Daska koja nedostaje – od muzičke nužde do eksperimenta

August 3, 2015, 8:45 am

≫ Next: I ove godine održan Park fest u Užicu

≪ Previous: Joko Ogava - Bazen

$

0

0

U današnje vreme se može naići samo na čistokrvni bend ili samostalnog izvođača/kantautora, retko na projekat, a još ređe na grupaciju ljudi koji rade po nekoj inerciji avangardističkih tonova, ne osvrćući se i ne plašeći se ičega. Pred vama je kratki intervju sa projektom DASKA, nakon čega bih vam toplo preporučio da ispratite njihov rad, pošto njihovo vreme tek dolazi.
~ odgovore daju svi članovi podjednako ili niti jedan, naravno u dadaističkom maniru.

HELLY CHERRY: Kakav projekat je posredi, što se tiče Daske? Koliko članova brojite, da li se definišete kao bend, skup individua okupljenih oko zajedničkih ideja ili nešto sasvim treće?
DASKA: Na našoj Bandcamp stranici se može pročitati: ”First PoljskiwcCore band the world... although it's not band, becuzz we dont have gigs or play live, just making songs for dis divine project called - The DASKA”. U suštini, mi nismo bend, jer ne sviramo zajedno, niti pravimo svirke, već svako ze sebe sklapa svoje muzičke ideje, i to objavljujemo pod jednim imenom – Daska. Ima nas trojica, radimo anonimno. Niko, čak ni naši najbliži ne znaju da mi stojimo iza ovog projekta. Što se tiče žanra, iako smo zvanično prvi PoljskiWcCore bend, muzika bi se mogla okarakterisati kao experimental/harsh noise.
U pesmama koristimo sve moguće zvukove, i instrumente – klavir, gitaru, bas, usnu harmoniku, panovu frulu, didžeridu, dvojnice, tarabuku… Od konkretnih zvukova, može se čuti sve, od helikoptera, testeraša, ljuljaške, udarca sekire u zemlju, buradi, zvonjave telefona, usisivača, mešalice za beton do razgovora ukućana. Jedino što ne radimo je elektronika, tj. svi zvuci moraju biti odsvirani ili izazvani u stvarnom svetu, nema “kucanja”. Dozvoljeno je pravljenje beat-ova i loop-ova, ali takođe samo od pravih zvukova, takođe dozvoljene su razne manipulacije kao što je usporavanje, menjanje visine tona, puštanje unazad…

HELLY CHERRY: Iz kog grada (ili gradova) delujete, pošto je to nepoznanica, sudeći po Facebook-u i Bandcamp-u?
DASKA: Delujemo iz više gradova nego što nas ima, jer svako živi u jednom mestu, a studira ili radi u drugom, tako da je velika verovatnoća da je ona čudna buka što ste čuli pre neko veče dok ste se vraćali kući, upravo snimanje našeg novog singla.

HELLY CHERRY: Zašto baš naziv "Daska"?
DASKA: Ideju za ovaj projekat sam dobio nedavno, dok sam vršio veliku nuždu. U mukama da se oslodobim balasta, u mom umu je sinula ideja o novom muzičkom žanru – PoljskiWcCore, otišao sam nakon obavljenog posla do poljskog WC-a kog imam u dvorištu i uslikao ga. Primetio sam da nešto nedostaje na slici, a to je daska tj. poklopac za rupu, to mi je dalo ideju za naziv projekta. Zanimljivo je to što su svi bitni momenti vezani za projekat nastali u toaletu. Tu je nastala početna ideja, potom sam Bandcamp stranicu napravio preko laptopa, takođe u toku olakšavanja. Naposletku, ovo sad ti pišem takođe u trenutku dok sedim na WC šolji. Takođe, u jednoj pesmi se čuje i povlačenje vodokotlića.
(slažem se oko ogromne inspiracije prilikom defekacije; prim. aut.)

HELLY CHERRY: Siguran sam da postoji razlog zašto se u sastavu vašeg vizuelnog identiteta pojavljuje poljski nužnik? Da li je to možda neka faza ili pripadajući grafički aspekt?
DASKA: Nužnik je svakodnevni i neraskidivi deo svakog od nas, to želimo da postignemo sa našom muzikom! Šalim se, u pitanju je ultimativna dadaistička misao. Ko hoće da nađe smisao, može. Nama je dovoljno to što za sad nismo videli nikog da je to iskoristio kao artwork za svoje pesme, a i lepo se uklapa sa zvučnom estetikom pesama – prljavo, haotično, (za)udara, a opet ne možeš bez njega. Što se tiče vizuelnog identiteta, za sad je plan da na svakih deset pesama menjamo artwork, naravno slike se biraju po nadrealističkom principu koga ću opisati kasnije.

HELLY CHERRY: Opišite tok rada na svojim pesmama, odakle crpite inspiraciju, s obzirom da se nalazite u različitim gradovima? Koliko je komunikacija bitna u takvom slučaju?
DASKA: Način rada sa pesmama je veoma sličan nadrealističkom načelu pisanja koje je ustanovio Andre Breton: „Nabavite sebi pribor za pisanje, pošto ste se smestili na što je moguće pogodnijem mestu za usredsređenje našeg duha u sebi samom. Dovedite sebe u najpasivnije stanje, ili stanje prijemčivosti, što više možete. Zanemarite svoj genije, svoje talente, i svih ostalih. Odlučno recite sebi da je literatura jedan od najžalosnijih puteva koji vode u svet. Pišite brzo, bez unapred smišljenog sižea, dosta brzo da se ne biste zaustavili i došli u iskušenje da sebe pročitavate. Prva rečenica doći će sama od sebe, tim pre, sto u svakoj sekundi postoji neka rečenica tuđa našoj svesnoj misli koja samo traži da se eksteriorizira. Dosta je teško izjasniti se šta će biti sa sledećom rečenicom: ona je bez sumnje delimično vezana za našu svesnu delatnost i u isti mah i za drugu, ako se usvoji činjenica da napisana prva povlači za sobom minimum opažanja. To malo treba da vas se tiče, uostalom; u tome leži najvećim delom zanimljivost nadrealističke igre. Ipak, ostaje da se interpunkcija bez sumnje protivi apsolutnom kontinuitetu toka o kome je reč, mada izgledada je ona isto toliko neophodna kao i raspored čvorova na žici koja treperi. Nastavite koliko god vam se sviđa. Oslonite se na neiscrpni karakter šapata…“

Slično postupamo u muzičkom smislu. Umesto olovke naš alat je laptop sa mikrofonom  I neki instrumenti, a može i bez njih. Moj rad na pesmi izgleda ovako: kada želim da napravim novu pesmu snimim prvo što mi padne na pamet, to može biti neki zvuk prozveden glasom, neki ritam, neka buka koja dolazi od spolja, ili neki pattern odsviran na nekom instrumentu. U glavi nemam nikakvu ideju o tome koliko će trajati pesma, koji će instrumenti biti korišćeni niti kakva će biti „forma“. Kada to snimim, dodajem drugi sloj i uklapam. Potom nasnimam dok u jednom trenutku osetim da nema više prostora za dodavanje, te da taj snimak zvuči kompletno, i nema potrebe za gomilanjem dodatnih zvukova. Trudim se da proces traje bez pauze. Ponekad u pesmu ubacim i nešto što sam od ranije snimio, naročito ako je neki konkretan zvuk u pitanju, pošto iskoristim svaku priliku kad se nešto zanimljivo čuje u mojoj okolini da to snimim kako bih mogao kasnije da iskoristim. Takođe smišljanje naziva pesme je isto tako jedna mala nadrealistička igra, gde u kratkom roku smišljam naziv, i to može biti šta god mi u tom trenutku palo na pamet, tako imate naslove pesama kao što su: „Indijana Džons i Đavolja Varoš“, „Respect for the brotherhood“, „Dušica“, “Ječam“ itd. Pesme ne traju dugo, u proseku oko minut, pre svega da ne bi zamorile slušaoca, pošto je cilj ipak da to bude zanimljivo, ma koliko nekonvencionalno zvučalo, a naše pesme su bez forme, bez nekog vođenja priče. Problem u današnjem dobu jeste višak informacija, i hiperprodukcija. Koliko puta vam se desilo da sednete nešto novo da čujete, u isto vreme čitale neki članak na Netu, pesma se vrti i ni ne dođe do vašeg mozga, i vi je potom ugasite i ni ne znate šta ste slušali. Sa ovim pesmama će se to teže dogoditi, jer dok se vi osvestite, pesma će biti gotova, i bićete prinuđeni da svu pažnju preusmerite na tih 50-tak sekundi, ako želite da zaista nešto novo čujete. To je jedan od razloga zašto koristimo Bandcamp kao medij preko koga plasiramo pesme. Jer tu svaku pesmu morate posebno da pustite, nisu sklopljene u album, niti postoji opcija da se sve pusti odjednom. U današnje vreme je jako teško našem mozgu da stane na čas i da se koncentriše na jednu stvar. Ako se se to dešava sa pesmama koje imaju tekst, melodiju, formu, refren, da ne uspeju da dopru do vaše svesti, zamislite kako je onda sa nekom skupinom čudnih šumova koji naizgled ne vode nikuda.

HELLY CHERRY: Interno, da li među vama postoji neko poistovećivanje sa nekim umetničkim strujanjima (avangardnim, razume se), bendovima, s obzirom na količinu eklekticizma u vašim uradcima?
DASKA: Teško je to reći, jer svako ima gomilu svojih uzora, gomilu pravaca u umetnosti koje voli, i koje poštuje. Neka od tih strujanja, koja su svesno ili nesvesno uticali na naš rad su: Barok (Bah), Impresionizam (Debisi, Ravel), Ekspresionizam (Šenberg), Aleatorika (John Cage), Nadrealizam (Dali, Bunuel, Harms, Lynch, Jodorowsky), Džez (Brubeck, Peterson...), Minimalizam (Glass, Satie, Laibach), Performans (Abramović), Pank (Sex Pistols, Ramones, cela ex-yu punk scena sa naglaskom na Satana Panonskog), Metal (The ocean, Clutch, Mastodon...), Kraut-rok (Kraftwerk, Neu), Block Out (Vranjković), Deponija (Joković)... U pesmama se možete osetiti taj neki pristup „sve se može koristiti, i sve se može uklopiti“ tako da, recimo, u „Sto lajkova“, imamo kvazi-horsko/liturgijsko pevanje, u „Indijani džons...“, spoj klavirske minimalističke muzike i indijanske muzike sa panovom frulom, „Kwasi Nkruma“ je čist Drone, „First song eva!“ nosi neki džeziran pattern, sa beatboxom. Gotovo u svakoj pesmi se može naći neki drugi žanr muzike, što opet na neki način objašnjava moj lični doživljaj naziva PoljskiWcCore. Naime, od kad znam za sebe, svo smeće organske prirode, tj. pokvarenu hranu bacam u taj WC, i u njemu se može naći bukvalno sve, tako i ovde u pesmama se mogu naći svi mogući stilovi, nabacani jedni preko drugih.

HELLY CHERRY: Kako stojite sa digitalnim/fizičkim izdanjima, da li je u planu album, ili ćete to prepustiti trenutku?
DASKA: Za sad, sve naše radove možete preslušati na našoj Bandcamp stranici, takođe imamo i Facebook stranicu na kojoj sve to šerujemo. Album ćemo sklopiti čim snimimo 40-50 minuta muzike, naravno sve u DIY maniru, da li kao jedan free download, ili kao jedan video na youtubu, videćemo. Naravno ako je iko zainteresovan, možemo besplatno poslati CD-R sa našom muzikom. Takođe, svaku pesmu na Bandcamp-u možete besplatno preuzeti u .WAV formatu i sami narezati. ☺ Spotove nećemo raditi, pošto želimo da držimo akcenat na muzici.

Zahvaljujem se kolektivu DASKA, na njihovoj promućurnosti i iskrenosti, upornosti i muzici koja (će da) pomera granice. 

Intervju pripremio Desya Lovorov

---

I ove godine održan Park fest u Užicu

August 1, 2015, 6:30 pm

≫ Next: Kolažni kaleidoskop snova Marijane Knežev

≪ Previous: Daska koja nedostaje – od muzičke nužde do eksperimenta

$

0

0

Park fest u Užicu (31. jul – 02. avgust 2015.)

          Manifestacija Park fest se održava već šestu godinu zaredom, obično u trećoj ili četvrtoj sedmici jula meseca. Za razliku od prošle godine, kada se festival poklopio sa sličnim dešavanjem na Zlatiboru, ovaj put, termin je bio jedinstven, jer nije bilo većih događaja u ovom delu Srbije.
          Fest je trajao dva dana, izvođači su bili podeljeni na dva stejdža (Main stage – pop/rock/rap sastavi i Fire stage – elektronska muzika). U našem izveštaju akcenat će biti na dešavanjima sa Main stage-a pošto je to muzika kojom se inače i bavimo.

I dan

          Prvi dan bio je određen za nastupe neafirmisanih demo izvođača. Na početku moram istaći da mi nije najjasniji kriterijum odabira bendova, jer pojedini imaju albume iza sebe, dok neki nastup zasnivaju na principu „jedna naša i deset obrada“. Takođe, nigde nije bio istaknut redosled ovih izvođača, a organizatori su imali problema sa otkazivanjem, jer nekim bendovima nije odgovarala satnica i redosled po kome je trebalo da nastupe.

          Elem, sve je počelo u nekih 20:00h. Na binu su prvo izašli klinci koji su svirali ex-yu pop/rock stvari. I pored raspitivanja kod malobrojne publike, ne dobih odgovor kako se zovu, a jedina informacija (za čiju tačnost nemam nikakvu garanciju) je da su to klinci iz muzičke i da su bili ubačeni naknadno nakon otkaza No Etna iz Kosjerića.

          Već je počeo da pada mrak kada su na binu izašli momci iz Uzemljenja. Rok četvorka iz Beograda na prve taktove pokazuje da se radi o odlično usviranom bendu, lista je bila sastavljena od isključivo autorskih stvari sa debi albuma „Mehanizam“. Imao sam priliku da slušam album već ranije i u pojedinim pesmama se vidi da su određenim aranžerskim rešenjima putem lajv nastupa pokazali da je tu bilo još prostora za napredak. Mada, kasnije, u neformalnom razgovoru sa frontmenom, dobio sam informaciju da je album uglavnom imao za cilj da predstavi bend onakav kakav je na sceni, bez sintija, bek vokala, raznih efekata i peglanja u produkciji. Ostaje samo žal što su nastupali tako rano, u momentima kad se prostor tek ispunjavao, pa je Uzemljenje čulo nešto više od pedesetak ljudi (ako se izuzmu ljudi iz drugih bendova, koji su nesebično podržavali kolege na sceni).

          Sledeći se užičkoj publici predstavljaja Happy Hour, hevi metal bend iz Herceg Novog. Za bend sam čuo početkom ove godine, preslušavajući njihov singl „Poslednji dan“. Ja nemam ni jednom bendu ništa da zamerim što se tiče svirke i tog tehničkog dela, ali volim kad zapucam na neki fest da čujem autorske pesme. Znam da je kriza, iole ozbiljne produkcija košta boga oca a na drugoj strani interesovanje za autorske bendove je mizerno i kod publike a i vlasnika lokala, kojima jedino bendovi „Sviramo sve i svašta“ donose lovu.

          Nakon metalaca iz Crne Gore, na red dolazi domaći Ubrzo Potom. Iako su mi na neki način sugrađani, ovo je bilo premijerno slušanje sa moje strane. Ono što bih mogao da kažem za njih, je da su od samog starta uspeli totalno da me zbune. Bilo je tu dosta soliranja, instrumentala, eksperimenata… ali trebalo je da prođe pola svirke da skontam kako je na bini vokal iz drugog benda (Ognjen iz Regulatora). Naime, saksofonista i pevač, Matija Simeunović, bio je odsutan iz zdrastvenih razloga, a Ognjen je doprineo da Ubrzo Potom doživim dosta drugačije, nego što je to na njihovom EP albumu „Mravinjak“. Dosta energičan i na mahove ekscentričan nastup nije ostavio ravnodušnim lokalnu publiku, koja je verovatno bila i najbrojnija u tom trenutku. Kao što sam već na početku rekao, Ubrzo Potom su kod mene izazvali pomešane utiske i evo, ni dan nakon svirke ne mogu da dam neki iole razuman, argumentovan komentar. Ono što je evidentno, sviračkih umeća i veštine ne fali, jedino što ja zameram (to je možda i prednost sa neke strane) što ne mogu da ih zvukovno uklopim u neki pravac. Ima tu svega i svačega, ponekad i previše, i na momente se čini kako se ljudi prosto zajebavaju na bini. Ne znam kakve su im ambicije, al ono što očekujem je da neosporno sviračko umeće iskoriste u kreativnom planu i publici daju album koji će ih eventualno odvojiti od demo okvira.

         Ako me sećanje dobro služi, nakon jednih, dolaze drugi Užičani. Vulom je još jedan bend od kog znam stvar - „Ne budi me“. Pored ove već pomenute, izveli su još četiri autorskih stvari (As I go, Facedown, No Return, Dragonborn) od kojih su dve premijerno izvedene ovom prilikom što je i sam pevač naglasio.

          Nakon kraće pauze (mislim, negde oko ponoći) instrumente su nameštali bugarski rokeri iz benda Sevi. Po njihovim pričama između pesama skontah da sviraju turneju, da su bili po Grčkoj, Rumuniji, Italiji. Imaju dva albuma, sviraju mahom ljubavne pesme, na sreću zvuk je distanciran od masovnog upliva etno motiva sa tog ponedblja, nje previše „pop“, što sam očekivao kad sam video sinti na bini. Harizmatični ženski vokal je u pravom smislu frontmen, najavljuje pesme, komunicira sa publikom na engleskom i srpskom, traži da učestvuju na nekim opšte poznatim delovima (refreni i sl.). Svaka im čast na prevaljenom putu, a domaća publika je znala to da ceni, pa podrška i aplauzi nisu izostali.

          Već se bližio kraj prve večeri, sledeći na redu su bili bili beogradski alternativci Dingospo Dali. Mislim da su oni jedini bili od početka do kraja večeri, što u bekstejdžu, što u publici, družeći se i podržavajući ostale. Nisu bend čija je muzika moj fah, al Sandra ima „nešto“ zanimljivo u vokalu. Iako i oni furaju mahom autorske, mislim da bi trebalo da svoj rad iskristališu kroz jedno studijsko izdanje. Što se same svirke stiče, to je korektno uvežbano, slušljivo, a i ne bi bilo dobro da je drugačije ako se uzme u obzir koliko iza sebe imaju nastupa na značajnim festivalima u Srbiji i regionu.

          Za kraj je ostavljen RNDM iz komšijskog Čačka. I za njih sam čuo relativno skoro, putem takmičenja u Bunt rok mastersu: pre neki dan izašao im je prvi spot i singl „Opcije“. Nisam ostao do kraja iz tehičkih razloga, tako da sam ih slušao nekih desetak minuta. Momci su veoma mladi, na samom su početku, a već pokušavaju autorski da se izraze. Čuo sam zamerke tipa da imaju dosta grindejevskog u samom vokalu, da je sve ovo već sto puta odsvirano… Ima i istine, ali, mora se priznati da je na kreativnom planu teško restartovati samog sebe, izbrisati iz podsvesti sve što si u životu čuo, pa krenuti stvaranje od početka. Zaslužuju šansu. Pevač je (uostalom, kao i ostali) veoma mlad, pa se na momente oseti da mu nedostaje snage da sve izgura do kraja (pritom je zaposlen i na gitari), što se lako može rešiti sa više učešća bek vokala.

          Tako je završeno veče demo bendove, koje inače nije imalo takmičarski karakter. Ono gde generalno zameram organizatorima je što večeri nisu malo „izmešane“ u pogledu rasporeda. To bi bilo bolje za njih, a naročito za mlađe bendove koji bi onda svirali pred znatno većim brojem ljudi. Tako je prvo veče pratilo konstantno 100-200 ljudi (i pored toga što je ulaz bio samo „tesla“), a drugo, verovatno deset puta više.


II dan

        
          Početak drugog dana je najavljen za pola osam, ali smo očekivali da će sve malo kasniti. Odmah se videlo da će veče biti dosta posećenije u odnosu na prvo, što se po samim imenima dalo i očekivati. Mojom nemarnošću nismo stigli na Regulator, već tek na drugi bend, ZAA iz Kruševca. Bend koji je sasvim nečujno, bez neke velike pompe, super reklame… za 7-8 godina postojanja dobio laskav epitet koncertne atrakcije, kako u Srbiji, tako i susednim zemljama. Mnogo svirki, nemala diskografska aktivnost (tri albuma, jedan ep, dupli singl…) verovatno su  razlozi zašto imaju publiku gde god da odu, bez obzira što su iz unutrašnjosti. U njihovoj muzici nema šta nema. „Crossover“, odrednica koja nas spase dodatnog objašnjavanja i izgubljenih redova. Šalu na stranu, i večeras u Užicu smo mogli da slušamo muziku koja egzistira od daba, regea, upliva džeza, roka, čak i panka. Prijatno osveženje za domaću publiku (mislim da im je ovo prvi put Užicu), sastav koji vas ne ostavlja ravnodušnim sve i da ne znate nijednu njihovu stvar. Komuniciranje instrumentima, eksperimentisanje i poigravanje sa različitim žanrovima… verovatno je put kojim Kruševljani tragaju za svojim identitetom i autentičnošću. A pošteno su i preznojili publiku. Nek dođu opet.


          Who See i Bad Copy su večeras privukli veliki deo publike, naročito mlađe populacije gde je ova muzika masovno prihvaćena. Oba hip hop sastava su svakako trenutno jako aktuelna, te su deo gotovo svih festivala po Srbiji i okolini. Pošto hip hop nije sfera mog interesovanja iskoristio sam priliku da malo odmorim uz konstataciju da su WS i BC definitivno napravili dobru atmosferu.
        
          Nakon njih na redu su bili 357. Ako se ne varam, već su bili jedne godine na Park festu. Očigledno je da u ovom delu Srbije ima jako fan uporište, jer su oba puta napravili energične svirke, pune šutki, zajedničkog pevanja sa publikom, bakljada i sl. Kao pasivni posmatrač koga ovo ne interesuje previše, nestrpljivo sam čekao da završe i da konačno počnu Bjesovi. Broj prisutnih se očekivano počeo smanjivati. Međutim, na scenu izlazi neki bend sa devojkom  na akustičnoj gitari, što je donekle izazvalo negodovanje prisutnih koji su mahom ostali zbog Bjesova. Bez želje da potcenim bilo čiji rad, sklonio sam se na stranu da sačekam svoj omiljeni bend. Zaista nisam slušao šta su svirali, ali neki lik na bini je jedno 85 puta ponovio „Dobro veče Užice, dobro veče Srbija“. Razumeo bih da je to radila ona cura, za koju sam kasnije saznao da je Kanađanka, ali, mislim da među članovima benda ima Srba pa ne kontam. Kako god, to je bilo užasno iritantno.

          Nešto pre 00:03h izlaze Bjesovi na oduševljenje preostale publike. Ekipa iz Gornjeg Milanovca je sigurno najveće gitarsko ime ovogodišnjeg festivala. Nastup je otvoren sa obradom Aikido (Braća Left), da bi se nastavilo nizanjem pesama iz svih perioda postojanja: Avioni pevaju, Vreme je, Sve će se doznati, Vraćam se dole, Kad se ruke moje vezane razdvoje, Ustaj majko zemljo… zatim neizbežbne: Čak i da mogu, Bolje ti, Kiša… Nakon četvrte-pete stvari, na binu je pozvao sugrađanina Gila iz Morbid Cow. Ukratko, prisutni su mogli da vide ono što se očekuje od njih – profesionalnost, predanost i maksimum. Naravno, mnogi od prethodnog dana su mogli da ostanu, vide i poslušaju čas. Čas kako se postaje veliki i dobar bend. Trajalo je manje od sat vremena, termini su bili odavno probijeni, a čini se da je publika imala snage za još onoliko. Na kraju je Zoran prihvatio da za kraj odsvira još jednu stvar (ubij me ako se mogu setiti koja bi), da bi se potom strpljivo fotkao i ćaskao sa fanovima.

****

          Na kraju da sumiram utiske. Novine je da su organizatori obezbedili kamp za posetioce, odmah pored Đetinje, u neposrednoj blizini održavanja svirki. Festival je multižanrovski, nudi za svakog ponešto. Takođe, postoje i sportska takmičenja gde su za pobednike obezbeđene vredne nagrade od strane sponzora. Za fest je već čulo dosta ljudi van naše zemlje, za 5 godina je dovedeno 50% najzvučnijih muzičkih imena sa ex-yu prostora, ali, nadležni ne treba da se zadovolje ovim. Mesta za napredak uvek ima. Užice zaslužuje ovakav događaj jer, nije samo grad trube, komplet lepinje i pršute kako sam to rekao u prvom javljanju za HC. To su stereotipi, a upravo ih je porušio ovaj festival, makar samo u ta dva dana trajanja.

Dejvid

Kolažni kaleidoskop snova Marijane Knežev

August 3, 2015, 1:16 pm

≫ Next: Birdman: Neprihvatljiva težina prolaznosti

≪ Previous: I ove godine održan Park fest u Užicu

$

0

0

Marijana Knežev je mlada umetnica rodjena u Novom Bečeju, koja živi i stvara u Novom Sadu. Ima potrebu da svet prekraja u svoj lepoti njegove harmonije. Njeni, sada već prepoznatljivi živopisni kolaži, obojeni su vedrim bojama, pozitivnom enegrijom, upitnim rečenicama i mestimično iznijansiranim humorom, jer kako kaže "srećna je ako njima nekome vedrim bojama oboji dan, ali i nasmeje kritikujući na šaljiv način (ne)normalne stvari koje nas okružuju."

O poruci koju želi da pošalje svojim kolažima, najbolje svedoči sručan komentar multimedijalnog umetnika Zorana Gašija, koji je zapisao: "Marijana Knežev u svoje prve planove izvodi ideju da je umetnost iluzija čija je nesreća već sama po sebi zavodljiva u snazi preterivanja. To optičko preterivanje ona za trenutak otkriva, ali i vešto sakriva iz više planova nudeći pravo svakome da izabere rakurs kojim posmatra ovaj osmišljeni kaleidoskop snova”.

Do sada je izlagala na kolektivnoj izložbi “Osmi FESTPo Joca Savić” u Novom Bečeju 2008., na Festivalu “Novo Kulturno Naselje” 2014. zatim u okviru kolektivne izložbe “Sva lica inspiracije” u Galeriji Štab, u Beogradu 2015. i imala svoju prvu samostalnu izložbu u “Kafe Galerija Frida” u Novom Sadu 2015. U planu je još nekoliko izložbi, a mi Marijani želimo još mnogo interesatnih radova i nadamo se da ćemo se družiti uživo sa kolažima na nekoj od izložbi.

Birdman: Neprihvatljiva težina prolaznosti

August 3, 2015, 1:24 pm

≫ Next: M.E.C.E. parodirale MC Hammera

≪ Previous: Kolažni kaleidoskop snova Marijane Knežev

$

0

0

Analiza filma “Čovek ptica” / Birdman (2014)

režija i scenario: Alejandro González Iñárritu
 

 

Kritika savremenog doba i najava njegove propasti kroz život čoveka, ne čoveka-ptice, u kome narcisoidno pokušava da se otarasi straha od starosti, smrti i zaborava polazi ne od njegove glumačke profesije već od celebrity kulture i faktora popularnosti čija su se sredstva u posednjoj deceniji umnožila, ali i koja su promenila pravila igre. Glavni lik kao glumac ne prolazi kroz aktivnu identifikaciju (već naprotiv, od iste beži izbegavajući suočavanje sa sobom), a svoju histeričnu crtu ličnosti ispoljava u stvarnom svetu. Pozicioniranje Rigana Tomsona (Majkl Kiton) moguće je odrediti preko njegove superiornosti u odnosu na nedovoljno dobrog glumca u prvoj postavci predstave i odnosu prema zameni koja dolazi na njegovo mesto – priznatom i arogantnom Majku (Edvard Norton). Sukob pozorišta i filma kroz sukob Majka i Rigana pravi paralelu u sferi umetnosti definišući granicu između holivudske egocentrične tendencije “written, directed and starring” i prostora koji zahteva verodostojnost, produhovljenost i originalnost. Ali, ni pozorišan svet nije ostao pošteđen osude prvenstveno prema malicioznim brodvejskim kritičarima kao jedinih poznavalaca prave umetnosti, kao ni “obična” publika neznalica koja je rediteljskim rešenjem mogla videti svoj odraz u kadru nalik efektu ogledala u bioskopskim salama. Reditelj Alehandro Gonzales Injaritu poznat po svojim filmovima “Pasji život”, “21 gram” i “Vavilon”, uspeo je da prenese svoj dinstinktivan rukopis i u ovom filmu, za šta je i nagrađen Oskarom.

Treš film uokviru filma, pravi “Birdman” film nalik Mikeovom “Zebramen”-u u boljoj produkciji, balasnira u mogućnosti uspešnosti takvog ostvarenja, ali je podkovan ponovnim popularizovanjem superheroja i novim generacijama grafičkih novela koje su uzdigle filmske zvezde u roli Ajronmena, Tora, Betmena pa sve do Entmena. Metafilmičnost se prenosi i na Majkl Kitona koji je sam kao i lik u filmu, zaboravljena ikona superherojskog filma imajući na umu njegovu ulogu Bartonovog Betmena iz koje proizilazi identifikacija publike sa filmom i težina (odnosno lakoća) njegovog postojanja. Birdmen postoji unutar uma lika kao progoniteljski deo prošlosti i stvara betmenovski podeljenu ličnost, u realnosti mentalnu formaciju sa kojom se heroj sukobljava i bori. Prepuštanje kontrole dovodi do karikiranja zaštitnog znaka heroja (ptičjeg krika) i naglašenih scena akcija koje potvrđuju ideju o gledaocu koji želi akciju a ne “depresivno, filozofsko proseravanje”- ono što će postati razlog zbog kojeg je Rigan, kao predstavnik te tendencije, osuđen za kulturološki genocid od strane ljudi čiju afirmaciju i poštovanje želi da pridobije svojim konačnim, istinskim umetničkim doprinosom. Ironija je u samom izboru adaptacije, nepretenciozne kratke priče Rejmonda Karvera o običnim ljudima i intimnim razgovorima što pojačava apsurd u dokazivanju autentičnosti glavnog junaka koji će svoju intelektualnu nesposobnost nadomestiti neočekivanom vrlinom neznanja, a zatim i dobiti masku kao priznanje za kojim je vapio i postati čovek-ptica. “Pucao je sebi u usta. Ali i to je zabrljao”, kako je napisao Karver, a scenaristi postavili u filmu. Ta greška kao potvrda neznanja od predstave pravi performans koji bi se, u ovom slučaju, izveo samo jednom, ali bi dobio mogućnost da oponašanje u teatru zameni doslovnim ponašanjem o kojem kada govorimo o umetnosti znači banalizaciju zbog emocionalnog i intelektualnog hendikepa. Čovek nije (p)tica,  kako se često govoreći o ovom filmu kritičari referišu na Makavejeva, on je daleko i od poetskog simbola i od Hičkokovih jata.

Film je snimljen u kontinuitetu kao određena koneksija između pozorišta i kinematografije, mizankadar spaja prostornu ograničenost teatra i vremenski tok drame, i poigrava se time nevidljivim rezovima u isti mah predstavljajući subjektivnu percepciju vremena glavnih junaka, ali se ipak ne udaljava od filma vizualnom stilizacijom i prolazima kroz  K(j)ubrikovske hodnike (ne samo u načinu snimanja već i u detalju oslikane šare na tepihu). Nasumično postavljeni udarci bubnjeva pojačavaju intenzitet napetosti dok se autentičnost Karverove priče dovodi u pitanje uskraćivanjem alkohola. U strahu da je nevoljen, nesposoban da pruži ljubav, zaboravljen i prolazan,  glavni lik dolazi do preispitivanja sopstvenog života i nedostatka empatije kroz tri ženska lika: ljubavnice, bivše žene i ćerke.

Gorko istinit, “Čovek ptica” je naizgled film o specifičnom junaku, ali ta posebnost nestaje u komparaciji sa ljudima, naročito u istoj profesiji, ali i u svakom čoveku koji preuzima ulogu zvezde sopstvenog života kroz iluzije savremenog sveta sa  istim strahovima. Jedino pitanje koje ostaje je o čemu govorimo kada govorimo o ljubavi i zašto prestajemo da pričamo o tome kada ponestane džina?

Vasilija Antonijević

M.E.C.E. parodirale MC Hammera

August 4, 2015, 6:20 am

≫ Next: Poznat kompletan program Lake Festa

≪ Previous: Birdman: Neprihvatljiva težina prolaznosti

$

0

0

Hard core/hip-hop sastav M.E.C.E. predstavili su spot za pesmu "Kentadžis" sa debi albuma “Ponekad i sunce ugreje pseću guzicu”. Radi se o parodiji na čuveni hit "Can't Touch This", sa šaljivim tekstom i scenama koje su snimljene na otvorenom bazenu uz dobar provod svih članova benda.

Poznat kompletan program Lake Festa

July 30, 2015, 10:46 pm

≫ Next: KORPIKLAANI i ARKONA sa gostima novembra u Beogradu

≪ Previous: M.E.C.E. parodirale MC Hammera

$

0

0

Pripreme za peto izdanje nikšićkog Lake festivala su uveliko u toku, i kao što već znate za 6 dana koliko festival traje očekuje vas čak 42 benda koja će nastupiti na dve bine. Festival će se održati od 11. do 16. avgusta. Prva tri dana na graskoj bini koja je smeštena na platou Doma revolucije nastupiće 21 sastav, a program predvode bendovi kao što su Deca Apokalipse, Samostalni referenti i Stereo Banana.

Nakon ta tri dana, centralni događaj se seli na prostor pored jezera Krupac gde na red dolaze veliki revijalni sastavi kao što su Guano Apes, Goblini, Riblja Čorba, Orthodox Celts, Mortal Kombat i mnogi drugi. Kompletan program i satnicu možete videti ispod.

Trodnevne ulaznice za festival staju 25€, dok dnevnu ulaznicu možete kupiti po ceni od 10€ i možete ih naći na sledećim mestima: NK pub (Nikšić), Montenegro pub (Podgorica), kao i putem Entria i Eventima.

KORPIKLAANI i ARKONA sa gostima novembra u Beogradu

August 1, 2015, 1:00 pm

≫ Next: Khors i Apostate u Novom Sadu

≪ Previous: Poznat kompletan program Lake Festa

$

0

0

MH Concerts & Serbian Hellbangers
ponosno predstavljaju:

KORPIKLAANI + ARKONA + gosti

Live – 6.11.2015. Dom Omladine, Beograd– 20h

https://www.facebook.com/events/940874285970750/

Jedan od vodećih folk metal bendova, finski KORPIKLAANI kreće na novu evropsku turneju, a u okviru iste će posetiti i beogradski Dom omladine  27. oktobra. Bendu će ovo biti prvi dolazak na domaći teren tako da je fanovima zagarantovan ozbiljan spektakl. KORPIKLAANI su nedavno objavili svoj novi, deveti po redu album pod nazivom Noita za Nuclear Blast Records.  

Specijalni gosti na turneji biće niko drugi nego ruski pagan/folk metal bend ARKONA, koji su miljenici domaće publike i čiji koncerti kod nas obiluju posebnim emotivnim nabojem. ARKONA i dalje promoviše svoj aktuelni studijski album Yav objavljen prošle godine za Napalm Records, i na kome se nalazi sada već čuvena pesma Serbia koju je bend posvetio našoj zemlji.

ulaznice:

- akcija do 20. avgusta = 1.800din

- pretprodaja = 2.300din

- na dan koncerta = 2.900din

Khors i Apostate u Novom Sadu

August 1, 2015, 1:32 pm

≫ Next: Dojo - Endings EP

≪ Previous: KORPIKLAANI i ARKONA sa gostima novembra u Beogradu

$

0

0

KHORS + APOSTATE + domaća podrška

Live – 07. 11. 2015. The Quarter, Novi Sad– 20h

https://www.facebook.com/events/423406144513121/

KHORS su se kroz godine upornog rada i boravka na sceni iskristalisali kao jedan od najaktivnijih i najkvalitetnijih Istočno evropskih underground Black Pagan Metal bendova, što dokazuje i njihov najnoviji, šesti po redu studijski album koji je objavljen za legendarnu etiketu Candlelight Records. Nakon više neuspelih pokušaja u proteklih par godina bend će konačno nastupiti pred našom publikom.

Isto veče fanovi će moći da uživaju i u pravom Doom Death Metal zvuku pošto su specijalni gosti na turneji veterani ovog pravca iz Ukrajine, APOSTATE koji su svoj rad započeli još davne 1993. godine. Bend će takođe promovisati svoj najnoviji studijski album obavljen ove godine.

U narednom periodu objavićemo domaću podršku koja će se pridružiti ovim odličnim bendovima.

UNDERGROUND NEMA ALTERNATIVU!

Ulaznice u prodaji od 01. septembra u Mungosu i Felixu:

- pretprodaja = 500din

- na dan koncerta = 800din

---

Dojo - Endings EP

August 5, 2015, 3:06 pm

≫ Next: Kako sam postao... (uvod u serijal kolumni)

≪ Previous: Khors i Apostate u Novom Sadu

$

0

0

Dunja Dačić je novosadska kantautorka, a svira pod umetničkim pseudonimom Dojo. EP Endigs sadrži tri minimalističke, akustične, lo-fi kompozicije, koje odišu turobnom i teškom atmosferom. Atmosfera je teška, ali se oseti da je oslobođena tereta. Oseti se rastrzanost čovekovog duha između tame i svetla, između želja i moranja.

Pevanja povremeno priziva indijske melodije, dok su instrumenti okrenuti istočnjačkim zvucima, kroz konstantnu repeticiju jednostavnih mantri. Ovaj EP bi takođe mogao da bude adekvatan soundtrack za kakav eksperimentalan film, a ukoliko bi numere bile upotrebljene na pravim mestima, efekat bi bio potpun. Uzmimo u obzir horor film Insidious iz 2010. godine, kroz koji se provlače takođe svega tri numere, na pravim mestima.

Lirika je ciklična, teži ka ponavljanju istih motiva, dok poruka ostaje skrivena. Jednostavnost ne čini problem, jer je sve podređeno minimalizmu, pa su tako i tekstovi ogoljeni, laki, bez preterivanja i teških reči. Reči su ispevane mekano, tečno i nesigurno, čak uplašeno, kao da su pevane pored bolesnika koji spava, dok bi njegovo buđenje glasnim pevanjem izazvalo samo još veći bol.

Ovo nije muzika za sve prilike, čak ni za svakog slušaoca. Moram priznati da sam dosta teško preslušao tri numere, jer iako imaju lakoću i providnu finoću, ipak svojim zvukom vrlo snažno guraju i pritiskaju telo i osećaje. Numere nikako nisu za slušanje onda kada se nema šta slušati, već ih je najbolje slušati noću, i to tiho, pred spavanje, kao rasterećenje od teških misli i opterećenje nekim drugim težinama.

Tihomir Škara

Kako sam postao... (uvod u serijal kolumni)

August 5, 2015, 3:07 pm

≫ Next: Spomenik Majkl Džeksonu: Odavanje pošte kulturi koje nema

≪ Previous: Dojo - Endings EP

$

0

0

Izuzetno nam je drago da danas možemo da najavimo i ukratko predstavimo novu rubriku na našem sajtu pod imenom „Kako sam postao...“.

Svako novo izdanje rubrike ispuniće muzičari, filmski i strip autori, pisci i ljudi sa naše kulturne scene. Oni će u autorskim kolumnama otkrivati koji su to muzički albumi, filmovi, stripovi, knjige, i događaji najviše uticali na njih i formirali ih u ličnosti kakve jesu danas.

Želja nam je da ove ljude prikažemo na jedan drugačiji, neobičniji način, iz jednog drugog, ličnijeg ugla.

Ostanite uz nas jer njihove priče kreću vrlo uskoro...

1. ?

Spomenik Majkl Džeksonu: Odavanje pošte kulturi koje nema

August 6, 2015, 2:18 pm

≫ Next: Testet ölt: Jedinstvo suprotnosti

≪ Previous: Kako sam postao... (uvod u serijal kolumni)

$

0

0

Domaća kinematografija, prosto, mora da postoji.
Ne, loše sam ovo napisao. Zna se šta se jedino MORA u životu,  daleko bilo, a domaća kinematografija bi, eto, TREBALO da postoji.

Kao protivteža opštoj poplavi nekulture, prema kojoj su one poplave od maja prošle godine tek blaga izlivanja vode iz korita, kao fenjer u tunelu gde vozova odavno nema – ali kao da nema ni izlaza na njegovom kraju.

Kao što je bitno da postoji i neka, kakva-takva, urbana muzička scena. Kao što je bitno literarno izdavaštvo u zemlji sa velikim brojem funkcionalno nepismenih. Bitno je i što ovaj klinac sa sprata ispod mene i dalje uporno pokušava da odsvira na gitari onaj napaljivi, a pomalo tupavi rif iz “Eye of the Tiger”. Pokušava tek nekih godinu dana, ali još nije prešao na “Leksington” bend, ili kako se to već zove – a i to je nešto.
Klinci koji uče da crtaju grafite na oronulim zidovima doma kulture, i oni su bitni. Ne one vulgarnosti, već slike Dilana i Gruča, Bowie-a i Chaplina. Osvanuo je nedavno i Axl Rose, iz vremena kad nije ličio na teretni voz, eto blage rime.

Kakve veze imaju opisi mog komšiluka sa filmom Darka Lungulova?
Pa, siguran sam da bi Darko razumeo ovakav uvod.
Dakle, film, kao umetnost,  kod nas liči na bivšeg fudbalskog asa, koji sad provodi dane u seoskoj kafani i za par piva priča kako je mogao da igra u “Barseloni”. “Nedostatak sredstava” se tu uvek javlja kao jedno od mogućih objašnjenja zašto nam filmovi liče na tog bivšeg fudbalskog, a sada kafanskog asa.
U zemlji u kojoj se većina ljudi tek maglovito seća da imaju nekog ministra kulture, i to mahom kao nekog ko ima trofaznu frizuru i maše dirigentskim štapićem, svaki autorski rad na polju umetnosti mora da bude ispoštovan.
Dakle...

“Spomenik Majklu Džeksonu” je priča smeštena u mali, vukojebni grad negde u Srbiji. Većina kadrova podseća na onu emisiju “Zadnja Kuća Srbija”, mnogo više nego na igrani film.
Lokalni “brica”, Marko (solidno tumačenje Borisa Milivojevića), želi da vrati nekako svoju još malo pa bivšu ženu Ljubinku (odlična Nataša Tapušković), i učini nešto za svoj grad.  Sveprisutni Dragan Bjelogrlić tumači prevremeno penzionisanog majora avijacije, Dušana, koji održava davno opusteli lokalni aerodrom.
Svima njima nedostaju samo majice sa natpisom “Tranzicioni Luzeri”.
Ljubinki se smeši odlazak u Nemačku i udaja zbog papira za nekog Ota, dok radi u kladionici gde je sede glave (jer mladih u tom mestu nema) čekaju pre početka radnog vremena, uz komentare tipa “požuri, Ljubinka, počeše Englezi”.
Branislav Trifunović, u ulozi ljigavog predsednika opštine (ovo je pleonazam: SVAKI predsednik opštine u Srbiji je ljigav) želi da onemogući sprovođenje u delo bizarne Markove ideje koja bi mogla da privuče turiste u njihovo mesto – ideje o izgradnji spomenika “kralju popa”, Majklu Džeksonu.
Sve se to događa neposredno pre smrti ovog pevača.

Srbija, zemlja u kojoj je podignut spomenik Rokiju Balboi, a potpisnik ovog teksta ima ideju da se isti podigne i Zagoru, u centru Obrenovca, idealno je mesto za ovakve očajničke pokušaje da se kapital sa strane, putem turizma, ulije u nju.
Ovde je život ionako davno postao nešto nadrealno, oslonjeno na sećanja o slavnoj prošlosti i preplašeno neizvesnom budućnošću u koju nas vode slepci.
Lungulov to sjajno kadrira, i vodi priču ka, na žalost, očekivano tragičnom kraju. Nema mesta snovima, ne ovde, čak ni kad se radi o snu jedne devojčice vezane za invalidska kolica, kojoj je Majkl Džekson jedino svetlo i svrha postojanja.

Toni Mihajlovski standardno dobro glumi Makedonca koji treba da izlije spomenik u bronzi, sakupljenoj sa otpada. On je zadužen za ne baš česte duhovite scene u filmu.
To je jedna od par stvari koje mi se baš nisu dopale u njemu. Sižejna linija filma otvara brojne mogućnosti za iskričavost našeg karakterističnog, endemskog humora, a tu kartu radnici na filmu nisu dovoljno iskoristili.
Možda im to nije ni bila namera. Režiser je film posvetio svom ocu, a etiketa “komedije” je verovatno trebalo da bude prelepljena onom koja objavljuje “drama”.
Ne sviđa mi se ni uporno insistriranje domaćih autora na tragičnom završetku, kao da jedino takav nosi u sebi poruku i poentu dela.

To je, naravno, moje lično mišljenje. Ne znači da se vama, ako ga niste već gledali, neće ni dopasti.
Ne mora svako delo ni da izaziva „pro” i “contra” rasprave niti podele.
Nekad je dovoljno da delo učini da se konzument istog ZAMISLI.
O tome gde živi, recimo.
Bronzana statua “kralja popa”, u zemlji koja nestaje, bi mogla da bude vrhunska, urlajuće sarkastična a nema metafora tog i takvog života.

Milan Katić

Testet ölt: Jedinstvo suprotnosti

August 6, 2015, 2:19 pm

≫ Next: Dan Simmons: Black Hills

≪ Previous: Spomenik Majkl Džeksonu: Odavanje pošte kulturi koje nema

$

0

0

Poslednjeg dana jula smo bili u prilici da posetimo Temerin i da u ovoj bačkoj varoši pogledamo nastup temerinskog benda Testet ölt. Ova grupa je sklopu promotivnih aktivnosti vezanih za njihov novi - drugi po redu - album Wellness nastupila u temerinskom klubu Flying Dutchman zajedno sa bendom Nastrom iz Kovačice. Susret sa gitaristom grupe Laslom smo osim za druženje iskoristili i za ovaj intervju, kojim smo pokušali da čitaocima Helly Cherry Webzina predstavimo sve aspekte stvaralaštva ovog veoma zanimljivog srpskog tj. vojvođanskog underground benda ...

HC: Za početak, šta znači Testet ölt, bukvalno ali pre svega u odnosu na značenje koje ste vi hteli da ovo ime da vašem bendu, muzici ...

Tö: Testet ölt je igra reči sa dva suprotna značenja koja se dopunjavaju. Ime znači otelotvoruje se, realizuje se (nešto), a kao sintagma obe reči zajedno bukvalno znače obrnuto: „ubio je telo“ ili „uništio je telo“, u prošlom vremenu i bukvalno „telo“ - koja se praktično ne može uništiti jer je već beživotno, uništeno, telo bez duše. Asocijacija na apsurdnost bitisanja u današnjim sistemima vrednosti u kome obitavaju zombiji, roboti i monstrumi, ljudi bez ljudskog lika i kojima je materijalna vrednost postao sam bog. Taj dualizam u imenu asocira na celokupnost, celovitost: realizacija i destrukcija, sunce i mesec, jin i jang ako želimo. I pošto se radi o dva značenja samim tim i interpretacija imena zavisi od tačke gledišta slušaoca. Otvorena je. Slušalac ima aktivnu ulogu u i interpretaciji imena benda, pa tako i u slušanju same muzike. Moramo se aktivirati, na što više nivoa - to je otprilike poruka imena Testet ölt. 

HC: Delujete u tom nekom rock and roll domenu - psihodelični post rock, bučni art rock recimo - ali svirate instrumentalnu muziku, što znači da vaša publika nema tu udobnost da joj je olakšano shvatanje pesama kroz tekstove, kako ste odlučili da se posvetite toj vrsti muzičkog izraza? 

Tö: Klavijaturista sa kojim sam počeo da radim zajedno pre nekih 6-7 godina i ja smo potekli iz različitih muzičkih priča ali su nam eksperimentalne forme i post-rock bile zajedničke tačke, pa smo odatle krenuli sa radom. A obe te forme su instrumentalne. 

HC: Ko su članovi benda Testet ölt - ne samo imena nego u smislu koja su njihova ranija iskustva, u kojim bendovima su svirali pre Testet ölt i gde još sviraju sada? Ti si recimo nekad davno svirao u bendu Best Before a sada si i deo projekta Ex You ...

Tö: Akoš Cini je klavijaturista koji je svirao u nekim metal bendovima u Bečeju, Nenad Stupar, lokalna temerinska zvezda grajnda svira bubnjeve, a na bas gitari je Saša Bojić, ko je bio dugogodišnji član temerinskog alternativnog rok sastava Bambu ranije, a i on pliva u tim metal, progrock vodama kao i ostala dvojica. A ja sam svirao u nekoliko bendova od kraja devedestih do danas koji su u suštini sve tako klackali između (pank) roka i eksperimentalnijih, slobodnijih formi. Ta dva pola inače imaju jako puno zajedničkog, nasuprot onoga kako se čini na prvi pogled. Oba se formiraju oko pojmova slobode, otvorenosti, avangardnog nasleđa, progresivnosti i bunta, od estetskog do političkog, da napomenem i to pošto si naveo neke bendove u pitanju koji imaju veze sa mnom.

HC: Na albumu Wellness ste obradili pesmu Shadowplay od Joy Division, koji su ostali bitniji (muzički i vanmuzički) uticaji na vaš zvuk i pristup muzici? 

Tö: Uticaji su razni, što može da bude dobro a može i da bude krajnje opasno i da ispadne loše, ako ne možeš ili ne znaš kontrolisati te krajnosti. Sa jedne strane to post-rock i post-punk nasleđe, engleska, američka i nemačka psihodelija šezdesetih i sedamdesetih, a sa druge strane te avangardne crte, experimentalnost i improvizacija u muzici i umetnosti. 

HC: Iza vas su dva albuma između kojih su protekle tri godine, kako bi uporedio Wellness (2015) sa prethodnim izdanjem Testet ölt (2012)? U kom pravcu se band razvio u odnosu na početne ideje?

Tö: Mislim da je zvuk benda postao malo žešći zadnjih godina, naspram naše muzike na početku. A opet ljudi koji nas prate od početka, koji su uglavnom naši drugari i još nekoliko njih koji su čuli nas preko neta,  kažu da su pesme drugačije na Wellness-u od prvog albuma, ali se isto „čuje“ da smo to mi. Postoji neki naš šmek u zvuku koji se čuje, svejedno da li sviramo obradu ili naše stvari, što je sasvim u redu po meni. Od psihodelije u zadnje vreme cela priča se kreće ka nekom art pank ili art rock pravcu, kako si i ti gore naveo, a to sam sad napomenuo jer su više ljudi u zadnjih nekoliko meseci definisali našu svirku kao i ti: art rock ili progresivni pank, nakon što su nas čuli uživo, što je isto u redu. Nama je sve u redu u suštini samo da uspemo realizovati naše ideje, ionako će se sve to manje-više ostati underground, nevezano od etikete.     

HC: Iako ste iz Temerina, oba albuma ste snimali u Subotici ("Studio Balans", 2011. i "Studio 11", 2014.), kakva su vaša iskustva sa radom u studiju i kakvu ste saradnju  imali sa producientima-snimateljima?

Tö: Do sada je bilo sve u najboljem redu što se snimanja tiče. U suštini razmišljali smo o nekim novosadskim i subotičkim varijantama pa je na kraju ipak subotička ispala jeftinija. Finansijski su razlozi, naravno, kako to najčešće bude...  A za ovaj drugi album što smo snimili prošle zime su uradjeni samo bubnjevi kod naših drugara u "Studio 11", a ostalo je snimljeno kod mene u mom skromnom „studiju“.

HC: Zanimljivo je to što iako svirate instrumentalnu muziku, nazivi vaših pesama upućuju na to da iza pesme stoji nešto šire, neka drukčija inspiracija. Na primer  imate pesmu Slavoj koja referiše na slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka, ili pesmu Radomir Konstantinović (takođe filozof, autor dela Filozofija palanke, duhovni otac  tzv. druge Srbije)... Kako prenosite tu vrstu (literarne, filozofske, konceptualne) inspiracije u zvuk tj. efektnu pesmu od 5 ili 10 minuta koja treba da natera ljude da to skontaju u zadimljenoj koncertnoj sali? Jer vaša muzika nimalo nije laka, spora ili kontemplativna, nego je baš energična ...

Tö: Muzika jeste energična uživo, a u isto vreme su pesme i duže od nekog proseka jer generalno svaka stvar je kratka priča po sebi koja ima svoju narativnu nit. Nazivi pesama su asocijativni i simbolični. Tražimo neke nazive koji su dovoljno široki da mogu da pokriju jednu celokupnu priču koja se priča svirajući u 5-6 ili 10 minuta. Naslovi praktično imaju funkciju da teraju tu interepretaciju u neki kolosek kod slušaoca da bi olakšali proces razumevanja, davanja nekog smisla u toku slušanja. Tako pričamo i o radomirima i slavojima, a u isto vreme i o rekama, i mostovima i zvezdama i nomadima i univerzumu i trešu, i tako dalje i tako bliže. Fokusiramo na obe strane priče, to ja ta težnja ka celovitosti, dualizam, 2 u 1. Na šta u suštini asocira i ime benda o čemu smo ranije pričali. A književna su nam inspiracija Bela Hamvaš i Miki Maus, a filozofska Isus Hrist, Karl Marks, Kim Džong Un i Kim Kardašijan. A konceptulne inspiracije su nam Viktor Orban i Aleksandar Vučić. 

HC: Zanimljivo je da ste album Wellness izdali i na CD-u (omot je radila Ana Rodić). Kako vam se čini ova priča sa potpunim preseljenjem izdavaštva na internet tj. odumiranjem i nestankom fizičkih albuma, kao i ova praksa bendova da (najčešće samo forme radi) izdaju svoje albume na vinilu ili čak kaseti? 

Tö: Pre desetak godina su bile intenzivne, žustre polemike po svakakvim platformama kako će sad nestati fizički medij i sve će internet da proguta i svi ćemo lebdeti u nekoj virtualnoj stvarnosti. To se u neku ruku i događa, ali nije sve crno-belo ni u ovoj priči. Jeste da su ogromne razlike nastale u izdavaštvu naspram recimo devedesetih, ali nekako ne verujem u to da će fizička izdanja ikada nestati. I ja sam kolekcionar vinila na primer, i skoro sam uzeo jedan odlični kasetni dek, što je nekome srednji vek, a meni je uživancija gledati i uživati na kraju krajeva i u umetnosti omota ploča, diskova i kaseta dok ih slušam. To daje jednu dodatnu dimenziju fizičkom izdanju što digitalni nikada neće posedovati. A o samom zvuku fizičkog medija nismo ni pričali... Evo da ne odem tako daleko, uskoro će drugi album benda Ex You izaći i onlajn i na kaseti, što je meni odlično. Skoro sam gledao neki dokumentarac kako Thurston Moore i Mats Gustafsson u nekom podrumu jedne prodavnice ploča u Švedskoj biraju, traže, zezaju se oko nagomilanih kutija punih ploča i singlica, i Thurston Moore priča kako po njemu cela ta digitalna revolucija u smislu izdavaštva ubija suštinu muzike, kako  je sve to aritmetika i matematika, a sam život, pa samim tim i muzika je nešto sasvim drugo. Sva ta muzika što na koncertima uživo doživljavamo malo veze imaju sa tim perfektim digitalnim izdanjima koje slušamo. I mislim da je u pravu. To nije nikakava hipsterizacija stvari kako bi to današnji mladi rekli. Jednostvano imamo dve forme, digitalnu koja je brža, dostupnija, lakša, jasnija, čistija, itd., a ploča, cd i kaseta su neke skroz druge dimenzije koje imaju svoje čari. I nikako ih ne treba staviti u hierarhijski odnos. Jer očigledno jedan medij ima neke osobine koja drugi nema, a drugi ima neke dobre strane koja ovaj prvi nikada neće posedovati. Samim tim danas mislim da se može slobodno konstatovati da su obe forme važne, pa dok bude interneta i bendkepova i saundklaudova biće i vinila i diskova i kaseta, na svu sreću svih nas koji volimo muziku. A naravno opet, nisam vidovit, možda nisam u pravu, videćemo, ali nadam se da će ostati i fizička i digitalna forma tu gde jesu još neko duže vreme.

HC: Vidim da ste dosta svirali i u Mađarskoj, pa kako bi uporedio sve aspekte nastupanja uživo kod nas sa onima u Mađarskoj - od organizacije koncerata-festivala do publike koja dolazi da pogleda bendove...

Tö: Te svirke po Mađarskoj je sasvim identična priča kao i u Srbiji, barem što se našeg benda tiče. U Mađarskoj se najčešće svira u malim klubovima većih gradova kao što su Pešta, Segedin ili Debrecen. Na sva ta mesta gde sviramo su uglavnom organizatori naši drugari i poznanici. Publika je uglavnom ista kao i ovde, malobrojna i drugarska. I sve nam se više čini da što su nam manja mesta za nastup to su bolje svirke generalno. I dobro je da je tako. Primera radi sad smo skoro bili na nekom festivalu u Budimpešti koji je trajao dva dana, mi smo svirali u petak, i bukvalno nije bilo nikog. Bilo je nekoliko dobrih bendova i nije bilo publike uopšte. Bili su samo naši drugari u publici na našoj svirci, pa je žurka pre i posle koncerta bila odlična naravno, ali eto, festival je bio kompletni očaj. A sutradan smo se vratili i imali svirku u "Studio 11", na malom mestu okruženi odličnim ljudima, i bilo je fenomenalno. I to je i suština priče. 

HC: Trenutno poromovišete novi album, pa kada i gde možemo pogledati Testet ölt uživo, ima li koncerata koje sada možeš najaviti?

Tö: Sviraćemo sad u avgustu na jednom malom i simpatičnom festivalu ovde u Vojvodini u mestu Orom, a za jesen imamo neke planove, ali nije još ništa konkretno. 

foto: Testet ölt, Janko Takač, Black Syrup
Sa Laslom razgovarao Janko Takač

Dan Simmons: Black Hills

August 7, 2015, 11:20 am

≫ Next: Pop art Boška Šabazovića

≪ Previous: Testet ölt: Jedinstvo suprotnosti

$

0

0

Dan Simmons je pisac čiji me svaki novi roman ostavlja u iskrenom divljenju i temeljitoj opčaranosti. Razloga za to ima mnogo, naravno, ali tu je zasigurno najzaslužnija Simmonsova sposobnost da glatko i beskrvno ušije istorijsku faktografiju u prozu svakog žanra koga se lati. Bilo da je reč o žanru horora u njegovom romanu The Terror, o futurološkom SFu iz romana Flashback, ili o fiktivnoj pozadini istorijskog kurioziteta oko Dickensovog poslednjeg, nezavršenog dela u romanu Drood, sama količina pripreme i istraživanja činjenica je istinski zadivljujuća. A Black Hills je roman koji tu briljira možda najviše do sada, pošto je reč o naraciji koja obuhvata sedam decenija okrutnog i tragičnog perioda američke istorije u kojima se brutalno i nesmiljeno zatirala urođenička kultura indijanskih plemena.

Roman se otvara legendarnom bitkom poznatom kao The Battle of Little Bighorn, među Sijuksima poznatoj i kao Bitka na Masnoj Travi, u kojoj je poginuo i general američke vojske George Armstrong Custer. Paha Sapa - tada jedanaestogodišnji Sijuks čije ime na Lakota jeziku upravo i znači "Crna Brda" - vrebao je poprište bitke u nadi da će ugrabiti priliku za obavljanje rituala kojim Lakote dečaci postaju muškarci. Paha Sapa je već tada znao da nije rođen da bude neustrašiv ratnik poput Besnog Konja ili Bika Koji Sedi, ali je dovoljno znao o junaštvu da proceni kako mu za ritual treba upravo takav suparnik, i u tu svrhu odabrao je krupnog i ćelavog američkog vojnika, nedvosmisleno rešenog da se bori do poslednje kapi krvi. Ali, u sveopštoj gunguli konja i ljudi, metaka i strela, krvi i creva, Paha Sapa je izgubio palicu kojom je trebalo da udari odabranog neprijatelja, pa je na kraju ritual morao da obavi rukom. Sam taj čin je svakako imao još i veću junačku vrednost od planiranog udarca palicom, ali je ujedno imao i krajnje neplaniran rezultat: u trenutku kada je položio dlan na grudi izranjavanog američkog vojnika, Paha Sapa je osetio duh umirućeg belca kako nezaustavljivo nasrće kroz dlan i nastanjuje se u njegovom, Paha Sapinom, telu.

Idućih šest decenija svog života, Paha Sapa će provesti okupiran duhom američkog generala poznatog kao George Armstrong Custer.

Bezvoljno održavajući nečujne razgovore sa čovekom koji je doneo propast Sijuksima i ostalim plemenima, Paha Sapa će deliti misli i sećanja kako mrtvih, tako i živih prijatelja i neprijatelja jednako. Bilo telom ili duhom, Paha Sapa će prisustvovati klanju i zatiranju svog naroda, prisustvovaće sistematskim uništenjima kako bufala, tako i jezika i kulture iz koje je potekao. Postaće Wičasa Wakan, šaman kojem duhovi praoca nude vizije kako budućnosti tako i prošlosti, i biće svedok sveukupnom uništenju kojeg su Wasichu, beli ljudi, doneli njegovom i ostalim indijanskim plemenima. Nesmiljeni Wakan Tanka i Šest Praočeva Lakota Sijuksa poslaće mu bezbroj vizija u kojima će videti ne samo užasavajuću budućnost indijanskih plemena, nego i svaku pojedinačnu propast ljudi koje je poznavao i voleo, tu uključujući i sopstvenu ženu i sina. I nakon tih šezdeset godina patnje, sopstvene i tuđe, Paga Sapa će se zateći kao saučesnik na poslednjem od svih skrnavljenja Lakota svetinja: zateći će se kao miner na projektu Rašmor. Rašmor skulptura je pravljena na mramoru upravo Crnih Brda, ili tačnije, na mramoru šest svetih vrhova Paha Sapa planine, u kojima je obitavalo Šest Praoca Lakota Sijuksa. Zgromljen sopstvenom smrtonosnom bolešću kao i decenijama gubitaka svog plemena i naroda, Paha Sapa najzad skuplja dovoljno snage za poslednji čin osvete nad belcima i sudbinom uopšte - postavlja niz strateški lociranih naboja dinamita u nameri da digne u vazduh Rašmor skulpturu, vrhove njegovih voljenih Crnih Brda i nekolicinu značajnih belaca, koji bi se zatekli uokolo, tu uključujući i autora skulptura, Gutsona Borgluma i samog američkog predsednika F.D. Ruzvelta.

Kada se 1990te pojavila brižljiva ekranizacija M. Blakeovog romana Dances with Wolves, film je dočekan i od publike i od kritike kao "kulturno, istorijski i estetski izuzetno svedočanstvo o Lakota Sijuksima". Costner se trudio (a u nekoj meri i uspeo) da razbije stereotipe kojima je američka pop-kultura svetu predstavila ne samo Lakota Sijukse nego i ostala indijanska plemena. Pa ipak, kontroverzni Oglala Sijuks Russell Means se silno izrugao filmu, prozivajući ga kao još jedno belačko falsifikovanje urođeničke kulture, mada ovaj put rađeno iz benignih, dobrostivih namera. Costner je, naime, kao savetnika za Lakota jezik i običaje imao Lakota indijanku, očigledno nesvesan činjenice da Lakota jezik ima svoju "mušku" i "žensku" govornu varijantu. U svetlu tragične sudbine američkih indijanaca, razumljiv je Rassellov prezir za filmsku verziju Lakota ratnika koji izgovaraju dijalog u "ženskoj" varijanti jezika… u hijerarhiji kulturološkog zatiranja, i za manje rangirane uvrede su padale glave, štono bi se reklo. Simmons je zato krajnje svestan rizika u koji se upušta i svestan je delikatnosti teme u njenom istorijskom, društvenom, kulturološkom, civilizacijskom i, najzad, ljudskom kontekstu: faktografija je zato besprekorna a sve primese melodrame su eliminisane ili dezinfikovane u samom začetku, tako da je proza brutalno iskrena u svoj svojoj visoko brušenoj dijamantskoj briljantnosti. U Crnim Brdima ništa nije idealizovano niti trivijalizovano, bilo da se radi o Lakota gubicima ili o besramnom američkom lebensraum mentalitetu. Crna Brda se ne ustručavaju da priznaju kako je bezobzirna brutalnost svojstvena upravo i jedino čoveku, pa ma koje on bio boje kože, baš kao što je upravo civilizaciji svojstveno licemerje suptilne, naizgled humane i beskrvne eliminacije slabijeg protivnika. Da bi nepoželjnu kulturu potpuno eliminisali, zaista nije neophodno da fizički eliminirate svakog pojedinog njenog pripadnika, pa čak ni većinu - dovoljno je da kulturi oduzmete identitet, i ostavite je da sama lipše u mračnom uglu društvene nezainteresiranosti. A kako identitet kulture uglavnom počiva u jeziku i običajima, razumljivo je da se najveća borba za opstanak vodi upravo oko odbrane istih. U tom smislu, Crna Brda su sve ono što su Dances with Wolves trebali i mogli da budu, ali ipak nisu: Crna Brda su roman o kulturi koje danas skoro da više i nema, i o njenim ljudima znanim kao Lakota Sijuksi.

Glavnina zapleta Crnih Brda počiva na tragičnoj premisi poznatoj kao Kasandrino prokletstvo: u grčkoj mitologiji, Kasandra je bila Prijamova kećrka kojoj je Apolo podario dar proročanstva, ali ga kasnije iz osvete upario sa prokletstvom nemoći da ikoga ubedi u istinitost svojih predviđanja. Paha Sapa je zato prikazan kao tragični heroj čije znanje i poznavanje budućnosti opstaje upareno sa nemoći da tu budućnost bilo izbegne, bilo promeni: on je zato heyoka, sanjač, podanik Gromovitih Bića koja nalaze za shodno da mu u povremenim vizijama otkrivaju kako prošlost, tako i budućnost; kako njegovu ličnu, tako i njegovog naroda ili ljudi bliskih njemu. Iako je u svojim vizijama saznao i vreme i način smrti svoje žene i sina, Paha Sapa je bio nemoćan da ijednu od tih smrti makar i na kratko odgodi, a kamoli izbegne ili spreči. Gorčina koju takvo prokletstvo proizvodi u čoveka pojačana je ne samo i društvenom izolacijom, nego i dubokim osećanjem moralne obaveze koju takvo znanje neminovno sa sobom nosi. Paha Sapa je zato čovek na čija se pleća sručila tragedija celokupnog naroda, i njegov poriv za osvetom stoga biva razumljiv i van dometa zadovoljštine koju izvršenje osvete po pravilu donosi - on na kraju biva razumljiv i kao težnja da se sva patnja najzad okonča. U vreme kada Paha Sapa postavlja dinamit na Rašmor skulpture, on je uistinu rasposednut čovek: suprug mrtve žene i otac mrtvog jedinca, Paha Sapa je više no iko na planeti svestan kako mu je život bio potpuni promašaj - kako on, i pored svog znanja iz istinitih vizija o budućnosti, ipak nije uspeo ništa da spreči, ništa da poboljša i ništa da spase niti sačuva, pa čak ni plemensku relikviju koja mu je data na čuvanje.

I tu negde Simmons postaje neočekivano dobrostiv i nepredvidljivo optimističan, i to do mere u kojoj će završnica romana mnogim čitaocima izgledati kao pomalo nasilno utopijski izlazak iz mračnog, krvavog, brutalnog i beskompromisno beznadežnog košmara na koji smo toliko svikli da mu od milja i tepamo "civilizacija".

Kako god već bilo, ostaje predivno napisana dirljiva priča o gubitku i prokletstvu i očaju i nadi i svom onom finom tkanju koje od hominida pravi Prirodno Slobodna Ljudska Bića.

Toksha ake čante ista wacinyanktin ktelo, Paha Sapa.

Lidija Beatović

Pop art Boška Šabazovića

August 7, 2015, 1:27 pm

≫ Next: Kakva je budućnost Morinjske Gitarijade?

≪ Previous: Dan Simmons: Black Hills

$

0

0

Boško Šabazović rođen je 28. 07. 1992. god. u Boru, gde i sada živi. Student je Tehničkog fakulteta u Boru, odsek Inženjerski menadžment. Umetnošću se bavi od 2009. godine, i član je likovnog udruženja "Vane Živadinović". Učestvovao je na sedam kolektivnih izložbi. Tehnike sa kojima najčešće radi su ulje, akril i tuš. Njegovi radovi se mogu svrstati u Pop art. Taj pravac je izabrao zbog jakih i jasnih boja, neograničenih mogućnosti izražavanja kao i jasnih poruka koje Pop art kao takav pruža onome ko takvo delo posmatra. Trenutno je umetnost samo hobi, ali se nada da će u bliskoj budućnosti uspeti da ostvari neke ozbiljnije rezultate.

Kakva je budućnost Morinjske Gitarijade?

August 7, 2015, 11:45 pm

≫ Next: Priče o spotovima (10): Specijal

≪ Previous: Pop art Boška Šabazovića

$

0

0

Završena je deseta Morinjska Gitarijada (7.8.2915.). Molim Vas da dobro obratite pažnju na brojku. Deset. Deset godina da se ovaj mini primorski festival održava. Deseta godina da se održava na nogama i to zahvaljujući najviše gospodinu Vojislav Uljarević (i nekolicini entuzijasta) koji iz godine u godinu daju sve od sebe da se ova lokalna manifestacija ostvari i zadrži kontinuitet. I još jednom Vas molim da obratite pažnju na još jedan detalj: ovo je deseta u neprekinutom nizu gitarijada.

Ovogodišnja set lista je sadržala isključivo domaće bendove. Na binu su izašli Mangrove, Punkreas, Abzofran i Manitou. Međutim, za ovaj put bih se zadržao na samu organizaciju, ne i svirke. Krenimo od početka, od činjenica i odmah da serviram šok iznenađenje. Bina je mala na plaži ispred nekoliko kuća a vijest o gitarijadi je ove godine privukla cirka 150 ljudi. Činjenice ukazuju da nešto nije u redu i da treba naći što je, te kako to ispraviti.

Konstatacija problema, analiza problema i mogućnosti, plan akcije! Morinjska gitarijada je djelo entuzijasta i pretvorila se u svojevrsnu lokalnu legendu i prepoznatljiv događaj koji Morinj na mapu svijeta stavlja ne samo u kontekstu plažno relaksacionog turizma. Iz tog razloga, imperativ je da se održi na životu i da se obogati, proširi i poveća. U okvirima u kakvim je danas, budućnost Morinjske Gitarijade je vrlo neizvjesna. U razgovoru sa g. Uljarevićem, pojedinim prijateljima, i iz onoga što sam mogao da vidim, uložen je veliki trud i tu je iskrena želja da se gitarijada održi, ali su potrebne korjenite promjene da bi se i održala. Finansije su naravno najveći kamen spoticanja, ali kontra opštem mišljenju, uvjeren sam da dobrim planiranjem, upornošću i jednogodišnjom organizacijom je moguće i taj problem prevazići. Nakon deset godina, i vrabcima na grani je jasno da Morinjska Gitarijada nije manifestacija paravan, već iskreni kulturni događaj na alternativnoj muzičkoj sceni.

Postoje opcije ekspanzije i održavanja gitarijade. Želja je organizatora da se gitarijada ne izmješta u obližnje gradove sa većom infrastrukturom i tu ga podržavam i pozdravljam. Što je zabačenije to bolje. Em je avantura doći, em je mogućnost da nekome smeta manja, em je to lokalni patriotizam pokazan u najboljem mogućem svjetlu kroz jedan kulturni događaj. Strani turisti plaćaju basnoslovne cifre da bi vidjeli i doživjeli nešto poput Morinjske Gitarijade u drugim krajevima svijeta. Pa zašto ne bi onda i ovdje? Uočljivo je takođe da organizator želi da zadrži lokalni i ne pretjerano komercijalni karakter i to je odlična ideja. Tu se suprotstavlja opšti trend (liberalnog kapitalizma) da se sve širi i uvećava i da se izvuku maksimalni profiti. Ako profiti nisu ukalkulisani, niko niti želi da razgovara od organizaciji. Zato je potrebno naći neki prihvatljivi kompromis. Prostora za organizaciju ima, ali bi sama rganizacija, logistika, obezbjeđenje, te uslovi za muzičare i publiku morali biti veći i čvršći. Moguće je miješanje snaga sa nekim većim i festivalom sa iskustvom te izgrađenom logističkom bazom, npr Lake Fest koji se dokazao kao festiva koji gaji iste moralne vrijednosti, i da Morinjska Gitarijada bude prepoznatljiva cjelina u sklopu jedne veće slike. Ili organizacija NVO-a koji bi se isključivo bavio organizacijom kulturnih događaja Morinja gdje bi gitarijada bila centralna manifestacija. Bilo je tu još ideja i siguran sam da bi se kroz ozbiljan razgovor i konsultacije došlo do još mogućnosti i rješenja koje bi sponzori bili vrlo voljni saslušati i prihvatiti. Ako neće ovi sadašnji, naći će se oni koji hoće.

Opcije su mnoge i svaka ima svoju budućnost. Morinjska Gitarijada je postala jedan vrlo prepoznatljiv brend malog primorskog naselja koja ima neslućeni potencijal i važnost za samo mjesto, opštinu i širu okolinu i sada je na organizatorima da urade onaj naredni korak u evoluciji. Potrebno je održati i gajiti u svom rastu, a kakva je trenutna situacija, njen opstanak možda i nije diskutabilan, ali svakako se postavlja pitanje svrsishodnosti.

Nikola Franquelli

---

Priče o spotovima (10): Specijal

August 8, 2015, 12:06 am

≫ Next: Monteparadiso: Kralj ex-yu punk festivala

≪ Previous: Kakva je budućnost Morinjske Gitarijade?

$

0

0

Prošlo je više od deset sedmica od kada smo započeli seriju tekstova o spotovima, a sada smo stigli i do, na neki način jubilarne, desete epizode. U dosadašnjim tekstovima razmatrali smo kako u spoju video sadržaja i muzike dobijamo novo delo koje obogaćuje i nadilazi ideje iz pesme. Koliko taj spoj može da izazove snažan utisak u publici, najbolje se vidi u filmovima. Kao što postoje spotovi zbog kojih jednu pesmu upamtite u kontekstu videa, tako postoje filmovi u kojima je muzika iskorišćena tako upečatljivo da se uvek setite tog osećaja vezanog za scenu u kojoj je pesma, ona se javi poput fleš-beka. Ima kompozicija koje sam zavoleo preko slike u kojoj su je upotrebili, ima filmova koje sam zavoleo zbog pesme koju su iskoristili. Svaki Tarantinov film je kao dobar spot, ne možete da čujete „Stuck in the Middle With You“, a da ne pomislite na gosn. Plavog. Da je Van Gog živ, uveren sam da bi mu to bila omiljena pesma, baš zbog te scene iz filma.

U ovom tekstu pomenuću pet filmskih ostvarenja u koja su obeležena muzikom koja je upotrebljena u pojedinim scenama. Kao i u dosadašnjim tekstovima, pokušaću da ispričam priču o tome, a pošto je ovo jubilej, dajem sebi slobodu, pa ne zamerite na dominantnom ličnom utisku. Svi mi u muzici nalazimo svoje priče, a ovo je nekoliko mojih...

Tom Waits – Invitation to the blues

Zbog Tom Vejtsa sam počeo da nosim šešire. Želeo sam da mi cigara stoji kao Vejtsu pa sam i propušio zbog njega. I Džarmuša sam zavoleo zbog Vejtsove uloge u filmu „Down by law“ i njegove muzike za „Noć na zemlji“. Sama pomisao na tog čoveka mi je toliko draga da ću rado pogledati film od dva sata da bih čuo delić neke njegove pesme. Film „Bad timing“ mi je preporučila devojka na koju sam tada otkidao, ali činilo mi se da smo iz različitih priča i da će me taj film samo uveriti da se nikada nećemo naći u istoj. Ali već prva scena, sam početak filma koji uz klavirsku pratnju prikazuje detalj najpoznatije slike Gustava Klimta, vezao me je za nju navek. Jer meni je omiljen Vejts iz tog kafanskog perioda, kada je pijančio uz klavir i još uvek bio skitnica u svojim pesmama, baš kao u ovoj stvari sa albuma „Small Change“ iz '76-te. Kompozicija je savršeno uklopljena u samu priču filma, kao da je namenski komponovana za ovaj scenario i njegovo otvaranje. I znao sam, još u ta prva dva minuta filma, da će ta devojka za mene uvek biti poziv na bluz i da ću ovu stvar slušati kad god pomislim kako su nam se priče mimoišle, a sve je bilo već izrežirano u mojoj glavi. 

 

Gus Black – Paranoid

Kao pisac-samozvanac prilično sam uživao u seriji „Californication“. Ne mislim da je njen sadržaj preterano kvalitetan, ali sve te prelepe devojke koje jure za jednim spisateljem u dobrim kolima moraju da vas ubede da na svetu nema boljeg zanimanja. U moru scena u kojima se Duhovni povata sa nekom ribom, ova se izdvaja zbog muzike. Taj lagani rad akustične gitare i skoro umorni vokal potpuno me prenosi u onu atmosferu. Ima nečeg teškog u toj pesmi, nečeg istinski sumornog, ali u spoju sa slikom uživamo u tome. I neobično mi se sviđa krataka replika o pločama, kako se ona smeje i kako miriše džoint koji joj pruža. Ova obrada Sabatove pesme je toliko upečatljiva da mi je original postao skoro neslušljiv. Verujem da samo zbog ove pemse zamišljam i priželjkujem isti ugođaj u mojoj studentskoj sobi, pa sam spremio kolekciju ploča i jednu spravu; čeka se samo devojka i da neko da signal klapom.

 

Regina Spektor – Hero

Pogledao sam i mnogo glupavih filmova koje sam zaboravio već po odjavnoj špici. „Petsto dana leta“ („500 Days Of Summer“) bi bio jedan od njih samo da nije bilo pesme „Heroj“ („Hero“). Ovako sam ga upamtio kao film u kojem sam prvi put čuo glas Regine Spektor. Jedina scena koje se sećam je zapravo ova u kojoj se njena pesma javlja kao komentar na čitavu radnju. Moram da priznam da mi se jako svidela ta podela ekrana i ta tužna i bolna suprotnost između očekivanja i onoga što je u realnosti. Posle ove pesme skinuo sam celu diskografiju Regine Spektor i toliko sam se navukao na njene priče u pesmama da je smatram najboljim pripovedačem u muzici, u nekim trenucima boljim i od Tom Vejtsa, pogotovo na njena prva dva albuma. Za ovaj mlaki film neko je vrlo pažljivo odabrao ovu pesmu da prekrije sve njegove trivijalnosti, a istakne onaj glavni osećaj turobne besmislenosti kakav postoji u stihovima: „And we're going to these meetings but we're not doing any meeting// And we're trying to be faithful but we're cheating, cheating, cheating”.

 

Neil Young – Dream

Svako bi trebalo da ima prijatelja u čiju filmsku preporuku može da bude siguran i na čiju pomoć može da se osloni u trenucima kada se noć čini predugom, a strah od spostvenih misli ne dozvoljava miran san. Retki su stručnjaci kao što je moj ortak Sombor, koji zna za sve filmove ovog sveta i može da ih kategoriše po dominantnom tripu. Ako je nekada i pogrešio u svojim predlozima, zbog filma „Post Tenebras Lux” je dobio titulu glavnog urednika mog filmskog programa. Osim filma „Ogledalo” od Tarkovskog, koji gledam kad mi se baš odlazi u dubinu, ne znam za film koji sam više puta gledao, a da i dalje ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam išta shvatio. Zbog ovog filma sam se pomirio sa činjenicom da neke ideje ostaju van domašaja mog razumevanja, ali mi je važnije da pronađem nešto svoje i osetim priču kao lični doživljaj. Ovaj trenutak u filmu kada junakinja zasvira klavir i slabašnim glasom zapeva Jangovu stvar „San“, sabira u sebi sve emocije koje izaziva priča u filmu i poručuje nam da je možda sve bilo san, samo dvočasovni san u kojem smo se na kratko zaboravili sebe.

 

Duo Trojica – Neću da kažem

Kako i polemika u top komentarima na „Jutjubu“ pokazuje, postoji pitanje kako nazvati ovu pesmu. Ono što znam je da sam je čuo prvi put gledajući domaći dokumentarni film „Rudarska opera“. Ne znam nijedan drugi film koji me je toliko ozračio svojom atmosferom i preneo mi osećaj mučnog života u nekom postindustrijskom gradu na rubu naše zemlje. Posle ovog filma potpuno sam se saosetio za bendom Goribor i mogao sam da razumem kako i o čemu pevaju. Zbog ovog filma sam pročitao sve zbirke pesama Milene Marković i nije bilo izvođenja „Šina“ da nisam stajao u JDP-u u redu za one koji se švercuju. Preko „Rudarske opere“ otkrio sam i fantastični sastav iz Bora – „Duo Trojica“, koji je napisao i izveo veći deo muzike iz filma. 

Strašno je kako ova pesma raste, kako je sve teža i bolnija i kako se njihovi glasovi prepliću da bi u refrenu sve kulminiralo u horskom pevanju.  Uvek me potresu lica tih ljudi, ta iznošena i otužna lica koja se smenjuju kroz kadrove, prstenje na debeloj šaci zalizanog čoveka u mantilu, staklasti pogled u očima jednog od pevača, para iz njihovih usta koja pokazuje koliko je hladno u toj ružnoj kafančini u kojoj su jedine boje na dekoraciji brojeva za neku davno prošlu novu godinu... A onda se prisetite da je to dokumentarni film i da svi ti ljudi žive te živote o kojima pevaju, i da je to isečak iz jednog sveta koji se čini dalekim, a naš je, zapravo pripada svima nama, i više ne možete da zaboravite tu pesmu, i hoćete da naučite da svirate gitaru samo da biste mogli da je svirate sebi, i pomišljate na taj grad iako ga nikada niste videli, i na kraju odete tamo jer ste ga videli u filmu i doživeli kroz pesmu.

Prethodne tekstove iz serijala možete pročitati ovde.

Andrea Kane

Monteparadiso: Kralj ex-yu punk festivala

August 9, 2015, 12:20 pm

≫ Next: Ljuma Penov: Petlja kao niz paralelnih priča

≪ Previous: Priče o spotovima (10): Specijal

$

0

0

23. Monteparadiso - bivša kasarna ''Karlo Rojc'' Pula, 31.7/1.8.2015.

Pet godina je prošlo od kako sam poslednji put posetio kralja ex-yu punk festivala - Monteparadiso, koji već 23 godina, odnosno od 1992, niže godine, bolje od bolje, na skoro svim poljima, od organizacije, preko line up-a, festivalskog prostora (gde je davnih dana izmešten sa originalne lokacije na prostor nekadašnje kasarne Karlo Rojc, tačnije unutar zidina ovog soc-relističkog megalomanskog gorostasa), do marketinga i logistike.

Dobar deo posetilaca i posetiteljki je prijehao još dan pre samog početka, pa se more šatora lagano krenulo puniti istim. Kamp je inače u dvorištu ''Rojca'' i tu je moja jedina zamerka festivalu, što nije dovoljno obezbeđen, pa je neretko na udaru lokalne i pankerske kleptomanije.

Unutar festivalskog prostora je bio pravi mini-market. Distribucije su se raspršile po svim zidovima unutar koncertnog prostora, pa si tako mogao kupiti milion majica, što političkih, što muzičkih, diskove, knjige, ploče, narukvice, bedževe... bukvalno pank bazar.

Meni još jedna stvar je ostala jako u sećanju, a vrlo je bitna. Na ulazu, na par mesta stoji precrtani kukasti krst kao opomena onima koji su spremni drznuti se da sa takvim simbolima i takvim ideološkim devijacijama posete ovaj hc punk raj. Ok, idemo na muziku sada.

Prvi dan

Prvi dan i 23. po redu Monteparadiso festival, otvorili su momci iz Sombora - bend P.R.S.O! Ovaj bend je izuzetno aktivan na mnogim terenima. Iza sebe imaju par turneja, mnoštvo gigova po Srbiji i regionu, i par muzičkih izdanja. Vrpcu su presekli u 21h i u svojih pola sata svirke podarili publici, koja je bila uglavnom sastavljena od ekipe iz Srbije i koja je polako krenula da se okuplja, set sastavljen od pesama sa svih njihovih izdanja. Muzika koju stvaraju bi mogla da se opiše kao hc/punk u temelju, ali sa fasadom repa i metala. Dva vokala se smenjuju u pevanju, od kojih jedan do poslednje pesme nismo baš ni čuli jer je definitivno došlo do nekog problema pri ozvučavanju. Ipak, na kraju se i drugi vokal u jednakoj meri čuo.

Posle 15 minuta pauze, eto nama benda SHIN. E sad ću bez problema reći da je meni ovaj bend bio nešto najbolje što sam čuo na 23. Monteparadisu. Recite kakva očekivanja za dalji program bi imali da već na drugom bendu kažete sebi da je upravo taj bend nešto najneverovatnije što ste čuli, za poslednje vreme, na ex-yu hc punk sceni. Ekipa koja čini bend je miksovana članstvom iz Zagreba, Siska i Karlovca. Pevačica Tea pravi takve vokalne bravure (mada i njih tonac nije baš najbajnije ozvučio, pa se u prvih par pesama skoro nije ni čula) da ti koncentracija ni sekund nije mogla pobeći od bine. Sećam se kad sam slušao njihov album prvenac na bandcamp-u ,''Running Sick'', mislio da su u pitanju dvoje vokalista, međutim prostor takvoj misli dale su neverovatne pevačke sposobnosti koje je i uživo, pevačica Tea, podelila tada već prilično popunjenom dvorištu Rojca. Za kraj ovog precarskog nastupa, još carskija obrada, carskog benda Scuffy Dogs iz Slovenije. Jedna od meni najdražih punk stvari koje su ex-yu punk 90-te podarile - Revolucija, a istom su i dali poštovanje preminulom Tomi, pevača Scuffy Dogs-a.

Gosti iz Slovenije, bend Iamdisease, nažalost su morali da otkažu nastup, iz meni nepoznatog razloga, pa su se nakon SHIN-a, na binu popeli italijani Culto Del Cargo. Ako je SHIN bend koji je ostavio najjači utisak na mene, onda su CDC njihov antipod. No, to je samo moje, skromno, negrajdersko mišljenje, pošto vidim da se ekipa u publici super zabavila na njima. Muzika koju stvaraju je onaj pankerski grind na tragu Agathoclesa, takozvani mince core. Vokal, kao i kod SHIN-a, kombinuje dva tipa pevanja. Prvi je klasični punk urlik, a drugi je grajndersko groktanje. To groktanje je toliko upečatljivo i toliko dobro ide pevaču da su ljudi u publici doslovno čekali baš te vokalne deonice.

Odmah za njima još jedni gosti iz Italije. Bend Call The Cops iz Bolonje. Ovi momci praše sirovi punk koji bi možda svoje mesto i vreme našao 1982. godine u Velikoj Britaniji. Meni je najupečatljiviji momenat bio njihov pevač, tačnije na momente pevač, a na momente, i gitarista (na nekim pesmama), koji je bio istetoviran od glave do pete. Ostali članovi su imali sličan imidž, a čirokane su pucale rafalnom paljbom sa bine. Da momci i devojka (na basu) nisu muzički ostali na Varukersima i Disorderu videlo se i u momentu kada su obradili Minor Threat istoimenim hitom i time ipak kupili moje bivše strejtersko srce, hehe. Oni su i poslednji bend koji je imao polučasovni set.

Bina onda biva otvorena za ''headlinere'' prve večeri. MDC bejaše prvi. Za one koji ne znaju, a verovatno ih je malo, jer sa časova se ne sme bežati, MDC su jedan od esencijalnih bendova hc punk zvuka. Nastali na jugu Amerike u glavnom gradu američke države Teksas, Ostinu. Ova, sad već vremešna, ekipa i dalje emituje, ne baš punom parom, snažne sonične hc punk zvuke i poruke koje i danas imaju svoju težinu. Mi koji smo čitali lektiru, pesmu za pesmom smo u glas pevali. Hitovi su sami sebe pronalazili, pa se išlo od ''Millions of Dead Cops'', ''Greedy and pathetic'', ''Corporate Deathburger'', ''I hate work'', ''My Family is a little weird'', ''No More Cops''. I onda, PAF! Nestade struje odjednom. Izgleda je došlo do nekog kratkog spoja ili tako nešto, ali nekih pola sata je ceo koncertni prostor bio u mraku. Naravno to nikoga nije obeshrabrilo pa se struja vratila posle nekog vremena. Kako je došla tako su MDC nastavili dalje i to sa starom country obradom ''Deep in the heart of Texas'', naravno, sa svojim klasičnim liričkim sakrazmom kroz koji pljuju i kritikuju po svemu živom. I dalje su se hitovi ređali sami od sebe, pa sam tako uspeo da čujem i svoje omiljene pesme od MDC-a, poput ''Born to Die'', ''Chicken Squawk'', ''John Wayne was a nazi'', ''Business on parade'' i za kraj svog, od 45 minuta planiranog, ali u sat i 15 minuta realizovanom setu,''I remember''. Moram da primetim da vreme radi svoje, pa je MDC ekipa, na čelu sa pevačem Dejv Diktorom, bila daleko sporija i manje energična u odnosu na 2007. godinu kada sam ih prvi put gledao uživo u Bačkoj Topoli, a i kažu ljudi koji su posetili pre-monteparadiso event u Zagrebu, da su i tamo pružili više od onoga na Paradisu. No, legende su legende, tako da im ipak ne zameram puno.

I poslednji bend, prve festivalske večeri - Los Fastidios. Bend za koji su vezane brojne kontroveze, pogotovu sa početka karijere i pogotovu za pevača Enrika, ali kako se starilo tako su se i stavovi menjali pa su Los Fastidios, danas, jedan od najbitnijih antifašističkih oi/street punk bendova. Povicima ''Alerta, Alerta Antifascista'' i rifovima njihovog najvećeg hita ''Antifa Hooligans'', započeli su svoj nastup i samo zagolicali već dupke pun festivalski prostor. Naravno najveći hit nisu svirali na početku, već su nastup otpočeli pesmom ''Lets AFA'' sa njihovog poslednjeg ''Let's do It'' albuma izašlog prošle godine. Sa prvim trzajima gitarskih žica i udarcem u doboš, krenula je difuzija pozitivnih vibracija po masi ispred bine. Igralo, se pevalo, skakalo. Prva u nizu baklji, upaljena je već na početku, pa je to dodatno zatalasalo atmosferu ludila koja se dešavala na plesnom podijumu. Dobra za boljom, pesme su se ređale od ''Animal Liberation'', ''Antifa Boxer'' koju su posvetili Mate Parlovu , ''3 tone'', ''SHARP'' na kojoj je sevnula i druga baklja, ''Johnny and the Queer Boot Boys'' posle koje je neki baja uzviknuo na mikrofonu ''Johnny and Bad Blue Boys''... Moram da pomenem i da je na bini sve vreme bila prisutna i ''Antifa Zagreb'' zastava, koja je krasila monitor na bini 90% vremena svirke. Pevač Enriko je tokom nastupa pozivao na sećanje na prve skinheade i na korene skinhead subkulture, kao i na antifašistiku borbu, pa je apropo iste za kraj publika sama pokrenula njihovu najznačajniju pesmu ''Antifa Hooligan''. Naravno, tada i poslednja, treća baklja biva upaljena. Ova se za razliku od prve dve, popela na binu i do polovine pesme gorela za sve antifašiste i antifašiskinje - navijače i navijačice, koji/e su odabrali/e pravi navijački put, ali je gorela i za sve naše stradale prijatelje koji su život izgubili za bolje sutra. Pesma je trajala najmanje još 2 minuta nakon prekida. uz povike ''Alerta, Alerta Antifascista'' i ''Siamo tutti antifascisti''. Pošto se ekipi definitivno nije dalo ići, ni ovoj na bini, ni nama ispred bine, Fastidiosi su se vratili na bis sa još 2 pesme, od kojih prva beše ''La Nostra Citta'', a druga ''Bella Ciao'' na melodiju The Clash-a ''Guns of Brixton''. I tu beše kraj prve festivalske večeri. Divan prvi dan!

Drugi dan

Posle kupanja u moru i celodnevnog odmora po plažama i okolnim kafanama, drugi dan je mogao početi. Ovaj dan je po svoj prilici bio određen za malo metalskih punk pravaca, pa je bina bila uzurpirana crust/grind/trash melodijama. Drugi dan je trebalo da otvore zadrani ''Bosonogo Detinjstvo'', međutim bubnjaru je preko dana automobil prešao preko noge, pa su morali da otkažu nastup. Tako da je drugo veče, umesto u 21h nastupom Bosonogih, počelu u 21:30 nastupom slovenačkog benda ''Zaprti Oddelek''. Ova ekipa generalno dolazi iz Slovenske Bistrice, ali im je na basu Dragan, basista pulskog benda ''Nulla Osta''. Sviraju grind core i meni će najzanimljiviji momenat kod njih ostati činjenica da je pevač imao sve vreme na sebi kostim ružičastog zeca i da je s vremena na vreme mahao repom tokom svojih growl delova. Momci su svirali nekih pola sata gde su mogli da predstave svoj rad ekipi koja ih je odslušala.

Nakon momaka iz Slovenije (i Pule) na binu se penje još jedan bend sa prostora bivše Jugoslavije - Deer in the Headlights iz Banja Luke. Nekadašnji članovi banjalučkih bendova Život Piše Drame i Rahela Ferari, skejteri, krasteri i grafiti crtači napravili, esencijalno, hardcore bend, ali neocrust-screamo vokalno-instrumentalne ekspresije. Pevačica benda je imala jako interesantan vokalno-scenski pristup. Lice joj se nije moglo videti ni u jednom trenutku, ali je gorepomenutim elementima nastupa i pevanja ostavila jak dojam. Ova ekipa iza sebe ima nekoliko izdanja, mnoštvo koncerata i par turneja, i stvarno predstavlja avangardu, za naše prostore, novijeg stila u hardcore punku. Nastup je bio čista desetka i jako mi je drago što sam ih, po prvi put, gledao uživo i nadam se da će poživeti da bi i ostali koji ih nisu slušali, uživati u zvuku ovog benda, a i ja sa njima, opet.

Sledeći bend su bili Diesel Breath iz Holandije, tačnije Amsterdama. Nisam uspeo u potpunosti da se posvetim nastupu ovog benda, usled delimičnih kišnih naleta i komplikacija koje su pritom nastale (pomoć drugarima oko distribucije i spašavanja iste od devastiranja usled padavina koje su pretile da postanu elementarna nepogoda). Ono što sam čuo, bilo je zanimljivo. Dakle, crust/d-beat metalčina sa muško-ženskim vokalima. Što bi neki rekli, bend ko stvoren za Monteparadiso, hehe. Publika ih je super prihvatila i video sam da je i ekipi na bini bilo lepo. Svirali su nekih pola sata, i nažalost, nisam bio jedini koga je kiša omela da u potpunosti usresredi pažnju na binu, pa je u nekim trenucima bilo upola manje ljudi nego što bi inače bilo.

Pošto su se holandski ''dizelaši'' povukli sa bine, kiša oslabila, voda krenula ka slivnicima, red je došao za ruske, u najpozitivnijem smislu te reči, ludake. Meni definitivno najdraži bend druge festivalske večeri - Siberian Meat Grinder. Već sam imao prilike da delim binu sa ovim momcima prošle godine u Novom Sadu i da vidim koja količina energije se tu produkuje i metastazira po publici, pa sam i znao šta da očekujem. A očekivanja su defitinivno ispunjena. SMG praše crossover, dakle, spoj hc punk zvuka sa thrash metalom i još milijardu drugih muzičkih pravaca od repa, preko black metala, do stonera. Sa prvim rifom u publici je krenuo haos. Stejdždajvinzi, uspešni i neuspešni circle pit, skakanje, pogo... Totalno ludilo. Momci imaju nedavno izdati S/T album na kome su pesme sa svih pređašnjih izdanja (2 EP-a i jedan split), pa su napravili omaž ''novom'' albumu. Sviralo se ''still in the game'', ''Die on the road'', ''Fuck your life''... Po meni su momci napravila najveće ludilo za vreme pesme ''Walking Tall'' gde na početku video spota gostuje i Vinnie Stigma iz Agnostic Fronta. Inače, SMG ima dvojicu momaka na vokalima, koji tokom nastupa nose maske iz razloga očuvanja sopstevne bezbednosti jer u Rusiji nije baš najsrećnije biti deklarisani antifašista. SMG kao takav nema veze sa politikom, ali su momci članovi Moscow Death Brigade-a, koji je itekako angažovan bend. Za kraj ovog fenomenalnog nastupa, izrokali su ''Hail to the Tsar'', koja je jedna od pesama koja je ovaj bend poslala u sam vrh evropskog crossover zvuka. Tu je, opet, nastao totalni rat sa svim mogućim hc punk plesnim oružjima. Nakon pozdrava medved-caru, kraj se dogodio.

Nakon Rusa, na binu se penju Englezi. Left For Dead je streetpunk/punk rock sastav iz Londona u kojem, između ostalih, muzicira i jedan član popularnih The Restarts-a. U pola sata muziciranja, koliko su po satnici dobili, prikazali su dosta toga zanimljivog i vrednog pomena. Meni se ovo dopalo kao starom ljubitelju streetpunk. Što se nastupa tiče, vrlo korektan, ali generalno bendu imam da zamerim to što se online, sem par live video snimaka sa fejsbuk fan stranice, može naći ništa od njih za preslušati, pa su mnogi prvi put čuli ovaj bend, upravo usled njihovog live show-a na Paradisu. No, ni to nije zaustavilo ekipu u publici da se super provede. Vrlo korektan nastup.

I onda, za kraj 23. po redu Monteparadisa, ono što su mnogi u publici čekali od prvog minuta prvog dana. Wolfbrigade - Švedska. Bend koji je nasto još davne 1995. godine pod imenom Wolfpack, da bi 1998. godine bio preimenovan u današnje, zbog činjenice da je u Švedskim zatvorima postojala neo-naci banda pod imenom Wolfpack. Tih godina ih napušta i prvi pevač Jonsson, inače bivši pevač Anti-Cimexa, a na njegovo mesto dolazi sadašnji. Kad smo već kod sadašnjeg, Micke-a, car je najopuštenije nosio majicu Blitz-a na nastupu, što je meni precarska stvar, uzeći u obzir da su crust/d-beat bend. Najveću pažnju su definitivno privukli te večeri. Skupilo se krastera, pankera, skinsa, metalaca, na gomilu i svi su bili radosni. Pogo nije stajao sve vreme, mosh pit u najbahatijem modu, stejdždajvinzi i što je najbolje i uzrok tolikog ludila, ekipa stvarno razvaljuje kako svira. Posle 45 minuta svirke, ekipa je napustila binu, pa se vratila na bis od jedne pesme i tom pesmom zaključala binska vrata 23. Monteparadisa. Naravno, parti i druženje su nastavljeni do ranih jutarnjih sati.

Za kraj mogu samo reći da se definitivno čeka iduća godina. Svih hiljadu, hiljadu i po ljudi koliko je prodefilovalo kroz dvorište, kamp, unutrašnjost i koncertni prostor Rojca, zna o čemu pričam i verujem da je ovo osećanje, moje i njihovo, mutualno i da se defitinivno slažemo. Ekipa u organizaciji je sve uradila kako treba, i nadamo se da će iduće godine biti još bolje (ako je može bolje od ovoga). Do iduće godine, pozdrav Puli!

I da, poseban pozdrav ekipi sa kojom sam proveo ta 3,4 predivna dana. Ekipi iz Beograda, Novog Sada, Osijeka, Županje, Pule, Krškog, Zagreba i svakog drugog mesta koje sam zaboravio, a volim ljude odatle isto koliko i ove koje sam pomenuo!

txt: Nemanja Mitrović Timočanin

foto: Duško Damjanović / izvor:Monteparadiso fejsbuk stranica

Ljuma Penov: Petlja kao niz paralelnih priča

August 9, 2015, 2:38 pm

≫ Next: Eksplozivan kraj Love Festa

≪ Previous: Monteparadiso: Kralj ex-yu punk festivala

$

0

0

Ljuma Penov, naša mlada perspektivna glumica u usponu, široj javnosti poznata je po glavnoj ulozi u filmu "Crna Zorica" za koju je ove godine dobila specijalnu nagradu na Hoboken Internacionalnom Filmskom Festivalu u Njujorku. Imali smo čast i zadovoljstvo da razgovaramo sa njom o novom filmu "Petlja", reditelja Milutina Petrovića, koji je dobio specijalnu nagradu na Cinema Sitiju i koji je publika imala da vidi na Evropskom Filmskom Festivalu na Paliću, i evo šta ova mlada šarmantna glumica kaže o tom.

HC: Da li nam možete nešto više reći o filmu "Petlja" i po čemu je on interesantan?
LjP: Film „Petlja“ Milutina Petrovića koji je reditelj i koscenarista filma, i koscenariste Saše Radojevića je po meni prvenstveno umetnički film, o umetnicima i umetnosti između ostalog. Teško je opisati ga. To je Petlja koja vas vodi, ne znate kuda, i ne znate ni da li ćete ikada uspeti izaći iz nje. U njemu postoji niz paralelnih priča i asocijacija. Pored mene, u filmu igraju i moje drage kolege Ivan Zarić, Amra Latifić, Tatjana Venčelovski, a pojavljuju se i umetnici Marina Marković i Ljubomir Šimunić, pa i sam reditelj Milutin Petrović, kao Saša Radojević u vrlo značajnoj ulozi. Sve to daje poseban šmek i posebnu nijansu čitavoj priči.

HC: Kakva iskustva nosite sa snimanja filma i saradnjom sa rediteljem Milutinom Petrovićem?
LjP: Vrlo lepa iskustva, za mene je to bilo jako dobro i značajno iskustvo. Kroz saradnju sa svakim rediteljem naučim nešto novo, tako je bilo i ovog puta. Bila je to intenzivna kreativna, inspirativna saradnja sa pravim razumevanjem.

HC: Kako je bilo ući u kožu Marine, mlade slikarke, i šta je ono što ti se svidelo kod nje?
LjP: Bilo je veoma jasno, i sa mnoštvom prepreka ući u lik Marine, upoznati je i živeti neko vreme sa njom kao likom, a ona sada živi na platnu. Kada radim lik, to činim u potpunosti predano. Zato mi je žao kada vidim u raznim umetnostima ne-stvaranje. Iz toga se rađa nažalost kič, sa jedne strane, što svakako nije za kulturu dobro. Postoji i ta veza da Marina Marković, umetnica, u filmu igra frizerku Nadu, a ja u filmu igram mladu umetnicu Marinu Marković, iako to nije Marina Marković. To je jedna od tih stvari koje Petlju čine Petljom, ta zapetljanost i višeznačnost koja film uvija u umetničku magiju, koju samo film kao umetnost može da stvori. Marina kao lik je potpuno drugacija od mene, i to mi je uvek izazov i zadovoljstvo.

HC: Koji ti je najdraži momenat iz filma?
LjP: Stvarno je bilo divno iskustvo raditi na ovom filmu. Teško mi je da izdvojim neki momenat jer smo stvarno svi davali maksimum za svaki kadar, naravno. Možda mi je za mrvicu draži od ostalih kadar kada sa psom BiBijem odlazim niz bulevar.

HC: Kome bi preporučila da pogleda film?
LjP: Mogu svima da preporučim. Svojom bliskošću sa trenutkom, sa samim sobom u prolaznosti vremena, u ovom slučaju baš ovog filma, mogu jasno da uđu u svet zaista filma kao takvog, kao umetnosti, svet magije.

HC: Čuli smo da postoji i bend The Loop. Reci nam o čemu se tu radi?
LjP: Iz rada na filmu „Petlja“ nastao je i bend The Loop. Milutin Petrović je napravio muziku za film i kada je došlo do snimanja muzike ispostavilo se da je dosta ljudi iz ekipe filma na ovaj ili onaj način aktivno u muzici i tako je nastao bend. Bend trenutno nastupa na filmskim festivalima uz prikazivanje filma, i to je još jedna posebnost ovog filma, mislim da se tako nešto zaista retko dešava. Izvodimo vrlo specifičan repetoar, redak po žanru. Izvodimo muziku iz filma Petlja, koja je zaista odlična, ali i druge stvari..

HC: Kakvi su tvoji dalji planovi i gde cemo moci da se gledamo?
LjP: Trenutno treba ponovo da nastavim snimanje jednog lepog filma „Aleksandra“ Saše Radojevića. Publika će moći da me gleda u predstavama koje igram u pozorištima. A nastupam i sa bendom The Loop, tako da će publika preko leta moći i tako da me vidi i uživa u odličnoj svirci.

Intervju pripremila Marijana Knežev

Eksplozivan kraj Love Festa

August 10, 2015, 1:07 am

≫ Next: Pop art Boška Šabazovića

≪ Previous: Ljuma Penov: Petlja kao niz paralelnih priča

$

0

0

Nema sumnje da je Love Fest, za svojih devet godina postojanja, ovogodičnjim izdanjem sebe zacementirao na regionalnoj festivalskoj mapi. Višemesečna intenzivna medijska kampanja je svakako urodila plodom, te je ove godine oboren dosadašnji rekord posete. Uz generalno dobro osmišljen program, i trenutno aktuelne bendove - nije ni čudo. Banja je, pored standardnih gostiju bila zaista preplavljena posetiocima festivala koje ste mogli naći na svakom koraku, i u svakakvom raspoloženju.

Svako veče je bilo rezervisano za određeni (srodan) pravac, pa smo tako prvog dana mogli da ispratimo bendove okrenute alternativnim, rege, i srodnim zvucima (uz Laibach koji su priča za sebe). Drugo veče je bilo posvećeno hip hopu. Očekivano, najveće interesovanje je vladalo za Marčela i Who See koji su poslednjih godina možda i najaktuelnije hip hop ime u regionu.

Naša mala ekspedicija je bila u punom, četvoročlanom sastavu trećeg, poslednjeg dana festivala. Program Live bine je bio rezervisan za tvrđi gitarski zvuk.

Vrnjačka Banja je fin fenomen. Iako malo mesto, u njemu sve vreme postoji kontinuitet male rokenrol scene koja u svakom trenutku broji par bendova različitih žanrova. Veče su otvorili upravo domaćini Regulator kojima, ako sam dobro razumeo, ovo nije prvi nastup na Love Festu. Momke pratimo od njihovih početaka, i lepo je videti jedan bend koji polako i strpljivo gradi karijeru, napredujući sve vreme. Uz stvari sa prvog albuma, odsvirali su i pesme koje će se naći na drugom izdanju koje će se pojaviti naredne godine. Ono što ih očekuje u narednom periodu je jesen u studiju. Ako do sada niste, obratite pažnju na ove momke jer ne idu linijom manjeg otpora. Šteta što publika još uvek nije počela da dolazi, te su svoj set odsvirali pred manjim brojem posetilaca.

Satnica je uglavnom poštovana, pa su uz manja kašnjenja oko 8 i 15 na binu izašli Ateist Rep. Standardno dobro raspoloženim Ateistima nije potreban nikakav "ice breaker". Od prvog tona i prve reči kreće dobro zezanje. Početak obeležava i dalje nedostatak publike, ali i prve šutke, vesele i ne previše agresivne. Uz dobru komunikaciju i dobro poznate pesme Ateistima nije bio problem da do kraja svoj nastupa održe nivo raspoloženja. Jednostavno, kad su ljudi i privatno opušteni i prijatni lako se to prelije na binu. Gledali smo ih X puta, i uvek bi odsvirali fer, bez tezgarenja, uz privatno zezanje sa publikom i posle nastupa. 

Na drugoj polovini njihovog seta se već okuplja kritična masa, i festival polako počinje da dobija svoju pravu formu.

Bendovi novije generacije generalno imaju taj problem da izađu iz senke bendova 90ih. Medijska nezainteresovanost, nezainteresovanost publike za nove stvari, nepostojanje TV emisija koje promovišu rokenrol ili nešto četvrto su pitanja kojima ćemo se baviti nekom drugom prilikom. Mortal Kombat je bend koji je u ovakvoj situaciji svakako uspeo da se izbori za svoje mesto na našoj sceni. Koliku podršku ovaj bend ima mogli smo videti i pre njihovog nastpa po velikom broju klinaca u MK majicama. Bend je svakako pronašao neku žicu kod publike, nešto što ona kapira i želi. Metal-pank sa zajebancijama, parodiranjem pojava na sceni je svakako nešto što je publika prepoznala. Uz dobar kontakt sa posetiocima i priču lako vladaju situacijom i masom. Gomila šutki, ozbiljno dizanje prašine, znoj i na kraju "zid smrti" i opšte krljanje su obeležili njihov nastup.

Pauza do Šapčana je bila nešto duža, i ne pamtim kad sam pomislio "samo neka potraje" :). Trajala je taman toliko da popijemo po neko pivo i sprečimo dehidrataciju, isperemo grla od prašine koje smo se nagutali na Mortalima. "Luna se večeras šunja gradom" je bio znak da se polako i mi došunjamo do bine. Ovoga puta smo morali i da se probijamo uz zastajkivanja, alternativne pravce i saplitanja. Goblini su još jedna sigurna festivalska varijanta, bend koji je zanimljiv fenomen. Jedan od retkih koji je pored svoje stare publike iz 90ih uspeo da stekne i gomilu nove. Otud se na njihovim koncertima ne može primetiti neki generacijski jaz, smena publike ili nešto slično. Iako je već prošlo par godina od njihovog povratka na scenu, iako nastupaju zaista često i svuda, interesovanje za ovaj bend i dalje ne jenjava.

Nakon Šapčana red je došao na Hladno Pivo. Još jedan bend koji često nastupa kod nas i za koji važi slična priča kao kod Goblina, nova + stara publika je tu, uvek i stalno uz nesmanjeno interesovanje. Od prvog tona, veza između benda (Mileta Kekina posebno) i publike je jasna i jaka. Jednostavno, ljudi se prepoznaju u njegovim stihovima bez obzira da li se bavio politikom i ljubavnim temama. Festivalsko veče i oblak prašine ispred bine na njihovom nastupu svakako dostižu svoj vrhunac oko dva sata posle ponoći.

Uz "Kad sunce opet zađe" sa razglasa, vidno premoreni polako napuštamo festivalski prostor. Sumiramo prve utiske. Pažljivo i dobro osmišljen program sve tri večeri. Kapiramo da ovakvi "ziceri" nisu mogli da dovedu u pitanje uspeh samog festivala. Poslednje večeri atmosfera je gradacijski napredovala, bendovi su držali dobar tempo i nisu dozvoljavali pad raspoloženja. Počeli smo kao da vodimo set listu, šta je ko svirao, ali brate, skontali smo da ljudi to sve već znaju. Bendovi su nam previše dobro poznati da bi tu bilo preteranih iznenađenja. 

Na kraju, osećamo da smo smrvljani, sažvakani pa ispljuniti... Klopa, piće, dremka u kolima do šest (jer je vožnja u preumornom, i pod dejstvom i malo alkohola veliki "no-no") i naša ekipa se rastaje. Kućama u Novi Sad, Ćupriju i Niš. Do neke nove svirke. :)

Galeriju kompletnog festivala možete pogledati OVDE.

txt: Nenad

foto: Ana Bačanin

Pop art Boška Šabazovića

August 10, 2015, 3:48 pm

≫ Next: Holographic Human Element: Kada ste poslednji put bili srećni?

≪ Previous: Eksplozivan kraj Love Festa

$

0

0

Boško Šabazović rođen je 28. 07. 1992. god. u Boru, gde i sada živi. Student je Tehničkog fakulteta u Boru, odsek Inženjerski menadžment. Umetnošću se bavi od 2009. godine, i član je likovnog udruženja "Vane Živadinović". Učestvovao je na sedam kolektivnih izložbi. Tehnike sa kojima najčešće radi su ulje, akril i tuš. Njegovi radovi se mogu svrstati u Pop art. Taj pravac je izabrao zbog jakih i jasnih boja, neograničenih mogućnosti izražavanja kao i jasnih poruka koje Pop art kao takav pruža onome ko takvo delo posmatra. Trenutno je umetnost samo hobi, ali se nada da će u bliskoj budućnosti uspeti da ostvari neke ozbiljnije rezultate.