ekipe, ne družim se sa ljudima koji su u tom fazonu. Ja sam samac. Jel se kaže samac? Ja sam... Kako se kaže ženski samac? Samica? Ja sam samica.
HC: Solo borac.
Sajsi MC: Pa ja sam solo igrač koji radi na svoju ruku. Imam svoju definiciju levog i desnog što nije vezano za literaturu koja je stručna, koja se bavi time i ne gledam levo i desno kao političke pojmove. Više gledam kao šire društvene. Nisu mi usko vezani. Ne zanima me ako je neka partija deklarativno levo, a nije stvarno levo. Ne ubrajam to u levo, razliku pravim. Uzimam malo toga i stavljam u pesmu zato što smatram da je bitno da se definišem tako, ali ne smaram da to bude opterećujuće za slušaoca da ne razume. Pokušavam da ne preopteretim. Ja u pesmi ’’Nadrkano hodanje’’, koja ima skoro, ne znam koliko, više od milion, milion i osamsto, ja kažem: ’’Danas sve marksice, nose maksice.’’ Znači to je po merilima pregleda, znaš kao, pop pesma. To ljudi stvarno slušaju. Ja koristim to. Jedan stih ubacim, čisto da onaj ko želi da razume može da nađe to šta mu treba. To je neka moja idealna pozicija, gde sam ja našla tu meru da ne odem skroz u aktivizam i da mi ne budu sve pesme obojene društveno ili politički. Gledam da doziram jer mislim da nema efekta nekog napraviti od toga proglas neki ili ne znam...
HC: Manifest.
Sajsi MC: Manifest. Mislim možda napravim manifest, nemam pojma. Ali jednostavno ne opterećujem pesmu toliko. Svoje lične stavove ubacim kad mogu, ali nisam samo to.
HC: Ok. Prošle godine si nastupala na queer festivalu ‘’Merlinka’’. Kapiram da imaš pozitivan stav prema LGBT i queer zajednici, ali ipak da pitam – kakav je tvoj stav prema ovim diskriminisanim seksualnim grupama?
Sajsi MC: Pa kao stav svakog normalnog, svake normalne... kad kažem čoveka, onda me to nervira. Svakog normalnog ljudskog bića stav prema bilo čemu što je diskriminisano treba da bude... ovde treba da te pogodi, (prim.aut. pokazuje na srce) a ne u glavu, znaš. Tako da ja nikad ne mogu do kraja da razumem kako je to jer nisam diskriminisana po tom pitanju. Ja u ’’Papi’’ kad kažem onaj početak: ’’Ja sam feministkinja, ja sam lezbejka’’, to je moj pokušaj da razumem, da se približim samo korak jer koji ću hejt dobiti od ove strane kad to kažem može da mi malčice samo pojasni kako je njima. E, to je to.
HC: Mhm, mhm. Jeste, jeste. Super obrazloženje. To i jeste tako.
Sajsi MC: Pa to mi je bila neka vizija. Kad to kažem onda ću ja moći možda da razumem. Pokušavam, ne znam da li uspevam, ali pokušavam da razumem. Mislim, ne samo njih, nego generalno. Naravno da sam i kao žena u Srbiji, kao reperka... (prim.aut. objašnjava da je kao žena i kao reperka izložena određenom tipu diskriminacije) Nije moj položaj loš zato što moja snaga volje da ja radim ovo što radim je mnogo jaka, ali ne treba biti otežavajuć kao što jeste za nekog drugog ko nema ovakav mentalni sklop. Ne kažem da je sjajan, nego samo je takav, da mogu da, ono, sebi rovem put. Ne znači da za nekog drugog ne treba da bude olakšavajuće to. Taj slut-shaming, taj ageism koji postoji, body shaming. To su stvari koje su zbog interneta, ti stoje ovde. One su ranije bile tamo negde daleko. Ja znam kako je meni bilo 2005. da repujem u Akademiji. Pa ti dođe visok lik, pa kaže: ’’Skini se sa bine.’’ A ja kažem: ’’Dobro, ’ajde skini me sa bine.’’ A znam i šta ti je taj isti stav, šta ti tu hoćeš. Pa ti stoji ovde. (prim.aut. pokazuje fizički koliko joj blizu lica stoji taj visoki lik) Jednostovano, približilo se, kompresovalo ti se sve ovako tu. Za nekog ko se bavi javnim poslom, ne mora da bude reperka, to može da bude ne baš kul stvar. Neko može da odustane od toga jer ne može da podnese pritisak. Ako ti imaš za ’’Antifa Kučke’’ pesmu toliko, ono, reakciju, neko to ne može da podnese, neko ne želi da trpi to. E, zato ja ne smem da govorim iz pozicije... Meni je ok. Meni je ok jer ja moram da budem ok, ali nekom drugom nije ok, zato je to... Ne smemo izjednačiti to.
HC: Jasno, jasno. E pa super, sad smo pričali o tome šta znači biti reperka i sledeće pitanje se tiče toga. Kako je bilo u vreme kada si krenula da repuješ, za tebe kao ženu, a kako je danas? Dobro, tu si manje više odgovorila, ali ipak... I da li si ikada pronalazila inspiraciju u ženskim reperkama i ako jesi koje su to bile?
Sajsi MC: Generalno ja za tekst nisam bila inspirisana repom koliko sam bila inspirisana pank lirikom, pre svega Kontejner A.D. Zato što sam bombardovala sebe time. A reperke koje su bile tad kad sam ja počinjala su bile Foxy Brown, Lil Kim... pa one su bile, onako, najvidljivije. Ali ne, nikad meni nisu one bile inspiracija jer sam ja bila u nekom svom posebnom ego tripu i imala sam posebno pravilo gde ja uopšte nisam slušala druge repere da ne bi oni nesvesno uticali na mene jer sam tražila svoj specifičan izraz. To ti je ta amaterka u meni koja se tripuje da je bogom dana i da je nešto najposebnije na svetu. I imala sam taj stav. Mislim, meni lično nije bilo ništa izazovno u reperima ni tada, ni sada. Bez nekog disrispekta stvarno. Tu ima stvarno kvalitetnih likova koji stvarno pišu super tekstove, podržavam sve ja, ali meni lično... Mene lično, pošto sam ja već matora počela to da radim, ništa nije moglo da bude da me zaseni. Ja sam već bila zasenjena 10 godina pre toga i obožavala neke bendove. To me je prošlo. Ja sam želela i jedini mi je cilj bio da ja nađem svoj izraz koji će da bude specifičan i da kad se čuje pesma da se zna da sam ja. Znači ovo čista definicija najvećeg ego tripa. Ali reper, reperka, šta god mora da ima ego trip. Nemoguće je da ga nema.
HC: Pa da. To je onda loš rep.
Sajsi MC: Da.
HC: Tvoj prvi EP sa BKO kaže ‘’KNVK’’ odnosno ‘’Ko nije voleo Kleš’’. Ljudi oko tebe, a i ja, znaju da si fan pank muzike, što se dalo primetiti i kroz intervju. Reci mi da li još uvek voliš Kleš i koji su ti omiljeni pank bendovi i koje od pank bendova i danas pustiš sebi?
Sajsi MC: Aha. Ko je voleo Clash, voli Clash do kraja. To je kao opšte poznato. Meni je Clash bio bitan zato što je on uneo formu koja nije klasično punk i to je bilo revolucionarno za mene jer kad si klinac onda, znaš ,voliš ti to da odvojiš u katergorije i nemoj ti da mi se tu nešto mnogo šetaš. Međutim, Clash... Znaš, kao, i dalje. To ’’Ko nije voleo Kleš’’ se meni činilo kao: ’’Ma ovo je kul za naziv za EP.’’
HC: Ja sam se oduševio kad sam video.
Sajsi MC: E, pa drago mi je.
HC: To me je bilo i privuklo. Uvek sam voleo bendove koji rep i pank negde susreću. I kao ’’Ko nije voleo Kleš’’, još pesma ’’Antifa Kučke’’ tu. Ovo mora da valja. Pritom tada ništa nisam znao o tebi... To mi je baš bilo carski.
Sajsi MC: Strava, strava.
HC: Imam još par pitanja. Puštaš i muziku inače...
Sajsi MC: Ma da, haha.
HC: Kad nisi muzičarka i DJ, šta drugo radiš u životu? Gde te ljudi mogu videti mimo TV ekrana i bina klubova?
Sajsi MC: Pa volim da blejim, volim da ne radim ništa. Pa ne znam, mislim svašta nešto. Ništa sad ja ne radim specijalno drugačije od drugih ljudi. Šta radim? Gledam serije ko nenormalna, čitam, nešto pišem, nešto... Odem u neke velike šetnje, blejim sa nekim... Znaš ono...
HC: Ok, da. Znači regularna...
Sajsi MC: Pa ono, penzionerski.
HC: Haha, ok. Reci mi koji ti je najbolji koncert koji si posetila do sada? Znači, ne onaj gde si ti bila učesnica. Računaju se svi žanrovi, podžanrovi...
Sajsi MC: E, pa bili su The Walkabouts u Domu Omladine. Sad, koje je to bilo godine, nemam pojma. Da li je 2006. ili ’07? Možda i ranije? I sad The Walkabouts sam ja slušala u osmom razredu osnovne, i dođe jedan takav bend... I meni je baš bilo bitno da ih ja vidim jer kao... To je ta neka velika tuga što ja tada, kad sam to slušala, nisam mogla da gledam. Jesam gledala ’98. GBH. To je bitno.
HC: Imao sam taj snimak na CD-u nekom. To je u Domu Omladine bilo, jel tako beše?
Sajsi MC: Da. Kad je bina bila sa druge strane. Ustvari, ne znam sad.
HC: Sad je pravo kad uđeš. Tad je bila odmah od ulaza levo.
Sajsi MC: Sad je pravo. Da.
HC: Da, to su te godine kad su bili D.R.I, Toy Dolls-i.... Ustvari oni su kasnije bili...
Sajsi MC: Toy Dolls-i su kasnije bili. Toy Dolls-e sam gledala. I D.R.I. sam gledala. To je dok sam bila aktivinija. Sad više ne idem na svirke kao ranije, ne znam šta je u pitanju. Valjda nemam više sa kim da idem. Mislim da je to. Ali, eto ti Walkabouts su došli i to mi je baš bilo kul. Ono što je meni bilo baš, kao, bitno je što sam posetila izložbu fotografija panka u SKC-u u maloj sali 1996. Baš sam bila mala. Gde sam ja to mogla da pročitam, nemam pojma. I zapela sam, i moji me puste, i odem na tu izložbu.
HC: Jel to domaćih panker ili panka generalno?
Sajsi MC: Domaćih, domaćih. Ko je to slikao, ne znam, ali to je meni bilo bitno. Mislim, stvarno te neke ključne stvari koje su me odredile nisu vezane za rep. Jesam ja čula u petom osnovne Warren G i Nate Dogg i bila sam iz fazona: ’’Šta je sad ovo, čekaj, čekaj.’’ Baš sam bila opčinjena tom pesmom. Rep se uvek provlačio zato što si imao na MTV-ju nedeljom od deset do jedanaest ’’Yo Raps’’ i ja sam pratila to. Pratila sam sve, ali nisam ja baš mogla da prevedem sve te tekstove. Ja sam se mučila za Warren G i Nate Dogg-a dok sam prevela. Znači, moje znanje nije bilo tad dovoljno dobro da mogu da prevedem. Zato sam se ja ukačila na ono što sam mogla da razumem u to vreme, a do čega sam mogla da... Mislim, tek sada razumem sve.
HC: E sad, imam još dva kratka pitanja. Mislim, ja sam dao pet, ali ti ne moraš uopšte toliko da nabrojiš. Omiljenih pet izvođača ili grupa, domaći i stranih?
Sajsi MC: Domaćih? Bilo kojih ili samo rep?
HC: Bilo kojih, čak ne mora ni rep. Možeš i rep, i ne rep, i šta god. Ja volim ova pitanja da postavljam da bi ljudi koji te prate videli šta slušaš, da čuju nešto novo, a da nije, znaš...
Sajsi MC: Da, da, da. Evo rep, ja volim Paris-a. On mi je zajeban i dobar i tehnika mu je fenomenalna i tekstovi su mu super. Krivo mi je što on nije napravio veću karijeru, mada ja mislim da je on u Americi veliki. Eto tog Paris-a volim. OutKast mi je jebanje keve i niko nije uspeo da ih prejebe u tom njihovom... Krivo mi je što ne rade više. Baš, baš ono, bezveze. Oni su mi miljenici jer su radili ono što ja pokušavam, a to je da ne jebu živu silu i da rade svašta. I njihova produkcija, mislim da je posebna priča. To je ludilo. Ja jako volim Misfits. Prvu tu neku kasetu koju sam nabavila njihovu je neki bootleg i neki live snimci. To je bilo neslušljivo, ali to sam toliko slušala da je to postalo slušljivo. Ja i danas kad pustim tu kasetu, to je kao rrr-rrr (prim.aut. oponaša krčanje kasete) i onda samo čuješ onu pesmu ’’She’’ negde u pozadini. To je treće. I hajde da kažemo Goatmare & The Hellspades, da promovišemo domaće. I... Baš ima dosta bendova, baš...
HC: Jeste, uvek je zajebano. Mene ovo neko da pita, ja ne znam šta bih mu rekao.
Sajsi MC: Pa da, mislim, ono šta sam u poslednje vreme slušala to ću ti reći. Ali kao, sigurno ću da se setim nekog fenomenalnog benda koji mora da se pomene tu. Pi, jebemu mater... NoFX volim. Oni jebu keve. Mada je Fat Mike, ono, drkadžija od čoveka. Gledam one intervjue sa Nardwuar-om, znači, kao... Čekaj da ti pokažem. Čisto će ovo tebi baš biti zanimljivo. Ali baš je to nešto... (prim.aut. Ivana mi pokazuje na sporom internetu mobilnog telefona youtube klipove novinara Nardwuar-a) To je taj njegov show i... Ne znam što je sad spor...
HC: Aha, eto sa Fat Mike-om.
Sajsi MC: Da. Ima sa svima, znači...
HC: Aha, nisam znao za njega. Baš ću da ga čekiram.
Sajsi MC: On je po meni, najspecijalniji muzički novinar, najnenormalniji i... tipa, znaš, radi sa... Nema sa kim ne radi. Evo Henry Rollins, Ian MacKaye...
HC: Drake. Sa Ian MacKaye-om je radio isto. To ću prvo da gledam.
Sajsi MC: Mhm. Sa Sonic Youth. Sa Snoop Dogg-om, sa Lady Gaga-om. Nema on tu da se... Šta je njemu zanimljivo, on će tu da radi.
Sajsi MC: Mhm. Sa Sonic Youth. Sa Snoop Dogg-om, sa Lady Gaga-om. Nema on tu da se... Šta je njemu zanimljivo, on će tu da radi.
HC: To je super pristup. Mislim, ne mogu ja nikako da se dovedem u paralelu sa njim, ali to i ja radim. Ja samo bendove i ljude...
Sajsi MC: Meni se svidelo ono tvoje. Šta si mi poslao ono?
HC: Pa poslao sam ti svašta, čisto da imaš neki uvid u ono šta radim. Ono sa Onyx-om je otprilike najgori intervju koji sam uradio u životu jer su mi dali 5 minuta i to posle svirke u Mixeru. I kao, to je bilo to, rokaj. Ja sam sastavio 15, 20 pitanja, oni mi dali pet minuta. Izabrao sam pet pitanja samo. Pritom su i oni drkadžije neke i na kraju je to ispalo onako šturo poprilično.
Sajsi MC: Da, ali razumljivo pošto pet minuta... Nemoguće.
HC: Stvarno nemoguće. Evo jedno konvencionalno pitanje za kraj. Imaš nešto da kažeš, da poručiš našim čitaocima i čitateljkama koji će čitati ovaj intervju?
Sajsi MC: Sajsi se rasprodala.
HC: Haha, to je to.
Sajsi MC: To mi je taj novi fazon koji furam.
HC: Kul, kul. E, da. Imam ipak još jedno pitanje, za sam kraj. Jel ’’Love Spreads’’ i dalje omiljena pesma od Stone Roses?
Sajsi MC: Da. Mislim ceo ’’Second Coming’’ album mi je omiljen, ali ’’Love Spreads’’ sam svaki dan kad sam se vraćala kući iz škole. Ne... kad se vratim iz škole. Ja sam imala snimljeno Pavement, ne znam koju pesmu, Stone Roses i Live, bend se zove Live, onaj njihov najpoznatiji hit. Svaki dan, posle škole ta tri spota na VHS-u vrtela i moji kad uđu u sobu svaki put kad vrtim to jedno te isto. Ja sam mislim to mesecima vrtela svaki dan. Sad mi je nezamislivo da vrtim opet tako nešto. Tako da ’’Love Spreads’’ sam čula prvi put i bila sam iz fazona: ’’Ovo je nešto najluđe što sam ikad čula.’’ Snimila spot i našla kasetu, kupila i vrtela. I sad ’’Love Spreads’’ kad čujem onaj početak...
HC: Da, da. Sad su skoro imali ona 2,3 povratnička koncerta, na stadionu Mančester Sitija.
Sajsi MC: Videla sam neki dokumentarac gde su uspeli da se posvađaju. I bila sam iz fazona ’’E, jebite se.’’
HC: Hehe. Baš sam te ovo pitao jer sam te mislim jednom video u majici Stone Roses-a u KPTM-u.
Sajsi MC: Da, da, da. Tu majicu nosim. Imam Sonic Youth. Sonic Youth volim, ali ne sve albume. Neke ne mogu da slušam. Ali ’’Goo’’ je... Oni kad naprave pop pesmu to je remek delo. Mislim, ceo taj album je pop po meni, noise pop. A i ova Kim je jedanput rekla: ’’Pa ja ne bih volela da nas kao gledaju da smo mi kao neki noise bend. Mi smo noise punk bend, mi smo kao Michael Jackson.’’ Ja kao: ’’Baš ste kao Michael Jackson.’’ Imam Sonic Youth, imam Misfits tri majice i imam Stone Roses. I uvek dobijam komentare kad okačim neku sliku gde nosim tu majicu, a često nosim tako da imam dosta slika, gde se, kao, ljudi zajebavaju na moj račun, kao da ja uopšte nisam čula za Stone Roses i što ja nosim Stone Roses.
HC: Da si u H&M-u kupila, haha.
Sajsi MC: Pa u H&M-u sam i kupila, mislim, al’ nemaš drugde gde da kupiš. Ljudi puni predrasuda... Mislim, zašto je toliko čudno da bilo ko sada, na primer... dobro, ja sam čula u šestom osnovne, znači sa 12 godina. Ali, zašto je čudno da neka devojka sada čuje za Stone Roses ako postoji jebeni internet. I sad, taj pristup, a uglavnom mi to muškarci pišu, gde se oni podsmevaju što ja nosim Stone Roses majicu, u fazonu, kao ja ne znam ni za taj bend. I znaš kao... ljudi, sve sad možeš da znaš. Kao, zašto je to sad toliko fama o tome da bilo ko, šta god da slušao i u kom god da je fazonu čuje za jebeni Stone Roses. Možeš da čuješ za bend iz Pakistana, a ne za Stone Roses. Ali, redovno. I za Misfits su bili komentari kako ja nemam pojma ko su Misfits.
HC: Pa dobro, onda će taman ovaj tvoj odgovor ili priča, šta god, biti neka vrsta demistifikacije tebe.
Sajsi MC: Meni se sviđa ta mistifikacija u suštini. Ja igram na to da sam ja, to kao, da ja nemam pojma, znaš. Lakša mi je ta pozicija zato što ljudi ako dolaze iz tog... ti prilaze tako da kao nemaš pojma, ti ne veruješ koje priče ljudi tebi serviraju. To je taj patronistički pristup. Kao, on je iskusniji i...
HC: I zna.
Sajsi MC: I zna. A ja nemam pojma. A ja volim to, da glumim da nemam pojma i to mi je kul.
HC: Carski. To je to. Hvala ti puno.
Sajsi MC: Hvala tebi na lepim pitanjima jer uglavnom radim intervjue...
HC: Video sam po netu... Baš sam malopre pričao sa Peđom... Postave ti pitanje na koje možeš da odgovoriš sa tri reči ili rečenica maksimalno.
Sajsi MC: Da, baš su nekad... Baš su nekad glupa pitanja.
HC: Da. To je to.
Na kraju pogledajte spot koji je Sajsi nedavno izbacila za singl "Lokal beogradizam".
Sa Ivanom razgovarao Nemanja Mitrović - Timočanin
Na kraju pogledajte spot koji je Sajsi nedavno izbacila za singl "Lokal beogradizam".
Sa Ivanom razgovarao Nemanja Mitrović - Timočanin
23.12.2016.
↧
Repetitor u Nišu: Niko se za njima neće okrenuti
Nedavno je prošao moj rođendan i nisam verovala koliko me prijatelji zapravo dobro poznaju. Sve što sam dobila kao poklon je bio pun pogodak. A u jednoj kutiji, među stinicma i porukama, pored raznih iznenađenja, nalazio se i ljubičasto-roze CD sa nekim siluetama na slici. ’’Repetitor, a?’’ obradovala sam se. Čula sam par pesama i dopadala mi se energija. Ovo je bila savršena prilika da ih bolje upoznam. Lepo su se setili moji divni drugari. S obzirom da sam album do sada odslušala već četiri puta, mogu da budu sigurni da sam potpuno oduševljena ovim gestom.
Zašto četiri? Ne znam, toliko se palo heh. Ali svaki put možeš da naiđeš na neki novi detalj ili na zanimljiviju kraću numeru koju si u međuvremenu propustio. Dovitljivi tekstovi i distorzija. Ukratko rečeno. Najviše volim kada naiđem na neki sastav koji je tako originalan. Ne bi mogao da ih uporediš sa stranim ili domaćim izvođačima tog žanra. Rekla bih: ovo je neka potpuno nova vrsta muzike. Kaže: ako te ikada vidim sa nekim, ko nimalo ne liči na mene; odmah ću odmah na njega da krenem; pa na tebe, pa na sebe. Pa se pitaš: kako se nisam setio toga? Tako prosto rečeno, ali mudro. Puno besa, ali opet lepo sročeno. Ipak, svaka pesmica je na svoj način ostavila utisak na mene. Nekad ti dosadi preslušavanje omiljenih bendova ili traganje za nekim izvođačima određenog žanra koji te podsećau na nešto što ti se jako dopalo. Pusti ’’Gde ćeš’’ i naišao si na potpuno novi svet zvuka. A posle otidi na njihovu svirku, zaljubićeš se.
I tako, sreća prati nas hrabre koji smo se pronašli u gomili poštovalaca ove naše domaće r’n’r scene. Saznajem ubrzo da dolaze u Niš. Majka kaže: ići ćeš na najbolju svirku do sada. ’Ajde, poverovaću. Majka zna najbolje.
A kao i uvek, bila je potpuno u pravu. Bez preuveličavanja. Tako mali prostor za bend sa toliko energije i harizme.
Otvaraju sa numerama sa prošlih albuma. Ako se dobro sećam(jer sam bila u transu) počinju da sviraju ’’Ogledalo’’. Savršeno mesto u sredini Feedback-a gde sam stalaja je stalno zauzimao neko drugi. Šetala sam se po prostoru, svi su skakali oko mene. U ritmu muzike su se vrteli i igrali, te nisi mogao nikako da stojiš mirno. Iskreno, očekivala sam ovaj ishod događaja. Nadala sam se da će da napune prostor.
Smatram da bi ljudi koji su prvi put došli da vide ovaj sastav mogli da uoče granicu između pesama sa albuma ’’Gde ćeš?’’ i onih pesama sa ranijih albuma. Mislim da je ovaj zreliji. Više je posvećen alternativnom zvuku i samoj kompoziciji nego tekstovima. Tekstovi su dobro promišljene rečenice i kratak refren koji ti lako ulazi u glavu (kako bi se reklo: catchy). Dok je sa druge strane muzika sasvim druga priča. Kako je gitarista svirao, imala sam utisak kao da mu je gitara stalno u vazduhu. Svaki rif koje odjekivao kroz „feed“, sto se tiče i gitare i bass-a, nam je ulazio u kožu. Svi su recitovali poznate tekstove. Ono što je održalo ovu noise scenu i što nas je pokretalo je činjenica da se svaka pesma ulivala u drugu. Nije bilo pauza i kroz aplauz su ovi sjajni muzičari motali ruke po žicama i palicama i prelazili na sledeću stvar. Očaravajuće. Sjajno je nama u publici koji imamo priliku da osetimo mladalačku energiju i prženje novijih muzičkih formi. Blago njima što uspevaju da na ovako kreativan način, i rečima i teškim zvukom, dočaraju ono što im je na umu, predstavljajući ljubavne tegobe i otuđenje jednog prostog naroda. U njima sam zaista videla inspiraciju, razmišljala sam o tome da li bih ja mogla kroz svoju muziku sa svojim prijateljima u bendu da izvedem ovako kvalitetan nastup.
Ne znam da li bi iko mogao da mi kaže šta tačno čini njih tako izuzetnim. Da li je u pitanju energija koju prenose ili pak dobro osmišljen repertoar. Gledamo lepog gitaristu i dve simpatične devojke potpuno posvećene svom zvuku. I uživamo. Nije li to suština. Vidiš sastav kako fenomenalno izvodi uživo svoje pesme, kupiš njihov disk, odeš kući i preslušaš ga. Ali ti je delom krivo, jer nisu pored tebe. Posvećenost ovog albuma se tačno vidi kada stoje ispred tebe i viču sa osmehom na licu.
Sledeći put dok listate kroz Fejs ili Instagram, pustite u pozadini ovaj ljubičanstveni album. Čak iako ne obraćate pažnju na zvuk, nećete da zaboravite autentičan zvuk i slatke reči. Nikako. Ja sam posle prvog slušanja popamtila pola pesama. Toliko su dobri. Imam samo jedno pitanje: Ko su ’’Repetitor’’ i ko im je dao pravo da budu tako fantastični?
Ja zaista ne preterujem.
Hvala im!
Dunja Todorović, ćerka Olje Wagner
Zašto četiri? Ne znam, toliko se palo heh. Ali svaki put možeš da naiđeš na neki novi detalj ili na zanimljiviju kraću numeru koju si u međuvremenu propustio. Dovitljivi tekstovi i distorzija. Ukratko rečeno. Najviše volim kada naiđem na neki sastav koji je tako originalan. Ne bi mogao da ih uporediš sa stranim ili domaćim izvođačima tog žanra. Rekla bih: ovo je neka potpuno nova vrsta muzike. Kaže: ako te ikada vidim sa nekim, ko nimalo ne liči na mene; odmah ću odmah na njega da krenem; pa na tebe, pa na sebe. Pa se pitaš: kako se nisam setio toga? Tako prosto rečeno, ali mudro. Puno besa, ali opet lepo sročeno. Ipak, svaka pesmica je na svoj način ostavila utisak na mene. Nekad ti dosadi preslušavanje omiljenih bendova ili traganje za nekim izvođačima određenog žanra koji te podsećau na nešto što ti se jako dopalo. Pusti ’’Gde ćeš’’ i naišao si na potpuno novi svet zvuka. A posle otidi na njihovu svirku, zaljubićeš se.
I tako, sreća prati nas hrabre koji smo se pronašli u gomili poštovalaca ove naše domaće r’n’r scene. Saznajem ubrzo da dolaze u Niš. Majka kaže: ići ćeš na najbolju svirku do sada. ’Ajde, poverovaću. Majka zna najbolje.
A kao i uvek, bila je potpuno u pravu. Bez preuveličavanja. Tako mali prostor za bend sa toliko energije i harizme.
Otvaraju sa numerama sa prošlih albuma. Ako se dobro sećam(jer sam bila u transu) počinju da sviraju ’’Ogledalo’’. Savršeno mesto u sredini Feedback-a gde sam stalaja je stalno zauzimao neko drugi. Šetala sam se po prostoru, svi su skakali oko mene. U ritmu muzike su se vrteli i igrali, te nisi mogao nikako da stojiš mirno. Iskreno, očekivala sam ovaj ishod događaja. Nadala sam se da će da napune prostor.
Smatram da bi ljudi koji su prvi put došli da vide ovaj sastav mogli da uoče granicu između pesama sa albuma ’’Gde ćeš?’’ i onih pesama sa ranijih albuma. Mislim da je ovaj zreliji. Više je posvećen alternativnom zvuku i samoj kompoziciji nego tekstovima. Tekstovi su dobro promišljene rečenice i kratak refren koji ti lako ulazi u glavu (kako bi se reklo: catchy). Dok je sa druge strane muzika sasvim druga priča. Kako je gitarista svirao, imala sam utisak kao da mu je gitara stalno u vazduhu. Svaki rif koje odjekivao kroz „feed“, sto se tiče i gitare i bass-a, nam je ulazio u kožu. Svi su recitovali poznate tekstove. Ono što je održalo ovu noise scenu i što nas je pokretalo je činjenica da se svaka pesma ulivala u drugu. Nije bilo pauza i kroz aplauz su ovi sjajni muzičari motali ruke po žicama i palicama i prelazili na sledeću stvar. Očaravajuće. Sjajno je nama u publici koji imamo priliku da osetimo mladalačku energiju i prženje novijih muzičkih formi. Blago njima što uspevaju da na ovako kreativan način, i rečima i teškim zvukom, dočaraju ono što im je na umu, predstavljajući ljubavne tegobe i otuđenje jednog prostog naroda. U njima sam zaista videla inspiraciju, razmišljala sam o tome da li bih ja mogla kroz svoju muziku sa svojim prijateljima u bendu da izvedem ovako kvalitetan nastup.
Ne znam da li bi iko mogao da mi kaže šta tačno čini njih tako izuzetnim. Da li je u pitanju energija koju prenose ili pak dobro osmišljen repertoar. Gledamo lepog gitaristu i dve simpatične devojke potpuno posvećene svom zvuku. I uživamo. Nije li to suština. Vidiš sastav kako fenomenalno izvodi uživo svoje pesme, kupiš njihov disk, odeš kući i preslušaš ga. Ali ti je delom krivo, jer nisu pored tebe. Posvećenost ovog albuma se tačno vidi kada stoje ispred tebe i viču sa osmehom na licu.
Sledeći put dok listate kroz Fejs ili Instagram, pustite u pozadini ovaj ljubičanstveni album. Čak iako ne obraćate pažnju na zvuk, nećete da zaboravite autentičan zvuk i slatke reči. Nikako. Ja sam posle prvog slušanja popamtila pola pesama. Toliko su dobri. Imam samo jedno pitanje: Ko su ’’Repetitor’’ i ko im je dao pravo da budu tako fantastični?
Ja zaista ne preterujem.
Hvala im!
Dunja Todorović, ćerka Olje Wagner
↧
↧
Gledali ste film sa Met Dejmonom, ali pročitajte knjigu - Andy Weir: The Martian
I evo najzad i jedan roman kojeg se zapravo može pročitati i u domaćem prevodu: Marsovac, u izdanju Evro-Giunti.
Marsovac je prvenac kojeg je još tamo 2011-te Andy Weir postavio na svoj blog kao samizdat, nakon čega je odaziv publike privukao nekoliko ozbiljnih izdavača – Podium Publishing za audio-verziju i Crown Publishing za papirnu verziju. Ubrzo nakon toga otkupljena su i filmska prava, i sve posle toga je manje-više žanrovska i izdavačka istorija.
Ko je redovito pratio Weirov blog, mogao je da roman u celosti pročita i pre no što je postao izdavački hit, otud je samo objavljivanje izvedeno uz već stečenu bazu oduševljenih ljubitelja, među kojima su prednjačili svima nam dragi David Brin i Dan Simmons. Njihovo oduševljenje romanom bilo je najava odličnog prijema kod publike i kritike jednako, otud je istorija ovog romana optimistična taman koliko i on sam.
A da ne pokvarim doživljaj onima koji će se sa romanom tek susresti (ili barem kasnije sa njegovom filmskom verzijom), reći ću samo ova optimistična skaska kreće sa šestočlanom posadom trećeg uspešnog sletanja na Mars. Dužnost posade je bila da instaliraju neophodnu infrastrukturu za iduću etapu kolonizacije, ali iznenadna oluja prisilila ih je da prekinu rutinu postavljanja antena i solarnih panela, nakon što su izgubili jednog ranjenog člana posade. Pošto su senzori u njegovom odelu nedvosmisleno ukazivali na odsustvo svih znakova života, petorica su teška srca za sobom ostavili telo kolege botaničara i uputili se natrag na Zemlju.
Mark Watney je ipak preživeo havariju svog odela i nekako uspeo da se dokopa spasonosnog modula kojeg su postavili kao bazu za buduću kolonizaciju. Napušten od kolega i ostavljen bez mogućnosti komunikacije sa Zemljom, Mark se zatekao u situaciji u kojoj je naizgled samo odgodio neminovnost svog umiranja: najidealnija i najbrža varijanta njegovog spasavanja podrazumevala je godine, a on naprosto nije imao dovoljno hrane da opstane ni par nedelja. Ali onda je među zalihama vitamina i koncentrisane hrane našao i šest “živih”,pravih, blatnjavih ovozemaljskih krompira, i to je, u kombinaciji sa njegovom maestralnom sposobnošću i optimizmom, ipak uspelo da mu kupi dragocene dane.
Marsovac je roman drastično različit od svih žanrovskih distopija koje novi milenijum kao da preferiše i neguje: on tvrdi da će mogućnosti itekako biti, samo ako bude dovoljno optimizma i srčanosti da se one prepoznaju i iskoriste. Marsovac isto tako tvdi da su nam, kao vrsti, dobrostivost i optimizam urođeni, i da je njihovo odsustvo zapravo ljudski hendikep, a ne nekakav standard kojem bi trebalo težiti.
Naravno, kao i svaki doživljaj koji proza nudi, i ovaj je striktno u očima posmatrača. Ali fenomenalni uspeh ovog malog i skromnog romana ukazuje da ima sasvim dovoljno očiju spremnih da stvarnost tumače u ključu upravo dobrostivosti i optimizma, a to je svakako vizura koju bi valjalo pozdraviti kad god se uzmogne prilika.
I zato, uživajte u ovom duhovitom, dobrostivom, dovitljivom i nadasve gikovskom romanu, pre no što vam film prepriča sopstvenu verziju istog. ☺
Lidija Beatović
Marsovac je prvenac kojeg je još tamo 2011-te Andy Weir postavio na svoj blog kao samizdat, nakon čega je odaziv publike privukao nekoliko ozbiljnih izdavača – Podium Publishing za audio-verziju i Crown Publishing za papirnu verziju. Ubrzo nakon toga otkupljena su i filmska prava, i sve posle toga je manje-više žanrovska i izdavačka istorija.
Ko je redovito pratio Weirov blog, mogao je da roman u celosti pročita i pre no što je postao izdavački hit, otud je samo objavljivanje izvedeno uz već stečenu bazu oduševljenih ljubitelja, među kojima su prednjačili svima nam dragi David Brin i Dan Simmons. Njihovo oduševljenje romanom bilo je najava odličnog prijema kod publike i kritike jednako, otud je istorija ovog romana optimistična taman koliko i on sam.
A da ne pokvarim doživljaj onima koji će se sa romanom tek susresti (ili barem kasnije sa njegovom filmskom verzijom), reći ću samo ova optimistična skaska kreće sa šestočlanom posadom trećeg uspešnog sletanja na Mars. Dužnost posade je bila da instaliraju neophodnu infrastrukturu za iduću etapu kolonizacije, ali iznenadna oluja prisilila ih je da prekinu rutinu postavljanja antena i solarnih panela, nakon što su izgubili jednog ranjenog člana posade. Pošto su senzori u njegovom odelu nedvosmisleno ukazivali na odsustvo svih znakova života, petorica su teška srca za sobom ostavili telo kolege botaničara i uputili se natrag na Zemlju.
Mark Watney je ipak preživeo havariju svog odela i nekako uspeo da se dokopa spasonosnog modula kojeg su postavili kao bazu za buduću kolonizaciju. Napušten od kolega i ostavljen bez mogućnosti komunikacije sa Zemljom, Mark se zatekao u situaciji u kojoj je naizgled samo odgodio neminovnost svog umiranja: najidealnija i najbrža varijanta njegovog spasavanja podrazumevala je godine, a on naprosto nije imao dovoljno hrane da opstane ni par nedelja. Ali onda je među zalihama vitamina i koncentrisane hrane našao i šest “živih”,pravih, blatnjavih ovozemaljskih krompira, i to je, u kombinaciji sa njegovom maestralnom sposobnošću i optimizmom, ipak uspelo da mu kupi dragocene dane.
Marsovac je roman drastično različit od svih žanrovskih distopija koje novi milenijum kao da preferiše i neguje: on tvrdi da će mogućnosti itekako biti, samo ako bude dovoljno optimizma i srčanosti da se one prepoznaju i iskoriste. Marsovac isto tako tvdi da su nam, kao vrsti, dobrostivost i optimizam urođeni, i da je njihovo odsustvo zapravo ljudski hendikep, a ne nekakav standard kojem bi trebalo težiti.
Naravno, kao i svaki doživljaj koji proza nudi, i ovaj je striktno u očima posmatrača. Ali fenomenalni uspeh ovog malog i skromnog romana ukazuje da ima sasvim dovoljno očiju spremnih da stvarnost tumače u ključu upravo dobrostivosti i optimizma, a to je svakako vizura koju bi valjalo pozdraviti kad god se uzmogne prilika.
I zato, uživajte u ovom duhovitom, dobrostivom, dovitljivom i nadasve gikovskom romanu, pre no što vam film prepriča sopstvenu verziju istog. ☺
Lidija Beatović
↧
E-Play: O komplikovanim ljudskim odnosima
 |
| foto: Bojana Janjić |
Sastav E-play započeo je rad na svom petom studijskom albumu. Produkcijska palica ovoga puta pripala je producentu Voji Aralici.
“Odlučili smo se za malo drugačiji produkcijiski pristup. Pesma je vrlo himnična i hteli smo da joj tako i pristupimo, pa smo zvali Voju Aralicu da nam bude producent. Sve je išlo veoma brzo i nismo hteli da izgubimo energiju i kreatvni naboj koji nas je vodio u studiju.
Međutim, pripreme za snimanje spota su bile sasvim drugačije. Ideju smo dugo osmišljali i proces pripreme je bio veoma važan i dosta komplikovan i nije bilo nimalo lako izvesti zamišljenu ideju u zimskom periodu. Pokušali smo da audio emociju prenesemo na platno i to nam je pošlo za rukom tek kada se ekipi priključio igrač Vladimir Čubrilo koji je svojim posebnim i veoma emotivnim igranjem doprineo pesmi. Kostim za ovu priliku osmislila je Biljana Grgur. Trebalo je uklopiti igru, kostim, bend, vodu, pesmu i emociju u jedan isti vizualni sklop na nekoliko stepeni ispod nule. Mislim da se trud i smrzavanje definitivno isplatilo. Video rad potpisuje Milan Radojičić sa kojim već duže vreme savršeno sarađujemo“ izjavila je Maja Cvetković povodom novog singla i spota.
“Odlučili smo se za malo drugačiji produkcijiski pristup. Pesma je vrlo himnična i hteli smo da joj tako i pristupimo, pa smo zvali Voju Aralicu da nam bude producent. Sve je išlo veoma brzo i nismo hteli da izgubimo energiju i kreatvni naboj koji nas je vodio u studiju.
Međutim, pripreme za snimanje spota su bile sasvim drugačije. Ideju smo dugo osmišljali i proces pripreme je bio veoma važan i dosta komplikovan i nije bilo nimalo lako izvesti zamišljenu ideju u zimskom periodu. Pokušali smo da audio emociju prenesemo na platno i to nam je pošlo za rukom tek kada se ekipi priključio igrač Vladimir Čubrilo koji je svojim posebnim i veoma emotivnim igranjem doprineo pesmi. Kostim za ovu priliku osmislila je Biljana Grgur. Trebalo je uklopiti igru, kostim, bend, vodu, pesmu i emociju u jedan isti vizualni sklop na nekoliko stepeni ispod nule. Mislim da se trud i smrzavanje definitivno isplatilo. Video rad potpisuje Milan Radojičić sa kojim već duže vreme savršeno sarađujemo“ izjavila je Maja Cvetković povodom novog singla i spota.
↧
Emotivno i melanholično: Ana Ćurčin i Nađa Vračarić u CK13
Crna Kuća je prostor u koji sam najviše puta kročila tokom svojih studija u Novom Sadu, verovatno mnogo više nego što sam posećivala svoj fakultet i predavanja (mama, tata, nemojte ovo da čitate). Bio mi je u komšiluku i tu su se uvek dešavali razni meni privlačni sadržaji, najčešće svirke bendova i izvođača koje ne bih imala prilike da čujem uživo nigde drugde, tj. za koje bih morala da putujem u druge gradove da bih ih čula. Crna Kuća, iliti CK13, je moj prozor u alternativnu scenu, moj "diler" kvalitetne alternativne muzike, od kog jedva čekam sledeću dozu.
Četvrtka, 22.decembra, imala sam priliku da čujem devojku po imenu Nađa, koja je publici CK13 predstavila svoj prvi EP pod nazivom "Venus in Gemini". EP sadrži četiri pesme i može se preslušati na njenoj bandcamp stranici. Nađu sam srela par puta ali nisam mogla ni da pretpostavim da se bavi muzikom. Prijatno sam se iznenadila njenim izlaskom na binu, a još prijatnije iznenađenje izazvali su prvi tonovi uvoda/uvertire u ono što je sledilo zatim. Divan vokal, smirujuć, a prodoran toliko da drži pažnju i blago očarava dok jednostavne ali i kompleksne melodije proizvedene gitarom upotpunjuju čitav doživljaj neke sete koju ova muzika proizvodi. Nežni, ali i tužni tekstovi paraju srca ali ih svojom lepotom takođe i sastavljaju u prvobitni oblik, čineći ih jačim i snažnijim, omogućujući nam da se u njima pronađemo. Kroz njen nastup primeti se izvesna sentimentalnost i takva ozbiljnost da odaje utisak višedecenijskog umetnika i stvaraoca na kakvog se retko nailazi. Verujem da će Nađa, iako već ima izgrađen zvuk koji odgovara njenoj ličnosti, nastaviti da se traži po muzičkim sokacima i da ćemo imati prilike da slušamo te putešestvije. Novi album se očekuje 2017. godine.
Setlista:
Intro
Saint
Someone New
Playground love (Air)
Drunk
Venus in Gemini
 |
| foto: HC arhiv |
Ana Ćurčin ne zahteva mnogo uvoda, ali želim spomenuti svoj prvi kontakt sa njenom muzikom: emisija Kozmic Blues na talasima Radio Kikinde, sigurno neke 2012/13. godine, i njena pesma "Cut Loose" skrenula mi je pažnju momentalno, nisam mogla da verujem da neko "naš" stvara tako divnu muziku. U međuvremenu sam uspela da je čujem uživo nekoliko puta i da taj utisak produbim. To se dešava i na ovom nastupu, kao kada se čita ista knjiga nekoliko puta u toku života i svaki put se drugačije doživljava, tako i Anina muzika dobija drugačije značenje sa svakim slušanjem, bilo ono uživo ili u okrilju svoje sobe. Ana je ovog puta nastupala sa svojim bendom, koji su njen miran i nežan zvuk doveli na novi nivo, ne menjajući njenu strukturu drastično, ali svakako solidno je obogaćujući, dajući joj posebnu dimenziju i dubinu. Emocije dolaze do izražaja kroz muziku, tekstove, Anin glas (i dok peva i dok priča, obraćajući se publici), njeno kretanje i držanje i sam njen odnos prema muzici koju stvara. Predivne melodije koje umiruju, uz introspektivne i outrospektivne liričke poduhvate koji čine da se pronalazimo i poistovećujemo sa njima, pravi su recept za soundtrack pronalaženja sebe. Folk rock, Americana, indie rock etc. doživljavaju neverovatnu simbiozu zahvaljujući ovim muzičarima, što im daje za pravo da se smatraju predstavnicima ovih žanrova na ovim prostorima. Ana se predstavila svojim albumom "Sketches of Belonging".
Setlista
Someday Princess
Keep Quiet
You Said
Expectations
Anxiety
Communicate
Can I
Ice cream
I Turned 30
Unknown
Stay With Me
Famous Blue Raincoat (Leonard Cohen)
Remain Calm
Alone
Tamara Fijat
↧
Pustinja, para i plen: Cheap Moonshine, Lednik i Nous Thaw u CK13
Ledeno preksinoć (23.12.) u Novom Sadu. Neka sitna kiša, susnežica, šta li je. A ja se uputio na svirku u CK13, koja sa plakata deluje podjednako hladno. Cheap Moonshine, Lednik i Nous Thaw, stoner/instrumental post metal miks. Na prvu loptu stvarno ne zvuči kao koncert koji će zagrejati dušu i telo u ove pretprazničke dane. Ipak, dogodilo se upravo to. Otapanje u tri čina.
Čin prvi: Pustinja
Čin prvi: Pustinja
Organizatori su početak najavili tačno u pola deset, pa sam na vreme upregao i stigao u solidno popunjen CK, pola flaše piva pre nego što su CHEAP MOONSHINE zauzeli borbeni stav na bini. U razgovoru koji sam obavio sa članovima benda nedelju dana pred svirku, pitao sam Pecu, basistu i vokalistu benda, da mi opiše zvuk Cheap Moonshine-a u jednoj reči. Ja nastup njegovog benda ne mogu da opišem jednom rečju, ali ću probati ukratko - Deda Mraz satanista zaglavljen u pustinjskoj oluji. Baš tako, bilo je tu svega. Momci u osnovi sviraju stoner metal, uticaj Black Sabbath-a je očigledan, ali oseti se tu još štošta. Mnogo džemovanja u Earthless fazonu, psihodelične gitarske deonice u dezert rok maniru, ritam sekcija masna kao sremački doručak, uskoči tu i tamo neki mračan sludge momenat, a sve to začinjeno sa trunčicom luciferijanstva. Dress code članova benda takođe upotpunjuje utisak o slasnom stoner koktelčiću - gitarista Miloš obučen za kežual kućnu žurku, a Nemanja za bubnjevima u crvenoj kombinaciji sa kapom Deda Mraza na glavi. Šik. A da, tu je i Peca, bos, nosi mantiju. Jesen/zima 2016. Cheap Moonshine su nam nabacali koječega u uši, ali svemu tome dali i svoj lični pečat. Sve u svemu, prvi čin više nego nego zadovoljavajući, što se videlo po reakciji publike.
Čin drugi: Para
Čin drugi: Para
Cheap Moonshine je bio jedini vokalno-instrumentalni sastav večeri. Njih na bini zamenjuje LEDNIK. Ovaj trojac praši post metal, koji bi se svakako svideo ljubiteljima bendova poput Russian Cicles, Tides From Nebula, Pelican itd. To je sve što sam znao o njima pred cert i to sam, u suštini, i očekivao. Međutim, dobio sam mnogo više. Podarili su mi pola sata (možda i više, izgubio sam pojam o vremenu) audio-vizuelnog blaženstva. Ledniku je vokal potpuno nepotreban. Emocije izbijaju iz svakog gruva, iz svakog tona, svakog pokreta na bini. Sve to upotpunjavaju i snimci prirode na video-bimu iza leđa članova benda, koji u kombinaciji sa oštrim post metal zvukom, na trenutak deluju nežno i spokojno, a već sledećeg trenutka uznemirujuće i zastrašujuće. Lednik je istovremeno i ledeni breg i vulkanski oganj. Kad se pomeša led i oganj nastane para energije, koja se uzdigla svuda oko nas i držala nas zarobljene i neme do poslednjeg rifa. Jedva čekam neki audio format. Lednik gori.
Čin treći: Plen
Masa je počela da se osipa za vreme nastupa Lednika. Oko tridesetak duša ostalo je do samog kraja ove zvukom bogate večeri, kako bi ispratilo i alternativni post metal bend iz Rume. NOUS THAW su bili jedini gosti večeri, ali može se reći da su stali rame uz rame sa domaćinima. Možda nisam objektivan zato što su mi ovi momci sugrađani, ali svaki put kad ih slušam uživo zvuče sve sigurnije, energičnije, iskrenije. Opet, reč je o instrumentalnom bendu, usviranoj četvorci "bogatijoj" za gitaru od prethodna dva benda. Oštri rifovi i zanimljive gitarske teme uvlače nas u surovi svet koji ne možemo da promenimo. Slušajući Nous Thaw osećao sam se kao da gledam močvarnu predstavu barske zmije i žabe. Žaba beži od svog predatora, iskače iz vode, koprca se po trsci, lokvanjima i močvarnom mulju, pokušavajući da izbegne smrt. Zmija je prati u stopu. Okrzne je zubima, potekne krv. Žaba i tako ranjena ne odustaje, skače ka suvom, ka životu. Poslednji skok. Trenutak tišine, trenutak istine. Kopno, sigurnost. Iako nam Nous Thaw ne garantuje da će žaba i sledeći put izvući živu glavu, poslednjim rifovima spušta zavesu na ovo vrelo veče, ostavljajući sa smeškom sve nas koji smo navijali za malog vodozemca.
U zaključku - brutalna svirka. Bendovi, atmosfera, celokupan događaj. Ono što naročito raduje je zaista dobra posećenost, što, čini mi se, nije bila karakteristika koncerata slične tematike u prethodnim godinama. Lepo je videti da ovaj, ne toliko često viđen muzički žanr (makar ne u Srbiji), počinje da diše punim plućima među novosadskom alternativnom omladinom. Nadajmo se da će u sledećoj godini disati još glasnije. Pa makar nam, poput zmije, disao za vrat.
Kompletnu galeriju pogledajtena našoj fejsbuk stranici.
txt: Vojin Desančić
foto: Marko Eremić
U zaključku - brutalna svirka. Bendovi, atmosfera, celokupan događaj. Ono što naročito raduje je zaista dobra posećenost, što, čini mi se, nije bila karakteristika koncerata slične tematike u prethodnim godinama. Lepo je videti da ovaj, ne toliko često viđen muzički žanr (makar ne u Srbiji), počinje da diše punim plućima među novosadskom alternativnom omladinom. Nadajmo se da će u sledećoj godini disati još glasnije. Pa makar nam, poput zmije, disao za vrat.
Kompletnu galeriju pogledajtena našoj fejsbuk stranici.
txt: Vojin Desančić
foto: Marko Eremić
↧
↧
Future Inc.
Početkom svibnja održan je 11. londosnki Sci-fi film festival. Osim zanimljivog programa, Sci-fi London tradicionalno održava i 48 Hour Film Challenge. Zadatak je svakoga tko se prijavi na to natjecanje da napravi kratki film (cca 5 minuta) u dva dana. Svaki tim koji se prijavi dobije naslov, nekoliko dijaloga te listu predmeta koji se moraju vidjeti u filmu i potom su prepušteni sami sebi. Naravno, poželjno je da natjecatelji već imaju neku ideju, da su pripremili opremu i izvidili lokacije prije prijave.
Rezultati su zapravo fascinantni i često se iz tih kratkih filmova izrode ugovori za cijelovečernji film. Gareth Edwards je osvojio prvo mjesto 2008. godine, iz produkcijske kuće Vertigo films su mu ponudili ugovor i nastao je film Monsters– pristojan SF film koji je osvojio nekoliko nagrada.
Pogledajte sada prvonagrađeni film vidjet ćete da se radi o solidnom ostvarenju koje je potencijalno solidan materijal za dobre filmove koje bi mogli gledati i u kinu.
↧
Kakva je bila 2016. u književnosti
Kazuo Išiguro je u romanu „Ostaci dana“ napisao kako je veče najbolji deo dana jer je posao urađen i tada je moguće dići sve četiri u vis i uživati. Analogijom bismo mogli doći do toga kako je decembar najbolji deo godine (ne samo zbog praznika) jer onda može da se povuče crta i sagleda sve ono što je urađeno, a zatim, dok napolju provejava sneg, da se sedne uz toplu peć i uživa uz neku od knjiga koje su obeležile ovu godinu.
Bilo je mnogo lepih trenutaka u književnoj 2016. godini – objavljeno je mnogo novih knjiga, dodeljeno je mnogo nagrada i zasjalo je mnogo novih zvezda na književnom nebu. Međutim, radi postizanja nekog kosmičkog ekvilibrijuma, nužno su se dešavale i tužne stvari. 2016. će zasigurno ostati upamćena kao godina u kojoj su zauvek ugasnule zvezde nekolicine književnih velikana.
Ali krenimo redom...
2016. godina je godina značajnih književnih jubileja. U njoj smo obeležavali 400 godina od smrti dva književna Velikana koja su napravila preokret u književnosti prvo u svojim matičnim kulturama, a onda i šire – Šekspira i Servantesa. Zatim su se obeležile i stogodišnjica smrti Henrija Džejmsa, 75-godišnjice smrti Virdžinije Vulf i Džejmsa Džojsa, 25-godišnjica smrti Grejema Grina, ali i 200 godina od rođenja Šarlote Bronte, 150-godišnjice rođenja Beatriks Poter i H. Dž.Velsa i stogodišnjice rođenja Roalda Dala i Širli Džekson. Svi ovi autori su nam u amanet ostavili pravo blago, koje će, nadamo se, i kada nas (mene koji pišem ovo i vas koji čitate) više ne bude bilo, nastaviti da sija istim sjajem.
Mnoga svetski poznata i priznata spisateljska imena su u ovoj godini objavila svoja nova dela. Evo nekoliko dela koja su obeležila ovu godinu, a čiji autori su već prevođeni kod nas:
Annie Proulx– Barskins
Aravind Adiga– Selection Day
Don DeLillo– Zero K (“Nula K”, Geopoetika)
Emma Donoghue– The Wonder
Graham Swift– Mothering Sunday
Ian McEwan - Nutshell
Irvine Welsh– The Blade Artist (četvrti deo priče o Marku Rentonu, junaku romana/filma „Trainspotting“)
Jhumpa Lahiri– In Other Words
Jonathan Safran Foer– Here I am
Julian Barnes– The Noise of Time (“Šum vremena”, Geopoetika)
Maggie O’Farrell– This Must Be the Place
Michael Chabon– Moonglow
Philippa Gregory – Three Sisters, Three Queens
Yann Martel– The High Mountains of Portugal (“Visoke planine Portugalije”, Laguna)
Zadie Smith– Swing Time
Osim ovih, dva romana su posebno zainteresovala čitalačku publiku ove godine. Roman Elizabet Straut“Zovem se Lusi Barton” (Booka) govori o disfunkcionalnoj porodici i odnosu između majke i ćerke. “Belgrejvija” (EvroBook) Oskarovca Džulijana Felouza je posebno zainteresovala čitaoce jer je autor ove knjige radio na scenarijima za “Gosford park” i “Downtown abbey”.
U ovoj godini su u svetu objavljena i dva naslova iz projekta Hogart Šekspir: „Hag Seed“ Margaret Atvud i „Shylock is my Name“ Hauarda Džejkobsona. Izdavačka kuća Hogart je pokrenula ovaj projekat sa ciljem modernizacije Šekspirovih drama, i u njega su uključeni mnogi veliki pisci. Margaret Atvud je modernizovala Šekspirovu „Buru“, a Džejkobson „Mletačkog trgovca“. IK „Laguna“ ima otkupljena prava na dela iz ovog projekta i do kraja godine bi „Šajlok“ trebao da se pojavi u našim knjižarama. Ove godine je u Srbiji objavljen prvi roman iz ovog projekta: „Procep u vremenu“ Dženet Vinterson, odnosno, Šekspirova „Zimska bajka“.
Ljubitelji SF, EF, ostale fantastike, horora ili žanrovske književnosti ni ove godine nisu dobili u svoje ruke nastavak “Pesama leda i vatre”, ali su mogli da uživaju u sledećim naslovima:
Amie Kaufman & Jay Kristoff – Gemina (The Illuminae Files 2) (prvi deo je objavio Urban Reads)
Blake Crouch – Dark Matter
Brendon Sanderson– Calamity (Reckoners 3)
Brandon Sanderson– The Bands of Mourning (Mistborn 6) (prva tri dela objavila Laguna)
China Mieville– This Census-Taker
Erika Johansen– The Fate of the Tearling (The Queen of the Tearling 3) (prvi deo objavila Laguna)
Guy Gavriel Kay– Children of Earth and Sky
Joe Abercrombie– Sharp Ends (First Law World 7) (Laguna do sada objavila četiri knjige)
Joe Hill– The Fireman
Justin Cronin– The City of Mirrors (Passage 3) (Laguna objavila prva dva dela)
Leigh Bardugo– Crooked Kingdom (Six of Crows 2) (Urban Reads objavio prvi deo)
Maggie Stiefvater– The Raven King (The Raven Cycle 4)
Marie Lu – The Midnight Star (The Young Elites 3) („Zvezda ponoći“, Urban Reads)
Mark Lawrence– The Wheel of Osheim (The Red Queen’s War 3)
Michael J. Sullivan– Age of Myth (Legends of the First Empire 1)
Naomi Novik– League of Dragons (Temeraire 9) (Vulkan objavio prva tri dela)
Pierce Brown–Morning Star (Red Rising 3) („Zvezda zore“, Urban Reads)
Sabaa Tahir – A Torch Against the Night (An Ember in the Ashes 2) (Vulkan objavio prvi deo)
Scott Lynch – The Thorn of Emberlain (Gentleman Bastard 4) (Laguna objavila prva dva dela)
Stephen King – End of watch (Bill Hodges Trilogy 3) (Vulkan objavio prva dva dela)
Steven Erikson – Fall of Light (The Kharkanas Trilogy 2)
Terry Brooks – The Sorcerer’s Daughter (The Defenders of Shannara 3) (Vulkan je objavio originalnu trilogiju, a Miba Books objavljuje trilogiju „Postanje Šanare“)
Victoria Aveyard – Glass sword (Red Queen 2) („Stakleni mač“, Urban Reads)
Posebna ovogodišnja poslastica je nov nastavak priče o Hariju Poteru – “Hari Poter i ukleto dete” (EvroBook) koji predstavlja dramski tekst koji su napisali Dž.K. Rouling, Džek Torn i Džon Tifani.
Domaće izdavačke kuće vredno prate dešavanja na svetskoj književnoj sceni, otkupljuju prava na aktuelne knjige i prosleđuju prevodiocima koji marljivo rade svoj deo posla. Zahvaljujući njima, naši knjiški moljci ne zaostaju puno za svetskim čitalačkim telom. Mnogi ovogodišnji naslovi su već objavljeni kod nas, a isto tako će velik broj biti objavljen u dogledno vreme.
Što se domaće književnosti tiče, i tu je bilo mnogo novih izdanja, a između ostalih svoje nove romane su u 2016 godini promovisali:
Darko Tuševljaković– Jaz (Arhipelag)
Đorđe Milosavljević– Sentimentalne zavere (Laguna)
Marko Šelić Marčelo– Malterego - Knjiga prva: Rubikova stolica (Laguna) („rimejk“ izdanja iz 2012, koje je prerađeno u roman)
Mina D. Todorović– Vir svetova 3: Magma (PortaLibris)
Miomir Petrović– Kuća od soli (Laguna)
Nebojša Petković– Poslednji grad 3: Izdaja (Porta Libris)
Svetislav Basara– Andrićeva lestvica užasa (Laguna)
Vladimir Arsenijević– Ti i ja, Anđela (Laguna)
Vladislav Bajac– Hronika sumnje (Geopoetika)
Zoran Živković– Tumač fotografija (Zavod za udžbenike)
Željko Obrenović– Kameno jezero (Kontrast izdavaštvo)
U 2016. godini dodeljene su i mnoge nagrade. Neke su nas ostavile bez teksta, a neke su bile očekivane. Ona koja i dalje izaziva mnoge polemike jeste Nobelova nagrada, koja je otišla u ruke Boba Dilana.
Evo kratkog pregleda nekih od najznačajnijih svetskih književnih nagrada koje su dodeljene u ovoj godini:
Nobelova nagrada: Bob Dylan
Bukerova nagrada: Paul Beatty – The Sellout
Bukerova internacionalna nagrada: Han Kang – The Vegetarian („Vegetarijanka“, Dereta)
Pen/Fokner nagrada: James Hannaham – Delicious Foods
Pulicerova nagrada: Viet Thanh Nguyen – The Sympathizer
Kosta nagrada za knjigu godine: Frances Hardinge – The Lie Tree („Drvo laži“, Laguna)
Sajt Goodreads svake godine dodeljuje „Choice Awards“, nagrade za najbolje knjige u 20 kategorija. Glasačko telo čine sami čitaoci, tj. registrovani članovi sajta. Ove godine je pristigao 3.564.131 glas. Evo pobednika u najznačajnijim kategorijama:
Fikcija: Liane Moriarty – Truly Madly Guilty
Misterija i triler: Stephen King – End of Watch
Istorijska fikcija: Colson Whitehead – The Underground Railroad
Fantazija: J.K.Rowling, John Tiffany & Jack Thorne - Harry Potter & the Cursed Child („Hari Poter i ukleto dete“, EvroBook)
Romantika: Coleen Hoover – It Ends with Us
SF: Pierce Brown – Morning Star (Red Rising 3) („Zvezda zore“, Urban Reads)
Horor: Joe Hill – The Fireman
Memoari i autobiografija: Paul Kalanithi – When Breath Becomes Air („Dah života“, Laguna)
Prvi roman Goodreads autora: Alwyn Hamilton – Rebel of the Sands („Pustinjska pobunjenica“, Urban Reads)
YA fikcija: Ruta Sepetys – Salt to the Sea
YA fantazija: Sarah J. Mass – A Court of Mist and Fury
One koji su naklonjeniji SF, EF i sličnoj literaturi interesovaće dobitnici sledećih nagrada:
Hugo nagrada: N. K. Jemisin - The Fifth Season
Nebula nagrada: Naomi Novik – Uprooted
Lokus nagrada za naučnu fantastiku: Ann Leckie – Ancillary Mercy
Lokus nagrada za fantaziju: Naomi Novik – Uprooted
Nagrada Artur Klark: Adrian Tchaikovsky – Children of Time
U Srbiji su u toku 2016 godine dodeljene sledeće nagrade:
Nagrada „Miroslav Dereta“: Branka Selaković – Glineni kralj (Dereta)
Nagrada „Meša Selimović“: Milisav Savić – La sans pareille (Agora)
Nagrada „Isidora Sekulić“: Svetislav Basara – Anđeo atentata (Laguna)
Nagrada „Stevan Sremac“: Ljubica Arsić – Rajska vrata (Laguna)
NIN-ova nagrada: Dragan Velikić – Islednik (Laguna)
Kočićevo pero: Vule Žurić – Republika Ćopić (Službeni glasnik)
Portalibrisov konkurs „Vrata Knjige 2016“: Danica Bogojević – Tajna iskre (Portalibris)
Nagrada „Politikinog zabavnika“: Ivana Lukić – (Ne) pitaj me kako sam (Kreativni centar)
Književnost često služi kao inspiracija i filmovima i serijama. U 2016. godini smo imali priliku da pogledamo niz interesantnih ekranizacija:
Alisa iza ogledala (Alice Through the Looking Glass) po istoimenom romanu Luisa Kerola (Kontrast izdavaštvo)
Američka pastorala (American Pastoral) po istoimenom romanu Filipa Rota (Paideia)
Devojka iz voza (The Girl on the Train) po istoimenom romanu Pole Hokins (Vulkan)
Divergentni 3: Odani (Allegiant) po istoimenom romanu Veronike Rot (Urban Reads)
Dok nisam srela tebe (Me Before You) po istoimenom romanu Džodžo Mojes (Vulkan)
Dolazak (Arrival) po priči „Priča tvog života“ Teda Ćanga (zbirka „Priče tvog života“, Booka),
Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu (Miss Peregrine’s Home for Peculiar Children) po istoimenom romanu Ransoma Rigsa (Orfelin)
Fantastične zveri i gde ih naći (Fantastic Beasts and Where to Find Them) po istoimenom romanu Dž.K.Rouling (Čarobna knjiga, a u pripremi im je i objavljivanje scenarija)
Gordost i predrasude i zombiji (Pride and Prejudice and Zombies) po istoimenom romanu Set Grejam Smita (VBZ)
Hologram za kralja (A Hologram for the King) po istoimenom romanu Dejva Egersa (Booka)
Inferno (Inferno) po istoimenom romanu Dena Brauna (Solaris)
Odluka (The Choice) po istoimenom romanu Nikolasa Sparksa (Laguna)
Peti talas (The 5th wave) po istoimenom romanu Rika Jensija (Urban Reads),
Petlja (Nerve) po istoimenom romanu Džin Rajan (Urban Reads)
Sedam minuta posle ponoći (A Monster Calls) po istoimenom romanu Patrika Nesa (Orfelin)
Svetlo između okeana (The Light Between Oceans) po istoimenom romanu M.L.Stedman (Laguna)
VDDŽ – Veliki dobroćudni džin (The BFG) po istoimenom romanu Roalda Dala (Nova knjiga – Podgorica)
Što se serija tiče, 2016. godinu su obeležile sledeće ekranizacije:
Dalas ’63 (11.22.63) po istoimenom romanu Stivena Kinga (Vulkan)
Hronike Šanare (The Shannara Chronicles) po istoimenom serijalu Teri Bruksa (Vulkan)
Prostranstva (The Expanse) po istoimenom serijalu Džejmsa S.A. Korija (Laguna)
Senolovci: Instrumenti smrti (Shadowhunters: The Mortal Instruments) po istoimenom serijalu Kasandre Kler (Čarobna knjiga)
Zapadni svet (Westworld) na osnovu istoimenog filma i scenarija Majkla Krajtona.
Ono što je pored svega navedenog obeležilo 2016. godinu jeste i pronalazak neobjavljene priče H. Dž. Velsa „The Haunted Ceiling“ među Velsovim dokumentima koji se nalaze u posedu Ilinojskog univerziteta.
I ova godina je prošla u pokušaju da se razreši identitet neuhvatljive Elene Ferante. Dok čitaoce u Srbiji oduševljava prvi nastavak njene „Napuljske tetralogije“ – „Moja genijalna prijateljica“, ostatak sveta pokušavao je da otkrije ko se, u stvari, krije iza tog pseudonima. Italijanski istraživački novinar, Klaudio Gati, je putem novčanih tragova došao do zaključka kako se iza tog pseudonima kriju italijanski prevodilac, Anita Raja i njen suprug Domeniko Starnone. Naravno, do sada niko nije potvrdio ovu njegovu teoriju.
I na kraju dolazimo i do onog najtužnijeg. U 2016. godini su nas zauvek napustili:
Mišel Turnije (91), poznat po svom delu „Kralj vilovnjak“ (Mono & Manjana),
Dario Fo (90), italijanski nobelovac, poznat po romanu „Papina kći“ (Laguna),
Piter Šefer (90), britanski dramaturg poznat po dramama „Equus“ i „Amadeus“ (drama na osnovu koje je Miloš Forman snimio istoimeni film),
Harper Li (89), američka spisateljica, poznata po svom romanu „Ubiti pticu rugalicu“(Laguna),
Edvard Olbi (88), američki dramaturg, poznat po drami „Ko se boji Virdžinije Vulf“,
Viljem Trevor (88), irski pisac, poznat po romanu „Felicijino putovanje“,
Imre Kertes (86), mađarski Nobelovac, poznat po romanu „Dosije K.“ (Laguna),
Umberto Eko (84), neprevaziđeni italijanski pisac, književni kritičar, filozof,... pre svega poznat po romanu „Ime ruže“ (Vulkan),
Lenard Koen (82), kanadski kantautor, pisac i slikar, autor dva romana: „Omiljena igra“ i „Divni gubitnici“ (Geopoetika),
Pet Konroj (70), američki pisac poznat po romanima „Princ plime“ i „Veliki Santini“ koji su veoma uspešno ekranizovani.
Svi oni su, svako na svoj način, doprineli svetskoj književnoj sceni i da ih nije bilo, književnost bi bila mnogo siromašnija. Kada ovoj listi dodamo i sve one ostale poznate ličnosti koje su nas napustile, možemo sa sigurnošću reći kako nam je drago što se bliži kraj ovoj godini.
Kako ovaj godišnji pregled ne bi bio završen mračnim tonovima, evo i nekoliko interesantnih naslova koji su najavljeni za narednu godinu:
Alwyn Hamilton– Traitor to the Throne (Rebel of the Sands 2)
Jojo Moyes– The Horse Dancer
Leigh Bardugo– Wonder Woman: Warbringer (DC Icons)
MarieLu– Batman (DC Icons)
Marie Lu– Warcross (Warcross 1)
Matt De La Pena– Superman (DC Icons)
Neil Gaiman– Norse Mythology
Paul Auster– 4 3 2 1
Paula Hawkins– Into the Water
Pierce Brown– Iron Gold (Iron Gold 1)
Veronica Roth– Carve the Mark
Victoria Aveyard– King's Cage (Red Queen 3)
Da rezimiramo. 2016. godina je bila uspešna godina u svetu književnosti i izdavaštva. Obeležili su se mnogi jubileji i godišnjice, a mnogi pisci su objavili svoje nove romane ili nastavke svojih uspešnih serijala. Bili smo u mogućnosti da pogledamo mnoštvo interesantnih ekranizacija u vidu filmova i serija i da se upuštamo u polemike o tome da li Bob Dilan zaslužuje Nobela i ko je, u stvari, Elena Ferante. Odali smo počast svima onima koji su nas napustili, ali i slavili sa svim onima koji su nešto osvojili.
Praznici nam stižu. Ako niste sigurni šta da kupite nekome (ali i sebi) za poklon, odlučite se za knjigu. To je najsigurniji i najlepši poklon. Božićni i novogodišnji praznici su idealno vreme da uz neki topao napitak i dobru knjigu uživate u neradnim danima. Možda vam ovaj pregled pomogne i da ideju šta da pročitate. Neko je napisao kako čitač živi hiljadu života pre nego što umre, a čovek koji ne čita samo jedan. Imajte to na umu.
Kristijan Vekonj
↧
Suburbia poklonila – buku: Cigla in d vugla, Analizator, Ground Zero, Pestarzt
Posle sjajne svirke u petak naveče (o kojom sam se već rasprdeo ovde), groznica novosadske subotnje večeri me dovlači u staru, dobru Kinesku četvrt. Nažalost, druga vrsta groznice je odvukla neke članove najavljenih bendova pod jorgan. Ipak, organizatori i bendovi su se momački iscimali da nađu adekvatnu zamenu i spreče grip da uništi veče koje je obećavalo dobar provod za sve ljubitelje ekstremnog zvuka.
Stižem u klub Suburbia oko pola 11, već napola pomiren sa činjenicom da sam propustio veći deo nastupa prvog benda. Međutim, unutra me čeka pusta bina i osuta ekipa. Grip je po svoj prilici podivljao pred kraj godine. Okupljeni, iako malobrojni, deluju nasmejano. Prilazi Franc iz Analizatora, nudi flašu iz koje se cakli rakija. Popijem, valja se, red je. Saznajem da Acroholia neće nastupiti jer su se porazboljevali. Ovi grajnd veterani su napravili strašnu žurku letos na OKP festivalu, pa sam se ponadao reprizi. Šteta. Umesto njih, nakon pola sata blejanja, prošaranog negodovanjem našeg fotografa zbog toga što nema vinjaka u aperitiv baru, na binu se penju CIGLA IN D VUGLA. Čim sam video ove Beograđane u majicama Negative Aproach-a i Judge-a, bilo mi je jasno da sledi izuvanje. Posle prve dve pesme sam skontao da mi je ime benda poznato i da sam pre neku godinu odslušao njihovo prvo izdanje (naknadnom proverom utvrđeno je da se prvi album zove „Kontraevolucija“), nakon čega su izbacili i EP prošle godine. Sećam se da sam se preslušavajući „Kontraevoluciju“ prijatno iznenadio, a prijatno iznenađenje doživeo sam i na svirci. Momci ne vuku korene sa tla plodne panonske ravnice, ali oru za sve novce! Pun gas! Sviraju žestok hardkor pank i propagiraju positive mental attitude ideologiju. Iz njih ključa energija, sviraju brzo, sviraju glasno i jasno, trudeći se da svima stave do znanja da verujući u sebe možemo sve. Jedina loša stvar bila je siromašna publika. Stvarno je šteta što je ovakav bend ispratilo svega nekolicina ljudi. Ako vam se ukaže prilika da ih čujete, ne budite lenji, bacite uvo. Stvarno vredi overiti.
Upućenima u našu grajnd scenu ne moram posebno da predstavljam ANALIZATOR. Ova vesela družina već godinama unazad rovari po dubokom underground-u, ali uvek je pravo osveženje čuti njihovu krljačinu uživo. Poslednji put sam ih slušao pre pet godina u Rumi, tako da sam s nestrpljenjem čekao da se nameste i razmrljaju vazduh brutalnošću. Cigla In D Vugla su me ubacili u brzinu, a Analizator je dodao gas. Blast bitova na izvoz, imao sam osećaj da će se raspasti bubnjevi od siline. Distorzija pršti, propraćena neartikulisanim i poluartikulisanim urlicima, a sve to obojeno interesantnim tekstovima na koje smo navikli od Novosađana. Gitarista Alen, koji je za ovu priliku bio zadužen i za celokupnu vokalnu izvedbu, posvećivao je pesme prisutnima, tako da je bilo onih počašćenih sa svega nekoliko sekundi, ali i onih koji su na poklon dobili čak minut ili dva besprekornog ludila. Poslednju pesmu Alen je posvetio pevaču Analizatora, koji je zbog bolesti propustio nastup vlastitog benda. Njegov nedostatak se osetio, ali je uspešno zamaskiran iskustvom ovih prekaljenih grajndkor mudraca.
Ljudi su polako počeli da pristižu tokom nastupa Analizatora, pa je Suburbia solidno popunjena dočekala GROUND ZERO. Takođe domaćini koje ne treba posebno predstavljati – skoro dve decenije ovaj pokretni haos ljušti bine po klubovima širom Srbije, a i šire (između ostalog, CV im krasi i turneja po Rusiji). Ground Zero broji čak šest članova, pa su dvojica vokalista morali da se spuste među posmatrače, kako bi bezbrižnomogli da divljaju na bezbednoj udaljenosti od gomile kablova na skučenoj bini. I njih sam poslednji put slušao u Rumi, tamo negde 2008. godine. Čini mi se da je takođe bilo praznično doba i čini mi se da su iskidali isto kao što iskidali i ovaj put. Odsvirali su deo svog bogatog dijapazona, predstavljajući nam zaraznu mešavinu hardkor panka, det metala, metalkora, tu i tamo i blek metala. Svega tu ima i sve je ekstremno brzo, a tu brzinu nisu usporili ni iritirajući tehnički problemi sa mikrofonima. Novosađani su od Ground Zero očekivali ludnicu, a ovi su im,po ko zna koji put, ludnicu nesebično podarili.
Za poslednji nastup smo se načekali. Iz nekog razloga (pretpostavljam u cilju rešavanja nastalih tehničkih problema) naišli smo na zastoj, pa su PESTARZT krenuli tek nešto pre dva sata iza ponoći. Polako me je stezao umor i hvatala nervoza, te sam jedva dočekao da ova somborska ekipa počne sa svirkom. Pestarzt iza sebe ima dva studijska DIY izdanja (od čega jedan split sa češkim Kronstadt-om) i više od 50 koncerata za samo dve godine postojanja. Prangijali su svuda po Evropi, a ove godine su imali zajedničku evropsku turneju sa bendom P.R.S.O. Zaista impresivan staž. U Suburbiji su pokazali zbog čega su toliko „traženi“. Kako sami za sebe kažu, sviraju hardkor pank sa uticajem krasta. Kako god oni to nazivali, ono što su predstavili Novosađanima je, ukratko - čisto nabadanje! Gomilom decibela, brzine i mraka, momci iz Sombora su lepo zaokružili ovu ekstremnu novogodišnju predstavu.
Sve u svemu, koncertno blistav vikend u Novom Sadu. Bučno se završila ova 2016. godina, nadajmo se da će i naredna biti podjednako glasna.
Piše: Vojin Desančić
Foto: Marko Eremić
↧
On Tour završili turneju u Novom Sadu
Novosadski "Škripa pub" je pre nekoliko dana, tačnije 23. decembra ugostio beogradsku super grupu On Tour, čije članove čine Ivana Smolović (Ika), Vladimir Marinović (Ventolin) i Marko Ćebić (Mothership Orchestra). U okviru turneje povodom petogodišnjice postojanja ovog sastava, sa završnicom u Novom Sadu, bili su gradovi Umag, Trst, Zagreb i Beograd. Za ovih 5 godina uspeli su da izdaju 2 albuma, da održe gomilu koncerata i snime nekoliko video spotova, između ostalog.
Škripa pub, iako ne preterano velik prostor (u tom delu gde se održala svirka), do tavanice je bio pun dobre energije i ljudi koja se okupila da sluša ovaj domaći "strani" bend. Iako sam upoznata sa opusom On Tour i slušam ih već više godina, ovo je zapravo prvi put da ih slušam uživo, i, kako se kaže, ko čeka taj i dočeka, a ja sam dočekala jedan predivan, čudesan sklop troje izvanrednih muzičara, od kojih svako od njih različitim izražajnim sredstvima (muški i ženski vokali, gitara, mandolina, usne harmonike, etc) doprinosi muzici koju stvara. Utisak koji odaju izvodeći svoje pesme, kao i obrade, jeste da je to, na neki način, "ventil" za ekspresiju ogromnog talenta. Vokali, iako različiti, se toliko savršeno slivaju, prepliću i dopunjuju, da ne bih imala nikakav problem da je koncert trajao i tri puta duže. Čitavom utisku doprinela je i već pomenuta veličina prostora u kom je atmosfera bila prilično intimna i jedinstvena, kao da se svi mi fanovi vrlo dobro međusobno poznajemo, zahvaljujući upravo muzici On Tour koja nas je zbližila i okupila. Uživanje okupljenih u zvucima indie, folk rocka, americane, bluesa i tako dalje, bilo je očigledno, a ogledalo se u pevušenju, pa i nadpevavanju, zatim cupkanju, njihanju i generalnom oduševljenju ovim bendom. Temperament njihovih tekstova, kao i izvedba, vraćaju dobro raspoloženje, a onima koji su već dobro raspoloženi pojačavaju osnovno osećanje. Bogati zvuk mandoline retko se može čuti u današnjoj muzici (iako se u srednjovekovnoj, a naročito renesansnoj evropskoj muzici mandolina koristila redovno i bila nezaobilazna u orkestru ili kao jedini instrument na kome se muzicira), no baš ovaj instrument na neki način predstavlja neobičnu okosnicu muzike On Tour. Virtuozno izvođenje na gitari zavodilo je publiku sve vreme. Što se tiče učešća usnih harmonika, čini mi se da bi na tome i Bob Dylan iskreno zavideo. Drago mi je da sam konačno imala prilike da slušam ovaj bend uživo, o kom imam visoko mišljenje i koje su oni uspeli da opravdaju i više nego dovoljno.
On Tour uskoro planira nove pesme, nov album i novu turneju. Njihov dosadašnji opus može se preslušati na njihovoj bandcamp stranici www.forontour.bandcamp.com.
Tamara Fijat
↧
↧
Božo Pardovicki (Hammer and Tongs): Radim ono što volim, živim metal i rok - to je moj život
Božo Pardovicki je organizator velikog broja svirki, tour-menadžer, vozač i vodič bendova koji sa svih strana Evrope gostuju po zemljama Balkana. Njegova organizaciono-promoterska kuća „Hammer and Tongs“ je do sada sarađivala sa dosta bendova, organizovala klupske svirke i uzimala učešća u organizovanju festivala. Ako imate bend ili ste vlasnik kluba, obratite mu se ili putem poruka na „Facebook“ strani ili putem mejla.
Kako si i zašto došao na ideju da pokreneš "Hammer and Tongs"?
Radio sam u nekoliko agencija pre „Hammer and Tongs“, a zbog svih sranja i neslaganja sam napustio sve i osnovao svoju. Iskreno, ponosan sam na to - sad radim pametnije jer su godine iskustva iza svega.
Koliko je organizatorski i promoterski posao stresan, šta su dobre, a šta loše strane?
Koliko je organizatorski i promoterski posao stresan, šta su dobre, a šta loše strane?
Stresan je svakako: kad voziš bend koji se ne pridržava ugovora ili dogovora, to je katastrofa. Dobra strana je što sam upoznao stvarno puno ljudi, nadasve dobrih i poštenih. Imaš situaciju na aerodromu da svi plačemo od tuge što se rastajemo. Što se loših strana tiče... pa, mislim da ih nema.
Da li otprilike znaš sa koliko si bendova do sada sarađivao?
Pa, sigurno sam odradio preko 70 turneja, a od toga sam do sad lično odvezao 30 do 35 bendova. Aktivno srađujem sa preko 100 bendova što se tiče promocije i organizovanja svirki.
Da li je neki od bendova koje si vodio imao preterane ili nerealne zahteve?
Ima tu svega - sigurno dnevno odbijem 1 ili 2 benda jer se ne želim natezati sa njima. Samo primer u mom poslu: bend koji nema label, nema barem 2-3 klipa na Youtube-u, a svira 10-15 godina, traže od mene 200 evra + plaćeno prenočišće + hranu i prateće troškove, to otkačim u roku od odmah. Koliko vrediš - toliko i dobiješ i to je to.
Kako se snalaziš sa vlasnicima klubova: da li su većinom OK ili ima i onih koji su teški za saradnju?
Kako se snalaziš sa vlasnicima klubova: da li su većinom OK ili ima i onih koji su teški za saradnju?
Vidi, volim balkanske turneje jer su najbolje - manji bendovi tu dobiju najviše. Na zapadu svaki klub košta od 100 do 200 evra. Na Balkanu se dobro jede i pije, bude ljudi na koncertima. Svi vlasnici klubova sa kojima sam sarađivao su OK, nikad nisam imao problema, ali baš nikada . Sa drugim klubovima jesituacija bila posve drugačija: pošlješ predlog za 100 bendova, prihvate 1. Zašto – ne znam. Posle vidim „event“ u klubu, svira jako loš bend.
 |
| Božo i Toni |
Kakva je generalno posećenost na svirkama? Pošto svi znamo da broj varira od 5, pa do 105 posetilaca, šta misliš da utiče na to?
Ljudi, u suštini, vole koncerte. Sada bi trebalo da se zapitamo zašto je nekad malo ljudi na koncertima. Pa, za to prvo optužujem same lokalne, domaće bendove jer oni su pokretači svega, a njih nema da podrže neki koncert. Zamisli koliko bendova ima, na primer u Novome Sadu ili u Zagrebu: da 2 člana iz svakog od njih dođu na neki koncert - koliko bi ljudi to već u startu bilo? Mi smo nekada išli 500 kilometara vozom na neki koncert: „Bloodbath“ u Novome Sadu , „Heller“ i „Bombarder“ u Sarajevu. Putovalo se, čini mi se, ceo dan. Danas su ljudi lenji, bolje im je da piju jeftino vino ispred kluba, nego da uđu unutra na svirku. Uviek sam govorio: „Ne moraš platiti kartu, al' dođi na koncert“. Šta uraditi da se poveća broj posetilaca? Ne znam, stvarno. Ali verujem da im rok ne teče venama, da ga nemaju u srcu. To su samo glumci.
Koja je najveća razlika između toga kada bendove vodiš po zemljama bivše Jugoslavije i kada ih vodiš po drugim državama?
Koja je najveća razlika između toga kada bendove vodiš po zemljama bivše Jugoslavije i kada ih vodiš po drugim državama?
Razlika je velika: balkanska raja bolje prihvati bend, bolje se pije, više se luduje, dok je na zapadu to malo teže jer su ljudi tamo, pretpostavljam, zasićeni od koncerata.
Kako zemlje bivše Jugoslavije vide benovi iz drugih zemalja?
Pa, gledaj - kod nas je ipak manje koncerata nego na zapadu, manje velikih bendova ovde gostuje, ali svaki manji voli doći. Svi oni već znaju da je bolje, veselije jer, ipak smo mi Balkanci. Hahaha, ali uvek ih prvo naučimo kako da psuju!
Pa, gledaj - kod nas je ipak manje koncerata nego na zapadu, manje velikih bendova ovde gostuje, ali svaki manji voli doći. Svi oni već znaju da je bolje, veselije jer, ipak smo mi Balkanci. Hahaha, ali uvek ih prvo naučimo kako da psuju!
Učestvovao si i u organizovanju festivala - šta bi mogao o takvom iskustvu da napišeš?
Ponosan sam na saradnji na „Metalhead Meeting-u“ u Bukureštu koji je odličan festival. Na njemu je sviralo mojih 14 bendova. Evo, već treću godinu zaredom radim „Extreme Stage“ u Češkoj na „Under Dark Moon“ festivalu. Takođe sam učestvovao na „United Metal festivalu“ u Novome Sadu - lepo iskustvo kada sve ide po planu. Kad su svi sretni, ja sam još više.
Ponosan sam na saradnji na „Metalhead Meeting-u“ u Bukureštu koji je odličan festival. Na njemu je sviralo mojih 14 bendova. Evo, već treću godinu zaredom radim „Extreme Stage“ u Češkoj na „Under Dark Moon“ festivalu. Takođe sam učestvovao na „United Metal festivalu“ u Novome Sadu - lepo iskustvo kada sve ide po planu. Kad su svi sretni, ja sam još više.
Da li uopšte vredi gubiti zdravlje radeći ovo što ti radiš?
Hahah, naravno. Evo, baš sad ležim u krevetu već 10 dana zbog problema sa leđima. Puno se vozi, a malo spava. Ipak, radim ono što volim, živim metal i rok - to je moj život. Najsretniji sam kad sretnem staru ekipu u gradovima - to je nešto neprocjenjivo!
Imaš li neku poruku za bendove i vlasnike klubova?
Imaš li neku poruku za bendove i vlasnike klubova?
Za bendove ? Pa, samo metal: derite, svirajte, borite se. Promovišite sami sebe jer vam niko neće pomoći ako ne pomognete sami sebi.
Vlasnici klubova? E, to je malo teže pitanje na koje ja ne mogu najbolje da odgovorim. Klubovi žive od koncerata, a ne ulažu u promociju ništa - ni plakate neće uraditi. Mahom je slabo sve što urade. Bendovi ili agencije sve moraju sami. Mislim da bi bilo bolje da klubovi ulažu više u promociju, kako bi na koncert došlo mnogo više publike. Ljudi piju na svirkama i tu je njihova najveća zarada.
Na kraju bih pozdravio bi sve prijatelje sa prostora bivše Jugoslavije, porucio bih im okanu proklete politike i pljuvanja jednih po drugima!
Hvala na druženju i vidimo se.
Intervju pripremio Antonio Jovanović
↧
Silent Night Deadly Night
„Silent Night, Deadly Night“ nije niti prvi a kamoli poslednji fimški pokušaj da se praznik nad praznicima hororifikuje, ali jedna mu je titula sigurna: najgluplji je u svakom slučaju. Mada, tri godine kasnije je sledio i nastavak koji je... O tome više neki drugi put! Kao moguće objašnjenje za (nenamerni) komedijantski okvir ovog, u suštini smrtno ozbiljnog šokera, je očigledni izostanak svake vrste talenata, bilo to iza, ispred ili pored kamere. No počnimo sa narativnim delom, koji možemo sumirati na sledeći način: Znači, baš ono transatlantična bozična atmosfera, svi su kao u transu koliko se raduju, "Džingl bels" od sumraka do povraćanja, plastične dekoracije tipa „Veseli Rudolf " u svakom mogučem i nemogučem kadru... ma totalno praznično ludilo mejd in Ju-es-ej!
U ovom ambijentu apsolutne harmonije upoznajemo familiju Čepmen, koja se se u kasnim večernjim satima vozika po nekoj slabo osvetljenoj vukojebini. Kad ono, pored puta maše čovek u kostimu Deda Mraza, očigledno pogođen nekom nedefinisanom nevoljom. Kakav bi, dosledno tome, to tata Čepmen bio gabor u očima sinovaca odbijajuči pomoć Deda Mrazu? Na Bozić? U svakom slučaju još ziv gabor, jer zahvaljujući neznancu u crvenom, scenu kasnije glava porodice ostaje bez glave. Mamu Čepmen zadesi ista sudbina, ali pri pokušaju da odbije atak pomahnitalog napadača, gledaoc ima još prilike da, u duhu klasične slešer tradicije, baci pogled na njeno obnaženo poprsje (solidna trojka).
Mali Bili i mlađi brat Riki ostaju netaknuti, što se za njihovu psihu i ne moze baš reći, pošto, sad živeći u sirotinjskom domu, i jedan i drugi, žestoko pate od santaklausofobije. Međutim, par godina kasnije, Bili izrasta u vidnog mladića sa betonskom isfeniranom kosom, koji za lebac zaradjuje pomažući gos´n Simsu u njegovoj prodavnici igračaka. Tokom vesele božične proslave sa kolegama, Bilijevom poslodavcu pada na pamet grandiozna ideja da svog pomočnika strpa u kostim pogađate već koga. Koji potom, naravno, ne dobiva neki žustri napad panike, niti pada u duboko katatonsko stanje ili se bar izvalja po podu pogođen sećanjem na užasno iskustvo iz detinjstva, jer protiv zakona slešer filma nema nikakve pomoći: Bili iznenada želi krv! Da bi ostvario svoj cilj, mlađani delikvent ne bira sredstva. Nebitno da li upotrebivši sanke, novogodišnja svetla ili jelenske rogove (!), nema božičnog rekvizita koji se u rukama našeg skroz pošuntavelog Bilija ne pretvori u smrtonosni instrument za kažnavanje svakog građanskog lica, koji, razume se, u duhu dedamrazovskom, nije bio valjan. I budimo iskreni, izvesni Dž ejson i Majkl, kolege iz profesije blagdanskog masovnog uništavanja ljudskog bitisanja, nisu ni približno pokazali toliku kreativnos´, uprkos (zasad) 22 ( dvadesetidva!) filmska nastupa.
Podrazumeva se da je u ovom filmskom tipu sama premisa, nebitno na skromnu varijaciju nekih detalja, nespojiva sa logikom. Ali, delom, slešer baš od toga živi, što dokazuje i više decenijska popularnost ove vrste horora, sve do dana današnjeg. Međutim, ovak´a besmislica, kao u ovom predstavniku, se u istoriji žanra ne susreće svaki dan! Majku mu, pa pođimo samo od toga da je mali Bili godinama bežao ispod kreveta samo pri slutnji da se u blizini nalazi nešto nalik dedamrazovskoj bradi, da bi se, iznenada, jedne noći tek tako pretvorio u krvoločnog ubicu nalik onom koji je desetkovao njegovu porodicu! Vodu ne pije naravno ni fakat da je Bili prvi put u životu navukao Mrazovu odoru, jer imavši u vidu njegove ranije reakcije, on to uopšte ne bi ni mogao, leptemazo! Ponavljam, u ovakvim filmovima niko ne zahteva neki razumni tok priče ili bilo š ta razumno inače, ali ovo je krajnje debilno.
Šta reći za glumu? Kakvu glumu? A ostalo? Saundtrek se sastoji od najgore vrste iritirajućeg silovanja sintisajzera (da, da, naravno znam kakve su bile osamdesete…), a od neke kao rudimentarno zategnute atmosfere smo dalje udaljeniji nego tvorevine Adama Sendlera od duhovitosti. Jedino zaista inovativni i prodorni načini lišenja života žrtava Satana Klausa Bilija su na neki način, u finom old skul maniru, delimično šarmantni, ali ni oni nisu, naravno, opravdanje da normalan čovek potroši 79 minuta svog života na ovo glupiranje. Zadnja rečenica naravno ne važi za "nenormalnike" međ´ nas, tipa ljubitelja kinematgrafskog šunda (džast lajk mi! :))
Vesele kao i sam film su dabogme i reakcije na film ukratko posle premijere anno 1984te. Razljučeni roditelji su urlajuči protestirali ispred bioskopova tražeći trenutacno ukidanje ove petljavine koja za cilj, naravno, ima samo destrukciju moralnih vrednosti I omaložavanje Božičnog praznika. Da bi im na kraju zahtev bio čak zaista odobren!. Da su bar jednostavno rekli “Film je sranje, nemo´ da ga gledate!”. Ah, Ameriko, zemljo ograničenih shvatanja neograničenih mogučnosti… Kuriozno samo kako 12 godina ranije nikome nije zasmetalo sto se u epizodi „All through the House” vesele horor antologije “Tales from the Crypt” takođe pojavljuje psihopata u klasičnom dedamrazovskom autfitu sa sekirom u ruci umesto džaka sa poklonima. Ili 1980., kad su čak dva filmska ostvarenja tematizovala Deda Mraza ubicu („Christmas Evil“ i „To All a Good Night“). Nije bilo interneta tad, pa da…
2012 je inače i „Silent Night, Deadly Night“ bio počastvovan rimejkom (ko bi rekao!), ali sem ubilačkog bradatog dede u crvenom praktično bez neke sličnosti sa originalom. Film i nije tako loš, pošto (nenamerne) budalaštine nisu prisutne, a lucidni protagonista zaista zastrašujuć.
U krugu obožavatelja horor kinematografije original uživa neki pseudo/semi klasik status, ali današnjoj široj javnosti je naravno jedva poznat. Mada, ko misli da gore od ovog ne može biti, nek´ se okuša sa drugim delom. Ja sam vas upozorio.
Kao što, vas dvoje-troje vernih čitalaca (Aj lav ju, kevo&ćale, aj lav ju, ženče, aj lav ju, komšo, aj lav ju ol!) mojih moždanih izliva na temu film, znate, nemam naviku da na kraju teksta ocenjujem filmove, ali kad bih upražnjavao tu rabotu, prvi "Silent Night" (ima ih pet komada, bez zezenja :)), bih dao sedam krvavih sanki od mogućih deset krvavih sanki. Da sam "normalan", naravno... manje od sedam krvavih sanki od mogućih deset krvavih sanki. Mnooooogo manje!
Svetovid Svarožić
↧
Retrospektiva 2016: O stripovima i drugim demonima
Tekuća godina je na izmaku (kakav kliše) i došlo je vreme za svođenje izvesnih računa – u ovom slučaju stripovskih. Većina će se složiti da je 2016. bila izuzetno teška i mučna, puna izazova, pre svega na međunarodnom planu. Izbeglice, terorizam, ratovi i Tramp su obojili ovu godinu sivim koloritima, koliko i začuđujuće veliki broj poznatih koji su napustili ovu ravan postojanja. Da pomenemo neke od njih: Zaza Gabor, kanadski glumac Alan Tik, astronaut Džon Glen, Lenard Koen, Džin Vajlder, Stiven Hil iz legendarnog Reda i zakona, Bad Spenser, Anton Jelčin iz novih Zvezdanih staza, Muhamed Ali, Prins, simpatična Doris Roberts poznata kao bakica iz Svi vole Rejmonda, Ejb Vigoda iz Kuma, Den Hegerti – Grizli Adams iz naše mladosti, Alan Rikman, Dejvid Bovi, Esma Redžepova, slikar Ljuba Popović, Donka Špiček, Velimir Bata Živojinović, Milorad Mandić Manda, Marinko Madžgalj, Dragan Nikolić... – i, naravno, Fidel Kastro. E da, i Bob Dilan je dobio Nobelovu nagradu.
No, da se okrenemo vedrijim temama – stripu.
Početak 2016. u svetu stripa obeležio je kontroverzan događaj u vezi sa jednim od najčuvenijih strip-festivala na svetu, Angulemu. Prvobitan spisak nominacija je sadržao 30 imena, među kojima se nije našao nijedan ženski autor. Spisak je izazvao otvoreni revolt kod dela žirija, kao i kod nekih od nominovanih autora. Brajan Majkl Bendis, Žoan Sfar, Denijel Klovs, Kristof Blen, Milo Manara i ostali su tražili da se njihova imena povuku iz bilo kakve veze sa festivalom. Na kraju je spisak nominacija u potpunosti odbačen, žiri je mogao da glasa za bilo koga po svom nahođenju, i nosilac titule gran prija festivala u Angulemu 2016. pripala je belgijskom umetniku Hermanu, kod nas poznatom po Džeremaji, Komanči i Tornjevima Boa Morije. Najavljene su brojne promene u sistemu nominacija, a celokupno dugogodišnje rukovodstvo festivala je, u nedostatku bolje reči, sklonjeno u stranu. Senka seksizma je pala na Angulem, ali ipak se postavlja pitanje – da li je reč o namernom propustu ili svet stripa u prošloj godini nije imao da ponudi nijednu kvalitetnu autorku? Da li treba staviti na listu nominacija nekoga samo jer je žena, i zar to onda nije još jedan vid diskriminacije? Sa takvim pogledima se složila i autorka Dilana Doga Paola Barbato, ističući u intervjuu nedeljniku "Vreme": "Što se tiče Angulema, ako imamo stotinu sjajnih autora, i svi su muškarci, to je okej – ako su najbolji. Mi, žene, nismo pande. Mi ne zaslužujemo nešto samo zbog našeg pola, jer kad bi tako bilo – stvorile bismo ono protiv čega se treba boriti. Tako da je zapravo pitanje: da li su u Angulemu bili pošteni? Da li su svi najbolji autori slučajno bili muškarci? Ako je odgovor potvrdan, onda je sve u redu. Ali, ako je neka autorka bila bolja od nekog muškarca, onda je to pogrešno."
Komikon u San Dijegu je protekao u drugačijem duhu – strahu od terorizma i nasilja. Komikon u San Dijegu je jedan od najpoznatijih i najvećih strip-događaja na svetu, pored Angulema u Francuskoj i Luka festivala u Italiji. A kako kod Amerikanaca to biva, sve u vezi sa njima je grandiozno. Ali, ovaj put je strah bio prisutan, pa su stroga pravila mnogima pokvarila užitak: kozplejeri su morali da skidaju maske na ulazu, prolaze skenere i ostavljaju dobar deo svoje (teško stečene i vredno pravljene) opreme, koja bi mogla da se iskoristi kao oružje. Okosnica festivala je bila u rukama autora, koji su panelima razvedrili nategnutu atmosferu. Sve je prošlo u znaku predstojećih ili aktuelnih serija i filmskih hitova, i tu je stvar nadišla svet stripa. Igra prestola definitivno samo delom pripada ovakvom događaju, ali je panel bio krcat fanovima. S druge strane, fanovi i autori Marvela i DC-ja su opravdali reputaciju u poslovičnim i velikim delom izrežiranim trzavicama. Nijedna strana na pripadajućim panelima nije propustila da "bocne" konkurente, ali i pored tog orkestriranog i tipično američkog cirkusa fanovi su dobili godišnju dozu novih informacija, klipova, tizera i debata o predstojećim delima, što stripovskim što kinematografskim.
 |
| Zoran Đukanović |
U Srbiji je festivalska scena ove godine bila neobično živa. Kragujevac je ponovo bio domaćin svog festivala, šestog po redu. Glavni događaj je ove godine izmešten na gradski trg, što je potez koji je privukao vidno više posetilaca, a sve je bilo u znaku obeležavanja tri decenije serijala Dilan Dog. Glavni gost je bila italijanska autorka Detektiva za noćne more Paola Barbato, koja je već drugi put gost u Kragujevcu. Paola je bila spremna i rada da svakome posveti vreme i pokazala je izuzetan duh. Opisala je sa kakvim se sve problemima Dilan suočavao u prošlosti, i pojasnila sve promene u serijalu koje je doneo novi urednik Roberto Rekioni, kao i svoju nešto intenzivniju ulogu u predstojećim avanturama. Na festivalu su se poslovično predstavili svi značajniji izdavači iz Srbije, kako panelima tako i štandovima, i publika je dobila značajne informacije o predstojećim izdanjima i planovima. Dosta toga je već realizovano, ipak je Kg ComicCon bio u junu. Marko Somborac, Igor Kordej, Jana Adamović, Sabahudin Muranović Muran i drugi autori su se pobrinuli da većina posetilaca ne ode praznih ruku, dok je publika imala priliku da čuje neke zaista zanimljive priče, poput rezimea dugogodišnje karijere našeg najpoznatijeg strip-kritičara Zorana Đukanovića i njegove poglede na strip produkciju danas, opis strip scene u Hrvatskoj od dragih nam gostiju, pozadinu nastanka Enciklopedije Zagorijana Aleksandra Đukanovića... Jedna od najposećenijih (i najdužih) tribina je bila posvećena ulozi liberala u svrstavanju stripa u šund literaturu 1971. godine tokom Kongresa kulturne akcije u Kragujevcu, spaljivanju stripova na šund-lomačama u tom gradu, kao i uticaj takozvanog Zakona o šundu na strip izdavaštvo u Srbiji sedamdesetih.
Pored Kragujevca, svoje strip festivale su veoma uspešno realizovali Herceg Novi, Zrenjanin, Leskovac, Niš, Sombor... Posebno prijateljska i domaćinska atmosfera je vladala u Pirotu tokom tri festivalska dana, sa pregršt panela i gostovanjem Željka Paheka, Dražena Kovačevića, Stevana Subića, Milana Drče, Pavla Zelića i drugih.
Sa festivala idemo pravo na filmove i serije. Već dugi niz godina je izuzetan (i, naravno, lukrativan) trend ekranizovanja stripova. Amerika, naravno, u tome prednjači svojim kapitalnim i često ispraznim blokbasterima. Ali, da donosi novac – donosi. Da je zabavno gledati – jeste. Bioskopska platna su ove godine posebno obasipana filmovima sa strip-predlošcima, posebno jer se pored dominantnog Marvela u trku uključio i DC. Ovaj potonji je bio posebno iščekivan zbog hajpa koji je stvorila najava Betmena protiv Supermena. Rezultat je ipak bio razočaravajuć, jer je Zek Snajder podbacio na većini frontova u vezi sa ovim filmom i kanonima strip junaka koje je pokušao da prebaci na film. Publika je ipak nahvalila Bena Afleka kao Betmena i Gal Gadot kao Wonder woman. (Čudesna žena? Ne leži prevod.) Dodao bih i Džeremija Ajronsa kao Alfreda, koji je uspeo da prenese tu dragocenu čar britanskog cinizma u ulozi Betmenovog batlera. Film je bio zabavan, ali ništa više od toga. Finansijski je podbacio, kada se uzmu u obzir grandiozne želje i planovi producenata. Ipak, Aflek je dobio zeleno svetlo da razvija svoj solo Betmen film, dok je Snajder (ipak) ostao na čelu franšize DC kinematografije, ali pod strogim nadzorom Geofa Džonsa, koga fanovi cene i vole. Znači da Snajder ipak ne uživa više toliku umetničku slobodu i poverenje. Bogu hvala.
Kad smo već kod DC-ja, drugi željno iščekivani hit je bio Suicide squad, sa Margo Robi kao Harli Kvin, Džaredom Letom kao Džokerom, Vilom Smitom kao Dedšotom i Karom Delavinj kao Čarobnicom. Iako daleko manji promašaj od BvS, i Odred je žestoko razočarao fanove do te mere da su producenti počeli da optužuju kritičare, a posebno rottentomatoes.com, za zaveru protiv DC-ja u korist Marvela. Ipak, Marvel (zasad) pravi bolje filmove – deal with it, i maknite Snajdera. Odred je dospeo na metu kritike pre svega zbog odsustva bilo kakve stvarne priče, koliko i zbog Kare Delavinj, koja, realno, ne zna da glumi. Ipak, Odred je uspeo da vrati uložen novac i da zaradi petostruko više, što je san koji BvS tek treba da dosanja.
Od značajnih filmskih ostvarenja ostaju nam oni iz kuhinje Marvela. Prvo, treba pohvaliti relativno low-budget Dedapoola, sa Rajanom Renoldsom, koji je uspeo da u velikoj meri ispoštuje fanove. Film je zabavan, duhovit, poštuje kanonske principe Deadpoola u meri koliko je to moguće i normalno. A i imali smo prilike da vidimo (odnosno, čujemo) Stefana Kapičića u jednom holivudskom strip-blokbasteru.
Znatno budžetniji i zahtevniji je svakako Kapetan Amerika 3: Građanski rat, koji je uspeo na svim poljima gde je Snajderova papazjanija podbacila. Preneo je dušu solidne priče, sa dostojnim zapletom i gorko-slatkom završnicom. Film je lako mogao biti i Osvetnici 3, jer dobijamo skoro celu ekipu iz prethodnih nastavaka, ali ovde je ime najmanje bitno. Film je, što je najbitnije, dobar, i uvodi pregršt novih likova i mogućnosti.
Naspram njemu, Doktor Strejndž je daleko slabiji u pogledu priče, i pored sjajne naslovne izvedbe Dejvida Kamberbača i Madsa Mikelsena kao Kejsilijusa. Problem je grandioznost zapleta, koji je trebao u stvari da bude jedan pitki origin Vrhovnog maga Marvela.
Da ne dužimo (i sa zadovoljstvom preskočimo X-mene: Doba Apokalipse, jer ne vredi o tome puno pisati), u 2017. nas očekuje opet nekoliko sličnih blokbastera, i samo možemo da uputimo molitve starim bogovima i novim da se DC opameti a Marvel ne pokondiri.
Na polju serija stvar je malo ujednačenija. Netfliksov Daredevil, druga sezona, opravdao je očekivanja, i grandiozno uveo u priču Panišera (Džon Berntal), koji je ukrao reflektore čak i glavnom junaku i zaslužio poseban serijal koji je već u fazi produkcije. Luk Kejdž, opet Netfliksov, kao i Džesika Džouns su pak nešto slabiji, posebno heroina. Luk je sjajnom muzikom i režijom izneo prvu polovinu serijala, kada stvari počinju da se razvodnjuju, dok je Džesika bila prosto dosadna. Očekuju nas Iron fist, Defendersi na okupu, kao i pomenuti Punisher, pored i treća sezona Daredevila. Poslastica.
Marvel je nastavio sa Agentima S.H.I.E.L.D.A. već četvrtu godinu, i u priču uveo Ghost ridera, DC je nastavio Flasha i započeo Legends of Tomorrow, poprilično trashy koliko i zabavnim avanturama nešto manje poznatih junaka koji u Dr Who maniru jurcaju po vremenskim tokovima. DC-jeva Supergirl je bila u velikoj meri zabavna, pa fanovi nisu krili razočarenje kada je javno obznanjeno da se DC-jev svet serija i filmova neće mešati i pored dupliranja likova.
Željno iščekivan poduhvat je bila ekranizacija i serijalizacija Propovednika Garta Enisa i nedavno preminulog Stiva Dilona. A kako biva sa velikim iščekivanja, sve se često završi hladnim tušem. Serija je uglavnom podbacila, iako je na momente delovala izuzetno zabavno.
Druge novosti iz sveta stripa u 2016. na međunarodnom planu su nešto oskudnije, ako ne želimo da zalazimo u nepotrebno detaljisanje i nabrajanje svake edicije. Alan Mur je pri predstavljanju svog kapitalnog romana Jerusalem najavio povlačenje iz stripova. Smatra da je ispričao šta je imao, i da se oseća previše komotno u stripu, što smatra lošom odlikom.
Marvel i DC su skoro simultano resetovali svoje univerzume, a za uspešnost tog poduhvata ipak treba preživeti sud vremena. Ovako na prvu ruku, čak i najokoreliji fanovi Marvela su izgubili interesovanje nakon događaja iz Secret warsa, koji je obeležio kraj jedne epohe. Nasuprot tome, DC-jev Rebirth pod budnim okom (opet) Geofa Džonsa je za početak pokupio odlične kritike i aminovanje šireg auditorijuma.
 |
| Galijeno Feri |
Kao što je pomenuto, Stiv Dilon je preminuo u oktobru, što je zateklo većinu nas s obzirom na to da je reč o relativno mladom autoru. S druge strane, domaći fanovi avantura Duha sa sekirom će dugo pamtiti 2. april, jer je na taj dan u 87. godini preminula legenda italijanskog stripa i jedan od tvoraca Zagora, Galijeno Feri. On je tokom 55 godina serijala nacrtao najveći broj tabli, grafički je oblikovao serijal i autor je svih naslovnica redovne serije i pratećih serijala koje su objavljene. Broj tabli se meri u desetinama hiljada, dok je broj naslovnica u stotinama. Feri je 55 godina stvarao samo za jednog junaka, i to je poduhvat koji je vredan hvale, bez obzira šta ko misli o kvalitetu njegovog crteža. Subjektivno, jer se Ferijev rad na našim prostorima posmatra skoro isključivo na taj način, reč je o autoru koji je obeležio detinjstvo velikog broja ljudi koji se danas i profesionalno bave stripom, a legije fanova ga kuju u nebesa. Addio maestro!
U Srbiji je situacija sa izdavaštvom bila razuđenija. Dok su neki izdavači zapali u očitu fazu konsolidacije i manjeg obima izdanja, neki su prolazili kroz svojevrsnu renesansu. Domaći strip, u užem smislu te reči i značenja rada domaćih autora: godinu je obeležio novi album Družine Dardaneli Pavla Zelića i Dragana Paunovića, u izdanju System comicsa, kao i turneja autora i izdavača širom Srbije i marljiv rad na prezentaciji ovog stripa. Dobar primer kako se jedno izdanje predstavlja čitaocima. Sličan pristup je imao i Modesty comics koji je objavio Karton sitiŽeljka Obrenovića i grupe autora. Na Sajmu knjiga u Beogradu u oktobru je izašao i novi album proslavljenog serijala Vekovnici, koji Marko Stojanović već godinama marljivo stvara. Novi album nosi naziv Kainov soj i osmi je po redu, a objavljen je pod logom beogradske izdavačke kuće Darkwood.
A sada, izdavači.
Darkwood je i ove godine opravdao reputaciju jednog od najvećih izdavača, što po broju izdanja što diverzitetu u ponudi. Darkwood je u toku 2016. objavio 62 stripa, dok se čeka i očekuje u najskorijem mogućem roku – do Nove godine ili neposredno početkom januara – Sendmen: Uvertira Nila Gejmana, dva (prva) albuma Korta Maltezea na ćirilici i u boji, nova knjiga Okružen mrtvima Roberta Kirkmana... Potencijal da se broj Darkwoodovih izdanja u 2016. približi broju 70 je relativno visok. Najveći izdavački bum se odigrao, naravno, tokom Sajma knjiga u Beogradu ili neposredno nakon njega. Od (subjektivno) viđenijih Darkwoodovih izdanja među tih 60 možemo da izdvojimo nekoliko. Prvo treba pomenuti tri nove knjige integrala Torgala, koje obuhvataju epizode 13–21, što čini ukupno sedam integrala koja je Darkwood objavio. Izdavač je nastavio i sa svojim manga programom, kome je pridružio izvanrednu Beležnicu smrti, planetarno popularno delo. Darkwood je zasad objavio dva tankobona Beležnice. Pored mejnstrim Marvel naslovima poput Tajne invazije i Mračne vladavine, Darkwood je iz američke produkcije predstavio izuzetnu Dugu noć veštica. Dedpul: Mrtvi predsednici i druge prodane duše, sa neverovatnom adaptacijom Draška Roganovića, koja umnogome doprinosi užitku čitanja ovog stripa, verovatno je nusprodukt uspešnosti filma o Dedpulu u bioskopima ranije ove godine. Bez obzira na sve, rezultat je veoma zabavan. Slično tome, u duhu bioskopskog hita, Darkwood se odlučio i na objavljivanje Doktora Strejndža, sa dve priče u jednoj knjizi. Šestom knjigom u serijalu Lokot i ključ Džoa Hila i Gabrijela Rodrigeza Darkwood je zaokružio celu priču koju nadasve vredi pročitati. Kad smo kod horora, jedno od poslednjih ovogodišnjih izdanja Darkwooda je bio i Jezovnik 6: Kuća na granici Sajmona Revelstrouka i legendarnog Ričarda Korbena. Ostavljamo Darkwood u planovima o širenju izdanja i željnom iščekivanju onoga za šta se nadamo da će biti ultimativno izdanje Korta na našem jeziku.
Veseli četvrtak je već punih osam godina najdominantniji izdavač italijanske Boneli produkcije u Srbiji, i kao takav objavljuje i najveći broj izdanja. Kada bi se njihova kolekcionarska izdanja dodatno razložila na pojedinačne sveske, pa potom i na stranice, broj izdanja bi bio još veći. Veseli četvrtak (u nastavku VČ) je objavio tačno 70 stripova, većinu kiosk izdanja ali i solidan broj kolekcionarskih knjiga od po nekoliko stotina stranica. A tu je i dugo iščekivani povratak Bzzzzz!-a, časopisa/glasila VČ, sa jednim stripom Dilana (inače rasprodatim), kao i Milanom Dogom, geg stripom Darka Macana. Tu je i Bonomov Čovek koji je ubio Taličnog Toma, album koji je objavljen u Francuskoj ranije ove godine povodom sedamdeset godina ovog junaka, i koji predstavlja svojevrstan fenomen s obzirom na to da je reč o Taličnom koji nije Talični. Čekirajte i biće vam jasno. U Serijalu Zagor se bližimo kulminaciji odiseje po Južnoj Americi, dok se Dilan Dog hrabro bliži periodu kada komandantsku palicu u redakciji preuzima Roberto Rekioni, što označava, nadamo se, i kvalitetnije epizode. Nova knjiga sa četiri epizode Dragonera, kao i "Obojeni program" sa Dragonerom i Zagorom u istoj priči, donose ovog novog junaka Bonelija koji polako zalazi u ozbiljnije i sigurnije vode. VČ je objavio i dve knjige Biblioteke Zagor, koja je već hrabro zašla u ono što fanovi obično nazivaju "zlatnim periodom". U knjizi 26 je objavljena čuvena priča Američka odiseja, dok u knjizi 27 Zagor stupa pred zombije i gusare u potrazi za zlatnim blagom. Posebno značajna izdanja za VČ, koja su predstavljena tokom Sajma knjiga a najavljivana cele godine, su Veliki Teks i Veliki Teks u boji. Prvi je prvo domaće izdanje Teksovih Giganata, odnosno Specijala, dok drugi obuhvata po dva albuma onoga što se u Italji zove "autorski Teks", odnosno malo promenjen pristup junaku u formi albuma u koloru, primereniji francuskom tržištu. Veliki Teks 1 donosi priču Dolina terora Roberta Raviole Magnusa, njegov poslednji rad na stripu pre smrti 1996. godine. Mnogi smatraju ovaj strip, koji je Magnus stvarao sedam godina, samim vrhuncem njegovog stvaralaštva i jednim od najbolje nacrtanih Teksova uopšte. Izdanje VČ je obogaćeno i sa oko 80 strana tekstualnih dodataka.
Posebnu uspešnost u kvalitetu je ove godine poneo novosadski Komiko, sa velikim brojem eminentnih izdanja. Drugi Omnibus Didijea Komesa, Skim Mariko i Džilijan Tamaki, Povratak jastreba osičara Eme de Jong, Modsi Tobija Damena, prve avanture Popaja, Bodoenov Arleri, Tri sene Sirila Pedrose, Legenda o IsuŽan-Lika Istina i Dejana Nenadova, uz još nekoliko najava koja mogu da nas iznenade tokom ovih poslednjih dana decembra. O većini ovih stripova je pisano i komentarisano, često panegirički. Koje onda preporučiti? Izbor je težak. Lično i subjektivno, Tri sene i Legenda o Isuje nešto što svaki ljubitelj stripa treba da pročita. Prvi je potresna priča o smrti deteta, ispripovedana na pomalo bajkovit način koji ne umanjuje njenu gorčinu, dok je Legenda punokrvni francuski strip epske priče sa dubokim korenima u narativu poput Konana.
Makondo je objavio nekoliko zaista vrhunskih dela. Prvi je svakako stripovski mejnstrim blokbaster Pogrebnik 1 Ralfa Mejera i Gzavijea Dorisona, u Francuskoj najavljivan kao novi Bluberi– preterivanje, naravno, ali to ne umanjuje da je reč o zanimljivom i kvalitetnom stripu. Drugi album koji svakako zaslužuje pažnju jeste Stradanje Diosamante, remek-delo Alehandra Hodorovskog i Žan-Kloda Gala. Nažalost, reč je o nedovršenom delu, jer je tokom crtanja drugog albuma Gal preminuo. Ali, Makondo nam donosi u integralnom izdanju ceo prvi album, deo drugog, skice i crteže Žan-Kloda Gala koji pokazuju grandioznost njegovog crteža i ono šta je ovaj strip trebao da bude, kao i Alehandrov sinopsis ostatka priče.
Izdavačka kuća Besna kobila je objavila ove godine dva grafička romana i oba su vredna hvale. Prvi je Morski vuk Rifa Rebsa, dok je Među borovima Erika Krika već predstavljen na ovom portalu.
Čarobna knjiga se u stripovsku trku uključila novim albumima Princa Valijanta u koloru – stiglo se do desete knjige, kao i naslovima Marvel produkcije starijeg i novijeg datuma u okviru edicije "Best of Marvel". Vredi pomenuti legendarnu Rukavicu beskraja, koja se na dobar način povezuje sa aktuelnim filmovima Marvela, kao i Starca Logana Marka Milara i Stiva Meknivena – postapokaliptičnu gorku avanturu sa Vulverinom u glavnoj ulozi.
Phoenix Press je nastavio sa Adamom Wildom i Lukasom, stripovima Boneli produkcije, i pridružio im Na nišanu snajpera, snažno delo Žaka Tardija.
Centar za promociju nauke je tokom Sajma knjiga predstavio i svoje jedino strip izdanje – Odravnjivanje NikaSuzenisa. Reč je o zasad jedinom doktoratu u stripu. Ali ne o doktoratu o stripu, već o duboko filozofskoj i edukativnoj raspravi o menjanju pogleda na svet i razbijanju ustaljenih normi ukalupljenosti individua u društvu, metaforički ogledanom u dvodimenzionalnosti i nepoimanju forme trodimenzionalnosti – koja je u potpunosti rađena u formi stripa. Odravnjivanje je delo koje značajno menja i poimanje stripa kao medija, jer ga podstiče da preraste ustaljenu formu nosioca priče i evoluira u nešto više. A šta više? Videćemo, ako Suzenisova ideja zaživi.
I na kraju, posle iscrpnog strip-izveštaja, šta dodati o protekloj 2016? Da li je bila uspešna po strip – jeste. Ali, u neku ruku, svaka je. Stripovi izlaze i izlaziće, nadajmo se redovno. Sada, u periodu praznika, kada pomalo zaboravljamo na ograničenja u hrani i neumerenosti, možda je vreme da kupite neki od pomenutih albuma, poklonite ih sebi ili drugome, pogledate neki od pomenutih filmova (čak i one koji nisu nahvaljeni), i uživate u stripovskoj zadovoljštini, ako mi dopustite da izrabim Džonijevu frazu.
Srećna Nova godina!
Nikola Dragomirović
↧
Rain Delay - Selenophilia
Za slušati i čitati...
Po prvi put u srBrskom metalu: nešto više od albuma - Rain Delay Selenophilia
Album Selenophilia zasvetleo je 1. oktobra 2016 kao mlad mesec na noćnom nebu koji se tog datuma pozicionirao baš u sazvežđu Vage. Astrolozi kažu da je to izuzetno dobar aspekt – ’’izbija’’ na pozitivu, usklađivanje sa sobom i drugima, zajedništvo uopšte... .Ne znam da li sve to utiče na umetničko stvaralaštvo ali neki spiritualni filing i isijavajuća energija vedrog noćnog neba svakako imaju veze sa inspiracijom koja je udahnula život pomenutom albumu.
Sasvim izvesno, pred nama je ostvarenje koje se svrstava u metal žanr. Međutim, zadržati se na takvoj odrednici podjednako je konstataciji da Ivo Andrić piše prozu. Isto tako, posvetiti se detaljnom seciranju ovog albuma, rasklopiti sve elemente iz kojih je sastavljen stilski, tematski i tehnički, neće publici otkriti ’’ono glavno’’. Čak ni ’’primirisati’’ suštini ama ni ovolicno jer nema svrhe ’’prepričavati’’ tracklist od reči do reči i od tona do tona. Ovo delo zahteva sasvim drukčiji pristup.
Jedan površan osvrt iz, takoreći, ’’ptičje perspektive’’na album Selenophilia, ostavlja dojam da se radi o komadu koji sadrži od svega po malo i ništa konkretno, a posebno ne nešto senzacionalno novo. Ali nemoguće je ne primetiti da oni koji se ’’upecaju’’ da kliknu plej, sa ’’nosača zvukova’’ puste u etar nešto krajnje prijatno za slušanje. Možda je baš taj aranžmanski i produkcijski sklad, balans između žestokog progressiv-a, melodic-death i sympho-metala ono što muzički univerzum ovog ostvarenja čini neuhvatljivim. TvrdoCOREnima verovatno zvuči previše ’’gej’’, a ’’nemetalcima’’ para uši.
Ako bismo rekli da je ovo jedno eksperimentalo ostvarenje pogrešili bismo. Ako bismo rekli da je classy i po svim prepoznatljivim metal standardima, opet bismo pogrešili. Za ovako nešto treba biti naviknut na teške distorzije ali imati uho i za harmonijske igrarije starih majstora iz nekih davnih vremena dok inspiraciju nije podsticala nikakava elektrika već samo drhtavi plamen sveće.
I taman kad prosečni slušalac (gde svrstavam i sebe) ironično pomisli da je sve ovo samo još jedan pokušaj avangardisanja kroz ’’cigu-ligu stajl’’, zasvetli Luna svojim najjačim svetlom i otkrije ponešto od one svoje ’’tamne’’ i površnom oku nepristupačne strane.
Jasno je da ne možemo sasvim uTONuti u univerzum Selenophilia-e okruženi mnoštvom zvukova spoljašnosti, i neskoncentrisani po principu ’’aj nek se rola u pozadini dok završavam nešto drugo.’’ Moramo se prepuštati natenane, bez tenzije, bez mešanja zvukova, u samoći. Za ovako nešto i slušalac se mora ’’naštimovati.’’
Retko ko je u metal muzici dosegao toliku progresivnost da sa jednim, a kamoli više albuma ’’ispiše’’ zaokruženu priču u kojoj ima materijala za ceo jedan roman i to u nastavcima. Na prstima jedne ruke mogu da nabrojim svetske primere, a u srpskom metalu nijedan do sada. Jasno je da metal muzici na našim prostorima nedostaje koncepta, a virtuoznost u ’’rljanju’’ po žicama svakako je dostigla neslućene visine u svim mogućim žanrovima. Pri svemu tome većina tekstualnu podlogu stavlja u drugi plan tako da je izuzetna retkost u besnim melodijama pronaći poeziju koja se zaista može čitati kao umetničko delo odvojeno od muzičkog konteksta.
Osvrnula bih se ovom prilikom na album iz dva dela - Universal Migrator, nastalo u okviru projekta pod nazivom Ayeron a čiji je idejni tvorac Holađanin, Arjen Lucassen. U pitanju je dugometražna rock/metal opera, sa SF tematikom, kojoj početak seže od 1995. godine i još uvek nije završena. Poslednji snimljeni deo izašao je 2013. pod nazivom The theory of everything. ’’Libreto’’ ovog projekta bavi se postapokaliptičnom situacijom i problematikom preostalog čovečanstva koje je ’’emigriralo’’ na Mars. Što je najbitnije, priča zapravo nije sukcesivna, hronološka, već kao u romanima postoji retrospektivno pripovedanje i asocijativni princip razvijanja priče čiji su stožeri pojedini likovi i njihova setna sećanja na zemaljske dane. Takođe, ima puno lirsko-filozofskih refleksija koje iz pozicije budućnosti, nakon nuklearnog rata 2084. godine kazuju o suštini ljudske prirode kao apsolutno samodestruktivnoj.
Lirski subjekat Selenophilia-e je takođe jedan ’’univerzalni migrant’’, stoga sam napravila prethodnu digresiju u vidu svojevrsnog paralelizma. Mada, on i nije baš sasvim ’’lirski’’, jer sve što je u tri nastavka ispevano, zapravo je neka vrsta memoara i putopisa začinjenih neverovatnom filmičnom imaginacijom. I sve je, kako kažu razni izvori, uistinu doživljeno diljem celog atlasa, a putnik se, kroz prizmu autorskog alter-ega, prilikom ispisivanja svojih iskustava puno poigrao sa simbolikom iz grčke i rimske mitologije i uneo mnoštvo čudesnih elemenata. Tako i muzički i tekstualni narativ isijavaju ispovednim tonom klasičnog realizma koji je suptilno ukrašen baroknom raskoši epske fantastike.
Rekla bih, ni mnogim slavnim piscima ne bi pošlo za rukom da izmaštaju tako nešto na ovako sažet način. Realni doživljaji ’’oneobičeni’’ kroz tekstualno (poetsko) izražavanje i simultani muzički performans, u potpunosti reprezentuju duh romantičarskog stvaralaštva. Romantizam u umetnosti nalazi filozofski podstrek u tzv. ’’apsolutnom duhu’’ koji teži da ima uvida u sve i pojavni svet doživljava po demijurškom, kreatorskom principu, stavljajući svoje ’’ja’’ u prvi plan. U romantizmu se, za ’’umetnost nad umetnostima’’, smatrala, naravno, muzika i mislilo se da je ona jedino u stanju da u potpunosti dočara sve duševne nemire čoveka koga ’’ova’’ i ’’ovakva’’ stvarnost s jedne strane previše dotiče, uzbuđuje, zaokuplja, a sa druge uznemiruje, podstiče na eskapizam u nepoznato i nepredvidivo. U suštini svega je težnja za idealizacijom i harmonizacijom koja, izmaštana, poput električnog pražnjenja oslobađa naglašenu osećajnost, što ’’bekstvo’’ u muziku itekako pruža. Kao glavna potka među ispisanim redovima i odsviranim notama provlači se, naravno, klasično romantičarski, motiv opsesivne zaljubljenosti, ali ovde nije u pitanju mrtva draga, već nešto sličnije Dučićevom principu idealne, nedostižne žene koja obitava u nekim nepristupačnim astralnim prostorima, a samo se u mašti materijalizuje. Ili možda se ne može baš sve svrstati u ove ’’okoštale forme...?
Ako krenemo od Selenophilia-e i zadržimo se tu, imaćemo utisak ’’nezaokruženosti’’ i nedovršenosti priče, jer učini nam se da se soundtrack prekine baš onda kada nas najviše ’’ubaci’’ u trip. Pažljiviji čitalac, pardon, slušalac, shvatiće da je taj album u stvari, za sada, poslednji deo trilogije. Ako imate dovoljno strpljenja, prepustićete se vođstvu ’’povezanih linkova’’ koji će vas uputiti na 2011. godinu i ostvarenje Slumber Recončiji narativ ima formu ratnog dnevnika. Tu se, već u ’’prvom poglavlju’’ pojavljuje Sarah Medina Tempesti, ratna novinarka, koja jednom vojniku, u jeku razornih dejstava u Veneciji, obasja život svojom ludom hrabrošću. Međutim, most između njih se ruši, a metak se probija kroz dignutu prašinu pogađajući hrabru novinarku Sve ostaje u kovitlacu magle i novo poglavlje počinje buđenjem u Beogradu.
Sve ostalo su snovidne vizije koje more ratnog veterana, zatim neprekidno traganje, čežnja, usamljenost, krivica, želja za ispunjenjem, crv sumnje i ubeđenosti da ništa nije završeno iako sve ukazuje da je to bio samo san. Najednom, nova nada, novi život, i ratni veteran vodi nove bitke kroz novi ciklus/album - OF Blood-Red and Gold. I opet se nižu neizdrživa preispitivanja dok kao glavni začin između redova provejava naglašena nostalgija i melanholija. Sve zvuči kao iskreno ispovedno obraćanje samom sebi u atmosferi mračne, usamljene noći dok se u glavi ’’prelistava’’ doživljeni, svakodnevni ’’line up’’ u vidu ’’slajdova’’ koji psihodelično proleću pred očima. Ljubav je i dalje najveće izgaranje u bivstvovanju glavnog junaka, opterećenog uspomenama, bolom i strahom.
’’Slučajni susreti, da... to je nešto što mesec uradi...’’ - svime kao da upravlja Sudbina poput neuhvatljive niti što čas nas nemilosrdno baca u najneočekivanije mračne ćoškove života te nam samo na kratko pruži titravi tračak mesečevog zrakau mračnoj noći i ...ulije beskrajnu nadu.
Tako je migrator svojim putovanjem kroz razne umetničke univerzume i svetske jezike, ’’ispevao’’ jednu neobičnu ljubavnu priču koja zahteva pažljive i strpljive slušaoce. Oni koji vole da čitaju sa muzikom u pozadini, dobili su, takoreći, pravo 2 u 1 pakovanje i... još mnogo više od toga.
Dokazano je da je tekst neodvojivi segment dobrog zvuka, kao srastao u jedno tkivo sa neslućenim muzičkim fuzijama. Čvrst koncept.
Slumber Recon, okarakterisan kao fusion melodic death, iznenađuje poigravanjima sa classic jazz elemenitma, a Of Blood-Red and Gold u jednom momentu osvežava prepoznatljiv standard disko stilom, i atmosferičnošću nalik Opeth-u, dok sa druge strane tenziju diže primetna primesa metal corea-a. U sva tri komada, posebnom doživljaju priče doprinose glasovne mogućnosti pevača. Radio- friendly voice ume naročito da dočara sentimentalne scene a čist, žestok i probojan growl, nemire, bes, razočaranost, strahove....
Kombinacijom svih ovih elemenata ostvaren je efekat izuzetnog kontrapunkta koji je, u neku ruku, čini mi se, previše komplikovan za uši današnjeg ’’uzornog slušaoca’’ metal žanrova koji očekuje da bude efektno, kratko, jasno i što bombastičnije i ’’divljačkije’’ protresen iz svakodnevice.
Da li je klasičnog postmodernog čoveka može da uzbudi ovakva renesansa?
Idejni tvorac ovog projekta u stanju je da napiše pristojan roman, i lagano osmisli kompletnu operu. Ali đavo ga je prevario da se pomalo bavi i jednim i drugim i pri tom sve to zapakuje u metal. Hello, satan is here.. Ajd’ čik udruži sve te sirove energije koje iz sveg glsa, pojedinačno, žele da iskažu sebe. A u tebi samom se bore još nekoliko (pod) ličnosti...
Za svaku umetnost je potebna kondicija, a ovaj lik baš trenira.
Kome treba dodatna vizuelizacija cele priče, ima jedan njen segment u novoizašlom spotu Dorćol late recon.
Ja sam od onih što vole da, kad pročitaju dobru knjigu, pogledaju i ekranizaciju. Ali ponekad se desi da ona bude ne baš tako verna kopija. Svakom slučaju, uverite se sami...
I sve uzmite u obzir.
Po prvi put u srBrskom metalu: nešto više od albuma - Rain Delay Selenophilia
Album Selenophilia zasvetleo je 1. oktobra 2016 kao mlad mesec na noćnom nebu koji se tog datuma pozicionirao baš u sazvežđu Vage. Astrolozi kažu da je to izuzetno dobar aspekt – ’’izbija’’ na pozitivu, usklađivanje sa sobom i drugima, zajedništvo uopšte... .Ne znam da li sve to utiče na umetničko stvaralaštvo ali neki spiritualni filing i isijavajuća energija vedrog noćnog neba svakako imaju veze sa inspiracijom koja je udahnula život pomenutom albumu.
Sasvim izvesno, pred nama je ostvarenje koje se svrstava u metal žanr. Međutim, zadržati se na takvoj odrednici podjednako je konstataciji da Ivo Andrić piše prozu. Isto tako, posvetiti se detaljnom seciranju ovog albuma, rasklopiti sve elemente iz kojih je sastavljen stilski, tematski i tehnički, neće publici otkriti ’’ono glavno’’. Čak ni ’’primirisati’’ suštini ama ni ovolicno jer nema svrhe ’’prepričavati’’ tracklist od reči do reči i od tona do tona. Ovo delo zahteva sasvim drukčiji pristup.
Jedan površan osvrt iz, takoreći, ’’ptičje perspektive’’na album Selenophilia, ostavlja dojam da se radi o komadu koji sadrži od svega po malo i ništa konkretno, a posebno ne nešto senzacionalno novo. Ali nemoguće je ne primetiti da oni koji se ’’upecaju’’ da kliknu plej, sa ’’nosača zvukova’’ puste u etar nešto krajnje prijatno za slušanje. Možda je baš taj aranžmanski i produkcijski sklad, balans između žestokog progressiv-a, melodic-death i sympho-metala ono što muzički univerzum ovog ostvarenja čini neuhvatljivim. TvrdoCOREnima verovatno zvuči previše ’’gej’’, a ’’nemetalcima’’ para uši.
Ako bismo rekli da je ovo jedno eksperimentalo ostvarenje pogrešili bismo. Ako bismo rekli da je classy i po svim prepoznatljivim metal standardima, opet bismo pogrešili. Za ovako nešto treba biti naviknut na teške distorzije ali imati uho i za harmonijske igrarije starih majstora iz nekih davnih vremena dok inspiraciju nije podsticala nikakava elektrika već samo drhtavi plamen sveće.
I taman kad prosečni slušalac (gde svrstavam i sebe) ironično pomisli da je sve ovo samo još jedan pokušaj avangardisanja kroz ’’cigu-ligu stajl’’, zasvetli Luna svojim najjačim svetlom i otkrije ponešto od one svoje ’’tamne’’ i površnom oku nepristupačne strane.
Jasno je da ne možemo sasvim uTONuti u univerzum Selenophilia-e okruženi mnoštvom zvukova spoljašnosti, i neskoncentrisani po principu ’’aj nek se rola u pozadini dok završavam nešto drugo.’’ Moramo se prepuštati natenane, bez tenzije, bez mešanja zvukova, u samoći. Za ovako nešto i slušalac se mora ’’naštimovati.’’
Retko ko je u metal muzici dosegao toliku progresivnost da sa jednim, a kamoli više albuma ’’ispiše’’ zaokruženu priču u kojoj ima materijala za ceo jedan roman i to u nastavcima. Na prstima jedne ruke mogu da nabrojim svetske primere, a u srpskom metalu nijedan do sada. Jasno je da metal muzici na našim prostorima nedostaje koncepta, a virtuoznost u ’’rljanju’’ po žicama svakako je dostigla neslućene visine u svim mogućim žanrovima. Pri svemu tome većina tekstualnu podlogu stavlja u drugi plan tako da je izuzetna retkost u besnim melodijama pronaći poeziju koja se zaista može čitati kao umetničko delo odvojeno od muzičkog konteksta.
Osvrnula bih se ovom prilikom na album iz dva dela - Universal Migrator, nastalo u okviru projekta pod nazivom Ayeron a čiji je idejni tvorac Holađanin, Arjen Lucassen. U pitanju je dugometražna rock/metal opera, sa SF tematikom, kojoj početak seže od 1995. godine i još uvek nije završena. Poslednji snimljeni deo izašao je 2013. pod nazivom The theory of everything. ’’Libreto’’ ovog projekta bavi se postapokaliptičnom situacijom i problematikom preostalog čovečanstva koje je ’’emigriralo’’ na Mars. Što je najbitnije, priča zapravo nije sukcesivna, hronološka, već kao u romanima postoji retrospektivno pripovedanje i asocijativni princip razvijanja priče čiji su stožeri pojedini likovi i njihova setna sećanja na zemaljske dane. Takođe, ima puno lirsko-filozofskih refleksija koje iz pozicije budućnosti, nakon nuklearnog rata 2084. godine kazuju o suštini ljudske prirode kao apsolutno samodestruktivnoj.
Lirski subjekat Selenophilia-e je takođe jedan ’’univerzalni migrant’’, stoga sam napravila prethodnu digresiju u vidu svojevrsnog paralelizma. Mada, on i nije baš sasvim ’’lirski’’, jer sve što je u tri nastavka ispevano, zapravo je neka vrsta memoara i putopisa začinjenih neverovatnom filmičnom imaginacijom. I sve je, kako kažu razni izvori, uistinu doživljeno diljem celog atlasa, a putnik se, kroz prizmu autorskog alter-ega, prilikom ispisivanja svojih iskustava puno poigrao sa simbolikom iz grčke i rimske mitologije i uneo mnoštvo čudesnih elemenata. Tako i muzički i tekstualni narativ isijavaju ispovednim tonom klasičnog realizma koji je suptilno ukrašen baroknom raskoši epske fantastike.
Rekla bih, ni mnogim slavnim piscima ne bi pošlo za rukom da izmaštaju tako nešto na ovako sažet način. Realni doživljaji ’’oneobičeni’’ kroz tekstualno (poetsko) izražavanje i simultani muzički performans, u potpunosti reprezentuju duh romantičarskog stvaralaštva. Romantizam u umetnosti nalazi filozofski podstrek u tzv. ’’apsolutnom duhu’’ koji teži da ima uvida u sve i pojavni svet doživljava po demijurškom, kreatorskom principu, stavljajući svoje ’’ja’’ u prvi plan. U romantizmu se, za ’’umetnost nad umetnostima’’, smatrala, naravno, muzika i mislilo se da je ona jedino u stanju da u potpunosti dočara sve duševne nemire čoveka koga ’’ova’’ i ’’ovakva’’ stvarnost s jedne strane previše dotiče, uzbuđuje, zaokuplja, a sa druge uznemiruje, podstiče na eskapizam u nepoznato i nepredvidivo. U suštini svega je težnja za idealizacijom i harmonizacijom koja, izmaštana, poput električnog pražnjenja oslobađa naglašenu osećajnost, što ’’bekstvo’’ u muziku itekako pruža. Kao glavna potka među ispisanim redovima i odsviranim notama provlači se, naravno, klasično romantičarski, motiv opsesivne zaljubljenosti, ali ovde nije u pitanju mrtva draga, već nešto sličnije Dučićevom principu idealne, nedostižne žene koja obitava u nekim nepristupačnim astralnim prostorima, a samo se u mašti materijalizuje. Ili možda se ne može baš sve svrstati u ove ’’okoštale forme...?
Ako krenemo od Selenophilia-e i zadržimo se tu, imaćemo utisak ’’nezaokruženosti’’ i nedovršenosti priče, jer učini nam se da se soundtrack prekine baš onda kada nas najviše ’’ubaci’’ u trip. Pažljiviji čitalac, pardon, slušalac, shvatiće da je taj album u stvari, za sada, poslednji deo trilogije. Ako imate dovoljno strpljenja, prepustićete se vođstvu ’’povezanih linkova’’ koji će vas uputiti na 2011. godinu i ostvarenje Slumber Recončiji narativ ima formu ratnog dnevnika. Tu se, već u ’’prvom poglavlju’’ pojavljuje Sarah Medina Tempesti, ratna novinarka, koja jednom vojniku, u jeku razornih dejstava u Veneciji, obasja život svojom ludom hrabrošću. Međutim, most između njih se ruši, a metak se probija kroz dignutu prašinu pogađajući hrabru novinarku Sve ostaje u kovitlacu magle i novo poglavlje počinje buđenjem u Beogradu.
Sve ostalo su snovidne vizije koje more ratnog veterana, zatim neprekidno traganje, čežnja, usamljenost, krivica, želja za ispunjenjem, crv sumnje i ubeđenosti da ništa nije završeno iako sve ukazuje da je to bio samo san. Najednom, nova nada, novi život, i ratni veteran vodi nove bitke kroz novi ciklus/album - OF Blood-Red and Gold. I opet se nižu neizdrživa preispitivanja dok kao glavni začin između redova provejava naglašena nostalgija i melanholija. Sve zvuči kao iskreno ispovedno obraćanje samom sebi u atmosferi mračne, usamljene noći dok se u glavi ’’prelistava’’ doživljeni, svakodnevni ’’line up’’ u vidu ’’slajdova’’ koji psihodelično proleću pred očima. Ljubav je i dalje najveće izgaranje u bivstvovanju glavnog junaka, opterećenog uspomenama, bolom i strahom.
’’Slučajni susreti, da... to je nešto što mesec uradi...’’ - svime kao da upravlja Sudbina poput neuhvatljive niti što čas nas nemilosrdno baca u najneočekivanije mračne ćoškove života te nam samo na kratko pruži titravi tračak mesečevog zrakau mračnoj noći i ...ulije beskrajnu nadu.
Tako je migrator svojim putovanjem kroz razne umetničke univerzume i svetske jezike, ’’ispevao’’ jednu neobičnu ljubavnu priču koja zahteva pažljive i strpljive slušaoce. Oni koji vole da čitaju sa muzikom u pozadini, dobili su, takoreći, pravo 2 u 1 pakovanje i... još mnogo više od toga.
Dokazano je da je tekst neodvojivi segment dobrog zvuka, kao srastao u jedno tkivo sa neslućenim muzičkim fuzijama. Čvrst koncept.
Slumber Recon, okarakterisan kao fusion melodic death, iznenađuje poigravanjima sa classic jazz elemenitma, a Of Blood-Red and Gold u jednom momentu osvežava prepoznatljiv standard disko stilom, i atmosferičnošću nalik Opeth-u, dok sa druge strane tenziju diže primetna primesa metal corea-a. U sva tri komada, posebnom doživljaju priče doprinose glasovne mogućnosti pevača. Radio- friendly voice ume naročito da dočara sentimentalne scene a čist, žestok i probojan growl, nemire, bes, razočaranost, strahove....
Kombinacijom svih ovih elemenata ostvaren je efekat izuzetnog kontrapunkta koji je, u neku ruku, čini mi se, previše komplikovan za uši današnjeg ’’uzornog slušaoca’’ metal žanrova koji očekuje da bude efektno, kratko, jasno i što bombastičnije i ’’divljačkije’’ protresen iz svakodnevice.
Da li je klasičnog postmodernog čoveka može da uzbudi ovakva renesansa?
Idejni tvorac ovog projekta u stanju je da napiše pristojan roman, i lagano osmisli kompletnu operu. Ali đavo ga je prevario da se pomalo bavi i jednim i drugim i pri tom sve to zapakuje u metal. Hello, satan is here.. Ajd’ čik udruži sve te sirove energije koje iz sveg glsa, pojedinačno, žele da iskažu sebe. A u tebi samom se bore još nekoliko (pod) ličnosti...
Za svaku umetnost je potebna kondicija, a ovaj lik baš trenira.
Kome treba dodatna vizuelizacija cele priče, ima jedan njen segment u novoizašlom spotu Dorćol late recon.
Ja sam od onih što vole da, kad pročitaju dobru knjigu, pogledaju i ekranizaciju. Ali ponekad se desi da ona bude ne baš tako verna kopija. Svakom slučaju, uverite se sami...
I sve uzmite u obzir.
Ana Bjes
↧
↧
Filmovi i serije 2016. – Šta se gledalo ove godine?
Izmače nam još jedna godina u prokrastinaciji, prave se planovi za doček nove koja će vjerovatno nastaviti niz prosječnosti sa pojedinačnim periodima turbulencija, ratova na Bliskom istoku, smrtima slavnih osoba i Fejsbuk postova koji će sve to obilježiti. Ali ne brinite, vjerovatno ćemo i sljedeće godine imati filmove i serije koji će nam skrenuti pažnju, kao što smo imali i ove. Holivud, naš dobri Samarićanin, nije štedio na pokušajima da nas razonodi, a 2016. bila je prepuna ostvarenja o kojima se pričalo (što u pozitivnom, što u negativnm smislu). HC je tu da pokuša da sumira utiske. I evo ga, naš rezime filmsko-serijske 2016. godine.
![]()
Holivud – prop'o!
Osvrnimo se, na početku, na činjenicu da je ovo bila finansijski najgora godina za holivudsku filmsku mašineriju. Broj kupljenih ulaznica u SAD-u bio je rekordno nizak, štaviše najniži u prethodnih sto godina. Publika jednostavno gubi interesovanje za filmove, a glavešine zavaljene u kožne fotelje brišu znoj sa čela, razvezuju pritegnute kravate i češu se po glavi pitajući se šta je, dođavola, krivo za ovaj fijasko? Godina iza nas bila je prepuna rimejkova i nastavaka, a gledaoci su izgleda prepoznali ove jeftine pokušaje brze zarade i zaobilazili bioskope u širokom luku.
Jedna od najudarnijih obrada filmskih klasika ove godine bio je svakako Istjerivači duhova (Ghostbusters), ovog puta u estrogenskom ruhu. Djevojke iz SNL-a pokušale su da vaskrsnu harizmu i dopadljivost originala iz osamdestih, međutim film je već sa prvim trejlerom doživio nezapamćeno negodovanje od strane bijesne rulje koja je pokušala da ga istjera iz sela vilama i bakljama. Neki su se žalili na žensku postavu, međutim većini je smetala činjenica da film jednostavno ne izgleda dobro, čak ni u trejleru. PR ekperti su situaciju okrenuli u svoju korist i odjednom je svako ko ne voli film maloumni seksista koji smatra da žene nisu ljudska bića, a kamoli duhovite. Ruku na srce, film jeste loš, ali ne zbog postave, već zbog svega ostalog. Četiri komičara su bila previše za glavne uloge, radnja je u suštini ista kao u originalu, par glumaca originalne ekipe je imalo kratko pojavljivanje i u ovom ostvarenju, međutim dali su im potpuno besmislene uloge koje nikako ne idu uz činjenicu da su oba filma smještena u istom filmskom univerzumu. Jednostavno, film je bio propast a ženska ekipa je najmanje kriva.
Jedna od najudarnijih obrada filmskih klasika ove godine bio je svakako Istjerivači duhova (Ghostbusters), ovog puta u estrogenskom ruhu. Djevojke iz SNL-a pokušale su da vaskrsnu harizmu i dopadljivost originala iz osamdestih, međutim film je već sa prvim trejlerom doživio nezapamćeno negodovanje od strane bijesne rulje koja je pokušala da ga istjera iz sela vilama i bakljama. Neki su se žalili na žensku postavu, međutim većini je smetala činjenica da film jednostavno ne izgleda dobro, čak ni u trejleru. PR ekperti su situaciju okrenuli u svoju korist i odjednom je svako ko ne voli film maloumni seksista koji smatra da žene nisu ljudska bića, a kamoli duhovite. Ruku na srce, film jeste loš, ali ne zbog postave, već zbog svega ostalog. Četiri komičara su bila previše za glavne uloge, radnja je u suštini ista kao u originalu, par glumaca originalne ekipe je imalo kratko pojavljivanje i u ovom ostvarenju, međutim dali su im potpuno besmislene uloge koje nikako ne idu uz činjenicu da su oba filma smještena u istom filmskom univerzumu. Jednostavno, film je bio propast a ženska ekipa je najmanje kriva.
Ipak, kružok filmskih studija pokazao je da sporo uči iz svojih grešaka. Lista rimejkova i nastavaka se samo proširivala kako je godina odmicala, a besramni pokušaji lake zarade uglavnom su izvlačili deblji kraj. Dan nezavisnosti: Nova prijetnja (Independence day: Resurgence) pokušao je da nam pruži nastavak priče iz 1996. Princ iz Bel-Era je donio pametnu odluku digavši ruke od kompletne katastrofe a sa njim je otišla i zabava kojom prvi dio svakako može da se pohvali. Vanzemaljci su opet uništavali svjetske znamenitosti, ovog puta ne zapostavljajući istočni dio planete jer i tamo ima finih zgrada i mostova. Ne iznenađuje porast filmskih pokušaja da u velike scene (prvenstveno scene katastrofe) uključe i metropole istočnih država, prvenstveno Kine. Ovo nije slučajno. Holivud već nekoliko godina pokušava da maksimalno vrbuje publiku iz ostatka svijeta, a dva su osnova razloga tome. Prvi, američka i evropska publika je već u velikoj mjeri zasićena istih, šablonskih pokušaja filmskih blokbastera koji svojom repetitivnom prirodom ubrzano gube prubliku kratkog raspona pažnje. Drugo, veliki finansijski priliv iz Kine i Rusije natjeraji su filmske kompanije da okrenu iglu finansijskog kompasa bliže istoku, jer svi znamo da treba primjenjivati istu formulu zgrtanja para umjesto pokušati malo promijeniti ovaj filmski status kvo u kojem se Holivud nalazi.
Godina super- i netakosuperheroja
DC i Marvel imali su produktivnu godinu, i jedan i drugi radeći na svojim filmskim univerzumima u kojima su svi filmovi povezani. Marvel je bio uspješniji od DC-a, nastavljajući tradiciju zabavnih akcionih filmova i dobro uvježbanog kreativnog tima koji ništa ne prepušta slučaju. Kapetan Amerika: Građanski rat (Captain America: Civil War) i Doktor Strejndž (Doctor Strange) bili su podjednako zabavni, dokazujući da Marvel još uvijek zna šta radi. DC je, s druge strane, poput djeteta koje ima potencijala ali još uvijek pokušava da održava ravnotežu dok hoda. Njihov najveći problem je konstantna potreba za dokazivanjem, kao i želja za takmičenjem sa Marvelom. Čak je i nakon premijere trejlera zaOdred otpisanih (Suicide Squad) Dejvid Ejer (scenarista), obraćajući se publici viknuo: Fuck Marvel! Njihova zvijezda uzdanica, pored već pomenutog „Odreda“, bio je Betmen protiv Supermena: Zora pravednika (Batman V Superman: Dawn of Justice). Iako su oba filma bila finansijski uspješna, ovi začeci DC-jevog filmskog univerzuma su u najboljem slučaju bili prosječni. Sa samo pokojim momentom vrijednim spomena, ova dva ostvarenja igraju na sigurno – prvi, agresivnim marketingom i veoma popularnom harizmom Harli Kvin koja je pobrala sve simpatije mjesecima prije prikazivanja filma, a drugi samom prostom činjenicom da će film sa Betmenom i Supermenom, kao kultnim ikonama, uvijek proći dobro (za razliku, recimo, od Čuvara glaksije ili Doktora Strejndža koji imaju daleko manji status u pop-kulturi).
Početkom godine dočekao nas je i omiljeni antiheroj ove godine dupeta utegnutog u crvene helanke i sarkazam. Dedpul (Deadpool)je takođe bio jedan od vrhunaca ove superherojske godine, dokazujući da svijet treba više rated R filmova o superherojima! Zahvaljujući upornosti Rajana Renoldsa film je ugledao velika platna i sa budžetom troduplo manjim od prosjeka za sličan film zaradio skoro 800 miliona dolara. Dedpulova privlačnost je u njegovom humoru, često i na spostveni račun (npr. šala na račun Dedpula iz X-Men početak: Vulverin), dosjetkama iz pop-kulture, prikazu necenzurisanog nasilja... Sad svi iščekuju drugi dio koji je potvrđen. Sa druge strane, treći dio nove X-Men trilogije dočekan je mlakim recenzijama. X-Men: Apokalipsa (X-Men: Apocalypse) obilovao je klišejskim prikazima heroja i negativaca, sa forsiranjem Mistik koja je odjednom veoma bitna (a bitna je jer je igra Dženifer Lorens). U ovom slučaju ostvarila se izjava Džin Grej, koju igra Sofi Tarner (za GOT fanove – Sansa), koja nagvještava sudbinu sopstvenog filma kada kaže da je treći dio uvijek najgori. Taj dio je bio proročki zabavan.
Holivud ceo muško i beo
Čini mi se da nikada nije bilo ovoliko kontroverzi oko rasizma u filmovima. Mnoštvo filmova je optuženo da forsira bjelce i dodjeljuje im uloge koje, sa aspekta kulture i zdravog razuma, pripadaju glumcima sa drugačijom količinom melanina u koži.
Bogovi Egipta (Gods of Egypt) uprkos naslovu imaju svega par glumaca druge rase. Izgleda da vrelo egipatsko sunce nema uticaja na holivudsku kožu. Gledaoci su negodovali ovaj propust, optužujući ga za rasizam već sa prvim trejlerom. Ove zamjerke su vjerovatno i jedina stvar po čemu će film (jedan od nagorih ove godine) ostati upamćen.
Slične optužbe dočekale su i Doktora Strejndža, ovog puta što je uloga Drevne dodijeljena Tildi Svinton, uloga koja je u marvelovim stripovima Tibetanac, i muško. Marvel je izdao zvaničnu izjavu da poštuje i cijeni raznolikost, kao i da je dati lik promijenjen u odnosu na onaj iz stripova. Za razliku od prethodnog filma, Doktor Strejndž je doživio veliki uspjeh i ova kontroverza je spala u drugi plan.
Biografski film Nina o muzičkoj legendi Nini Simon obilježila je, takođe, rasistička kontroverza i optužbe za blackface. Zoi Saldana je otjelovila Ninu a optužne su pljuštale sa svih strana. Saldana, kao glimica latinoameričkih korjena, trebala je da bude, pa... crnkinja. Prostetički nos i tamna šminka kako bi se postigao željeni pigment stvorili su lavinu negodovanja zbog kojih je film pao u sjenu sopstvene kontroverze postižući slab uspjeh i, u najboljem slučaju, mješovite reakcije.
Bogovi Egipta (Gods of Egypt) uprkos naslovu imaju svega par glumaca druge rase. Izgleda da vrelo egipatsko sunce nema uticaja na holivudsku kožu. Gledaoci su negodovali ovaj propust, optužujući ga za rasizam već sa prvim trejlerom. Ove zamjerke su vjerovatno i jedina stvar po čemu će film (jedan od nagorih ove godine) ostati upamćen.
Slične optužbe dočekale su i Doktora Strejndža, ovog puta što je uloga Drevne dodijeljena Tildi Svinton, uloga koja je u marvelovim stripovima Tibetanac, i muško. Marvel je izdao zvaničnu izjavu da poštuje i cijeni raznolikost, kao i da je dati lik promijenjen u odnosu na onaj iz stripova. Za razliku od prethodnog filma, Doktor Strejndž je doživio veliki uspjeh i ova kontroverza je spala u drugi plan.
Biografski film Nina o muzičkoj legendi Nini Simon obilježila je, takođe, rasistička kontroverza i optužbe za blackface. Zoi Saldana je otjelovila Ninu a optužne su pljuštale sa svih strana. Saldana, kao glimica latinoameričkih korjena, trebala je da bude, pa... crnkinja. Prostetički nos i tamna šminka kako bi se postigao željeni pigment stvorili su lavinu negodovanja zbog kojih je film pao u sjenu sopstvene kontroverze postižući slab uspjeh i, u najboljem slučaju, mješovite reakcije.
Najgori filmovi iz 2016. u po jednoj rečenici
Gods of Egypt– Svega previše, a opet nema ničega.
Alice Through the Looking Glass– Prilično sam siguran da ovako Barton zamišlja pornić
Independence Day: Resurgence – Vanzemaljci napokon pronašli Kinu na mapi.
Inferno– Knjige Dena Brauna se i dalje prevode u filmove? Ok.
Warcraft– HAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAH. Ne.
London Has Fallen– Džejms Bond minus Bond minus Džejms.
Pride and PrejudiceandZombies– Džejn Ostin se okreće u grobu, postaje zombi i baca hejt na film.
TheLegendofTarzan– Toples Skandinavac i neka tamo fabula, šta već.
Neighbours2:Sororityrising– Zak Efron koristi svaku priliku da skine majicu.
TheSecretLifeofPets– Slatke životinje su previše slatke.
TheHuntsman:Winter'sWar– Bradati Skandinavac i neka tamo fabula, šta već.
MissPeregrine's Home for Peculiar Children– Eva Grin nova Helena Bonam Karter? Barton Pornografija Vol. 2.
Yoga Hosers– Joga nikada nije toliko frustrirala.
Jason Bourne– Džejson Born postaje Dejvid Veb postaje Džejson Born
Suicide Squad– Priznajte da svi čekate porno-parodiju.
Ghostbusters– Četiri plusa daju minus.
Star Trek Beyond– Živi dugo i zaradi milijarde na fandomu.
Assassins Creed– Stop trying to make video game movies happen, it's not going to happen.
Office Christmas Party– Gledaćeš zbog Kejt Mekinon.
Mike and Dave Need Wedding Dates– Zak Efron koristi svaku priliku da skine majicu, vol. 2.
Batman V Superman: Dawn of Justice– I opet gledamo kako Vejnove ubijaju u uličici, DOSTA JE BILO, NEĆU VIŠE DA GLEDAM KAKO MARTINI BISERI PADAJU U SLOUMOUŠNU, IAKO SVI ZNAJU DA PRAVA BISERNA OGRLICA IMA ČVOR IZA SVAKOG POJEDINAČNOG BISERA BAŠ DA SE OVAKVE STVARI NE BI DEŠAVALE!
The Girl on the Train– Sljedeći put čitaj knjigu u vozu.
Allied– Gospodin i Gospođa Smit nove generacije #teamaniston
USS Indianapolis: Men of Courage– Sad sam siguran da Nikolas Kejdž namjerno troluje narod.
The Purge: Ellection Year– Kada vidiš da su izbori svedeni na Hilari Klinton i Donalda Trampa počneš graditi bunker u podrumu.
Me Before You– Bljuc-festival a la Notebook.
Why Him?– Zaista, zašto on? Zašto, Brajane?
Divergent: Allegiant– Jesmo li još uvijek sigurni da ovo nisu Igre gladi? Jesmo? Ok, samo pitam.
Ice Age: Collision Course– Mislim da je fer da nakon pet (!?) dijelova vjeverica pojede jebeni lješnik.
X-Men: Apocalypse– „Treći dio je uvijek najgori“ prošapta Sansa dok je gledala kako Remzija kolju psi.
Najbolji filmovi iz 2016. u po jednoj rečenici
Arrival– Vanzemaljci su ovog puta detaljno proučili mapu planete.
Zootopia– Ovca kao vuk u ovčijoj koži.
Deadpool– SREĆAN TI MEĐUNARODNI DAN ŽENA, VEJD!
Captain America : Civil War– Mean Girls, superhero edition.
The Witch– „Da li bi djevojka željela da živi raskošno, ide na Koačelu, digne srednji prst patrijarhatu?“
The Lobster– Nimalo depresivan, obećavam, savršen za Dan zaljubljenih.
Neon Demon– Da li si hrana ili seks? (reci seks).
The Handmaiden– Zvončići, zvončići, zvone cijelu noć...
Swiss Army Man– Ono kad te prdež IZVUČE iz neprijatne situacije.
Tickled– Dokumentarac postaje komedija postaje horor postaje drama.
Don't Breathe– Derdevil nije graciozno ostario.
Paterson– Glas Adama Drajvera.
Green Room– Neka hipsterski bend šarene kose pjeva neo-nacistima, šta fali?
10 Cloverfield Lane– Očekivano neočekivan obrt.
Sausage Party– Hrana u potrazi za smislom života i bisex orgijom.
Fences– kako osvojiti Oskara 2017.
Passengers– „Probudili su se sa razlogom... da se kresnu.“
Fantastic Beasts and Where to Find Them– Posle „Ukletog djeteta“ sve je super!
Doctor Strange– Toni Stark na LSD-u.
Moana– Dvejn Džonson i neka tamo curica sa Havaja ili odakle već.
Finding Dory– Koja će sljedeća riba dobiti svoj spinof?
The Shallows– Tako blizu a tako daleko.
Nocturnal Animals– Ejmi Adams rasturila 2016.
TheConjurning– Rilejšnšip gouls.
Hacksaw Ridge– „Možda mrzim Jevreje, ali jbg znam da režiram, lol“
Masterminds– Zak Galifinakis glumi sebe.
The Wailing– Južna Koreja zna znanje.
La La Land– Ema Stoun i Rajan Gozling se ljube a fabula u pauzama.
Star Wars: Rogue One– Fileri, fileri, fileri i još jedan droid.
Godina Netflixa i nostalgije
Netflix je u godini iza nas dobio na težini, i izdvojio se kao sila vrijedna pažnje i poštovanja. Pored toga što je obogatio filmski i serijski program sadržajem drugih televizijskih mreža, njegove utvrde postale su ishodište mnogih, novih ostvarenja koja ponosno nose crveno-bijeli žig. Počevši sa serijom House of Cards, Netflixova porodica je iz godine u godinu rasla, da bi na kraju 2016. izbacio čak 126 originalnih filmova i serija.
Pojedini članovi ove medijske kuće predstavaljaju dio i šireg univerzuma – serije kao što su Daredevil, Jessica Jones i The Defenders predstavljaju mali dio ukupnog Marvelovog svijeta, i egzistiraju zajedno sa filmskim blokbasterima. I baš kao što heroji sa velikog platna ulaze u konflikte globalnijeg raspona, Netflixovi junaci se bave prizemnijim, svakodnevnim problemima na mnogo skromnijim ali ništa manje zanimljivim kulisama. Ipak, kao možda najpopularnija Netflixova kreacija ove godine izdvojila se nostalgična serija Stranger Things i pobrala simpatije gledalaca širom svijeta. Druga sezona je potvrđena.
Pojedini članovi ove medijske kuće predstavaljaju dio i šireg univerzuma – serije kao što su Daredevil, Jessica Jones i The Defenders predstavljaju mali dio ukupnog Marvelovog svijeta, i egzistiraju zajedno sa filmskim blokbasterima. I baš kao što heroji sa velikog platna ulaze u konflikte globalnijeg raspona, Netflixovi junaci se bave prizemnijim, svakodnevnim problemima na mnogo skromnijim ali ništa manje zanimljivim kulisama. Ipak, kao možda najpopularnija Netflixova kreacija ove godine izdvojila se nostalgična serija Stranger Things i pobrala simpatije gledalaca širom svijeta. Druga sezona je potvrđena.
Pored novih ostvarenja koja su domove gledalaca po prvi put posjetila ove godine, brojna su i ona koja su u novoj godini pokušala nastaviti ono započeto ranije. Game of Thrones, koja se još uvijek nalazi na samom vruh popularnosti, donijela nam je novu sezonu kojom je pokušala da se iskupi za fijasko od prošle godine. Donekle je u tome i uspjela. Sada kada je serija zvanično prestigla knjige, od novih epizoda strahuju podjednako ljubitelji knjiga i oni koji ih nisu čitali (mada su knjige u mnoštvu primjera scenaristi smatrali suvišnim). Nova sezona je zakazana za 2017., međutim u svega sedam epizoda, što bi moglo da se ispostavi kao dobra odluka. Radnja bi se manje razvlačila, svaka epizoda dobila bi veći budžet sa ciljem da gledaocima pruži maksimum.
Još jedan od favorita za omiljenu novu seriju 2016. je Westworld, naučno-fantastična drama o futurističkom parku sa temom divljeg zapada, čiji su stanovnici tehnološki napredni roboti. Serija je veoma brzo postala popularna među gledalaocima zbog svoje tematike, skrivenih detalja i slojevite priče. Međutim, za razliku od Stranger Things, likovi su slaba strana ovog noviteta. Druga sezona će biti šansa za popravku ovih nedostataka, međutim ona je zakazana za 2018, tako da imamo mnogo vremena da nagađamo i analiziramo.
Najpopularnije od serija iz 2016. u po jednoj rečenici
Stranger Things– Stiven King je ovo napisao, je l' tako?
Game of Thrones– Rikon je ipak beskoristan, ALI ONA BITKA KOD VINTERFELA!
The Walking Dead– Smrt nije tako loša sudbina, na kraju krajeva.
Mr. Robot– A gdje su roboti?
Black Mirror– Zona Sumraka 21. vijeka.
Westworld– Više Zapad nego Divlji (svi imaju sve zube, zgodni su, niko ne umire od sifilisa).
Daredevil– Jebeš Derdevila koji Afleka nema.
Flash– Najbrži čovjek na svijetu se u svakoj epizodi žali kako nije dovoljno brz.
Transparent– Džefri je totalno GILF.
Orange is the New Black– Bolja ljubavna priča od Twilight-a.
Veep – Ove godine je stvarna politika bila daleko interesantnija.
Girls– Cure samo 'oće da se zabavljaju.
American Horror Story– Sudbina kakvu sve rijaliti zvijezde zaslužuju.
Scream Queens– Parodija parodije.
Gilmore Girls: A year in the Life– Kofeinska zavisnost je genetski determinisana.
X Files– Želim da vjerujem... da neće biti sranje.
The Big Bang Theory– Ovo još traje? I popularno je? Jesu li se kresnuli Šeldon i Ejmi? Ok.
Planet Earth II– Zlatni Globus dobija iguana koja je pobjegla od zmija.
Mars– „Marsovac“ bez svemirskog krompira niklog na govnetu.
American Crime Story: The People v. O. J. Simpson– Keeping up with the Kardashians: Origin story.
The Crown– Jer ko o čemu, britanci o društvenim slojevima.
South Park– Sjećate se kad je South Park imao međusobno odvojene epizode? Member? The Young Pope – Džud Lo igra čovjeka u celibatu, čuda se ipak dešavaju.
Ingvar L
↧
"Skoro 100%" Bjesovi
Krajem septembra meseca ove godine Bjesovi su predstavili novu-staru pesmu “Skoro 100%”.
Pesma je nastala 2005. godine u studiju Češnjak, kao deo sesija sa snimanja albuma “Bolje ti“. Devet od dvanaest tada snimljenih pesama našlo se na albumu, dok su sa njega odbačene upravo “Skoro 100%”, “Probudi se” i “Šta to bi?”.
Snimatelj je Saša Vujić Vuja, a bend su tada činili Zoran Marinković Marinko, Slobodan Vuković, Dragan Arsić, Marko Marković i Miroslav Marjanović. Na novoj verziji, u kućnom studiju Zorana Marinkovića udaraljke svira Ramon Hamel. Produkciju potpisuje Zoran Đuroski.
Tekst pesme “Skoro 100%” napisali su 1984. godine Goran Marić i Zoran Marinković. Muziku su napravili Zoran Marinković, Slobodan Vuković i Dragan Arsić.
Danas je ova pesma dobila i svoj spot koji gledamo u nastavku.
Snimatelj je Saša Vujić Vuja, a bend su tada činili Zoran Marinković Marinko, Slobodan Vuković, Dragan Arsić, Marko Marković i Miroslav Marjanović. Na novoj verziji, u kućnom studiju Zorana Marinkovića udaraljke svira Ramon Hamel. Produkciju potpisuje Zoran Đuroski.
Tekst pesme “Skoro 100%” napisali su 1984. godine Goran Marić i Zoran Marinković. Muziku su napravili Zoran Marinković, Slobodan Vuković i Dragan Arsić.
Danas je ova pesma dobila i svoj spot koji gledamo u nastavku.
↧
Mračniji albumi 2016. godine
"I think nobody does anything from happiness, happiness is the state you don’t want to change. Happiness is the state that is not creative. You're just happy that’s it. But if you are miserable, you have better chance to be artist, because there is so much material you could work with.”
Ako spojite ovaj citat Marine Abramović sa retkom sposobnošću artikulisanja konkretnih osecanja u muziku neminovno dobijate dobar album. Na ovoj listi se nalazi nekoliko umetnika koji su shvatali ovo, ali i nekoliko (ovogodišnjih) albuma koji se ne oslanjaju na tragedije iz svog života, ili bar ne tako velike, već one svakodnevne i svakom bliske.
Ako spojite ovaj citat Marine Abramović sa retkom sposobnošću artikulisanja konkretnih osecanja u muziku neminovno dobijate dobar album. Na ovoj listi se nalazi nekoliko umetnika koji su shvatali ovo, ali i nekoliko (ovogodišnjih) albuma koji se ne oslanjaju na tragedije iz svog života, ili bar ne tako velike, već one svakodnevne i svakom bliske.
Leonard Cohen - You Want It Darker
Ovaj (nažalost poslednji) album svojevrsnog boema rok muzike je i vise nego potpis na izvrsnu karijeru i neka vrsta njenog zaključka. Cohen nas ponovo šalje u stanje koje samo on moze proizvesti svojim prodornim glasom i elegantnim spiritualnim instrumentalima. Ovaj album ne bih rekao da je depresivan, vise kao jedno elegantno i setno "Zbogom"; raskrštavanje i svođenje računa pred put. Ima povremenih referenci na neke stare događaje i momente iz njegovog zivota i njemu svojstvenih religijskih tema što se sasvim uklapa u temu albuma. Cohen kao da se kroz album polako, sve više i više miri sa činjenicom da je kraj tu odma iz ćoška, ali da nema potrebe tugovati za životom, bilo bi sebično tražiti od njega bilo šta još.Touché Amoré - Stage Four
Jedan od najsrceparajućih albuma, ne samo ove godine, već (ako mi dozvolite usud) verovatno ikada je album Stage Four fantastičnog sreamo benda Touche Amore. Ovo im je četvrti album, što se može zaključiti i iz imena, ali uzimajući u obzir i smrt majke frontmena, može se i shvatiti kao referenca na stadijum raka (od koga je umrla njegova majka). Stavljajući album u taj kontekst, tekstovi su jasniji i očigledniji. Tekstualno ceo album se oslanja na tu temu i Jeremy-jevo nošenje sa svetom i samom tragedijom. Muzički se oslanjaju na alternativne, pop-punk instrumentale koji se predivno slažu sa Jeremy-jevim strasnim vokalom i "outburstom" emocija. Album je emotivno jako moćan, i stvarno ga je tesko slušati, ali je svakako vredan toga.Preoccupations - Self-titled
Preoccupations je novo ime kanadskog post-punk benda Viet Cong. Sa promenom imena, dosao je i novi zvuk. Tema album je ostala ona ista zbunjujuća depresija, anksioznost i strah, samo ovog puta bolje zapakovana u smislu produkcije, kontrolisanija i oblikovanija. Pored toga, što se soničnih promena tiče ubačeno je dosta sintova koji su promenili vajb albuma i doprineli atmosferi celokupnog projekta. Album je prepun repetativnih i tvrdih ritmova koji izazivaju određenu dozu ravnodušnosti prema svemu. Ako vam treba malo rasejanosti ovih zimskih dana, melanholije i "dnevne doze" osećanja beskorisnosti, onda je ovo pravi album za vas.Nick Cave and the Bad Seeds - Skeleton Tree
Ovaj album obeležava povratak Nick Cave-a nakon smrti njegovog sina. S obzirom na to da Cave često koristi patnju u svojoj muzici, bilo je očekivano da ce se dotaći ove tragedije. Ton albuma je potpuno depresivan i razarajuć, stvara neverovatan osećaj tenzije kroz ceo album. Drone instrumentali prodiru kroz svaki atom i zvuce skoro sasvim improvizovano. Teme variraju sve od ljubavi do gubitka i smrtnosti. Zadivljujuća je kolicina tuge na ovom albumu, a još vise me fascinira nacin na koji je Cave uspeo sve da pretoči u muziku, nije samo jos jedno korišćenje tragedije da bi se napravio “dobar” album, već je sasvim iskrena i ogoljena patnja. Čini mi se čak da je dobar deo albuma napisan pre tragedije. Album je veoma suptilan i tih, što u kombinaciji sa Nick-ovim izlomljenim glasom daje odličnu kombinaciju. Na kraju albuma oseća se kao da Nick, kroz pesme, zajedno sa slušaocem doživljava (prekopotrebnu) katarzu nakon svega ovoga i nastavlja (koliko toliko) lakšim korakom kroz život.Daughter - Not To Disappear
Ovo je jako čudan album. Stvara hladan osećaj koji vas ne odbija već zove da izađete i osetite kako vam prolaze žmarci niz kičmu, prijatno se rastresete i prepustite melanholičnom zvuku. Album je mešavina indi-popa, gothica, post-panka, dream popa, post rocka uz povremene momente shoegaze naslojavanja gitara, ali moze se preskočiti celo nabrajanje i nazvati nekom vrstom spektralne zvezdane smeše (ljubičaste, ako smem da dodam). Što se tekstova tiče, za temu uzimaju realne svakodnevde price i “muke” i istovremeno od njih prave neki primamljiv narativ, bez potrebe ikakvog romantizovanja situacije. Serviraju ih sirove, ali čudno privlačno obojene i ispričane. Album je tematski i narativno prizeman, ali ga silni atmosferični instrumentali (gorepomenuta "spektralna zvezdana smeša") dižu jako visoko i time čine odličnu kombinaciju.Mladen Ilić
↧