Quantcast
Channel: Helly Cherry Web Magazine
Viewing all 9731 articles
Browse latest View live
↧

Time machine on the scene

August 26, 2015, 4:07 am
$
0
0
Muzički program Kunigunde je definitivno krenuo pravcima čiste instrumentalne muzike.  Sinoć (25.8.) od 21:30h predstavili su nam se bendovi Clade iz Ljubljane i The Shivas iz Oregona. Prostor ne baš pun, ali oseća se dobra energija. 


Clade je u programskoj knjižici najavljen kao alternativni rok sa melodičnim vokalom, međutim ono što sam čula teško da može stati u tako kratak opis. Bila je to, u najmanju ruku, žestoka alternativa sa prelazom u jedan i ne tako prljavi thrash metal. Priznajem da mi je zagolicalo uvo, meni, velikom ljubitelju bržeg ritma.  Sinoćnji nastup Clade-a karakteriše divlji punk ritam praćen mračnom bas linijom i melodičnom gitarom iz koje su se u pojedinim trenucima začule prave heavy solaže. Brzina i preciznost odlikuju ovaj bend, a meni je posebno bila zadivljujuća kombinacija svega onoga što se našlo spakovano u njihovoj muzici  – alternativni u smislu svega što su uspeli da spoje – thrash, hard core i u pojedinim trenucima garažni rock i punk.  Sa scene se jasno videla njihova uvežbanost i spretnost na instrumentima – show must go on – uhvati ritam čak i kad ti ispadne palica, poručuju nam ovi momci. Sve to upotpunjeno je, da izvinete na izrazu, “namuđenim” vokalom.  Oprostite, ali  bolji termin nisam mogla da nađem. Clade su objasnili publici kako se od besa stiže do melodije, iza njih je na sceni ostao samo dim i svetlo koje isparava. Ovom prilikom bih htela da poručim svim metalcima iz svog grada da ne očajavaju jer iako je nastup ovih ljudi bio sjajan, u publici je divljalo samo nekoliko fanova. I metal može biti alternativa, imajte to na umu. Zainteresovani mogu se upoznati sa radom benda ovde.


Ko je preživeo ovaj nastup, mora dobro da udahne vazduh za ono što sledi. Najavljeni kao rock’n’roll  bend koji pruža nezaboravnu plesnu zabavu, na scenu stupa The Shivas (USA). Prvi komentar koji sam čula od drugarice pored mene bio je: “Ovako nešto bih slušala na plaži”, i zaista, krenulo je u nekom laganom ritmu kao pred zalazak sunca. Oseća se duh Beatles-a. Sledi jedan čas iz istorije rock’n’roll-a.  Ljudi kreću da se opuštaju, plešu… U jednom trenutku počinje pesma koja me neodoljivo podseća na The Doors, dance with the snake, mračno, pustinjski, egzotično… Za bubnjevima sedi devojka koja konstantno drži lagani, tvrdi ritam i upotpunjava doživljaj svojim pakleno nežnim glasom. Setila sam se kako mi je Olja jednom dobacila kroz masu u Feedback-u dok su nastupali Vlasta Popić  –  “nema ništa dok žena ne preuzme inicijativu”.
(Vlasta Popić je hrvatski bend koji toplo preporučujem ovdašnjoj publici, neki ga nazivaju i hrvatskim Repetitorom, a evo i još jedne preporuke  – beogradski bend Sttutgart Online koji su sa njima nastupali to veče, a koji sam već pominjala ovde ljudima.
 
Taman sam pomislila da sam nekako uhvatila nit ovom bendu i da mi je potpuno jasno šta sledi, zalutam odjednom na igranku u kasnim 50-im, taman na vreme za stiskavac. “You are all my love” i ti fazoni, podsetilo me na atmosferu iz filma “Lajanje na zvezde”, pa sam se raspitivala kod ovdašnjih ljudi da li su gledali možda taj film. Većina nije, taman eto prilike da preporučim nešto novo. Razmišljam, dok se bend vraća stilu Beatles-a, kako je duh davnih vremena oživljen na jedan nov način, u novom svetlu, novoj sredini… Eee, da su naši stari imali to ozvučenje - pada mi na pamet smešna misao (a iskoristiću priliku da pohvalim binsko osvetljenje tokom svirke). Za razliku od prethodnog benda te večeri, ovde nema gruvanja, sve teče lagano i nežno, odjednom kreće opet dominacija ženskog glasa i ženskog ritma, nagli prelet u 90-te i moderni garažni zvuk, u glavi mi je kliše-scena iz američkih filmova, znate one duge vožnje autoputem i kamera koja hvata ceo pejzaž, neki srećnici se voze kadilakom u nepoznatom pravcu i ne brinu za gorivo… I to nije sve, naglo kočimo i uz škripu točkova vozimo kadilak pravo na kraj 60-ih, duh Jefferson Airplane-a je tu, sva ta muzika uz koju sam volela da se opustim kada se vratim sa časova iz srednje škole. Ovo je zaista jedna zabavna i nepredvidiva igranka. Taman se sa bine začuje Oh baby you make me wanna dieee, kad krene taj mračni post punk, kraj 70-ih, kako vreme brzo prolazi, nezamislivo, a Joy Division mi i dalje deluju tako mladi.
 
Zar je gotovo? Pitam nepoznatu curu pored: “Kako se na slovenačkom kaže JOŠ? We waaant mooooreeee!!!” odgovara mi sa: “HOĆEMO ŠE!!! HOĆEMO ŠE!!!”. Na sve strane povici za bis i jedno “jooooj”, sevdah kakav ovde do sad nisam čula. Nakon što je publika obnovila gradivo sa današnjeg časa, bend, nažalost, silazi sa scene i show je gotov. Bina se pokriva. Jedino što nam ostaje su linkovi.

Na festivalskom prostoru sprema se poi tačka. Sa zvučnika se i dalje čuje rock’n’roll. Čujem glas  Joan Baez. Paula, devojka koja je došla iz Španije kreće polako da izvodi akrobacije sa poi-em, nežno, spretno, sigurno i senzualno. Dance with the fire. Život je i to kako uspevamo da se nosimo sa opekotinama i dimom, važno je samo da od toga napravimo umetnost, da ples bude virtuozan. Sa svih strana aplauzi i povici “Mućosdobrooos” I jedan lik sa plamenobacačem šalje vatru u vis. Dobacuju duhovito, naravno uz aplauz:  “E svaka čast kako još imaš ćube”.
 
Znate šta se ovde kaže kada vas pitaju: “Kako ide?”.Odgovarate: “Samo veselo!”

txt: Ana Nikolić
foto: FB stranica festivala
↧
Search

Balkanski Pank: Fotografije rastuće Jugoslovenske pank scene 80-ih

August 26, 2015, 1:12 pm
$
0
0
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, kao jedini član istočnog Bloka koji nije bio u sklopu Sovjetskog Saveza, bila je jedinstveni eksperiment u komunizmu.

Tehnički, država nije bila iza „gvozdene zavese“ i kulturno gledano bila je vrlo otvorena ka zapadnoj kulturi koja je podrazumevala metal, rep, novi romantizam, i svakako pank. Scena je bila velika i neverovatno dinamična, obogaćena svim različitostima kako Američke, tako i Britanske scene – oi!, treš, hardkor, proto–pank,... birajte! Fotograf, Jože Suhadolnik, počeo je sa fotografisanjem bendova i fanova sa svojih krhkih 15 godina (njegov prvi koncert bio je Siouxsie and the Banshees, 1981. godine), a nedavno je završio slaganje svoje foto – knjige, Balkanski Pank.

Fotografije su senzualne i neobuzdane,  sve što bi se od mladih pankera moglo poželeti, iako Jugoslavija nije bila deo Sovjetskog Saveza, bila je pod budnim okom policije.

Suhadolnik se priseća:
„Policija je mogla da te uhapsi i prebije zato što si crtao grafite ili zato što si nosio bedž na kom piše „Nazi Punk Fuck off“ (Nacistički pankeri odjebite) samo zato što se na bedžu nalazi reč Nazi. Nekoliko ljudi je bilo hapšeno, a kasnije ih je policija tajno pratila.“

Nakon raspada Jugoslavije, Suhadolnik je dobio priliku da pregleda svoj debeli policijski dosije – preko 400 strana o fotografisanju pankera.


Prevela i priredila Tamara Maksimović
izvor: Dangerous Minds
↧
↧

Neuhvatljivo kao dim na kiši

August 27, 2015, 7:32 am
$
0
0
25. 08. 2015 - Festivalski putopis No. 7:

Tmuran i kišan dan, in some english way, preti da pokvari zabavu. Bez obzira na loše vreme, organizatori su odlučili da će ipak koncerti biti održani napolju, najavljen je prestanak padavina iako je ceo grad natopljen kišom koja izgleda nije baš raspoložena da se povuče u neke toplije krajeve, teče sporo, klizi po limovima, kaplje unedogled... Izgleda da angažovanima oko koncerata ovakav štimung baš odgovara, radovi prolaze nesmetano, sve funkcioniše po planu. Ispijam kafu ispred Emce Placa, pod nadstrešnicom i ugledam nešto nalik sandučetu na zidu. Piše: KNJIGOIZMENJEBRALNICA. Ponavljam reč u sebi kao brzalicu i počnem da se ludo zabavljam time. Srećna što sam naučila novu reč, pitam Gorana šta to tačno znači. Objasnio mi je da to zapravo nije slovenačka reč, već kovanica – vezana za projekat razmene knjiga u okviru festivala. Menjam staro za novo štivo, fora kao sa mirišljavim sličicama ili salvetama, samo su u pitanju knjige. Još jedna kul ideja sprovedena u delo, koja je inače postojala više puta i u Srbiji.

Pitaju me ovde ljudi šta da im preporučim da čitaju. Naišla sam na solidno poznavanje literature kod mnogih sa kojima sam razgovarala, pri pomenu Branka Ćopića, Jovana Dučića, Miroslava Antića, Meše Selimovića ne dobijam kao odgovor upitne poglede već povod za diskusiju koju najviše volim u životu. Tako u ovo kišno popodne pomenem Andrića. Najslavniji  jugoslovenski pisac živi i ovde. Prokleta Avlija. Sinonim za bilo koje mesto na planeti na kome se ne osećamo slobodno. Andrić je, po mom mišljenju, najbolje objasnio kako se to čovek oslobađa okova. Sva njegova dela zasnovana su na ideji da je lepota stvaranja ono što čoveka uzdiže iznad svakodnevice materijalizma. U pozadini njegovog bogatog opusa, sa svih strana provejava duh mita o stvaranju i pitanje – šta je lepota. Meni najdraža njegova rečenica pokušava da sažme odgovor na ovo pitanje: „Lepota je vidljiva, ali nedostižna i nezadrživa, ne da se uhvatiti, ne može se ukrasti, nema se za što kupiti, niti se može od ljudi oteti, ni od Boga izmoliti, kao priviđenje je, nestvarno i kratkoveko, a draže od svega što živo, stvarno i nadohvat ruke.“ U mnogim situacijama susrela sam se sa tim osećajem NEUHVATLJIVOSTI, trenutak kada je nemoguće opisati doživljaj lepog. Kišni suton koji me zatekao toga dana jedna je od tih neuhvatljivosti. Planiram da kada završim spontano započeti čas iz književnosti (ovde ljudi malo teško izgovaraju naslov romana Sime Matavulja – Bakonja fra Brne, ili me možda samo loše čuju, ne znam) odem na još jednu edukativnu aktivnost. Od 20h u Multimedia centru održava se predavanje pod nazivom Sinergija.

Kiša ne prestaje. U prolazu čujem neko kaže: „Biće ovo melancholic stoner night.“ Sergej dodaje: „Prigodno vremenu!“ Matej, vodja koncerta toga dana malo brine za posećenost. Vrlo je moguće da će se mnogi odlučiti da ostanu kod kuće. Ne znam šta da kažem, samo se prisećam u sebi kako sam u kampu na Zaječarskoj gitarijadi 2014. stoički izdržala vodenu apokalipsu, tako da mi ovo „rominjanje“ ne predstavlja problem. Odlazim na predavanje dok su mi u glavi tonovi pesme „Kiša“ benda Bjesovi, najlepša neuhvatljivost u srpskoj underground muzici. Koliko znam, ovde je jedino Matej čuo za njih.

Multimedijalni centar u Velenju je tek nekoliko godina stara gradjevina, koja ima široke namene, pomalo futuristički uređena i prostrana kao u najmanju ruku – neki fakultet. Predavanje koje se održava večeras je iz oblasti tzv. kognitivnih znanosti, kako mi je Sergej objasnio uža oblast je neuroscience. Sinergija podrazumeva ispitivanje EEG mašinom koje se svodi na prikupljanje frekvencija moždanih talasa, prenošenje informacija između nervnih ćelija, opažanje reagovanja objekta na spoljašnje nadražaje i svakakva neka energetska preplitanja, verujte mi da većinu toga ne bih razumela čak i da je predavanje bilo na srpskom jeziku. Još jedna neuhvatljivost za mene toga dana. Ali divljenje stvaranju, eksperimentisanju. Zainteresovani za ovu naučnu oblast mogu se informisati ovde.

Dosta sam teško hvatala niti ovog predavanja, koje zapravo nije storgo naučno, već neka vrsta art science eksperimenta. Možda se tajna univerzuma ustvari nalazi u našem mozgu. Ko zna da li možemo da skrenemo sa putanje na kojoj smo osuđeni stogo i jedino na svoj point of view. Da li postoji način da zavirimo u univerzum drugog. Ključne reči na predavanju bile su: MEDITACIJA, RAČUNANJE, EMPATIJA. One su bile neka vrsta pokretača reakcije u eksperimentu. Uz projektor, video bim, pokretne grafikone i tihu muziku vršio se ogled. Na ekranu titraju neke iluzionističke slike koje figurativno predstavljaju moždane talase. Oku vidljivo, ali neuhvatljivo. Gde su ta vrata spoznaje?

Nakon predavanja imam taman toliko vremena da stignem tačno na početak koncerta. Zaista stoner. Lagan, sanjiv, u ritmu kiše koja kao da sve više ubrzava. Ali ipak ima puno ljudi i to bez kišobrana. Bravo za Velenje. Opet neke 60-te, zvuk gitare me asocira na Woodstock, još uvek smo na polju psihodelije. Persons from Porlock imaju težak zadatak – da zagreju publiku na ovom hladnom vremenu. Kada je u pitanju muzika ovog benda, rekla bih da se najšire može objasniti kao stoner, kao što se može čuti kod benda Samsara Blues Experiment. Ali to je samo podloga. Zalaze dosta u garažni rok i povremeno pop, to je kombinacija ne baš uvek brzog ritma, stoner solaža i uspavljujućim vokalom koji zaista daje jednu melanholičnu crtu celokupnom doživljaju. Bend je uspeo sa zagrevanjem, stižu do kulminacije svog izvođenja, ritam se ubrzava, žestina jača, pokazuju suštinu stoner-a kroz meditativne gradacijski organizovane sekvence dostizanjem orgazmične tačke i najednom nagla pauza, a onda polako ton po ton kreće nova melodija. The doors of perception are opened. Padaj kišo, ubrzaj!

Ipak, negde na polovini nastupa Persons of Porlock kiša zvanično prestaje. Drugi bend se sprema za nastup. Ooral Sea je dvojac (bubnjar i gitarista) iz Krškog. Oni pokazuju kako izgleda kada se metal i punk malo poigraju zajedno. Moćnim, glasnim  uvodom bend započinje svoju oluju na sceni. Ovako izgleda stoner do maksimalnog ubrzanja, sve ostalo je letenje. Ovaj bend bi se verovatno dopao fanovima Motorhead-a i Pantere. U jednom trenutku sam začula i mali upliv u Nirvana stajl, kao uvod u novu pesmu. U svakom slučaju, sudeći po reakcijama publike, da nije pala kiša, dosta podignute prašine bi bilo na terasi Emce Plac-a.

Canyon Observer stiže na kraju. Svakoj oluji treba munja i gromova. Taj ugođaj pružili su ovi momci, takođe iz Ljubljane. Oni koji vole muziku benda Neurosis, verovatno bi im se dopao nastup ovog benda. Tehnički potpuno uigrana ekipa upotpunjuje nastup i performansom, a na početku oglašava se mračnim doom ritmom. Okrenuta ledja pevača publici, grčenje, ekspresivno izvođenje, vrištanje do besvesti budi svakog uspavanog ovim melanholičnim vremenom. Između pesama provejava mikrofonija. Neartikulisanost, stvaranje iz haosa, potreba da se čuje glas, reči se gube u skladno organizovanoj buci. Ovaj bend je pametno ostavljen za kraj. Za muk.

Svi oni koji su ipak izašli iz kuće i došli na ove nastupe bez obzira na nenaklonjenost neba, uspeli su da osete šta je sinergija različitih frekvencija i agregatnih stanja. Kroz kisne kapi i dim sa bine osećala se jako dobra energija. Ili je kiša jednostavno TAJ element uz koji ja izvodim svoj ples. Najlepše miriše afalt na kiši. Najbolje tlo za spoznati lepotu, makar i na trenutak.

PS: Nakon završetka, tradicionalno, ide muzika iz kluba. Matej pušta Bjesove. Malobrojni prisutni u tim kasnim satima imali su čast da ih čuju.

txt: Ana Nikolić
foto: FB stranica festivala
↧

Košmarni ambis i njegova ljepota (recenzija albuma Abyss, Chelsea Wolfe)

August 27, 2015, 2:30 pm
$
0
0
Ne pamtim da sam neki album iščekivao kao Abyss, peto studijsko ostvarenje kalifornijske kantautorke Chelsea Wolfe. Ova talentovana žena me kupila prije koju godinu kada sam slučajno nabasao na njen drugi album – Apokalypsis iz 2011. Na njemu se vješto poigravala senzibilitetom i atmosferom koja mi savršeno odgovara, objedinjavajući jednostavnost muzike i glasa koji mami na slušanje. Uvrnut spoj noise, folk i doom zvuka, Apokalypsis je predstavljao jedan veliki šok za moj tadašnji muzički ukus, ostavljajući me da se pitam zbog čega mi se uopšte dopao? Proći će 2-3 godine nakon što Chelsea objavi naredno ostvarenje – Pain is Beauty, a sjeme posijano Apokalypsisom niklo je u potpunu fasciniranost i ljubav. Sa Pain is Beauty Chelsea je u mojim očima dosegla vrh svog kreativnog zamaha, ubijedio sam sebe da posle njega može samo stvarati razvodnjene kopije. Zbog toga, ma koliko iščekivao Abyss, istovremeno sam i strahovao zbog velikih očekivanja i razočarenja koja ona sa sobom nose. Srećom, Chelsea me još jednom iznenadila i obradovala – Abyss je opravdao čekanje i, prema mišljenju mnogih, prevazišao Pain is Beauty.

Prva objavljena numera sa albuma – Iron Moon, predstavljao je pravi teaser; gromki početak pun zvučne agresivnosti natjerao je slušaoce da pomisle kako će Abyss biti metal album što je, prateći njen razvoj, bilo i za očekivati. Chelsea, iako samo ovlaš dodiruje metal žanr, ima mnogo fanova među metalcima, tako da je Iron Moon bio dobrodošao osvježavajući talas. U potpunom kontrastu sa muzičkom podlogom, glas je tokom skoro cijele pjesme jedva jači od šapata. Slušalac stiče osjećaj da je vokal u zavadi sa instrumentalom sve do momenta savršene simbioze u refrenima. Carrion Flowers, drugi ovjavljeni singl, kao da se savršeno nadovezuje na Pain is Beauty; pjesma je dosta slična nekim naslovima sa prethodnog albuma, sa sobom nosi slično osjećanje kao recimo Feral Love, hit sa prošlog albuma. Carrion Flowers mi je poslužio kao svojevrstan podsjetnik na prve pjesme i razloge zbog kojih mi se dopala Chelsea. After the Fall je posljednji singl objavljen prije kompletnog albuma. Jedna od mojih omiljenih, ova pjesma predstavlja mzičku anomaliju i u drugoj polovini pravi kratak odmor, izlet u svojevrstan elektronski zvuk, jednostavan i hipnotišući, da bi se zatim iznenada vratili u gusti ambijent sa početka, kao da smo propali kroz procijep u dimenziji (što bi moglo da opravda naziv pjesme). Još jedna od mojih omiljenih, Dragged Out, sa sobom nosi pravi doom osjećaj. Možda i najmračnija od svih, ona slika osjećaj bezizlaznosti i usamljenosti. Chelsea je izjavila da je kompletan album inspirisan paralizom u snu, osjećajem nepokretnosti neposredno nakon buđenja i tjeskobom koja iz njega proizilazi. Pjesma Dragged Out me najviše od svih sa albuma podsjeća upravo na ovo košmarno stanje, noseći sa sobom anksioznost koja vlada pjesmom sve do posljednje sekunde.

Lajtmotiv Abyss-a je san, buđenje i sva stanja između. Chelsea se igra ovim motivima u skoro svakoj pjesmi, ali u Grey Days možda i najviše – How many years have I been sleeping? Nobody ever said I was alive. Why does everything feel so unnamed? – pita se Chelsea u ovoj pjesmi, brišući granicu između smrti i sna, ili pak poistovjećivajući ih. Crazy Love, Simple Death i Maw su pjesme kojima se slušalac baca u umirujući i melanholični trans, odmarajući se od ambijenta sa ostatka albuma. Njima spoznajemo sirovu snagu vokala i hipnotišući glas koji je sam po sebi dovoljan da, uz skromnu podlogu, napravi zapanjujuću numeru. Pjesma Survive je za mene bila svojevrsna antiteza pjesme Gray Days – ako je ova druga bila o tonjenju u san/smrt, ova prva je o onome između, snolikoj stvarnosti koja se topi pred nama, o metamorfozi fizičkog i emotivnog, kao i o njihovom previranju iz jednog u drugo.

Color of Blood bi se možda mogla smatrati najslabijom karikom u inače nesalomljivom lancu pjesama. Sa svojim distorzijama stiče se osjećaj da se pjesma sve vrijeme zadržava na početku i da se tako nepotpuna završava. Ipak, tekst ove pjesme je jedan od najsnažnijih i najemotivnijih sa albuma (Grow old and let your hair grow, in sleep there is no sorrow). Epilog ovog, neću reći albuma već iskustva, je numera Abyss, savršena završnica ostvarenja. Abyss ponovo oživljava osjećanje bespomoćnosti i tjeskobne anksioznosti. Tematika sna je i ovdje prisutna – stiče se nesavladiva želja da se pobjegne iz ambisa koji želi da vas proguta. Jedinstvenim i deformisanim zvukom klavira počinje borba protiv mraka ove provalije, da bi se na kraju podjednako monstruoznim zvukom viole povinovali nepreglednosti dubina i potonuli u tamu, uprkos molbama i naznakama kraju ove patnje u tonjenju (When I swim it drags me under, when I dream it steals my wonder. Then set me free from my slumber). 

Ingvar L
↧

Klanica pet: Roman koji je Kurtu Vonegatu doneo titulu predvodnika kontrakulture šezdesetih

August 27, 2015, 2:30 pm
$
0
0
Kurt Vonegat je svojim najpoznatijim romanom Klanica pet uveo vanzemaljce u sam vrh svetske književnosti. Koristeći nasmejanu masku naučnofantastične literature, istorijske i autobiografske elemente, uspeo je da ispiše umetnički upečatljive redove o jednom od najstrašnijih događaja iz Drugog svetskog rata – savezničkom bombardovanju Drezdena zapaljivim bombama.

O pokolju nema šta pametno da se kaže – i baš zato ovo haotično delo vrvi od vojnika koji nisu heroji, od apsurdnih smrti i smeha koji jedini preostaje nakon civilizacijskog poraza. Bili Pilgrim, glavni junak dela, žrtva je crnog humora, everyman koji se „otkačio iz vremena” i putuje čas u svoju prošlost, a čas u budućnost. Iza priče o bogatom američkom optičaru koji se susreo sa Tralfamadorcima, bićima koja ne poznaju linearno shvatanje vremena, krije se apokalipsa XX veka, ljudi koji provode zarobljeništvo u klanici, brda leševa, posttraumatski sindrom, dok podnaslov „Dečji krstaški rat” najbolje demistifikuje besmisao sukoba u kojem su se našle hiljade mladića na frontovima širom sveta. Tako mu je to, odzvanja kroz celu knjigu poput ravnodušnog posmrtnog marša, istovremeno vonegatovski duhovitog i neumesnog.

Objavljena 1969, u jeku Vijetnamskog rata, Klanica pet bila je odlično prihvaćena među čitaocima, pre svega zbog svog izrazito antiratnog stava, a Vonegatu je donela titulu predvodnika kontrakulture šezdesetih. Međutim, uz objašnjenje da je knjiga „izopačena, nemoralna, psihotična, vulgarna i antihrišćanska”, 1972. izbačena je iz biblioteka u Oklandu. To je bio početak talasa manje ili više uspešnih povlačenja knjige s polica, pa čak i spaljivanja primeraka. Vonegatov roman drži 29. mesto na listi zabranjivanih ili osporavanih klasika koju je sastavilo Udruženje američkih biblioteka i 18. mesto na listi 100 najboljih romana XX veka na engleskom jeziku (Modern Library).
↧
↧

Glavno pitanje je – ko je ustvari true?

August 28, 2015, 4:01 am
$
0
0
Jedna od reči koje najviše volim u srpskom jeziku (a koja zapravo nije srpska nego starogrčka) je HAOS. Nema veze nikakve sa mojim poetičnim doživljajem sveta, to od onih reči koje koristite kada nemate posebnih komentara, pa ukratko jednom efektnom univerzalnom rečju opišete da vas nešto u tome  izuzetno pogađa pozitivno ili negativno. Primer situacije: E, znaš da uskoro treba da izadje novi album Tool-a?; ja odgovaram: Liiii, haaaooos!!! Ili situacija broj 2: Znaš li da poskupela struja? - Ma znam, brate, haos... Ili situacija broj 3, kao izraz neopisivo dobrog doživljaja: Lele, kol’ko haos bilo na svirku sinoć! ( i nisam pogrešila padež, iz Niš sam, molim lepo). To je moje izražavanje kad se UBACUJEM (s akcentom na poslednjem slogu). UBACIVANJE, UBACIVATI SE je žargonska reč širokog značenja a ja je najviše koristim da opišem neki opušteni stajl bivstvovanja, neku vrstu razbijanja dokolice korišćenjem uličnog govora:’Ajmo napolje da se ubacujemo! (Pravimo neki haos).

I tako, ubacujem se ja ovde po Velenju ovih dana puno, svakakve akcije (opet akcenat na poslednjem slogu) i već drugog dana čula sam muziku velenjskog thrash-crust metal benda KAOZ  koji nažalost, više ne postoji. U susret večerašnjem metal programu iskoristiću priliku da ih predstavim kao uvod u opis ove muzički agresivnije strane velenjske scene. Samo ime benda mi se dopalo, jednostavno, efektno, so thrashy, moja omiljena reč in slovenian way...

Kasnim na metal night. Propustila sam jedan bend Curse of Instinkt. Ali neću propustiti priliku da ih pomenem ovde. Još se čulo iz daljine dok sam dolazila gruvanje poslednje pesme u hard core, možda čak i grind fazonu. U programskoj knjižici najavljeni kao bend sa prepoznatljivim melosom i neobuzdanom energijom. Pozdrav, do sledeće prilike. Primećujem da je ovo do sad najposećenije veče.

Koncept metal večeri je osmišljen pomalo ekstremno. Sudar new age-a i old school black metala. Metalci – čudna sorta, nekako uvek željni glasnog dokazivanja, ukrotitelji buke, opremljeni teškom artiljerijom (instrumentalno), najdramatičniji, scenski nikada bez maske. Sav taj militarizam u muzici i postrojavanje fanova (bolja reč je poštovalaca) u prve redove kao na prvu liniju fronta. Sav taj adrenalin i iščekivanje nastupa. Srce na teren. Hearts on fire. Izvođači u metal muzici uvek pretenduju na beskompromisno osvajanje scene – ističu svoje mračne zastave, mašu svojim obeležjima, logoi, natpisi, grupisanje, relikvije, uniformisanje, glasni uzvici podrške, zviždanje, insistiranje na masovnosti – ko je jači? U metalu je stalno prisutno to dokazivanje muškosti. 
 

Inmate je dosta popularan slovenački metal bend. Postoje duži niz godina, a saznala sam da su od svog nastanka dosta izmenjali članove, ali i koncepciju. Zvuče savršeno, tehnički bez greške, rekla bih, kao iz knjige. Za ovakvu vrstu muzike treba imati puno energije i za izvođenje, a i za slušati. Muzika ovog benda počiva na hard core osnovama, tehnički melodični death (po ritmu) i dosta upliva američke škole thrash-a. New age se oseća u vokalu naročito, kombinacija growl-ovanja i clean pevanja u pomalo emo-fazonu, u stilu svih onih bendova koji su se masovno pojavljivali s početka 21. veka. Slipknot mi se nametnuo kao neka asocijacija u tom smeru. Poklonicima old school-a se retko dopadaju. Koketiranje sa komercijalom – težnja za dobrom reklamom, a možda i ošišana kosa, stil bahatog američkog uličara je nešto što oni iz tabora „onih drugih“ metalaca ne vole baš da vide. Oni stoje sa strane, čekaju nešto drugačije, ili još uvek nisu došli. Inmate muzika rasterećena je teške filozofije, tekstovi obično nose epski zanos i tematiku, sastavljeni iz melodičnih refrena u vidu parola i poziva na reagovanje, grupisanje i bunt. Velika gužva u publici i pravo divljanje i pevanje je pratilo njihov nastup. Imaju publiku koja ih poštuje do kraja, bez predaje, naravno, nisu pušteni sa scene bez bisa. Fin haos su napravili, svaka čast, pa ko voli nek’ izvoli sledeći put. 
 

Zanimljivo je da kada se menja postavka scene, menja se i publika. Većina poklonika Inmate-a polako odlaze. Povlači se jedna vojska, front osvajaju neki drugi mračni tipovi, svakom kosa do zadnjice, u najmanju ruku... Opet postrojavanje. Čekanje. Cela scenografija postavljena. Mrak na bini i kao neko isparavanje pod prigušenim reflektorima. Kao priprema ide Darkthrone sa zvučnika. Ma šta dođavola rade, što ne počnu, mislim se ja... Pa da, otišli da se šminkaju. Ne može to bez corps paint-a. Metal je doveo grotesku i karnevalizam do maksimalnih granica. Dramatična muzika mora biti praćena i dramatičnim nastupom. Ovoga puta na sceni je evropski (skandinavski), paganski, old school black metal u izvođenju benda Kholn iz Velenja. Barokne tendencije u metal muzici bile su mi uvek zanimljive za razmatranje. „Misli o smrti“ je često maksima mnogih metal bendova, a naročito ove struje. Opscenost, hiperbolisanje, protivljenje hrišćanstvu, opsesija demonologijom, đavolisanje na sve načine... Vatra, sveće, kosturske glave, bodljikave žice, ritualizam– ratničke boje na licu, lanci i ostala teška metalurgija u stajlingu neizbežan su deo jednog black metal performansa. Ali džabe sve to ubacivanje, mora zajeban izgled i da se opravda zajebanom muzikom. Kreću. Dosta mlada postava, ali scenski i muzički odlično uigrana. Zaista brz, energičan, muški nastup. Klasičan black. Lično sam ljubitelj ovog pravca i omiljeni srpski bend u tom fazonu je The Stone (Beograd). Prošle godine su objavili novi album pod nazivom „Nekroza“ i promovisali ga 21. marta 2015. u Domu omladine (Beograd) nezaboravnom svirkom. Insistiraju na paganskoj tematici, tekstovi su im na srpskom jeziku (zbog čega ih naročito domaća publika smatra true bendom), a po poetičkoj težini lyrics-a su po mom mišljenju na veoma visokom nivou – dosta filozofije i analize ljudskih osobina i ponašanja u jednom pesimističnom, romantičarskom duhu. Zaista bi trebalo uživo videti nastup Kholn-a, gde god ih odveli putevi agresivne muzike, biće uspešni.

Kulminacije nastupa sva tri benda možete pogledati ovde.

Nakon scenskog nastupa opasni metalci bez mane i straha postaju opet ona ista deca na igralištu Kunigunde. Scenski rekvizit (svinjska glava – prava, direktno iz klanice, pretpostavljam), svečano je predata publici. Mahanje njome i suludi ples. Prava smejurija, ubacivanje, haos, ludilo – zagarantovana zabava. Pravi kontrast onom plesu sa vatrenim poi-em u gracioznom Paulinom izvođenju. Ali u karnevalu je sve izvrnuto. Sve je ruganje. Suštinu maski u metalu duhovito su predstavili članovi još jednog srpskog benda iz Novog Sada – Horor piknik. U suštini njihovog stvaralaštva je parodija ali upakovana u agresivan speed metal gde možete čuti svakakve primese, a tekstovi su im čista sprdnja na konto đavolisanja svih metalaca na svetu:

Bitno je da ostanemo true i kad skinemo maske. Bitno je da se ubacujemo.

txt: Ana Nikolić
foto: FB stranica festivala
↧

STAND UP: Srđan Dinčić, Jelena Radanović i Nikola Silić (Pančevo, 27. 08. 2015)

August 28, 2015, 6:01 am
$
0
0
Iako je nastala u Britaniji, stand up komedija je specifično američki fenomen. Jedan od najpoznatijih stendap komičara je Woody Allen koji se ovom vrstom  komedije bavio u prvom delu svoje karijere, još šezdesetih godina, dakle još pre bavljenja filmom. Šezdesetih i sedamdesetih su radili danas najcenjeniji stand up komičari poput Georgea Carlina (pomerao je granice onoga što se sme reći na bini sedamdesetih), Boba Newharta (specifičan po urnebesnim telefonskim razgovorima), Redda Foxxa, Rodneya Dangerfielda, Billa Cosbyja (danas bi ga, je li, najradije prepustili zaboravu), Richarda Pryora, Stevea Martina... Mnogi od navedenih su vremenom prešli na film i televiziju i postali megapopularni. Ipak pravu eksploziju stendap doživeo tek osamdesetih i ako ste imali ikakav kontakt sa tom vrstom komedije najverovatnije ste slušali ili gledali američke komičare ponikle u klubovima osamdesetih (pre svega Edija Marfija i Chrisa Rocka čiji divix filmovi su bili u žestokoj cirkulaciji pre deset-petnaest godina). Dok je do tada stand up bio vezan pretežno za lakšu i popularnu zabavu, zabavljanje televizijske publike, publike u areni ili čak na stadionu, osamdesetih se stand up vraća u klubove i postaje nešto mnogo složenije. Autori"pišu" uživo, isprobavaju novi ili improvizovani materijal na nespremnoj publici, dosta je "pokušaja i pogreški" i najviše materijala se bazira na improvizaciji, ALI stand up postaje narodna stvar, svi ljudi su slobodni da dolaze u klubove na "open mic" večeri i oprobaju se u stand up komediji. Tako nastaje čitava reka komičara koje danas prepoznajemo kao autentično stand up fenomene (Bill Hicks, Steven Wright, Doug Stanhope, ... koji su isuviše "edgy" za šire mase i televiziju) iako je i iz ove generacije dosta onih koji su - poput kolega iz šezdesetih i sedamdesetih - prešli na televiziju i u Holivud (Robin Williams, Eddie Murphy, Jerry Seinfeld, Ellen DeGeneres, Chris Rock, Janeane Garofalo, Bill Maher, Jay Leno, Louis C.K.). Devedesetih nastaje i TV serija Seinfeld koja je zapravo bazirana na stand up komediji opservacije njujorških komičara Jerryja Seinfelda i Larryja Davida pa se postepeno razvijala iz toga i postala verovatno i najuspešniji sitkom ikada, što je opet povratno uticalo na dalji razvoj stand up komedije prema većoj raznovrsnosti i široj-svetskoj zastupljenosti, pa tako u Britaniji nastaje nova generacija stand up komičara poput Billa Baileya, Dylana Morana, Eddija Izzarda, Jimmija Carra, Ross Nobla ... Ovaj način pisanja i izvođenja komedije je inače najbliži pozorištu i verovatno se radi o najneposrednijem (i što ne reći najjeftinijem) načinu komuniciranja umetnika sa publikom. Kao što rekoh, stand uperi često improvizuju, proučavaju reakcije publike i grade svoje nastupe tako što kroz često bezbroj pokušaka i pogrešaka dolaze do jedne celine sa kojom onda mogu da nastupaju i sa kojom mogu da očekuju uspeh. Iako možda sve to izgleda jednostavno, zamislite ipak koliko treba pogrešaka da bi se stiglo do uspeha, i zamislite koliko je to sati provedenih na bini, kada se znojiš a iz publike čuješ samo tišinu, kašalj ili kucanje čaša i flaša... Dakle stand up komedija nije nimalo laka i zaista zahteva izuzetno jake ljude, od kojih neki na kraju ne prođu baš najsrećnije.

Elem, iz navedenih razloga, uvek sam bio veoma skeptičan prema srpskoj verziji stand up komedije. Zašto? Zato što smo mi ipak teža sredina za adekvatan razvoj ove vrste umetničkog izražavanja. Šta je kod nas postojalo umesto klubova? Pa, kafane. Kafane sa pevaljkama, jagnjetinom i pivom. Na tim mestima će ipak pre izbiti tuča sa smrtnim ishodom i tu će neko pre potegnuti nož i odrobijati gada, nego čuti neku šalu na svoj račun... Zato bi eventualni stand up entuzijasti morali dobro da proračunavaju svoje nastupe i na kraju bi najverovatnije bili naivni, dosadni ili svedeni na popularnu zabavu (psovanje, pevanje, kreveljenje, podrigivanje, alkoholisanje, rabljenje seoskih motiva, naivnost,...) što se na kraju i desilo sa autorima koji su došli najbliže ovooj vrsti nastupa (Čkalja, Minimaks, Ljuba Moljac, Neša Leptir... ). U nekom lepšem sećanju su ostali Lane Gutović sa svojim Kabareom, Đorđe Balašević sa izletima u priču između pesama,  pa na kraju i Bora Čorba, koji nije bio loš ali na žalost nikada nije radio na ovoj vrsti izraza pa je većina onoga što je valjalo jednostavno zastarelo ili postalo banalno).

Koliko ja pratim, u novije vreme se srpski stand up počeo pojavljivati oko 2010. kada sam prvi put primetio srpske stand up komičare na radiju i televiziji. Za jednog sam čuo na B92 radiju (bio je slab) a jednog sam video na TV Fox ili već Prvoj TV (ne sećam se ali je bio sasvim solidan, čak vrlo dobar) ... Ali ni jednome nisam zapamtio ime! Na internetu sam u to vreme naišao na vest da je u KC Grad je 4. novembra 2010. održano Veče otvorenog mikrofona - takmičenje u stand-up komediji. Učesnici su imali priliku da u 10-ak minuta svojim nastupom osvoje publiku i žiri. Prvo mesto osvojio je Aleksandar Perišić, drugo Nikola Živković "Džoni fazoni" dok je treća bila Marijana Ranđelović. Onda je Ivan Ivanović počeo da ih dovodi na svoje emisije, a i kod Marka Živića i kod Zorana Kesića je bilo toga. Mada je bilo i optužbi da neki srpski komičari prosto kradu i prilagođavaju tuđe-strane fazone ...

U principu je ipak bila potrebna neka masovnost a to znači da u Srbiji treba da radi bar 50 komičara da bi se dobilo petoro dobrih i dvoje sjajnih... I konačno u neko doba nastaje sajt standup.rs koji radi baš na popularizaciji i organizaciji stand up komičara - stand up komedija se od samog nastanka vezuje za slobodu govora, koja se izražava kroz humor. Organizacija Standup.rs je zadužena za osnivanje stand up komedije u Srbiji a komicari koji su prvi poceli da se bave ovom formom sada su već imena za koja se dobro zna. Najvažniji projekti ove organizacije su, pored nastupa komicara, StandUpFest – medunarodni festival stand up komedije, prvi klub komedije u Srbiji Ben Akiba (Beograd), emisija na kanalu Comedy central, festivali u Kragujevcu, Nišu, Budvi (partnerske saradnje), višegodišnje saradnje sa Zagrebom, Ljubljanom, Mariborom…Svaki nastup vezan za slobodnu produkciju, slobodu govora i kvalitetan humor se ne propušta. Troje pionira stand up komedije kod nas i komičari Standup.rs nastupili su na FreeDom festivalu u Pančevu 27. avgusta 2015. Saradnja Doma omladine u Pančevu i Standup.rs traje više godina, pa je zapravo ta saradnja dovela redovan program stand up komedije u grad Pančevo. Bašta Doma omladine je bila puna i ja koji sam se samo malo duže zadržao na strip izložbi (Deliblaticum - radovi sa avgustovske strip radionice Aleksandra Zografa u Deliblatskoj peščari) sam ostao bez mesta, pa sam sva tri nastupa (malo manje od dva sata) stajao sa strane.

Prvi je nastupio Nikola Silić. Njegov nastup je veoma dobar i - u želji da bude "edgy" - pomalo nervozan. Dobre su mu opservacije (kako je kad pređeš tridesetu, muško-ženski odnosi, turisti iz Japana u Budvi na moru, baka vs. baba, gej klubovi, razočarenje roditelja, fudbal,...) i svideo mi se mračno-crni/splatter humor koji na momente koristi (fetusi za ispite na medicinskom fakultetu, Nik Vujičić, Novak Đoković...), ali je problem u toj nekoj Silićevoj samosvesti tokom nastupa. Na primer, ne par mesta Silić ukazuje na "sjajno mesto za aplauz" koji je publika propustila, što je možda zanimljivo pomenuti jednom, da bi se ukazalo na neuspeo fazon, ali kada to ponoviš više puta onda ulaziš u neki čudan odnos sa publikom u smislu da ova možda nije dorasla što opet nije baš fer... I glupo je to što su česte psovke (Silić to i kaže na početku nastupa, za one koji će se možda uvrediti) ali je svakome ko gleda malo dublje jasno da su ove samo poštapalica koja - ako je previše koristiš - menja sav (ipak umetnički) nastup na prizemnu i banalnu stvar. Ipak sve u svemu, ovo je bio vrslo dobar nastup i ne mogu da kažem da sam za tih tridesetak minuta naišao na neko baš baš slabo mesto. Dakle, preporučujem vam da pogledate Silića kad budete u prilici. I još nešto, nemojte se previše oslanjati na snimke na YouTubeu, ti snimci prosto nisu reprezentativni i uživo je sve ovo sto puta uverljivije i generalno bolje.

Jelena Radanović nam je predstavila svoj odlično razrađen self depreciating humor. Dakle, ova studentkinja sociologije prepričava nam svoje urnebesne doživljaje iz života. Mešaju se lucidne opservacije (facebook doživljaji, reality zvezde, sponzoruše, propaliteti koji je muvaju, ljubavni odnosi, stalking, internet komentari, lični kompleksi, slanje privatnih poruka preko interneta, domaći rep, Elitni Odredi vs. srpski tajkuni, mobilni telefoni,...) i ispovesti jednog klošara (siromaštvo, neslanaženje, poređenje sa uspešnijima, razočarenje familije, turizam kad si siromašan, ubice i silovatelji, bezbednost devojaka, ...). Sve ovo je veoma lično i baš kao i najbolji self depreciating humor iskreno - sve udara jednako u glavu i u srce. Ono što mi se nije svidelo je to što je Jelena na momente pozajmljivala fore koje kao da smo već negde čuli ("moji kompleksi imaju komplekse" i sl.) mada u doba interneta je teško izbeći neke fore, dok neke druge opet moramo prihvatiti kao  deo neke opšte kulture ... Ipak, bio je ovo odličan nastup i Jelena me je podsetila na masu ljudi koje znam i ukazala mi na to da se mnoge - inače teške - stvari lakše podnose kada se umeš nasmejati i kada ne sve uzimaš previše ozbiljno. Nemojte propustiti njen nastup ako budete u prilici da ga posetite!

Zvezda večeri je bio Srđan Dinčić. Iako su mi njegovi snimci koje je postavljao kao Sablasni Kosač bili potpuno bezvezni, vremenom je iz njega ipak nastao sasvim solidan komičar. Odmah po izlasku na binu je pokazao da ume da ispriča fazon - na temu ponašanja u saobraćaju - ali je poenta njegovog nastupa zapravo u priči oko samog fazona koja je mnogo šira i zanimljivija. I tu se zapravo uvidi razlika između profesionalca i amatera. Amater ima određeni broj fazona koje pre ili kasnije iskoristi, ispuca se i tu je kraj. Profesionalac ume da iz jednog fazona izmuze deset-petnaest minuta urnebesne zabave. Tako je Dinčić uspeo da - bezazleni fazon o umiranju kućnih ljubimaca tj. hrčaka - razvuče do neslućenih visina i da pritom ostavi publiku u konvulzijama smeha. Jednako dobar mu je deo nastupa posvećen komšiluku - komšija krajišnik, komšija penzos,... - u zgradi u kojoj živi. Izuzetno mu dobro ide i taj neki nadrealistični humor (lov uz pomoć jo-jo igračke, svinje na aero-mitingu, ...), a ima i fantastičan i veoma prirodan odnos sa publikom (koja je ove večeri u Pančevu bila lepo raspoložena ali i vema pristojna). Inače Dinčić je jedini ove večeri uneo malu dozu politike i čak je pomenuo i SNS (Kućne majstorije - Jagoda Beko tj. kako je nastao SNS) i Vučića! (zapravo i Jelena Radanović pre njega, ali ona tek kao malu fusnoticu). Bilo je još dosta odličnih fazona (mravi, glupa pitanja TV voditelja, naslovi u hronici, sport u Srbiji, rođenje deteta, međuljudski odnosi,...). A ono što daje posebni šmek njegovom nastupu je i to što u toku nastupa, sasvim prirodno, ume da se vrati na fazon koji je ispričao dvadesetak minuta ranije (pri čemu ga koristi kao neku referencu). Dakle Dinčić je sasvim opravdao renome i poziciju svezde večeri. Bio je lepo samouveren, prirodan u nastupu i odnosu sa publikom, njegov nastup je bio ravnomerno uspešan i nema preslabih delova i na kraju ume ne samo da zabavi publiku već i da je nasmeje do suza. Obavezno posetite njegov nastup kad god budete u prilici!

Iako sam imao veoma, veoma, niska očekivanja, nastup srpskih stand up komičara na ovogodišnjem FreeDom Festivalu je bio odličan. Bilo je to tri puta po tridesetak minuta fantastične zabave koju bih preporučio svima. Drago mi je što je srpski stand up konačno zaživeo i nadam se da će srpski promoteri i menadžeri uvideti potencijal ove vrste zabave i da će stand up biti mnogo više zastupljen kako u brojnim drugim gradovima tako i na drugim festivalima, manifestacijama i klubovima po Srbiji i regionu.
Janko Takač
↧

Soveto Kinč - Priče iz blokova

August 28, 2015, 7:40 pm
$
0
0
Život u danu B19: Priče iz blokova (Dune Records) jeste remek delo Soveta Kinča, britanskog muzičara koji nam nudi potpuno drugačiji pogled na dva muzička žanra - džez i hip hop. Naime, Kinč je džez publici poznat kao jedan od najlucidnijih savremenih saksofonista (mogli smo da ga čujemo sa njegovim kvintetom, 2006. godine u Domu sindikata u okviru 22. Beogradskog džez festivala), dok ga oni koji slušaju hip hop znaju kao surovog fristajl repera. Reč je o umetniku koji je završio istoriju savremene umetnosti na Univerzitetu u Oksfordu, ali koji je život posvetio svom muzičkom instrumentu i poeziji. 

Dobitnik mnogih nagrada, Kinč je 2009. godine imao prilike da u projektu sa Tejt galerijom u Londonu spoji sva ova zanimanja, obezbedivši neku vrstu saundtreka za izložbu pod nazivom Altermodernizam. Njegovo obrazovanje i profesionalna vezanost za visoku umetnost, nesumnjivo je uticalo na to da drži do visokih standarda što se tiče kvaliteta muzike i tekstova. Upravo zato od njega nećete čuti pevljive matrice i banalne rime, već muziku fri džeza na koju se naslojavaju sofisticirane i elokvetno napisane pesme. 

Život u danu B19 jeste jedan od četiri do sada izdata Kinčova albuma koja su konceptualno osmišljena. Svaki album jeste jedna priča za sebe, koju nam ovaj umetnik pripoveda na dramaturški i muzički neizmerno zanimljiv i uzbudljiv način. Tako nam Život u danu B19 donosi priču o trojici muškaraca, različitih životnih doba, koji životare u siromašnim blokovima na periferiji Londona. Glavni junak jeste svakako Es - očigledna personifikacija samog Kinča. On želi da posveti svoj život muzici, ali se suočava sa problemom nezaposlenosti i činjenice da ga materijalna situacija sputava u tome. Upoznajemo se i sa Markusom, reperom koji takođe želi da se bavi hip hopom, ali samo da bi ostvario holivudske snove o parama, vilama i kolima, kao i sa Adrianom, starijim čovekom, samcem, koga je ostavila žena i koji radi kao vozač autobusa. Pored Kinčovih tekstova koji nas vode kroz sve ove priče, upoznajući nas sa karakterima likova, tu je i Moira Stjuart (inače prva voditeljka na britanskoj državnoj televiziji afričkog porekla) koja ima ulogu naratora. Celokupan album tako dobija radiofonski karakter, te zahteva pažljivo slušanje od početka do kraja. U tom smislu, ovaj album treba posmatrati kao svojevrsnu radio dramu i trebalo bi mu, makar prvi put, posvetiti sat vremena svog života kako bi se stekao potpuni utisak i doživela atmosfera Kinčovog lucidnog sveta. 

Muzički, pored narativnog načina repovanja, ali i složenih poigravanja sa rečima u betl maniru, ovaj album nam donosi izuzetno bogat džez rečnik, čija je ishodišna tačka fri džez, mada u nešto blažoj varijanti. Pored samog Kinča koji svira saksofon i klavijature, džez sastav čine još i basista Majkl Olatuđa, gitarista Femi Temovo i bubnjar Troj Miler. Ovi izvrsni muzičari, sa Sovetom Kinčom na čelu, realizovali su autentičan umetnički projekat, koji nam donosi nešto potpuno drugačije! 

Radoš Mitrović
↧
Search

Squirm: Kad gliste popizde i počnu jesti ljude

August 28, 2015, 7:41 pm
$
0
0
Izdavač: American International Pictures (AIP), 1976.
Režija: Jeff Lieberman
Scenarij: Jeff Lieberman
Gl. uloge: Don Scardino, Patricia Pearcy
Tagline: This was the night of the CRAWLING TERROR!

Radnja:

U malom gradiću na američkom Jugu bjesni oluja. Grom sruši dalekovod i struja poteče kroz zemlju, izazivajući kišne gliste da se pretvore u krvožedne manijakalne ljudožderske kišne gliste.

Mladić iz New Yorka dolazi u gradić u potrazi za antikvitetima, a i da posjeti svoju djevojku (nije bitno gdje su se i kako upoznali), koja živi s majkom i mlađom sestrom u kući malo pješke odgrada, i to odmah pored lokalne farme kišnih glista. Naravno :)

Osvrt:

Obožavam ove filmove s raznim životinjama koje zbog ovog ili onog razloga popizde i počnu jesti ljude (Rats, The Swarm, Slugs, Swarmed...), ali već vidim da će mi ovaj biti posebno drag. Sve mi je bilo jasno na početku kad je taj dalekovod pao i struja počela pržiti gliste, a ove stale vrištati iz petnih (hm?) žila :)

Sreća da su dijalozi uglavnom na granici debilizma jer sam imao gadnih problema s razumijevanjem izgovorenog teksta. Svi likovi (osim kretenka iz New Yorka) govore s takvim južnjačkim naglaskom da ih je gotovo nemoguće razumjeti. Pretpostavljam da bi se slično osjećao student kroatistike iz Osla koji je hrvatski čuo samo na predavanjima kad bi se našao u kupeu s razgovorljivim 72-godišnjim starčićem iz Zmijavaca :) No ponavljam, sreća da nerazumijevanje dijaloga nema gotovo nikakvog utjecaja na praćenje radnje, što u biti dosta govori o kvaliteti filma.

Gliste su dobro napravljene (dobro, osim činjenice da vrište), i ima ih nekoliko milijardi. Čak bi se moglo reći da gliste glume bolje od velike većine glumaca... Ma koga zavaravam, od _svih_ glumaca. Od prvog trenutka kad sam ugledao kretenskog cvikeraša iz NY, poželio sam da ga gliste proždru, ali nažalost samo su ga malo gricnule. Isto stoji i za ostale likove u filmu, svi zaslužuju bolnu smrt i cijelo vrijeme sam navijao za glistone.

Kraj je posebno sulud (ako netko želi izbjeći spoilere neka prestane čitati.... sad!), nakon što crvi pojedu majku kretenove cure, kreten i kretenova kretenska cura pobjegnu pred glistama na stablo, gliste se nagomilaju ispod stabla, i baš kad se situacija čini bezizlazna... oni zaspu. Probudi ih sunce, cvrkutanje ptičica i radnik elektre koji je (nakon tri dana) došao i popravio dalekovod koji je (tri dana!) slao struju u zemlju. Deus et machina.

Odličan film, i sigurno ću ga opet pogledati, i opet navijati da gliste pojedu sve te idiote, i opet se razočarati kad ne pojedu najveće idiote među ostalim idiotima, i opet umirati od smijeha.

Highlightovi:

    Vrišteće gliste
    Sam izbor dvoje glavnih glumaca...

Oleg Berić
↧
↧

…i ovde su svi prekidi stvarnosti…

August 29, 2015, 5:48 am
$
0
0
Koncert grupe ZAA (Srbija) obeležio je kraj besplatnog muzičkog programa Kunigunde. Bina se već po svršetku nastupa seli na Ljetni Kino gde se priprema završnica festivala. Oko mene je vesela atmosfera, ZAA su na visini zadatka. Publika je u potpunosti bila spremna za(a) ovaj nastup – razigrani ska sa primesama džeza i popa sasvim je lepo podigao raspoloženje ljudima. 

Meni se ipak neki D-mol ušunjao kao lopov po žicama, što bi rekao Balašević… Bežim od gužve, posle ko zna koliko vremena stojim sa strane, izvan mase i posmatram ljude u prolazu. Vreme protiče, današnji dan utapa se u poslednjim tonovima muzike koja je sasvim pogodna da ulije energiju za naredno jutro. Ja prebrojavam strane beležnice, listam je kao tajmlajn, od prvog do poslednjeg datuma. Dugo nisam pisala na papiru, navikla sam se na virtuelnu hartiju, virtuelne zidove, ali ovih dana sam bila primorana da svuda nosim sveščicu. Šetam po klubu i gledam postavku izložbe pod nazivom SAPINDALOGRAFIJA. U pitanju je jedna inovativna tehnika u fotografiji, koja ne podrazumeva korišćenje papira, već nekog drugog materijala (uglavnom iz prirode) kao medija za razvijanje fotografija. Urban Cerjak i Žiga Komperšak povezali su ljubav prema skateboard-u i fotografiji tako što su od drveta (javora) napravili skate daske i na njima razvijali fotografije koristeći emulziju po imenu WORK. 
 

Beg od papira je nešto što se u mojoj poetskoj svesti formiralo kao koncept koji želim da sledim -  papir koji asocira na medij koji je danas lako umnožiti, lako potrošiti, lako uništiti (pocepati, baciti, spaliti), papir koji je svuda prisutan, najčešće beo, koji često ume da bude lakši od gomile misli koje se nađu na njemu, tako lagan i prolazan nekako mi nije ulivao poverenje da je to moj medij za izražavanje. Najzad, celo današnje društvo ne može da opstane bez hartije, obične, malo teže uništive, hologramirane, numerisane hartije koja nosi neku izmišljenu, virtuelnu vrednost. Ceo svet klanja se hartiji, a kako i ne bi, kad je sve što nam je bitno zapisano možemo očas posla replicirati u hiljadu primeraka. Borhesovska ideja o bibliotekama kao mestima koja su pamćenje čovečanstva uvek mi je bila vrtoglavo zastrašujuća. Papiri sa idejom. Gomile ideja od kad je izmišljen papir pa do danas. Očigledno je taj materijal svemoguć, u stanju da mnogo vekova, čak milenijuma možda, nadživi svoje korisnike.

Brižljivo čuvana hartija. Hartija koja brižljivo čuva nečije misli, nekakvu prošlost. Dokle seže tajmlajn? Sigurna sam da ako bih rešila da ceo svoj život ispišem od prvog do poslednjeg trenutka, prozvodnja papira ne bi upala u kolaps. Ali čemu to mrčiti hartiju, pita Danilo Kiš, pisac, tvorac zbirke pripovedaka “Enciklopedija mrtvih”. Niz pripovedaka koje su “u znaku jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o Gilgamešu, pitanje smrti jedno je od opsesivnih tema literature”. 
 

Sve te misli nastanile su se u mojoj glavi nakon posete  jednoj nesvakidašnjoj izložbi u Staroj Pekarni (stari deo Velenja) pod nazivom Brhka robatost. To je spomen-izložba jednom od najznačajnih umetnika Velenja - Matevža Časa (1982-2014), izložba njegovih vizuelnih i auditivnih poruka. Gomila hartije me je zatekla od ulaza pa svuda okolo po izložbenom prostoru. Sva pisana i crtana zaostavština jednog stvaraoca izvučena iz fioke. Svi neuhvatljivi trenuci jednog umetnika u dokolici. Moć pamćenja. Brzopotezni crteži, slova sa izlomljenim slogovima, igre rečima, motivacione poruke, notes to myself… Konzervirani trenuci… Još sa vrata susrećem se sa tajmlajnom. Kao da je to nekakav namerni koncept ovog umetnika. Ko sam ja? – u 50 crteža na običnom A4 papiru vode nas stepenicama do izložbenog prostora. Kalendari za 2013. i 2014. godinu – svaki nacrtani mesec nosi novi duhoviti moto, kao na primer - Oktober: Jeben je život če si preresen. (Jeben je život koji je prestvaran). Matevž Čas je niz godina osmišljavao logo Kunigunde, zaslužan je za logo Emce Plac-a, osmislio niz dizajnerskih projekata među kojima su i WTF majice koje mnogi mladi Velenjci nose danas. Prepoznatljiv po brhkoj robatosti. Pitala sam ljude šta znači ta sintagma. Nisam uspela da nađem prave reči za prevod. Sama po sebi predstavlja neku vrstu oksimorona, spoj nespojivog, dve kontradiktorne stvari jedna pored druge. Brhko je nešto lako, nežno, graciozno, poletno, a robatost predstavlja nešto veliko, robustno, masivno, silovito… Ova sintagma ustvari opisuje senzibilitet ovog autora. Voleo je da se igra i slikama i rečima. Lakoća življenja i silovita imaginacija. Ubojite, ali i razigrane šale. Pomalo neopisivo, da ne kažem, neuhvatljivo. Jedan od njegovih motoa je: MASKE DANES, OBRAZI JUTRI (MASKS TODAY, FACES TOMORROW).
Ne možemo da vratimo vreme, samo možemo da razmotavamo tajmlajn.

U podzemnom prolazi blizu Stare pekarne smeštena je izložba pod nazivom V iskanju (U traženju) mlade umetnice Julije Moline. Opet beleške, raspršene po izložbenom prostoru kao roj misli. Privid neuhvatljivosti. Vise sa plafona rasuti zapisi, zaustavljeni u lelujanju, uhvaćeni u sadašnjosti, sprečeni da odlete. Na drugom zidu mreža – da li simbolizuje uhvaćenost, zavezanost ili možda ja to gledam previše mračno. U galeriji vlada nekakva lakoća, mreža je svetlo plave boje, rekla bih da je to savršen, ponekad nesaglediv splet naših ideja, naše mašte. Na sred prostorije odmara se nekakv ogroman znak pitanja, tamno plav, stoji na kraju svih razmišljanja o smislu života. Na izlazu notes. Radnica u izložbenom  prostoru pita da li želimo da zapišemo nešto.

Sve je zapisano na tajmlajnu.

txt: Ana Nikolić
foto: FB stranica festivala
↧

Radio

August 29, 2015, 2:48 pm
$
0
0
Slavko Mali (1957)
Prešao životni put od fizičkog radnika do dizajnera i novinara.
Bavi se crtanjem i slikanjem, stripom, karikaturom, ilustracijom, grafičkim dizajnom, mail artom, piše kratke priče i pesme …
Od kad mu je psa pregazio auto počeo je da luta tražeći ubicu, ali je shvatio da su ubice svuda oko nas.
Ne voli umetnost, ali je ona njegova sudbina.
Voli da sluša radio …
Ilustrator je "Gold Dust" magazina z Londona, gde objavljuje i kratke priče.
Sve što je do sada nacrtao i napisao objavljeno je.
↧

Završen peti Street Art Festival

August 30, 2015, 3:37 am
$
0
0
Peti, jubilarni, Street Art Festival se završio sinoć i uprkos tome što nije doneo neke inovacije, uspeo je u tome da zabavi sve one koji došli da posete neka od dešavanja. A valjda je svrha jednog letnjeg festivala ovog kalibra upravo da zabavi i razonodi.

Za one malo manje upućene, Street Art Festival je počeo svoju istoriju 2005. godine, kada je pokrenut od strane lokalnih entuzijasta, sa namerom da na jednom mestu okupe sve rok grupe koje su delovale u tom trenutku u Kraljevu. U tom obliku je postojao dve godine, a zatim je prestao da postoji, da bi se 2010. cela stvar postavila na višu razinu tako što je Kulturni centar Ribnica preuzeo organizaciju festivala. Time je festival dobio ozbiljniju podršku jer je iza njega stala zvanična institucija, kojoj su nesebičnu pomoć pružili organizacije koje se bave mladima, pojedinci/ke i drugi relevantni činioci. Kao rezultat, Kraljevo je dobio sasvim pristojan letnji festival koji okuplja veliki broj mladih koji kao što se može videti nastavlja da traje. Međutim, mana ovog festival je što ima lokalni karakter i u konkurenciji ozbiljnijih regionalnih festivala, poput Love Festa ili Arsenal Festa, ne može puno toga da ponudi, osim ako se ne promeni pristup i naprave neke promene, koje će dovesti do toga da izađe iz okvira lokalnog.

Kada je u pitanju ovogodišnje izdanje, osim uobičajenih aktivnosti poput crtanja grafita, sticker art show-a, takmičenja u Magic the Gathering-u, alternativnog cirkusa i mnogih drugih, na koncertima koji predstavljaju glavnu atrakciju su nastupalo, kao hedlajneri, Ritam Nereda i Bad Copy, uz podršku manjih bendova, ali i lokalnih nadolazećih snaga. 
 

Prvo veče (petak, 28.8) je bilo rezervisano za nešto tvrđi zvuk i za poklonike žestoke i bučne muzike. Čast da otvore koncertni deo ovogodišnjeg festivala imali su Terminal 13, bend u kojem svira potpisnik ovih redova. U pitanju je post – pank bend, relativno nov kada je u pitanju dužina postojanja, ali sastavljen od vetarana lokalne pank scene. O samom muziciranju, zvuku i nastupu ne bih mogao puno toga da kažem jer nisam u mogućnosti da o tome pišem, ostavljamo drugim ciničnim kritičarima da daju svoj sud o našem nastupu. Najvažnije je da smo mi uživali. 
 

Sledeći se na binu penju lokalni pank rok heroji, Krstaši, koji su svojim energičnim nastupom dali svoj maksimum da zabave polupopunjen prostor sportskog terena OŠ „IV kraljevački bataljon“, gde se muzički deo održavao. Ređali su se hitovi: Nikad nemoj da odustaneš, Poslednji dan (tokom koje je upriličena bakljada), Moj grad (premijerno izvođenje nove pesme), a za kraj je ostavljena obrada evergrin hita Đorđa Balaševića – Računajte na nas. Sve u svemu, solidan zvuk, jako dobar nastup i mlaka podrška publike su obeležili nastup kraljevačkih Krstaša. 


Nakon njih su nastupali Sharks, Snakes & Planes, post – grunge bend iz Beograda, koji u poslednje vreme dobija jako pozitivne kritike rok kritičara i publike. Nisam se pre susreo sa njima, tako da je njihovo muziciranje bila nepoznanica, ali sam izgleda bio jedan od retkih takvih likova. Sudeći po reakcijama publike, SSP su već stvorili solidnu bazu fanova, čak i u provincijskom centru kakav je Kraljevo i to je za svaku pohvalu jer lokalni ljubitelji rokenrola nemaju tendenciju da prate trendove, što se izgleda menja. Zvuk je bio malo bolji i to je pre svega zasluga tonca kojeg je bend doveo sa sobom, tako da su svi mogli uživati u rifovima koji su dolazili sa bine. Za kraj, gitarista baca svoju gitaru u publiku i zadovoljni fanovi dobijaju zasluženu nagradu. 
 

Za kraj, ostali su Ritam Nereda. Prostor tzv. Kocke je već bio dupke popunjen, publika se nabrijavala, posebno stara kraljevačka skinhead ekipa koja se ovom prilikom ponovo okupila i zauzela prve redove, tik pored bine. Bilo je zanimljivo posmatrati te (da mi ne zamere) matorce kako ponovo proživljavaju svoju mladost pevajući pesme uz koje su odrastali. Neki od njih su dobili pozdrave od Bobana, pevača RN, i posvetu za pesmu „Heroj“. Uglavnom, RN su pružili sasvim korektnu svirku, zvuk je bio mnogo bolji što je i razumljivo jer su hedlajneri, a hitovi su se nizali jedan za drugim. Priznajem da nisam fan ali sam prepoznao gotovo sve pesme. Na set listi su bile sledeće pesme: Boje se, Raskršće, Heroj, Ne, Boje se, Nebo, 10 godina i mnoge druge. Bila je jedna nova premijerna, znatno sporija pesma, sa novog albuma. Za kraj zvanične liste evergrin hit – Put beznađa, tokom čijeg izvođenja je publika doživela potpunu ekstazu i atmosfera je doživela tačku ključanja. Za kraj dve pesme na bis i time se završio njihov nastup, ali ujedno i prvo veče Street Art Festivala.

Drugo veče (subota, 29.8) je bilo rezervisano za nešto mirnije tonove, pa su hedlajneri bili Bad Copy. Pored njih nastupali su i lokalni reperi, ali i niški dvojac Stereo Banana. Na žalost, lokalnu podršku sam propustio (nikakav nisam lokal patriota), ali sam zato ispratio niške repere. Bio sam jako znatiželjan da čujem kako zvuče uživo jer sam poslušao neke od njihovih pesama, i u izvesnom smislu sam ih sa nestprljenjem iščekivao. I nisam se pokajao jer je ekipa pružila neverovatno dobar nastup. Puno pozitivne energije, jako dobar zvuk, energičan nastup i neposredan pristup publici. Ovime su osvojili simpatije lokalne publike, bar ako je verovati komentarima, pa je njihov nastup propraćen đuskanjem i pevanjem. Niko nije ostao ravnodušan a meni su se posebno dojmili njihovi kritički tekstovi usmereni ka mnogim sranjima koje nas okružuju.

Nakon njih na binu izlaze i Bad Copy, prostor Kocke se već uveliko popunio, mahom mlađom publikom. Uzgred, publika i atmosfera ove večeri se potpuno razlikovala od prethodne. Dok je na Ritmu Nereda dominirala na trenutke nasilna atmosfera a prosek godina bio visoko iznad 30, dotle je ove večeri sve bilo u nekoj „love & peace“ atmosferi a prostor ispred bine su zauzeli mlađani fanovi beogradskog trija. Sve u svemu, bez obzira na godine gotovo svi su uživali. Bad Copy je definitivno jedan od najpopularnijih i najmenstrim hip hop bendova te je i bilo za očekivati da će svi pevati njihove najveće hitove. A svi ih dobro znate: Uno Duo Tre, Vinjak, Posle 10, Moram da prestanem da kenjam, Bad Copy žurka, Esi mi dobar (tada je već atmosfera dospela do usijanja), Idemo odma (usijana amtosfera ne prestaje), Dal je to ljubav (svi pevaju) i za kraj Metalac (potpuno ludilo). Bad Copy zadovoljno odlaze sa stejdža, vrlo pohvalno su se izrazili o organizaciji festivala i publici, a nakon njih do fajronta muziku je puštala ekipa iz Adriatic Funk League.

Peti, jubilarni, Street Art Festival je gotov. Uz par propusta (nedostatak pokretnih toaleta) festival se završio u jako pozitivnoj atmosferi koja će se svakako prepričavati narednih meseci. A možda dobar glas bude izašao iz atara kraljevačke opštine pa nas sledeće godine obraduju i posetioci iz drugih gradova, a zašto da ne i iz regiona. No, to su druge teme za razmišljanje.

txt: Vojkan Trifunović
foto: FB stranica festivala
↧

Prvo skoči, pa reci HIP-HOP

August 30, 2015, 11:35 am
$
0
0
Kunigunda se večeras zvanično preselila na Ljetni kino, cena karte u pretprodaji iznosi 6, a na ulazu 9 eura za petak i subotu. Ljetni kino je nekada bio bioskop (50-ih i 60-ih godina prošlog veka) kao naša Letnja pozornica na niškoj tvrđavi (gde se već više od pola veka održavaju Filmski susreti), potom je decenijama to mesto palo u zaborav i obraslo u korov, da bi se na kraju omladinskom radnom akcijom pre nekoliko godina to osposobilo kao prostor za svakakve sadržaje, izmedju ostalog i art festival Nasedlega kita čiji je glavni idejni tvorac Matevž Čas. Godine 2011. festival Nasedlega kita postaje stecište kreativnosti, ideja je bila da se od otpadnih materijala prave skulpture nasukanog kita, koji ujedno postaje i zaštitni znak festivala. Ovim kreativcima pridružuju se postepeno i razni muzičari, isprva DJ-evi a kasnije i instrumentalisti, pa festival dobija epitet svestranog. Zanimljivo je kako se došlo na ideju o nastanku festivala - u doba kolektivnih odmora, jula meseca, kada Velenje postane ghost town, pa je čak i Emce plac ogranično radio, javila se potreba da grad malo živne za one koji u njemu ostaju tokom tih pustih dana. 
 

Ovaj prostor, kao što rekoh, koristi i organizacija Kunigunde za završna dva dana muzičkog programa. Sinoć je na repertoaru bio hiphop, kao headlineri najavljeni su Elemental (Zagreb). Pre njihovog nastupa, domaća scena preuzela je zadatak da zabavi publiku. Yamakashi dolazi sa severa Slovenije, njegova muzika je u gangsta rap fazonu. O tome jako malo znam, a i meni je doživljaj otežan jezičkom barijerom tako da njegovom stvaralaštvu prosudite sami.  

Mrigz & Ghet (Velenje) su dva MC-ja koji su objavili zajednicki album 2011. Mrigz se smatra godfather-om  velenjskog ulicnog hiphopa. Imaju vernu publiku i njihov nastup izazvao je pozitivne reakcije. Ja sam malo šta od tog recitovanja razumela. Ipak live nastupi hiphop-era nisu najbolji način da se “uhvati” duh jezika, naročito zbog brzine izgovora. Njihov spot možete pogldati ovde.

Između ostalog, u okviru programa promovisan je prvi put spot za pesmu Power to the people, kao najava albuma Sheep Nation – zajedničko delo izvođača 100tke i Mitje (koji je ujedno i voditelj programa i član logistike na Kunigundi). Ceo spot još uvek se ne nalazi na youtube-u, ali trailer možete pogledati ovde.

Antipolitička angažovanost i upliv agresivnijih ritmova je nešto što po mom mišljenju daje na snazi ovoj muzici i lyrics-u. Na sličan način socijalnu stvarnost doživljava niška hiphop grupa Stereo Banana. Upoznajte rad “dva tupana iz Durlana” koji su izuzetnu prašinu podigli na niškoj sceni poslednjih godina.
 

Nakon svih opasnih gangstera na scenu stupa nežniji ritam i poletni lirizam Elementala. Vrlo su dobro poznati srpskoj publici, nastupali su na ovogodišnjem Love fest-u u Vrnjačkoj banji i 2013. godine na Zaječarskoj gitarijadi. I ovde su dosta slušani što dokazuje odlična posećenost i vedra atmosfera. Zaista nije teško dok slušamo  ovaj bend da se zaljubimo u “Male stvari”, onome sa kim plešemo tu pored šapnuti “Bolji si”,  pasti u sanjarenje (“Iz dana u dan”), osetiti i proživeti emociju iz pesme “Crveno”. “Misli su nam pozitivne” i to naročito nakon njihovog nastupa.  

Kunigunda, 18. runda bliži se kraju.

txt: Ana Nikolić
foto: FB stranica festivala
↧
↧

Preživeli smo Miner Invaziju na Niš i Veliku Planu

August 30, 2015, 12:07 pm
$
0
0
„Invazija za istoka“, rokenrol karavan izdavačke kuće Miner Records, je svoj dvadeseti jubilarni šou smestila u Niš.


U petak 28. avgusta u klubu „Black Stage“ nastupili su: Patrias, Language.Sex.Violence, Bethor i Chaosium. Mogu da kažem da sasvim žanrovski različiti bendovi mogu da okupe dobru publiku koja je zaista uživala te večeri. Zbog sjajne atmosfere, odlične muzike, neviđeno dobrog zvuka. Od patriotskog oldskul metala koji nam je prezentovao Patrias, preko new wave darkerane LSV-a i performansa Peđe Živanovića, koji je samo bio uvod u black metal horor Bethor-a, da bi na kraju Chaosium razvalili svojim thrash metalom. Pojedinačno svaki bend je po meni imao sjajan nastup, za svoj mogu da kažem da je možda najbolji koji smo imali ikada. Patrias sam najviše želela da čujem uživo, jer mi je njihov žanr najinteresantniji, zato što ima taj retro stari prizvuk i pevač je, ako zažmurite, mogao da vas instant prebaci u rane sedamdesete i početke hevi metala. „Love“.Sex.Violence, kao što sam rekla, veoma emotivno i ekspresivno ispred sada već naše braće blekera, koji su impresivnim performansom uozbiljili prisutne za, po meni, fenomenalan kraj večeri sa Chaosium, koji su kao goste na kraju primili deo naših gradskih trešera Marice i završili delirično.

Jubilej ne bi bio jubilej, da nije teatralno nastavljen sutradan u Velikoj Plani, u klubu DRUM, gde je pre samo mesec dana imao svoju premijeru. Ovog puta obogaćen biltenom, koji je za tu priliku priredio Miner, promocijom brenda „ROD“ i nastupom: Interbola, Language.Sex.Violence, Bethor, Chaosium, Trigger, Kolaps i Nikad Čuo.


Takođe žanrovski šareno, u veoma interesantnom prostoru na kojem im iskreno zavidim, skvotovskog tipa, sa koncertnim podijumom u dvorištu što je za ove vruće dane i više nego prednost, koncertni maraton koji je na najbolji mogući način završio ovu proslavu. Publika je bila više nego odlična, tako su i govorili da je bilo prošlog puta. Zato je i Invazija ovde ponovljena tako brzo. Slatki mladi Interbola su bili uvod u spektakl, dečaci na početku svoje, nadam se lepe, karijere. Nakon njih, ponovljena „dark to darker“ kombinacija LSV-Bethor, gde je nakon nastupa pao dogovor da gde se sledeći put budemo sreli na podijumu odsviramo zajedno jednu pesmu. Zatim sjajni Chaosium, još bolji nego prethodno veče, doduše bez Marice ali uz pomoć publike, razvaljuje polako ciglice DRUM-a. Onda Trigger sa sjajnom pevačicom, autorskim i sa par covera pop pesama u metal fazonu ustupa prostor fantastičnom tornadu koji je priredio Kolaps. Prvi put ih gledam uživo i bend koji svojim angažovanim hardkor-pankom totalno diže publiku na sve strane, sa jednim od najboljih frontmena koje sam videla u skorije vreme domaće proizvodnje, najavili su treći album za Miner, pozivali publiku da se probudi i uzme svoj život u svoje ruke. Sledeća Invazija 10. oktobra u Nišu ugostiće ih prvi put i najtoplije vam preporučujem da to ne propustite. Za kraj malo prizvuka panka od benda Nikad Čuo.

Sve pohvale za organizaciju obe večeri, oba kluba, svaki na visini zadatka. Sve je teko kao po loju, mnogo dobre muzike, mnogo. Zaista je bilo uživanje biti deo Invazije ta dva dana. Dobar primer kako treba da izgleda rokenrol, kakva treba da bude atmosfera među bendovima koji na muziku gledaju na potpuno različite načine. Sve može.

Sve fotografije iz Velike Plane možete pogledati na našoj fejsbuk stranici.

Olja Wagner
↧

Eva Braun i Trese, lupa, udara na FreeDom festu u Pančevu

August 31, 2015, 12:56 am
$
0
0
Predposlednji dan FreeDom Festivala u Pančevu je bio posvećen muzici. U lepo popunjenoj bašti pančevačkog Doma omladine publika je imala priliku da pogleda nastupe bendova Bas i stega, Billy Andol, Eva Braun i Trese, lupa, udara. Nažalost, pošto smo na svirku došli tek oko 23h, prva dva benda smo propustili.

Eva Braun su možda i najpoznatiji bend iz tog talasa vojvođanskih alternativnih rock bendova koji se pojavio u prvoj polovini devedesetih. Za razliku od njihovih savremenika - kao što su Instant Karma, Veleki Prezir, Oružjem protivu otmičara ili  Kanal Tvid, Popcycle - njihove pesme su i dan danas prilično česti, čak redovni sastojak plejlista svake srpske stanice koja još uvek pušta rock and roll. Biografija grupe kaže da do pojave grupe Eva Braun, vojvodanski grad Bečej nije postojao na rock mapama naše zemlje.

Četiri drugara, Milan Glavaški (gitara, vokal), Petar Dolinka (gitara, vokal), Goran Vasović (bas, vokal) i Ljuba Rajić (bubnjevi) su prve demo snimke uradili još 1985. godine. Zvanično, grupu Eva Braun osnovali su u prolece 1991. godine, u iznajmljenom stanu u ulici Miše Dimitrijevića u Novom Sadu, kada su nastale i prve pesme (Kuća lutaka, Kao da znam, Sva tvoja ćutanja i Dan pobede). U septembru iste godine, nakon odsluženja vojnog roka, pridružuje im se Ljuba Rajić. Naziv benda nastao je na predlog Gorana Vasovića, nakon gledanja biografskog filma o Adolfu Hitleru i ostali članovi su ga jednoglasno prihvatili, kao veoma neobičnog i istovremeno provokativnog.

Debi album snimali su od februara do aprila 1992. godine, u strudiju “Do Re Mi” u Bukovcu, nadomak Novog Sada. Prisluškivanja su se u prodaji pojavila 5. oktobra 1992. godine, ponudivši prijemčive pop pesme, kao što su  Jagodna polja,  Kuća lutaka, Dan pobede i druge. Iako izdavanje albuma nije bilo adekvatno marketinški propraćeno, uticajni ljudi iz domace muzicke industrije su ga zapazili, tako da Eva Braun u redovima svojih fanova dobija Gordana Paunovića, Momcila Rajina, Petra Janjatovića, Bojana Žikića, Nebojšu Pajkića, Tomislava Grujića i Dinka Tucakovića. U to vreme, nekoliko pesama su postal hitovi (Već videno, Ponekad, Sva tvoja ćutanja).

Snimanje albuma Pop music trajalo je dugo, uz puno poteškoća, završeno u julu 1995. godine, a album je objavljen 14. decembra 1995. godine i bio je odlično prihvaćen, kako u krugovima muzičkih kritičara, tako i od strane publike, a po prvi put - uz pesme Zmajevi, 25. avgust i Sada ne znam gde sam ne znam šta - jedna pesma se izdvojila kao veliki hit (Sasvim običan dan).

Uprkos uspehu, originalna postava grupe se raspada u julu 1996. Novu postavu uz Vasovića čine Zvonko Stojkov, Srdan Ljiljak i Dušan Ševarlić. Eva Braun u leto 1997. ulazi je u studio i snima album Heart Core, jedan od najprodavanijih albuma u tadašnjoj državi, Saveznoj Republici Jugoslaviji. Album Everest izlazi 2001. i dalja istorija benda se nažalost svela na povremene prekide, povremena okupljanja i povremena singl i kompilacijska izdanja, sve do 2011. kada izlazi za sada poslednji album Playback. Iako su daleko od centra pažnje šire javnosti i uprkos tome što dosta retko izlaze na binu, koncert u Pančevu je bio lep dokaz da je bend osim zadržavanja starih fanova, vremenom stekao fanove među mladim ljudima, pa čak i među onima koji nisu bili na svetu u vreme kada je Eva Braun bila na vrhuncu. 

Pojavivši se pred publikom, prvi put posle 17 godina u najvećem gradu južnog Banata, Eva Braun svoj nastup počinje pesmom Meg Ryan Blues. Sjajan početak i jasno nam je da će koncert biti odličan. Pre nego što krenu sa pesmom Posle tebe, Vasović sa zadovoljstvom ističe činjenicu da su 1998. prilikom prošlog koncerta u Pančevu prodali celih 7 ulaznica, te da je ove večeri ipak malo bolja posećenost. Grupu Eva Braun danas čine Goran Vasović (pevač i gitarista), Zvonko Stojkov (gitarista), Marko (basista), Ljubomir Rajić (bubnjar) i Albert Sheregely (klavijature i prateći vokali). Slede pesme Sva tvoja ćutanja, Sada ne znam gde sam, Sve što gubiš i Sasvim običan dan. Tu pomalo postaje vidljivo da bend nije baš utegnut, što je najverovatnije posledica retkih nastupa uživo (ove godine tek 3-4 koncerta), ali kada su pesme ovako dobre i kad se publika tako lepo zabavlja, teško je to primetiti. Posle jakog uvoda, bilo je vreme da se publici predstavi novi singl - pesma Rikošet, objavljena krajem juna. Posle nje, Vasović je podsetio publiku na pokojnog Vladu Divljana koji je mnogo uticao na stvaralaštvo grupe Eva Braun, što je bio uvod u pesmu Hajde sanjaj me sanjaj (obrada pesme Idola) koju su snimili zajedno još za album Prisluškivanja. Slede pesme Istra ("Gde ste bili na moru?"), Mala prodavnica užasa (uz pomalo jazzy uvod), Aljaska (stvar inspirisana pesmom Caroline says II od Lou Reeda, ujedno i moja omiljena stvar Eve Braun) i Zmajevi. I to je bio kraj zvaničnog dela. Na poziv publike Vasović i ekipa su se - uz reči "Nemamo baš vremena, žurimo nazad u Bečej" - vratili na bis i odsvirali obradu od grupe Jura Stublić & Film, pesmu Odvedi me iz ovog grada. Sve u svemu, nekih četrdeset minuta svirke, kratko ali slatko.

Kako je propao rokenrol je jugoslovenska omnibus komedija iz 1989. godine. Sastoji se od tri dela: Od izvora dva putića, Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi) i Ne šalji mi pisma, koje su napisali i režirali tri različita scenarista i reditelja. Filmsku muziku su radili rock bendovi Idoli, Električni orgazam i Disciplina kičme - svaki od sastava za jedan segment filma. Tri različite priče su ispričane satiričnim i apsurdnim humorom u kontekstu popularne i mladalačke kulture u Jugoslaviji, neposredno pre njenog raspada. Film je nagrađen Zlatnom arenom za montažu na Pulskom festivalu 1989.  i postao je kultni film na prostorima bivše Jugoslavije. Nama je ovde najbitniji segment Ne šalji mi pisma u kojem pratimo priču o Evi i Đuri, mladom paru koji prolazi kroz bračne nevolje proistekle iz sumnji u preljubu. Naime, neko ovom bračnom paru šalje ljubavna pisma, pri čemu nije jasno da li su pisma namenjena Evi ili Đuri, i hilarity ensues. E sad, priča po sebi je odlična i neki njeni delovi su postali deo popularne kulture a među tim delovima je i muzika koju je radio Dušan Kojić Koja (kao Zeleni Zub) iz grupe Disciplina Kičme. Oni koji su gledali film znaju da je Đura muzičar koji ima svoj punk rock bend Tragači, sa kojim svira - danas već dobro poznate - pesme kao što su Crveno ili Trese, lupa, udara.

Valjda iz želje da podseti publiku na ovaj deo svoje karijere, Koja je nedavno okupio svoj novi bend pod nazivom Trese, lupa, udara sa kojim uživo izvodi pesme  koje je radio za film Kako je propao rokenrol, dodajući tu i neke obrade rock and roll i glam rock standarda. Iako mu je matični instrument bas gitara, Koja nam se kroz ovaj bend predstavlja i kao zaista odličan solo gitarista. Bas gitara je delegirana Zoranu Radomiroviću Švabi iz Električnog orgazma, dok bubnjeve svira Rade Vulić iz Popečitelja. Prateće vokale na pojedinim pesmama pevaju Manja Đorđević (Disciplin A Kitschme) i Đurđica (The Restless).

Bend izlazi pred publiku nešto posle ponoći a naročito oduševljenje izaziva Kojin izlazak na binu. Posle uvodnog instrumentala, bend svira pesme Crveno i Nećemo. Vidimo da je ovo prevashodno jam bend i da Koja koristi svaku priliku da opali po kilometarskoj solaži. Kojine solaže su bluz-rokerske ali su i veoma bučne i dosta prljave, distorzirane, uz korišćenje wah pedale. Verujem da je mnoge iznenadio time koliko je on zapravo dobar solo gitarista. U međuvremenu sam bend se dosta zabavlja na bini i sve ovo je zapravo najviše jedna proslava rock and rolla, njegove buke i slobode. Prva obrada ove večeri je bila pesma Silver Machine od grupe Hawkwind (pesma poznata kao prva na kojoj je Lemmy Kilmister došao do izražaja). Onda ide pesma Pokojni Toza, nakon koje su usledila čak tri instrumentala (ako se nisam zabrojao) i najveći hit večeri, pesma Trese, lupa, udara. Novi segment sa obradama počinje pesmom Cherry Bomb od The Runaways, pa onda 20th century Boy od grupe T. Rex i Saturday Night's Alrightfor Fighting od Eltona Džona. I tu je bio kraj svirke. Opet je ovo bio kratak koncert, tek nekih četrdeset minuta pa je publika naravno pozvala bend nazad na binu. Koja i ekipa su poslušali publiku, vratili se da bi na bis ponovo odsvirali pesme Crveno i Trese, lupa udara. Iako je u Pančevu fajront u 2 posle ponoći, cela manifestacije se završila već oko 1:30, što znači da je zapravo moglo sve da se produži i da nije bilo potrebe da se nastupi toliko skraćuju.

Bilo kako bilo, ja sam prezadovoljan viđenim. Neko bi možda rekao da je ovo bilo jedno veče puno neke nostalgije, ali bi tako nešto po meni bilo potpuno pogrešno, jer ja ne želim da Goran Vasović i Koja sa svojim projektima žive samo u prošlosti. Ja od njih očekujem da rade još više u budućnosti, da rade i stvaraju još dugo, dugo ..  Bože zdravlja!
Janko Takač
↧
Search

Finale Kunigunde

August 31, 2015, 1:00 pm
$
0
0
Još od samog početka Kunigunda festivala raspitivala sam se među ljudima da li znaju otkud baš to ime. Sve što sam uspela da saznam je da se radi o veštici o kojoj prilično šturo provejava nekakva tragična priča. Na samom ulazu u Velenje na zgradi stoji nacrtana veštica sa sve metlom. Ljudi odavde ne znaju baš tačno ni priču o njoj niti kako se došlo na ideju da baš njeno ime  postane ime festivala i neki vremenski period čak i  zaštitni znak.

Kunigunda je devojka iz zamka zvanog Velenjski grad (koji je danas kulturno-istorijski spomenik iz feudalnog perioda), bila je lična sluškinja, negovateljica plemkinje koja je tu živela. Niko ne zna celovitu priču, preostalo mi je jedino da iz sakupljenih delića spojim kao slagalicu neki kakav-takav narativ. Svejedno, na koncu svih dešavanja, Kunigundu su snašle silne neprilike, došla je u konflikt sa nekim zlim čovekom i na kraju biva bačena u bunar. Vreme je prekrilo velom tajne priču za koju se zapravo ne zna da li je izmišljotina ili je utemeljena u stvarnosti na bilo koji način.  80-ih i 90-ih godina, nezgodinim vremenima za celu bivšu Jugoslaviju (kada kod nas u najveće bujaju časopisi tipa Treće oko i svakakva čudesa postaju aktuelna čak i na tv-u) i u ovom kraju kreću da se pletu, da li iz dokolice, da li nekog drugog razloga, nadstvarne price o tome kako se pojavljuju neka čudna bića i pojave svuda negde po Sloveniji. Tako je čovek zapošljen kao održavalac zamka, tvrdio kako se iz bunara pojavo lik Kunigunde u vidu veštice. Priča je postala dosta aktuelna, lako se proširila i tako pokupljena u prolazu, ušla u uvo mladim alternativcima koji su rešili da naprave festival i očigledno im je falilo originalno ime. Devojka se “povampirila”, “poveštičarila”, i nova maskota je stvorena. Devojka maskirana u vešticu dugi niz godina bila je neizbežna fora tokom festivalskih dana. U jednom trenutku od simbola veštice i oslanjanja na tu polu-drevnu, polu-urbanu legendu se odustalo. Možda iz nekih “ukletih” razloga, ne zna se. Ostalo je za sada samo ime, a na festivalu danas ni traga natprirodnim bićima.

Ovogodišnje veštičarenje došlo je do samog kraja. Nakon 10 dana ispunjenih raznoraznim događajima, došlo je vreme za odmor i sumiranje utisaka. Završno veče festivala Kunigunda na Letnem kinu bilo je rezervisano je za Wasted time, The Bambi Molesters i Let 3.

Wasted Time (Tržič, Slovenija) su mlad bend, sviraju garažni punk, njihov nastup je ustvari bila nagrada sa takmičenja Natječaj Botečaj (susret demo bendova) na kome su odneli pobedu u prvom krugu i time dobili priliku da zajedno sa Let 3 i The Bambi Molesters nastupaju na istoj bini. Nažalost, bez obzira na ispoljenu energiju, profesionalizam i žestinu, nastup ovog benda pratilo je samo nekoliko ljudi. Većina posetilaca još nije stigla, a oni koji su stigli očigledno nisu bili za akciju. Uglavnom se dešavala opuštena bleja na amfiteatru. Čuvali su se za kasnije ili možda jednostavno ne vole punk... U svakom slučaju, Wasted time su bili na vrhuncu zadatka, nisu posustali uprkos slaboj propraćenosti njihovog nastupa i do kraja su ispoštovali stvar, čak uz duhovite opaske kako nisu očekivali ljude u tolikom broju, da je to više nego što su se nadali itd... Ovaj home made video ne može da dočara atmosferu sa koncerta.
 

The Bambi Molesters(Sisak, Hrvatska) su instrumentalni bend, surf-rock iz Hrvatske. Ima tu svačega, a najviše je prisutan duh Petparačkih priča Kventina Tarantina. Jedan uvežban i ozbiljan sastav, ne može se ništa posebno reći sem da su zvučali perfektno.U  špageti vestern stajl-u protekao je ceo njihov nastup. Čak je i njihov izgled na sceni aludirao na outfit-ove aktera iz Tarantinovih filmova.
 

Let 3 (Rijeka, Hrvatska) bili su, naravno, atrakcija večeri, razumno ostavljeni za kraj, kao šlag na tortu (nije baš bio šlag, ali bilo je razbacivanja guščijih pera prema publici), totalno u stilu ovog benda. Na scenu su ušli u šarenim kombinezonima, sa masonskim motivima, kič nakitom i neizbežnim veštačkim brkovima. Nisu bili toliko radikalni, samo se pevač u jednom trenutku izmigoljio iz kombinezona i ostao u mrežastim čarapama i crvenim halterima. Ne bi se reklo da postoje još od 80-ih, mnogi mlađi bendovi mogu da im pozavide na energiji.

Nakon svih dešavanja vreme je za jednu relativno kratku priču o istorijatu festivala i organizacijama koje stoje iza njega.
Koncepcija ovogodišnjeg programa je, po mom mišljenju kao spoljnog posmatrača, dobro osmišljena. Jedino se naplaćivao program na Ljetnjem Kinu u petak i subotu. Festival je pre svega namenjen mladima i edukaciji mladih. Muzički program je najbogatiji i najrazvijeniji. Zanimljiv  je bio tok muzičkih dešavanja, pažljivo su se pravili prelazi iz žanra u žanr – od čiste elektronike i hiphop-a prema elektro-rock-u i pop-u, zatim ka klasičnom rock-u sa malim uplivom elektonske muzike, dok je konačan prelaz u instrumentalnu muziku napravljen stoner-om i to kroz gradacijski sve žešće i žešće bendove da bi na kraju nastupio Canyon Observer koji je na neki način najavio sledeće  metal veče sa sve old school black-om. Koncert grupe ZAA je bio naročito propraćen, i bend i publika bili su oduševljeni atmosferom. Dve večeri na Letnem kinu bile su finale festivala.

Kako je ustvari nastala Kunigunda?
U Sloveniji je bio jako zastupljen i važan studentski rad – svi koji imaju status djaka ili studenta mogu da se uključe u razne  radne aktivnosti i da zarade ponešto. Pre globalne svetske krize  to je bio jeftin oblik zarade studentima zbog malih poreza. Tokom krize porezi su se povećali, tako da to polako počinje da gubi na značaju i opada interesovanje za takav oblik angažovanja. Bilo je i puno mesta za razne malverzacije. Deo poreza ide u ruke studentskih organizacija – na državom ali i na regionalnom nivou. ŠŠK (Šaleški študentski klub) prva organizacija u Velenju koja je počela da deluje na polju omladinske kulture, koja je bila javna i koja je finansirana iz sredstava sa strane. Prvobitno je u njihovoj režiji pokrenuta organizacija festivala DMK (Dnevi mladih i kulture) koji ove godine proslavio 25-godišnjicu postojanja. Događa se svake godine u maju oko dana mladosti (25. maj). Nema strogu koncepciju, nekad traje više dana, nekad samo par, u zavisnosti od sredstava. ’96 godine na insistiranje studentskog kluba u okviru gradske opštine Velenja, javnog lokalnog sektora, napravljen je Mladinski centar, u  početku isključivo  finansiran od strane grada, a onda su se stvorile prilike za profitabilne aktivnosti – kao na primer vodjenje hostela. Uz pomoć evropskih sredstava preko projekata hostel dopada u vlasništvo Mladinskog centra (tačnije obnavljaju ga uz pomoć opštinskih sredstava i evropskih sredstava preko projekta. Druga ključna karika za alternativnu kulturu je  KRMC Kunigunda (Multimedijalni centar) čiji je sektor vizuelni dizajn i multimedia, a od pre dve tri godine tu je oformljen i muzički studio. Oni su takođe našli način da zarade – radom na promo materijalu za na primer, Gorenje koji tako postaje njihov veliki partner, a samim tim novac ostaje u gradu. Audio servis je još jedna ključna organizacija u svemu tome – tim profesionalnih tonaca i tehničke ekipe, najopremljenijih u tom sektoru što se ovog grada tiče. Njihov rad nije ograničen samo na Kunigundu, već proširen na sva dešavanja za koja se ukaže potreba da pruže svoje usluge. Tri ključne stvari koje donose sredstva, dakle, jesu  – Mladinski hostel, KRMC Kunigunda i Audio sektor.

’98 godine je po uzoru na DMK je napravljena Kunigunda u organiziciji Mladinskog centra. DMK bez obzira što je imao alternativne tendecije u velikoj meri, nije bio potpuno usmeren u tom pravcu, bilo je upliva komercijalne muzike, naročito danas. Kunigunda je u startu nastupila sa underground konceptom. Priča se proširuje  2009.  kada se osniva  Emce Plac -  glavna ideja je bila da se mladi odvoje i naprave svoj kutak za opuštanje nezavisno od Mladinskog kluba (u kome je bilo previše gužve a malo prostora). To je bila nova organizacija od strane ŠŠK-a i rad kluba se od tad pa do danas odvija pod udruženim vođstvom Mladinskog centra i ŠŠK-a, klub zarađuje od prodaje pića, ostala sredstva dolaze od ove dve institucije. Specifičnost kluba Emce Plac je u tome što 10-ak sitnijih društava deluje samostalno u prostorijama kluba. Ta društva su više manje organizovana na specifičnu vrstu umetnosti, pa čak tu postoji i Društvo DUŠA (ljubitelji urbanih sportova), Železni Aktivizem (društvo metalaca), Jupiter i Špil (društva ljubitelja alternative), društvo ljubitelja elektronske muzike (CO/GO, Tehnologika...), KUD Koncentrat (društvo likovnih umetnika koji su dobili Staru Pekarnu kao atelje takođe pod upravom Mladinskog centra).

Glavna stvar je da ta društva mogu svake godine da se prijavljuju na konkurse sa projektima i da dobijaju sredstva sa različitih strana. Njihovo angažovanje je bitno za rad kluba jer se projekti za koje se dobiju sredstva ostvaruju u prostorijama kluba i time se obogaćuje program. Interesne sfere iz različitih oblasti, razmena saznanja i iskustva i insistiranje na šarenolikosti ideja u osmišljavanju projekata napravili su odličnu saradnju među mladima i zgodno tle za jedan veći i ozbiljniji projekat kakav je Kunigunda.

Što se samog festivala tiče on se u najvećoj meri finansira od strane Mladinskog centra. Ljudi koji su članovi društava postaju deo ekipe u organizaciji Kunigunde, kao na primer, predsednik društva Cogo je bio zadužen za izbor artista na elektronskoj sceni ( kada su nastpali T!, Kontradikshn, BeaMyth i tako dalje).

Svako od tih društava radi za sebe i za svoje projekte, ali doprinosi i radu Mladinskog centra (i kluba Emce Plac) – i tako su međusobna saradnja, podrška i promocija ključ uspeha ovog festivala. Udruživanjem različitih ideja, uticaja i pojedinačnih napora združenih jednim istim ciljem – da se promoviše savremena umetnost i da umetnici nalaze svoje prilike, da se radnici angažovani oko festivala iz godine u godinu profesionalno usavršavaju – iznova i iznova se Kunigunda unapređuje i obogaćuje. Kunigunda je pre svega lokalni festival, najveći procenat posetilaca čine Velenjčanii, ali svojim programom i ozbiljnošću organizacije lako postaje interesanta ljudima iz drugih krajeva Slovenije, a i šire.

txt: Ana Nikolić
foto: FB stranica festivala
↧

Trainspotting - crni humor ljudskih sudbina i najgori škotski wc

August 31, 2015, 2:08 pm
$
0
0
Trejnspoting, definicija br. 1: čin ubrizgavanja heroina
Trejnspoting, definicija br. 2: hobi ili aktivnost koja nema definisan, shvatljiv i svrsishodan cilj.


Drago mi je da je trend filmskih „nastavaka“ obuhvatio i jedan od najboljih filmova sa kraja prošlog vijeka. Vijest da Trejnspoting dobija drugi dio priče obradovala je brojne fanove filma koji su ovaj, prema gledaocima najbolji škotski film svih vremena, davno gledali i u njemu uživali. Film je sa lakoćom osvajao publiku, stičući kulti status bez neke velike drame oko toga; jednostavno se uvukao pod kožu ljudi bez previše truda, a čini mi se, što je više vremena prolazilo publika ga je više voljela, citirala i ponovo mu se vraćala. To se može reći za mali broj filmova. Slobodno mogu konstatovati da je Trejnspoting (unaprijed se izvinjavam zbog očajno predvidljivog poređenja) zarazan poput droge koja vas baca na rolerkoster emocija u čijem se vrtlogu odvija, na kraju svih krajeva, jedna iskrena priča o ljudskim sudbinama.

Snimljen po istoimenom romanu Irvina Velša, Trejnspoting nam slika živote omladine Edinburga čiji su dani uglavnom ispunjeni heroinom i zavisnošću od istog, ali ako ste očekivali još jednu u nizu dramu o zavisnosti, njenim posljedicama i povratku na pravi put – prevarili ste se. Ta fabula je rezervisana za Sandru Bulok u 28 dana. Trejnspoting je zavisnost posmatrana kroz oči zavisnika, društvenog otpadnika koji se ne uklapa, koji u jednom momentu postaje svjestan opasnosti svoje situacije, a već u drugom traži upaljač da zagrije kašiku i napravi fiks. On će pokušati da se skine samo da bi naredna doza bila jača i potpunija. Zašto? Zato što je jedan trenutak te savršene sreće tako jebeno dobar, tako svemoguć da učini svakodnevnicu i teret koji ona nosi dalekom, toliko udaljenom da postaje samo tačka u nepreglednom okeanu zadovoljstva. Jedan minut tog osjećanja je dovoljan da se ostalih 1439 u danu posveti samo tom jednom cilju, toj jednoj potjeri za srećom u špricu.

Renton posmatra svijet oko sebe, društvo okorjelo u licemjerju i normama prihvatljivog ponašanja koje, kada jednom istupite iz njihovih granica, gube svaki smisao. On sam kaže: „Izaberi život. Izaberi posao. Izaberi karijeru. Izaberi porodicu. Izaberi jebeni veliki televizor, izaberi mašine za pranje, auta, CD plejere i električne otvarače za konzerve. Izaberi dobro zdravlje, nizak holesterol, zubno osiguranje [...] Ali zašto bih želio te stvari? Ja biram da ne izaberem život. Ja biram nešto drugo. A razlog? Nema razloga. Šta će vam razlozi kada imate heroin?“. Sve ove, prema Rentonu trivijalne razloge, zavisnik zamjenjuje jednim jedinstvenim, a svako djelovanje, svaki dah, svaki pokret mišića i napor misli usmjeren je ka cilju na kome ga čeka taj izvor savršenog zadovoljstva. Taj cilj je vrijedan svega, čak i smrti ili još gore – zaranjanja u dubine najgoreg wc-a u Škotskoj!


Kraj filma je svakako otvoren – Renton prevari Begbija, Sik Boja i Spada, otima zajednički zarađenih 16.000 funti (2.000 ostavlja Spadu) i bježi, ostavljajući tako mnogo prostora za nastavak priče. U pisanoj formi, Trejnspoting je dobio nastavak u vidu romana Porno, obavjenog 2002. godine, 9 godina nakon prvog dijela a 6 nakon premijere filma. Sam Porno će biti osnovni materijal za nastavak i filmske priče - deset godina nakon događaja iz Trejnspotinga ponovo srećemo istu ekipu u novom, pornografskom ruhu. Sik Boj se sada baca u snimanje pornića, Renton se otarasio kokaina i suvlasnik je uspiješnog kluba u Amsterdamu, sociopata Begbi izlazi iz zatvora i traži osvetu, a Spad pokušava da se oslobodi zavisnosti i ponovo započne normalan život sa Alison (onom koja je u Trejspotingu bila sa Sik Bojem). Porno je, prema mnogim Velšovim fanovima, suvišan roman koji bezuspiješno pokušava da nastavi započetu priču. Iako lično nisam čitao knjige, mislim da Trejnspoting definitvno zaslužuje nastavak. Jednostavno, ostavljeno je toliko prostora i nerješenih pitanja, bezbroj mogućnosti koje čekaju epilog.



Ljepota Trejnspotinga je u njegovoj originalnosti, crnohumorskoj brutalnosti u slikanju zavisnosti, kao i u fantastičnom prikazu kontrasta između pojedinih likova i sredine u kojoj se odvijaju priče njihovih sudbina. Ovaj film ne drži pridike, ne gleda sa visine na zavisnost i zavinsike niti očajnički želi da ih ispravi, promijeni i uklopi u društvo. Ovo nije Rekvijem za snove u kome posmatramo likove koji tonu sve dublje i dublje, a mi padamo u depresiju zajedno sa njima pa poslije tri dana dolazimo sebi. Trejnspoting, iako na sebi svojstven, suptilan način kritikuje narkomaniju, on podjednako kritički posmatra i ostatak društva, onaj njegov „normalni“ dio, društveno prihvatljiv ali ništa manje destruktivan. Gledalac spoznaje da je kompletna ljudska priroda zasnovana na nekom obliku zavisnosti i neutaživim željama da, postižući kratak nalet zadovoljsta, zaborave probleme koji sežu u najdublje ponore njihove duše. Nadam se da će nastavak, koji je najavljen za 2016. i koji je u najavi već tri godine, uspjeti bar približno ispuniti očekivanja i obradovati fanove koji su uz likove već skoro 20 godina. Biće interesantno ponovo gledati momke i djevojke, stara lica u novom okruženju koja će opet nasmijati gledaoca, ali ga nakon toga natjerati da dugo razmišlja o svijetu oko sebe i svim njegovim bizarnostima. Ja sam optimističan i jedva čekam da vidim šta nas to sljedeće godine čeka!

Ingvar L
↧
↧

Sarajevo Street Art

August 31, 2015, 2:10 pm
↧

Bračne vode aka Muko moja pređi na drugoga

September 1, 2015, 2:31 pm
$
0
0
Bračne vode, u originalu Married with children su američki sitkom koji se emitovao ravno deset godina sa jedva primetnim padovima u inspiraciji. Priča prati porodicu Bandi koju čine:
•    glava kuće, Al neostvareni sportista koji radi kao prodavac obuće još od raspusta posle srednje škole.
•    „domaćica“ Pegi koja je spremna na sve samo da se ne bavi kućnim poslovima; iste radije menja za sate gledanja televizije.
•    Keli, kćerka, priglupa plavušica koja živi za trenutak i ima popriličnu listu momaka sa kojima se viđa.
•    Bad, sin, za ovu porodicu nad prosečno inteligentan, ali socijalno nesnalažljiv do prepotentan.
•    Njihov pas Bak, ubedljivo najpametnije biće u seriji.
•    Marsi, histerična komšinica koja tokom serije prolazi kroz čitav spektar životnih faza od pritajene ženice do borca za ženska prava.
•    Stiv, Marsin prvi muž, ozbiljan papučar i bankar koji Marsi (čitaj seriju) napušta kako bi postao čuvar parka.
•    Džeferson, Marsin drugi muž, plejboj i lenčuga koja se kroz život provlači isključivo zbog izgleda.


Serija je šablonirana, problem – rasplet – zaplet. Međutim, oni su jedni od pionira na TV ekranima koji su prikazali život porodice koja nije savršena i to na najkomičnije moguće načine. Ovo je porodica u kojoj je frka oko plate, u kojoj se kuća raspada, u kojoj su zimovanja i letovanja skoro apstraktna kao kod nas. Negde, u načelu, oni će vrlo rado zabiti jedni drugima nož u leđa zarad malih stvari – hrane, daljinskog, par dolara, ali kada se urote protiv njih – front se ujedinjuje. Uloga komšija je bitna jer donekle podvlači paralelu, da kažem normalnog života, koji Bandijevi svakako ne žive. U neku ruku, oni uče jedni od drugih i naravno, ništa ne nauče. Savršenstvo se ogleda u svemu – izboru glumaca, enterijeru, kostimu.
Serija je bila popularna širom planete, reprize se i danas rado gledaju. Šanse da ste je propustili su male, ali ako se to ipak desilo, ispravite nepravdu!

Tamara Maksimović
↧

Siberian Meat Grinder: Bend koji ujedinjuje sve subkulture

September 1, 2015, 2:33 pm
$
0
0
Jedan od najaktivnijih i najkontroverznijih ruskih bendova današnjice, Siberian Meat Grinder. Imao sam tu čast da ih ovog leta gledam u dva navrata (Monteparadiso i Punk Rock Holiday), a nakon drugog nastupa kojem sam prisustvovao, trećeg dana (6.8.2015.) 1.5. Punk Rock Holiday festivala, da sa jednim od dvojice pevača, Vladimirom ’’The Grand Tomenator’’-om, uradim intervju. Isti smo realizovali nakon njihovog nastupa na Beach Stage-u, u improvizovanom bekstejdžu, gde sam uspeo da mu postavim par pitanja, na koje je Vladimir dao vrlo interesantne i opsežne odgovore. Ovde ću zaustaviti uvertiru i neću više govoriti o Siberian Meat Grinder-u, iz je razloga što je intervju vrlo informativan, pa ko hoće da sazna nešto više o njima, i ko (ih) voli, nek izvoli.

foto: Duško Damjanović / izvor:Monteparadiso fejsbuk stranica
HC: Ok, možemo početi, ili ipak ne?
SMG: Da, možda bi bilo bolje u bekstejdžu

HC: U redu.
SMG: Možemo ovde snimiti intervju, sa stejdžom u pozadini.

HC: Da, da, ali ipak ćemo uraditi audio intervju koji ću ja posle transkribovati, pošto je u pitanju web-magazin.
SMG: U redu, u redu, nije problem.

HC: Ok, onda možemo početi. Za početak, predstavite se našim čitateljima i čitateljkama.
SMG: Mi smo Siberian Meat Grinder, hardcore/metal/hip hop bend iz Rusije. Dolazimo iz različitih delova Rusije, ali smo se sreli u Moskvi i rešili da oformimo ultimativni bend koji ujedinjuje hip hop, metal, hardcore, video režiju, gratiti i skejtbording kulturu, i sada smo na evropskoj turneji, i ovde na Punk Rock Holiday festivalu, koji je veoma dobar festival, i jako smo srećni što smo deo istog.

HC: U redu, manje više si pokrio moje sledeće pitanje, pa idemo na ono naredno. Reci mi, zašto ste dali takvo ime bendu? Da li se iza imena nalazi neka dublja priča ili ste jednostavno dali takvo ime zabave radi?
SMG: Heh, dobro pitanje. Deo nas dolazi iz Sibira, a drugi razlog je taj, što je za nas Sibir jedna mistična, drevna zemlja puna misterija i velike drevne moći. A uzgred, mi u bendu obožavamo medvede, koji su simbol Sibira, a maskota našeg benda i jeste medved - ’’Sibirski Car’’, koji je vođa sibirske metal armije. Odatle se ime stvorilo.

HC: Upravo sam se spremao da vam postavim pitanje o ’’Bear Tsar-u’’, ali si me ponovo preduhitrio. Upravo ste izdali self-titled album, koji obuhvata oba vaša prethodno izdata EP-a, split i single. Recite mi kakva je reakcija publike? Kakve su kritike i reci mi nešto više o samom izdanju, generalno?
SMG: Prva dva mini-albuma smo izdali samostalno, na diskovima, za našu izdavačku kuću. Obe edicije su kompletno rasprodate. Nakon toga smo dobili ponudu od mlade izdavačke kuće ’’Dirty Six Records’’, koji je pokrenula ekipa iz ’’Destiny Tourbooking’’, jedne od najstarijih evropskih punk, hardcore tourbooking agencija, sa kojom i mi sada imamo saradnju, i koja nam je organizovala ovu turneju. Prihvatili smo ponudu, koja nam je u potpunosti odgovarala i predstavljala izuzetnu čast. Samo izdanje je ispalo fenomenalno. Album sadrži materijal sa prethodna dva mini-albuma i pesmu koju smo odradili sa Distemper-om, ruskim ska punk bendom. Celo izdanje je ispalo super, veoma dobrog kvaliteta, na belom je vinilu, prodaje se jako dobro i brzo, kako na koncertima, tako i preko interneta, pa je u planu i druga edicija, u izmenjenom izdanju. Ugrabite svoj primerak dok ga još ima u rezervama.

HC: Ok. Pomenuo si grafitere i skejtere kod nekog odgovora, a nisi zanemario ni ostale ulične subkulture, pozdravljajući ih prilikom najave neke od pesama. Da li je vam je cilj ujediniti Moskovsku scenu na tim poljima zbog notorne činjenice da su nacisiti sve češća pojava među gorepomenutim subkulturama ili se neki drugi odgovor krije iza ovog pitanja?
SMG: Pre svega moram reći da mi jako poštujemo uličnu kulturu. Volimo sve, od hip hop-a, metala, grafiterske umetnosti, skejtbordinga... i mnogi od njih čine sastavni deo naših života. Možda ne vozimo skejt i ne crtamo grafite kao ranije, ali nam te stvari i dalje puno znače. Takođe, verujemo da sve subkulture moraju biti ujedinjene da bi našu scenu držali slobodnom od mržnje, bilo kakvog fašističkog i nacističkog sranja. Ljudi se moraju držati zajedno i ustati protiv nasilja, mržnje, predrasuda, jer nam ništa od toga nije potrebno na sceni.

HC: Odlično. Možeš li nam reći nešto više o vašem prethodnom bendu Raizor Boys, i sadašnjem, Moscow Death Brigade.
SMG: Neki od nas su bili članovi Raizor Boys-a, oi/street punk benda, a neki od nas su još uvek uključeni u rad Moscow Death Brigade-a, hip hop/punk benda, koji zovemo i circle pit hip hop bendom.

HC: Posebno zbog poslednjeg izdanja’. 
SMG: Da, da. Raizor Boys ne sviraju više, pošto bivši članovi imaju druge bendove i druge životne obaveze. Ali, Moscow Death Brigade još uvek sviraju. Imamo dosta turneja, dosta festivala... Radimo na novom albumu i novom muzičkom spotu. Tako da se stvari razvijaju sve bolje i bolje.

HC: Bili ste na turneji sa Deez Nuts i bendom Nasty i, koliko sam video, niste mogli svirati u Ukrajini. Šta se desilo?
SMG: Koliko smo upoznati sa situacijom, puno ljudi u Ukrajini je želelo da nas vidi tamo i dosta njih nam je pisalo da bi želeli da nastupamo u Kijevu, a i nama samima je velika želja da nastupamo tamo, iz razloga što Siberian Meat Grinder nikada nisu svirali u Ukrajini, ali smo imali prilike u prošlosti, sa bivšim bendovima da nastupamo i bilo je odlično. S obzirom na trenutnu glupu političku situaciju, jako je teško ruskim državljanima da dobiju ukrajinsku vizu i da dođu u Ukrajinu, tako da ovog puta nismo mogli doći. Nadamo se da će se okolnosti promeniti. Mi smo protiv rata, podržavamo mir i mislimo da se ljudi moraju ujediniti protiv takvih političkih odluka i samih političara koji manipulišu narodom.

HC: Da, slažem se u potpunosti. Imam još tri pitanja, sledi prvo. Siberian Meat Grinder sintetiše razne muzičke pravce u svojoj muzičkoj ekpresiji, mada ste u osnovi hardcore/punk bend. Reci mi kako je došlo do tog miksa, pošto imate i black metal delove, stoner, hip hop momente...?
SMG: Odlično pitanje i drago nam je da si to uočio i da ceniš taj naš muzički miks. Kao što sam već napomenuo, volimo različite muzičke žanrove i naši članovi imaju različiti muzički bekgraund.  Neki dolaze sa black metal scene, neki iz hardcore/punk-a, neki su članovi hip hop bendova, tako da je cela ideja bila umiksovati sve, kreirati i razviti naš sopstveni stil. Razlog je što ne želimo kopirati bilo koji bend, ali smo ujedno i pod uticajem raznih bendova, puno njih poštujemo, a u isto vreme želimo da napravimo naš originalni stil.

HC: I mogu vam reći da vam dobro ide. Napravili ste novu pesmu ’’Walking Tall’’ u kojoj gostuje Vinnie Stigma iz Agnostic Front-a. Kako je došlo do saradnje, odnosno gde se ona zapravo rodila?
SMG: Vini je uzeo učešće na početku spota, gde se nakratko pojavljuje. Svirali smo prošle godine sa njima, na fenomenalnom koncertu u Moskvi, gde smo nakon istog i proveli neko vreme zajedno družeći se, a mimo toga, Vinija znam još od ranije, sa nekih nastupa. On je super lik, i dobra osoba, i podržava nas. Takođe, moram reći, da je za nas, Agnostic Front jedan od najuticajnijih bendova. Tako da smo ga pitali da li bi uzeo učešće u spotu, na šta je, istog momenta, pristao. Koliko znamo, neretko se na nastupima pojavljuje u našoj majici.

HC: To je tačno. Na ’’Rockaway Lake’’ festivalu u Srbiji, svirao je u vašoj majici.
SMG: Veoma nam je drago što mu se dopadamo. Za nas to predstavlja veliku čast jer smo pod velikim uticajem Agnostic Fronta još od dečačkih dana.

HC: Možeš li mi nabrojati Top 5 ruskih bendova i Top 5 bendova van granica Rusije, po tvom izboru?
SMG: U redu. Krenuću sa ’’ne-ruskim’’ bendovima. To su definitivno: Iron Maiden, Wu Tang Clan, Non Phixion, Mobb Deep i... (konsultuje se sa drugim pevačem) Reci mi još jedan, tvoj omiljeni, svetski bend, metal/hardcore. Ne iz Rusije, svetski.Aha. Eto, Dog Eat Dog. ’’Ok, a Top 5 ruskih bendova.’’ What We Feel, hm... Mister X, jako dobar antifašistički oi/street punk bend iz Minska. Poslušajte još Fuck It All, stari hardcore bend, takođe iz Minska, Belorusija. Purgen, stari ruski punk bend, koji smo slušali još kao deca.

HC: A Brigadir iz Sankt Petersburga?
SMG: Brigardir je takođe dobar bend, možda previše političan u neku ruku, ali takođe bend sa antifašističkim stavom, što jako poštujemo. Hm, koga bi još mogao da navedem... Da, Distress. Jako dobar bend, naši prijatelji, koji sviraju odličnu muziku.

HC: U redu. I poslednje pitanje. Kada ćemo vas opet gledati u Srbiji?
SMG: Nadam se na idućoj turneji. Još uvek ne znam kada, možda već ove jeseni, možda idućeg proleća. Naša tourbooking agencija već ima neke ideje koje ćemo saopštiti u narednih par meseci. Nadam se da ćemo se videti uskoro. Svirali smo dva puta u Srbiji i bilo je fantastično. Veoma poštujemo srpsku scenu, volimo da zasviramo tamo, imamo odličnu podršku, tako da se nadamo da ćemo se opet videti uskoro.

HC: Ok, to bi bilo sve. Hvala vam puno.
SMG: Hvala tebi na odličnom intervjuu i na interesantnim pitanjima, veoma sam ti zahvalan!

Intervju pripremio Nemanja Mitrović Timočanin
↧
Viewing all 9731 articles
Browse latest View live
Search
<script src="https://jsc.adskeeper.com/r/s/rssing.com.1596347.js" async> </script>