HC: Prvi put ste svirali u Kruševcu, pa kakvi su utisci, kako vam je bilo na bini?
Vojkan: Da, ovo je inače naša druga svirka, a prvi put uopšte sviramo u Kruševcu i jako sam zadovoljan kako je sve ispalo. Ovo je jedan od boljih prostora u kojima sam svirao. Sviđa mi se ta varijanta da ekipa koja ne sluša muziku može da izađe gore. Meni je to super, jer jednostavno ima ljudi koji ne mogu da slušaju to, da prestoje, da budu tu dok je buka, pa žele da se malo osame i da pričaju, što je na kraju ispalo kao dobra ideja. Sve je bilo super i što se tiče organizacije i bend Vodka Juniors su bili sjajni. Bila je ovo jedna jako dobra svirka.

HC: Prva svirka je bila u Kraljevu, kod vas, tada ste nastupali sa takođe grčkim sastavom Roundlights?
Vojkan: To je bila naša prva svirka i to je bilo pre Nove Godine, više se i ne sećam kad.

HC: Kako je bilo kod vas, ovde u Kruševcu su oni napravili baš dobru atmosferu?
Vojkan: Odlično, mada ja sam čuo da je, na primer u Kruševcu bila mnogo bolja atmosfera, ali je i kod nas bilo dobro. Moram da priznam, Roundligts su ostavili jako dobar utisak kod starije ekipe koja sluša muziku. Klinci, kao što sama znaš oni ne slušaju muziku, dođu samo da se iskaču i izdivljaju. Ti grčki bendovi, mi smo ih u Kraljevu dosta radili, i Despite Everything i Roundlights i svi ti bendovi koji su došli iz Grčke jako dobru muzike prave i jako dobro to rade. Imaju dobru opremu, dobri su muzičari, dobra ekipa, dobri ljudi, tako da smo jako zadovoljni sa ekipom iz Grčke.

HC: Ljudi su, kada su čuli da nastupate večeras, tražili nešto vaše da poslušaju na internetu, ali vi još uvek nemate snimljen materijal, pa šta planirate u tom  smislu? Večeras ste puno toga izveli, tako da ustvari vi imate materijal, ali potrebno je da uđete u studio i snimite to?
Vojkan: Neki naš plan je da snimimo makar par pesama da bi ljudi mogli da čuju o čemu se tu radi. Makar da ih snimimo u toj nekoj live varijanti u studiju. Pokrenuli smo neku našu priču, imamo naš studio Thiny Room. Bendove koje mi dovodimo u Kraljevo želimo da ih nekako dovučemo u studio da napravimo jedan sešn sa njima. Do sad smo to uradili samo sa jednim likom iz švajcarske, one man bend (Chris "Tongue Tied Twin"), izvodi blues sa različitim uticajima. Jedino smo njega uspeli da nahvatamo za sad i nadam se da ćemo uspeti to malo da ubrzamo, pa makar i mi ušli u taj naš studio da snimamo. Meni je malo naporno da objašnjavam šta mi sviramo, to je neki miks post punk, Hüsker Dü.

HC: Ali na kraju je neka alternativa?
Vojkan: Alternativa. Malo je problem to što ne možeš da dočaraš ljudima šta smo dok ne čuju to. U planu je snimanje definitivno, nadamo se uskoro. Tako da, da . Biće sigurno na proleće ili tokom leta.

HC: Ne znam koliko ste vi tokom nastupa uspeli da to ispratite, ali negde tokom prvog dela istog pevač se malo slabije čuo i muzika je nekako preovlađivala. Međutim, u razgovoru sa pojedincima iz publike, rekla bih da nikome to nije puno smetalo, da im je zapravo billo ok i povrh toga.
Vojkan: Zanimljivo je to da nam prilaze ljudi i baš nas ovako hvale, daju nam neke sugestije i komentare što nam je, u principu, jako bitno. Ono što je poenta je da mi nemamo nikakvih ideja i tenzija. Mi smo običan bend, koji svira ono što voli bez ikakvih namera da postane sledeće rock n roll čudo i drago mi je da ljudi prepoznaju neke bendove koje i mi slušamo. To za nedostatak vokala je više neko naše neiskustvo muzičko, ništa više. Nekako smo na tom planu malo aljkavi. Znaš kako, mi sviramo već deset i više godina i trebali smo da  bi te bubice pre deset godina prevaziđemo, ali nam to nije mnogo važno. Nije nam stalo da sad mi moramo da budem cakum pakum uvek. Uvek će se desiti da se nešto potkrade, neka greška, neko će da ispadne, neko će da falšira, ali na kraju krajeva sve je to rock n roll. Kao što si sama rekla nije se to nešto mnogo odrazilo na našu energiju i to je najvažnije. Drago nam je stvarno što su ljudi mogli da čuju šta sviramo i što sam video tu par ljudi koji su cupkali nogom, mislim da ljudima prija taj zvuk. Ljudi vole da čuju taj neki miks pevljivih refrena i zaniljivih ritmova.

HC: Jeste li se zato odlučili za ovaj pravac kada je Terminal 13 u pitanju?
Vojkan: Pa svi imamo i neke druge projekte i uglavnom sviramo neku brzu muziku, besnu  muziku, hard core, punk. Zapravo, ja sam oduvek želeo da imam tako neki mirniji bend koji u principu može, ne da dođe do nekih širih masa, nego da ima neku mogućnost da ljudi čuju tu muziku, ali uz to se trudimo da kroz naše tekstove provučemo neke angažovane priče. To nam je neka ideja kojom se vodimo i koju ćemo nadam se da sprovedemo u delo, sad da li ćemo uspeti. Uglavnom, svi mi slušamo rock, taj neki post punk, alternativu, tako da je to sve naš neki odraz godina slušanja muzike i svega toga.

HC: Kako ste se vi okupili i kako je nastao Terminal 13?
Vojkan: Pa basista i ja smo braća od stričeva i mi već sviramo zajedno jedno deset, petnaest godina, a pevač, njega smo upoznali pre par godina i na klik smo se skontali. Provalii smo da slušamo istu muziku, da svi volimo da sviramo pre svega i to nam je najvažnije. Naravno da svi mi imamo poslove neke dnevne, znaš i sama, u Srbiji ne može da se živi od muzike. To ne mogu ni veliki bendovi a kamoli mi. Ko kaže da može da živi od muzike taj laže. Ali, mi volimo da sviramo i to je to. Da upoznajemo nove ljude, nove bendove. Mi sa ovim bendom nismo išli na turneju, ali smo sa nekim drugim bendovima išli i to volimo da radimo. Da upoznajemo ovako ljude, da pričamo, da delimo neka iskustva da spavamo i u rupama najgorim, da sviramo u podrumima,  da jedemo junk hranu i to je to, to je ono što nas ispunjava. Naravno, da se posle vratimo u sivu realnost i živimo naše živote. Ovo je super, ovo je super iskustvo, sad smo puni neke energije, tu smo se upoznali i sa nekim ljudima sa kojima smo bili samo prijatelji preko fejsa, odnosno virtuelni prijatelji. Sad smo se upoznali u stvarnom životu i sad će ta neka prijateljstva da dobiju na smislu i da imaju neku jaču vezu. I to je to, to je ono što treba da bude muzika - druženje, zezanje, dobar provod, dobar koncert. Večeras je stvarno bio dobar koncert. Ja mislim da su svi uživali. Svi su bili nasmejani.

HC: Kakvi su planovi za naredni period, imate li neke dogovorene datume i tome slično?
Vojkan: Pa nemamo, na žalost ne mogu da ti otkrijem nikakvu ekskluzivu, sviramo, pa ako uleti nešto uleti. Opet imamo neke druge projekte, nešto se tu radi. Ovde je sve nekako low profile, idemo polako, lagano, ako se ljudima svidi, ako uspemo negde da se ubacimo.

HC: U smislu da sada malo ispitujete teren?
Vojakn: Pa recimo. Ispitujemo kako će publika da nas prihvati.

HC: Kako vam to izgleda za sad, mislite li da ćete istrajati u ovome?
Vojkan: Ozirom da je večeras dosta ljudi prišlo i reklo da je to kul da to ima smisla, i onda verujem  da ćemo nastaviti da sviramo i dalje. Idemo nekim normalnim redosledom, snimamo i planiramo sigruno neku mini truneju, veću turneju, zavisi od naših obaveza. Sad se u stvari planira, razmišljamo gde, šta, kako. Mada u suštini jako je lako organizovati turneju po celoj Evropi. To je više prestalo da bude neka naučna fantastika, pa čak i po Srbiji od Sombora do Kraljeva, par povezanih nastupa, na Balkanu takođe, to jest na ex-ju prostorima. Tako da, ljudi koji su na toj nezavisnoj sceni, odnosno underground sceni oni to znaju, tako da ćemo sigurno iskoristiti ta naša iskustva i ta naša poznastva sa tim ljudima i napraviti neku turneju, za početak verovatno po Srbiji, a onda i van ex –yu prostora. I možda neki singl, 7” pošto je to valjda vrhunac  svakog benda da ima svoju ploču.

HC: Danas je to posebno popularno.
Vojkan: Pa jeste. Meni je drago što se vratio taj vinil u upotrebu. Ja nisam kolekcionar, ali volim kada bend radi na tome da ga ima, jer jednostavno to je dokaz da si ti pravi bend, ljudi te shvataju ozbiljno i ono lepo izgleda.

HC: Kako imate iskustva i dugo ste u muzici, koja je to neka poruka za mlade ljude koji kreću tim stopama i želeli bi da nešto postignu?
Vojkan: Kada ja pričam sa klincima koji počinju da sviraju  jedino što im kažem je da sviraju svoje pesme, da zajebu covere, mogu cover čisto za svoju dušu, ali ne da se  fokusiraju samo na covere, pa šatro kad se navežbaju počnu da sviraju svoju muziku. Neka sviraju svoje, pa makar to bio troakrdni punk, troakordna pesma, tako da samo svoje  pesme neka sviraju, bez ikakvih nada da ćete da posatnete novi br.1 rock n roll bend. To ne postoji, to se neće desiti.

HC: Ili možda hoće, ali ne treba kretati možda sa tom namerom?
Vojkan: Ili možda hoće, ali da ne bude ono kao, postave cilj i onda se svira po svaku cenu, na svakakvim mestima. Danas može da se organizuje nezavisna turneja vrlo lako, dobro,... bićete u minusu, ali važno je uzeti stvar u svoje ruke. Znači organizacija koncerata, turneja, snimaka, albuma, izdavanja.

HC: Dakle, bez menadzera, izdavačkih kuća?
Vojkan: Posebno zato što  danas postoji neki trend, izdaju te kao neki web magazini, pa kao imaš izadanje na web magazinu.

HC. Znači niste za tu varijantu?
Vojkan: Pa ja nisam, ja lično nisam. Meni to nema nikakvog smisla.

HC: Ok, evo prvo mi na pamet pada Nocturne magazine, koji su nedavno pokrenuli poseban projekat Nocturne media.
Vojkan: Nisam hteo da pomenem, ali oni su mi bili u glavi. I šta? Šta sa tim?

HC: Možda to može da znači veći proboj, možda je to način da neki novi ljudi čuju za vas?
Vojkan: To možemo i sami,  ja mislim, dobro možda ne baš da nas čuje pet hiljada ljudi. Ne znam meni to više liči na neki, ono, elitizam, izdao me Nocturne, i šta sad sa tim? Ja sam sebi izdao sam, i šta ćemo sad? I pogotovu što je to u nekom web izdanju. Ja mislim da to može svako za sebe da uradi. Malo truda, cimanja, juriš ljude za lajkove, ne znam šalješ sa strane svoje snimke. Malo je teži način, ali znaš da si ti uložio trud, svoj trud, a ne prepustio to nekom drugom. Neko to neće baš tako dobro da uradi za tebe, kao što ćeš ti za sebe. Do it yourself. Ja to pričam iz neke moje perspektive, jer imam taj problem sa tim nazovi izdavačkim kućama. Meni je recimo Helly Cherry super, pratim HC još od početaka, odličan webzin. Ne znam šta je u pitanju, da li sam ja neki namćor ili sam hejter. Meni  ta ideja izadavnja nema smisla. Nama tako nešto ne bi značilo, ja na to ne bih pristao po cenu da se bend raspadne, to je neko moje mišljenje. Meni je bitno, da ja sam izdam i kako da skupim pare za svoj album, uz pomoć prijatelja, nekih izdavačkih kuća, a to su opet naši prijatelji koji vole tu muziku  i hoće da pomognu. Meni je to stvaranje nekakvih iluzija da si ti neki bend jer imaš neko izdanje, sad tu možemo da se nadovežemo na tu priču sviranja na takozvanim velikim binama, šta to znači? Velika bina je sranje zato što ti gledaš tamo neke ljude, ne možeš ni da ih vidiš. Meni je ovo mnogo bolje, ljudi su oko tebe. Ok ako se baš probije neko pa bude poznat onda u redu, neka svira na velikoj bini, nemam ništa protiv, ali ono kad si mali bend sviraj u malim prostorima, bolja je atmosfera.

Sa Vojkanom razgovarala Ivana Grujić

Kao prvo, žene se. Problem je u ODRŽIVOSTI, tj. trajanju tih brakova.
Svi znamo da su Komandant Mark, Marti Misterija i Princ Valijant stali pred matičara. Ko ozbiljnije prati strip, zna i da je sudbonosno “da” rekao i  Dilan Dog, pa čak i – Alan Ford!
Priznajem, za ovog poslednjeg sam i ja tek nedavno saznao. Informacija je potekla od samog Maxa Bunkera, pošto je većina nas odavno van sveta stripa “Alan Ford”. Obožavali smo ga ranijih decenija, dok je serijal bio potpisivan legendarnim “Magnus & Bunker”. Nakon toga…pa, strip i dalje izlazi, eno ga pored novog broja “Grand Revije”, ali im posvećujem podjednako pažnje. Drugim rečima, ne kupujem.
Ne znam ni ko je izabranica Alanovog srca, ali znajući njegove tragične izbore od ranije, mogu da pretpostavim, i nadam se da nisam u pravu.
Bila je tu Brenda, štićenica “sestara milosrdnica”, koje više liče na Hitlerove narednike nego žene koje su se posvetile službi Božjoj. Ona odlazi u Kanadu, uči da piše i šalje Alanu pismo u kome mu saopštava da se - udaje za svog učitelja pisanja. Šalje mu bombonjericu sa pet bombona, čemu se Bob i Jeremija naročito obraduju.
Zatim, superšpijunka Margot... Mogla bi i dan-danas da pobedi na takmičenju za novu Bond devojku, kao i za ulogu njegovog glavnog neprijatelja.
Jača je od Alana u skoro svakom smislu, prevejana, opasna. Beži, Alane, cvJećarnici svojoj...
Bejbi Kejt? Ne samo da je bivša pljačkašica banaka, ona je još i duh. To, doduše, ne smeta Alanu da je se plaši ali se potajno i loži na nju. Kao i mi. Ali, ko bi ženio duha razbojnika?
Ko zna šta je na kraju Alan priveo oltaru i na šta više liči taj serijal...

Dilan Dog, tehnički, možda i nije bio oženjen. U svakom slučaju, nije srećno.
Lili Konoli, pripadnica ogranka republikanske armije, biva osuđena na smrt nakon napada na zgradu Skotland Jarda, mada na sebi nije imala eksplozivnu napravu kakvom je pretila. Nakon mučenja u zatvoru, očekuje je pogubljenje, a Dilan želi da ozvaniči vezu sa njom, čak i u tako sumanutim uslovima.
Dilan Dog je jedan sumanuti strip. Valjda ga zato toliko i volimo.
Scena venčanja u zatvoru, sa sveštenikom koji neugodno podseća na smrt, srceparajuća je i nadrealna. Da li je to samo odraz Dilanovih želja, san? Možda je i izdejstvovao dozvolu za tako nešto, a Sklavi ne bi bio Sklavi kad svoj scenario ne bi urolao u mešavinu snoviđenja i mračne stvarnosti. Čak i kad, pored njegovog, stoji i potpis “Marcheselli“.
Lili i Dilan, dakle, sklapaju bračni savez jači i od smrti. Takođe, on je mnogo slabiji od nje, ali to je već stvar tumačenja.
Bri Danijels, prostitutka u koju se Dilan zaljubljuje u legendarnoj epizodi broj 19, “Uspomene Nevidljivog”, možda mu je još veća tiha patnja od Lili. Oboje znaju da nisu jedno za drugo, ona mu čak i ime pogrešno izgovara (“Dajlan”), ali ljubav ne bira vreme, niti serijskog ubicu koji će vas spojiti. Jedva da bira i osobu.
Zadnja scena stripa, kada Dilan prima poziv od Bri, a napolju, simbolično, sija sunce novog dana i nove nade, obećavala je. Obećanje se završilo u epizodi u kojoj je Bri ležala u bolnici i umirala od side, a Dilan sklapao pakt sa Smrću ne bi li je izvukao odatle.
Kao što rekoh, ovo je mračan strip.
Dilanove najveće ljubavi ne samo da su tužne, već, ponekad, i patetično tragične.
Nikad nećemo saznati kakve bi supruge i majke bile Lili i Bri.
Da ne mračimo, hajde da se osvrnemo na one oženjene, ostvarene i u roditeljskom smislu.

Princ Valijant, recimo.
Dok je tragao za Aletom i njenim Maglovitim Ostrvima, strip je redefinisao pojam remek-dela. Onda ju je pronašao, zgrabio viteški za kosu i odveo. Nakon toga, čitali smo epizode u kojima Valijant sve ređe putuje i vadi “Raspevani mač” iz korica, a sve češće ima muke da smiri svoju razigranu dečicu.
Kad Arn dovoljno odraste, postaće neka vrsta glavnog junaka stripa, umesto samog Valijanta.
Ipak, nismo zamerili Valu što je stao na “ludi kamen”. Pa, nije mogao doveka da pravi “zvrčke“ na dvoru kralja Artura.

Komandant Mark se, kao strip serijal, završava upravo idealno. Rat je završen, Mark se ženi svojom dugogodišnjom verenicom Beti, na svadbu mu dolazi Blek Stena.
I ne samo on. Budući stanovnik novčanice od jednog dolara, Džordž Vašington, dolazi lično da čestita junaku “Vukova sa Ontarija”. Izražava pri tom nimalo blesavu želju da poljubi mladu, u smislu čestitanja. I mi bi smo ljubili Beti, mada nam je Mark bio ortak.

Zagor, pak, ostaje večiti neženja, jer nesuđena izabranica Duha Sa Sekirom uspeva u nečemu u čemu Helingen, Kandraks, Rakoši, Moloh i ostala ekipa nisu uspeli.
Frida Lang je naterala gospodara Darkvuda da pobegne kroz prozor, iz straha od odgovornosti koju brak sobom nosi. Mogao je on da laže sebe i starog trbonju Čika koliko god želi, briga za buduću suprugu čoveka koji vodi tako opasan život nije bila opravdanje. Pa, ni Teks nije živeo u muzeju, oženio je Lilit, a kad je ostao bez nje, osvetio se u duhu starog, dobrog vesterna.
Žena je često gospodar kuće, a zamislite na šta bi ličilo to da Frida, austrijska grofica, bane na sastanak poglavica u Darkvudu, i potera “besmrtnog” Duha Sa Sekirom sa oklagijom u ruci.

Rip Kirbi, Mandrak, Fantom…sve su to bili junaci odani jednoj ženi, kao i “Flaš Gordane”(“j#bem li ti majku”, što reče ona žena u video klipu sa Milanom Tarotom), muškarčine po uzoru na stari Holivud.

Žene u stripu su baza, sigurna luka posle brojnih avantura. Ne ljubavnih, već onih opasnih, od kojih glava zavisi. Dobro, i ljubavne su takve.
Za kraj, pada mi na pamet još jedan razlog zašto brak (uveliko smatran prevaziđenom institucijom na razvijenom Zapadu, ali tamo i Jay Z-ja smatraju muzičarem) uglavnom nije za strip junake.
Ne zbog opasnosti po eventualnu izabranicu, ili zbog gubitka slobode ili bilo čega drugog. Računajući i pad kvaliteta epizoda stripa.
Junaci stripa se ne žene iz jednog prostog razloga.
Oni nisu mi.
Ne da smo mi tu neki slabići, naprotiv. Daj, neka Ferri nacrta epizodu Zagora u kojoj on sastavlja kraj s’ krajem u Srbiji mesec dana.
Mi nismo nacrtani, i nosimo se sa realnim problemima. I treba nam realna podrška u životu. Trebaju nam žene. Dobro, jedna od njih.
Ženite se, radite na širenju populacije i prevenciji bele kuge.
Čitajte stripove kad vam dođe da sve pošaljete...hmmm...bestraga.

Milan Katić

„Čovek u crnom bežao je kroz pustinju, a revolveraš ga je pratio.“

Mislim da ne postoji rečenica u žanru fantastike koja sa takvom suptilnošću i lakoćom nagovještava grandioznost pripovjesti sa kojom će se čitalac suočiti kao ova kojom počinje Revolveraš – prvi roman u nizu i prvi korak na dugogodišnjem putovanju zvanom Mračna kula. Uslijediće hiljade stranica i isto toliko kilometara da sagledamo čarobni Rolandov svijet i ovu beskonačnu potjeru za neuhvatljivim ciljem koji na polju raspjevanih ruža doziva revolveraša i tjera ga na put bez povratka, put na kome sreće i upoznaje ljude koji su, kao i kula, dio njegove sudbine (njegov Ka-tet) i njegovog pohoda kojeg su pratili milioni čitalaca dugi niz godina.

Sve je počelo 1982., objavljivanjem Revolveraša (The Gunslinger). Knjiga, objedinjujući vestern i fantastiku, sama po sebi dosta odstupa od standardnog Kingovog stila, zbog čega je u početku štampana u jako malom tiražu. Izdavač (a vjerovatno i sam King) nije očekivao da će doživjeti uspjeh prethodnih djela – Keri (Carrie; 1973.), Salemovo (Salem's Lot; 1975.), Isijavanje (The Shining; 1977.), Uporište (The Stand; 1978.). Sumnje su pale u vodu nakon što je prvo ilustrovano izdanje rasprodato ostavljajući čitaoce žedne nastavka nečega što bi potencijalno mogao biti Gospodar prstenova u pulp fiction stilu. Nagomilani entuzijazam polako splašnjava i nestaje, tako da 1987., sa objavljivanjem druge knjige u serijalu – Tri tarot karte (The Drawing of the Three)– brojni fanovi počinju da se prisjećaju priče o posljednjem revolverašu Rolandu i vrele pustinje koja uokviruje njegovu zagonetnu potjeru. Tek sa drugim djelom knjige uviđa se šira slika priče koja dobija novu dimenziju uvođenjem drugih likova kompleksnih poput samog protagoniste. Upoznavanjem njihovih sudbina upoznajemo i ljudsku stranu revolveraša, stranu koja je vješto ostala skrivena u prvom dijelu Mračne kule. Čitaocima će ovog puta čekanje na nastavak teže pasti.

Pustare (The Wast Lands) su objavljene 1991. godine i direktno nastavljaju priču iz Tri tarot karte. Rolandova družina se upotpunjuje i tek tada pravi put ka kuli može da počne. U Pustarama dobijamo nagovještaje o prirodi svijeta u koji nas King tako vješto uvlači. Saznajemo za Zrake koji Mračnu kulu drže na mjestu i koji se polako ruše; uviđamo postojanje napredne tehnologije koja je nadživjela svoje stvaraoce; trčimo ulicama postapokaliptičnog Njujorka shvatajući da je Rolandov svijet slika i prilika naše daleke budućnosti koja nas čeka (bar u jednom od univerzuma) na kraju sudbinskog točka; gledamo razorne efekte napretka čovječanstva i borbe za nadmoć koja završava razaranjem civilizacije, uništavanjem nepreglednih predjela čijim radioaktivnim tlom gmižu monstruozni mutanti. Kingovo pisanje se odlikuje sposobnošću da besprjekorno oslika ovu atmosferu, tjerajući čitaoca da doživi i dotakne nesrećnu sudbinu Srednjeg svijeta postajući tako nijemi član Rolandove pratnje. Priča se prekida na najnapetijem dijelu ostavljajući čitaoce, još jednom, da čekaju punih šest godina na nastavak.

Čarobnjak i staklo (Wizard and Glass) dolazi na police 1997. godine, dajući nam uvid u Rolandovu prošlost. Saznajemo više o toku sukoba između Gileada, oblasti  Unutrašnjeg svijeta iz koje dolaze revolveraši, i sluga Grimiznog kralja kao glavnog antagoniste serijala. Upoznajemo i Rolandov prethodni Ka-tet, prijatelje koji ga prate i jedinu djevojku koju je volio. Povezujemo tačke njegove tragične sudbine i sagledavamo najdublje i najskrivenije obrise njegove ličnosti još više se vezujući za njegovu ljudsku stranu koja sve više izranja da površinu. Sa krajem svakog dijela čitaocima je sve teže čekati nastavak; King prima prjeteća pisma, molbe da ubrza pisanje (slično kao Džordž R. R. Martin danas) i dovede nestrpljive čitaoce Mračnoj kuli čiji se zov vremenom samo pojačao. U jednom navratu je primio pismo od muškarca u terminalnoj fazi bolesti koji ga preklinje da mu otkrije kraj. To mu je bila posljednja želja i obećao je da će tajnu odnijeti sa sobom u grob. King je, duboko potrešen ovim pismom, odgovorio da mu ne može reći završetak i rasplet Rolandove priče jer ni sam ne zna gdje će ga pripovijedanje odnijeti. Rekao je kako revolveraševa sudbina vodi njega a ne obrnuto. To je i potvrdio u Suzaninoj pesmi (Song of Susannah), šestom dijelu koji izlazi 2004., godinu dana nakon objavljivanja Vukova Kale (Wolves of the Calla). U ovoj knjizi sam Stiven King postaje jedan od likova, igrajući se tako sa tabuom savremene pripovjedačke forme i prelazeći granicu koja priču odvaja od stvarnosti. Za Kinga stvarnost je relativan pojam; ona je samo jedna od bajki koju priča najveći pripovjedač od svih – sudbina, odnosno Ka. Uvim uplitanjem (po nekima i saplitanjem) sa svijetom fantazije King želi da prikaže svoju pasivnost u krojenju Rolandove sudbine i sudbine svih likova – on je, kao i revolverašev Ka-tet, samo instrument koji Ka bezobzirno koristi.

King ima fantastičan dar za pripovijedanje, to je nesumnjivo njegova najveća vrlina. On odlazi i korak dalje u stvaranju jedinstvene priče – Rolandovu sudbinu i ispovjest negove mučne potrage ne ograničava samo na jedan svijet (što bi revolveraš rekao „jedno kada i gdje“) i jednu realnost kao ram fabule. Mračna kula proteže svoje narativne pipke i u druge realnosti beskonačno mnogo univerzuma – upoznajemo oca Kalahana koji je ujedno i jedan od glavnih likova iz romana Salemovo; jedan od Rolandovih zakletih neprijatelja je i Valter, poznat kao Rendal Fleg, glavni negativac Uporišta. Motivi još jednog romana su upleteni u sagu o Rolandu a to je Nesanica (Insomnia; 1994.) u kojoj ulogu glavnog košmarnog demona igra sam Grimizni kralj. Ovaj roman ima najviše referenci o Mračnoj kuli, uključujući samu kulu i Rolanda, njenog vječitog sužnja. Serijal Mračna kula je svakako epicentar Kingovog stvaralaštva, njegov magnum opus i životno djelo baš kao što je sama pojava kule na polju ruža otjelovljenje Gana stvaraoca i okosnica triliona svjetova koji od nje polaze i koji se u njoj sastaju vječno kružeći u magnovenju postojanja i kosmičkog stvaranja.

Teško je pisati o ovom djelu a ne pokvariti potencijalnim budućim čitaocima jednu zaista pažnje vrijednu priču. Stiven King je majstor u slikanju ambijenta i stvaranju likova za koje je nemoguće ne vezati se. Sa njima istinski dijelite svako iskustvo, poistovjećujete se sa njihovim previranjima i zadržavate dah dok nesvjesno listate stranice i proždirete jednu po jednu knjigu. Neću pisati o manama kojih svakako ima (što je i za očekivati u odnosu na sam obim) već ću se prepustiti krajnjim utiscima koji su i više nego pozitivni. Neka vas omami vrelo pustinjsko sunce dok suve usne vape za kapi vode, osjetite oštri miris soli nošen plimom na obali Zapadnog mora čije vode skrivaju strašna Jastogovišta (did-a-čak, did-a-čam, kuckaju njihova kliješta), otvorite vrata koja lebde na plaži i zavirite iza njih jer, kao što kaže Džejk, ima još svjetova pored ovih; neka vas Zrak Medvjed – Kornjača odvede u Lud gdje vječno bije avetni ritam bubnjeva i gdje, skriven sjenkama, spava Blejn Jednošinac koji će vas prevesti preko Pustara (ne besplatno, naravno). Zaplešite pod svjetlima sutona sa žiteljima Kale (komala hajd-hajd) i odbranite njihovu djecu od Vukova; zavirite u Zemlju gromova i borite se protiv monstruoznih tahina i rušilaca Zraka, pređite Empatiku i njene vječne snjegove čiji smetovi prekrivaju sve osim beskrajne pjesme miliona crvenih ruža koji spavaju u podnožju kule. Potrčite spiralnim stepeništem, požurite na vrh crne nemanu u centru svih univerzuma i bacite pogled sa njega. Možda, ako pažljivo pogledate, u daljini vidite dine sa početka putovanja, čovjeka u crnom plaštu koji peko njih bježi i jednog starog revolveraša koji ga neumorno progoni.

“Ovo je konvoj u stalnom traganju za novim i svježim muzičkim izrazom,
nastao iz potrebe da se kaže i čuje ono sto živimo i osjećamo”.

Grupa Konvoj je osnovana 1988. i čine je: Hamdija Salihbegović, Nenad Merdžanović, Haris Varagić i Bojan Crnogorac. Zanimljiva činjenica je da je ovaj album masterizovan u Njujorku, tačnije u Hotline Mastering studiju.
Sam album je dosta zabavan, ima tu ska nota, posebno na prvoj pesmi, prljavokazalištine, malo bunta, što sveukupno čini dosta dobar miks. Tu je i određena moderna nota koji čini album zanimljivim i onima koju grupu nisu pratili od njihovih samih početaka. Ovo je mainstream, pitki, radio-friendly zvuk, sa pomalo turobnim tekstovima, ali savršeno adekvatnim i dobro slepljenim sa muzikom. Od pesama se izdvajaju Radost i Veselje, O Slobodi, Ludnica i odlična Pred Mojim Vratima, koja se izdvaja na, inače ujednačenom albumu.
Sve u svemu, ovo je jedan dobar album produkcije izdavačke kuće Tropik, i nadamo se nešto što će se zavrteti i na lokalnim radio stanicama.
Više informacija o bendu možete  pronaći na: http://www.konvoj.ba/

Ilija Đurđanović

Još jedan višestruko nominovan film na ovosezonskoj dodeli Oskara i još jedan biografski film, ovog puta o svetsko poznatom naučniku Stiven Hokingu, liku čija se zanimljiva životna priča pokazala kao savršena podloga za dobar film.

Rekao bih i odlična podloga za mladog glumca koji treba da se probije, između ostalog zbog Lu Geningove bolesti, čiji su simptomi služili kao materijal Edi Redmejnu da iskaže svoje glumačke mogućnosti. Tako, ne samo da je ovo uloga važne ličnosti, čije zasluge će se pamtiti daleko u budućnost, već i uloga sa progresivnom bolešću koja je omogućila Redmejnu da se iskaže. Ali i pored svega toga, najbolji utisak na mene je ostavila Felisiti Džons, u ulozi Hokigove žene, Džejn.

Film prepričava Hokingov život, zahvatajući skoro sve najbitnije tačke njegove biografije, ali se pre svega bavi načinom sa kojim su se suočavali sa tom opakom bolešću, on i njegova žena. S tim da je perspektiva tog problema i drame veoma dobro podeljena između njih dvoje, čak bih rekao da Džejnina priča češće preuzima primat u filmu. A kada sam video da je scenario rađen kao adaptacija biografske knjige Džejn Hoking, bilo mi je jasno zašto je to tako.

Međutim, moram da pohvalim reditelja, koji pored generalno odličnog obavljenog posla sa ovim filmom, uspeva, zajedno sa Redmejnom, da iskaže i Hokingovu perspektivu u ovom filmu. S tim rečeno, ovaj film nije mogao da psihološki uđe dublje u Hokingov lik, premda se trudio da to postigne. Priča se više vodila njegovom sudbinom, odnosom sa Džejn i borbom sa bolešću, i tek na momente je uspela da dublje zahvati Hokingovu psihu. Šteta, Hoking se čini kao izvor iz kog bi se mogla izvesti fenomenalna psihološka drama.

Edi Redmejn je bio zaista odličan, prodao je Hokinga i sva stanja njegove bolesti, u par trenutaka činilo mi se da gledam samog Hokinga. Međutim, mislim da su malo precenjena njegova dostignuća u ovom filmu i da su ljudi, pre svega, kupovali stanja Lu Geringove bolesti i odlične Redmejnove izraze simptoma te bolesti. Što ne podcenjujem, ali ovaj performans smatram slabijim u odnosu na performans Džejk Gilenhala u "Nightcrawler"-u, na primer.

Felisiti Džouns, sa druge strane, me je oduševila, i pored Rouzmand Pajk mi je bila favorit na dodeli Oskara. I premda sam već pomenuo odličnu režiju u ovom filmu, moram još jednom posebno da je naglasim, jer je Džejm Marš, uz odlične performanse, po meni najjača tačka ovog filma. Sa načinom na koji je vodio priču, Marš je učinio da se kod gledalaca razviju ponekad oprečna osećanja što se tiče nekih situacija i likova u filmu, komplikovane emocije i odnose nije predstavljao crno-belo i uprošćavao, i time je uspeo da odnos između Stivena i Džejn učini bogatim, što je bilo veoma važno, jer ih je učinio donekle tematskim čvorom ovog filma.

Čini mi se da je najveći problem ovog filma, to što je zahvaćen između dve vatre. I dok će većina očekivati zanimljiv psihološki i biografski film o Stiven Hokingu, sa njim kao potpuno centriranim likom u priči, ovaj film pada negde u ničiju zemlju njegovog odnosa sa ženom i problemom koji im je donela njegova bolest. Nisu me ubedili u autentičnost tih događaja i priča mi je delovala previše romantizovana, taman toliko da izgubi verodostojnost kod mene. Takođe mi deluje da se u toj igri između dve vatre zahvataju oba lika, taman toliko da ovo prestaje da bude film o Stiven Hokingu, već o njima i tom odnosu. Što ne mora nužno da bude loša stvar, ali mislim da će većina očekivati nešto više.

Što se tiče biografskog materijala, koliko ja znam o Hokingu, ovaj film mu je dosta veran. Odlični performansi i tragična priča jednog od najvećih umova danšnjice, čini ovaj film vrednim gledanja.

Ocena: 7/10

Nikola Bočkor

Black Star Riders je bend koji je nastao od članova koji su svirali sa legendarnim Thin Lizzy. Pod ovim imenom oni su nastavili tu muzičku priču. Novi, njihov drugi album ’The Killer Instinct’ donosi odličan hard rock i otvara nova poglavlja u karijeri benda sastavljenog od veterana.
Novi album se ne razlikuje previše od debi izdanja ’All Hell Breaks Loose’ (2013). ’The Killer Instinct’ je samo nešto čvršćeg zvuka što je zasluga čuvenog producenta Nick Raskulinecz-a koji stoji iza ovog projekta.

Naslovna numera i prvi singl „The Killer Instinct“ otvara disk. Čuveni Thin Lizzy zvuk, pevač Ricky Warwick kao reinkarnacija Lynott-a uz odličan rif sa prepoznatljivim refrenom – recept za uspeh! Ploča nastavlja dalje nešto tvrđom „Bullet Blues“. Sledi drugi singl „Finest Hour“ nešto sporija pesma, jedina u pop rock-u. Iako se danas deklarišu kao Amerikanci, zvuci rodne Irske se čuju u "Soldierstown" koja je skoro pa ista kao "Kingdom Of The Lost" sa prvog albuma. Problem je i u pesmi "Charlie I Gotta Go" u potpunosti inspirisanoj Thin Lizzy zvukom, nema ništa loše u tome ali deluje kao da je ispala sa Jailbreak albuma 1976. godine.
Posle balade "Blindsided" izdvaja se žestok blues rock „Sex, Guns & Gasoline“. Kraj albuma obeležava „Turn In Your Arms“ u kojoj se demonstrirane gitarske sposobnosti Damon Johnson-a i Scott Gorham-a. Preduga ali ne i dosadna, još jedna blues rock pesma „You Little Liar“ zatvara ovaj disk.

Ako imate prilike da slušate britanske radio stanice onda znate da su Black Star Riders sada već redovni na play listama. Ovo nije bend koji nudi nešto novo. Classic rock kako novinari vole da nazivaju pravac za bendove ovog tipa je možda i najslušaniji žanr u Evropi pa i Americi, ovakvih bendova nema na nekim zvaničnim top listama ali oni ipak imaju zavidnu posećenost na turnejama.
Jedina mana Black Star Riders je što se na momente i previše trude da zvuče kao što su Thin Lizzy nekada. Ili je to možda i njihova prednost?

Mike Stankovich

HC: Carnival of Flesh postoji dosta dugo kao projekat, ali iz nekog razloga ste tek prošle godine uspeli da snimite vaš prvi album i da se posle duže pauze vratite na scenu. Možeš li mi reći nešto više o samim počecima benda i  zašto je bend 2008. godine zvanično prestao sa radom?
COF: Epopeja zvana Carnival of Flesh je počela krajem davne 2002. godine, kada se šačica srednjoškolaca skupila, namazala corpse paint-ovima i odradila neizbežan photoshoot u šumi na snegu, uz jednako neizbežno mlataranje hladnim oružjem. Tu namrgođenu družinu smo predvodili Dam i ja. Počeli smo kako većina srednjoškolskih bendova počinje - svirajući covere naših omiljenih bendova (Dimmu Borgir, Finntroll, itd.), dok Dam nije počeo da komponuje naš materijal, koji je ubrzo postao glavni deo repertoara. No, kako to često biva, želje nisu bile u skladu sa mogućnostima, te smo veći deo vremena menjali bubnjare jer nikako nismo mogli da nađemo jednu osobu sa sva tri krucijalna atributa: da ume da svira, da hoće da svira sympho black i da hoće da dolazi na probe. Kako je situacija sa bubnjarima bila nestabilna, tako su i ostali članovi počeli da gube nadu, pa smo počeli da menjamo i gitariste. Zbog svega toga smo previše puta počinjali ispočetka i to zaista nije vodilo nikuda. Na kraju, te 2008., smo i nas dvojica digli ruke i rešili da se posvetimo našim profesionalnim karijerama.

HC: Kako je posle višegodišnje pauze došlo do ponovnog okupljanja i kakva je situacija sa postavom u ovom trenutku? Znam da ste imali dosta problema sa postavom od samog početka, nadam se da je situacija sada daleko bolja.
COF: Negde tokom 2013. je moj život postao previše stabilan i ušuškan (da ne kažem: dosadan), pa sam jedno jutro samog sebe iznenadio kad sam pod tušem počeo da pevam (zapravo, growlujem) neke prastare tekstove. Shvatio sam da mi Carnival nedostaje. Pošto je između mene i ostatka benda bilo (a i sada je) nekih tričavih 1700km, pustio sam da se emocije malo stalože, pre nego što sam krenuo u dalju akciju. Nekoliko meseci kasnije smo Dam i ja zaključili da moramo bar da snimimo nekakav demo, pa da vidimo da li ima smisla nastavljati ili ne. Početkom 2014. sam kontaktirao nekoliko starih prijatelja, gitarista, kao i manje-više sve bubnjare i producente u Srbiji dok nisam našao ekipu koja je bila iskreno zainteresovana za ovaj poduhvat. Jake i Vojin su inicijalno pristupili samo kao ispomoć i session muzičari, ali su se toliko posvetili ovom albumu da je Jake sad deo stalne postave, a sigurni smo da će i Vojin rado sarađivati sa nama i u narednom periodu. Iako to još uvek nije dovoljan broj ljudi za živi nastup, ono što nam je najbitnije u ovom trenutku je da imamo stabilnu studijsku osnovu, sa kojom možemo da pravimo dalji materijal, dok za nastupe imamo još par starih drugara koji bi mogli da nam pomognu. Kad mogu Norvežani da prave Black Metal All-Stars bendove, možemo i mi!

HC: Trebalo vam je dosta vremena da ponovo pokrenete Carnival of Flesh, ali ste u vrlo kratkom roku ušli u studio i snimili vaš prvi album. Kako je tekao sam proces pisanja pesama, i da li ste za album iskoristili stari materijal ili ste uradili u potpunosti nove tekstove, muziku i aranžmane.
COF:“Stories…” je, praktično, best-of starog materijala (iz “ranog” i “kasnog” perioda) koji je prilično doteran prošle godine. Aranžmani su znatno promenjeni, a tekstovi su skoro u potpunosti iznova napisani da bi se priča zaokružila. Ukratko, kreativni proces je bio takav da je Dam pisao glavne strukture pesama, preko kojih bih ja napisao tekstove, a kasnije bi Jake i (pogotovu) Vojin doradili svoje deonice da to sve lepo isprate i akcentuju. Verujem da smo u tom procesu imali manje iteracija nego što je to uobičajeno, ali je zato u studiju sve bilo zategnuto i dobar deo stvari je snimljen iz prvog puta.

HC: Album ste snimali u „Garage“ studiju u Kragujevcu. Kako je došlo do saradnje sa Ivanom Ilićem i zašto ste producentsku palicu prepustili baš njemu?
COF: Kao što već spomenuh, kontaktirao sam sve trenutno aktivne i ozbiljne metal producente u Srbiji da vidim da li zainteresovani za sradnju i koji su uslovi. Neki su bili prebukirani, neki nezainteresovani, od nekih nam se nije sviđao zvuk, te smo na kraju ostali sa izborom od svega par ljudi. Iako smo inicijalno ciljali na demo, hteli smo da to ipak zvuči bar približno onome kako smo mi tu muziku doživljavali, ne bi li i drugi želeli da u njoj uživaju. Ćili, sem što nam je dao ponudu koju nismo mogli da odbijemo, je od početka razumeo celu našu priču i najiskrenije se posvetio projektu. Tih nepunih nedelju dana rada s njim su bili apsolutno zadovoljstvo.

HC: Imao sam prilike da preslušam „Stories From a Fallen World“, i po mom mišljenju to će biti jedan od najinteresantnijih albuma koji će se pojaviti ove godine. Da li ste vi zadovoljni finalnim proizvodom?
COF: Prezadovoljni. Iako već ima zlih jezika kojima se ne sviđa ovo ili ono, nama su srca prepuna jer smo napokon istrajali i stvorili nešto predivno sa ekipom koja se celim svojim bićima uživela u tu priču.

HC: I po teaser-u koji se pojavio na YouTube-u, a i po samom omotu se vidi da ste dosta pažnje posvetili kako samoj muzici tako i vizuelnom delu. Ko stoji iza artwork-a?
COF: Glavni deo vizualnog identiteta je odradio Stefan Petrović, koji je dobro poznat na srpskoj metal (i alternativnoj) sceni. Kako je nama vizuelni aspekt jako bitan deo u pričanju naše priče, prisno smo sarađivali sa Stefanom puna 3 meseca dok nismo sredili apsolutno svaki detalj. Po njegovim rečima, ovo mu je bio najteži projekat do sad, ali je takođe bio i veoma zadovoljan jer mu je naša vizija bila interesantna. Nepotrebno je reći da smo odgovorni za njegove noćne more.

HC: Kada sam prvi put čuo za vas mislio sam da ste orjentisani isključivo prema black metalu, medjutim vaš album me je u potpunosti iznenadio, jer na njemu ima i mnogo drugih uticaja. Da li imate neke bendove kao uzore ili se trudite da napravite nešto što nema mnogo dodirnih tačaka sa današnjom scenom?
COF: Pošto smo malo démodé, nemamo mnogo dodirnih tačaka sa današnjom scenom. No, uvek smo težili ka blago nestandardnoj kombinaciji rifova koji su teži nego standardni black, i simfornijama koje nisu ni čisto atmosferične a ni Sonata Arctica. Mada ni to nije neki ideološki stav - jednostavno takav zvuk iz nas izlazi. Konkretno, nikad nismo bili zakleti fanovi najsirovijeg black metala, a svi slušamo jako širok spektar muzike, tako da su drugi uticaji neizbežni. Takođe, iako je mnogo bendova uticalo na naš zvuk (jer smo odrasli slušajući ih), nikada nam nije bila namera da ikoga direktno kopiramo. Neki od bendova koji su se vrteli u našim plejerima dok se komponovalo su bili Anorexia Nervosa, Dead Silent Slumber, Edge of Sanity, Carach Angren, Opeth, Dimmu Borgir, Satyricon,…

HC: Da li ste uspeli da nadjete izdavača i kada možemo očekivati izlazak albuma?
COF: Trenutno smo u pregovorima sa jednim izdavačem (dok čekamo odgovore mnogih drugih). Sa naše strane je materijal u potpunosti spreman, samo neko treba da ga pošalje u štampariju. Kao što si i sam primetio, i ovde nam je prezentacija jako bitna što nam malo otežava pregovore, ali nadam se da ćemo uspeti da se sporazumemo. Ako sve propadne, sami ćemo štampati diskove, tako da će na ovaj ili onaj način album sigurno biti dostupan u drugoj polovini ove godine.

HC: Da li imate neke zakazane svirke, i da li postoji mogućnost organizovanja turneje, možda i van granica Srbije?
COF: Za sad nemamo ništa zakazano, ali smo zainteresovani, iako postoji taj problem da je jezgro benda u različitim državama (za sad u dve, ali uskoro će to biti tri). Zbog takve geografske situacije bi turneja imala dosta smisla, ali je to veliki rizik u koji se svakako nećemo upuštati samostalno. No, ono što je pozitivno je da već postoji interesovanje od par manjih organizatora u Nemačkoj, tako da je sve moguće.

HC: Kako je tvoje viđenje metal scene u Srbiji? Da li u nekom smislu zaostaje za evropskim zemljama i šta bi ti istakao kao glavni problem?
COF: Metal scena, kako u Srbiji tako i u Evropi, je čudna biljka, u svakom pogledu.

Ako posmatramo sa aspekta publike i idenja na koncerte - ljudi u Srbiji umeju da budu inertni i to mnogi uzimaju za zlo, ali je, na primer, situacija ovde u Holandiji još gora. Šta reći kada najveći trenutno aktivni holandski black metal bend (Carach Angren), koji na festivalima svira pred hiljadama (ako ne i desetinama hiljada) ljudi, na promociji albuma u sopstvenoj državi skupio možda 100 ljudi. Isto tako je legendarni Blood Red Throne svirao pred nas petnaestoro u najmanjem klubu/kafiću u kome sam ikad bio. Da ne pričam o tome što je slemovanje totalni tabu i što ljudi samo što ne sede na koncertima (da mogu, verovatno bi). Sa te strane, mislim da smo svakako bolji, uzimavši sve naširoko razglabane probleme srpske publike u obzir. Naravno, postoje luđe, požrtvovanije i (da se ne lažemo) finansijski potkovanije publike ali mislim da smo barem iznad proseka kao metal publika. Još kad bi postojala komunikacija između Beograda i ostatka države, gde bi nam bio kraj.

Ono što je neizbežan deo scene su međuljudski odnosi, koji mogu da budu fantastični, ali su prečesto neverovatno detinjasti, kako kod nas tako i napolju. Kroz najbolju prijateljicu, koja je bila glavni fotograf Nuclear Blast-a, sam proživeo gomilu tih gluposti, gde se podvaljuje, pljuje, ucenjuje i pakosti na najgadniji i najdetinjastiji mogući način. Od toga, nažalost, pati veliki broj bendova koje svi slušamo (ne bih ih imenovao), a od toga sam ja pizdeo kad sam bio aktivan na domaćoj sceni i od toga sam pobegao glavom bez obzira. I pored toga što je na mikro-nivou većina odnosa fantastična (većina individualnih metalaca koje poznajem su fenomenalni ljudi), kada pređe na makro-nivo, pretvori se u đubrivo. U tom pogledu smo isti.

A ako se manemo filozofije i držimo samo muzike, za zemlju koja je praktično bez resursa smo prilično dobri, ako ne i odlični. Novi bendovi su uglavnom veoma kreativni, a stari bendovi već godinama u nazad zvuče rame-uz-rame sa njihovim svetskim ekvivalentima. Na žalost, postoji ta čuvena boljka da danas prosečni slušalac želi savršenu produkciju, a da prosečni bend u Srbiji mora da proda pola familije da bi to mogao da priušti i da zbog toga često dolazi do problema kod inostranog prepoznavanja domaćih kvaliteta i da tako sve ostaje u nekim underground krugovima. A ako se opet vratim na filozofiju, mislim da je jako loše što većina Beogradske publike neće nikad otići u Novi Sad ili Kragujevac na male lokalne festivale na kojima sviraju izuzetni bendovi, koji na žalost, verovatno neće otići dalje od svog grada - jer za to “nema interesovanja”.

HC: Želim vam puno sreće u budućem radu i nadam se da nećemo dugo čekati vaše sledeće izdanje! Šta imaš da poručiš metal publici u Srbiji?  

COF: Pre svega, hvala ti na ovom intervjuu! Poruka svima je možda generična, ali nikad ne odustajte u potpunosti. Svakako ne treba neprestano ići glavom kroz zid, ali je nekad dobro pustiti da se stvari slegnu, malo prokuvaju na laganoj vatri, pa tek onda nastaviti s njima. Ako volite svoju muziku, volite je dovoljno da je jednom snimite kako ona to zaslužuje, pa makar to bilo i 10 godina kasnije.

Intervju pripremio Miloš Stošić

Sa neskrivenim iščekivanjem sam se nadao drugom delu “KV Promo Metal Festa“ jer za razliku od običnih konzumenata rok koncerata u Kraljevu kojima je najvažnije da se napiju i izdivljaju, posmatram širi kontekst. Kao nekom ko se bavi organizacijom koncerata ali i dokumentovanjem lokalne (ko je rekao mrtve?) rok scene, stalo mi je da se isti u Kraljevu dešavaju što češće u svim mogućim pojavnim oblicima, bilo kao samostalni, grupni ili festivalskoj formi. U tom svetlu sam posmatrao i održavanje ovog, svojevrsnog, pionirskog poduhvata. 

Taman kad sam pomislio da će se greške od prethodne festivalske večeri ispraviti, za šta je imalo sasvim dovoljno vremena, do toga nije došlo. Po rečima organizatora ne njihovom krivicom. Međutim, nameće se pitanje ko je kriv za kvalitet binske opreme, razglasa ili dugotrajne nepotrebne tonske probe između bendova, ako ne organizator? Svakako da za ovo poslednje deo odgovornosti snose i sami bendovi, ali zato su tu organizatori (binski tehničar ili neko već drugi) da momcima objasne kako nije u redu igrati se sa strpljenjem posetioca.

Kako bilo, drugo veče „KV Promo Metal Festa“ je održano, na mišiće doduše, a prvi na binu izlaze Intox iz Kragujevca. Koncert je počeo sa pola sata zakašnjenja, ali tajming je bio sasvim dobar jer se prostor „Rokenrole“ solidno popunio. Nemam informaciju o prodatim kartama, ali na prvi pogled mi se čini da je klub bio nešto puniji. Ovog puta čak i nešto većim brojem rokera iz Kraljeva, što spada u malobrojne pozitivne pomake. Uglavnom, Intox se ne uklapaju u onaj „Metal“ deo iz naziva festivala jer je u pitanju čistokrvni crust/punk, na tragu bendova poput Amebix, Discharge ili domaćih legendi Tozibaba i Patarena, ali pozdravljam ideju organizatora da se izmešaju različiti žanrovi ekstremne muzike. Od prve pesme (Zabranjena zona) preko obrade gorepomenutih Amebixa, sve do kraja njihovog seta atmosfera ispred bine je bila paklena. U skladu već sa njihovim apokaliptičnim zvukom pogo nije prestajao ni jednog momenta, premda je za moj ukus bio pomalo prenasilan. Takođe, napomenuo bih i vrlo prisan odnos sa publikom, jedan potpuno nepretenciozan stav, što je sasvim sigurno uticaj DIY pank scene sa koje momci dolaze.

Nakon solidne količine prljavštine i besa koji su nam servivali Intox usledila je duža pauza prouzrokovana dugotrajnom i na trenutke smarajućom tonskom probom, čačanskih hardcore brutalaca „Hit by Pain“. Bend već ima izvestan staž, postoje od 2011. godine, a kako su članovi i ranije bili prisutni na nezavisnoj sceni (Democratic Terror i Anti Dogma), a proteklih meseci koncertno vrlo aktivni, očekivao se kvalitetan nastup. S obzirom na dužinu tonske probe koja je trajala nepunih 45 minuta (?!?) ništa manje nismo mogli ni da očekujemo. Za svojih 30 minuta svirke bend je pružio maksimum, pošteno se oznojio na bini, ali i naterao da se publika dobrano zamori. Ređale su se pesme (Victimized, Democracy, Bleed, itd) uz obradu pomalo zaboravljenog beogradskog benda Members of da Family, a brutalan pogo ispred bine nije prestajao. Publika se očigledno dobro zabavila, a bend je uz par reči pozdrava organizatorima i ekipama koje su došle iz okolnih mesta oprostio i binu prepustio sledećem bendu.

Brainwashed je takođe hardcore bend, dolaze iz Kragujevca i muzički su na tragu njihovih prethodnika. Dakle, u pitanju je vrlo bučan i brutalan hardcore zvuk, tzv. nova škola hardcore-a po ugledu na bendove poput Madball, Agnostic Front, Integrity i druge. Opet je usledila kraća pauza jer je bubnjar levoruk pa je bilo neophodno promeniti raspored delova bubnja, ali ubrzo su se namestili i krenuli sa prašenjem. Ono što se odmah moglo primetiti je da je gitarista bio pod jakim uticajem alkohola, što je i sam pevač u više navrata naglasio. I upravo je taj momenat bio presudan da bend ne pruži svoj maksimum jer je gitarista pravio greške, svirao pogrešne rifove, da bi na kraju i bubnjaru dozlogrdilo i demonstrativno odustao od sviranja poslednje pesme. Nastalo je manje natezanje između članova benda ali, na žalost vrlo raspoložene publike koja nije prestala sa skakanjem tokom njihovog nastupa, nakon tridesetak minuta Brainwashed su otišli sa bine. 

Za kraj su ostali Dawn of Creation, tehnički death/groove metalci iz Vranja, koji su branili boje metal muzike na drugom izdanju „KV Promo Metal Festa“. Jedan deo publike, uključujući i potpisnika ovih redova, se radovao njihovom nastupu. Valjda se od njih očekivalo da nekako upristoje zvuk imajući u vidu prefiks „tehnički“, ali na našu veliku žalost nije se desilo ništa revolucionarno. I to svakako nije njihova krivica. Momci su bili na visini zadatka, blast beatovi i masivni rifovi su pržili sa bine, ali ono što je dolazilo sa razglasa se najblaže može opisati kao buka. To očigledno nije smetalo malobrojnom delu publike koji je još uvek imao snage da isprati brutalne Vranjance, te su neprestanim šutkama uzvraćali na njihove pokušaje da nam pruže kakav takav ugođaj. Uprkos lošem ozvučenju možda bi dobili priliku da pruže i više od maksimuma jer je bilo očigledno da ih je ponela atmosfera, ali usledio je dolazak policije te je tako završeno drugo festivalsko veče. Šteta za ekipu, ali to je cena ad hok tonskih proba tokom trajanja festivala.

Summa summarum, organizaciono festival je imao brojne propuste, pre svega kada je reč o opremi (binskoj i razglasu). Zato su malo bolji poznavaoci prilika prokomentarisali da su ih koncerti podsetili na 90te godine prošlog veka kada je sve funkcionisalo na principu štapa i kanapa. Međutim, ne treba biti prestrog i a priori napadati ekipu, ako ništa onda zbog onog pravila da se prvi mačići u vodu bacaju. Svakako da će se, ukoliko bude drugih festivalskih izdanja, situacija popraviti. Neko će možda reći da su zaslužni za veliki povratak rokenrola u Kraljevo, što je besmislica ukoliko se ima u vidu da se nezavisni koncerti organizuju svako malo, ali svakako jesu zaslužni za vraćanje navike kupovine karata. Kada je reč o bendovima, njihov izbor je izvršen vrlo korektno. Tokom trajanja dve festivalske večeri posetioci su se mogli upoznati sa trenutnim stanjem na nezavisnoj sceni i saznati za neke nove domaće bendove. Muzički je bilo vrlo šarenoliko, tako da su ljubitelji ekstremne muzike bili zadovoljeni, što su neprestane šutke i pogo pokazali.

Vojkan Trifunović

Pre otprilike dve-tri godine, kad sam malo jače ušao u slušanje muzike, lokalnim muzičkim vodama se širila priča kako Uvertira počinje sa snimanjem prvog albuma. Bend je dosta jako ušao na novosadsku scenu, i relativno oštro i brzo su pokupili velike simpatije publike svojim jednostavnim i melodičnim zvukom.

Album je sniman u studiju RTV-a, a miks i produkciju potpisuje Vladimir Moritz, a ako ste čuli za njega, znate da je u pitanju suv kvalitet. Po tom pitanju, mogu samo maksimalno da pohvalim izvedbu zvuka, koja obiluje punoćom, kojoj se događa da povremeno popusti, ali se vrlo brzo vraća u svoj kolosek konkretnosti. Pet pesama je na ovom albumu, što je sasvim dovoljno i odmereno. Čuje se izuzetna poetska potkovanost, koja vremenom sve više i više raste i napreduje. Povremeno su tu opšta mesta i već svuda otpevane strofe, ali to ne umanjuje zadovoljstvo slušanja ni najmanje. Kompozicije su generalno proste, melodične i izbalansirane, a što je najbitnije, drže isti stil kroz celinu i ne obigravaju mnogo oko šablona niti previše lutaju po stilovima i žanrovima. Pošto su pesme uglavnom radijski orijentisane, podsećaju dosta na nekakvu mešavinu EKV-a i Pilota, a to sasvim prijatno i lepo zvuči.

Uvertira je koncertno aktivan bend, a još pre pet godina su svirali kao podrška i predgrupa kantautoru iz Njujorka – Antoniju Estevanu Huerti, tokom njegovog novosadskog koncerta. Ovaj album je apsolutno potpuno realizovan, dostupan je za besplatno preuzimanje sa bandcamp strane benda, uz njega dolaze tekstovi i kratak zapis o tome kako je i gde je materijal nastajao, apsolutno su sve informacije tu, što čini ovo izdanje vrlo stvarnim i iskrenim.

Pozitivno i lepo sam iznenađen jer je bend sve doveo do maksimuma po pitanju kvaliteta, ništa nije prepušteno slučaju, čime potvrđuju svoju posvećenost slušaocima, a ta posvećenost im se višestruko vraća, a sve to u zbiru svedoči o jednom zdravom i kvalitetnom bendu čiji će zvuk još dugo odzvanjati ovim predelima.

Tihomir Škara

Preuzimanje fotografija dozvoljeno uz saglasnost redakcije i navođenje izvora. Galeriju možete pogledati u punoj veličini klikom u donjem desnom uglu slajdera.

Alternative fest # 1, klub FENIKS Jagodina, 14. 3. 2015.

Zadatak da pišem dobio sam veče nakon festivala. Isprva nisam planirao da s festa izvestim, jer je moje prisustvo bilo neizvesno, raspoloženje nezavidno, a očekivana magija debi dešavanja činila se nedovoljna da bi me oraspoložila. I bi nedovoljna, ali bi i magična uspostava zdrave scene jagodinske. (Nastavak najavljen već za april, a onda i za maj, još će biti i mesečno, čoveče!)

Prvosveštenika i drugosveštenike Plavo smo propustili - prevagu je odnela pica-pita, koka-kola i čašica razgovora posle mesec dana - ali dragi par koji je štrpnuo lokalnog Sveštenika, a odslušao kruševačko Plavo, obavestio me je da su Kruševljani bili izuzetni, možda i vrhunac večeri koja je tek počela, i koja je trebalo da se ranije završi zbog strašne tragedije i predstojećeg Dana žalosti.

Ne da mi se s Plavim. Prošli put mi je iskrslo ranojutarnje putovanje, ali - srećom - ni oni nisu nastupili, a sad ih propustih spletom slučaja, iako sam u svom omanjem društvu njihovih slušalaca ja najveći fan, neko kome su ušli u uši s pesmom "Dok postoje šume, postojaće ljudi"; hardcore-will-never-die-but-you-will postrok koji se davi u šugejz lavi nešto je što volim najviše.

Stigosmo na There. (tačka nije tu zbog kraja rečenice, nego je deo naziva ovih niških postrokera), stigosmo na 65daysofstatic. Daleko je Šefild, ali nikad nije bio bliži Jagodini zahvaljujući Nišlijama. Prodorne klavijature koje nagrizaju gitarsko-bubanjski monument izazivale su ježenje. Sagovornik je pomenuo i Mono, a s japanskim polazištem ni niški domet sigurno ne bi bio manji.

Ni Bristol nikad nije bio bliži Jagodini, takođe zahvaljujući Nišlij(k)ama, ali iz tripozne hop postave Paydo Komma; PK je dijagnoza Srbije - pevačice, laptobdžija, basadžija i bubnjar ne mogu biti dalje od narkome ("Karmacoma" je njihova aroma). Utisak je, ipak, da se semplerska i svaka druga detaljnost njihovog zvuka ne transponuje najbolje od studija do koncertnog podija, pa pesme zvuče za nijansu više komirajuće nego što mi se čini da bi trebalo, ali onda za prebrzi kraj izvedu superenergičnu "(Babylon) Is Burning", i sve bude u redu, pa i mnogo puta ponovljeni Vavilon. Jedino što bi nadišlo čak i to bilo bi stavljanje tamnih naočara i plakanje iza istih u maniru njihovog kultnog sugrađanina Dobrog Isaka, kog su na aktuelnom albumu dobro obradili.

U pauzi između nastupa, ili nepristojno tokom njihovog trajanja, komentarišemo ne krijući radost što je Pomoravlje konačno, koliko-toliko, uhvatilo korak s aktuelnim muzičkim trenutkom, a da oni koji i gledaju u prošlost to čine na način svež, preuzimajući ne baš tako izlizane obrasce.

Ensh, taj simpa ćelavi bradonja s hipsterskim naočarima i retro putnom torbom, zadao je sebi pretežak zadatak da zvuči kao moj omiljeni The Knife (zadatak je težak za sve sem za sam Najf), ali fakat da svoje stvaralaštvo uopšte namenjuje slušaocima švedskih srodnika, kreditira ga kod mene čineći da zaigram već s prvim zvucima i uz svaki sledeći, iole igrivi ritam. MAJNFAK, jea!!! (:


txt: Petar Cvetković

foto: Miloš Rakić
Sve fotografije možete pogledati ovde.

La sale Famine de Valfunde, francuski muzičar, rekao je jednom da ima dve domovine: Francusku i Pakao. Mišel Uelbek je svoju domovinu, Francusku, smestio u isti, gde vladaju nekontrolisane sile razuzdanog islama. Muslimanska Braća pobeđuju na izborima, i nastaje prava pometnja, od ukidanja prodavnica izazovne garderobe do ukidanja sloboda univerziteta.

Uelbek ovde uz medidativne pasaže predstavlja i opisuje subinu jednog intelektualca u modernoj Evropi-rastrzanog između porodice i obaveza, i modernog života gde najsuroviji uslovi snalaze upravo istog, uz nemogućnosti održavanja dugih veza, i tako se najgora sudbina obija o glavu junaka ovog romana, koji, nestalan i nenaviknut na promene, ostaje sam da odoleva i konstatuje, odstranjen sa univerziteta, sve promene koje se dešavaju matičnoj zemlji autora, uz prenaglašenost istih, kao glavnu odliku ovog romana.

U suštini, ovde dolazi i do određenog, nenaglašenog, ipak jasnog poređenja mračnog doba katoličanstva i dolaska islama, što je sve jasnije ratom SAD i Islamske države koji možemo posvedočiti, uz jasno nemešanje drugih velikih sila. Ovo je rat zapada, koji može i da se završi pogubno, iznosi Uelbek. Ova knjiga je, istovremeno, i jedan vrhunski intelektualni crowd-pleaser, i nešto što čini jedno moderno književno delo u čijoj se svakoj strani uživa.
5/5

Ilija Đurđanović

HC: Krenimo od onog najsvežijeg, promocije vašeg albuma „United by Pain“ koja je održana u Kragujevcu. Bilo je pakleno, pun klub Doma Omladine uz konstantnu podršku svim bendovima i neizbežne šutke, kraud surfing, skakanje, penjanje na binu i slično. Utisci su se slegli te ih slobodno sada hladne glave podeli sa nama.
DM: Verovatno je to bila najbolja svirka koju smo do sada imali u Kragujevcu. Publika je odgledala nastupe sva tri benda, što često nije slučaj, tako da sam posebno zadovoljan činjenicom da su i bendovi koji su svirali pre nas uspeli da se predstave u najboljem svetlu. Inače, u pitanju su „Jenner" iz Beograda i „Steel Hornet“ iz Kragujevca, u kome svira naš basista Aleksandar Milutinović i bivši gitarista Andrija Grozdanović,  inače sadašnji gitarista Kuge.  Što se samog zvuka tiče, za to je bio zadužen Ivan Ilić „Ćili“, sa kojim sarađujemo od EP-a „Evil In The Night“, a s obzirom da je sjajan posao odradio i na albumu ne sumnjam da će se saradnja nastaviti i u budućnosti.

HC: Na promociju su došli ljudi čak iz Vojvodine. Dobro, nije to ni toliko daleko. Ali opet kada znamo da je ljudima teško da se iscimaju da dođu na koncert u istom gradu, onda ovaj potez fanova i prijatelja svakako jeste za poštovanje. Kako ti to vidiš, i da li osećate dodatnu energiju i na neki način obevezu da sebe više date na sceni?
DM: Svi ti ljudi koji su došli sa strane su iskreni prijatelji i fanovi benda, i meni je drago što smo na našem terenu imali prilike da im predstavmo naš rad.  Promociju su posetili i mnogi ljudi sa muzičke scene, Jimmy iz „Superhammer“-a sa svojom suprugom i bratom, koji je i fotografisao celu svirku, Luka Matković iz „Space Eater“-a sa ekipom iz Beograda, Bojan Ljiljak iz grupe „Kuga“, mnogobrojni muzičari iz Kragujevca, da ih ne navodim sad pojedinačno, ne mogu više ni da se setim ko je sve bio, ali evo nekih bendova, „Metež“, „Forever Storm“ , „Iveza & Elements“ , „Thimble“, „Emetica“, Vuja iz „KBO!“ , „Intox“, i mnogi drugi. Što se drugog dela pitanja tiče, mi uvek dajemo sve od sebe na bini. Nijednom do sada nismo izašli na binu i ono, što bi se reklo „odradili posao“. Uvek smo davali sve od sebe, jer mi pre svega ovo radimo iz ljubavi prema muzici, a i mnogo je vremena prošlo od kako smo svi mi aktivno na sceni, jednostavno ti se cela ta priča podvuče pod kožu, i onda jedva čekaš da razmeniš svu tu pozitivnu energiju sa publikom. Upravo zbog toga smo često i menjali postavu u bendu. Onog trenutka kada neko počne da gubi interesovanje za bend, i kada to shvati kao usputno zezanje, onda mu nije više mesto u „Deadly Mosh“-u.

HC: Koliko dugo niste svirali u Kragujevcu? Da li ste očekivali ovoliki odziv i jaku reakciju publike? Domaći teren svakako jeste bio prednost ali je praksa pokazala X puta da to ne mora da znači ništa.
DM: Ceo događaj je organizovao naš menadžer Zlatko Obradović, i s obzirom da znam koliko je truda uložio u celu tu priču, ne čudi me što je Dom Omladine bio pun, i što je došlo dosta ljudi iz drugih gradova. On je mesecima unapred promovisao svirku, imali smo i televizijsku najavu za promociju u okviru emisije „Megafon Music“, kao i gostovanje na radiju „Beograd 202“, gomile i gomile plakata smo izlepili po gradu, tako da je on glavni krivac što je promocija prošla u najboljem redu. Poslednji nastup koji smo imali u Kragujevcu je bio u okviru „Arsenal Fest“-a, nekoliko meseci ranije, ali tu nismo imali dovoljno veliku satnicu da odsviramo pun repertoar, pa je i to poslužilo kao odlična najava za ono što je usledilo u Domu Omladine. Slagao bih kada bih rekao da sam očekivao pun Dom Omladine. Na neke stvari ne možeš da utičeš, ali sam znao da smo svoj deo posla odradili najbolje što smo mogli, i drago mi je što su to i ostali prepoznali i pojavili se u tolikom broju.

HC: Podrška su bili „Steel Hornet“ i „Jenner“. „Steel Hornet“-u je ovo prvi javni nastup, a „Jenner“ je zanimljiv po tome što je u potpunosti sastavljen od devojaka. Zbog čega ste se baš za njih odlučili? Takođe, ovi bendovi nisu bili jedini gosti te večeri.
DM: Kao što sam već pomenuo, ekipa iz „Steel Hornet“-a je sastavljena od naših bliskih prijatelja.Želeli smo da ih podržimo  i mislim da je to bio pravi izbor jer se prisutnima svideo njihov nastup, a ja se nadam da ću ih uskoro ponovo videti uživo. „Jenner" je izabrao naš menadžer, iz prostog razloga što mu se svidela cela ta priča, i što je mislio da će ljudima biti interesantno da vide jedan takav bend po prvi put u Kragujevcu. One su odlično odsvirale, publika ih je sjajno prihvatila, i nadam se da im ovo neće biti poslednji put da sviraju ovde. Što se ostalih gostiju tiče, tu su bili Boža „Friedman“ i Stika, koji su inače gostovali i na našem EP izdanju „Evil In The Night“, a Boža je i na „United by Pain“ odradio solaže za poluakustičnu „On The Fields of Glory“, pa smo osetili potrebu da ih pozovemo i pružimo publici priliku da vide te goste i uživo.

HC: Iskoristiću priliku da te pitam i o stanju na našoj sceni. Kako je vidiš danas u odnosu na pre par godina?
DM:  Iako to mnogi odbijaju da prihvate, ovo što mi sada imamo u Srbiji, je najbolji period za metal, od kada je on počeo ovde da se svira. Bendovi više ne oponašaju svoje muzičke idole, već se trude da naprave nešto svoje,  a to što prave je sve bliže onom kvalitetu kakav imaju i inostrani bendovi. Doduše, to domaća javnost ne zna da prepozna, i da podrži, već sve to prolazi dosta neopaženo. Od domaćih proizvoda, Srbi još uvek kupuju samo pivo, a što se ostalih artikala tiče, tu je uvek slađe strano govno od domaće pite. Kako nam je država propadala, tako su valjda i ljudi gubili veru u to da i mi možemo da napravimo nešto što može da parira stranim proizvodima, pa je takva situacija i u muzici. Domaći bendovi više nemaju nikakav kredibilitet pred domaćom javnošću, jednostavno nas ljudi ne uzimaju za ozbiljno. Da bi se to promenilo, prvo je potrebno neke stvari promeniti iz korena. Metalci u Srbiji imaju vrlo čudne stavove i sisteme vrednosti, a to je valjda sve posledica nenormalnih okolnosti u kojima svi mi živimo već godinama. Ovde je svima okej da neka potočara sa Ibarske magistrale, uzme 1500 evra za veče, ali je zato smrtni greh kada jedan metal bend traži simboličnu novčanu nadoknadu za svoj rad. Meni je smešno kada čujem ljude da se žale kako u Srbiji ne uspeva ništa drugo sem narodnjaka. Iza narodnjaka stoji uspešna muzička industrija, a pre svega hiljade i hiljade ljudi kojima nije žao da plate ulaz i dobro se provedu uz muziku koju vole. Iza metal bendova u Srbiji stoji jedino, podelama sklona, publika, i samo od nje zavisi u kom pravcu će domaća metal scena ići. 

HC: Pohvale su došle i na vaš nastup, u smislu da je napredak evidentan i da sada sa sobom donosite neku novu energiju. Kako ti ovo vidiš? Takođe, trenutnu postavu pored tebe čine i Luka, Aleksandar i Vojin. Koliko ste zajedno i ima li izgleda da nađete stalnog bubnjara?
DM:  Ja mislim da smo do sada dokazali da ne postojimo džabe već više od 7 godina. Sa svakim izdanjem smo zvučali sve bolje i zrelije, a i pored toga što smo imali konstantne turbulencije u postavi uspeli smo da se održimo na sceni. Ova postava odlično funkcioniše iz prostog razloga što smo svi maksimalno predani bendu, i što se trudimo da našu svirku još više unapredimo. Luka je najnoviji član benda, ali i Aleksandar i ja imamo osećaj kao da sa njim sviramo godinama. Što se bubnja tiče, tu je Vojin, koji je još od 2013-e godine nama povremeno radio snimanja i svirke, ali eto zadržao se tu u bendu, pa bi slobodno mogao da kažem da je i on stalni član benda, s tim što on svira i u drugim bendovima, pa onda moramo da se usklađujemo i sa njegovim obavezama kada su svirke u pitanju. Dugo smo tražili stalnog bubnjara, ali Vojin se savršeno uklopio u bend, i onda smo u jednom trenutku prestali da tražimo zamenu za njega, tako da sam u potpunosti zadovoljan trenutnom situacijom.

HC: Povod je takođe i novi album „United by Pain“. Možeš li napraviti paralelu sa vašim prethodnim izdanjima? Šta ih povezuje, a u čemu se razlikuju? I kako ti ocenjuješ vaša izdanja sada sa izvesne vremenske distance?
DM:„Hellsound“, naš prvi album je ubio kucan bubanj i to smo tada uradili i nikada više. Ja mislim da bi taj album dopreo do mnogo većeg broja ljudi samo da smo imali odsviran bubanj. Što se samih ideja tiče, meni je on možda i omiljeno izdanje,  jer u sebi nosi tu energiju koju smo imali kao klinci. I tada smo se trudili da eksperimentišemo i da ne budemo još jedan klon nekih naših omiljenih bendova, ali je bio krajnje naivno i iskreno napravljen, bez nekih tendencija da dopre do šire publike. U nekom smislu mi smo i dalje takvi. Imamo taj neki pankerski stav. Od samog početka nas je bolelo uvo ko će šta da misli o nama, pa smo često znali da iznenadimo ljude pesmama koje se uopšte nisu uklapale u veći deo našeg repertoara.  Recimo „Suck my Balls“ ili „Only Fools and Horses“ su više u nekom crossover/hard core fazonu dok smo s druge strane imali i mnogo sporije pesme, „Evil in The Night“ i „Room of Glass“, a opet smo bili dovoljno nenormalni, da pored svega toga ubacimo i poneku baladu, uslovno rečeno, kao što su „We’ll Meet Again“ i najnovija „On The Fields of Glory“. Ljudi vole da gledaju na stvari crno-belo a mi smo uvek odudarali od tih strogih standarda, pa je možda i to razlog što nas ljudi često na kapiraju na pravi način. Naša jedina koncepcija je totalno odsustvo koncepcije, jer gde počinju pravila tu prestaje Rock&Roll. Kome se sviđa ta formula, svideće mu se i naš novi album „United by Pain“, jer je na njemu svaka pesma priča za sebe. To je, siguran sam, naše najzrelije izdanje do sada, a svako naše izdanje se razlikovalo od prethodnog, pa je to slučaj i sa ovim albumom. Dosta smo eksperimentisali, a malo smo i spustili loptu, pa na albumu ima i dosta pesama u srednjem tempu. Želeli smo da sebe prikažemo u jednom novom svetlu, a da ipak ostanemo dosledni sebi i onome što smo radili u prošlosti, tako da se mogu čuti neke sličnosti sa prethodnim izdanjima, ali je ovo u potpunosti drugačiji pristup, kako samom snimanju tako i pisanju pesama.

HC: Album je izdat za EBM. Da li ste lako došli do njih? Ako se ne varam Forever Storm ili neki drugi naš bend je izdao za njih. Koliko ste zadovoljni odnosom prema vama?
DM: Mi smo imali neke ponude od „EBM“-a još pre izdavanja prvog albuma, ali smo se tada ipak opredelili za “Miner Records“, koji je kasnije objavio i EP „Evil in The Night“. Ovog puta smo pregovarali sa nekoliko izdavača, ali je ipak na kraju sve prevagnulo na stranu „EBM“-a. Generalno sam zadovoljan sa našom saradnjom,  mi sa njima imamo skroz korektnu komunikaciju, i  nadam se da će do kraja biti korektni prema nama. Jedini problem je nastao oko slanja CD-ova, pošto su oni u Meksiku imali nekih problema sa slanjem zbog ekstremnih vremenskih uslova, pa zbog toga još uvek čekamo da CD-ovi stignu i u Srbiju, iako su već par meseci u slobodnoj prodaji. Dosta ljudi ima želju da kupi album,  pa se nadam da ćemo uskoro i taj problem rešiti. A za „EBM“ su do sada ,pored nas , album objavili „Forever Storm“, „Pollution“ i „Toxic Trace“.

HC: Pošto se priča lagano zahuktava, verovatno su u planu koncerti. Otkrij nam neke potvrđene datume pred kraj ovog razgovora.
DM: Prošlog vikenda smo svirali u Kraljevu, i bilo je sjajno, a sada nas očekuje još jedna svirka u Kragujevcu 27. marta, kada ćemo gostovati na godišnjici emisije „Megafon Music“ u Areni Fun Factory u Plazi, a odmah sledećeg vikenda, 4-og aprila, idemo u Veliku Planu gde ćemo svirati sa bendovima „Žuta Minuta“, „Flesh cult“, „Nikad Čuo“ i „Tortura“. U planu su nam posle toga još neke svirke, ali za sada nemam tačne datume, a ono što mi je potvrdjeno je učešće na ovogodišnjem „Exit“-u , gde ćemo imati priliku da delimo binu sa legendarnim „Nuclear Assault“-om. Imali smo dosta ponuda i da sviramo van zemlje, u vidu nekih mini turneja, ali smo neke ponude odbili  jer nam se to nije isplatilo, a neke su još uvek na čekanju pa ćemo videti .

HC: Ok, to bi bilo to za ovu priliku. Hvala ti na ovom razgovoru. Nadam se da smo uspeli donekle da predstavimo vaš novi album. Mi svakako čekamo da diskovi stignu, a pozivamo i čitaoce da nabave disk i poslušaju šta imate da kažete. Na kraju moram te pitati, kako se osećaš kao (na neki način) gost i domaćin Helly Cherry-ja? :)
DM: Moram da priznam da je malo čudno, pošto upravo sređujem intervju sa „Carnival of Flesh“ koji sam radio za Helly Cherry, a  u isto vreme i dajem intervju za isti webzine :) 

Sa Milošem razgovarao Nenad

Enigmatična ličnost koja nam se s vremena na vreme prikrada sa novim muzičkim ludorijama, bez žanrovskog određenja i stilskog usmerenja, ponovo je među nama. Novi album se zove Toolum, ima dvanaest numera i sniman je tri godine, a na njemu gostuju Zoran Marinković iz Bjesova i Zoran Radović iz grupe Presing dok su za muziku bili zaduženi, pazite sad, Popaj i Kole Bogdanović (alfa i omega thrash metal sastava Rapid Force, koji je pri tom i producirao album).

Sve pesme na albumu su isključivo zasnovane na gitarskim rifovima, praćenim bubnjevima, bez složenijih elektronskih obrada i dodataka, i drugih instrumenata. Popaj recituje o politici i svakodnevici, uz, za njega, neizbežne duhovite opaske i često apsurdne rime. Već na prvo slušanje izdvajaju se numere poput Balkan boj, u kojoj možemo da čujemo pripovest jednog tipičnog ovdašnjeg mafijaša, zatim pesma Udri po sentimentu – u kojoj je maestralno opljuvana tzv. estrada, kao i Prevara svira bluz – tragikomična priča o odnosu radnika i njihovih gospodara.
Autor nam dakle daje sliku naše realnosti kroz specifičan recept popajevski snažnih instrumentala i tekstova kakvih vudu bajalica. OK, možda je ovakvo poređenje preterano, ali u svakom slučaju, ko želi Vudu Popaja, dobiće upravo njega. Međutim – ko ga želi? tj. koja je ciljna grupa ovog recitatora, šarmantnih rimovanih rečenica. Sa razlogom ističem reč - recitator, zato što to on zapravo i jeste. Daleko od repa, u svakom smislu - daleko od bilo kog žanra, Vudu Popaj nam vešto nudi nešto (i evo jedne slučajno nastale popajevske rime). Pitanje je - šta je to i kako bismo to mogli da definišemo. Možda kao neki Popajevski krosover. Od Karantina i Busa, pređen je svakako veliki put... ili nije.

Popaj ostaje duhovit i dovitljiv i, očigledno, namerno jednostavan, čak banalan u pogledu strukturiranja rima i samog flow-a (da iskoristim jedan hip hop termin). U tom smislu, ukoliko tražite kompleksnost Blackalicious rima (reper koji je odrepovao celokupnu abecedu u jednom dahu u pesmi Alphabet Aerobics), ležernost B Real-a (na čiji glas Popajev dosta i podseća), pevljive refrene, zarazne melodije, ili visoko budžetne instrumentale - to na ovom albumu nećete naći. Međutim, dovoljno je da poslušate poslednju numeru – Pisaća mašina (Avaj, komp), kreativno osmišljenu i duhovitu muzičku vinjetu – pa da vam sve bude jasno. Vudu iz d brend nju! (Što bi rekao na kraju kultne pesme Karantin) 

Prvog februara lansirana je nova verzija našeg sajta kojom smo, verujemo, načinili značajan korak napred u daljem radu. Jedna od novina je i novi logo kao deo kompletnog vizuelnog identiteta.

Sudeći po reakcijama čitalaca koji su ga opisivali kao: neobičan, upadljiv, „opasan“, upečatljiv, logo koji „grize“. Otprilike istim onim rečima kojima smo ga i mi opisivali kada smo razmišljali šta logo treba da predstavlja i koje osobine treba da poseduje.

Tragajući za osobom koja bi mogla da ispuni naša očekivana došli smo do Mihaila Dragojevića koga smo upoznali i predstavili najpre kao eksperimentalnog muzičara. No, Mihailo je prevashodno vizuelni umetnik koji se bavi i dizajnom, tetoviranjem, video radovima, spotovima i fotografijom.

Prateći njegov rad izvesno vreme, uvideli smo da je on pravi čovek za nas. Nakon nekoliko razmenjenih pisama i našim smernicama, ubrzo je izašao sa početnim idejama i skicama. Evo jedne od njih.

Prepoznajete li na skici obrise nečega što će kasnije postati naš zaštitni znak? :)

Ugrabili smo par Mihailovih trenutaka i pokušali da otkrijemo kakva su bila njegova iskustva u radu na onome po čemu će naš časopis, između ostalog, biti prepoznatljiviji.

HC: Na početku ovog razgovora moramo te pitati na čemu trenutno radiš?
M: Trenutno sam završio svoj novi muzički album pod nazivom ''Zemlja u veni'' na kome mi se priključila umetnica Milica Vukelić (aka SkinBone) na vokalima i tako dodala organski element na par pesama na albumu. Vokale smo snimili u studiju ''So What'' kod mog prijatelja Vanje o kome sam vam vec govorio u intervju za vas časopis. Za njega trenutno radim spot koji je skoro gotov, tj za njegov pseudonim “Schizophrenic Reality“ na kome nam gostuje jedan domaci reper zvani ACE, zanimljiva stvar, ima tu svačega. Ja rep nešto i ne volim naročito ali ovo će biti  drugacije,  videcemo kako će to da ispadne.

HC: Kakva je bila tvoja reakcija kada smo ti prišli sa ovom idejom? Koliko ti je bilo izazovno osmisliti novi logo HC-a?
M: Bilo mi je drago da mogu da doprinesem  vašem časopisu, jer logo je najbitniji deo identiteta bilo kog projekta to je uvek osnova koja mora da reflektuje smisao istog najdirektnije.

HC: Koliko vremena ti je bilo potrebno da napraviš prve skice? Za one koji nisu upićeni, reci nam kako izgleda proces stvaranja i osmišljanjvanja logoa? Koliko je to, zapravo, komplikovan posao? Da li je teže pronaći ideju ili tehnički je sprovesti u delo da izgleda upravo onako kako je zamišljen ili na skici?
M: Ne znam baš da li je to teško... zavisi kako se posmatra. Kada sam razmishljao o vašem projektu odvojio sam par dana, da... sad se sećam, to bi bilo 2 dana razmišljanja o tome sve vreme i par različitih ideja na papiru sirovo. Neke od ideja si i naveo gore... Uglavnom, prve ideje su uvek one koje ostaju ostalo je tehnički deo... ne bih znao šta više oduzima vremena. Bilo bi mi možda teško da sam radio na primer za neki ekonomski fakultet logo ili neku političku kampanju, verovatno bi bilo teže a da ne stavljam stilizovanu piramidu i pršutu i kobasice.

HC: Kako si ti video čitavu našu ideju? Pretpostavljamo da smo se negde lako našli jer je finalna ideja jako brzo došla...
M: Ma da, fini ste ljudi, razumni. Tematika mi odgovara. Zabavlja me ta dimenzija u naslovu, malo mitologija mystery school i ta ironija, to mi je blisko, deluje mi da se razumemo ako ne rečima onda energijom, što je mnogo bitnije na onako, da kazem životinjskom nivou. ;)

HC: Da li si do sada imao prilike da radiš zaštitne znake za druge ljude? Kako je bilo raditi, za njih a kako za nas?
M: Završio sam školu za dizajn i od tada se drndam sa time, znači da kažem od neke 2003… jeste napono kad radiš za mašinu komercijalu, ali kada radim za nešto što i mene interesuje onda je to ono što ostaje.  Meni najdražih par logoa koje sam radio uz ovaj vaš, su za ''Schizophrenic Reality“, za ''Points of Reality'', moj logo ''M'' i za jedan ronilački klub... radio sam i za neke nevladine organizacije, slične projekte...

HC: Hvala ti na ovom kraćem razgovoru. I na kraju, moramo te pitati po čemu ćeš pamtiti saradnju sa nama? :)
M: Dosta energije smo razmenili izmedju nas iako sve virtualno, ko zna cini mi se da cemo još nešto i u budućnosti moći da razmenimo i na fizickom nivou. Osećam da ste mi ostali energetski dužni jedan video intervju na primer hahahhaha naravno na obostrano zadovoljstvo i prilike.

Ali inače teško mi je da sagledam, nešto što je živo to se stalno menja kao i vaš sajt i vaš rad, a i moj sa vama i bez vas. Bez obzira na sveukupnu boleštinu u svetu u kome živimo kročio sam na jedno malo ostrvo koje ste napravili, jedna mala oaza u moru besmisla. Eto po tome ću vas pamtiti.

 

Sinoć na sceni pozorišta DADOV premijerno je izvedena predstava Pačije varijacije po tekstu Dejvida Memeta u izvođenju ansambla ovog pozorišta.

Pred prepunom salom Omladinskog pozorišta DADOV izvedena je premijerno predstava po tekstu Dejvida Memeta Pačije varijacije. Kroz niz scena publici je prikazan novi način čitanja ovog savremenog američkog komada. Sve priče istom metaforom povezane su u jedinstvenu celinu. Preko života divljih pataka objašnjene su životne situacije čoveka u savremenom društvu.

„Ovo je jedinstvena prilika da se na sceni jednog beogradskog pozorišta vidi ovoliki broj mladih ljudi željnih znanja i pozorišnog iskustva. Dadov je u oktobru 2014-te godine pokrenuo projekat Škole glume za Moravički okrug sa središtem u Čačku, kao proizvod rada od nekoliko meseci imamo večerašnju premijeru.“- rekao je Vladan Đurković, umetnički direktor pozorišta.

U predstavi igraju: Ksenija Milinković, Aleksandra Arizanović, Anica Cvetković, Nevena Đoković, Svetlana Vujičić, Isidora Ivanović, Maja Jelić, Nenad J. Popović, Uroš Tomljanović, Aca Đorđević, Filip Ljubojević, Borisav Matić, Dimitrije Janjić, Aleksandar Ivanović, Luka Dimitrijević i Aleksa Karajić.

Pričati o niškoj underground i alternativnoj muzičkoj sceni, a ne pomenuti klubove i DJe koji su se razvijali uporedo sa muzičkom scenom, a često i išli ispred nje i uticali na razvoj bendova, bi bilo kao pričati o istoriji umetnosti a ne pomenuti pop-art. Pored klupskih DJa o kojima će ovde biti najviše reči, presudnu ulogu u razvoju muzičkog ukusa su odigrali i radijski DJi koje ovoga puta nećemo pominjati, i koji su bili posrednici izmedju diskografskih kuća i izdavača sa jedne strane, i slušaoca kao ciljne grupe i potencijalnog konzumenta te vrste muzike koju je radijski DJ promovisao u svojoj emisiji.

Da bi se otklonile nejasnoće i pitanja tipa “a zašto taj i taj nije pomenut u ovom članku?”, želim da odmah raščistimo neke stvari. Postoje dve vrste DJa u nekoj mojoj podeli: “Jukebox” DJi, koji svojim radom po diskotekama, klubovima, kafićima i ostalim mestima puštaju isključivo muziku za mase, ono sto je svima poznato uključujući i turbo folk i koji su tu iskljucivo radi zabave. Takvi ubrzo posle “penzionisanja” padaju u zaborav. Drugi tip DJa o kojima ćemo pričati ovde u ovom članku su DJi edukativnog tipa, tj. oni koji se ne libe toga da promovišu ono sto je novo, kao i da u svojim setovima puštaju i nekomercijalnu muziku bilo kog tipa, i samim tim utiču na muzicko obrazovanje ljudi, interesovanje za odredjenu vrstu muzike, subkulture, kao i na promociju alternativnih I nekonzervativnih načina razmišljanja i delovanja.

foto: ilustracija

Interesantno je da se uporedo sa razvojem rock culture i bendova u Nišu pojavila i potreba za klubovima i diskotekama gde bi ti bendovi svirali. Naravno, u ovom delu ću pomenuti prvi klub sa rock bendovima u Nišu koji je otvoren 1962. godine kod Margera i zvao se “Index”. To je podatak za istoriju Niša, činjenica koju bi trebalo da znaju svi oni koji se bave poslom DJa i koja bi trebalo da služi na čast jer se po tome vidi da je niška muzička i rock scena vrlo rano krenula sa radom.

Medjutim, prvi “ozbiljniji” klub, tj. diskoteka sa DJima je u Nišu krenula da radi 6 godina kasnije. Po priči ljudi koji su u to vreme krenuli sa celim poslom, oni koji su utemeljili celu DJ kulturu u Nišu i bili praoci ove profesije ne samo na ovim prostorima, vec i medju prvima u celoj bivsoj SFRJ su Miroljub Lazić (Miki) i Veroljub Dinić (Dinja). Diskoteka o kojoj pričamo se nalazila u prostorijama Pravnog fakulteta, i otvorena je 1968. godine. Naravno, posle toga je usledilo ono što je bilo neminovno. Odjednom je počelo da se otvara mnogo klubova i diskoteka, i u narednih nekoliko godina su se otvorili Hendrix (Niška Banja), Mad, Creedence (Tehnički fakulteti), Medicinar, Dom Mladih, Ting Tang (u današnjoj Pobedinoj ulici),… osim Mikija i Dinje, u to vreme su kao DJi krenuli da rade Šune, Toma, kao i legendarni inovator i prvi MC – Branislav Miljković (Bane). Niška klupska i DJ scena je u to vreme počela da iz jedne male i underground varijante lagano prelazi u mainstream i bila je potrebna samo jedna varnica da se sva ta scena i ljudi koji puštaju ploce u klubovima i diskotekama postanu ono što je danas poznato pod pojmom “disc jockey”. To se desilo početkom sedamdesetih godina prošlog veka, i posle toga niška klupska scena više nije bila ista.

Pored hotela “Niš” u ulici Generala Tranijea je spontano nastao korzo koji je u to vreme, a i danas, medju žiteljima Niša ostao upamćen po nazivu “Hipi Dolina”. Otprilike u to vreme u hotelu “Niš” je otvorena diskoteka “Brandebus” iz koje je nastao legendarni “Disko 13”. U diskoteci koja se pamti još i dan danas su osim bendova radili i DJi Miki, Bane, Dinja, Vićko, Henes itd. Ogroman značaj ove diskoteke i DJa koji su radili u njoj je što su uspeli da utiču na muzički razvoj ogromnog broja ljudi u ovom gradu. Zahvaljujući viziji i hrabrosti tih ljudi, mnoge grupe i pravci u muzici su se tad po prvi put predstavili publici i posetiocima klubova. Diskoteke nisu više bila mesta gde su bendovi svirali obrade stranih hitova, vec se krenulo sa konceptom DJa kao voditelja programa i ličnosti koja je u centru pažnje jer je svojim izborom ploča i muzike uticao na celokupni tok večeri i zabavu posetilaca diskoteke. Čim su DJi stekli takav status, mogli su da krenu i sa eksperimentima što se tiče izbora muzike u svojim setovima i da ljudima približe muziku koju do tada nisu imali prilike da čuju. Disk džokeji tadašnje “Trinaestice” su bili poznati po tome što su medju prvima u bivšoj Jugoslaviji puštali soul, funk i R&B. Pored ove vrste muzike za vreme njihovih nastupa nije bilo neuobičajeno čuti i kraut rock, progresivni rock, psihodeliju pa je na kraju večeri mogao cak da se čuje i Sun Ra. Zbog svega toga su Bane, Miki, Dinja i ostali iz “Trinaestice” bili utemeljivači edukativne vrste DJa, a zahvaljujući njima neke manje-više opskurne grupe grupe poput “Birth Control” stekle kultni status medju tadašnjim posetiocima te diskoteke.

Još jedan od doprinosa tadašnje generacije i publike koja je izlazila u “Disko 13” je taj što su svi oni, pre ili kasnije, svoje potomke ucili da slušaju tu muziku koju su oni tada slušali. Naravno, pošto je posle te kvalitetne osnove sledila nadgradnja, tako su i klubovi i diskoteke u Nišu početkom devedesetih (o kojima će biti reči malo kasnije) dobili posetioce i publiku koja je već imala zdrave muzičke osnove kao i poglede na klupsku kulturu i ličnost DJa kao onog ko ne samo da pušta muziku za zabavu, već i svojim pristupom obrazuje ljude koji izlaze na to mesto gde on pušta muziku. Zbog toga, kao I zbog svoje velike edukativne uloge, DJi iz popularne “Trinaestice” su ostavili veliki trag na muzičkoj sceni i klupskoj kulturi Niša ne samo u vreme dok je diskoteka radila, već i na posredan način uticala na underground diskoteke i klubove devedesetih.

U to vreme dolazi i do naglog otvaranja mnogo diskoteka i klubova od kojih su pojedini bili okrenuti ka mainstream muzici, a jedan deo se ipak okreće prema nekom novom i tada underground zvuku. Računajući da će privući jedan deo publike iz “Diska 13”, do 1980. godine počinju sa radom sa manje ili više uspeha sledeće diskoteke i klubovi (navedeni su samo oni najpoznatiji i najuticajniji iz tog vremena, kao i DJi koji su radili tamo): 1974.-“Creedence III” (Novica, Bane i Andrić Miodrag-Sava), 1975.-“Rokoteka” (Pravni Fakultet) (Zoki Šef i Planić Goran-Joe), 1975.-“Ekonomski fakultet” (Bane i Milić Miomir-Ćisa), 1975.-“Dom Mladih 77” (Bane, Ćisa i Sava), 1976.-“Squire” (Miki, Novica i Bane), 1976.-“Kiss” (Bane, Ćisa, Sava i Douglass), 1977.-Klub u Banovini (Ćisa), 1978.-“Magična Disko Mašina” (Dom Mladih), “Univerzitet”, “Ekonomac”, “Ambasador Disco” (Bane i Ćisa), 1978.-“Medicinar” (Sava i Miško Živić), 1979.-“Disco bar A” (Restoran Amerikanac), “MBM” (Teniska igrališta), “Sebastijan” (Bane i Ćisa), 1980.-“Golf Klub” (letnja diskoteka Teniskih igrališta) (Sava).

Sa krajem dekade i početkom velikih promena u muzici koje su počele da se dešavaju u drugoj polovini sedamdesetih u svetu, i niška muzička scena doživljava svoju korenitu promenu. Posle slabljenja komunistickog režima i mogućnosti slobodnijeg putovanja u inostranstvo, najnoviji muzički trendovi dolaze i u tadašnji Nis. Ploče su stizale redovno, i samim tim je nastala konkurencija, kao i nova generacija DJa koji su krenuli da u klubovima i diskotekama rade neku novu vrstu muzike koja je tada, u vreme vladavine rocka i heavy metala kod nas bila nešto novo, totalno drugačije, i alternativa tadašnjoj ponudi u diskotekama. Dok je u Nišu tada stasavala nova generacija bendova koji su trendove u muzici prenosili i kod nas, tako su i DJi u tadašnjim diskotekama stvarali novu publiku od generacije koja je tada počela da izlazi u kafiće, klubove i diskoteke. Sa razvojem misli i svesti kod tadašnjih tinejdžera, kao i sa poboljšanjem materijalne situacije i životnog standarda javljaju se i podele na one koji su imali suprotna shvatanja o životu, očekivanjima, kao i budućnosti društva u kome su rasli i uopste o svetu oko sebe. Tada je krenula da se formira i srednja klasa gradjanskog društva koja je mogla da izdvoji novac za česća putovanja po zemljama Evrope, letovanja u Španiji i drugim zemjljama i da taj zvuk bezbrižnih osamdesetih prenese u diskoteke u Nišu. Sa novom generacijom koja je želela dobar provod, koja je redovno putovala do Italije po garderobu i ploce dolazi i koja je od života želela samo dobru zabavu dolazi i nova kultura, nova muzika i vreme koje će u Nišu biti obeleženo kao “zlatne osamdesete”.

Pored izuzetno jake alternativne muzičke scene u Nišu se otvara klub koji je zbog svog načina poslovanja, muzike i atmosfere bio drugi prelomni trenutak u istorijatu niškog clubbinga i DJinga. Rec je o “Muzičkom klubu ’81”, koji se nalazio u prostorijama Doma Mladih. Od samog starta ova diskoteka je imala jasno utvrdjen program koji se nije nešto razlikovao od tadasnjih diskoteka. Ono što je bilo drugačije su bili učesnici programa, DJi i muzika koja se svirala i puštala. “Muzički Klub” se otvorio 27.09.1981. godine, a na samom otvaranju je nastupala Sladjana Milošević i DJi zbog kojih je najviše ljudi i dolazilo u diskoteku: Brkić Zoran-Brkica, Milosavljević Ivan i Dabić Ljubiša-Biško. Zahvaljujući celoj ukupnoj situaciji, kao i činjenici da je “Muzički Klub” od početka bio rešen da saradjuje sa novim snagama i novim DJima koji su promovisali neku novu muziku koja je tada bila aktuelna, diskoteka je krenula da radi odlično od samog početka. Petkom, subotom i nedeljom su bile klasične DJ večeri. Naravno, iako je ovde reč o underground DJima i njihovom uticaju na današnju muzičku scenu, ne treba zaobići činjenicu da se u “Muzičkom Klubu” ponekad mogao čuti i neki veliki mainstram hit iz tog vremena, pa čak i npr. “Bijelo Dugme”. Ono što je dalo značaj svemu ovome i zbog čega je “Muzički Klub” i danas poznat svima onima koji su izlazili tamo je što se u tom klubu uglavnom slusao new wave, disco funk, post disco, electro disco, italo disco i hi nrg. To je prosečnom posetiocu “Muzičkog Kluba” bilo jedino mesto u to vreme u gradu gde je mogao da se susretne sa takvom produkcijom i da sluša tu zaista novu vrstu muzike, a uz to da ima podijum za igru. Zbog toga se Brkica, Ivan i Biško mogu smatrati pokretačima novog talasa na niškoj alternativnoj DJ i klupskoj sceni. Jer u moru rocka i heavy metala te 1981. godine krenula je sa radom diskoteka i DJi koji su promenili dotadašnju muziku koja se slušala na takvim mestima. Od 1983. godine Bane Tasić i Marija Peternel kreću sa organizovanjem koncerata u “Muzičkom Klubu”  svakoga četvrtka, a od 1985. godine svake nedelje kreću tradicionalne “Galijine” svirke nedeljom. No, to niti je alternativna muzika, niti je tema ovog članka. U svakom slučaju, treba pomenuti da bi ostalo zapisano za neke buduće generacije. Diskoteka je prestala sa radom u proleće 1987. godine, i do kraja je u njoj radila originalna postava DJa. Ne bi bilo neskromno reći da ako je New York imao svoj “Paradise Garage”, Niš je imao svoj “Muzički Klub”. Ono sto je bio Larry Levan kod njih, to je bio Brkica kod nas.

1982. godine se u Nišu u podrumskim prostorijama sale simfonijskog orkestra otvorila još jedna diskoteka koja je u toj alternativnoj klupskoj kulturi ostala zabeležena zlatnim slovima. Klub se od početka zvao jednostavno, “Simfonijski”. Očigledan izbor imena, ali je klub uvek bio i ostao pandan i alternativa “Muzičkom Klubu”. Kako zbog samog izgleda prostora, enterijera, tako i zbog izbora muzike. Prvi je u tom prostoru kao DJ radio Sava, i muzika se uglavnom zasnivala na disco funk i boogie zvuku sa početka osamdesetih. Do svog zatvaranja 31. decembra 1990. U  “Simfonijskom” su radili pored Save i Douglass, Mišević Dragan-Drakče, Nenad Mitić-Talijan, Saša Milentijević-Milentija, Joca i Dejan Gavrilovic-Funky Junkie. Svako od njih je svojim izborom muzike dao istinski doprinos niškoj klupskoj sceni svojim odabirom muzike. Pošto se tih godina često putovalo u inostranstvo i relativno brzo i lako dolazilo do novih ploča, još neki ljudi su u to vreme krenuli da puštaju muziku i daju svoj doprinos dobroj noćnoj zabavi. 1985. godine je sa Talijanom u “Simfonijskom krenuo da radi i čovek koji je ostao legenda klupskog zivota u Nišu iako je uglavnom radio za svoju dušu i u svojim klubovima, ali je svojim izborom muzike i inovativnošću kao i uticajem na mladje generacije zaslužio taj naziv. U pitanju je Aleksandar Jovčić, svima u Nišu poznatiji kao Aca Krastavac. O njemu ćemo opširnije malo kasnije.

Često se dešavalo da ljudi prvo idu u “Muzički Klub”, a veče zavrse u “Simfonijskom”. Tu ste mogli da čujete izmedju ostalog The Cure, The Smiths, Talk Talk, Mission, francusku alternativnu muzičku scenu, a posle povratka DJ Funky Junkie-a iz Londona, prvo mesto gde se u Nišu 1989. I 1990. slušao house i techno je bio baš “Simfonijski”. Obično je maršruta izlaska u grad polovinom osamdesetih godina bila Dušanova ulica i kafici “Joy” (o kome cemo pričati malo šire kasnije), “Image” i “Duga”, pa posle toga su logičan izbor bili ili “Muzički klub” ili “Simfonijski”. Medjutim, daleko od toga da je ponuda diskoteka i klubova bila svedena na ova dva prostora. Tokom osamdesetih godina je bilo još mesta gde se izlazilo. Jedna od poznatijih diskoteka u to vreme je bila i diskoteka “Flash” koja je otvorena 1981. godine u hotelu “Park” i u kojoj su kao DJi radili Bane i Ćisa. Letnja diskoteka na terasi hotela u centru grada je bila odlična lokacija, tako da je privukla puno posetilaca kako zbog atraktivne pozicije, tako i zbog odličnog muzičkog programa i ploča koje su stizale direktno iz Amerike. Osamdesetih je otvoreno dosta klubova i diskoteka. Ne toliko mnogo kao sedamdesetih, ali je ponuda bila na dosta zavidnom nivou: 1981.-“F klub” (Hotel Park) (Bane i Ćisa), “Teodora-Jazz Club Naissus” (Sava, Bane, Talijan), 1984.-“Flash Tropical” (Motel Mediana) (Bane i Ćisa), 1985.-“Video diskoteka A” (Bane, Ćisa I Djuka), 1986.-“Lav” (Bane, Zoki Šef, Joe i Ćisa), “Matador” (Bane i Douglass), “Lux” (Bane i Ćisa), 1988-“Nauro” (Bane, Brkica, Joe, Milentija, Zoki Šef)…

Jeste da je ovo clanak o underground klubovima i diskotekama u istoriji niske underground scene, medjutim postoji i par mesta koja ne spadaju u tu kategoriju, ali su nezaobilazna u istoriji ovoga grada. Jedno od takvih mesta je bio caffe “Joy”. Otvoren je u srcu Niša, u Dušanovoj ulici, a ime je dobio po jednoj diskoteci  u Palma De Maljorci. To nije bio prvi kafić koji je otvoren u Nišu, ali je definitivno bio najznačajniji od svih koji su do tada i uopšte do danas radili. Pored mesta gde su se okupljali urbani ljudi ovoga grada (reč urbano tada nije bio izlizan pojam kao danas), to je bilo i mesto gde su pre i posle koncerata i nastupa u Nišu dolazili svi bendovi i izvodjači. Ne postoji niko ko je bio neko i nešto (osim političara) u bivšoj Jugoslaviji da je bio u Nišu a da nije došao u “Joy”. Iz današnje perspektive je teško objasniti ljudima da je deo Dušanove ulice bio zatvoren za saobraćaj jer je ulica bila prepuna mladih ljudi. Automobili jednostavno zbog gužve na ulici nisu imali mesta gde da prodju. Izlazilo se ne samo u “Joy”, vec i ispred i oko njega. I dan danas kod jednog od bivših vlasnika, Jovana Mandića-Mande postoji jedna velika tabla koja se nalazila u kafiću na kojoj su potpisi svih onih poznatih ličnosti koje su prošle kroz kafić. A prepuna je potpisa. ”Joy” se zatvorio 31. decembra 1988. godine, a zanimljiv podatak je da su pojedine Nišlije bežale iz vojske iz raznih kasarna bivše Jugoslavije samo da bi dosli na zatvaranje kafića i kasnije dobili pritvor i produženje vojnog roka. Ali, izgleda da je vredelo.

Još par mesta koja su radila u Nišu osamdestih i početkom devedesetih, a koja se ne mogu svrstati ni u klubove ni u diskoteke, su imala su značajnu ulogu u svemu čime se bavimo ovde. U pitanju su kafići “Karamela” (kasnije je promenio vlasnike i ime u “Evergreen”) i “Skandal”. Prvi kafić je otvoren avgusta meseca 1984. godine, nikad nije imao oficijalnog i pravog DJa, ali je zato muzika bila kao u najboljim evropskim klubovima, uključujući i miksovane kasete sa programima koje su donosili iz Španije. “Karamelu” su otvorili Aca Krastavac i Anta, a kasnije je u okviru kafića bio i jedan od prvih CD klubova u Nišu koji je bio znacajan po tome sto je imao veliki broj nekomercijalnih naslova i sto je Aca prvi, još 1989. promovisao u CD klubu muziku koja je u tom vremenu krenula da doživljava svoj uspon – Acid Jazz. Posle izlaska iz “Karamele” 1989. godine, Aca je otvorio još jedan klub pod imenom “KafeZ” gde je prebačena celokupna koncepcija “Karamele” koj je u to vreme promenila vlasnike, kao i ime u “Evergreen”. “Skandal” je otvoren na prelazu 80-ih u 90-te, i bio je poznat po tome što se u prostoru koji se možda čak i može svrstati pod termin “klub” održavao program koji je u sebi sadržao i veceri sa DJem i večeri gde su svirale grupe poput “Arnold Layne & Alhemija”. U to vreme su kao DJi izmedju ostalih radili Zvonko Trajković i Saša Milentijević.

Sa malim kašnjenjem od skoro godinu dana u odnosu na Englesku i ostali deo Evrope, čuveni “Summer Of Love” iz 1988. godine stiže i u Niš. Eksplozija house muzike i neki novi zvuci počinju polako ali sigurno da uobličavaju i definišu klupsku scenu, i ta vrsta muzike će biti dominantna u Nišu do pojave diskoteka, folkoteka i kafića sa turbo folk i tzv. Balkan pop muzikom, šta god značila potonja definicija. Prva diskoteka koja je davala veliki prostor novoj elektronskoj muzici je “Simfonijski”. 1989. godine se otvara “Night Club Čair”, velika diskoteka u prostorijama u okviru kompleksa bazena u parku “Čair”, koja je nastavila tradiciju diskoteke “Muzički Klub” i u kojoj je DJ bio Brkica, a program u početku vodio Bane. Ta diskoteka je radila nekoliko godina, a posle oficijalnog prestanka rada 1993. godine u tom prostoru su se do skora redovno pravile zurke. Od 1991. godine u diskoteci počinju da rade kao rezidenti DJ Funky Junkie i Vladan Spiridnovic-Spirko koji počinju sa nekom novom muzičkom koncepcijom kluba i u program kreću da uvrštavaju osim house muzike techno i rave produkciju. Klub je krenuo da stiče novu publiku tih večeri kad je takva muzika bila na repertoaru, clubbere koji su cenili DJe koji su radili atipičnu muziku i postavljali neke nove standarde u to vreme. Naravno, u okviru diskoteke je bilo i drugih večeri gde je išla i mainstream muzika sa DJima koji su puštali tu vrstu muzike, ali pošto se ovde bavimo samo DJima koji su ostavili trag i unapredili muzičku scenu Niša svojim edukativnim delovanjem na posetioce klubova, njih nećemo da pominjemo ovom prilikom.

1993. godine kreće sa radom diskoteka “Lucifer” koja je u početku imala komercijalni program i u kojoj su radili Bane, Joe, Brkica i DJ Master, ali već posle nekog vremena diskoteka lagano kreće sa zaokretom u koncepciji muzike i mladi DJi koji rade na promocij techno i house muzike dobijaju sve više protora. DJi koji su vec imali iza sebe ime i staž poput Zvonka Trajkovića, Funkaholica, Spirka i Funky Junkie-a, kao i nove i sveže snage poput Dice, Gruje, Vukadina itd. su krenuli da na svojim žurkama u tom klubu otvaraju nove vidike clubberima. Osim techno i house muzike, bilo je i večeri gde se promovisao funk i acid jazz. Prvi strani DJ koji je došao u Niš je bio Kevin Beadle, 1995. godine (to je apsolutno prvi put da se u Nišu slušao drum ‘n’ bass), a marta meseca došlo je do prvog gostovanja legendarnog kluba “Soul Food” iz Beograda, sve to zahvaljujuci Dejanu Sokoloviću, tadašnjem vlasniku kluba. Maja meseca te iste godine se dešava i prvi rave party pod nazivom “Every generation got own desease” u prostoru Doma Vojske Jugoslavije koji je organizovao Spirko, a posle dva meseca se dešava još jedna žurka istog tipa pod nazivom “Red Bull in town” koja je radjena u saradnji sa Cosmic organizacijom iz Beograda, tako da su na njoj osim Spirka i IP204 iz Niša kao i gosti iz prestonice. Posle uspešnih zurki krece jos mnogo rave dešavanja takvog tipa u drugoj polovini devedesetih, i to u “Noćnom Klubu Čair”, na bazenu, u atrijumu Doma Vojskei jos mnogo drugih mesta.

1993. godine pocinje sa radom i još jedno izuzetno važno mesto,  još jedan klub gde je čovek mogao i da se provede i da se muzički edukuje. To je klub pod imenom “Zombi”, izuzetno lepo opremljen prostor u podrumu jedne zgrade koji je, naravno, držao Aca Krastavac. Mesto gde je muzika bila sve, samo ne komercijalna, i gde su ljudi slušali muziku koja je uticala na njih, a ne oni na izbor muzike. “Zombi” je bio mesto gde se apsolutno svako osećao slobodnim da bude ono što jeste i da se provodi kako želi. Ne postoji niko od prethodno navedenih DJa koji su već pomenuti gore, uključujući i neke tada nove, koji nisu dobili šansu da rade ako su imali talenta i ako su se uklapali u koncept kluba. Izmedju ostalih, tu je bio i Miroslav Milic-DJ Miki, koji je ubrzo po zatvaranju kluba 1997. godine otisao u Chicago, ali se pre nekoliko godina vratio u Niš i nastavio karijeru DJa i promotera dobrih underground house žurki.

Nekoliko dobrih underground žurki se desava I 1996. godine, a jedna od njih u “Banker” klubu (bivši “Muzički Klub”) će ostati poznata po tome što su na njoj po prvi put u nekom velikom prostoru DJ Funkaholic i DJ Funky Junkie puštali drum ‘n’ bass ploče.

1997. Spirko otvara klub “XL” koji ubrzo po otvaranju menja ime u “Velvet Underground”. Baziran isključivo na techno i house muzici, klub je radio veoma uspešno, organizovao gostovanja raznih stranih (Umek, Bizzy, Mark E.G., Adria Terrassa…) i domacih DJa (Funky Junkie, Vukadin, Funkaholic, Marko Nastić, Noise Destruction,…).  Posle “Velvet Undergrounda”, nakon adaptacije istog prostora, 2000. godine kreće “Groove”. U ovom klubu, pored već postojeće ekipe DJa formiraju se i novi – Zaza, Pedja, Baku i dr. Ovaj klub je funkcionisao godinu dana. U tom periodu u Nišu jača interesovanje za organizacijom nekih većih muzičkih dešavanja, tako da se smisao u okviru clubbinga gubi i ovaj klub prestaje sa radom.

Krajem devedesetih godina, otvara se još par klubova koji su izborom muzike vešto balansirali izmedju house i techno zvuka, a koji su radili veoma dobro, i proizveli DJe koji i dan danas rade po klubovima. Jedan od njih je “Opera”, a drugi klub se zove “Scena”. I u jednom i u drugom je resident bio Funky Junkie, a pored njega su radili i Funkaholic, Zaza, Spirko, Žarko Marković-ZareZ, Aleksandar Milojković-Joy, Marko Milojević – Flo, Andrija Milošević, Joey Flash, DJ Lion itd. “Opera” je radila do polovine prve decenije 21. veka, a “Scena” radi i dan danas, samo što je muzička politika kluba više okrenuta komercijalnom house zvuku. U ovom periodu je došlo do takve eksplozije house i techno zvuka da je besmisleno nabrajati sve žurke i sva mesta gde se sve puštala ta muzika. Underground je postao novi mainstream, kako su tada govorili izmedju sebe DJi. Tu je bilo i puno gostovanja stranih I domacih DJa iz drugih gradova. Otvara se i klub “Black Room” u prostorijama kluba Pravnog fakulteta, u jesen 1998. godine, gde je rezident bio Funky Junkie i koji radi do proleca 1999. godine.

Posebno treba pomenuti i klub koji se otvorio u prostoru bivšeg “Lucifera” 1997. godine, “Kinky”. Klub u kome niti jedna vrsta muzike nije imala status nepoželjne, bitno je bilo samo da je dovoljno nekomercijalna. Osim Funkaholica, IP204, Urde, Marija, Funky Junkie-a, DJ Grega i jos mnogo drugih, u klubu su gostovala sva eminentna imena domaće i strane DJ scene. Na žalost, klub nije dugo živeo jer je bilo puno pritužbi na glasnu muziku a i nalazio se tačno preko puta niškog MUP-a. Medjutim, za to vreme za koje je radio, imao je odličan uticaj na publiku i clubbere koji ga se i dan danas rado sećaju i pominju ga često.

Početak 21. veka, razvoj moderne tehnologije i opreme za DJe, kao i pojava drugih sistema vrednosti koje je sa sobom doneo jedan broj ljudi koji su iz drugih sredina došli u Niš dovodi do neminovne degradacije klupske kulture. Na žalost, u zadnjih nekoliko godina kafane su zamenile klubiove, a većina mesta koja su nekada bila redovne destinacije noćnog života su postale mesta za promovisanje turbo folk subkulture (ako se uopšte može tako nazvati). Grad Niš se lagano pretvara u jednu veliku folkoteku. Danas svako ko ima kompjuter i pristup internetu, pušta muziku na diplomskim žurkama svojih prijatelja i gde pusti jednu pesmu The Prodigy, sledeću Seku Aleksić, pa onda malo David Guettu i zaprži sa Cecom smatra sebe DJem. Underground se lagano, ali sigurno vraća na ona mesta odakle je i krenuo, vraća se svojim korenima i prapočecima. U zadnjih 5 ili 6 godina se na prste jedne ruke (eventualno dve) mogu nabrojiti klubovi, jer diskoteka više nema, koji promovišu i puštaju takvu muziku i koji se ne libe da takvoj muzici daju prostora. Naravno, ne uključujem tu par gore pomenutih klubova koji još rade.

Medju prvima, tu je bio “Downtown”, koji se otvorio 2003. i u svom programu imao od drum ‘n’ bass muzike, preko funka do večeri slam poezije. Karijeru je tamo počeo Ceka The Boss (od 2008. sa DJ Funky Junkiem krece da radi na promociji funk, disco i jazz muzike kao dvojac pod nazivom The Funk Soul Brothers), a radili su i Gruja, Dica, Funky Junkie, Dejan Šobot-Loptica i drugi. Polovinom prve decenije 21. veka kreće sa radom i Zlatko Dimitrijević-Dimiz, a kasnije i Nemanja Kostić, Nakoch, Nemus, Shiny D., Marija Ntchbl i još mnogo njih. Još jedan od klubova koji treba pomenuti je klub “KSI”, klub na Masinskom fakultetu koji već godinama drži svoj stil promovišući manje ili više komercijalnu house muziku i gde kao rezidenti rade Guta, ZareZ, Joy I DJ Miki uz česta gostovanja drugih stranih i domaćih DJa.

Današnja niška underground klupska scena može da se svede na dva prostora. Ostale ne pominjem jer ili povremeno rade žurke takvog tipa, ili traju samo jednu sezonu. Prvi je “Base” gde se redovno vikendom održavaju  tech house, techno i psy trance zurke. Drugi klub je “Feedback” koji se nalazi u prostoru gde se nekada nalazio “Velvet Underground”, i koji uspešno radi od 2005. godine, od kad se zatvorio “Downtown”. Može se slobodno reći da su danas ova dva kluba jedini bastioni underground muzike. Pogotovo “Feedback” čiji je program raznovrsniji i krece se od funka, preko electro punk do drum ‘n’ bass i dubstep muzike.

Gledajući na ovoliku istoriju niške alternativne klupske scene, kao i one mainstream koja nije bila predmet ovog teksta, sa žaljenjem se može zaključiti da ta scena i pored svoje zavidne tradicije lagano stagnira. Nada je u tome što su mnogi gore navedeni DJi krenuli u producentske vode, rade svoje pesme i imaju svoje izdavačke kuće, poput Dimiza i Spirka. Ne treba ni smetnuti sa uma i neke koji su relativno skoro krenuli sa puštanjem muzike po klubovima poput Kendi Darlings, Nassima, Rave Charlesa, kao i već ustoličene “Music To Play In The Dark” večeri koje radi Pedja Zivanović (Figurative Theatre/Third I). Funk, jazz i disco scenu su iz mrtvih podigli Funky Junkie i Ceka The Boss pod nazivom The Funk Soul Brothers sa svojim zurkama. Svi oni se trude da vrate na početku druge decenije 21. veka onaj status i sjaj koji je nekada Niš imao na muzickoj sceni. Svako u svom domenu. Borba sa nekvalitetnom muzikom za jednokratnu upotrebu je teška, ali je nagrada za pobedu vise nego dovoljna. Osmeh ljudi kad izadju iz klubova posle lepo provedene noći gde nisu slušali turbo folk i Balkan pop. Za desetak godina kad ponovo budemo čitali ovaj tekst, videćemo da li smo propali ili opstali…underground nije pojam, vec energija, i samim tim je neuništiv!

Dejan Gavrilović a.k.a. DJ Funky Junkie

Ponosan sam svaki put kada mogu nešto reći ili napisati o jednom od najvećih pripovjedača u stripu,“građaninu svijeta“, posljednjem velikom predstavniku venecijanskog slikarstva, kozmopolitu koji nam je na beskrajno šarmantan način prikazao svu raznolikost i ljepotu naroda i kultura iz gotovo svih krajeva svijeta, a njegovi glavni likovi, svojevrsni antiheroji, nastupiti će u tim krajevima uglavnom kao pridošlice koji svojim razumijevanjem i ljubavi jasno ukazuju na mogućnost suživota, poštivanje tuđih religija, zakona i običaja, gradeći tako trajne mostove prijateljstva bez obzira na nacionalnost, vjersku pripadnost ili boju kože. Proputovavši svijet uzduž i poprijeko, ovaj veliki humanist znao je otkriti ljepotu u svakom njegovom kutku, beskompromisan u stavu kako je svaka jednako vrijedna! Majstor dijaloga, svojim je likovima uspio udahnuti život poput malo kojeg autora na području devete umjetnosti. Ljudski karakteri od krvi su mu i mesa sa svim manama i slabostima, što će u vremenima kao što je npr. I. svjetski rat posebno doći do izražaja.

Corto Maltese, melankolični, cinični mornar u potrazi za nečim što mozda i ne postoji (!), njegov je alter-ego i autoportret (iako je u početku crtan inspiriran fizionomijom Burta Lancastera). U ovom najuspješnijem Prattovom serijalu ploviti ćemo Karipskim i Južnim morima, prikradati se uz ljude-leoparde u kolonijalnoj Africi, sakriti u blatnom rovu ratom zahvaćene Europe, spustiti Amazonom u srce juznoameričke džungle, plesati tango u Buenos Airesu,… Uh! Nije li vam ovo vec dovoljno? …jer ako nije (u što iskreno sumnjam!) znajte da se radi samo o dijelu avantura sina britanskog mornara s Cornwalla i gibraltarske ciganke, koji na svojim putovanjima susreće likove od kojih su neki stvarne povijesne ličnosti smještene u vremenski stvarne povijesne kontekste, poput Jack Londona ili Manfreda von Richthofena – legendarnog Crvenog Barona.

Isto tako susresti će se (svjesno ili nesvjesno toga) s bićima iz mitova i legendi, koji će bas preko njega, koji sanja otvorenih očiju, uspostaviti vezu sa našim svijetom. Tako će se u jednoj od kultnih epizoda glavom i bradom pojaviti mag s dvora Kralja Arthura, kao i vjestičja polusestra vladara Camelota – nitko drugi do druid Merlin i Morgana Le Fey, a sve će započeti tako što će naš mornar zaspati oslonjen o mitsko kamenje Stonehengea. U čitavu Prattovu opusu magija inače zauzima vrlo bitno mjesto, bilo da se radi o keltskim legendama („Les Celtiques“), religiji s Karipskog mora („Voodoo for the president“), ritualima mongolskih šamana („En Siberie“), ili pak venecijanskoj tajnoj masonskoj loži („Favola di Venezia“), čiji je član, navodno, bio i sam autor.

Smješten na početak 20. stoljeća u period od 1905. pa do početka španjolskog građanskog rata u kojem mu se gubi trag, Corto Maltese svjedok je jednog prošlog vremena, isto kao što je njegov tvorac na kraju tog istog stoljeća svjedok vremena koje zauvijek prolazi i nestaje, ali kao što kazu vilenjaci iz epizode San zimskog jutra: „…Sve dok netko u ovoj zemlji bude sanjao – mi cemo postojati!“ … A Hugo Pratt uvijek će biti s nama koji sanjamo otvorenih očiju! Hvala mu što nas je naučio tome.

Izvor: Ključne Kosti / Stripovi.com

Ubrzo Potom istoimenim singlom najavljuju novo izdanje

Užički predstavnici alternativnog zvuka singlom, odnosno promotivnim videom najavljuju novo izdanje.
Iza sebe do sada imaju dva DEMO EP-a, međutim numerom koja nosi naziv benda najavljuju prvo zvanično izdanje. O tome da li će se ponovo raditi o EP-u ili albumu, kako sami kažu odlučiće finansijski momenat.
“Veoma smo ponosni na ovu pesmu, i od samog početka smo bili svesni da je ona nešto najbolje i najiskrenije što smo do sada napravili. Shodno tome pesma simbolično nosi naziv "Ubrzo Potom”.

Ubrzo Potom smo nedavno predstavili na našim stranicama te ih možete dodatno upoznati ovde.