Helly Cherry Web Magazine

Posle premijernog koncerta pre desetak dana niški sastav Red River Valley sinoć (4.12.) je u Feedbacku ponovo nastupio pred ne tako puno publike, što je uvek pokazatelj da smo kao slušaoci lenji za nove stvari.
Za njih sam prvi put čula kad su se pojavili na kompilaciji B.A.U.K-a i iznenadila se, jer priznaćete retkost je danas da se neki mladi bend uhvati u koštac sa grandžom i muzikom sličnih boja. Njihov EP „Red Season“ je tek nagoveštaj onoga kuda sve ovaj bend može da ode a sinoć posle njihovog nastupa to mogu i da garantujem.
Podsetilo ma na onu scenu iz filma „Amadeus“ kada mu kritikuju jednu sonatu i kaže mu Salijeri „too many notes“. E. U ovom slučaju njima to mogu da pripišem kao kompliment. Toliko muzike odavno nisam čula od jednog benda. I slušajući taj EP kad se pojavio sada kad su u punom sastavu na stejdžu tek se može čuti puna snaga. Prelepe gitare i bas deonice. Kompozicije. Ritmička zavrzlama. Za one koji ne vole ili nikada nisu slušali grandž preporučujem ipak ovaj bend jer nisu zaostali u devedesetima, osim kad sviraju Elis in Čejns, i mnogo poštovanja s moje strane jer se u pesmama koje prave oseća da su razmišljali o tome šta će da sviraju. Na trenutke koncert se stišavao do akustičnih momenata na šta mi nismo baš navikli pa im je moj savet da pažljivo biraju mesta na kojima će da sviraju.
Vokali su posebna tema u ovom bendu, nažalost sinoć su slabo došli do izražaja jer se brate u Feedbacku retko kad čuje šta neko peva a šteta je jer mislim da su veoma važna karika. Duet m/ž dve šarmantne boje koje ne pevaju u prostim tercama već svako svoju melodiju i dodaju još nota u one kompozicije. Da se pozabave malo scenskim nastupom ima da budu mwah...
Svakako bend koji će ako vredno bude radio i još vrednije bude svirao ostaviti iza sebe mnogo mnogo lepe muzike za uživanje a da ne izbiva na bes jer može i tako.

A onda su grunuli Grate.
Prvi put u Nišu, što se po broju ljudi dole moglo i dokumentovati ali.. U ovom slučaju prvi mačići se u vodu ne bacaju.
I za mene otkrovenje, kad sam videla event i ja sam prvi put čula za njih mada ljudi imaju iza sebe album i spremaju sledeći i nekoliko spotova.
Znači, jedna od najboljih ritam sekcija u zadnje vreme koje sam gledala podržana nekim klik/mašin ritmom elektronskim. Svi pevaju. Dva gibsona koja gruvaju, bas kao voz, malo loš zvuk na početku ali Petar Vuksanović ih ispeglao tako da je do kraja sve bilo sa-vr-še-no!
Komentarišući sa drugarom dole on je njihov gruv mnogo lepo opisao: čuje se da veruju u ovo što sviraju. Stvarno zvuče kao bend koji svira dvajes' i više godina, ozbiljno, zrelo. Sve pohvale. Čula sam neke komentare upoređuju ih sa ovim-onim. Ja to ne mogu. I mislim da je nekorektno. Ovo je bio bend Grate i neka gaze svoj put.
Svirali su pesme sa aktuelnog albuma i nekoliko novih koje najavljuju sledeći i biće to dobar album za ljubitelje rok/panka ne znam bre, ne volim da se nazivam žanrovima. Dobra je muzika. Tekstovi su angažovani ali taman do te mere da ne budu politikanski ili treš. Jedna zdrava snaga i energija i treba više takvih. Onaj zdravi ljudski bunt.
Bra'o. Grate. Zapamtite to ime.

Olja Wagner

Geenger Records, Septembar 2014.

Da se pojavio pre nekih desetak godina, ovaj album bi prošao mnogo više zapaženo nego sad. Mnoge pesme sa njega bi zasigurno postale radijski hitovi koji bi se vrteli u nedogled, i iznova bi bili zanimljivi i novi. Ali uzimajući u obzir današnje radijske hitove, ovaj album odudara svojim staromodnim prizvukom i stilom.
Od deset pesama, četiri su na engleskom a šest na hrvatskom, što je mahom loš potez na koji se mnogi odlučuju, ali je u ovom slučaju prošao sasvim zadovoljavajuće. Nije žanrovski opredeljen, ali se mahom protežu pop zvuci, a takođe je sve ukrašeno povremenim swing momentima, što podseća na neki američki bar iz tridesetih godina, gde se ispod šanka toči alkohol, dok ulicama kruže bande Italijana. Album nije čist kantautorski, već je na njemu radio veći broj ljudi, pre svega na produkciji i tekstovima. Rezultat može da zapazi i uvo koje nije mnogo muzikalno, a on se ispoljava u zaista izvrsnoj produkciji, gde je svaki ton na mestu i apsolutno besprekorno čujan i jasan. Tekstovima se prilazi malo neobično, iz nekih drugačijih uglova, pa tako slušalac malo i zastane i zapita se šta se to može da znači, što i jeste odlika kvalitetnog teksta. Ljubav je glavna inspiracija svih tekstova, što se lako da i primetiti. Ta već bezbroj puta prežvakana tema često nosi svoje žrtve u vidu opštih mesta i velikog patosa, što se i ovde na nekim mestima primećuje, ali se balans vraća gore navedenim neobičnim prilazom u pisanju.
Pesme su dosta dugačke, pa je potreban i strpljiv slušalac, obiluju mahom akustičnim instrumentima, a solo deonice su virtuozne i energične. Sa druge strane, na malo duže momente pojedine pesme stvaraju osećaj umora i rastegnutosti vremena, kao da im se ne vidi kraj, a kao uzrok tome se može navesti potreba za ukrašavanjem kompozicije raznolikim frazama ili čak dodavanjem bespotrebnih deonica. Moj lični favorit je pesma „Daleko od istine“, jer veoma podseća na stil Damira Urbana, i možda je zbog toga najbliža prosečnom slušaocu, a pesme na engleskom se takođe izdvajaju kao upečatljive.
Utisak na kraju je u velikoj meri pozitivan. Album je pre svega nesvakidašnji, godi u trenucima odmora, urađen je profesionalno, što se i čuje i vidi, a ženski vokal iskreno izražava svoja osećanja kroz opijajuće melodije. Više pažnje se moglo posvetiti rasporedu kompozicija na albumu, a takođe su neke pesme trebale ostati u svom sirovijem obliku, bez previše ukrašavanja i forsiranja na dužini i kompleksnosti.

Tihomir Škara

Srđan Dragojević je snimio tri filma koji su bili značajni devedesetih godina prošlog veka. Ovaj tekst ne govori o tome.
Ne govori ni o tome kako je otišao u Ameriku, tamo nije snimio ni reklamu za uloške a kamoli dugometražni film. Nećemo se osvrnuti ni na činjenicu da se vratio i zaigrao na sigurno snimajući nastavak “Anđela”, koji je više dugačka reklama za “Pink” nego film.
Ni reči o igranju na kartu kontroverznosti, koja je trebalo da prati onu zajebantsku “Paradu”.
Ovde se radi o filmu “Atomski Zdesna”, koji naslov duguje jednoj od najbesmislenijih komandi besmislicama prepune JNA. Kao, čučanj u stranu sa rukama preko glave vas spasava sigurne pogibije od eksplozije atomske bombe i brišućeg talasa koji joj sledi.
Reklame su bile obećavajuće, kao, par dobrih fazona, evo Đure iz “Nadrealista”, smejemo se unapred, na neviđeno.

Radnja filma se vrti oko pokušaja nekih tamo mešetara “time-share” kompanija da, nakon što privuku ljude besplatnim letovanjem, uvale naivnima plaćanje zakupa apartmana na duži vremenski period, uz mogućnost korišćenja istog u toku jedne nedelje godišnje.
Ufff...
Gazda, Slovenac, mobing master, pritiska svoje zaposlene da kako znaju i umeju sklope te ugovore, mada su potencijalni zakupci mahom goli kao crkveni miševi. Srđan Žika Todorović glumi beogradskog mangupa (ko bi se tome nadao?), najboljeg od svih zaposlenih, koji bi prodao i frižider Eskimima.
Tanja Ribič je stvarno ribič, i to ribič i po, i takva joj je i uloga. Ona je žena gazde Slovenca, što samo po sebi znači da ona provodi vreme krešući se sa Žikom u wc-u.
To je ono što je dobro u filmu. Ili bi BILO dobro, da je malo bolje snimljeno, ovako mu etiketa “18+” treba koliko i Branku Kockici. Eksplicitno, ali su nam date samo naznake. Ni traga onoj duhovitosti seksa na biciklu i van njega, dok radio prekida program uz najvažnije od svih važnih saopštenja, ono da je umro drug Tito, iz filma “Lepa Sela Lepo Gore”.

Poenta filma je monolog Đure o pogibiji civila za vreme jednog od proteklih ratova, i tu se i spominje taj famozni “atomski zdesna”. Đura je odglumio bolje od svih drugih u filmu, računajući i bivšeg bubnjara EKV-a, Žiku, i Đurinu ženu, pomenutu Tanju Ribič. Mada, bračni par iz Niš je bio uverljiv, a ima i jedna dobra fora. Ona kad muž tera ženu na ovo-ono, a ona mu skreće pažnju da nisu došli zbog toga, jer „da se jEbE može i u Niš”.
Vau, kapiram! Ljudi su smešni već samo zbog toga što su iz Niša. Pa, toga se ni Radoš Bajić ne bi setio.
Film ima toliko neizbalansiranu radnju, nedefinisan odnos između tragičnog i (polu) komičnog, toliko suštinski DOSADNIH momenata, da se prosto pitam šta je sa scenaristima u ovoj zemlji i regionu.
Da se razumemo, moja struka je fizikalna medicina i rehabilitacija, a uža interesovanja u životu su mi strip i književnost. Dakle, nisam nikakav školovani kritičar ili tome slično. Biće onda da mi je sposobnost da namirišem sranje još od ulaznih vrata SPS-a do izlaznih vrata bioskopa nekako urođena.
Tragični momenat filma bi trebalo da omogući da jedina dva razrađena (koliko-toliko) lika u priči odigraju bravuru, ali ona, nekako, ipak izostaje. Đura- vrlo dobar, 4. Žika - dobar, 3, bez obzira na onaj performans na podu čekaonice u bolnici.
“SFR Jugoslavija je garantovala svakom svom stanovniku dve nedelje odmora godišnje”, ili kako već glasi ona rečenica sa početka filma. U duhu partije kojoj pripada, Dragojević je jugonostalgičar, i ne propušta da nam prikaže te neke “nekad i sad” momente.
Hvala mu, onoliko. Ako su “…Sela” bila površno shvaćena, i simbolika tunela promakla ljudima dok su se, zagrcnuti od smeha, hvatali za stomak što srpski (para) vojnici piju sopstvenu pišaćku, noviji Dragojevićevi filmovi ne mogu da prođu sa neshvaćenom poentom.
Oni je, prosto, nemaju.

Milan Katić

Ovo mi je prvi susret sa muzikom Styptic i koliko sam uspjeo da pročitam, vrlo su hvaljeni kao jaka živa atrakcija sa nekoliko ep-eva u diskografiji. Ovaj prvi album je bio dugo najavljivan i isto toliko očekivan, i sa punim pravom jer ljudi iza imena benda pokazuju da imaju, ono što bi rekli, šlifa. Prije svega, nije ih strah da eksperimentišu i traže nešto svoje, nešto originalno. Ne mora to uvjek da bude i najslušljivije, ali se trud jako osjeti, i upravo ta potraga je jedan ogroman, ogroman plus. Slušajući ih, stvara mi se osjećaj da se Seattle scena devedesetih ponavlja u Nišu. Ne govorim o Grunge zvuku, već govorim o toj energiji i žaru tih godina. Vokal je malo zbunjujuć. Netipično pjevanje, te blagi efekat eha preko vokalne linije, stvaraju dosta,... pa čudan efekat. Da nije ovoga, sigurno bi cijeli materijal bio slušljiviji, ali, zar se mora pošto poto biti slušljiv. Ako se bendu ovako sviđa, neka tako i rade, neka traže i kopaju. Kad-tad će već nešto izrasti. Ako ne izraste – bože moj, svakako niko nikada neće moći reći da nisu pokušali i tu opet kupe lovorike.

Muzički, „Noesis“ je mali štapin dinamita. Mješavina više pravaca ali u jednom vrlo interesantnom melanžu koji bi se donekle mogao porediti sa onim što rade Mastodon. Prijatne melodije prošarane efektima, energetski ispadi i ono što ponavljam mnogo puta, ali malo kada vidim, materijal je kompaktan. Djelovi pjesama nisu kao izdvojene cjeline povezane krhkim nitima, već su sve vrlo čvrste i interesantne konstrukcije. Poslušajte, recimo „Clockwise“. U jednoj pjesmi imate tri cjeline, a sve je vrlo fluidno uklopljeno u jednu odličnu pjesmu. Isto važi za cijeli materijal. Površnom slušaocu ona vokalna igrarija koju sam prethodno spomenuo može, u stvari, sigurno hoće odvući pažnju i fokus od muzike. Meni jeste, i tek nakon nekoliko dana preslušavanja sam čuo što ovi ljudi u stvari rade. I iznenadilo me je. Zato vas upozoravam. Ne vjerujte svojim ušima odmah. Pronađite svoj unutrašnji mir i onda poslušajte album. Uvjeren sam da ćete biti prijatno iznenađeni.

Sada, što se tiče produkcije, ne mogu da se složim da je zadovoljavajuća. Jeste dobra i kvalitetna, ali je neadekvatna za ovakvu vrstu muzike. Ne pitajte me da vam ovo detaljnije objasnim. Ne mogu. Jednostavno osjećam da bi drugačije urađena produkcija sigurno još više istakla muziku i izjednačila vokal sa muzikom. Slušajući ove pjesme, u glavi tačno čujem i drugu verziju gdje je sve usaglašenije i kompaktnije. Pitajte snimatelje i muzičke producente za njihovo mišljenje.

Styptic su još jedno interesantno ime sa Miner Records etikete, ali ako vas interesuje kako zvuče, dobro se opskrbite strpljenjem jer ovo muzičko štivo ima težinu i treba ga učiti i ponavljati. Isto kao što su Mastodon na svojim početnim radovima bili čudni ali i toliko interesantni, tako je isto i sa Styptic i ako nastave da razvijaju svoju muziku nema granica koje ne mogu da pregaze, a potencijal je tu. Uhvatite ih i prepustite se vožnji. Nećete se kajati.

Nikola Franquelli

Grupa Saša 21 objavila je prvi spot i to za pjesmu "Kratko i konkretno" koju je skinula sa albuma prvijenca "VD-i1". Spot je baš poput pjesme kratak i konkretan, "bez filozofiranja i dugih soliranja" kao što kaže pjesma i traje dva minuta, a snimljen je u tvrđavi Casoni Vecchi.

Režiju i montažu potpisuje Andrej Korovljev, direktor fotografije je Goran Legović, asistent kamere Ivan Šmintić, a izvršna producentica je Neda Frank. Nedavno u odličnom intervjuu Lupigi, Veruda je okarakterisao svoj novi projekat: "On u suštinu nije drastično različit od onoga kako su zvučali KUD Idijoti, ako govorimo o muzici, jer ja sviram istu gitaru, imam isto pojačalo... Formacija je običan rock trio, kao što su bili i Idijoti kojima je pridodan pjevač, a ovdje sada ja pjevam. Ni tekstualno, da budem iskren, to nije bitno različito od nekog albuma Idijota, pogotovo jer je materijal nastao prije deset godina, a neki su tekstovi još i puno stariji, iako, dosta njih je i danas više nego aktualno."

Izvor: Mulj

Bend „Kanda kodža i Nebojša“ nastupio je šestog decembra u pozorišnom klubu „Zeleno zvono“ u Zrenjaninu, povodom predstavljanja svog novog albuma. I dok je publika čekala da se bend popne na malu binu, bend je sve vreme bio u publici. Tu su negde okolo, za šankom, dogovaraju se sa toncem oko sitnih detalja, odnose piće do bine. Da ste se slučajno našli to veče u Zelenom zvonu, ne bi ni slutili da će tih pet momaka izgubljenih u gužvi, i u svojim četrdesetim godinama narednih sat i po vremena da vas provedu kroz dvadeset i kurus godina dugu karijeru i da će tako u vama probuditi samo još veću znatiželju.

Svirka počinje na vreme, a prvi utisak koji bend ostavlja je utisak slušanja dobrog srednjoškolskog benda. Skromni instrumenti, svi skormno odeveni, svako je zaokupljen svojom zabavom u svom ćošku, a sve to zajedno već na početku zvuči masivno i jako.
I nakon toliko godina postojanja, bend zvuči kao da mu je ovo tek peta ili šesta svirka, a ne neka trocifrena. Posle svake pesme sledi međusobno dogovaranje šta ide dalje, kao i neizostavne propratne šale. Na momente, ne čuju se svi ujednačeno, tu su neke sitne greške, ali sve to doprinosi iskrenom zvuku. Atmosfera se podiže vrlo brzo, i publika se lagano okuplja ispred benda, napuštajući mesta oko šanka i stolova.
KKN vešto balansira između starijih radova i pesama sa novog albuma, tako što nakon nekoliko poznatijih pesama sviraju po jednu sa novog albuma „Volja za noć”. Samim tim podsećaju stariju publiku na početke benda i vraćaju je u neke devedesete godine, a takođe se vrlo vešto poigravaju sa mlađom publikom, i tako na jedan jednostavan način i publika i bend proživljavaju neko bolje vreme rokenrola po drugi put. Komunikacija između benda i publike je bila i više nego odlična, Oliver je delio svoja pića sa onima koji su bili pored bine i često bi prozborio par reči, a između ostalog, podržao je lokalnu kulturnu scenu, koja se godinama uspešno bori protiv bezbroj lažnih i degradirajućih pojava.
Tehnički je zvuk bio na visokom nivou, sasvim dovoljno glasan za klupsku svirku, a kompletna svirka je zvučala apsolutno isto kao i sa studijskog snimka, s tim što je svaki ton bio odsviran mnogo energičnije i otvorenije. Svirka je presečena sa dva kraća jamminga, dok se Oliver šetao kroz publiku, i to je još više „začinilo“ već visoko dignutu atmosferu.
Klub za ovakvu svirku je kao planski stvoren, sasvim dovoljno prostora koji dobro prihvata ovakav zvuk, a takođe se publika nije gurala i nije se stvarala napeta atmosfera. Ko je makar jednom slušao bilo šta u Zelenom zvonu, zna da je to mesto gde dolazi disciplinovana publika, koja ume da sluša i uživa u nastupu, sa svog mesta ili na nogama, a pre svega koja neće divljati i praviti gužvu i nered. Upravo je ta publika, koje nije bilo puno, drugi i konačni deo benda, i na taj način se stvara potpuni doživljaj. Uz “Prekide stvarnosti” ili “Izlazim i nema me ceo dan” publika je jednostavno lebdela i plovila po dimu koji se dizao sa poda, dok je umereno osvetljenje samo još više doprinelo lepoti takvog prizora. “Divni dani”, “Uvek u ponoć” i “Vera, nada, ljubav i stav” su možda i najviše podigle i razigrale publiku. Solaže su bile konkretne, domišljate i oštre, dok se bubanj i bas nisu držali ni jednog jedinog pravila, tako da je ceo nastup bio unikatan. Svaki otpevani ton je bio potpuno tačan, nema falševa, samo falseta, što je zaštitni znak KKN-a. Svirka se naglo završila, makar se stekao takav osećaj, jer je bend uspeo da istovremeno i umiri i zabavi, ali je nastavljena sa još par pesama “na bis”. Kulminacija nastupa je dostignuta sa pesmom “Priroda”, gde je bend bespogovorno dokazao da im osmi nastup u Zrenjaninu nije dovoljan, a publika se takođe složila sa time.

Nakon nastupa, izrazi lica su govorili da je sve bilo na svom mestu, a znatiželja ni tad nije opala, pa bi mnogi mogli da još jednom prožive svirku. Klub ništa nije prepustio slučaju, doveo je sjajan bend, a bend je publici pružio sjajnu svirku kao i onu blaženu neizvesnost i isčekivanje nekog narednog susreta.

Tihomir Škara
fotografije: Nebojša Tatomirov, Zeleno Zvono

Boulevard de Temple, Daguerre

Dagerotipija je prvi fotografski proces koji je imao i komercijalnog uspeha. Slika je bila direktni pozitiv na ploči od posrebrenog bakra, dobijena putem kamere. Ove ploče bile su od tzv. šefildskog platiranog bakra: debeli komad bakra obložen srebrnim limom zagrejao bi se pa obradio valjanjem. Rezultat je bila bakrena ploča obložena tankim slojem srebra.
Površina dagerotipijske ploče je poput ogledala, sa slikom direktno na srebrnoj površini. Izrazito je fragilna, pa se lako može čak i prstom obrisati, te se mora gledati pod određenim uglom kao bi slika bila vidljiva. Zavisno o uglu gledanja, slika se može videti bilo kao pozitiv bilo kao negativ.
Prve su dagerotipije izrađene pomoću Ševalijerovih sočiva koja su bile vrlo spora, kao svetloosetljivi materijal korišćen je srebrni jodid dobijen izlaganjem ploče parama joda. To znači da je ekspozicija bila vrlo duga, odnosno preduga za izradu portreta, tako da su prvi subjekti bile ulične scene i arhitektonske studije. Tek je po uvođenju Pecvalovih sočiva većeg promera i korišćenjem ploče obrađene jodom i bromom postalo moguće izrađivati i portrete.
Dagerotipije su bile montirane u kućišta sa staklom i poklopcem, ili su vešane na zid. Na isti su način opremane i fotografije dobijene tintipijom i ambrotipijom, ali je njihova izrada bila potpuno drugačija - radilo se o mokrim kolodijskim pločama na staklu ili bitumenom prevučenom belom limu. Razlikuju se od dagerotipije i po kvalitetu slike. Polirana srebrna površina dagerotipija ostavlja utisak da uslikani motivi lebde u prostoru.

Izvor Wikipedia

Fotografija koja je iskorišćena kao ilustracija je prva u istoriji na kojoj je uslikan čovek. Nešto više o njoj možete saznati ovde.

Drugarice i drugovi, kucnuo je čas da najavim TEMU DRUGOG BROJA FANZINA...

Tema je... "ŽENA".

' ključ: žena kao biće, neodvojiva od svoje muške polovine ili jaka, nezavisna manifestacija ženskog principa, žena kao intrigantna vizija i inspiracija za sve umetnike, žena kao devojka, majka, monahinja, trudbenica ili bilo šta drugo, dominantne i stidljive žene, snažne i spiritualne žene, visoke, niske, anoreksične i krupnije žene - ŽENA U SVAKOM SMISLU I OBLIKU '

Anti-konkurs je zvanično OTVOREN ZA SVE ZAINTERESOVANE, NAROČITO IZ DRUGIH BALKANSKIH ZEMALJA (BiH, Hrvatska, Crna Gora, Makedonija)! Radove možete slati do 7. JANUARA/SIJEČNJA 2015. godine na sledeće adrese:

# fb.com/d.lovorov (lični profil neurednika)
# inboks stranice Librarion
# lovor.tikvicic@gmail.com ili librarion.project@gmail.com
# na kućnu adresu: Daniel Tikvicki, Staparska 22, 24000 Subotica - ukoliko neko želi

Prihvata se: POEZIJA # KRATKA PROZA i KRATKI ESEJI (do 1,5 A4 stranice, font 12) # GRAFIKE, KOLAŽI I DRUGI VIZUELNI MEDIJI KOJI NE ZAHTEVAJU POSEBNU TEHNIČKU OPREMU # MEŠAVINA SVEGA NAVEDENOG (takođe do 1,5 A4 stranice); - jezik na kome je materijal napisan nije BITAN!

Ukoliko su vam potrebne dodatne informacije, slobodno me kontaktirajte! PODRAZUMEVA se da će fanzin uvek biti CRNO-BELI, da se umnožava fotokopir-mašinom, da se može kupiti, fotokopirati od bilo koga ili MENJATI za nešto slično;
Što se tiče selekcije materijala - nemojte to shvatati kao cenzuru, ukoliko ne odaberem vaš rad. Šta god da pošaljete, arhivirano je na bezbednom mestu i biće pre ili kasnije upotrebljeno, uz vašu dozvolu.
Stoga, ne postoji ograničenje bilo koje vrste ko može učestvovati: svi, bez obzira na pol, dob, nacionalnost, rasu, versku ili ne-versku pripadnost!

Želim nagovestiti da ja ovog puta neću voditi u potpunosti glavnu reč, već ću to prepustiti SARADNICI iz senke (koja je krenula da dizajnira naslovnicu, čiji fragment/skicu vidite na slici), pod šifrovanim pseudonimom EURIDYX - u skladu sa temom, naravno.

Što se tiče promotivnog materijala (koliko god to rogobatno zvučalo), ovog puta će čitaocima posredstvom nalepnica biti predstavljen izvrsni ćuprijski psychedelic/stoner rock bend Owl Oxidant, dok je muzičko-izdavački deo još u pregovorima - još malo strpljenja!

Delite dalje! To je samo "klik", a mnogo znači! Anti-konkurs su podržali Balkanski Književni Glasnik, Infostud i Konkursi Regiona, kao i mnogobrojni prijatelji i kolege umetnici - što mi je izuzetna čast.
VAŠ NEUREDNIK, DESYA LOVOROV

JVP, 6.12.2014.

Beogradska power surf grupa Threesome je nastala 2010. i čine je gitarista Uroš Milkić, basista Petar Živić i bubnjarka Jovana Petrović. Bend je svoj zvuk razvijao pod uticajem grupa kao što su Man Or Astro Man?, Slacktone, The Ventures, Dick Dale, Black Flag, Descendents, Pixies, The Bambi Molesters ... Threesome iza ima sebe brojne žive nastupe, kao i sledeća izdanja: THREESOME EP (SuperSizeShe, 2010), Adriatica (Double Crown Records, 2011), Man Zero/Threesome Split EP (Guranje S Litice, 2012) i On Tour (Double Crown Records, 2014).

Pošto sam fan surf rock-surf rock revival bendova - naročito onih koji neguju tu neku mračniju i bučniju varijantu ove muzike - grupa Threesome mi je godinama tu negde u glavi i već duže vreme sam imao nameru da ih malo ozbiljnije proučim. Najava njihovog koncerta u Kovačici je zato bila za mene veoma prijatno iznenađenje i prava prilika da vidim ovaj bend uživo. Naravno, od ponedeljka - kada sam video najavu za svirku - sam preslušavao njihovu muziku i poredio je najviše sa grupama koje ja najradije slušam a da neguju taj surf rock revival zvuk. Meni stoga ovi beograđani najviše liče na ruske Messer Chups sa kojima dele tu neku čistotu i preciznost zvuka Fender gitare i težnju ka toj nekoj filmskoj estetici koja je dosta česta u surf rock revivalu. Još kada tome dodamo i grmljavinu živih bubnjeva (za razliku od Messer Chups koji često rade sa ritam mašinama) srpski Threesome predstavljaju jedan kompletan proizvod kao stvoren za delovanje u undergroundu i za bučne žive nastupe po malim i zadimljenim lokalima.

Pored već poznatih pesama koje možete naći na YouTube-u, kao što su na primer Raked Over, Chasing Car Bandits ili First Wave, bend je u Kovačici svirao i pesme Snow Surf, Combo Swell, No Gain No Pain, GTO Crash, Dancefloor Stalkers, Hava Nagila, Beware the Stare, Tellurion i Lull. Nije bilo predgrupe i svirka je bila podeljena na dva dela, pri čemu je glavninu repertoara bend odsvirao u prvom delu - tu negde oko ponoći - koji je trajao oko sat vremena, dok je u drugom delu - oko dva posle ponoći - bend odsvirao samo četiri ili pet pesama. Po završetku poslednje pesme, Milkić je morao da objasni željnoj publici da Threesome nisu tezga bend i da je zato njihov nastup bio kraći nego oni na koje su navikli... Nakon čega je bend krenuo sa akapela verzijom pesme Neko te ima noćas od grupe Van Gogh.

Na kraju, ja sam - baš kao i veliki deo publike ove večeri - bio oduševljen svime što sam video. Ako ne računamo manje probleme koje je bend imao sa bubnjevima (bas papuča je valjda bila u pitanju), beogradska trojka je isporučila jedan furiozan i moćan koncert. Kratak, koncizan i bez grama viška - nije bilo najava pesama, nikakve priče između pesama, ni bespotrebnih izleta u solaže i prazno razvodnjavanje ... Odlično raspoloženi, članovi benda su na sceni bili veoma živi i na nekim delovima nastupa su čak silazili sa bine među publiku. A na kraju prvog dela koncerta su gitaristi zamenilli instrumente - pa je Milkić svirao bas dok je Živić svirao gitaru. Sve u svemu, bila je ovo jedna odlična svirka i još kada se doda činjenica da Threesome svira isključivo instrumentale, jasno je da su za veliki deo kovačičke publike beograđani bili jedno sjajno, novo i neobično iskustvo. Zaista bih voleo da je ovakvih koncerata mnogo više kod nas!

Janko Takač

Izdavač: Dirty Old Label / P.D.V. 2014.
Pravac: Punk rock

Mada je Sale Veruda, koliko sam uspeo da shvatim, namerio da se rad sastava Saša 21 ne dovodi previše u vezu sa Kud Idijotima, to je gotovo nemoguće. Zato ću se na početku ipak, baviti njegovim donedavnim bendom. Naime, najkraće i najtačnije rečeno Kud Idijoti su bili najbolji pank bend u južnih Slovena, a i malo šire. Kud Idijoti su kada je to bilo najteže pokazivali ludačku doslednost i nepokolebljivost, ali što je najvažnije i ogroman talenat i sposobnost da gotovo kao od šale izbacuju sjajne pesme i još bolje albume. Glavni čovek tih i takvih Kud Idijota je svih 30 godina bio Sale Veruda, ali još malo o Idijotima. Dosta godina unazad, a i pre Tustine bolesti najavljivana je ploča „Zbogom Istro“, koju je grupa krenula da snima i na kojoj je Tusta otpevao polovinu materijala. Mišljenja sam da kao što je Sale prionuo i konačno objavio Saša 21 snimke, da bi trebalo, ako ništa drugo iz poštovanja prema Tusti završiti taj materijal i zajedno sa pesmama koje je Tusta otpevao objaviti i preostale. On se i onako ovom pločom i definitivno prekvalifikovao u pevače. O nekoj zaradi ili „rasprodaji bola“ u današnjoj diskografskoj situaciji teško je govoriti, tu ploču bi onako kupili samo kolekcionari i die hard fanovi, ostali bi je uredno skinuli sa neta. Takođe, trenutno se snima i dokumentarac o Tusti, što je svakako lepa stvar i dobar način da se oda zasluženo poštovanje, ali bih još više voleo da neko skupi i objavi jedan iscrpan i dobar DVD sa lajv snimcima i spotovima Kud Idijota. To danas imaju i trećerazredni pank bendovi u svetu, a vratimo se na početak ovog predugog uvoda, Kud Idijoti su bili prvoklasan pank bend.

A sada napokon o Saša 21 albumu. Kao što je Sale godinama najavljivao „Zbogom Istro“ album, tako je dugo unazad i podgrevao nadu da bi i njegov tada side-band Saša 21 mogao da konačno objavi zvaničan materijal. Tekst na omotu albuma nam kaže da ni samom Saletu nije potpuno jasno zašto mu je trebalo deset godina da smiksa i završi nešto što je bazično snimljeno za dva dana. Treba se setiti da su Kud Idijoti u periodu od 1989. do 1995. snimili i objavili ni manje ni više nego pet čistih remek dela (Bolivia RnR, Mi smo ovdje samo zbog para, Glupost je neuništiva, Tako je govorio Zaratusta i Mega punk), a da su mu je sada potrebna decenija da objavi jedan jedini album. Čudna su vremena došla.

I na posletku kakav je taj album? Bolji nego što će vam se učiniti na prvo slušanje, zato mu pružite šansu i vrtite ga i svaki put će vam sve bolje zvučati. Učestalo puštanje ovog albuma nažalost neće otkloniti i neke lako uočljive mane istog. Mada je i ranije bilo poznato da je Sale većinski autor u Idijotima, opet su sve njihove snimke odavale utisak grupnog rada i rezultata naposletku. „VD-i 1“ (kakav naslov!) realno zvuči kao solo ploča Saleta Verude i prateće ritam sekcije. Sale je i ranije pevao na pločama Kud Idijota, ali tek kada se presluša ceo materijal sa njim kao glavnim vokalom, čuje se da je on neko ko je prevashodno tokom karijere bio gitarista. Mada se ne može reći da njegovo pevanje nema šarma. Bend ga korektno prati, ali ništa preko toga. Kao što sam napisao gore, Sale Veruda i prateća ritam sekcija. Bas je solidno upečatljiv i možda je tonski i najbolji deo snimka, dok su bubnjevi isuviše u funkciji pukog ritmičkog praćenja pesme. Nigde neke intervencije na aranžmanu ili pokušaja da se ostavi lični pečat. Saletove gitare su prepoznatljive, nešto blaže nego kod Idijota i povremeno se oseća nedostatak još nekog instrumenta, recimo klavijatura. Kada uleti usna harmonika u „Demo, demo“, ceo snimak zazvuči mnogo punije i bogatije. U gitarskim delovima i sklopovima ima dosta Ramonsa, čak i možda i više nego što ih je pre bilo kod Idijota. Prve dve pesme „Kratko i konkretno“ i „Podmetnimo se“ su kratke i dopadljive, ali i nekako naglo završene i čini mi se aranžamski za dlaku zbrzane. Naročito je alanfordovski duhovit tekst pesme „Podmetnimo se“ nudio prostora za još koju strofu. Najbolji deo albuma čine stvari „Ploče, kazete, diskovi“, „Vesna 2“ (nju su i Idijoti svirali uživo“), „Demo, demo“ i „Nema Beda“. B strana donosi i epski predugu pričalicu „Predugo“, gde Sale još jednom demonstrira svoj osvedočeni smisao za humor. Istovremeno druga polovina albuma je i u generalnom zbiru slabija od prvog dela. Omot je pedantno i detaljno izveden i ostavlja bolji utisak nego pakovanje za „Remek-Djelo“ (šta će pobogu nekakva vrata u svemiru na omotu Kud Idijota!?!), ali mu nedostaje makar malo otkačenosti i razabrušenosti.

Kada se sve presluša i podvuče crta ostaje pitanje zašto je Sale tako tvrdoglavo insistirao na deset godina starom materijalu, no šta je tu je. Ubeđen sam da će sve ovo još snažnije i uverljivije zvučati na svirkama, a nadam se da će što pre i drugi album, pošto je prvi tek delom ostvario (istina nemala) očekivanja. Ako je neko zaslužio sve kredita ovog sveta onda je to Sale Veruda, mada će i neko zloban reći da je dosta kredita potrošeno na albumima „Cijena Ponosa“ i „Remek-djelo“, ali sam mišljenja da je ovaj drugi delom i nepotrebno podcenjena ploča. Zato, budite strpljivi sa ovim albumom nemogućeg imena i pružite mu više slušanja pre donošenja konačnog suda.

Na kraju, pogledajte i spot za prvu numeru sa albuma "Kratko i konkretno".

Miroslav Stašić

Još jedno veoma interesantno veče u Feedbacku. Prvo što moram da opserviram to je velika posećenost koncerta u nedelju i to po najavi koji treba da poče tačno u 9. I skoro da je bilo tako. Nešto malo posle 9 sve je krenulo.
Pošto sam bila dole i u četvrtak i u petak a i sinoć, samo mogu da zaključim da publika postoji ali je raslojena. Znači ne možemo je navući, prevariti, namamiti. Ide tamo gde želi i sluša ono što želi. Ovi ljudi sinoć su došli sa ciljem da vide bendove koji su svirali i nema tu pregovaranja. Ne znači da su bendovi koji su nastupali u četvrtak i petak loši, ali postoji neki problem u komunikaciji ili im je publika lenja ili je nemaju. Mahom mladi ljudi u publici i mladi bendovi pa je i to možda dobar spoj. I svi su ostali do kraja.

Koncert su otvorili „Ventil“ kratkim nastupom od svega nekoliko pesama. Nejasnog koncepta, zanimljivih tekstova ali neubedljivog vokala. I sami deluju nesigurno šta je to što sviraju, pa nemam mnogo toga da vam prenesem. Očekujem neki sledeći nastup, malo konstruktivniji, pa da mi utisak bude atraktivniji.

Za „There“ već nema šta novo da se kaže, oni sazrevaju svakim sledećim nastupom. Repertoar standardan i sve usviraniji i ekspresivniji. Mada instrumentalni, što je posebno teško kad nemaš frontmena da se mrda pred mikrofonom, njihovi nastupi su hipnotišući. Sve funkcioniše perfektno, dinamika im je posebna vrlina, tako dobru retko čujem i kod ozbiljnih bendova. Kad kažem ozbiljnih, ne mislim da oni nisu ozbiljni, već ozbiljnih u smislu da im je svirački staž mnogo veći. Imamo jedan EYOT koji već ima internacionalnu karijeru u svojoj instrumentalnoj muzici, svet je mali, samo neka nastave ovako.

Onda smo imali priliku da premijerno vidimo „Paydo Komma“ uživo.
Jedan novi koncept na niškoj sceni. Sad oni što vole da se nazivaju rekli bi trip-hop. Jeste u smislu da je nastup bio baziran na hevi bas fenomenalnim tripi deonicama, sekvencer, dram mašin sa opasno dobrim semplovima kakvi baš treba da budu, podržani fenomenalnim metalskim bubnjarem koji je ceo njihov repertoar podigao na jedan profi level.
Njihov EP „Povest eksplicitnog uma“ iz 2012. je sa samo nekoliko pesama već bio dovoljno zanimljiv da sam se radovala kada su ove godine izbacili album, ali mi je pravac u kojem su išli već bio poznat. Frka od nedostaka frontmena ili ne znam. Nema potrebe. To što svirate je toliko originalno i dobro i moćno da ne treba da se rasplinete.
Znači, koliko imam sve pohvale na koncept, semplove, bubanj i bas, toliko mi se nije dopao vokal. Ni na albumu, a ni sinoć na koncertu. Ako ste zamislili sve ovo sa toliko pevanja, onda ona (ili on svejedno) mora da bude opasan pevač tehnički, da je više arenbi stil nego džezi, više gangsta nego operski, jer je to možda dobar spoj za jednu pesmu kao fazon a za kompletni utisak.. meni se nije dopalo. Poslednja pesma koju su odsvirali „Povest eksplicitnog uma“ je bila najbolja, sa ovim ludačkim semplovanim vokalom i po meni to je fazon kojeg treba da se držite. Dijagnostičarski.

7.12.2014.
Olja Wagner

Posednutost („Possession“ 1981.) je drama sa elementima horora koju je na izražajan način režirao Andrzej Zulawski. Budući da sam ljubitelj oba žanra dopada mi se što ih je maksimalno ispoštovao, i propratio psihološkom tenzijom i enigmatikom dovoljno atraktivnom za gledaoce.

Načinom na koji je snimio film, Zulawski nije pomerio granice, jer Roman Polanski ranijih godina snima brilijantnije filmove poput „Rosemary's baby“, „Tenant“, „Repulsion“, čak se u pomenutim delima protežu slični dijalozi vezani za onostrano, boga, đavola, duh. Poređenje se može vršiti na još nekim instancama: i Polanski i Zulawski našu pažnju usmeravaju na telo (u fokusu su oči), pokrete, seksualnost. Artefakt straha je kod oba reditelja isti: to je pokret koji kod gledaoca stvara odredjenu neprijatnost, zabrinutost, nelagodu. Arhitektura grada, ulice bez saobraćaja, zvuk (nedostatak istog), zujanje muve, sve su to elementi koji se podudaraju kod ova dva stvaraoca. Polanskog smatram genijem, mislim da poređenje Zulawskom može samo da imponuje, a verujem da ih prave oni koji prate njihov rad.

Dakle, u „Possessionu“ pratimo dva lika Marka i Annu (Sam Neil i Isabelle Adjani), muža i ženu koji imaju sina. Na početku filma Mark se vraća sa službenog puta kući i shvata da je „izgubio“ svoju suprugu: ona želi razvod i ima ljubavnika. Prilikom gledanja filma ovako štur zaplet je mnogo ekspresivniji. Od starta Mark i Anna su u sukobu, koji nije svakodnevni, normalan sukob koji prođe kroz par časova, već intenzivan i dramatičan. Mark shvata da gubi Annu i postaje opsednut njom, dok ona postaje opsednuta sobom i svojim potrebama. Pitala sam se: “Zašto ovi ljudi ovako glume, je l' neki štos u pitanju, kao da deklamuju tekst, izgovarajući ga glasno?“ Onda sam shvatila da je režiserova ideja bila upravo da glas bude dominantan, kao i ekspresija lica i tela, da više pažnje poklanjamo onome sto oni izražavaju telesno nego onome što govore. Nismo zaintigirani u tolikoj meri šta je predmet njihovog sukoba, opčinjeni smo njihovim pojavama, načinom izražavanja samog problema, koji je u ovom konkretnom slučaju - posednutost.

Posednutost vrhunac dostiže u trenutku kada Anna odluči da napusti Marka. On pada u depresiju, melanholiju, očajanje, dok se ona mazohistički odnosi prema svom telu, gadi se sama sebe, a ništa manje ne podnosi i druge, i predaje se „đavolu“. „Đavo“ je simbolički prikaz, nebanalan, nebukvalan izraz koji ću u daljem tekstu koristiti za izažavanje zaposednutosti same po sebi, i tako ju je i Zulawski interpretirao: posesivnost kao ekvivalent đavolskim osećajima. Predavanje „đavolu“ takođe je prikazano telesno, Anna ubija ljude, žrtvuje ih „đavolu“ i opšti sa njima. „Đavo“ tj. posednutost tj. fizička manifestacija u vidu oktopoda sa kojim Ana opšti jeste larva usavršene verzije Marka koju Anna stvara za sebe. Mark je svoju već na početku filma dovršio i ona se pojavljuje u vidu zelenooke učiteljice. Oboje su nezadovoljni jedno drugim i zato stvaraju svoje savršene verzije. Zulawski želi da prikaže kako se ne zaljubljujemo u ono što su naši partneri zaista, već u iluziju koju o njima gajimo, a onda nastojimo da stvorimo nešto od njih što oni nisu, da ih prepravimo. Taj „oktopod“ na kraju postaje savršena verzija Marka sa zelenim očima i te savršene verzije dolaze da ubiju Marka i Annu jer svetu nisu potrebne njihove nesavršene verzije. To je ujedno poenta i kraj filma.

Ciljna publika za ovakav film jesu upravo gledaoci koji vole intrigantne priče i promišljanja. Annin lik je prilično kompleksan za posmatranje (psihoanalitičare), jer prolazi kroz mnoge faze preobražaja i samoispitivanja. Dijalozi su dobri, mada me generalno nervira kad se pomene priča o Bogu u bilo kom filmskom ostvarenju. Anna je zaboravljena od strane Boga jer je neverna i ne brine o detetu, sve joj se doslovno gadi (gađenje možemo povezati sa „Repulsionom“, jednom od najboljih filmova svih vremena, mada je tamo mnogo bolje predstavljeno), diže ruke od svega, odustaje od pređašnjeg života, od svoje profesije i porodice. Pažnja je usmerena na njihovo izdržavanje i nošenje sa razdvojenošću jedno od drugog. Oni se „kidaju“ bukvalno, tela su im zgrčena od bola i samoće, prolaze kroz svojevrsnu metamorfozu ludila, u kojoj čak i uživaju. Jednog momenta se spoje (i seksualno), a do tad se nisu dodirivali uopšte, a Anna je za to vreme opštila sa svima, ubijala ih praveći tako svoju savršenu verziju Marka (ubijajući tako sećanje na „starog“ Marka).
Gledaocima će razni momenti biti interesantni prilikom gledanja, jedan smešan je kad Anna sedi u vozu i pijanac joj uzme bananu iz papirne kese; znači nije joj ukrao, već nonšalantno uzeo, što pokazuje koliko je ona odsutna duhom i takve trivijalnosti su za nju beznačajne. Odabir glumaca za ove likove je odličan, lice Isabelle Adjani zadivljuje svojom lepotom i harizmom, dok Sem takođe dobro predstavlja čoveka koji bi sve učinio da vrati svoju ženu i bude voljen.

Ovaj film je mističan, groteskan i haotičan. Čovek koji živi u modernom dobu biva vraćen u prošlost načinom na koji je snimljen, likovi su markantni i plene. Lično sam i sama „ludela“ dok sam gledala ovo sjajno ostvarenje. Momenat posednutosti predstavljen duhovno i fizički ostaje u sećanju gledaoca, potkrepljen solidnim objašnjenjima kroz dijalog. Preporuka.

Maksimović Ena

Sve je mirisalo na još jedno obično veče, ništa drugačije od ostalih kojima smo prisustvovali. Ah, kako smo samo bili naivni. Nismo imali nikakve šanse. Nismo to mogli da izbegnemo, ignorišemo. Okrenemo glavu i kažemo – hm, ništa posebno. Onog trenutka kada se prvi bend popeo na binu i otvorio veče, a potom i sledeći, postalo je jasno - svakome treba malo bluza i rock n roll-a u životu.
Mi smo svoju dozu dobli u noći 6. decembra kada su u klubu Zamajac nastupili bendovi Blues Rezervata iz Kruševca i Roundlights iz Soluna.

Na bini se najpre našao sastav Blues Rezervata koji je ime dobio po romanu pod istim nazivom američkog indijanca Šermana Aleksija. Svoju muziku opisuju kao indie rok, garažni rok, dok su osetni i uticaji drugih žanrova, pretežno bluza, koji je osnova čitavog rada. Tu je i taj moment koji ukazuje na prljavi rok, a to su potvrdili i prvi redovi publike. Već na samom početku krenuo je i ples i sve je nekako počelo da dobija svoj smisao. Njihov rad koji traje od 2003. godine. U vazduhu se osetila neka drugačija energija. Nešto što nismo dugo osetili u Kruševcu. Bilo je tu mladih Kruševljana i oni su čitavo vreme plesali, zajedno sa bendom pevali pesme “Pismo”, “Memljivi Blues”, koja je izazvala oduševljenje publike i ostale. Kako ne bi oduzimali previše vremena, obzirom da je svirka počela nešto kasnije nego što je bilo planirano, kruševački bluzeri su, nakon bisa, na koji ih je pozvala publika, napustili binu vidno zadovoljni.

“Mi prvo nismo očekivali ovoliko ljudi, ovo je stvarno fenomenalan odziv. Drago mi je, pre svega zbog njih (Roundlights), jer su ovde gosti, ali me je iznenadio prijem našeg benda. Nismo to očekivali.”, za Helly Cherry rekao je Vladica Radojević, frontmen i gitarsta Bluesa Rezervata.

Ranije je ova ekipa imala više loših iskustva sa lokalnom publikom, ne toliko u odnosu na posećenost, mada je i to ponekada bio problem, već više u odnosu na to da je publika bila statična. Ove noći smo imali potpuno drugačiju situaciju i publiku koja je tu došla da se zabavi, da igra, da širi pozitivnu energiju, a činjenica da su znali tekstove pesama je taj mali trenutak koji ukazuje na promenu.
“Da bilo je čak i toga, kažem baš neočekivano. Obzirom na to kako smo mislili da će biti, ovo je fenomenalno. Kao da se nešto vraća, stvarno su dobro reagovali, i bilo je dosta mladih ljudi. Ranije je ovako moglo da bude samo na nekim punk ili hc svirkama. Sada smo prvi put imali rok, garažni rok i rock n roll. Ovo je bila svirka koja je opravdala sva očekivanja, izgleda i publike i bendova.“, dodao je Vladica.

Dok su se momci iz Soluna spremali, postavljali instrumente, zauzimali svoje pozicije, nismo mogli ni da pretpostavimo šta nas čeka. Ovo je bio jedan kompletan nastup, počev od same muzike koju izvode, preko načina na koji to čine, pa do vibracija i energije koja se tom prilikom dešava. Delić toga možete osetiti ukoliko, sa slušalicama na ušima, neku od njihovih pesama odvrnete do kraja, ali činjenica je da se prava magija dešava tek kada ova ekipa izađe na binu. I upravo na jednoj od kruševačkih bina Roundlights je proslavio i jedan jubilej – stotu svirku. Pevač je, u prvim trenucima bio okrenut ka bini. Melodija je lagano počela da stvara gotovo psihodeličnu atmosferu. Sa cigaretom u rukama izgovarao je reči uvodne pesme “There s No Way Back”. Ubrzo nakon toga usledila je prava rock n roll fešta. Ređale su se numere “In The Road”, “Lose Controle”, “Roundlight”, a onda nam se na sceni “pridružio” i Bo Diddley. Nakon toga ekipa je izvela svoju verziju numere “Preaching The Blues” od Te Gun Club-a. Nešto kasnije, rečima “ovo je pesma za devojke” najavljena je stvar “Like A Bad Girl Should” sastava The Cramps. Bilo je tu svačega, izvođači u zanosu, na kolenima. Publika koja se valja na podu. Daire, kojima pevač nastoji da začini pojedine numere. Organizator Miloš Novaković (New Scene United) za mikrofonom. Kako je noć promicala i kraj se polako bližio, Roundlights izveo je i numere sa posledenjeg izdanja “Sober” i “To Catch A Roll”. Ovo je bila njihova prva turneja izvan granica zemlje iz koje dolaze. Sober Shot Tour krenula je u Kraljevu, nakon čega je i Smedervska Palanka imala priliku da uživa u njihovom zvuku. Prema rečima pevača Panagiotisa Taka u Kruševcu je bilo najenergičnije.
“Bilo je odlično. Bilo je dosta ljudi koji su se zabavljali večeras i plesali. To je razlog zbog koga sviramo. Da učinimo da se ljudi pokrenu, da igraju i osete isto to što i mi osećamo. Mi želimo da se zabavimo. Tome služi rock n roll.”

Ova noć potvrđuje da prava snaga muzičara leži upravo u live izvođenju i da je to jedini način da zaista osetiš i doživiš muziku. To je dokaz da ponekad možeš biti prijatno iznenađen onim što se odvija pred tobom. Dokaz da ponekad treba rizikovati i dati šansu nekim novim stvarima. Ovo je noć koju će, verujem, mnogi dugo pamtiti. iako niko od prisutnih to nije mogao znati unapred. Zato rizikujte, vratite se u koncerte prostore i možda baš na tom mestu pronađete svoj novi omiljeni bend.

Ostatak fotografija pogledajte u našoj galeriji.

txt: Ivana Grujić
foto: Aleksandar Ristić

The Cockblockers, kragujevački power trio, pre neki dan je publici preko socijalnih mreža predstavio najnoviji singl 'Girl like that'. Iako snimljen u aprilu ove godine, bend njime priprema publiku za live session koji sprema za početak 2015. godine. Spot kao i prethodna tri za bend potpisuje Predrag Todorović, a audio produkciju Wild Cat Recording Studio (Miloš Marković). Autor teksta i muzike je frontmen The Cockblockersa Nenad Todorović.

The Cockblockers je blues/rock trio iz Kragujevca, nastao 2011. godine. Posle kratkog perioda sviranja obrada, 2012. počinju sa autorskim radom. Bend je nastupao širom Srbije tokom prethodne dve godine, i posle EP-ja sa tri pesme, i po nekog live-a, spremio je studijski singl u malo izmenjenoj postavi. Pokretačka snaga benda i autor tekstova i muzike za ceo autorski opus benda je mladi gitarista i pevač Nenad, koji ima samo 19 godina.

Pravi prijatelji odu, vrate se, posvađaš se sa njima pa se pomiriš ali su tu uz tebe, uglavnom cijeli život i kao takvima životni putevi vam se isprepletu pa jedni od drugih poprimite određene osobine.
Upravo je takav i TV Smith, uvijek je tu - nekad više prisutan a nekad manje. Ako nečiji karakter može uopće govoriti o tome kakve su mu kreativne vještine onda je on taj, nema tu glumatanja. Onakav kakva mu je osobnost, takvi su mu i albumi. Pošteno odrađeni, srčani, strastveni, ponekad blagi i mudri poput dedice a ponekad pankerski bezobrazni kao u najbolje dane londonskog punka.
Za razliku od nekih punkera iz prvog vala koji su nekako spretno uspijeli da uplove u osamdesete godine dvadesetog stoljeća pa tako još malo produžili svoju karijeru i napokon ubrali koju pinku, Tima je to sintetičko desetljeće dobro lupilo po nosu a bilo je trenutaka kad nije imao šta da jede ni gdje da spava. Opet, neke druge legende njegovog značaja koje je tada zadesila ista sudbina neuspjeh je uništio, postali su suicidalni, depresivni, nisu izašli iz tog filma pa ih više i nema zbog toga. Tim je stoički hendlao sve životne nedaće i okrenuo ih u produktivnu umjetničku karijeru u kojoj je objavio u raznim bendovskim verzijama - tucet albuma, ponešto knjiga i ostao normalan, priseban čovjek. U jednom trenutku života je i shvatio da mu solo nastupi uz gitaru pružaju neovisnost, neograničenu fleksibilnost i mobilnost koju od onda obilno koristi, to je pravi pankerski attitude - još jedna osobina koja ga razlikuje od svojih vremešnih punk prijatelja. Tim će doći na nastup vlakom ili busom, tegleći sam sve svoje knjige, albume, popet će se na stage kroz publiku, odrokat koncert u afektu na kojem bi mu zavidjeli i neki mlađi momci a poslije svirke će popričati sa svima, rukovati se, izmjeniti kontakte i otići u noć, teški šljaker.
Parola koju je skovao i urlao na nastupima The Advertsa: - Ja sam tvoj prijatelj! danas sa sigurnošću možemo potvrditi! Ako netko od vas želi osjetit ono istinsko zajedništvo i nevinost koja je vladala među stotinjak frendova koji su činili muzičku art scenu glavnog engleskog grada od sedamdeset pete do sedamdeset sedme, scenu koju su nešto kasnije te iste znakovite godine mediji očerupali, eksploatirali i uništili, mora onda svakako otići na koncert TV Smitha.
Što se tiče albuma, nema se tu što previše govoriti ni filozofirati, punkrock je oduvijek bio jednostavna forma. Jedino što sa sigurnošću mogu potvrditi je da Tim ima izrazit smisao za melodiju pa svaki song može stajati zasebno kao “One Chord Wonder” a opet se sve skupa čini kao jedna koherentna cjelina. Na albumu uz neke stalne suradnike i Tv-ija na gitari ovaj put sudjeluje iskusna ritam sekcija iz mega popularnog njemačkog punkrock benda Die Toten Hosen - inače fanatični obožavatelji TV Smitha i the Advertsa koji već niz godina sa njim surađuju i pomažu mu u revitalizaciji karijere.
“I delete” je odličan album od deset pjesama i servira Timovu inteligentnu socijalnu poeziju u elektro-akustičnom punk/garage/pop paketu, uhu ugodne produkcije. Bend je također u dosluhu sa Tim-ijem sve songove aranžerski odradio tako da ih naš dotični drugar može sam izvoditi na gitari na svojim nastupima, bez da zvuče šuplje ili plitko. U poštenoj sindikalnoj atmosferi koja vlada u TV Smith-ovom štabu na ploču je kao bonus dodano još 6 pjesama. Njih je TV snimio i napisao za predstavu “Hladni poljubac toplog piva” njemačkog dramaturga Dirka Laucke-a. Tako je dodan još jedan set pjesama da se zadovolje sva ona zanovijetala koja će prigovarati da je album možda prekratak a ujedno se i skrenula pažnja na izvrsni kazališni komad i anti-ratnu poruku koju isti nosi. Ne treba reći i da su i ovi komadi odlični i apsolutno slušljivi.
Tim je suvremen autor, poezija mu je vješta i vrsna, vokalni manir osobito prepoznatljiv a pjesme uvijek zvuče svježe. Kako čovjek uspije izvesti nešto poput toga u jednostavnom bubanj, gitara, bas receptu sa ograničenom formom kao što je punkrock je već pomalo postao slučaj za znanstveno proučavanje. Ako je punk, blues bijelaca onda je TV Smith najveći bijeli bluzer i sigurno jedan od najvećih folk trubadura današnjice. Novi dosadni hipsterski wannabe folk bendovi poput The Decemberists, Arcade Fire, Midlake itd. mu se mogu samo duboko nakloniti sa poštovanjem i platiti mu pivo kad ga vide.
Od svih Timovih solo albuma “I delete” je možda najbliži po zvuku i emociji tamo gdje je stao futuristički “Cast of Thousands” the Advertsa, ploča koja je tada nemilosrdno i bezrazložno pokopana od strane kritičara a mogla je zasluženo postati biblija mladih neofolk rockera u usponu kao što je to postao opće prihvaćeni “Marquee Moon” Televisiona svim indie bendovima ranih devedesetih. Možda se TV Smith ovim putem napokon razračunava sa duhovima prošlosti i miri sve u jednu cjelinu, tko će ga znati. Trebalo bi ga zaista pitati to pitanje kad sa gitarom na ramenu došeta u tvoj ili moj grad. TV - zauvijek ćeš ostati naš prijatelj, ne brini ništa.

Ned O’Millick

Them Moose Rush je mladi progresivni rock trio iz Bjelovara. Bend kombinira retro i moderno, albume snima uživo, te se često upušta u live improvizacije i jamove što je dokaz da je TMR prava riff mašina koja konstatno gura naprijed s ciljem mijenjanja percepcije slušatelja o standardnom rock and roll triu. Iza sebe ima jedan studijski album objavljen u 2013 - "To Future Miss Sunshine" koji je dobio odlične domaće i strane kritike, te nedavno objavljen prvi dio trilogije EP - a "Three π One".
Bend funkcionira u potpunosti na principu DIY, te također samostalno snima i montira spotove. Najnoviji primjeri su zanimljivi stop motion za pjesmu Dark Sun - te kombinacija animacije i ludosti za pjesmu Mercy Red.
Bend snima i miksa sve poznatiji mladi talentirani producent Mark Mrakovčić. TMR lokalni mediji često proglašavaju jednim od najperspektivnijih mladih bendova iz regije. Pobjedom na natječaju "Zasviraj sa Žujom" u organizaciji InMusica dovela ih je do nastupa na main stageu na INmusic festivalu s bendovima kao što su " The Black Keys ", " Wolfmother " , "The Pixies " i drugima. Bend je proveo ljeto svirajuću na lokalnim rock festivalima te međunarodnom festivalu Cmakajne u Sloveniji, a trenutno promovira svoj novi materijal.

Članovi benda su:
Nikola Runajvec - gitara, vokal
Branimir Kuruc - bas
Vedran Marinko Komlen - bubnjevi"

Autor: Tove Lo
Naziv albuma: Queen of the Clouds
Godina izdavanja: 2014.
Dužina: 49:29
Žanr: Indie pop

Već duže vrijeme uviđam kako skandinavska muzička fabrika posljednjih godina izbacuje pregršt kvalitetnih muzičara. Očigledno ima nešto u tim ledenim prostranstvima što inspiriše na stvaranje hipnotički lijepe muzike, jednostavne i zadivljujuće. Röyksopp, Robyn, Lykke Li, Nikki & the Dove, Susanne Sundfør, Fever Ray... samo su neka od imena koja su nam sa ledenih fjordova donijela tu melodičnu drogu prepunu bogatog i nesvakidašnjeg zvuka. Ove godine izbrušen je još jedan dijamant na ovoj živopisnoj nordijskoj kruni – Tove Lo.

Nakon EP-a Truth Serum stigao nam je i full album Queen of the Clouds. Prva pjesma na albumu je ujedno i njegova najveća uzdanica – Habits. Već sa prvim riječima shvatamo da Tove odstupa od standardnog kalupa pop pjevačice ("I eat my dinner in the bathtub, then I go to sex clubs..."). U tekstu je prikazana slika borbe sa raskidom i očajnički pokušaj osobe da se uhvati u koštac sa životom nakon kraja velike ljubavi. Pjesma, kao i cijeli album, ne sadrži cenzuru – ona prikazuje duboko ranjenu osobu, mentalno labilnu i emotivno raskrvavljenu, osobu koja pokušava na sve načine da postigne osjećaj približan onome koji je poznavala, osjećaj poput droge, navalu endorfina i pulsiranje života u venama. Bezuspiješno. Sav alkohol ("And I drank up all my money...") , seks sa zapostavljenim tatama koji u njoj traže isto što i ona u njima – trenutak zaborava i kratkoročni fiks zadovoljsta ("Pick up daddies at the playground how I spend my day time, loosen up the frown, make them feel alive."), kao i sva droga, nisu dovoljni da zaboravi na tu izgubljenu ljubav, na taj jedini high koji bezuspiješno pokušava da postigne i nadoknadi.

Album nastavlja pjesmom Not on drugs, potpunom antitezom prethodne – ona je sretna, visoko u oblacima među zvijezdama i zmajevima ali nije na drogama, već je zaljubljena ("Baby listen, please, I'm not on drugs, I'm just in love"). Da se ja pitam, ovu pjesmu bih stavio na prvo mjesto u albumu a nakon nje Habits. To mi je logičniji slijed događaja i na taj način priča postaje upotpunjenija.

Jedina slaba tačka cijelog albuma su, po meni, pjesme I like em young i Run on. Imao sam osjećaj, dok sam preslušavao jednu po jednu pjesmu, da su ove obični fileri koji su tu samo da se ispuni numerička kvota. Kao da je napisala tekstove za Iconu Pop, ove je odbile i onda je Tove rekla – fuck it – i snimila i njih. Bez njih bi sve bilo cjelovitije. Ali šta je, tu je...

Akcenat kompletnog albuma stoji na tekstu pjesama i na njenom glasu, jednostavnom i privlačnom. Na prvi zvuk djeluje kao još jedna pop pjevačica, još jedan pop album sa sladunjavim prizvukom i jednom dimenzijom koja nema mnogo toga da ponudi. Ali nije tako. Iako se tematika vrti oko ljubavi i emotivne patnje, sve pjesme su potpuno lišene pop stereotipa i klišea; ništa nije prikriveno, ništa nije mistificirano – svaka emocija je ogoljena do kosti, raščlanjena i prikazana onakvom kakva jeste. Nema cenzure ni romantiziranja. Sirovo i krvavo osjećanje – to je u temelju svake njene pjesme. Ljubav je ljubav, tjelesna, znojava i prljava, ali iskrena i nesputana; Bol je bol – nema u njemu ničeg romantičnog; u njemu se patimo, padamo, grebemo i pucamo, krvarimo i umremo, tražimo izlaz ali bezuspiješno. Tove Lo ne pokušava da sakrije svoje riječi iza zidova pop komforta. Ona pušta svoje tekstove da cure kroz pukotine u tim zidovima, poklanjajući slušaocu nesvakidašnji doživljaj iskrene emocije.

Ingvar L

Knjiga Edvarda Bernajsa „Propaganda – Stvaranje javnog mnjenja“ je objavljena još davne 1928. godine u Nju Jorku a bilo je potrebno skoro devedeset godina (dakle, 2014. godine) da se ova knjiga prevede i učini dostupnom domaćoj javnosti. I to zahvaljujući entuzijazmu Vladimira Krakova koji je preveo knjigu, i izdavačkoj kući „Ammonite“.

Zašto je knjiga korisna? Iliti: Zašto vredi ovu knjigu pročitati?

Zato što na jednostavan i kratak način, uz puno primera, govori o tome kako je propaganda još 20-tih godina prošlog veka bila prisutna svuda i u svemu. A danas – još više!

Kroz jedanaest poglavlja, Bernajs nas vodi na put bez povratka– put manipulacije i stvaranja javnog mnjenja. Govoreći o propagandi kao nečemu dobrom, pozivajući se na etiku i moral, iz desetine primera koje možemo naći u knjizi čitaoc zaključuje da ni sam Bernajs nije bio „cvećka“. Iako je propagandu predstavljao kao neku dobru i plemenitu stvar, čini se da se nije libio da mišljenje javnosti pogura u onu stranu koja najviše odgovara njegovim klijentima.

Govoreći o stvaranju javnog mnjenja putem propagande od pre nekih devedeset godina, stičem utisak da je Bernajs na odličan način opisao današnjicu i to kako na naše odluke, želeli mi to ili ne, utiču neki nama nepoznati i nevidljivi ljudi. Bernajs savršeno jasno i koncizno opisuje kako propaganda utiče na nas, našu psihu i proces odlučivanja.

Na primeru kupovine automobila, Bernajs demonstrira odlično poznavanje ljudske psihe (a kako i da je ne poznaje kada ga je savetovao njegov ujak - čuveni Frojd) govoreći da postoje razlozi zbog kojih neko kupuje automobil a kojih često kupac nije svestan - identifikacija sa proizvođačem ili ciljnom grupom proizvoda: "Luksuzan auto imaju samo uspešni ljudi. Ja sam uspešan/Ja želim da budem uspešan. Zato hoću luksuzan auto". Ne vidite paralelu sa današnjicom? Hajde ovako: da li ljudi kupuju iPhone zbog funkcija ili zbog toga što je on statusni simbol? Sada kapirate na šta mislim.

Čitajući knjigu, naišao sam na jedan zanimljiv primer kako su se ljudi tog vremena borili protiv povećanja poreza ili uvođenja određenih carina. Umesto da objašnjavaju zašto bi ovi potezi vlade bili loši, protivnici ovih mera su jednostavno pokazali efekat ovih mera na život običnog čoveka. To su učinili tako što su iznajmili jednu robnu kuću i na svakom pojedinačnom artiklu su istakli dve cene - jednu trenutnk važeću i cenu tog artikla nakon usvajanja pomenutih mera. Reakcija javnosti bila je takva da je narod sve više bivao protiv predloženih mera. Štaviše, svojom jednostavnom akcijom uspeli su da pobude i usmere pažnju javnosti na potencijalni problem. Ako pogledamo malo šire, možemo zaključiti da je ovo jedan od prvih primera gerila marketinga u istoriji.

Sa jedne strane, Bernajs je ovom knjigom pokazao da je odlično poznavao ljudsku psihologiju, psihologiju ličnosti i masa. Sa maestralnošću je (pre)poznavao ljudske potrebe i pobude. I sve to koristio kako bi prodao proizvod svog klijenta. Sa druge strane, Bernajs je često umeo da svoje znanje zloupotrebi. Kao najdrastičniji primer može nam poslužiti to da je sam Bernajs učestvovao u svrgavanju demokratski izabranog predsednika Gvatemale – Jakopa Arbenca Guzmana. Pomalo deluje licemerno, složićete se, da u svojoj knjizi propagandu prodaje kao nešto dobro i uzvišeno a radi suprotno (iako to nevoljno priznaje na par mesta).

Knjiga „Propaganda“ sadrži na desetine primera koji na praktičan i jednostavan način objašnjavaju metode koje propagandisti koriste kada oblikuju naše stavove. Čitajući knjigu i upoznajući se sa njima, zapravo upoznajete suštinu marketinga. Vrednost ove knjige ogleda se u tome što nam poznavanje tih metoda može pomoći da, uslovno rečeno, umanjimo moć kojom propagandisti kreiraju naše mišljenje i proces odlučivanja; a samim tim, povratiti deo nezavisnosti i moći u ovom domenu.

Pišući o propagandi, Bernajs se trudio da opiše poslove osobe zadužene za odnose sa javnošću. Želeći da predstavi potencijale propagande, Edvard Bernajs je govorio i o širokom spektru oblasti društvenog života u kojima propaganda može naći svoje mesto. Vizionarstvo Bernajsa se ogleda u tome što se u knjizi govori o ogromnim potencijalima propagande jer se ona može primeniti gotovo svuda i svaki put: od politike i biznisa, preko obrazovanja, kulture, umetnosti, pa do građanskog aktivizma zarad promovisanja širih društvenih promena radi rešavanja važnih društvenih problema (taj deo bi mi bio jako koristan pre koju godinu).

Tako postavljeno, ne bismo mogli reći da propaganda ima samo i isključivo negativnu konotaciju sa kojom se ova reč povezuje. Najbolji primer toga je poglavlje VIII o obrazovanju gde Bernajs govori o tome da "javnost nije svesna stvarne vrednosti obrazovanja, i ne shvata da obrazovanje kao društvena sila ne dobija vrstu pažnje koju ima pravo da očekuje u demokratiji" (109. str). Nije li danas tako? Ne govori li se o obrazovanju samo kada izbije neka afera ili kada se nešto loše desi (npr. štrajkovi)?

Čitajući knjigu, bio sam zapanjen da sadržaj knjige, iako pisana pre više od osamdeset godina, nije izgubio na aktuelnosti. S jedne strane, to je dobro jer vidimo temelje sveta oko nas. Principi o kojima je Bernajs govorio u ovoj knjizi i koje je njom proklamovao su osnova današnje promocije, propagande i marketinga. S druge strane, loše je to što se čak ni nakon sto godina, nije puno odmaklo od onoga što je Bernajs proklamovao.

Kome knjiga može koristiti?

Knjiga i celokupan sadržaj najviše će koristiti onima koji se bave ekonomijom, marketingom, PR-om ili, pak, onima koje ova zanimanja interesuju (poput mene). Kada pročitate knjigu, mnogo bolje ćete razumeti zanimanja poput savetnika za odnose sa javnošću

Tema knjige je sasvim jasno – propaganda. Ipak, Bernajs se ovom temom ne bavi na suvoparan i teorijski način već se temu obrađuje sa praktičnog aspekta, dajući pritom na desetine konkretnih predloga, opisa te primera. Zato smatram da ova knjiga može biti izuzetno korisna ljudima koji se u firmama bave makretingom i propagandom, bez obzira da li su završili fakultet vezan za propagandu ili nisu.

U nastavku pročitajte nekoliko citata.

Predrag Popović

Na napuštenom paintball terenu u brežuljkastim šumama Zagorja pet zagrebačkih yuppieja tijekom igre izgubi se u šumi. Pronalazi ih obitelj lokalnih stanovnika, šumskih ljudi. No uskoro će otkriti da je “zagorski specijalitet” njihovih spasitelja zapravo “kotlovina”, ali spravljena od ljudskog mesa, jer su članovi obitelji koji ih pronalaze – ljudožderi!

Splitski bend Đubrivo je nedavno objavio svoj novi album "Krvave bajke". Par dana nakon izlaska smo poslušali album i utiske podelili sa vama. Ipak, i sam bend je poželeo da kaže po nešto o pesmama te prenosimo njihovu objavu sa fejbuk stranice benda.

1. KRVAVA BAJKA

Zadnja stvar koju smo napravili prije ulaska u studio. U tekstu se obračunavamo s likovima iz bajki koji su nam zadavali traume u djetinjstvu, a u glazbi ima elemenata koje nikad prije nismo koristili. Posebno obratite pažnju na klavijature i ženske prateće vokale koji na samom kraju dodatno naglašavaju sablasni ugođaj. Idealan uvod u album...
2. SMRŠAVI
Prvi singl s albuma izbačen prije pola godine, svi ste je čuli pa nema potrebe za posebnim predstavljanjem.
3. SUZO DIDOVA
Prva naša na temu pedofilije, vesela i poletna, kao stvorena za igru simpatičnog djedice i njegove unučice. Đubrivo meets Thin Lizzy.
4. PRIČA SE PO GRADU
Hej hej hej, ti si gej gej gej...tako ide refren koji ćete, sigurni smo, pjevušit još dugo nakon šta ga čujete. Pisma je zapravo mali eksperiment, jer tekst govori o gayevima, a gay atmosferu se najbolje dočarava country glazbom, pa smo odlučili malo odlutat i u te vode. Pamtljiva melodija, zarazan refren i šaljiv tekst, nema bolje formule za hit...
5. NENADANI ABORTUS
Samo za die-hard fanove i ljude čvrstih živaca i dobrih želudaca, ljigavo, odvratno i brutalno. Sporija stvar, ali vrlo žestoka i s odličnim rifom...
6. PAŠTETA
Punk, punk, punk! Priča o tipu opsjednutom paštetom, glazba najsličnija Večeri uz svijeće. Tipično Đubrivo, bez puno mudrovanja...
7./8. BUDI/VIŠE VOLIŠ MENE
Svi fanovi Đubriva znaju ove stvari još od "Sarme". Ponovo smo ih snimili zbog mnogih upita i želja da se baš Budi i Više voliš mene nađu na nekom od naših službenih izdanja, da ne ostanu samo demo snimke. Nadamo se da će vam se svidit kako zvuče 15 godina nakon njihovog nastajanja...
9. DAJ RIBU
Rokeri s Moravu su najbolji zajebantski bend u svemiru, a Boris Bizetić je genijalac, bija nam je veliki izazov obradit ih. Pisma ka stvorena za urnebes na koncertima. Tekst je malo kompliciran za zapamtit, ali šta se može...
10. ČARLI
Jednominutna grind-core pržiona, tekst preuzet iz romana Alan Ford. Ako neko zna ko je autor, nek nam slobodno javi, jer mi nemamo pojma.
11. NEMA KO TE NIJE
Posveta splitskim drocikama i sponzorušama, Darkov prvi veći tekstualni doprinos. Naj "heavy" stvar Đubriva do sad...
12. ODLIČNO SE ZABAVLJAM
Koja je tija da se ova pisma zove "Oda zluradosti", ali se ostatak benda nije složija. Priča o psihičkom bolesniku koji šeta gradom i nasumično ubija, siluje, kasapi i pritom se odlično zabavlja. Tekst je smišljen na vrhu Marjana s kojeg je Koja gleda na Split i zamišlja kako bi jednom bilo lipo ovu pismu pretvorit u stvarnost...
13. TOTALNO SI LUDA
Prvi Brunov glazbeni doprinos Đubrivu. Obiteljsko nasilje, mučenje, mrcvarenje i maltretiranje, žena u glavnoj ulozi, a muškarac, kao i inače u životu, trpi i pati
Nešto duža pisma nego šta je za nas uobičajeno, baš nas zanima kako će je fanovi prihvatit...

Grate i Red River Valley, bendovi koji dolaze!

Tatiana Giorgi - Direkt

“Atomski Zdesna” - koji će to nama moj?

Styptic - Noesis

Pogledajte prvi spot novog benda Saleta Verude - Saša 21

Kanda kodža i Nebojša po osmi put nastupili u Zrenjaninu

Dagerotipija

Anti-konkurs za DRUGI BROJ art-fanzina LIBRARION je na snazi!

Threesome predstavljaju jedan kompletan proizvod kao stvoren za delovanje u undergroundu i za bučne žive nastupe po malim i zadimljenim lokalima

Saša 21 – VD-i1

Publika u Nišu ipak postoji i ide tamo gde želi, i sluša ono što želi - Paydo Koma, There. i Ventil

Posednutost ("Possession" 1981.)

Svima treba malo bluza i rock n roll-a u životu - 'Roundlights i Blues Rezervata u Kruševcu

The Cockblockers - Girl like that

TV Smith - I delete, iliti priča o vrijednom prijatelju mravu

Them Moose Rush

Skandinavska princeza i kraljica oblaka (recenzija albuma "Queen of the Clouds" Tove Lo)

Edvard Bernajs: Propaganda - Stvaranje javnog mnjenja

Zašto je knjiga korisna? Iliti: Zašto vredi ovu knjigu pročitati?

Kome knjiga može koristiti?

Zagorski specijalitet (2011.)

Đubrivo o svakoj pesmi sa svog novog albuma "Krvave bajke"