↧
Svemirko @ Festival Dev9t, 24.7.2021.
↧
Održan četvrti po redu Palanački Dunav fest
Četvrto izdanje Palanačkog Dunav festa (PDF) održano je u dvorištu Gradskog muzeja u Bačkoj Palanci 24. i 25. jula 2021. godine.
Subotu, 24. jul, obeležio je nastup Dečjeg hora KC “Zvonce”, kao i nastupi bendova Nemi pesnik i Van Gogh.
Ovo zanimljivo veče koje će mnogima ostati u pamćenju što zbog atmosfere, što zbog emocija izazvanih hitovima koji su se orili dvorištem Gradskog muzeja, otvorili su članovi Dečjeg hora KC “Zvonce” pesmom “Ima neka tajna veza”. U pratnji tri muzičara i starijih koleginica i kolege, otpevali su niz pesama sa repertoara Đorđa Balaševića, Zdravka Čolića, Ekatarine Velike i drugih.
Novosadski bend Nemi pesnik predstavio se publici pesmama sa prvog albuma “Slobodna volja”, ali su nesebično podelili sa Bačkopalančanima i pesme koje spremaju za drugi album. Njihove pesme “Koliko si luda” i “Minimalac” vladaju top listama Radio Beograda 202, a to ne čudi nimalo kada se uživo oseti energija koju prenose kroz svoj nastup.
Za kraj prve večeri na binu je izašao Van Gogh i odmah izazvao ovacije i oduševljenje. Đule je komunicirao sa publikom i osvajao izjavama poput: “Mi smo od vas krali stihove dok ste spavali, sad vam ih vraćamo”. Bend koji ima karijeru dugu 35 godina i pregršt hitova koji su horski pevani te večeri, izazvao je lavinu emocija kod publike koja je bila svih uzrasta. Novije generacije upoznavale su se sa opusom benda, a starije jedva dočekale da čuju svoje omiljene stihove. Za kraj je odsvirana pesma “Anđele, moj brate” koju je Đule posvetio svim svojim kolegama muzičarima koji su preminuli usled posledica korone.
Usledio je odmor do nedelje uveče kada su nastupali bendovi koji iziskuju udobnu obuću za skakanje, mnogo kondicije i spremnost na beskompromisno praćenje onoga što se dešava na bini. Početak je zbog iznenadne kiše bio odložen oko sat vremena, ali program nije pretrpeo izmene.
Za žestok start u nedelju bio je zadužen SMF koji se kao i publika uželeo žive svirke nakon više od godinu dana pauze te su svoje vreme iskoristili da dokažu da su bend koji postoji da bi svirao na koncertima. I da su bend koji uprkos godinama i dalje ozbiljno “praši”. Napravili su “ludaru” kako su i obećali u svojoj video najavi festivala.
Atmosfera se zahuktala uz Township Rebellion - Rage Against The Machine tribute koji su tokom sat vremena odsvirali najveće RATM hitove, a vrhunac večeri bio je kada je na binu izašao Iskaz iz Pančeva. Ova dva benda su napravila i “uletanje” jedni drugima na binu i zajednički su otpevali nekoliko pesama.
Township Rebellion zvuči odlično, a vokal Milana Jakića dosta je sličan vokalu pevača Zack de la Rocha što doživljaj podiže na realističniji nivo. Verovatno nećemo biti u prilici da RATM čujemo uživo, ali ovaj bend dostojno prati priču.
Iskaz je svirao i na prvom Palanačkom Dunav festu i publika uvek tačno zna šta od njih može da očekuje, a to je mnogo energije, skakanja, vrela atmosfera, mnogo znoja i pojačano lučenje hormona sreće. Kao poslednji bend na četvrtom izdanju Palanačkog Dunav festa mogli biste pomisliti da su imali težak zadatak da animiraju publiku da izdrži još malo, ali naprotiv, publika je već na prvoj numeri krenula da skače kao da se ništa pre toga nije dešavalo. Pružili su preko sat vremena fantastičnog provoda, a bili su pozvani i na bis. Kako drugačije?
Opuštanje publike i nešto mirnije đuskanje usledilo je uz DJ El Ninjo i dvojac Peryz&Daave. Svojim setovima ova tri momka su fino zaokružila četvrti PDF i zadržala one najupornije do kraja festivala uprkos tome što je sledio radni dan.
Publika je bila oduševljena prostorom koji je odabran za festival, a to je ove godine prvi put bilo dvorište Gradskog muzeja.
↧
↧
Vinko
Radnja prati smetenog mladića Vinka kojega njegovi seljani maltretiraju i degradiraju iako je on jako pametan ali su boravci na psihijatriji ostavili traga na njemu. Glavni negativci su seoski motoristi pred kojima Vinko beži u šumu koja je prepuna mina zaostalih iz rata. Tamo upoznaje ljude i životinje u kojima pronalazi sigurnost i oslonac te mu se vraća davno zaboravljeno samopouzdanje.
↧
10 romana koji se odigravaju u jednom danu
Nedavno sam imao tu sreću da objavim roman zasnovan delimično na godinama koje sam proveo radeći kao vodoinstalater. Nakon čitanja, neki od mojih novih književnih prijatelja komentarisali su: „Ah, znači, pišete u cirkadijalnom stilu?“ Klimnuo sam glavom potvrdno – i prekopao rečnik kako bih otkrio značenje „cirkadijalan“. Ispostavilo se da ta reč označava proces obilaženja, povratka. Knjige smeštene u period od 24 sata. Jedan dan u životu.
Ne mogu da tvrdim da mi je namera bila pisanje takvog dela. U težnji da prikažem svet manuelnih poslova – svet koji nije previše zastupljen u modernoj prozi – smatrao sam neophodnim da se usredsredim na sitnice i sve što je neprimetno. Ako možemo da imamo policijske procedure, zašto ne bismo mogli da imamo i vodovodne? I vrlo brzo se ova tehnika uskog fokusa, pripovedanja veoma izbliza, odigrala unutar samih likova i njihovih priča. Najzad, postoji sloboda u radu u određenim okvirima, a možda je najvažnije ograničenje samo vreme. Otvaraju se nove mogućnosti kompresije; mogućnosti za neobična naglašavanja. I gle, i ne sluteći sasvim, stvorio sam delo cirkadijalne proze.
Zašto nema više pisaca koji pišu ovako? Zvuči uobičajeno, ali u stvari nije. Ovde sam sakupio 10 primera koji se moraju meriti najfinijim atomskim satom.
![]()
Piše: Džejms Klamer
Izvor: theguardian.com / GLIF
Prevod: Danilo Lučić
Ne mogu da tvrdim da mi je namera bila pisanje takvog dela. U težnji da prikažem svet manuelnih poslova – svet koji nije previše zastupljen u modernoj prozi – smatrao sam neophodnim da se usredsredim na sitnice i sve što je neprimetno. Ako možemo da imamo policijske procedure, zašto ne bismo mogli da imamo i vodovodne? I vrlo brzo se ova tehnika uskog fokusa, pripovedanja veoma izbliza, odigrala unutar samih likova i njihovih priča. Najzad, postoji sloboda u radu u određenim okvirima, a možda je najvažnije ograničenje samo vreme. Otvaraju se nove mogućnosti kompresije; mogućnosti za neobična naglašavanja. I gle, i ne sluteći sasvim, stvorio sam delo cirkadijalne proze.
Zašto nema više pisaca koji pišu ovako? Zvuči uobičajeno, ali u stvari nije. Ovde sam sakupio 10 primera koji se moraju meriti najfinijim atomskim satom.
1. Uliks, Džejmsa Džojsa
Možete da igrate Kluedo sa Uliksom. Ako je 11:00, moramo biti na štrandu sa Stivenom Dedalusom, boja je zelena, a tehnika monolog. Ako je 22:00, moramo biti u bolnici sa Leopoldom Blumom, boja je bela, a tehnika „embrionalni razvoj“. I tako dalje. Džojs je sam rekao: „Možda sam previše sistematizovao Uliksa“. Ali vredi se setiti da ova knjiga, numero uno cirkadijalnih romana, verovatno svih romana, sadrži i neke od najlepših deskriptivnih odlomaka napisanih na engleskom jeziku.2. Mezanin, Nikolson Bejker
Još više zaoštravajući cirkadijalni fokus, ova priča je spakovana i strpana u jednu pauzu za ručak. Ovde je proširena fusnota upotrebljena kao genijalno sredstvo da dočara unutrašnji život mladog kancelarijskog radnika Hauvija. Između napada „eskalacione sreće“ dok se penje na svoje radno mesto, on razmišlja o istrošenim pertlama na cipelama, čudima perforiranog papira, kockicama leda, Marku Aureliju i mnogim drugim mikro temama. Kovčeg s blagom kada su citati u pitanju.3. Ne propusti dan, Soul Belou
Tomi Vilhelm, propali glumac sa suprugom i decom koje izdržava, odlučio je da uloži svojih poslednjih 700 dolara u svinjsku mast. Trgovac sa kojim radi je sumnjivi špekulant psihijatar, dr Tamkin, koji ne časi časa kada se radi o omalovažavanju Tomija, za šta koristi svoju sumanutu psihoanalitičku teoriju. To je još jedna greška u dugom nizu za Tomija, ali poput Sizifa njegovo je prokletstvo da ponavlja svoje greške iznova i iznova.4. Gospođa Dalovej, Virdžinija Vulf
Gospođa Dalovej priređuje zabavu; sve je gotovo u toku jednog dana i noći u junu. Ovde se bez ikakvog napora prikazuje protok prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, oštra jasnoća, čak i povremeni trenutak zaigranosti, što je retko u delima Virdžinije Vulf. London posmatran iz ptičje perspektive postaje intimni pogled. Prisluškivanja ima u izobilju – što nije retkost. Gospođa Dalovej je majstorska proza; privilegija je biti uhvaćen u njenu maticu.5. Pod vulkanom, Malkom Louri
Aktivni vulkan kulja nad pejzažom zasićenim siromaštvom i sunčevom svetlošću, a Džefri Firmin, istrošeni konzul u Meksiku, umire od alkoholizma. Iz prvog poglavlja, mimo hronološkog reda, znamo da se ovo neće dobro završiti. Koreografski pažljivo iz sata u sat pratimo ga na njegovom poslednjem strašnom putu ka nasilnom činu koji će mu okončati život. Nimalo slučajno, Louri je odlučio da smesti ovo modernističko remek-delo na Dan mrtvih.6. Samac, Kristofer Išervud
Ako je Džefri Firmin odustao od svog tela, Džordž, autorov alter-ego u ovoj priči iz 1964. o ostarelom profesoru koji predaje književnost u Kaliforniji, preduzima aktivne mere da zaustavi svoju fizičku propast. Vežba u teretani, prateći napore mladića pored sebe. On je umišljen, oplakuje smrt svog ljubavnika, a ipak je uveren da je i dalje sposoban da svoju magiju primeni na gotovo svima sa kojima se sretne tokom jednog svog dana. Išervud možda nije do kraja ispratio zabludu u Džordžovom srcu, ali ipak ne potcenjujmo njegovo dostignuće. Iskreni opisi homoseksualne požude učinili su ovo delo veoma važnim za pokret za gej prava.7. Božićna pesma, Čarls Dikens
Delo napisano 1843. a i dalje veoma snažno. Što nije iznenađujuće kada ponovo pogledate kvalitet rečenica i jednostavnost pripovedanja. Živopisna, bujna, mestimično zastrašujuća, ovo je savremena moralna priča par excellence. „O ovome ne treba razgovarati ili pisati prema običnim pravilima” napisao je dopisnik magazina Blackwood 1844. godine. Kad bi bar Čarls Dikens danas bio u blizini da napiše jednako snažnu i popularnu kritiku eksplozije potrebe za bankama hrane.8. Da li androidi sanjaju električne ovde?, Filip K. Dik
Od duhova do androida. „U određenom smislu, sada sam najveći lovac na glave koji je ikad živeo“, razmišlja Rik Dekard pred kraj ovog klasika naučne fantastike. „Niko nikada nije penzionisao šest Neksus-6 androida u roku od 24 sata i verovatno to više niko nikad neće ponoviti.“ Njegova nagrada, na kraju gotovo nemoguće dugog dana? Žaba krastača. Ovo je Zemlja iz budućnosti gde su prave životinje statusni simboli. Na žalost, ispostavilo se da je žaba robot. Nije da je Dekardu stalo – u tom trenutku on samo želi da se naspava. Dakle, vidite njegovu poentu. Zamislite šest konsekutivnih zoom sastanaka i na kraju svakog morate da ukinete jednog učesnika. Zar ne biste voleli da malo snuzujete?9. Jedan dan Ivana Denisoviča, Aleksandar Solženjicin
Proza je oskudna poput hrane u ovom romanu koji traje jedan dan, a koji je potresao sovjetsku Rusiju kada je prvi put objavljen 1962. Od trenutka buđenja do onih blaženih minuta pred spavanje, sledimo Ivana Denisoviča Šuhova, S 854, dok govori o sveprožimajućem poslu preživljavanja u staljinističkom gulagu. Pametan, snalažljiv, čak i posedujući neku nadu, Šuhov manevriše kako bi dobio i najmanju prednost, ne pristajući da ikoga prevari. Nekako je uspeo da očuva svoj integritet i u tome je u potpunosti ubedljiva figura.10. Pinčer Martin, Vilijam Golding
Dok se davi, jedan mornanr biva nasukan na stenu u Atlantiku. Bori se za život, gladan je, dehidrirao, veruje da su njegove ruke kandže džinovskog raka. Uključivanje u cirkadijalni kanon nije jednostavno, a kvalifikacija zavisi od zagonetke. Šta se tačno dešava kada “Pincher” Martin skine svoje gumene čizme? Preokret romana je zbunio kritičare u to vreme a nije ga lako shvatiti ni sada. U osnovi se čini da Goldingov argument glasi da njegov glavni junak umire na uvodnim stranicama, a ostatak knjige je misao o životu, prikazan kroz egom koji se suočava sa svojim poslednjim, očajničkim satima na Zemlji tog istog dana . Dobrodošao u kanon, Pinčer Martine?Piše: Džejms Klamer
Izvor: theguardian.com / GLIF
Prevod: Danilo Lučić
↧
Vuk sa Vol strita (2013) – Seks, droga i rokenrol na američkoj berzi
Neumorni Martin Skorseze odlučio je da za ovaj filmski projekat napusti društvo lokalnih gangstera i mafijaša i uputi se tamo gde su pravi kriminalci – na Vol Strit. Kao predložak koristio je hit biografski roman bivšeg brokera na berzi Džordana Belforta i svog stalnog kolaboratora u poslednjih deset godina – Leonarda Dikaprija. Zajedno, u petoj saradnji, snimili su jedan dimaničan, razuzdan, duhovit i opominjuć film.
Skorseze odlučuje da nam priču o usponu i padu jednog ambicioznog, samozadovoljnog i gordog brokera dočara kroz vizuelno bogat film koji je koncipiran kao crna komedija, a zapravo je satira američkog sna. Takav pomalo vedriji pristup inače ozbiljnoj temi, pun slika raskoši, scena neumorih bahanalija i različitih malverzacija i mahinacija trebalo je da osigura gledalište priči koja je zapravo daleko od vedre i pozitivne. Skorseze se umesto psihologizacije glavnog lika, motiva koji ga vuku i pokreću koncentrisao na raskalašni i nekontrolisano destruktivni život junaka, želeći da uputi jasnu poruku o tome kako pohlepa, gordost i, na kraju, glupost i razuzdanost mogu da koštaju čoveka ne samo materijalnog nego i duše. Nikada jasnije na filmu nije kroz lik Džordana Belforda progovorila poruka „Prestani dok si još u dobitku“. Američki san u viziji Martina Skorsezea jeste jedna površna i pozlaćena slika lažnog sjaja ispod koga se krije nesigurnost, nesreća, glupost i nekontrolisana bahatost. Novac je lažni oslonac u životima ovih pseudoljudi koji su bez njega prazne vreće bez smisla i pojma, a s njim još veći gubitnici koji nemaju u sebi ničeg humanog, ljudskog i čovečnog. Međutim, iako je poruka filma o tome kako gordost, pohlepa i lako stečeno bogatstvo jesu jedna tempirana bomba do samouništenja, Skorseze izbegava ili zaboravlja da nam dočara moralnu katarzu glavnog lika. Ima li pouke u svemu tome ili je sve bilo uzalud?
Film karakteriše patentirana Skorsezeova brzina, fluidnost, iskričava dinamičnost, a odluka da se glavni lik obraća naracijom direktno publici doneta je očigledno da bi se održao nekakav dijalog između filma i knjiškog predloška. Radnja je tanka i razvučena i dobrih sat vremena od tri koliko traje film, pratimo scene dionizijskih orgijanja u raznim pozama, međutim razigrana hemija glavnih junaka ne dozvoljava nam da skrenemo pogled s ekrana. Scene masovne histerije glavnih junaka jasno i očigledno pokazuju koliko je novac jak i stimulativan afrodizijak za kompletno ludilo. Leonardo Dikaprio izgara koliko je to u njegovoj moći da nam dočara lik šarmantnog, destruktivnog i pohlepnog Džordana koristeći u svojoj glumi kompilaciju nekoliko likova iz svoje dosadašnje karijere, dok se Skorseze trudi da prema njemu ne pokaže ni trunku poštovanja bivajući nemilosrdniji nego ikada pre toga. Sasvim solidan posao odrađuje i Džona Hil u ulozi njegovog partnera „u zločinu“, a u kraćoj sporednoj ulozi videćemo i Metjua Mekonahija kao Džordanovog prvog šefa i čoveka koji ga je „navukao“ na dolar. U komičnoj roli najzad ćemo posle kraće pauze videti i Žana Dužardena, dobitnika Oskara za film „The Artist“.
Na kraju, možemo u šali reći da je Skorseze najzad, posle dosta „pokušaja“, snimio film o „pravim“ kriminalcima Amerike i svetskog poretka, gramzivim, izopačenim, iskvarenim berzanskim mešetarima kojima je svet samo novac, koji su od momenta kad su ušlu u finansijsku arenu dušu, srce i emocije ostavili negde na kantaru manjih vrednosti. „The Wolf of Wall street“ je film koji će vas zabaviti, nasmejati, šokirati, na momente i naterati da se zagrcnete, ali najviše opomenuti da uspeh u životu treba prihvatiti pokorno, skromno i bojažljivo, i da nikada ne treba zaboraviti svoju ljudsku stranu bez obzira na to kroz kakva iskušenja nas život nagoni.
Slobodan Novokmet
↧
↧
Disciplina kičme ima novi instant hit: "Dečija pesma" protiv nadobudnih rokera (1987)
April 1987: Kada je početkom ove decenije na svetskoj sceni elektronski pop (poznat i kao tehno-pop) preuzeo ulogu vodećeg trenda pop-muzike bar za sezonu-dve, najbolje i najčešće otelotvoren ubledelim dvojcima - razigrani pevač neretko homoseksualnog imagea i povučeni klavijaturista zagnjuren u hrpu sintetizatora, ritam-mašina i magnetofona - govorilo se "Osamdesete su prave godine za duete".
A onda se u Beogradu pojavila Disciplina kičme, nešto sasvim drugo - duet basiste/pevača i bubnjara jedinstven i za svet, mišićav i znojan od žestine kojom pršti naokolo.
Posle, kako obično kažu, ništa više nije bilo isto.
Podsetimo se:
Ujesen 1981, po raspaduŠarla akrobate jednog od ključnih, ali ne i bez razloga osporavanih sastava jugoslovenskog Novog talasa, trećine čuvenog beogradskog "Paket aranžmana" (sa Idolima i Električnim orgazmom, zajednički LP 1980. Jugoton) koja je vukla najviše u stranu, pa tako postala i oličenje "alternativnog" u domaćem rocku - njegov mrgodni basista Koja nastavio je rad na već začetoj grupi za koju nije želeo niti tražio gitariste ili bilo kakve druge uobičajene instrumentaliste.
Bio je zadovoljan postavom u kojoj je osim njega svirao još samo Kele, Šarlov svojevremeni saradnik i novopečeni bubnjar.
Kojine najvatrenije pristalice već i na nečuveno proglašavale su ga prvom nadom domaćeg rock and rolla za nastupajuće razdoblje, no pripreme Discipline kičme (to je njihov sada svima poznati naziv!) nikako nisu bile lake i brze - na pozornicu se popela tek godinu dana kasnije, ali zato bučno i upadljivo, pa je ubrzo postala "grupa s uskličnikom".
Oni koji Disciplinu nisu mogli da prihvate i provare (kao takvu!), jednostavno su Kojinim stvaralačkim zastranjivanjem bili prisiljeni da se postave neprijateljski spram celog tog poduhvata; najradije i najlakše bi zvuk tog sastava opisali kao "besomučno guljenje, struganje i testerisanje par instrumenata".
Takvom površnošću upravo se i onemogućava opštenje: Disciplina kičme nikada nije bila nastrano nedruželjubiva, jer po nekim sasvim ozbiljnim socio-muzikološkim teorijama "ritam je najjači izraz želje za komunikacijom".
Koja je i bukvalno naglasak takoreći u celosti prebacio na ritam, odričući se uobičajene harmonije - čak i redovnih harmonskih instrumenata, pa bi se zbog toga moglo tvrditi da proizvodi svojevrsni "free rock", prema "free jazzu" - a melodije čvrsto podređujući ritmičnoj podlozi, vezujući ih tako da se ne mogu razliti u očekivanu opšteprihvatljivu melodioznost.
- Ekstremni pop bez melosa i harme, a, Kojo?
- Da, to je struktura mojih kompozicija... nedostatak one druge dve strukture, apsolutno. I ja - ima tome već neko vreme - sve manje sviram bas; jednostavno, sviraju bubnjevi i trube, tj. duvači, ja nešto preko toga ispričam, i tako (smeh). Šalim se, to je sad - i već uveliko - jako komunikativna glazba...
Sa goreopisanim razvojem i osobinama, Koji i njegovoj Disciplini kičme zapravo ne da nije bilo teško, nego gotovo predodređeno sticanje kult-statusa u okvirima jugoslovenske rock-scene.
Pojam kulta u rock’n’rollu posebna je priča, no činjenica je da mi svi skupa nemamo dovoljno moderne kulture da bismo pravilno shvatali njene kultove, pa su se tim perjem kod nas mnogi kitili bez pravih razloga, daleko od same suštine te pojave (kult-grupe, npr).
Koja očigledno ima posebno razumevanje rockerskog kulta, njegovih granica i prestanka mu važenja, a Kičma je jedina sistematski isticala (i opravdavala) da je kult-sastav - sezonama već, štaviše, ponosno nosi sopstvenu oznaku "superkult".
- Teško pitanje, ’aj’ još jedanput ponovi to... Da, da, zato što se niko nije ranije setio, zaista, a i nema ih... Ljudima sve treba da kažeš, to je ono, to je najhitnije, moraš sve da im napišeš, da onda oni to posle razumeju. To je dobro. To je odlično, jer onda, ovaj, možeš dobro da popuniš svoj plakat, sa dosta slova... kad ima dosta objašnjenja. Tako da mislim, to oko kulta, to je sve jedna šarena laža (smeh).
Disciplina kičme i deklarativno i delotvorno provodi Kojinu odranije poznatu idejnu liniju kojom se oštro ograđuje od uslovne - zapravo nepostojeće - tradicije jugoslovenskog rock’n’rolla, pa šire i od svetskog; samosvesno i samopouzdano odbija da sa odgovarajućim svetskim zbivanjima opšti tipično "jugovićki-provincijski" sleđenjem kroz pomodne trendove.
- Ne, ja uopšte ne vidim, ni... ne mislim da se mi uklapamo ni u jedan svetski trend, niti bilo gde, i čak mislim da je to vrlina ove zemlje, razumeš.
Razumevam, naravno, ali u toj vrlini jako je loše što je tzv. alternativa neobrazovana, nebulozna i jedva poslovno osposobljena...
- Da, to je poslovno tako. Ali mislim, sve je to dosadno malo više oko toga.
'Oću da ti kažem da mislim da smo, ovaj, jedinstveni u svetu, to je sigurno... Ovde nije stvar drugačijeg sviranja, nego drugačijeg mišljenja o muzici koju praviš i izvodiš...
Ima, sigurno da ima ljudi za koje mislim da imaju istu vrstu stavova o tome, ali neću da ih navedem.
Unutar navedenih opštijih određenja za Disciplinu kičme, Koju i za sve njihovo bez mnogo preispitivanja vezuju se pojmovi "Avangarda" i čak "underground".
Biti različit, drugačiji, nema sumnje da dovodi u igru niz predrasuda koje te onda odbacuju još dalje ka krajnostima prema kojima si se već pomerio; tako u paketu brojnih odjekujućih etiketa olako možemo naći i onu za navodnu eksperimentalnost Kojinog sastava "Ova grupa nikad nije bila eksperimentalna, čak ni u početnoj fazi..."
Opet u jednom prilično uvrnutom smislu, Koja je kao rock muzičar plodotvorno prošao sve zablude tzv. beogradske škole, i iz toga razvio svojstven izraz, s dužnim poštovanjem (i poznavanjem, što je još važnije) za "dinamiku ovdašnjeg undergrounda" s predstavnicima kakva je bila npr. Pop mašina - za njih čak ima reći hvale.
A onda, na albumu "Svi za mnom!" (1986, Helidon) izvanredna je i svojevremeno neočekivana obrada standarda YU grupe - "Čudna šuma", od pre petnaestak godina.
Tradicija, ipak? Znao sam, vrti glavom...
- Ne, to je sasvim slučajno došlo, to je samo jedan primer, baš izuzetak, kao što je izuzetak tada bila i YU grupa. Tradicija o kojoj smo razgovarali i dalje ne postoji.
I, zato i tako, Disciplina kičme razvija sopstvenu tradiciju.
Jer, s njihovim stvaralaštvom i opštim stavovima, objaviti i rasprodati 4 albuma, pa čak i samo opstati 5 godina u pogonu, zaista je priličan uspeh, postignuće koje mora ostaviti ozbiljne tragove naokolo.
Nažalost, dok je izvesno da Disciplina ima pouzdan krug publike u velikim gradovima, čini se da je razmerno znatno manje muzičara na koje utiče, u bilo kom vidu.
U poređenju s Kojom, gotovo sva domaća rockerska "alternativa" priglupa je, lenja i iskvarena.
Negde na samom početku Osamdesetih, Šarlo akrobata snimao je svoj prvi LP za PGP RTB, a pri kraju rada na tom albumu ova konzervativna (Ovo si baš blago stavio! - prim. ur.) beogradska disko-kuća odlučila je da taj materijal ipak nije najpogodniji za nju, i izvršena je preprodaja Jugotonu.
U tekućoj sezoni, kod urednika domaće pop-rock produkcije Olivera Mandića (Zar mu nećeš čak ni blago staviti?! - pit. ur.) Disciplina kičme potpisala je tzv. ekskluzivni ugovor, navodno na 4 godine, i ubrzo je objavljen LP uživo "Najlepši hitovi!".
Koja se vratio u oronulu tvrđavu PGP, subverzivno ali ujedno i na velika vrata.
Nedavno, na tuđem koncertu, jedan mi kolega neobavezno reče:
- (psovka), pa otkad je onaj Mandić tamo, najtiražnije novo ime u rock-izdanjima im je Disciplina!
Pronicljivo zapaženo, jer Koja pouzdano prestiže sve nabeđene komercijalne početnike, čije albume PGP RTB jedva da izbacuje u tiražima po 2-3.000 primeraka, a prodaje tragikomično.
Sa svojih uvek razgrabljenih 3 ili 5.000. Disciplina kičme je među takvim programima PGP jedino iza Bajage, Čorbe i Kerbera.
Upravo naznačeni razmak u tiražima stvarno je veliki, ali i samo takvo činjeničko dovođenje u vezu oprečnih grupa i rockerskih ideologija (!) dovoljno govori o katastrofalnoj praznini između. A ukoliko ste u stanju da odvratite moždane vijuge od površno opčinjavajućih tiraža - to u poslednje, krizno vreme nikako ne uspeva onima koji umesto toga imaju u glavi špagete sa sosom - ponovo Vam podmećem Kojinu tvrdnju s kraja 1985:
- Trenutno su 3 najvažnije grupe u Jugoslaviji Bajaga, Disciplina kičme i Plavi orkestar... a može i drugačijim redom.
Istog trenutka kada je izrečena, dobrim delom bila je tečna, a do danas i sve više.
Pošto kaže "Nema tu šta naročito da se kaže... nova ploča je tu, i gotovo", radije bih Vam predstavio Koju kao šaldžiju, i to pravog.
Ne samo da daje sjajne intervjue, nego opasno provaljuje.
Recimo, kada mu je nedavno bilo ponuđeno da producira novi LP Toni Montana, znajući kako je prvobitno nagovaran Piko Stančić i koliki je novac nuđen, Koja je poslovno promućurno tražio jednak honorar.
Po zaprepašćenju odgovornih (?!) u PGP RTB, odbrusio je:
- Valjda vi ne plaćate Pika ili mene, nego plaćate koliko vam vredi dobra produkcija te ploče; i uostalom, zašto ste me i zvali ako mislite da ne zaslužujem bar isto kao Piko?"
Voli Koja da izaziva, pa i da se posvađa; prgav neki tip.
Evo, tu skoro kad je gostovao u "Rock interviewu" Studija B - radijski i uživo čak je i bolji nego po novinama, jer mu ne ubijaju neposrednost razgovora - otvoreno je rekao da mu Bruce Springsteen ne valja i da je nekako malo seljački.
U novije doba u Beogradu - kako sam iskusio i na sopstvenoj koži, pa je zato Koja osvojio od mene još 1 veliki poen - to znači zameriti se svim nadobudnim, "pravovernim" rockerima, pre svega onima uhlebljenim u mas-medijima.
A i rat je u toku, znaćete par redova niže na koji mislim, i to nikako ne može da prođe bez Koje u prvim borbenim redovima: jedna od glavnih radijskih reklama njegovog prošlog koncerta u beogradskom SKC-u na početku džingla grubo je prekidala ono Dugmetovo "’Ajmo cur’ce, ’ajmo dječaci!".
I onda, na tom koncertu Disciplina je uz masovno i veselo odobravanje prisutnih tri puta izvela svoj novi instant-hit (jer promašaja nema!) s refrenom:
"Nije dobro Bijelo dugme/ Nije dobra Katarina/ Šta je dobro, šta nam treba/ Samo Kičme, Kičme Disciplina!"
Tako je, Kojo, pokaži im... moguće je da to uskoro postane (bar radijski, promocionalni) singl.
Neosporno je da nam se Koja i Disciplina kičme javljaju kao Glas iza zida, s namerom da uvere kako je zid papirnat. Sklon sam navijanju za njihov obuhvatni uspeh.
Napisao: Dragan Kremer (Glas omladine, april 1987.), obrada: Yugopapir
↧
Go Ahead and Die – Go Ahead and Die
Ovo je još jedan od Max Cavalerinih projekata koji je uradio sa sinom na basu i prijateljem na bubnjevima i u potpunosti je saglasno sa njegovim ekstremnim interesovanjima koja je ispoljio još na prvom Nailbomb albumu. Death, thrash, punk, nihilizam i pesimizam. Sve je to izmućkano u ovom po ničem posebnom albumu, sem po Maxovoj reputaciji. Da nema njega, niko ne bi obratio pažnju. Vjerujem da je njemu bilo super jer ovaj nivo ekspresivne slobode mogu da uživaju samo muzičari koji imaju finansija da ih i održavaju. Široj publici je kuriozitet, jasan Maxov stav, ali muzički ovaj album nije ništa pretjerano uzbudljiv.
Nikola Franquelli
↧
Dilan Dog - Ljudi koji nestaju
"Ljudi koji nestaju" je vrlo prikladan naslov stripa nakon kojeg je i strip manje-više nestao s naših kisoka, a bogami su i neki ljudi nestajali narednih godina - što trajno, u ratu, što bežeći iz tamnog vilajeta u koji se dotadašnja zemlja pretvorila.
Strip kao strip je za ono vreme osrednje nacrtan, što je naročito došlo do izražaja jer se našao između priča koje su crtali Roi i Fregijeri. Scenario se svodi na sklavijansku psihodeliju i nešto dublje istraživanje motiva paralelne stvarnosti nego što smo do tada čitali u serijalu, ali ova epizoda je sve u svemu lako podložna zaboravu, da nije... pa, moglo bi se reći, glavnog negativca - Hamlina. Ovaj lik koji drži trandsimenzionalnu starinarnicu ponovo će se pojaviti u serijalu, ali sto dvajes i kusur epizoda kasnije, u priči "Safara". Zanimljivo je što je Dnevnik u svojoj beskrajnoj mudrosti odlučio da epizodu o kojoj se sada reč, "Ljudi koji nestaju", objavi upravo pod naslovom "Safara", dok je italijanska epizoda po originalnoj hronologiji #182. upravo tako nazvana, a baš i nije bilo posebne logike da tako bude. Da li su Italijani hteli da isprave nepravdu nanetu im usred samrtnog hropca SFRJ najverovatnije nikada nećemo saznati.
Hamlin je zapravo ono što vadi ovu priču i sprečava da bude potpuno nezanimljiva. Istini za volju, on je ovde daleko manje tajanstven i naizgled svemoćan nego što je u pravoj "Safari" ili u kod nas objavljevnim "Pričama iz nekog drugog sutra", zapravo bivajući sitnim švercerom na obodu društva. Donekle mi je žao što nije ostao takav.
"Ljudima koji nestaju" teško je dati realnu ocenu. Najbliži samo da bude polovična, odnosno nekih 3,5*. Tih pola zvezdice svakako otpada na Hamlina, tako da priča kao priča i crtež kao crtež zavređuju tačno tih pola zvezdice manje.
Ivan Jovanović Nightflier
↧
Star Wars Uncut: Director’s Cut
Ovan fan-made fil, je rezultat je crowdsourced projekta u kom je učestvovalo brdo ljudi. Originalan film je rascepkan na segmente od 15 sekundi i brojni fanovi su se prijavljivali za određeni segment. Kada su svi napravili svoje radove, klipovi od 15 sekundi su montirani u kompletan Ratovi zvezda: Nova nada. Neverovatno. Pogledajte.
↧
↧
Strip: Osmi putnik – grafički roman
Tuđin iz Stalkerove Zone
Gubitak je nekad dobra podloga za novi početak. Kako Bušitaka iz „Metabarona“ citira: Da bi pobedio, moraš naučiti kako se gubi. Iz toga mogu nastati velika dela. „Osmi putnik“ je jedna takva priča. (Mislili ste da pričam o nečem drugom?)
Priča o „Osmom putniku“ je priča o izgubljenim prilikama. Konkretno, pitanje je da li bi ikada Ridli Skot snimio ovakvu priču, da Hodorovski nije probao da snimi „Dinu“. Zašto? Jer je „Dina“ okupila H. R. Gigera, Dena O’Banona, Mebijusa, Krisa Fosa i mnoge druge. I kada je „Dina“ propala, ljudi koje je Hodorovski okupio su ostali u kontaktu. Den O’Banon je najteže primio poraz. Tako makar Hodorovski tvrdi, a legenda potom kaže da je O’Banon toliko nade ulagao u „Dinu“ da po povratku u Grad Anđela nije imao čak ni stan gde bi prespavao, već se kod prijatelja Ronalda Šuseta stacionirao na kauču u dnevnoj sobi.
Dobri su prijatelji koji ti se nađu u nevolji. I srećan je čovek koji takve prijatelje ima. Šuset nije prekorevao O’Banona što bezvoljno smrdi na kauču, već je pokušao da mu nađe okupaciju koja bi ga trgla iz letargije. Klin se klinom izbija. I počeli su, malo pomalo, da pričaju o mogućim projektima. Šuset je iz nekog zaboravljenog prikrajka svesti prizvao sećanje da je O’Banon pre „Dine“ napisao kratku priču „Sećanje“, o astronautima koji se bude iz hibernacije posle putovanja. To će postati uvodni segment „Osmog putnika“.
Potom su pričali o ideji na kojoj su ranije radili – bombarder iz Drugog svetskog rata koga opsedaju gremlini. Samo su rat zamenili svemirom, nisu gremlini nego neki vanzemaljac, i gotovo. Radni naziv – „Svemirska zver“. Deluje glupo, pa je O’Banon promenio naziv u „Alien“. Kod nas i u nekoliko drugih zemalja prevod naslova je prilagođen u „Osmi putnik“. Na siroma’ mačka niko nije računao.
O’Banonon poznanik iz „Dine“ H. R. Giger je dizajnirao tuđinsku tehnologiju i čudovište. Kris Fos je dizajnirao ljudsku tehnologiju – brod i sve ostalo. I ostalo je istorija. Jedan od najvećih SF horora je ugledao svetlost dana 1979. godine.
Ali ovo nije priča o filmu, već o istoimenoj strip adaptaciji scenariste Arčija Gudvina i crtača Voltera Sajmonsona. Ujedno, reč je i o prvencu novoosnovane izdavačke kuće Stalker. Drugi naslov sa kojim su se predstavili publici je „Noć“ Filipa Drijea, što je ujedno i prvi naslov ovog umetnika ikada objavljen u Srbiji.
A Zona iz naslova je naziv Stalkerove biblioteke kojoj oba naslova pripadaju.
Elem, da bacimo prvo pogled na impresum nove izdavačke kuće. Prvo i osnovno, zaštitno lice Stalkera je Milan Jovanović, nekadašnji urednik Darkvuda, a ovde u ulozi vlasnika, PR-a, glavnog urednika i prevodioca. Multitasking na nivou.
Što se tehnikalija tiče, A4 format, dizajn i kvalitet su na visokom nivou, što već sugeriše kakav se nivo izdanja može očekivati od Stalkera.
No, najvažnije od svega je sama suština stripa, jer sve šminke ovog sveta ne bi mogle pokriti prosečnost. Ovde je reč o vrhunskom ostvarenju strip umetnosti, koje nadilazi puke pojmove adaptacije nekog filmskog predloška. Po pravilu bi se takva ostvarenja mogla smatrati nižerazrednim, i velikom broju slučajeva ovakva predrasuda bi bila sasvim utemeljena u istini. Međutim, izuzeci potvrđuju pravilo. „Osmi putnik: grafički roman“ je vrsno strip ostvarenje koje se u određenim aspektima postavlja čak i iznad filma na kome je zasnovan. Iako se radnja odvija na 64 stranice, fascinantno je do koje mere su Gudvin i Sajmonson uspeli da dostojno prenesu sve delove filma, ne uskraćujući ni najmanji segment čitaocu. Sve je tu, od eponimnih scena do manje poznatih dijaloga, pa čak i određeni deo tenzičnih odnosa među likovima koji je jasnije predstavljen nego u filmu. Podozrivost Riplijeve prema Ešu je izraženiji, a posebno je zanimljivo da je jedan od razloga za to odsustvo njegove zainteresovanosti za seks.
Dosta toga „Osmi putnik: grafički roman“ duguje evropskoj percepciji stripa. Priča nije rađena u klasičnom američkom formatu i stilu, već više nalikuje istovremenim SF ostvarenjima iz „Metal irlana“. Bez nekih antiameričkih aspiracija – poštovalac sam svih škola stripa – ali ovakav pristup scenariju i crtežu nikada se nije ponovio u adaptaciji filmskih predložaka, i sigurno postoji razlog za to što baš ovu verziju publika, kritika i drugi autori hvale više nego druge. Možda bi se nešto moglo naučiti iz ovog primera starog 42 godine? Možda i ne, moguće da je za neke lekcije već kasno. Ali srećom, imamo već ostvarenja kao što je ovaj Stalkerov prvenac. Nestrpljivo čekamo da vidimo šta još imaju u planu za sledeće projekte.
Nikola Dragomirović
↧
Strip: Filip Drije - Noć
Danas, za vas imam pravu poslasticu. Koliko za čitaoce, toliko za mene samog. Pogotovo što, do pre par dana nisam ni znao da ovo postoji. Okej, znao sam za Drije-a, ali konkretno ovo naše, prevedeno izdanje je totalno proletelo ispod mog radara. Prvo, čestitke za mladu izdavačku kuću "Stalker", koja je pored prvenca,"Aliena", ovo izdanje pretvorila u stvarnost. Takođe se nadam da će na velika vrata, predstaviti velikog Filipa Drijea domaćoj publici.
A šta imamo ovde? Vrlo je teško reći.
Drije je u neku ruku izmislio stil. Dobro, možda je pretrano reći, ali nije preterano reći da je bio jedinstven. No, da se vratimo na prvobitno postavljeno pitanje. "A šta imamo ovde"?
Imamo haos, beznađe i nadu, iščekivanje neminovnog, smrt, apokalipsu, ubijanje, apatiju... imamo bol i fantazmagorično rasuto mentalno stanje jednog čoveka. Destrukciju zdravog razuma, pretvorenog u kolorne slike. Imamo LSD, čije hemijsko dejstvo je izazvala bolest i smrt, a ne konzumacija sličica. Ako ovo zvuči previše konfuzno, to je zato što i jeste. Onome ko prvi put bude čitao ovaj strip, teško je da će mnogo toga biti jasno. Osim furiozne akcije, sakaćenja, every tribe for itself pravila i sveopšte prihvatanje neminovnog, priča praktično nema uvod i nema razradu. Ima kraj. Sve ima kraj.
Malo će vam jasnije biti nakon činjenice da je ovaj strip nastao nakon smrti Filipove žene Nikol. Rak je spor i nemilosrdan ubica od koga je malo ko pobegao. Ovde, kao što pomenuh gore, imate skrhan um čoveka koji je voleo. Čoveka koji je od bola poludeo. U ovom stripu Drije želi da svi umru... zašto bi oni živeli kada ona nije mogla? Nije ga briga za ljude, ljudski život i osećanja. Njegova žena je simbol svega. Njegova žena je život i smrt za sve. Početak i kraj, a Filip pljuje smrt i prezire život. Ova priča je u suštini početak kraja poslednjih "neživih" bića u Drijeovom misterioznom univerzumu halucinogeno kataklizmične realnosti. Smrt je poslednja faza koju protagonisti trebaju dostići. Luminozni ragnarok vikinga na motorima.
Sam stil je barokno obilje detalja, monumenti nečega što nigde nije postojalo. Drijeova umetnost ovde sija punom snagom. Kadriranje, detalji, bezbožnost, lavkraftovski elementi koje ne možete promašiti, ludilo i haos. I osećaj za boju... osećaj za svetlost. Iako je sve šareno, ne odaje utisak sreće, već nečeg ogavnog. Šarenilo smrti i distopijske propasti. Tu Drije briljira. U igri detalja, forme i boje. Stilski, možemo ga uporediti sa kasnijim Mebijusom ili Bilalom iz nekog ranijeg perioda, pa čak ima i Korbenovskih momenata, a ljubiteljima muzike, samo ću reći Voivod. Takođe, ne mogu, a da ne zapazim detalje noćnih mora, direktno iz četkice Beksinjskog. Mada, to i nije čudno, obzirom da je sa jednim od njih radio, a detinjstvo proveo u rodnom gradu najvećeg nadrealiste, Salvadora Dalija. Na sve ovo rečeno, čak ni to nije dobar opis. Uzevši u pitanje godine kada je ovaj strip izdat, vidi se da je Drije bio u posebnom mentalnom stanju da izmisli ovakve noćne more.
Kad već spomenusmo padrea kosmičke strave, HP Lavkrafta, obavezno baciti pogled na Drijeovo delo "Yragael-Urm". Tu se maltene iz svake slike oseća samo njegovo pristustvo, što i nije čudno, obzirom da su mu omiljeni pisci fantastike i strave bili A.E. Van Vogt i Lavkraft, kome je Drije pružio svoj omaž više puta.
Sve pohvale za “Stalker” i put kojim su krenuli. Ovo izdanje možete poručiti sa njihove zvanične FB stranice, dok sa nestrpljenjem očekujemo novu svesku tvrdokoričenog iznenađenja. Ne postoji bolji način da završim ovaj tekst, nego rečima samog Drijea.
“Za Nikol, moju ženu, moju dušu…. i za SMRT koja je došla… idioti u belim mantilima i s krupnim rečima. Zaklete seronje kojima idemo s poverenjem… tom svetu koji nismo stvorili, a koji nas ubija. O, moji preci, MRZIM VAS! ...smrti, zato što nas plaši, nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke… Njenom prstemu, koji nosim na prstu; našoj ljubavi, uvek prisutnoj, mada je ona otišla, ona koja nije želela da ode. Tebi, čitaoče, koga maltretiram ovim plitkim rečima, ali ako voliš naše slike, jer smo oboje u njima, juče i sutra, okreni stranu, ostalo se i tebe tiče, budući lešu… Posle svega, jesmo li zaista odavde? Leševi budući, spremite se i vežite pojaseve! ... učim da volim smrt… imam ukusa”.
Milan Simić
↧
Overgraund Treš Ep.8 "Najgori strip na svetu"
Da li je moguće da postoji toliko glup i loš strip koji se apsolutno nikome nije svideo? Odgovor na ovo pitanje nam pruža ova vanredna epizoda koja će nas vratiti malo u prošlost...
↧
Milanovačka scena zajedno za život
Muzika je život za mnoge od nas, a predstojeći humanitarni koncert milanovačkih bendova je dokaz da je muzika nešto više i za one koji će tek dolaziti na koncerte.
U petak, 6. avgusta, u Bašti velike sale Kulturnog centra, posle dugo vremena, publika će moći da čuje bendove iz Gornjeg Milanovca, kako one najmlađe po godinama, kao što je “Cactus Fields”, tako i one sa dugim stažom kao što je “Plišani Mališan”. Uz njih nastupaju i “Dobra Genetika”, “Zauvar” i bend “Reflection”, koji je nedavno na Exitu predstavio svoj debi album “Different Paths”.
Povod za svirku je želja da se pomogne sugrađanki Srni kojoj je uspostavljena dijagnoza MSD mijelodisplastični sindrom (grupa povezanih poremećaja koštane srži). Da bi Srna pobedila ovu bolest potrebno je što pre početi sa lečenjem, a milanovački bendovi su se udružili kako bi svojom muzikom sačuvali osmeh na licu ove neobično vesele bebe.
Za ulaznicu od 300 dinara dobijate priliku da čujete najbolje od milanovačke scene i doživite miks žanrova i priča kroz koje vas ovi bendovi vode. Sav prihod od ulaznica biće doniran za Srnu na platformi “Budi human”. Sredstva su joj potrebna za lečenje, specijalističke preglede, dijagnostiku, rehabilitaciju, kontrolne preglede kao i za putne troškove i smeštaj.
Ovo je jedinstvena prilika da, čineći dobro delo, doživite neograničenu količinu zabave uz zvuke scene koja je poznata ne samo u Srbiji, već i van granica ove države i ovog jezika. Ukoliko niste u mogućnosti da dođete na koncert, pridružite se ovoj ideji donirajući za Srnu putem ponuđenih računa:
Slanjem SMS poruke: Upišimo 1050 i pošaljimo SMS na 3030
Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human1050 i pošaljimo SMS na 455
Uplatom na dinarski račun: 160-6000001131128-16
Uplatom na devizni račun: 160600000113387132
IBAN: RS35160600000113387132
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
Uplatom platnim karticama putem linka:E-doniraj
Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka:PayPal
Vidimo se na koncertu!
↧
↧
dRUMELODY o novom singlu: Sad Umbrellas je smirena, opuštajuća što je dobro jer nam je svima potreban "break"
Sarajevski multimedijalni umetnik Berin Tuzlić aka dRUMELODY nedavno je objavio novi sport za traku Sad Umbrellas nešto mirnijeg intenziteta, sa umirujuće melanholičnim prizvukom.
Kao i svaka dRUMELODY traka i ovde postoji priča i prenesena umetnička poruka.
- Spot i pesma govore o našim tužnim životima ispod kišobrana kontrole. Jedini spas nalazimo pod malim srećnim kišobranima koji se pretvaraju u naš micro svet u kom smo svi srećni - ističe Berin i dodaje da je ova pesma zasluženo dobila i slikovit opis zbog svoje lepote specifične slobode.
dRUMELODY je prošle godine objavio posve drugačiji album pod nazivom "Freedom of Imagination" gde smo dobili priliku da čujemo sklop različitih žanrova kroz njegovu specifičnu audio prizmu. Od pop electro break-a, preko dub step-a i eksperimentalnog micro house-a do dancefloor friendly house-a, ovaj neobični miks predstavljen kroz čaroliju šume doslovno nijedniog slušaoca ne ostavlja ravnodušnim. Berin ističe da traka "Sad Umrellas" sa novog albuma ima veliku duhovnu karmu, te da je mu je veoma prijalo da radi i na ovom spotu.
- Sad Umbrellas na neki način predstavlja zvučnu sliku klime u komunikaciji koja nas okružuje: Vrlo je smirena, opuštajuća što je dobro jer nam je svima potreban "break", treban nam zdrav mozak koji može slobodno da diše jer taj organ zaista moramo da čuvamo, njega nikako ne možemo obnoviti ili kupiti i zameniti - dodaje Tuzlić.
Prema njegovim rečima, ova traka dobila je naziv "Sad Umrellas" od potrebe da sebe izloujemo i spasemo od globalnog uništenja.
- Zločesti ljudi večito teže da nas okrenu protiv od onoga što nas štiti, protiv sopstvene prirode. Nažalost danas je mnogo lepote izvitopereno, karikirano i prevoreno u morbidnost i ružnoću - kaže Berin.
Kada je autentični stil u pitanju, dRUMELODY ni ovde nije poklekao. Ostajući dosledan svom unikatnom pravcu kako u životnoj percepciji, tako i kada je vizuelni identitet u pitanju, odlučuje se na neobičan odabir stajlinga za spot - jarko žuto odelo.
- Za ovaj stayling imao sam ideju za žuto odelo koje je sašila moja krojačica Sabiha, jedna super žena koja je toliko urbana, razume moje želje i u tim svojim godinama da je to fantastično. Mnogo je lakše kada imate u timu ljude sa kojima se razumete i na nekom višem nivou i ne morate previše da objašnjavate svoju zamisao. U ovom slučaju, žuta je bila zapravo jedina boja koja se mogla super slagati sa animacijama koje sam napravio od covera albuma "Freedom of imaginarion" koje su u pozadini spota. Potrefilo se zaista sjajno da se boje uklopile poput čarolije! - naglašava Berin.
Spot za traku se već nalazi na YouTube-u i možete se slobodno zavaliti u svoju omiljenu fotelju, navući roletne i osvežiti se ovim sjajnim muzički elikisrom.
↧
Niški psihodelični tandem Samalas predstavio svoj prvi live session
Niški psihodelični tandem Samalas pojačan uglednim gostima i u saradnji sa Down There Studiom predstavlja svoj prvi live session.
Samalas se na "Down There Sessions" predstavlja kao moćan, nadahnut i euforičan bend, koji maksimalno koristi specifičnosti i senzibilitet svih svojih članova u istraživanju zvuka i kombinaciji žanrova, uz energetsku eksploziju i redefinanje kraut-jazza, psihodeličnog roka i bluza. Odsviran je kompetan debitantski EP na koji je dodato godinu dana pandemijskog života, razne lične drame, akumuliran bes i nepristajanje na činjenicu da je muzika gurnuta na marginu.
Samalas se široj javnosti predstavio debitantskim EP izdanjem "MCCLVII" u junu 2020. godine. Svoj prvi i jedini bendovski koncert do sada održali su na decembarskom Hali Gali okupljanju u Dragstoru, a aktuelni singl "Babad Lombok" objavili su krajem aprila ove godine. Dok nestrpljivo čekamo obećanu ploču na kojoj će se naći sve objavljene pesme do sada i još jedna potpuno nova (i spektakularna!) kompozicija, Samalas predstavlja ovu audio-vizuelnu čaroliju u kojoj su pored kreativnog tandema benda - Vuk Sanovski (gitare, sintovi) i Ci Chea (bubanj, perkusije) - učestvovali i saksofonista Ivan Simić, Janko Džamabas na basu, Miloš Pavlović električna gitara i Uroš Milkić na tereminu. Ceo sešn je snimljen u prostorijama novobeogradskog Down There Studija, audio snimatelj bio je Milkić koji je uradio miks i master, kamermani uz njega bili su i Jelena Petković, Nemanja Đorđević i Nikola Stojanović, dok su se post produkcijom bavili Milkić i Andrej Mladenović.
↧
SNOWPIERCER (2014) – Ledolomac u borbi protiv klasnog sistema
Jun-ho Bong je južnokorejski reditelj koji je zajedno sa Čan-Park Vukom („Oldboy“) pre desetak godina najavio novu struju inventivnih i beskompromisnih južnokorejskih filmova koji će uneti neophodan dašak svežine u pomalo ustajale filmske tokove. Njegov film „Sećanja na ubistvo“ iz 2003. godine predstavlja pravu malu revoluciju u žanru misterioznog trilera čiju radnju izmešta iz triler „friendly“ urbane sredine u ruralnu Koreju i začinjuje je bizarnim smislom za crni humor. Njegov sledeći film „The Host“ bio je gotovo genijalni „monster“ film inspirisan tradicijom Godzile i Spilbergovim „Parkom iz doba Jure“, ali sa elementom humanosti i dozom realizma koja je pre izmicala takvom tipu filma.
Kada se, poput svog kolege Čan-Park Vuka, otisnuo u jedan od postraničnih rukavaca holivudskog mejnstrima jedino što smo mogli sa sigurnošću da znamo je da nećemo dobiti klasičan američki žanrovski film. I tako je i bilo, pošto je njegov prvi američki film „Snowpiercer“ kilometrima daleko od bilo kakve trenutne holivudske SF ponude. Ono sa čim možemo uporediti „Snowpiercer“ je izvesna tradicija antiutopijske literature i filma sa snažnim društveno-političkim komentarom u koju možemo da svrstamo „Brazil“, „1984“, „Vrli novi svet“ itd. „Snowpiercer“ pokušava da stane rame uz rame sa ovim klasicima stvarajući autentičnu atmosferu postapokaliptičnog sveta i društvenih odnosa koji u njemu vladaju.
Radnja filma je mahom originalna (bazirana na stripu Le Transperceneige) i tiče se gigantskog voza koji se kreće po principu „perpetuum mobile“ i koji već 17 godina pravi jedan te isti neprekidni krug oko Zemljine ose. Jednini preživeli ljudi na Zemlji nalaze se upravo u tom vozu, dok je Zemlja u međuvremenu postala ledena pustinja okovana snegom i snežnim olujama, što je posledica eksperimenta da se zaustavi globalno zagrevanje. Sada, u težnji da prežive, ljudi u vozu moraju da budu u neprestanom pokretu koji ih drži sigurnim i zaštićenim od ledene smrti. Međutim, sistem organizacije života u vozu je ujedno i rediteljev komentar na aktuelne društveno-ekonomske odnose u svetu i jedan mali prikaz istorije čovečanstva. Voz je mikrokosmos sam za sebe, minijaturni prikaz večitih klasnih, društvenih, rasnih, političkih i svakih drugih podela među ljudima, jedna društvena piramida koja oslikava istoriju moderne civilizacije. Siromašni su na dnu, bogati na vrhu, bogati tlače, manipulišu i iskorišćavaju siromašne, siromašni dižu revoliciju u nadi da će time moći da postanu viša klasa i nastave da ugnjetavaju one koji to nisu uspeli da postanu.
I dok grupica potlačenih pobunjenika sa dna voza, u nadi da će moći da stigne da poslednje istance voza, diže „radničku“ revoluciju u krvi, njihovo napredovanje iz kupea u kupe pokazuje razvoj ljudske civilizacije, od vojnog ustrojstva do bahatog hedonizma, a dobro ustrojena društvena piramida samo je slika onoga kroz šta je društvo vekovima prolazilo. Na taj način ovaj film predstavlja istoriju u malom, angažovani SF koji kroz apokaliptične pejzaže i jednu homogenizaciju društva u zatvorenom prostoru isteruje na površinu sve njegove mane i slabosti. U isto vreme, činjenica da su ljudi „zarobljeni“ u mašini koja ih vozi u neprekidnom krugu ostavlja prostora i temi „zavisnosti od tehnologije“ da se učauri u vašem kritičkom promišljanju ovog filma.
Dizajn vagona u vozu je trijumf ovog filma, vagoni izgledaju onako kako bismo ih i zamišljali u toj sitauciji, od prljavog i zapuštenog do raskošnog i bahatog, sa nekoliko fascinantnih scena vodenog akvarijuma ili, čak, rejv žurke koja se odigrava u jednom od njih. Slaba tačka filma su scene koje prikazuju voz spolja gde se vidi ograničenost budžeta i jedna „animirana“ predstava koja pomalo smeta autentičnosti celog doživljaja. Takođe, onde gde poruka filma gubi na intenzitetu su akcione scene makljanja „prsa u prsa“ koje postaju malo repetitivne i unose određene momente monotonije u radnju. S druge strane, određeni „komični“ efekat koji se postiže ubacivanjem pojednih likova (kao što je odlična Tilda Svinton) pokazuje osobenost Jun-Ho Bonga da i u najozbiljniju situaciju umeša pomalo opuštajućeg humora. Zato neće biti neobično u ovom filmu naleteti na gomilu pomalo bizarnih scena koje odskaču od holivudskog šablona, a koje deluju kao mešavina stila Terija Gilijama (čiji je uticaj ovde očigledan) i tvrdokornog Ridlija Skota.
Kris Evans, kao vođa pobunjenika, sasvim je u skladu sa svojom herojskom/antiherojskom ulogom i još jednom pokazuje da polako ali sigurno sazreva u glumca na koga se može ozbiljno računati u budućnosti, dok sasvim solidnu podršku pružaju veterani Džon Hurt i Ed Haris.
Sve u svemu, „Ledolomac“ je neobičan, inventivan i svakako drugačiji antiutopijski SF sa jasnim društvenim komentarom koji ipak nije lišen mana i nelogičnosti, ali koji će i pored toga predstavljati dovoljan izazov za gledaoce koji traže više u filmu od puke akcije i fascinantne scenografije.
Slobodan Novkmet
↧
Pogledajte film “1” nastao prema delu Stanislava Lema “Jedna minuta”
Pater Sparrow snimio je 1 prema djelu Stanislawa Lema Jedna minuta (1984).
Ne zaboravite uključiti titlove.
↧
↧
Bon Jovi - 7800° Fahrenheit: Album izvan kalupa
Kao jedan od sastava koji se od druge polovine osamdesetih godina prošlog veka proslavio optimističnim i energičnim pesmama, Bon Jovi se sa razlogom smatra jednom od najuspešnijih grupa svih vremena sa oko sto trideset miliona prodatih albuma. Međutim, doba koje su obeležili metal bendovi koji su slavili hedonizam, razuzdanost i sukobe sa autoritetima i stereotipima nije bilo naklonjeno bendovima koji su drugačije pristupali muzici. Takav slučaj je bio sa momcima iz Nju Džersija 1985. godine i umalo ih objavljivanja albuma koji bi najradije izbrisali iz svoje istorije kada bi mogli, nije koštalo ostatka karijere. Ovo je tekst o albumu 7800° Fahrenheit.
Bila je zima 2009. godine kada sam postao svestan postojanja ovog albuma. Sada već kultni ćuprijski kafić Vagon je imao tu draž da sa svojih osam stolova i deset kvadratnih metara zimi postane skučeno, zadimljeno, zagušljivo mesto gde bi uglavnom dolazili isti ljudi, pa je “domaća” atmosfera uglavnom bila takva da smo se međusobno dovikivali ne bi li se čuli. Te januarske večeri sam izašao sa svoja dva druga koji su se, poput mene, kleli u Mejdene i sa četrnaest, petnaest godina smo, naravno, mislili da znamo koja muzika valja, a koji ne. Ili su makar oni mislili da znaju, jer je njihova reakcija na moje koncentrisanje da čujem pesmu In and out of love koja se našla na nekoj plejisti i konstatacijom da ovo mora da je Bon Jovi upravo bila: “Da li si ti normalan kada ti se i ovo sviđa?”. Činjenica da sam voleo i Bee gees i Srebrna krila je bila dovoljan povod da moj muzički ukus jednom proglasi najgorim, a kada sam počeo da slušam, za prosečnog metalca u pubertetu, autsajdere zvane Bon Jovi, zvanično je poslednji esker zakucan u sanduk u kom je počivao moj izbor muzike.
U to vreme, globalizacija je uveliko činila svoje pa je dobri, stari dial-up internet bio zamenjen brzim, novim kakvog ga poznajemo danas. Ustvari, nemam pojma kakav je dial-up ni bio jer ga nisam koristio, ali sam se naslušao dosta muka napaćenih starijih momaka kada ti se jedna fotografija Karmen Elektre u kupaćem kostimu otvara po pola sata. Pošto Srbija ni tada nije bila država sa regulisanim zakonima oko autorskih prava i ilegalnog nabavljanja sadržaja putem interneta, celokupnu dotadašnju diskografiju petorke iz Nju Džersija sam imao posle svega par klikova na Pirate bay-u, koji mi je do danas ostao glavni distributer muzike.
Nekoliko dana kasnije sam celokupan metal opus grupe Bon Jovi, a to su prva četiri albuma doslovno znao napamet. Ipak, drugi studijski album pod nazivom 7800° Fahrenheit mi je odmah postao najinteresantiji. Po prvi put sam slušao album sa kojim sam mogao da se poistovetim, koji je bio suprotnost muzici na koju sam do tada bio navikao. Bendovi koje sam tada slušao su se uglavnom bavili temama sa kojima nisam mogao direktno da se “povežem”: Muzika Kiss-a i Def Leppard-a govori o ženama i hedonizmu, Black Sabbath se bavio okultizmom, Iron Maiden istorijskim događajima, Mötley Crüe pobunom protiv autoriteta, a ovaj album je govorio o običnim ljudima, o svakodnevnom životu. Verovatno sam tada po prvi put shvatio da metal, a i muzika uopšte, ne mora da bude nužno ispoljavanje neke agresije, revolta kako se osećaš u adolescenciji. Naprotiv, imaš utisak da te onaj ko je snimio album, zapravo, razume, a to je ono što nam tokom tih turbulentnih godina upravo treba.
Uopšteno, kada se sagleda celokupan opus ovog benda, možemo da kažemo da je najveći broj njihovih pesama upravo to: Život “običnog sveta”. Zašto je ovaj album onda toliko poseban?
I upravo takvo mračno i pesimistično izdanje je oslikavalo ono kroz šta su članovi benda prolazili tada u privatnom životu. Pevač Džon Bon Džovi je, posvetivši se najviše muzici i “životu na točkovima” zapostavio i doveo u krizu svoju vezu sa Doroteom, svojom devojkom iz srednje škole što ga je dovelo skoro do depresije, bubnjar Tiko Tores i basista Alek Džon Sač su bili u brakovima koji su takođe ispaštali zbog jurnjave za uspehom i činjenice da je bend mizerno zarađivao u to vreme, klavijaturista Dejvid Brajan je nakon što je napustio fakultet zbog muzičke karijere preispitivao svoje postupke, a gitarista Riči Sambora je ozbiljno bio zabrinut za sudbinu benda i dvoumio se da li da potraži neki novi. U dokumentarnoj emisiji VH1: Behind the music, Tiko Tores je izjavio da je ovaj period za bend bio idealna prilika da se on rasformira. Ipak, prijateljstvo i velika odlučnost da uspeju na svetskoj muzičkoj sceni su bend održali na okupu u najmračnijem period po njih.
Prvi singl i pesma koja otvara album, In and out of love može da se svrsta u kategoriju klasičnih glam metal pesama koje su se vrtele na top listama. Refren koji se lako pamti, Ričijevi melodični rifovi i “tutnjanje” ritam sekcije učinili su da ova pesma bude “nosilac” celokupnog albuma. Spot koji je snimljen takođe jeste tipičan MTV video sa bendom koji svira na lokalnom nastupu, zgodnim devojkama i komičnim situacijama u koje njih petorica upadaju . Štaviše, upravo je emisija MTV top 20 Džonu dala inspiraciju da napise takvu pesmu. Ipak, od druge do desete pesme dobijate pravu sliku ovog albuma, a to je sve ono što su oni doslovno proživljavali. Momak koji se bori za opstanak u velikom gradu, suvoparna svakodnevnica srednje klase koja radi od 9 do 5 sa jedne i pesme kajanja, ljutnje, pogrešnih odluka i očaja za nestalom ljubavlju su priče miliona drugih ljudi.
Sve u svemu, album 7800° Fahrenheit su svi članovi benda svojski želeli da zaborave, ali bukvalno zaborave jer pesme sa njega skoro pa nikada ne sviraju na koncertima, ali kada se to desi, Džon ima problem da se seti tekstova čega je svedok fotografija na kojoj na sred koncerta čita sopstvene stihove ne bi li ih se podsetio. Ovo svakako nije najreprezetativniji album iz kataloga grupe Bon Jovi ali jeste zanimljiv i nesvakidašnji album iz neobičnog vremena koje se nije bavilo običnim ljudima.
P.S. Jedan od drugova s početka teksta mi je nekoliko godina kasnije poslao pesmu Željka Joksimovića Ima nešto u tom što me nećeš uz reči da “boli koliko je dobra”.
Ilija Najdanović
↧
DRACULA UNTOLD (2014) – Neke priče je bolje da ostanu „untold“
Najduhovitije u vezi sa recepcijom ovog „Dracule“ kod filmske publike jeste njeno oštro negodovanje prema nepoznavanju i iskrivljivanju istorijskih činjenica. „A ne, Drakula nije ubio sultana Mehmeda u direktnom dvoboju, ovaj je umro od strele 30 godina kasnije, ali je zato Drakulino pretvaranje u krvožednog vampira vrlo realistično urađeno“. Gluposti. Tražiti istorijsku autentičnost u holivudskom filmu koji preosmišljava Drakuline korene besmisleno je koliko i tražiti dramsku ozbiljnost u nekoj komediji Adama Sendlera. Odavno je poznato da ne samo holivudski filmovi koriste istorijska fakta kao jedan poligon za besramnu igrariju, bila ona u služni propagande i nekih skrivenih političkih motiva, bila ona, kao što je ovde slučaj, u službi bezumne filmske zabave. Nije li ista ta publika do pre godinu dana gledala i film „Abraham Linkoln – ubica vampira“?
Ne, prekrajanje istorije nije najveći Drakulin problem niti je u pitanju istorija koja bi prekrojena dala iole zanimljiviji film. Oduvek sam verovao da bi samo filmovanje života Vlada Cepeša bez ikakvih fantastičnih i folklornih elemenata bilo samo po sebi zanimljivije od bilo kod drakulskog horora. Međutim, ono što imamo ovde je novi trend koji nalaže da se čuveni zlikovci, bilo oni istorijski ili izmaštani, vaskrsavaju u vidu nekih antiheroja sa jasnim moralnim načelima, što je tretman koji je u Holivudu već prošla „Grdana“ sa Džolijevom. Takođe, nemoguće je ovaj film ne dovesti u vezu sa desetinama drugih superherojskih filmova koji pokazuju genezu svog superheroja od običnog čoveka do supersile u kostimu.
Ovog Drakulu skoro je nemoguće ne posmatrati u koliziji sa jednim drugim Drakulom, onim Gerija Oldmana iz „Drakule“ Frensisa Forda Kopole, čiji je ovaj novi neuspešni i pomalo tragikomični klon. Ono što su tvorci novog spektakla zaboravili ili svesno ignorisali je činjenica da je Drakula oduvek bio, zapravo, horor lik, zastrašujuća, misteriozna, gotovo mitsko-magična figura koja nosi u sebi izvestan tragizam i patnju, ali koji je na svom putu ipak monstrum koji siše krv nedužnima. Oduzimajući mu tu komponentu, reditelj i scenaristi napravili su od Drakule još jednog dosadnog superheroja koji mora biti obremenjen pravednom motivacijom i koji svoju žrtvu mora opravdati. Oldmanov Drakula bio je zavodljiv, misterioznan, šarmantan, izgledao je kao pesnik pariskog splina, govorio kao Bajron, a bio istovremeno i prokleto zastrašujuć. Drakula Luka Evansa samo je tabadžija, ratnik, požrtvovani Spartak na braniku otadžbine i voljene žene. Oldman je bio tragičan, Evans je tragikomičan. Inače sposoban glumac u žanrovskim filmovima, Evans ovde, iako daje sve od sebe, zapravo ne može da izbegne zamke u koje ga uvlači scenario, koji mu ne daje prostora da postane Drakula već ga pretvara u Supermena. A Drakula nikada nije niti može da se pomiri sa onim što je postao.
Slobodan Novokmet
↧
Kuća u kojoj je odrastao Kurt Kobejn proglašena za kulturno-istorijsko dobro
Dom iz detinjstva frontmena Nirvane u gradu Aberdinu upisan je u registar kulturnog nasleđa američke države Vašington. Li Bejkon, trenutni suvlasnik kuće u Aberdinu kaže kako su planovi vraćanja kuće u originalno stanje iz vremena Kobejnovog detinjstva “90 do 95 posto” dovršeni.
Odeljenje za arheologiju i istorijsko očuvanje Vašingtona odobrilo je da dom iz detinjstva Kurta Kobejna u Aberdinu bude upisan u državni registar baštine, službeni spisak istorijski značajnih lokaliteta i nekretnina pronađenih širom Vašingtona.
Kuća, u kojoj je frontmen grupe Nirvana živeo od 1968. do 1984. godine, izgrađena je 1923. godine, prema javnom registru.
Sadašnji suvlasnik doma, Lei Bejkon, rekao je za Rolling Stone da su planovi za ponovno vaćanje kuće u njen izvorni oblik skoro završeni i da se nada da će sledećeg proleća krenuti turističke ture. Bejkon je takođe kupio zgradu u centru Aberdina u kojoj će se nalaziti “Tribute Lounge and Gallery Cafe” posvećen Kobejnu s uspomenama, fotografijama i drugim memorabilijama.
Alison Bruks, izvršna direktorka Odelenja za arheologiju i očuvanje istorije, rekla je za Rolling Stone:
– Generalno želimo da budemo sigurni da priznajemo da se na spomenutoj lokaciji dogodilo nešto što je bilo značajno. U ovom slučaju to je Kurt Kobejn, koji je svoje muzičke strasti i veštine razvio u Aberdinu i u toj kući. Svi u veću prepoznali su važnost tog mesta.
↧