↧
Stewpid
↧
Nemanja Kojić Kojot (Eyesburn): Za 22 godine Eyesburn je obrnuo ceo jedan krug
Pre nekog vremena na facebook stranici benda Eyesburn osvanuo je status koji je na neki način šokirao sve fanove. Eyesburn prekida svoj rad. Zakazani su bili brojni nastupi na dolazećim festivalima, među kojima je bila i 50. jubilarna zaječarska Gitarijada. Ipak, posle par dana, Kojot nas je putem društvenih mreža obavestio da će upravo taj nastup biti poslednji nastup Eyesburn-a. I tako je i bilo. Druge festivalske večeri ovog rokenrol jubileja, originalna postava Eyesburn-a sa Alekom na bubnjevima, Lazom na bas gitari i Kojotom na gitari, oprostila se od svog daljeg rada. Moja malenkost je imala tu privilegiju i čast da sa Eyesburn-om, odnosno frontmenom benda Kojotom, te večeri uradi jedan od poslednjih, ako ne i poslednji intervju. Sreća moja je bila ta što je nakon konferencije za novinare Kojot morao da ode put VIP lože, pa sam umesto 5 minuta, koliko bi mi bilo dozvoljeno u onakvim okolnostima, nakon sat vremena čekanja, uz njegovo srdačno izvinjenje, dobio intervju od oko 30 minuta. Ovaj intervju, koji bih mogao nazvati drugarskim razgovorom, vodili smo u bekstejdžu uz zvuke ‘’Ljubav ovde više ne stanuje’’ i ‘’Ostani đubre do kraja’’ Riblje Čorbe koja je u tim momentima muzicirala ispred zaječarske publike. Razgovarali smo o prestanku rada Eyesburn-a, njihovim počecima i originalnom zvuku, saradnji sa ostalim muzičarima, koncertima, Kojotovim muzičkim uzorima itd. Za kraj ovog, možda malo dužeg uvoda, moram da kažem da mi je bila velika čast razgovarati sa ovakvom muzičkom veličinom naših prostora i da je ovo definitivno čovek koji je i koji ima puno toga pametnog za reći. Uživajte...
 |
| Sa poslednjeg nastupa u Zaječaru 2016., foto: Petar Jovanović |
HC: Hvala ti prvo što si izdvojio vremena da uradimo ovaj intervju.
KOJOT: Hvala tebi što si imao strpljenja
HC: Taman posla. Ovo pitanje ti je postavilo verovatno hiljadu novinara, ali kako to, zašto prestajete sa radom posle 22 godine?
KOJOT: Znaš šta, 22 godine, obrnuo se jedan ceo krug. Osam albuma, studijskih, ako ne računamo minije i singlove. Ovo bi bila, da sad sklopimo novu postavu benda i da nastavimo dalje, jedanaesta postava. To je ipak malo mnogo. Svaka postava zvuči drugačije i ljudi se stalno žale kako to nije to i ja to jedno vreme primećujem, jer svaka postava Eyesburn-a je ustvari bila jako dobra, samo što je bila drugačija na svoj način, a ljudi teško prihvataju promene.
HC: Ova poslednja postava vam je bila super.
KOJOT: Jeste, da.
HC: Sa Bobom i ostalima. Povratak zvuku.
KOJOT: Da, da. Povratak starom zvuku. Nažalost, eto ta kombinacija iz nekih drugih razloga... Nismo mogli da ostanemo zajedno da sviramo. Znači to bi sada bila 11 nova. Mislim, nisam toliko zabrinut, siguran sam da ćemo nastaviti u nekom smislu. Ljudi su zabrinuti da ću ja samo da se bavim regeom sad, ali nije mi to... Imam ceo album rok pesama snimljenih. Kada kažem rok, mislim na moderni hard rok ili, ne znam kako bih nazvao, nešto na putu Eyesburn-a, ali više rokenrol. Ubuduće će moja diskografija malo više biti sa jedne strane samo rege, a sa druge strane samo rokenrol. Jer nekako sam se zaželeo da imam čist rokenrol bend. Verovatno će bend biti trojka. Imam neke planove da počnem sa nečim. E sad...
HC: To sam i planirao da te pitam kasnije, šta će se dešavati...
KOJOT: Imam jedno desetak pesama, onako jako teških iz drop štimova. Dosta će to teško zvučati. Da ne očekuju ljudi nešto... Mogu da kažem da su mi najveći uzori za ovaj album bili Alice In Chains definitivno. U tom pravcu. Tako ja doživljavam moju novu muziku. Mislim ne kao kopija Alice In Chains-a, nego taj manir.
HC: Super, super. Znači očekujemo dalji rad tebe.
KOJOT: Sigurno, sigurno. Samo ne pod ovim imenom. Ne bar neko vreme. Ono što je sigurno, najavljuje se i dosta se pregovara o tome, desiće se reizdanje naših albuma na vinilu. Tako da će to biti možda neki povod da odsviramo još koji koncert. Ali ako ga budemo svirali kao Eyesburn to će biti sa ovom ritam sekcijom. Znači definitivno Alek i Laza. Jer, na primer, pomenuo si rad sa Bobom i Borisom. To je bio stvarno super period benda i procvetali smo i stali smo na noge, ali i Boba i Boris imaju svoje druge stvari. Nisu gledali na Eyesburn kao na matični bend, što opet ja mogu da razumem jer stvarno Boba je sjajan i kompozitor, i izvođač, i kako god hoćeš. Baš mi je bilo veliko zadovoljstvo sa Bobom da radim. U trenutku kad su i Boba i Boris otišli ja sam shvatio da teško bi mogli da napravimo bolju postavu nego što je bila ova poslednja Eyesburn postava. Ne pričam o ovom što se večeras desilo, ovo je totalna ekskluziva i više onako pankerskije. Pankerski je bilo...
HC: Da, da (smeh). Ali fina je bila reakcija ljudi koji vas prate, bar iz publike što sam uspeo da vidim.
KOJOT: Te pesme su pravila ova tri čoveka. Jeste to malo klimavije bilo nego što je inače, ali nismo ni imali vremena da se navežbamo.
HC: Jasno, ali reakcija je bila ok.
KOJOT: Zahvalio bih se Gitarijadi stvarno su mnogo fer bili. Imali su strpljenja da sačekaju da se definitivno ja čujem sa ovim ljudima i da ponovo pokrenemo ovu mašineriju za taj jedan koncert. Nije bilo jednostavno.
KOJOT: Hvala tebi što si imao strpljenja
HC: Taman posla. Ovo pitanje ti je postavilo verovatno hiljadu novinara, ali kako to, zašto prestajete sa radom posle 22 godine?
KOJOT: Znaš šta, 22 godine, obrnuo se jedan ceo krug. Osam albuma, studijskih, ako ne računamo minije i singlove. Ovo bi bila, da sad sklopimo novu postavu benda i da nastavimo dalje, jedanaesta postava. To je ipak malo mnogo. Svaka postava zvuči drugačije i ljudi se stalno žale kako to nije to i ja to jedno vreme primećujem, jer svaka postava Eyesburn-a je ustvari bila jako dobra, samo što je bila drugačija na svoj način, a ljudi teško prihvataju promene.
HC: Ova poslednja postava vam je bila super.
KOJOT: Jeste, da.
HC: Sa Bobom i ostalima. Povratak zvuku.
KOJOT: Da, da. Povratak starom zvuku. Nažalost, eto ta kombinacija iz nekih drugih razloga... Nismo mogli da ostanemo zajedno da sviramo. Znači to bi sada bila 11 nova. Mislim, nisam toliko zabrinut, siguran sam da ćemo nastaviti u nekom smislu. Ljudi su zabrinuti da ću ja samo da se bavim regeom sad, ali nije mi to... Imam ceo album rok pesama snimljenih. Kada kažem rok, mislim na moderni hard rok ili, ne znam kako bih nazvao, nešto na putu Eyesburn-a, ali više rokenrol. Ubuduće će moja diskografija malo više biti sa jedne strane samo rege, a sa druge strane samo rokenrol. Jer nekako sam se zaželeo da imam čist rokenrol bend. Verovatno će bend biti trojka. Imam neke planove da počnem sa nečim. E sad...
HC: To sam i planirao da te pitam kasnije, šta će se dešavati...
KOJOT: Imam jedno desetak pesama, onako jako teških iz drop štimova. Dosta će to teško zvučati. Da ne očekuju ljudi nešto... Mogu da kažem da su mi najveći uzori za ovaj album bili Alice In Chains definitivno. U tom pravcu. Tako ja doživljavam moju novu muziku. Mislim ne kao kopija Alice In Chains-a, nego taj manir.
HC: Super, super. Znači očekujemo dalji rad tebe.
KOJOT: Sigurno, sigurno. Samo ne pod ovim imenom. Ne bar neko vreme. Ono što je sigurno, najavljuje se i dosta se pregovara o tome, desiće se reizdanje naših albuma na vinilu. Tako da će to biti možda neki povod da odsviramo još koji koncert. Ali ako ga budemo svirali kao Eyesburn to će biti sa ovom ritam sekcijom. Znači definitivno Alek i Laza. Jer, na primer, pomenuo si rad sa Bobom i Borisom. To je bio stvarno super period benda i procvetali smo i stali smo na noge, ali i Boba i Boris imaju svoje druge stvari. Nisu gledali na Eyesburn kao na matični bend, što opet ja mogu da razumem jer stvarno Boba je sjajan i kompozitor, i izvođač, i kako god hoćeš. Baš mi je bilo veliko zadovoljstvo sa Bobom da radim. U trenutku kad su i Boba i Boris otišli ja sam shvatio da teško bi mogli da napravimo bolju postavu nego što je bila ova poslednja Eyesburn postava. Ne pričam o ovom što se večeras desilo, ovo je totalna ekskluziva i više onako pankerskije. Pankerski je bilo...
HC: Da, da (smeh). Ali fina je bila reakcija ljudi koji vas prate, bar iz publike što sam uspeo da vidim.
KOJOT: Te pesme su pravila ova tri čoveka. Jeste to malo klimavije bilo nego što je inače, ali nismo ni imali vremena da se navežbamo.
HC: Jasno, ali reakcija je bila ok.
KOJOT: Zahvalio bih se Gitarijadi stvarno su mnogo fer bili. Imali su strpljenja da sačekaju da se definitivno ja čujem sa ovim ljudima i da ponovo pokrenemo ovu mašineriju za taj jedan koncert. Nije bilo jednostavno.
 |
| foto: David Vartabedijan |
HC: Možeš nešto više baš o tim počecima Eyesburn-a i kako je sve to krenulo. Znam za onaj prvi koncert sa Sunshine-om kad je krenula cela priča i večeras je ta ekipa...
KOJOT: Bila je jedna ulica u Beogradu, čuvena Zetska... Devedestih godina se tu nalazio jedan dragstor koji je radio celu noć i pošto je to bilo takvo vreme, svi smo bili non-stop na ulicama, različiti staleži ljudi. Ispred tog dragstora se skupljalo po 300, 400 ljudi u toku jedne večeri i onda je počela naša ekipa tamo da dolazi. I tu je nastao bend. A tu je bukvalno bilo ljudi od doktora nauka do prosjaka. Mogao si sve priče životne da čuješ. Jednostavno bilo je nevreme, kakvo je bilo.
HC: I odlična podloga za bend.
KOJOT: Užas, sve užas i imali smo protiv čega da se borimo i protiv čega da stanemo. Danas je malo neprijatelj neopipljiv i uopšte internet je promenio tok čovečanstva. I sad nama koji smo odrasli, koji smo naučili da živimo, da izađemo, da se pije pivo u parku, sluša rokenrol, čeka novi album omiljenog benda... Nama je ovo vreme malo, gde se sve, dajdžestuje bukvalno... Ljudi slušaju jedan album po nedelju dana maksimalno.
HC: I to na youtube-u.
KOJOT: I već posle toga im je: ’’A to je već staro’’. Čist primer je ’’Reality Check’’ koji je bio jako dobar album. Meni lično je enigma kako se desilo, al’ mi jednostavno nismo znali tu novu mašineriju. Nismo znali da se uklopimo u taj način plasiranja albuma jer mi to ne znamo kako funkcioniše i bila nam je potrebna neka mlađa ekipa da to pogura. A opet, znaš kad nisi u tome. Moraš da imaš administratore koji su stalno... Ja nisam lično kompjuter-čovek. Ja ga koristim sad. Tek sam sad počeo da ga koristim posledne 3, 4 godine za snimanje. Inače sam odbijao i mobilni i kompjuter do poslednjeg trenutka. Mobilni sad ne možeš da odbiješ, jer jednostavno ne možeš da komuniciraš ni sa kim. Jednostavno nismo te nove trendove prihvatili. Na kraju krajeva muzika Eyesburn-a i jeste matora u osnovama, roots. Kad pogledaš, mi kad sviramo reggae, mi sviramo roots reggae, kad sviramo hard rock, to jeste thrash metalizirano hardkorovski, ali u osnovi Black Sabbath, i Zeppelin-i, i ne znam, Cult i Sijetl bendovi, samo malo tvrđe.
HC: Super si mi dao šlagvort za naredno pitanje, baš to oko muzike. Taj miks koji ste napravili hardkor, rege, metal, rok, sve to... Kako? Koja je priča? Zašto taj miks zapravo? Mislim, interesantan je, ljudi su to prihvatili.
KOJOT: Devedesetih smo mi svi sa hardcore/metal scene počeli malo da slušamo i drugu vrstu muzike. Tad su se pojavili Peppers-i, na primer. Tad su oni bili bend u zenitu. I onda, gomila heavy metal, hardcore, alternativne publike, od jednom smo svi postali jedno. Mi smo deo te crossover generacije koju su doneli... Ja mislim da su Peppers-i postavili, na globalnom nivou, bez obzira što ja njih ne smatram kao glavni bend, nisu ni oni nešto sad super, ali oni su postavili taj crossover izraz, gde imaš i funk-a, i heavy rock-a, i hip hop-a, i svih mogućih elemenata u jednom.
HC: Imali ste, sad već imali, bezbroj koncerata, nastupa, svega... I sa Soulfly-em ste nastupali... Jel možeš neki koncert posebno da izdvojiš u sećanju, koji ti je ostao baš upečatljiv?
KOJOT: SKC 2001. posle izlaska ’’Fool Control-a’’. Napunili smo dve večeri, SKC je bio pun. Drugo veče je bilo urnebesno. Publika je bila na bini, mi smo bili na publici. Verovatno da čujemo snimak te svirke to bi zvučalo katastrofalno. Publika je bukvalno udarala po žicama, ali to je hardcore! Stvarno smo uživali jer Eyesburn je poslednjih godina, prvenstveno zbog velikog broja članova u bendu bio uglavnom festivalski bend, ali smo išli sad skoro na Kosovo i svirali smo u dve srpske enklave tamo u klubićima koji su otprilike veličine ovog šatora, malo veći (prim.aut. festivalski šator za bendove veličine otprilike 5x5m) i ponovo smo osetili tu energiju. Ljudi koji su pevali u mikrofon zajedno sa mnom. To se ništa nije znalo, tu nema...
HC: Kao DIY koncerti.
KOJOT: Da, DIY. Kao nekad. Nema sad tu muziciranja, nema, svi pevaju i svi, znaš... To je to. Tako da, plivamo mi u svim... Znaš, ja sam još uvek željan muzike, tako da definitivno nije ovo kraj. Nije ovo kraj, sad opraštamo se od muzike. Ne, ali jednostvano hoćemo da stavimo malo Eyesburn, ako ne definitivno da ga ugasimo, ne znamo vreme će reći, onda bar na neku pauzu jer stvarno, jedanaesta postava bi bila. Malo na silu. Super je što su Alek i Laza prihvatili moj poziv. Nema veze što je bilo pankerskije nego što je inače... Mislim, ovo sa Bobom i sa Borisom je zvučalo tight mnogo više, ali ovo je bilo onako kako se sećamo.
KOJOT: Bila je jedna ulica u Beogradu, čuvena Zetska... Devedestih godina se tu nalazio jedan dragstor koji je radio celu noć i pošto je to bilo takvo vreme, svi smo bili non-stop na ulicama, različiti staleži ljudi. Ispred tog dragstora se skupljalo po 300, 400 ljudi u toku jedne večeri i onda je počela naša ekipa tamo da dolazi. I tu je nastao bend. A tu je bukvalno bilo ljudi od doktora nauka do prosjaka. Mogao si sve priče životne da čuješ. Jednostavno bilo je nevreme, kakvo je bilo.
HC: I odlična podloga za bend.
KOJOT: Užas, sve užas i imali smo protiv čega da se borimo i protiv čega da stanemo. Danas je malo neprijatelj neopipljiv i uopšte internet je promenio tok čovečanstva. I sad nama koji smo odrasli, koji smo naučili da živimo, da izađemo, da se pije pivo u parku, sluša rokenrol, čeka novi album omiljenog benda... Nama je ovo vreme malo, gde se sve, dajdžestuje bukvalno... Ljudi slušaju jedan album po nedelju dana maksimalno.
HC: I to na youtube-u.
KOJOT: I već posle toga im je: ’’A to je već staro’’. Čist primer je ’’Reality Check’’ koji je bio jako dobar album. Meni lično je enigma kako se desilo, al’ mi jednostavno nismo znali tu novu mašineriju. Nismo znali da se uklopimo u taj način plasiranja albuma jer mi to ne znamo kako funkcioniše i bila nam je potrebna neka mlađa ekipa da to pogura. A opet, znaš kad nisi u tome. Moraš da imaš administratore koji su stalno... Ja nisam lično kompjuter-čovek. Ja ga koristim sad. Tek sam sad počeo da ga koristim posledne 3, 4 godine za snimanje. Inače sam odbijao i mobilni i kompjuter do poslednjeg trenutka. Mobilni sad ne možeš da odbiješ, jer jednostavno ne možeš da komuniciraš ni sa kim. Jednostavno nismo te nove trendove prihvatili. Na kraju krajeva muzika Eyesburn-a i jeste matora u osnovama, roots. Kad pogledaš, mi kad sviramo reggae, mi sviramo roots reggae, kad sviramo hard rock, to jeste thrash metalizirano hardkorovski, ali u osnovi Black Sabbath, i Zeppelin-i, i ne znam, Cult i Sijetl bendovi, samo malo tvrđe.
HC: Super si mi dao šlagvort za naredno pitanje, baš to oko muzike. Taj miks koji ste napravili hardkor, rege, metal, rok, sve to... Kako? Koja je priča? Zašto taj miks zapravo? Mislim, interesantan je, ljudi su to prihvatili.
KOJOT: Devedesetih smo mi svi sa hardcore/metal scene počeli malo da slušamo i drugu vrstu muzike. Tad su se pojavili Peppers-i, na primer. Tad su oni bili bend u zenitu. I onda, gomila heavy metal, hardcore, alternativne publike, od jednom smo svi postali jedno. Mi smo deo te crossover generacije koju su doneli... Ja mislim da su Peppers-i postavili, na globalnom nivou, bez obzira što ja njih ne smatram kao glavni bend, nisu ni oni nešto sad super, ali oni su postavili taj crossover izraz, gde imaš i funk-a, i heavy rock-a, i hip hop-a, i svih mogućih elemenata u jednom.
HC: Imali ste, sad već imali, bezbroj koncerata, nastupa, svega... I sa Soulfly-em ste nastupali... Jel možeš neki koncert posebno da izdvojiš u sećanju, koji ti je ostao baš upečatljiv?
KOJOT: SKC 2001. posle izlaska ’’Fool Control-a’’. Napunili smo dve večeri, SKC je bio pun. Drugo veče je bilo urnebesno. Publika je bila na bini, mi smo bili na publici. Verovatno da čujemo snimak te svirke to bi zvučalo katastrofalno. Publika je bukvalno udarala po žicama, ali to je hardcore! Stvarno smo uživali jer Eyesburn je poslednjih godina, prvenstveno zbog velikog broja članova u bendu bio uglavnom festivalski bend, ali smo išli sad skoro na Kosovo i svirali smo u dve srpske enklave tamo u klubićima koji su otprilike veličine ovog šatora, malo veći (prim.aut. festivalski šator za bendove veličine otprilike 5x5m) i ponovo smo osetili tu energiju. Ljudi koji su pevali u mikrofon zajedno sa mnom. To se ništa nije znalo, tu nema...
HC: Kao DIY koncerti.
KOJOT: Da, DIY. Kao nekad. Nema sad tu muziciranja, nema, svi pevaju i svi, znaš... To je to. Tako da, plivamo mi u svim... Znaš, ja sam još uvek željan muzike, tako da definitivno nije ovo kraj. Nije ovo kraj, sad opraštamo se od muzike. Ne, ali jednostvano hoćemo da stavimo malo Eyesburn, ako ne definitivno da ga ugasimo, ne znamo vreme će reći, onda bar na neku pauzu jer stvarno, jedanaesta postava bi bila. Malo na silu. Super je što su Alek i Laza prihvatili moj poziv. Nema veze što je bilo pankerskije nego što je inače... Mislim, ovo sa Bobom i sa Borisom je zvučalo tight mnogo više, ali ovo je bilo onako kako se sećamo.
 |
| Eyesburn 2011., izvor: FB stranica benda |
HC: Sarađivali ste sa bezbroj izvođača i umetnika. Sa kim pamtiš da ste imali najbolja iskustva, a sa kim i ne baš?
KOJOT: Max Cavalera je mene odveo daleko. Ono čemu sam najviše zahvalan Max Cavaleri je što me je poveo na turneju sa Black Sabbath-om i imao sam priliku da četiri dana budem na skandinavijskoj turneji sa Black Sabbath-om, da gledam 4 tonskih proba, 4 koncerta sa Ozzy-jem, Bill Ward-om, Geezer Butler-om i Tonny Iommi-jem i to mi je bilo onako nešto najlepše vezano za Soulfly. Onda opet sa druge strane u regeu sam ostvario svoje snove pošto kod mene je stalno bilo paralelno jer ja sam ušao u rege jako mlad isto. Meni je rege predstavio Jovan Matić (prim.aut. frontmen grupe Del Arno Bend) i pošto je on osetio da ja volim tvrđe i militantniju muziku i muziku sa porukom, i borbenu, i paćeničku muziku, razumeš, ne ono njanjanja. Ljudima je asocijacija kad kažeš rege ’’One love’’ i ’’A la la long’’, ali to je komercijalni rege, to je radio-friendly reggae, nema veze sa roots reggae-om, koji ja slušam, koji je težak kao i hardcore, i tekstualno, i muzički. Ja sam paralelno svirajući hardcore i metal, svirao trombon u Del Arnu i upijao crnu muziku sa druge strane i onda su mi Bad Brains-i totalno sklopili kockice. Ja sam ustvari veliki fan muzike. Veliku većinu svog džeparca koji mi ostane od ovoga, kada platim račune i sve, sve što mi ostane ja potrošim na diskove i ploče i trpam to po kući, više ne znam gde ni da stavljam. Ali imam jednu kolekciju ploča i diskova koje mnogo volim. Od Nine Simone i Elle Fitzgerald do Agnostic Front-a i Madball-a, preko Discharge-a, i G.B.H-a, i Sabbath-a, i Mastodon-a, i Life of Agony, i Rollins Band-a, i Black Flag-a, šta hoćeš.
HC: Znači ti pokrivaš, ono, sve pravce.
KOJOT: Sve sam slušao i hip hop isto. Volim old school hip hop jako.
HC: E super, što si to pomenuo.
KOJOT: Dosta slušam hip hop zato što volim... U hip hopu sam stvarno shvatio jednu stvar. U početku sam slušao hip hop zbog muzike kao i sve ostalo i najomiljeniji su mi bili Public Enemy zbog energije. Nisam toliko čak ni obraćao pažnju na tekstove, ali sad mnogo dublje slušam Public Enemy nego ranije. Slušam Chuck D-jevu svaku poruku jer je on jedan od najvećih revolucionara u muzici. Public Enemy nisu izgubili identitet ostali su isti i prave sjajne ploče i dalje. Onyx su i dalje odlični.
HC: Sad su bili skoro u BG-u i sa njima sam ovako radio intervju.
KOJOT: Ja nikako da ih vidim.
HC: Znaš kakav koncert bio...
KOJOT: Verujem, oni su, oni su...
HC: I Public Enemy je bio dobar onda sa Afrikom Bambatom ne znam da li si bio, u BG-u onda, 2008. je bilo to... Opasan koncert.
KOJOT: Da, da, to je bio opasan koncert. Kad je bio pola sa DJ Lord-om, a onda su krenuli sa bendom da sviraju. U Hali sportova mislim da je bilo.
HC: U Hali sportova su bili pre, ovo je bilo na sajmu u nekoj hali. To je 2008. bilo.
KOJOT: Tu nisam bio. I bio sam na Belgrade Calling kad su svirali. Kad su bili, nenajavljeni su se pojavili isto veče kad i Public Image LTD.
HC: Da, da, on je bio pre par godina. Super. Sad si pomenuo bio, mislim, sad smo pričali o hip hopu i to. Tebe dosta beogradskih repera zove da nastupate, pesme imate zajedno...
KOJOT: Dobro, znaš šta, to su uglavnom sve ortaci mojih ortaka. To su klinci koje ja želim da podržim i uglavnom se na tome bazira sve. Ja nisam video nikakav novac nikada ni od jedne hip hop pesme. Sve to što sam i sa Juice-om radio, taj reggae flavor... Mi smo stari drugari.
HC: Pa pazi ’’Pucaj sad’’ je...
KOJOT: Juice pati za underground-om strašno. Pravi dobre underground albume, ali ima problem što je u dva sveta i onda ga ljudi ne shvataju ozbiljno, a u stvari je odličan reper i ima svašta da kaže.
HC: On je za mnoge pojam repa.
KOJOT: On je pionir.
HC: Imam još par pitanja, izvini ako sam preterao malo.
KOJOT: Ma jok brate, pričamo o zanimljivim stvarima.
HC: Pa jeste. Ja sam se baš trudio malo neka pitanja, onako... Evo na primer ovo: Ti si ’90-ih svirao u Dead Ideas i bio si deo te hardcore ekipe, jel možeš iz tih ’90-ih da izvučeš neke bendove onako hc punk koji su ti jako dragi, koji su ti bili dragi i tad i koje danas slušaš, a i neke današnje?
KOJOT: I dan danas pratim sve što urade Discharge, Cro-Mags... Dobro, Cro-Mags jedino od njujorške scene. Pošto nove albume njujorške scene nešto baš ne... Ali moj najomiljeni bend iz tog vremena je RKL – Rich Kids on LSD. Zato što su oni imali tu fuziju kalifornijskog melodičnog, ali opet ne toliko naivno... Mislim, mogu da ti kažem definitivno RKL i Bad Religion su najjači uticaj na mene ostavili muzički, jer ja volim melodično pevanje. I ovaj, zato sam bio fan. Bad Religion na prvu loptu sam zavoleo. Sve ostalo što sam čuo, sve novo što je dolazilo... Pennywise su mi se dopadali, ali mislim od svega toga na vrhu Gang Green, RKL... Old school... Ja sam ipak DRI, Suicidal (prim.aut. Suicidal Tendencies) klinac. I to je bio period moj jako dugački, ono... Ja sam iz thrash metala ušao u hardcore.
HC: Pa da. Ti si onda i kod Vidojkovića u emisiji rekao da ti je sa prvim bendom, prva pesma bila na muziku Attitude Adjustment-a ’’American Paranoia’’.
KOJOT. Jeste. Attitude Adjustment – American Paranoia. Tako i u hardcore-u, eto, ostale su one vrednosti stare. Mislim da ova nova... Ne bih da omalovažavam muziku, vidim ljudi vole, sviđa im se, ali ceo taj Hatebreed – BREED, meni to nije nešto. Mislim da oni nisu ništa novo uradili, osim što su uneli malo heavy metala u... Malo više heavy-ja u hardcore, a u stvari nisu ništa više brutalni nego Madball... Stari Madball volim, eto.
HC: Da, da... Ball of destruction i to. A domaći?
KOJOT: Domaći bendovi, misliš iz tog vremena?
HC: Da, da, iz tog vremena. A možeš da se baciš i na ove današnje.
KOJOT: Marshal’s Kids. Dobro, Overdose je bio crossover bend. Brainstrom.
HC: Brainstorm, Gvido.
KOJOT: Mi smo učili od Brainstorm-a. Gvido je ustvari držao na ruci celu tu DIY scenu i nekako nam je on bio primer. Mi kao Dead Ideas smo u Brainstorm, i u Overdose, i u Marshal’s Kids-e gledali kao... Oni su nam bili idoli.
HC: Znači oni su vas vukli na one kompilacije ’90-ih što su izlazile?
KOJOT: Da, da. Dead Ideas je bio čedo Overdose-a i... pa da i Marshal’s Kids-a. Sa Marshal’s Kids-ima smo se dosta družili. Čak i posle - Malfunction. Sećam se jednog isto, dobro to nije bio hardcore bend... Mislim da je gitarista bio čak i vlasnik Fat Wreck-a ili ne znam koje kompanije – Big Drill Car. Fugazi sam voleo isto. Postojalo je veče u Beogradu koje se zvalo ’’Off line’’. U KST-u je bilo svake srede. I svake srede svirala su dva benda i puštalo se sve od NoMeansNo preko Cro Mags-a, Nirvane... Nama je i Nirvana došla, sa Bleach-om, ne sa Nevermind. U našu ekipu je došao ’’Bleach’’. Ja sam imao kasetu, sa jedne strane je bio Soundgarden ’’Louder Than Love’’, sa druge strane je bio ’’Bleach’’ i to je jedini album Soundgarden-a koji ja volim. Mislim, Soundgarden su mi jedini bend iz Sijetla koji kao nisam svario jer ne volim Led Zeppelin vokale. Vrištanje ne volim. Zato ja ne volim ni Judas Priest. I kad pričamo o heavy metalu meni je bilo odmah Motorhead, AC/DC pa Metallica. Nikad Slayer nisam voleo na primer. Imaju neku energiju koja meni ne prija. Anthrax, Metallica... Onda sam video slušajući Anthrax da postoji i hip hop, i funk, i sam znaš dalje sam ti već pričao. Sucidal, DRI... i RKL kao najbolji hardcore bend, jedan od najboljih.
HC: To je meni jedan od bendova za koje mi je najviše žao što nikad neću moći da ih slušam live jer su svi umrli, ali jebiga, šta je tu je, nešto je i za istoriju.
KOJOT: Od Think Positive do Riches to Rags. Bio je i onaj jedan album gde je bubnjar pevao, pretposlednji, koji mi nije bio baš nešto. Mada ono, mislim ceo opus benda je fenomenalan.
KOJOT: Max Cavalera je mene odveo daleko. Ono čemu sam najviše zahvalan Max Cavaleri je što me je poveo na turneju sa Black Sabbath-om i imao sam priliku da četiri dana budem na skandinavijskoj turneji sa Black Sabbath-om, da gledam 4 tonskih proba, 4 koncerta sa Ozzy-jem, Bill Ward-om, Geezer Butler-om i Tonny Iommi-jem i to mi je bilo onako nešto najlepše vezano za Soulfly. Onda opet sa druge strane u regeu sam ostvario svoje snove pošto kod mene je stalno bilo paralelno jer ja sam ušao u rege jako mlad isto. Meni je rege predstavio Jovan Matić (prim.aut. frontmen grupe Del Arno Bend) i pošto je on osetio da ja volim tvrđe i militantniju muziku i muziku sa porukom, i borbenu, i paćeničku muziku, razumeš, ne ono njanjanja. Ljudima je asocijacija kad kažeš rege ’’One love’’ i ’’A la la long’’, ali to je komercijalni rege, to je radio-friendly reggae, nema veze sa roots reggae-om, koji ja slušam, koji je težak kao i hardcore, i tekstualno, i muzički. Ja sam paralelno svirajući hardcore i metal, svirao trombon u Del Arnu i upijao crnu muziku sa druge strane i onda su mi Bad Brains-i totalno sklopili kockice. Ja sam ustvari veliki fan muzike. Veliku većinu svog džeparca koji mi ostane od ovoga, kada platim račune i sve, sve što mi ostane ja potrošim na diskove i ploče i trpam to po kući, više ne znam gde ni da stavljam. Ali imam jednu kolekciju ploča i diskova koje mnogo volim. Od Nine Simone i Elle Fitzgerald do Agnostic Front-a i Madball-a, preko Discharge-a, i G.B.H-a, i Sabbath-a, i Mastodon-a, i Life of Agony, i Rollins Band-a, i Black Flag-a, šta hoćeš.
HC: Znači ti pokrivaš, ono, sve pravce.
KOJOT: Sve sam slušao i hip hop isto. Volim old school hip hop jako.
HC: E super, što si to pomenuo.
KOJOT: Dosta slušam hip hop zato što volim... U hip hopu sam stvarno shvatio jednu stvar. U početku sam slušao hip hop zbog muzike kao i sve ostalo i najomiljeniji su mi bili Public Enemy zbog energije. Nisam toliko čak ni obraćao pažnju na tekstove, ali sad mnogo dublje slušam Public Enemy nego ranije. Slušam Chuck D-jevu svaku poruku jer je on jedan od najvećih revolucionara u muzici. Public Enemy nisu izgubili identitet ostali su isti i prave sjajne ploče i dalje. Onyx su i dalje odlični.
HC: Sad su bili skoro u BG-u i sa njima sam ovako radio intervju.
KOJOT: Ja nikako da ih vidim.
HC: Znaš kakav koncert bio...
KOJOT: Verujem, oni su, oni su...
HC: I Public Enemy je bio dobar onda sa Afrikom Bambatom ne znam da li si bio, u BG-u onda, 2008. je bilo to... Opasan koncert.
KOJOT: Da, da, to je bio opasan koncert. Kad je bio pola sa DJ Lord-om, a onda su krenuli sa bendom da sviraju. U Hali sportova mislim da je bilo.
HC: U Hali sportova su bili pre, ovo je bilo na sajmu u nekoj hali. To je 2008. bilo.
KOJOT: Tu nisam bio. I bio sam na Belgrade Calling kad su svirali. Kad su bili, nenajavljeni su se pojavili isto veče kad i Public Image LTD.
HC: Da, da, on je bio pre par godina. Super. Sad si pomenuo bio, mislim, sad smo pričali o hip hopu i to. Tebe dosta beogradskih repera zove da nastupate, pesme imate zajedno...
KOJOT: Dobro, znaš šta, to su uglavnom sve ortaci mojih ortaka. To su klinci koje ja želim da podržim i uglavnom se na tome bazira sve. Ja nisam video nikakav novac nikada ni od jedne hip hop pesme. Sve to što sam i sa Juice-om radio, taj reggae flavor... Mi smo stari drugari.
HC: Pa pazi ’’Pucaj sad’’ je...
KOJOT: Juice pati za underground-om strašno. Pravi dobre underground albume, ali ima problem što je u dva sveta i onda ga ljudi ne shvataju ozbiljno, a u stvari je odličan reper i ima svašta da kaže.
HC: On je za mnoge pojam repa.
KOJOT: On je pionir.
HC: Imam još par pitanja, izvini ako sam preterao malo.
KOJOT: Ma jok brate, pričamo o zanimljivim stvarima.
HC: Pa jeste. Ja sam se baš trudio malo neka pitanja, onako... Evo na primer ovo: Ti si ’90-ih svirao u Dead Ideas i bio si deo te hardcore ekipe, jel možeš iz tih ’90-ih da izvučeš neke bendove onako hc punk koji su ti jako dragi, koji su ti bili dragi i tad i koje danas slušaš, a i neke današnje?
KOJOT: I dan danas pratim sve što urade Discharge, Cro-Mags... Dobro, Cro-Mags jedino od njujorške scene. Pošto nove albume njujorške scene nešto baš ne... Ali moj najomiljeni bend iz tog vremena je RKL – Rich Kids on LSD. Zato što su oni imali tu fuziju kalifornijskog melodičnog, ali opet ne toliko naivno... Mislim, mogu da ti kažem definitivno RKL i Bad Religion su najjači uticaj na mene ostavili muzički, jer ja volim melodično pevanje. I ovaj, zato sam bio fan. Bad Religion na prvu loptu sam zavoleo. Sve ostalo što sam čuo, sve novo što je dolazilo... Pennywise su mi se dopadali, ali mislim od svega toga na vrhu Gang Green, RKL... Old school... Ja sam ipak DRI, Suicidal (prim.aut. Suicidal Tendencies) klinac. I to je bio period moj jako dugački, ono... Ja sam iz thrash metala ušao u hardcore.
HC: Pa da. Ti si onda i kod Vidojkovića u emisiji rekao da ti je sa prvim bendom, prva pesma bila na muziku Attitude Adjustment-a ’’American Paranoia’’.
KOJOT. Jeste. Attitude Adjustment – American Paranoia. Tako i u hardcore-u, eto, ostale su one vrednosti stare. Mislim da ova nova... Ne bih da omalovažavam muziku, vidim ljudi vole, sviđa im se, ali ceo taj Hatebreed – BREED, meni to nije nešto. Mislim da oni nisu ništa novo uradili, osim što su uneli malo heavy metala u... Malo više heavy-ja u hardcore, a u stvari nisu ništa više brutalni nego Madball... Stari Madball volim, eto.
HC: Da, da... Ball of destruction i to. A domaći?
KOJOT: Domaći bendovi, misliš iz tog vremena?
HC: Da, da, iz tog vremena. A možeš da se baciš i na ove današnje.
KOJOT: Marshal’s Kids. Dobro, Overdose je bio crossover bend. Brainstrom.
HC: Brainstorm, Gvido.
KOJOT: Mi smo učili od Brainstorm-a. Gvido je ustvari držao na ruci celu tu DIY scenu i nekako nam je on bio primer. Mi kao Dead Ideas smo u Brainstorm, i u Overdose, i u Marshal’s Kids-e gledali kao... Oni su nam bili idoli.
HC: Znači oni su vas vukli na one kompilacije ’90-ih što su izlazile?
KOJOT: Da, da. Dead Ideas je bio čedo Overdose-a i... pa da i Marshal’s Kids-a. Sa Marshal’s Kids-ima smo se dosta družili. Čak i posle - Malfunction. Sećam se jednog isto, dobro to nije bio hardcore bend... Mislim da je gitarista bio čak i vlasnik Fat Wreck-a ili ne znam koje kompanije – Big Drill Car. Fugazi sam voleo isto. Postojalo je veče u Beogradu koje se zvalo ’’Off line’’. U KST-u je bilo svake srede. I svake srede svirala su dva benda i puštalo se sve od NoMeansNo preko Cro Mags-a, Nirvane... Nama je i Nirvana došla, sa Bleach-om, ne sa Nevermind. U našu ekipu je došao ’’Bleach’’. Ja sam imao kasetu, sa jedne strane je bio Soundgarden ’’Louder Than Love’’, sa druge strane je bio ’’Bleach’’ i to je jedini album Soundgarden-a koji ja volim. Mislim, Soundgarden su mi jedini bend iz Sijetla koji kao nisam svario jer ne volim Led Zeppelin vokale. Vrištanje ne volim. Zato ja ne volim ni Judas Priest. I kad pričamo o heavy metalu meni je bilo odmah Motorhead, AC/DC pa Metallica. Nikad Slayer nisam voleo na primer. Imaju neku energiju koja meni ne prija. Anthrax, Metallica... Onda sam video slušajući Anthrax da postoji i hip hop, i funk, i sam znaš dalje sam ti već pričao. Sucidal, DRI... i RKL kao najbolji hardcore bend, jedan od najboljih.
HC: To je meni jedan od bendova za koje mi je najviše žao što nikad neću moći da ih slušam live jer su svi umrli, ali jebiga, šta je tu je, nešto je i za istoriju.
KOJOT: Od Think Positive do Riches to Rags. Bio je i onaj jedan album gde je bubnjar pevao, pretposlednji, koji mi nije bio baš nešto. Mada ono, mislim ceo opus benda je fenomenalan.
 |
| Eyesburn 2015., izvor: FB stranica benda |
HC: Imam još jedno, eventualno dva pitanja. Ti si vegan dosta dugo i po religijskom, verskom opredelju si rastafarijanac, ako može to tako da se kaže...
KOJOT: Pre bih rekao da sam pratioc tog principa življenja jer meni fizički odgovara izgleda. Ja ne bih svakom preporučio da izbaci meso iz života, ustvari meso da, ali hranu životinjskog porekla. Nekom ne prija, meni je spasilo život što sam prešao na sirovu hranu. Ali to nije išlo sa alkoholom i zato sam imao sve one ispade i gluposti, jer biti na lešnicima, kikirikiju, salati dovodi u jedan blagi delirijum koji sam ja proživeo kao deo rokenrola i svega što nosi sa sobom. Evo sad vidiš (prim.aut. pokazuje na flašu mineralne vode), kisela voda, alcohol-free.
HC: To je to. Skoro si straight edge.
KOJOT: I onda ima smisla biti vegan, jer ne ide alkohol i vegan u istu priču.
HC: A što se religijskog opredeljenja tiče?
KOJOT: Kažem ti, ja to pratim kao primer, to je deo moje vizije. Ti ljudi su mi se našli kad sam bio u inostranstvu, ispostavilo se tako. Ja sam išao kod Koje i kod Gofie i bio sam jako zainteresovan za roots reggae. Gofie i Wenty... Ne znam da li znaš Wenty-ja sa Exit-a? Wenty je stari rastafarijanac koji je svake godine bio na ’’Reggae Stage-u’’.
HC: Ne znam, ja sam na ’’Explosive-u’’ uglavnom...
KOJOT: Aha. On je umro prošle godine i on mi je bio mentor i vodič u taj svet. I ja sam sad svirao na poslednjoj ploči Lee Scratch Perry-ja koja je 2014. nominovana za Grammy. Sad je izašao novi Max Romeo koji je isto veliko ime. To su sve ljudi koji su sarađivali sa Marley-jem, Spear-om, sa Peter Tosh-om. Tako da tu neku satisfakciju... Isto kao što i Đura je uspeo da bude tonac Rebellion festivalu i da radi zvuk Peter And The Test Tube Babies. I sad Cock Sparrer-ima je ekskluzivni tonac i radio je GBH-u milion puta i Discharge. Tako sam i ja ostvario svoj san da sviram na pločama Lee Perry-ja i Max Romeo-a i da to bude potpisano i da je moje ime na ploči Lee Perry-ja i Max Romeo-a. Nekako mislim da ako je to rastafari inspirisao onda to mora da je put za mene. Jer sa jedne strane možda da sam ostao u rokenrolu, možda bih krenuo nekom stranputicom davno. Jer ipak regge je ustvari straight edge. Reggae propagira straight edge, osim što straight edge nije kompatibilan sa korišćenjem marihuane. Ali opet ja marihuanu koristim jako stimulativno, ne preterujem i nemam to kao nešto što moram, nisam ovisnik. Mogu danima da ne pušim. A alkohol je adiktivan jako. Mislim da bi trebalo da postoji straight edge linija malo. Jer možda je sa moje strane licemerno da ljudima pričam protiv alkohola, a najrađe bih im rekao da se ne hvataju alkohola ako baš ne moraju. To je najveći problem omladine. U rokenrolu više droge nema. Ima spida, a znaš zašto ima spida? Zato što ima alkohola. To je uzročno-posledično. Ali mislim da je rokenrol sad čist. Straight edge treba da se vrati kao pravac, mislim da bi to onako disciplinovalo hardcore scenu.
HC: Tu je on, ali slabo ga kod nas ima. Kod nas ga zapravo nema uopšte otpilike.
KOJOT: Drugo, greška uopšte straight edge ekipe je što je premilitantna, što mnogo nema razumevanja za ljude koji imaju druge navike. Sad ta militantnost isto i u regeu je zastupljena i ja to vidim. Ali ovaj, dobro, to je biti istrajan. Samo što je problem, što je većina beogradskih straight edge faca otišlo u totalno drugu krajnost. To je malo možda tako eto... Pa izgleda da je nemoguće da u Srbiji ta kultura opstane. Mislim da ako si high na samoj muzici, brate ne treba ti ništa. Ti rifovi i sve to, ova buka, to je... Krene krv i znoj, to je život brate, to je ono što si ti proživeo i pustio u tu gitaru, brate, i to je hardcore, razumeš? Zato su možda i neki bendovi koji ne sviraju hardcore meni više hardcore od nekih koji su stilski hardcore. Znaš koji bend cenim na primer? Jako volim Sick Of It All, mislim da se oni nisu promenili i da oni drže svoj pravac.
HC: To je jedan od retkih bendova koje nisam gledao uživo od te njujorške scene.
KOJOT: Odlični su. Brži su 6 puta nego na albumima, a pretačni su. Ja sam ih gledao u Domu omladine i otkinuo sam. A isto sam imao i priliku da gledam sad, dopao mi se koncert zadnji Sepulture u Beogradu sa Derrick Green-om. Bilo je 120 prodatih karata u ’’Amerikani’’, mislim prazno. Ja sam gledao koncert iz svih uglova i ovaj Casagrande, ovaj novi bubnjar je mrkli mrak. Gledao sam Kisser-a kako svira sve one solaže, sa ’’Beneath The Remains’’ i svih ono... Ja sam veliki fan Sepulture, Sepultura mi je isto bila... Ustvari ja sam onaj klinac i metalci koji su odmah malo progledali.
HC: Interesantno mi je što navodiš sve te bendove. Svi ti bendovi za članove imaju ljude koji su pod uticajem i hardcore-a i punk-a. Kod Sepulture, kad sam gledao prve spotove, ovaj nosi Amebix, ovaj Kaaos, ovaj Nausae-u. Sve pankeraj.
KOJOT: Mene oduševljava i novi Discharge. Odličan je.’’End of Days’’ je bomba.
HC: To je jedan od najuticajnijih bendova koji se pojavio...
KOJOT: Jeste. Sa ovim novim pevačem su postigli taj vajb koji su imali sa ’’Hear nothing, see nothing...’’ i tim legendarnim albumima.
HC: Ja sam ih gledao onda na Exit-u kad im je pevao ovaj iz Varukers-a, Rat. Ali nije baš to bilo to, ali ovo sad je fenomenalno.
KOJOT: Ovaj dečko ima... Pravi je cruster.
HC: To je to. E ok, ajde ono...
KOJOT: Ispričasmo se... (smeh)
HC: Ispričasmo se. Samo za kraj ako imaš nešto još da kažeš, da poručiš, da pošalješ?
KOJOT: Ništa, ljudima samo da prate svoju viziju, koja god da je ona. Da prate svoju viziju da ne osuđuju druge i da misle dobro. Da misle dobro i pozitivno.
HC: To je to. Think positive.
KOJOT: Think positive.
KOJOT: Pre bih rekao da sam pratioc tog principa življenja jer meni fizički odgovara izgleda. Ja ne bih svakom preporučio da izbaci meso iz života, ustvari meso da, ali hranu životinjskog porekla. Nekom ne prija, meni je spasilo život što sam prešao na sirovu hranu. Ali to nije išlo sa alkoholom i zato sam imao sve one ispade i gluposti, jer biti na lešnicima, kikirikiju, salati dovodi u jedan blagi delirijum koji sam ja proživeo kao deo rokenrola i svega što nosi sa sobom. Evo sad vidiš (prim.aut. pokazuje na flašu mineralne vode), kisela voda, alcohol-free.
HC: To je to. Skoro si straight edge.
KOJOT: I onda ima smisla biti vegan, jer ne ide alkohol i vegan u istu priču.
HC: A što se religijskog opredeljenja tiče?
KOJOT: Kažem ti, ja to pratim kao primer, to je deo moje vizije. Ti ljudi su mi se našli kad sam bio u inostranstvu, ispostavilo se tako. Ja sam išao kod Koje i kod Gofie i bio sam jako zainteresovan za roots reggae. Gofie i Wenty... Ne znam da li znaš Wenty-ja sa Exit-a? Wenty je stari rastafarijanac koji je svake godine bio na ’’Reggae Stage-u’’.
HC: Ne znam, ja sam na ’’Explosive-u’’ uglavnom...
KOJOT: Aha. On je umro prošle godine i on mi je bio mentor i vodič u taj svet. I ja sam sad svirao na poslednjoj ploči Lee Scratch Perry-ja koja je 2014. nominovana za Grammy. Sad je izašao novi Max Romeo koji je isto veliko ime. To su sve ljudi koji su sarađivali sa Marley-jem, Spear-om, sa Peter Tosh-om. Tako da tu neku satisfakciju... Isto kao što i Đura je uspeo da bude tonac Rebellion festivalu i da radi zvuk Peter And The Test Tube Babies. I sad Cock Sparrer-ima je ekskluzivni tonac i radio je GBH-u milion puta i Discharge. Tako sam i ja ostvario svoj san da sviram na pločama Lee Perry-ja i Max Romeo-a i da to bude potpisano i da je moje ime na ploči Lee Perry-ja i Max Romeo-a. Nekako mislim da ako je to rastafari inspirisao onda to mora da je put za mene. Jer sa jedne strane možda da sam ostao u rokenrolu, možda bih krenuo nekom stranputicom davno. Jer ipak regge je ustvari straight edge. Reggae propagira straight edge, osim što straight edge nije kompatibilan sa korišćenjem marihuane. Ali opet ja marihuanu koristim jako stimulativno, ne preterujem i nemam to kao nešto što moram, nisam ovisnik. Mogu danima da ne pušim. A alkohol je adiktivan jako. Mislim da bi trebalo da postoji straight edge linija malo. Jer možda je sa moje strane licemerno da ljudima pričam protiv alkohola, a najrađe bih im rekao da se ne hvataju alkohola ako baš ne moraju. To je najveći problem omladine. U rokenrolu više droge nema. Ima spida, a znaš zašto ima spida? Zato što ima alkohola. To je uzročno-posledično. Ali mislim da je rokenrol sad čist. Straight edge treba da se vrati kao pravac, mislim da bi to onako disciplinovalo hardcore scenu.
HC: Tu je on, ali slabo ga kod nas ima. Kod nas ga zapravo nema uopšte otpilike.
KOJOT: Drugo, greška uopšte straight edge ekipe je što je premilitantna, što mnogo nema razumevanja za ljude koji imaju druge navike. Sad ta militantnost isto i u regeu je zastupljena i ja to vidim. Ali ovaj, dobro, to je biti istrajan. Samo što je problem, što je većina beogradskih straight edge faca otišlo u totalno drugu krajnost. To je malo možda tako eto... Pa izgleda da je nemoguće da u Srbiji ta kultura opstane. Mislim da ako si high na samoj muzici, brate ne treba ti ništa. Ti rifovi i sve to, ova buka, to je... Krene krv i znoj, to je život brate, to je ono što si ti proživeo i pustio u tu gitaru, brate, i to je hardcore, razumeš? Zato su možda i neki bendovi koji ne sviraju hardcore meni više hardcore od nekih koji su stilski hardcore. Znaš koji bend cenim na primer? Jako volim Sick Of It All, mislim da se oni nisu promenili i da oni drže svoj pravac.
HC: To je jedan od retkih bendova koje nisam gledao uživo od te njujorške scene.
KOJOT: Odlični su. Brži su 6 puta nego na albumima, a pretačni su. Ja sam ih gledao u Domu omladine i otkinuo sam. A isto sam imao i priliku da gledam sad, dopao mi se koncert zadnji Sepulture u Beogradu sa Derrick Green-om. Bilo je 120 prodatih karata u ’’Amerikani’’, mislim prazno. Ja sam gledao koncert iz svih uglova i ovaj Casagrande, ovaj novi bubnjar je mrkli mrak. Gledao sam Kisser-a kako svira sve one solaže, sa ’’Beneath The Remains’’ i svih ono... Ja sam veliki fan Sepulture, Sepultura mi je isto bila... Ustvari ja sam onaj klinac i metalci koji su odmah malo progledali.
HC: Interesantno mi je što navodiš sve te bendove. Svi ti bendovi za članove imaju ljude koji su pod uticajem i hardcore-a i punk-a. Kod Sepulture, kad sam gledao prve spotove, ovaj nosi Amebix, ovaj Kaaos, ovaj Nausae-u. Sve pankeraj.
KOJOT: Mene oduševljava i novi Discharge. Odličan je.’’End of Days’’ je bomba.
HC: To je jedan od najuticajnijih bendova koji se pojavio...
KOJOT: Jeste. Sa ovim novim pevačem su postigli taj vajb koji su imali sa ’’Hear nothing, see nothing...’’ i tim legendarnim albumima.
HC: Ja sam ih gledao onda na Exit-u kad im je pevao ovaj iz Varukers-a, Rat. Ali nije baš to bilo to, ali ovo sad je fenomenalno.
KOJOT: Ovaj dečko ima... Pravi je cruster.
HC: To je to. E ok, ajde ono...
KOJOT: Ispričasmo se... (smeh)
HC: Ispričasmo se. Samo za kraj ako imaš nešto još da kažeš, da poručiš, da pošalješ?
KOJOT: Ništa, ljudima samo da prate svoju viziju, koja god da je ona. Da prate svoju viziju da ne osuđuju druge i da misle dobro. Da misle dobro i pozitivno.
HC: To je to. Think positive.
KOJOT: Think positive.
 |
| Sa poslednjeg nastupa u Zaječaru 2016., foto: Petar Jovanović |
Sa Kojotom razgovarao Nemanja Mitrović - Timočanin
↧
↧
Filip Motovunski – Ten years making beats
Muzička kreativnost, pogotovo u elektronskim krugovima, često ne zna za granice, te tako nastaje nebrojeni broj numera za vrlo kratko vreme. Filip Motovunski, drum ’n’ bass DJ je nakon deset godina rada objavio svoje retrospektivno izdanje, na dva diska, uz dodatni besplatni download DJ mix-a, što sve ukupno traje skoro pa tri i po sata, gde i dokazuje svoju decenijsku kreativnost i zanimanje za elektronski zvuk. Iskreno verujem da je ovaj album neki minimum izbora, a da se išlo na malo veću i širu komociju, sigurno bi trajao i preko četiri sata.
Prvi disk, nazvan „Best beats“ sadrži Filipove kompozicije kao i tuđe kompozicije u kojima je učestvovao, pa ih izvodi na svoj malo drugačiji način. Unapred izvinjenje poznavaocima Filipovog zvuka, jer je ovo prvi put da se ličnije susrećem sa ovakvim zvukom, pa je vrlo verovatno da sam negde i pogrešio u opisu iznad. Sve u svemu, sat vremena brze noćne vožnje, beat-ovi jasno naglašeni, čuje se da Filip ume da rukuje za DJ pultom, ekvilajzeri na mestu, kick i snare koji vode ovaj stil zvuče bogovski, nisu prenaglašeni niti iskaču u odnosu na celinu. Suština izdanja je neprekidan beat, bez praznina i slučajnih brejkova. Ovakvi DJ-evi treba da puštaju i miksaju muziku na festivalima, a ne raznoliki radijski pločopuštači kojima je vrhunac kreativnosti promena ekvilajzera u Winamp-u i menjanje levog i desnog kanala naglim potezima miša.
Drugi disk je malo sveobuhvatniji, nosi ime „Mixed beats“ i na njemu se nalaze sve numere koje je Filip uzeo od raznih izvođača i obukao u D’n’B svetlucavo odelo. Od poznatijih i zanimljivijih obrada, tu su Dubioza Kolektiv, a može se čuti i kako zvuči Rundekova prva ljubav u potpuno novom digitalizovanom aranžmanu. Tu je recimo i remix Arsena Dedića, dokaz da se svaki tip muzike može aranžirati u neki noviji stil. Poslednja pesma priča o žurkama na festivalu, pominju se Seasplash i Exit, kao mesta na kojima se može proživeti dobra avantura.
Treći deo, koji se skida sa bandcamp stranice izdavača, a uz pomoć download šifre koja dođe uz disk, je ako sam dobro shvatio, isti kao drugi disk, ali uz snimljene čestitke prijatelja i saradnika koje se mogu čuti na početku.
Nema se mnogo za dodati, za ljubitelje žestokog đuskanja do duboko u jutro, ovo je neizostavno štivo, čak obavezna lektira. Ako ipak niste preterani ljubitelj ovakvog zvuka, ali ipak ste raspoloženi da nekad promenite ploču, ovaj mix može sjajno da posluži dok u poslednjem momentu završavate seminarski, pa vam treba nešto za razbuđivanje ili jednostavno igrate Postal i želite neki ludački mix da vas prati dok u igri oslobađate vaše unutrašnje demone.
Tihomir Škara
Prvi disk, nazvan „Best beats“ sadrži Filipove kompozicije kao i tuđe kompozicije u kojima je učestvovao, pa ih izvodi na svoj malo drugačiji način. Unapred izvinjenje poznavaocima Filipovog zvuka, jer je ovo prvi put da se ličnije susrećem sa ovakvim zvukom, pa je vrlo verovatno da sam negde i pogrešio u opisu iznad. Sve u svemu, sat vremena brze noćne vožnje, beat-ovi jasno naglašeni, čuje se da Filip ume da rukuje za DJ pultom, ekvilajzeri na mestu, kick i snare koji vode ovaj stil zvuče bogovski, nisu prenaglašeni niti iskaču u odnosu na celinu. Suština izdanja je neprekidan beat, bez praznina i slučajnih brejkova. Ovakvi DJ-evi treba da puštaju i miksaju muziku na festivalima, a ne raznoliki radijski pločopuštači kojima je vrhunac kreativnosti promena ekvilajzera u Winamp-u i menjanje levog i desnog kanala naglim potezima miša.
Drugi disk je malo sveobuhvatniji, nosi ime „Mixed beats“ i na njemu se nalaze sve numere koje je Filip uzeo od raznih izvođača i obukao u D’n’B svetlucavo odelo. Od poznatijih i zanimljivijih obrada, tu su Dubioza Kolektiv, a može se čuti i kako zvuči Rundekova prva ljubav u potpuno novom digitalizovanom aranžmanu. Tu je recimo i remix Arsena Dedića, dokaz da se svaki tip muzike može aranžirati u neki noviji stil. Poslednja pesma priča o žurkama na festivalu, pominju se Seasplash i Exit, kao mesta na kojima se može proživeti dobra avantura.
Treći deo, koji se skida sa bandcamp stranice izdavača, a uz pomoć download šifre koja dođe uz disk, je ako sam dobro shvatio, isti kao drugi disk, ali uz snimljene čestitke prijatelja i saradnika koje se mogu čuti na početku.
Nema se mnogo za dodati, za ljubitelje žestokog đuskanja do duboko u jutro, ovo je neizostavno štivo, čak obavezna lektira. Ako ipak niste preterani ljubitelj ovakvog zvuka, ali ipak ste raspoloženi da nekad promenite ploču, ovaj mix može sjajno da posluži dok u poslednjem momentu završavate seminarski, pa vam treba nešto za razbuđivanje ili jednostavno igrate Postal i želite neki ludački mix da vas prati dok u igri oslobađate vaše unutrašnje demone.
Tihomir Škara
↧
Kako sam postala... Ida Prester (Lollobrigida)
Najpre smo je upoznali kao voditeljku HTV-a, pa onda i MTV-ja. Može da bude i menadžer producentske kuće, ili da vodi Demo fest. Sa toliko energije, može da radi šta želi. Mi je ipak verovanto najviše volimo kada praši u bendu Lollobrigida ili solo kao Frau Kasio.
I kada pogledamo šta je sve slušala, čitala i gledala, ova svestranost i ne iznenađuje. Iva Prester, ovonedeljni gost rubrike "Kako sam postala...".
I kada pogledamo šta je sve slušala, čitala i gledala, ova svestranost i ne iznenađuje. Iva Prester, ovonedeljni gost rubrike "Kako sam postala...".
 |
| foto: Marko Vučenik |
Bendovi, muzičari i albumi
U djetinjstvu sam slušala nevjerojatan kupus, mamine i tatine ploče koje su savršeno odražavale duh vremena. Od Abbe, preko Boba Marleya do Ive Robića. Moje omiljene su bile Novi fosili (onaj album s Djurdjicom u plavoj haljini), Barbra Streisand, Queen, Beatlesi i dječje čitane bajke braće Grimm (Trnoružica, Ivica i Marica, Mačak u čizmama..). Tih nekoliko ploča sam slušala do iznemoglosti. Roditelji su imali debelu knjigu nota pjesama Beatlesa, iz nje sam naučila svirati klavir. Mislim da su mi baš Beatlesi bili prva ozbiljna muzička strast.
U prvom razredu osnovne otkrila sam Michaela Jacksona, taman je izašao Moonwalk. Pogledala sam film s mamom u kinu i zaljubila se do ušiju. Kupili su mi sve njegove do tad izdane albume, znala sam otpjevati svaku riječ na svom iskrivljenom engleskom bez razumijevanja.
Krajem osnovne, početkom srednje zapljusnuo nas je grunge. Nosili smo Marte i posvećeno slušali Pearl Jam i Nirvanu. Michaela Jacksona sam se naravno sramila i općenito prezirala mainstream pop. Polako sam gradila ukus buntovne srednjoškolke - punk, indie, noise.. Sonic Youth, PJ Harvey, Fugazi, Pixies, Pavement... Devedesete su bila predivne godine za alternativu. Mislim da sam bend napravila nakon što sam čula Le Tigre i Peaches - to je bilo presudno. Preko njih sam se opet vraćala popu, sintisajzerima, Ladytron, Miss Kittin... Ima još užasno puno toga što me oblikovalo, ipak imam i dosta godina, dug je to put. :) Aj da tu stanem, smorit ću vas.
U prvom razredu osnovne otkrila sam Michaela Jacksona, taman je izašao Moonwalk. Pogledala sam film s mamom u kinu i zaljubila se do ušiju. Kupili su mi sve njegove do tad izdane albume, znala sam otpjevati svaku riječ na svom iskrivljenom engleskom bez razumijevanja.
Krajem osnovne, početkom srednje zapljusnuo nas je grunge. Nosili smo Marte i posvećeno slušali Pearl Jam i Nirvanu. Michaela Jacksona sam se naravno sramila i općenito prezirala mainstream pop. Polako sam gradila ukus buntovne srednjoškolke - punk, indie, noise.. Sonic Youth, PJ Harvey, Fugazi, Pixies, Pavement... Devedesete su bila predivne godine za alternativu. Mislim da sam bend napravila nakon što sam čula Le Tigre i Peaches - to je bilo presudno. Preko njih sam se opet vraćala popu, sintisajzerima, Ladytron, Miss Kittin... Ima još užasno puno toga što me oblikovalo, ipak imam i dosta godina, dug je to put. :) Aj da tu stanem, smorit ću vas.
Reditelji i filmovi
Film koji sam vjerojatno najviše puta pogledala je Bladerunner. Prvi put sam vidjela takav spoj akcije, sci-fija i emocije. Film koji pogađa na bezbroj razina.
Nakon njega kultni generacijski film bio je Trainspotting. Zbog tog filma punkeri u društvu počeli su slušati tehno i ić' na partije, film je donio pravu malu pop kulturnu revoluciju. Ja sam im se pridružila koju godinu kasnije, najviše zbog Rentona koji je postao sex simbol moje adolescencije.
Treci film koji bi izdvojila kao meni posebno drag je Godardov Breathless. Lik Jean Paul Belmonda, šarmantnog gangstera mekog srca, toliko je romantičan i inspirativan da sam zadnju scenu vrtila milion puta. Nezaboravan film.
Stripovi
Alan Ford bez konkurencije. Starci su mi imali skoro sve brojeve, čitati sam naučila najviše uz Alana, Grunfa i druge sulude likove TNT proizvodnje. Tad još nisam kužila satirične aluzije, bilo mi je dovoljno zabavno pratiti smotane, luckaste i prefrigane stanovnike Cvječarnice, sa svim njihovim ljudskim manama, veseliti se njihovim malim pobjedama i ljutiti zbog poraza. Posebno sam navijala za Boba Rocka, koji nepravedno uvijek nadrapa.
Kasnije su došli Stripoteka, Dilan i Marty, al Alan Ford je najveća ljubav.
Pisci i knjige
Alisa u zemlji čudesa - najdraža knjiga mog djetinjstva. Otvorila mi je svijet fantastike, ludih bića, šarenila.. Pokazuje koliko se važno igrati, stvarni svijet nije jedini, puno toga se dogadja u našoj glavi.
Orvel - Životinjska farma -Knjiga koja i dan danas super objašnjava logiku politike i ljudsku prirodu, puno sam o njoj razmišljala k'o klinka dok sam gradila svoj politički svjetonazor. Neovisno o društvenom uredjenju - komunizam, kapitalizam, feudalizam... Psihologija onih koji drže vlast uvijek je ista. Većinom ispadnu svinje, ko' i u knjizi.
Raymond Carver - O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi. Intimne ljubavne priče o malim ljudima, nikakvi veliki heroji ni priče veće od zivota. Najzanimljivije stvari su često neatraktivne, svakodnevni odnosi i situacije, frustracije, strasti... Knjiga koja nas uči primijećivati suptilne odnose, prepoznavati sebe u njima. Ne pametuje, ne daje vrijednosne sudove, samo nam baca golu istinu u lice, na nama je da je interpretiramo.
Događaji
Realno - koncerti. U izložbama nisam jaka, a i predstave mi se rijetko svide.. Bendovi su ljubav, znam potegnuti preko cijelog kontinenta za dobar gig.
Oni koji su mi posebno ostali u sjećanju su prvo Peaches u Kolnu. Nikad nisam cula za tu ženu prije. Popela se na pozornicu, sama, s' tim nekim ogromnim dildom i sljedećih sat vremena svijet je nestao. Karizma kakvu nisam nikad vidjela. To je bio početak moje electro punk faze, otvorila mi je novi svemir.
Interpol u Bruxellesu. Interpol mi je bio najdraži bend jedno vrijeme. Soundtrack jedne faze života dok sam živjela u Njemačkoj. Odlijepila sam kad sam ih vidjela uživo, moćna glazba.
Fugazi u Ljubljani. Najznojniji koncert mog života. Energetska bomba. Pocijepali su nas sve. Kad kultni bend uloviš prije raspada...
Od ostalih dogadjaja mislim da su me i te kako formirali (bar prema javnosti) svi gej prajdovi na kojima sam svirala i bila. Prvi prajdovi nisu bili ‘društveni eventi’ s' estradnim zvijezdama kao današnji, tad je to bilo prilično edgy. Ni jedan bend se nije htio odazvat pozivu da svira, ni jedan celebrity nije htio doć'... Imala sam dosta problema u životu radi pojavljivanja, prajd je bilo prvo što se uvijek vezalo uz moje ime, etiketa je zalijepljena. Al sve bi opet ponovila na isti način, malo pomalo došli smo do ovog veselog, šarenog festivala kakav je danas i kakav je trebao uvijek biti.
____
Pročitajte i ostale tekstove iz serijala "Kako sam postao..."
↧
Drugi spot za pjesmu "Mog'o bi da te zavolim" tuzlanskog benda No Rules
Tuzlanski rock'n'roll bend No Rules nastavlja sa snimanjem spotova za nadolazeći četvrti po redu album "Na cesti bola" koji je snimljen u studiju POGON u Tuzli u produkciji Drazena Mulaosmanovića. Drugi po redu videospot za pjesmu "Mog'o bi da te zavolim" je snimljen sa vec provjerenom ekipom, Salt and flow iz Tuzle. Spot je sniman u Caffe galeriji BUNT u Tuzli, a u spotu se pojavljuje Ajsa Amidzić.
↧
↧
Born Invincible
Izdavač: Arena Home Video, 1978.Režija: Joseph Kuo
Gl. uloge: Lieh Lo, Carter Wong, Jack Long, Mark Long
Gl. uloge: Lieh Lo, Carter Wong, Jack Long, Mark Long
Radnja:
Učenici Lei Ping škole borilačkih vještina zaustavljaju napad dvoje plaćenih ubojica na starca i djevojku. Ubojice, iako pobijeđeni, najavljuju osvetu cijeloj školi, koja je pružila utočište napadnutima. Osveta dolazi brzo i nenadano, u vidu dvojice zlih kung-fu majstora: Ti Wu Chiena i Tien Wu-Singa poznatih pod imenom Chin Ying Chiefs. Oni savladavaju i ubijaju samog šefa škole, njegovog prvog zamjenika, kao i starca zbog kojeg su prvenstveno i došli u sukob sa školom.Vodstvo škole je ostalo na najstarijem učeniku koji traži od svoje sabraće da se zakunu da će jednog dana osvetiti svojeg pokojnog učitelja. Školu sele u pećinu dok njihov novi učitelj vježba borilačke vještine u nadi da će uskoro pobjediti Chin Ying Chiefse, koji su skoro nesavladivi jer je jedan od njih vrhunski majstor borbe oružjem dok drugi kao majstor Tai Qia nema ranjive točke na tijelu.
Nakon početnih neuspjeha, naš junak, služeći se trikovima uspijeva savladati Ti Wu Chiena probadajući ga mačem. Ostaje mu "samo" Tien Wu-Sing, kojeg ne uspijeva pobijediti već umire u dvoboju s njim. Vodstvo sad pada u ruke drugom najstarijem bratu koje je prethodno bio kažnjen s tri godine zabrane treniranja jer je bio taj koji je započeo kavgu sa plaćenim ubojicama. Iako jako srčan, ni on ne uspjeva pobjediti zlikovca, već biva ranjen do te mjere da mu doktor zabranjuje daljnju kung-fu praksu. U ovom trenutku učenicima Lei Ping škole postaje jasno da služeći se konvencionalnim načinima neće uspjeti pobijediti Tien Wu-Singa, koji navodno ima jednu ranjivu točku na tijelu, ali oni je tek trebaju otkriti....
Osvrt:
Redatelj ovog filma, Joseph Kuo, svoju je dužnost u životu obavio režirajući najbolje kung-fu filmove ikad: 18 Bronzemen, 7 Grandmasters... pa i ovaj uradak. Možda sama radnja filma ne odaje da je riječ o nesvakidašnjem djelu u honkoškoj kinematografiji, ali vjerujte mi na riječ da je ovo jedan od najboljih kung-fu filmova ikad snimljenih. Izvrstan odabir glumaca, ponajprije Carter Wonga i Lo Lieha u uozi Chien Yieng Chiefsa, samo je doprinjeo konačnom dojmu kojeg jedino ruše sinhronizirani glasovi upravo ovih glumaca... majke da se najebem onome tko je to napravio. Zajeb'o je pola filma s tim. Iako sam bio prethodno upozoren da Carter Wong ovdje ima nasnimljen užasno smiješan glas, kada je Lo Lieh progovorio pomislio sam da je riječ o zabuni, jer se u tom trenutku činilo da glas ne može biti gluplji od njegovog. Na odgovor sam morao čekati kojih 15-tak minuta jer Carter Wong uporno šuti na samom početku filma. Onaj trenutak kada je Wong progovorio, ja sam pao sa stolca i u boli od pada shvatio da nije riječ o zabuni. Katafakingstrofa. Tako visok i glup glas u tako velikom neskladu s njegovom strašnom pojavom nitko nije mogao očekivati. To je toliko neopisivo glupo da se ne da riječima opisati.Svi ostali segmenti filma su naprotiv savršeni, prekrasno koreografirane borbe, upotreba nekih ezoteričnih oružja, a ponajviše činjenica da film nema jednog heroja, već kroz cijelo njegovo trajanje svjedočimo neuspjesima raznih boraca u borbi protiv zla, personificiranog u Carter Wongu kao Tien Wu-Singu - savršenom borcu kojeg pozitivci kroz cijeli film pokušavaju pobijediti da bi na kraju uspjeli, ali u bukvalnom smislu, na jedvite jade.
Tomac
↧
NOVI KNJIŽEVNI GENIJ
(Vojin Trivunović: „Ako Bosna presuši gdje ćemo se utopiti?“, rukopisna zbirka aforizama, izdavač „Partenon“, Beograd, Srbija, 2015)
Posrećilo mi se da mi se životna sudbina osmehne i ukrsti puteve sa savremenikom, blagodareći modernim sredstvima komuniciranja, interneta. Reč je o pravoj književnoj zvezdi – Trivunović Vojinu (1956, Radići kod Glamoča, bivša SR BiH, SFRJ). Njegova je zvezdica zablistala na ovom našem nebu (koje nema miljenike) relativno rano; i to u studentskom periodu vezanom za život proveden u prelepom Novom Sadu (1977), kada je izabran u krug najtalentovanijih mladih pesnika!
Da se ne ogrešimo o ovog izuzetno darovitog i svestranoga književnika, treba istaknuti da se bavio i novinarstvom. Premda je „klubašenje“ pri Tribini mladih u glavnom gradu neizmerno lepe hraniteljke Vojvodine, kao samo jedne od celina Republike Srbije, oduzimalo, dosta je i da(va)lo: mogućnost stalne saradnje u „Glasu omladine“ i „Dnevniku“. Dolaskom i savijanjem gnezda u Banjaluci, neumorni Vojin Trivunović piše tekstove za „Glas“, „Nezavisne novine“, „Oslobođenje“, „Primere“, „Svijet sporta“ i „Krajiške novine“. Raznovrsnost posla vodila ga je do uređivanja časopisa „Imperijal mač“, „Patka“ i „Kolo“, a radom u „Nezavisnoj TV“, postigao je dodatno iskustvo više u ovom, elektronskom, mediju.
Vojin Trivunović ulazi na velika vrata u svet literature, kao i mnogi pesnici; mladić rođen pod srećnom zvezdom objavljuje zapažen poetski prvenac sugestivne sintagme-naslova: „Ponavljati gradivo“ (1974). A onda se nižu kao dijamanti ili biseri na ogrlici njegovoga književnoga veza, knjige: „Ram za glavu“ (aforistički roman), „Od entiteta do blentiteta“ (satira), „Gluvo kolo“ (pjesme), „Kroz iglene uši“ (aforizmi), „Troprstaš“ (roman)... Nezaobilazni su i njegovi priređivački radovi: „Izabrane pjesme Krajine i Ukrajine“, „Izabrane pjesme Isaija Mitrovića“ i „Izabrane bajke naroda zapadnog Balkana“. U mozaiku života ovoga književnoga poslenika tu su i kamenčići koji se skladno uklapaju u njegovu biografiju, čineći je daleko bogatijom i plodnijom. Format Vojina Trivunovića, u sebi sadrži organizatora i osnivača ugledne književne manifestacije „Dani Vuka Karadžića“ u Banjaluci. Neosporno je da se ovakav duh morao prepoznati, pa je Vojin Trivunović postao i dobitk(om) nagrade „Umovanje zdravog razuma“!
Još jedna dimenzija se čini naročito bitnom: Tekstovi ovoga književnika su, dosad, prevedeni na: engleski, nemački i ukrajinski jezik, a uvršten je i u nekoliko antologija!
Čovek – stvaralac Vojin Trivunović obeležava jubileje: 30 godina bavljenja književno jezičkim radom i 60 godina života, na ponajbolji mogući način: objavljivanjem nove knjige! Radi se o vrhunskom i zaista retkom intelektualcu koji pleni svojim radom i žanrovskim određenjem u našoj literaturi i svetli neobičnim sjajem, oduzimajući važenje i važnost mnogim interektumalcima – slizanim oko vlasti i politič(m)ara iz našeg slobodarskog naroda. Onima što se više služe tuđim, no interesima naroda koji im je obezbedio poverenje!
Plemenita misija koju ima Vojin Trivunović izuzetna je i vredna divljenja. Pažnja naša mora biti usmerena na ovoga čoveka koji, odmah posle narodnog poslanika i književnika Petra Kočića, u svom opusu i ovom delu „brdovitog Balkana“, sija i svetli izrazito jasnim intenzitetom.
A suština je njegovoga rada u žigosanju svih anomalija društva i pojedinaca, kao i uvođenju zdrave stvaralačke sumnje, skokovite asocijativnosti, razbarušenih emocija, čime dokazuje superiornost duha jed(instve)nog Vojina Trivunovića. Njegov jezik i književne intencije, kao književni historičar, mogu se (pr)oceniti harmoničnim nastavkom ingenioznoga dela svih naših savremenika počev od Radoja Domanovića, preko Milenka Vučetića do Petra Kočića. Delo Vojina Trivunovića ostaće trajno da sija s obzirom da poseduje konciznost i lapidarnost, skladnost i slikovitost, sa izvanredno bogatim semantičkim slojem. On je shvatio presudno bitnu važnost ekonomisanja u izrazu, nesebično nam nudeći lepe duhovne avanture. Napokon, Vojin Trivunović hrabro ispunjava ono što nam je zaveštao u nasleđe i Vuk Stefanović Karadžić: „da činimo sve na obšte polze naroda“! Naravno, trudeći se da razume ove književne veličine i Vojin Trivunović postaje mio i blizak našim srcima, osiguravajući sebi put u večnost i slavu ostvarenim parabolama – porukama čitaocima žednim i željnim izvrsne literature koja se mora provetriti od „pisaca“ koji od nje prave Augijeve štale.
Vojin Trivunović pripada „četi maloj, ali odabranoj“, v r h u n s k i h pisaca, u čijem razuđenom i impresivno velikom opusu lako prepoznajemo književnojezičkoga genija – N. Teslu!
Senahid Nezirović
↧
Nevidljiva nit
Stajao sam u redu kao i svi ostali. Ispred mene - grupa ljudi - skoro svi u odelima. Ne volim odela. Retko kad ih nosim, izuzev kada idem na svadbe. Nosio sam izlizane farmerke, izgužvanu košulju i stare patike.
Sa moje leve strane nalazio se mostić, prelaz preko malog jezera u kojem su se kupali mladići i devojke. Njihova nakvašena odeća pripijala im se uz tela, ističući lepotu njihovih oblina. Svi su bili veseli i razigrani. Njihov smeh mi je veoma prijao.
„Pazi da te ne povuku u vodu“, reče mi mladić iz reda. „Imaš li kartu za prolaz?“
„Ne, nemam“, kažem zbunjeno. „Pa nije valjda potrebna karta?“
„Da“, reče mladić, „neće te pustiti bez nje.“
„Ali, ja moram da prođem“, kažem mu. Gleda me iznenađen odgovorom i iz džepa vadi papir sličan bioskopskoj karti.
„Probaj sa ovim, možda ćeš uspeti.“
Uzeo sam papirić spreman da se isfoliram, jer to mi nije bilo strano - više puta sam u životu blefirao u sličnim situacijama.
Na ulazu su stajala dva visoka muškarca u crnim odelima i cepali karte za prolaz. Došao sam i ja na red i brzo pokazao onaj papirić čoveku sa moje leve strane i prošao.
„Prošao ti čovek bez ulaznice“, odjednom čujem reči.
„Gde je?“
Hitao sam brzim koracima ka velikom holu sa mermernim stubovima od kojeg su se radijalno širili uski/široki hodnici. Podsećao me je na hol ogromne železničke stanice. Ljudi koji bi prošli, brzim koracima hitali bi svako na svoju stranu. Kao da je svako od njih znao gde treba da ide. Imao sam utisak da me neko prati. Došao sam do sredine ogromnog hola i stao, neznajući gde dalje. Odjednom mi u sećanje dođoše likovi male ćerke i još manjeg sina i obuzme me tuga, tuga koja dušu slama.
Ugledao sam svetlost sa leve strane. Kreno sam brzim koracima ka izlazu. Ispred mene nalazila se mala trokraka rampa, skoro ista kao na autobuskoj stanici za izlazak na peron.
Pogled mi je privukao stakleni boks sa desne strane u kojem je sedela devojka duge, plave kose, anđeoskog izraza lica. Pogledala me je. Njene oči bile su tako blažene, sveprožimajuće, iz njihovih dubina kao da je na mene bila usmerena umirujuća svetlost. Nasmešila mi se, podigla kažiprst graciozne ruke i rekla.
„Sada izlaziš, ali vodi računa šta radiš.“
Prošao sam sa velikim olakšanjem. Ispred mene su se ukazale ovozemaljske prizemne kuće. Osetio sam miris roštilja. Laganim hodom išao sam ulicom i razmišljao… Moja misija još nije završena... Svi dolazimo sa određenim zadatkom na svet i sve dok ga ne završimo ne možemo se spokojno vratiti.
Dugo sam te noći sedeo na ivici kreveta i razmišljao da li je sve ovo što sam vam ispričao bio san ili java. Razmišljao sam o tome kako nam je život dat, kako ga treba poštovati, a ponajviše o tome kako nas između života i smrti deli samo jedna nevidljiva nit.
Sa moje leve strane nalazio se mostić, prelaz preko malog jezera u kojem su se kupali mladići i devojke. Njihova nakvašena odeća pripijala im se uz tela, ističući lepotu njihovih oblina. Svi su bili veseli i razigrani. Njihov smeh mi je veoma prijao.
„Pazi da te ne povuku u vodu“, reče mi mladić iz reda. „Imaš li kartu za prolaz?“
„Ne, nemam“, kažem zbunjeno. „Pa nije valjda potrebna karta?“
„Da“, reče mladić, „neće te pustiti bez nje.“
„Ali, ja moram da prođem“, kažem mu. Gleda me iznenađen odgovorom i iz džepa vadi papir sličan bioskopskoj karti.
„Probaj sa ovim, možda ćeš uspeti.“
Uzeo sam papirić spreman da se isfoliram, jer to mi nije bilo strano - više puta sam u životu blefirao u sličnim situacijama.
Na ulazu su stajala dva visoka muškarca u crnim odelima i cepali karte za prolaz. Došao sam i ja na red i brzo pokazao onaj papirić čoveku sa moje leve strane i prošao.
„Prošao ti čovek bez ulaznice“, odjednom čujem reči.
„Gde je?“
Hitao sam brzim koracima ka velikom holu sa mermernim stubovima od kojeg su se radijalno širili uski/široki hodnici. Podsećao me je na hol ogromne železničke stanice. Ljudi koji bi prošli, brzim koracima hitali bi svako na svoju stranu. Kao da je svako od njih znao gde treba da ide. Imao sam utisak da me neko prati. Došao sam do sredine ogromnog hola i stao, neznajući gde dalje. Odjednom mi u sećanje dođoše likovi male ćerke i još manjeg sina i obuzme me tuga, tuga koja dušu slama.
Ugledao sam svetlost sa leve strane. Kreno sam brzim koracima ka izlazu. Ispred mene nalazila se mala trokraka rampa, skoro ista kao na autobuskoj stanici za izlazak na peron.
Pogled mi je privukao stakleni boks sa desne strane u kojem je sedela devojka duge, plave kose, anđeoskog izraza lica. Pogledala me je. Njene oči bile su tako blažene, sveprožimajuće, iz njihovih dubina kao da je na mene bila usmerena umirujuća svetlost. Nasmešila mi se, podigla kažiprst graciozne ruke i rekla.
„Sada izlaziš, ali vodi računa šta radiš.“
Prošao sam sa velikim olakšanjem. Ispred mene su se ukazale ovozemaljske prizemne kuće. Osetio sam miris roštilja. Laganim hodom išao sam ulicom i razmišljao… Moja misija još nije završena... Svi dolazimo sa određenim zadatkom na svet i sve dok ga ne završimo ne možemo se spokojno vratiti.
Dugo sam te noći sedeo na ivici kreveta i razmišljao da li je sve ovo što sam vam ispričao bio san ili java. Razmišljao sam o tome kako nam je život dat, kako ga treba poštovati, a ponajviše o tome kako nas između života i smrti deli samo jedna nevidljiva nit.
Dragan Pavlović
↧
Rokanje (prvi dan): Džastin Biberi zvezde večeri
Da je ideja o festivalima među zidinama starih zdanja sve popularnija, osim mnogih festivala u regionu, dokazao je i dvodnevni festival Rokanje, koji je smešten u dnu Beogradske tvrđave koja se nalazi u okviru Kalemegdanskog parka.
Prva svirka kojoj sam prisustvovala bio je neobičan nastup kikindske Kezz. U prvi mah nisam bila preterano oduševljena ovim electro synthpop zvukom jer je za moj ukus bio previše live looping-a. Shvatam da je live looping glavna stvar koju Kezz radi, ali me je smaralo što se vrti njen snimljen glas, dok ona igra pored mikrofona, a komotno je mogla to da otpeva. Tekstovima takođe nisam bila posebno fascinirana. Nešto kasnije, kada su u melodiju ušli klavijatura i etno vokalni uplivi, cela priča je dobila novi oblik. Ovo je već zvučalo kao nešto novo i zabavno za slušanje. Kezz ima jako lep glas i bilo je divno čuti je kako peva, dok je live looping preuzeo ulogu bek vokala i ta kombinacija je bila pogodak.
Izlaskom benda IrieFM na binu, prešaltali smo se u rege raspoloženje. Preveliki hajp oko bendova (pogotovo kada se svi lože na jednu pesmu) me odbija od istih, tako da IrieFM nikada nisam preslušavala. Bez obzira na to, znam da nije moglo biti loše. Još nisam čula loš rege, a svesna sam Vukašinovih muzičkih i vokalnih sposobnosti. Gužva je bila poprilična i svi su se njihali u ritmu muzike koja korene vuče sa Jamajke. Bend je vrlo statičan, te je jedino što je pokretalo publiku bila muzika. Možda je tako najbolje. IrieFM su pružili kvalitetnu svirku i pokazali da nisu samo „Kliziš”.
 |
| foto: Benny Gashi |
Žanrovski prelazi na festivalima ponekad umeju osobu da ostave u šoku, te smo posle laganog regea morali da se prebacimo na glasan rep i podrigivanje jer su na binu izašli niko drugi do Bad Copy. Ovi momci imaju širok dijapazon publike, od repera, preko ljudi koji slušaju ovu našu „divnu” popularnu muziku, pa do alternativaca. I za svakog se nađe pesma koju voli. Pesme sa albuma „Krigle” još uvek izazivaju najprimetnije reakcije, što ne treba da čudi, jer su se mnogi priklonili Bad Copy-ju upravo nakon ovog albuma. Definitivno je ovaj nastup bio najenergičniji prve večeri festivala. Skakalo se neumorno. Kopijevci zaslužuju priznanje.
Iako je publike bilo manje, ipak je prostor ostao solidno popunjen i ljudi su sa oduševljenjem dočekali Artan Lili. Kako to obično biva na koncertima Nojzične dece, prvi ritam je poneo ljude, a svi ostali su atmosferu održavali na nivou. Učestalost odlaska na Artan Lili svirke ogleda se u tome što dobar procenat ljudi zna tekstove pesama koje još nisu ugledale svetlost interneta i moguće ih je čuti jedino na svirkama. Izvođenje neobjavljenih pesama na svirkama je pun pogodak, kao i sukcesivno izdavaštvo, jer kada bend izda album i krene da ga promoviše, publika već zna sve pesme i atmosfera može da bude odlična, kakva je uvek na koncertima Slačale i ekipe. Artani su osvojili rokanje. Sada nam preostaje samo da čekamo ponedeljak, kada će „Profesionalci” biti zvanično objavljeni.
Prvo veče Rokanja je bilo zadovoljavajuće. Gledajuči lajnap, nisam sigurna kako ću se provesti tokom druge, ali verujem da će svaki izvođač imati svoju vernu publiku ispred bine, te da će atmosfera biti super.
Jelena Ostojić
Iako je publike bilo manje, ipak je prostor ostao solidno popunjen i ljudi su sa oduševljenjem dočekali Artan Lili. Kako to obično biva na koncertima Nojzične dece, prvi ritam je poneo ljude, a svi ostali su atmosferu održavali na nivou. Učestalost odlaska na Artan Lili svirke ogleda se u tome što dobar procenat ljudi zna tekstove pesama koje još nisu ugledale svetlost interneta i moguće ih je čuti jedino na svirkama. Izvođenje neobjavljenih pesama na svirkama je pun pogodak, kao i sukcesivno izdavaštvo, jer kada bend izda album i krene da ga promoviše, publika već zna sve pesme i atmosfera može da bude odlična, kakva je uvek na koncertima Slačale i ekipe. Artani su osvojili rokanje. Sada nam preostaje samo da čekamo ponedeljak, kada će „Profesionalci” biti zvanično objavljeni.
Prvo veče Rokanja je bilo zadovoljavajuće. Gledajuči lajnap, nisam sigurna kako ću se provesti tokom druge, ali verujem da će svaki izvođač imati svoju vernu publiku ispred bine, te da će atmosfera biti super.
Jelena Ostojić
↧
↧
Waterwood
Rusko-srpski alternativni rock bend sa autorskim pesmama na engleskom formiran je u decembru 2014. u Novom Sadu. Bend su oformili trojica muzičara: Milos Aničić (Bor, Serbia) ex "Taboo" bend, Kirill Boyko (St. Petersburg, Russia) prethodno svirao u bendovima "Olympiada" i "Burek", i Vladimir Chudinov (Novosibirsk , Russia), gitarista u "Acoustic Pleasure" i "Starlite Band". Posle šest meseci i puno proba imali su oko 20 pesama. U međuvremenu im se pridružuje basista Marko Golik (Bor, Serbia) iz benda "The Workers" i momci plavno prelaze iz akustik varijante u elektro da bi im se naopokon posle dugo traženja, u septembru 2015. pridružio bubnjar Nikola Pacek-Vetnić, profesor muzičke škole i bubnjar u bendovima "Svarun" i "Wolf's Hunger".
Trenutno rade na demo snimcima da bi doprli do šireg spektra slušaoca. Momci su protekle godine nastupali pred širokom publikom u najpopularnijim mestima Novog Sada, kao što su Firchie Think Tank Studio, Culture Exchange i Ck13. Između ostalog su i učesnici mnogobrojnih ovogodišnjih gitarijada, a najave za predstojeće koncerte tek slede na zvaničnoj FB stranici.
↧
Žika Jelić (Yu Grupa): “U Nišu smo držali koncerte za pamćenje!”
Yu Grupa je sredinom 70-ih godina bila napopularnija i najpriznatija rok grupa na prostoru bivše Jugoslavije. Osnivači su yu rock zvuka, a braća Dragi i Žika Jelić, se smatraju ikonama jugoslovenskog i srpskog rokenrola. Države su se menjale, a oni su opstajali. Snimali su u prestižnom CBS studiju i svirali u londonskom Marquee klubu.Bili su toliko veliki da su odbili inostranu karijeru. Proslavili su 45 godina karijere antologijskim koncertima u Beogradu i Novom Sadu, a koncertnu trilogiju završavaju koncertom u Nišu 02.septembra. Posle 10 godina pauze, objavili su i novi album pod nazivom “Evo, stojim tu”.O ovim i drugim temema razgovarali smo sa slavnim basistom benda,Žikom Jelićem, koji je preživeo požar, sudar i strujni udar, i dobio naziv nadimak “rok stena”.
 |
| foto: Wood |
HC: Yu Grupa i Niš imaju iza sebe dugu zajedničku koncertnu istoriju. Od trijumfalnih nastupa pa do gotovo tragedije 1981-e godine. Možete li se na početku ovog intervjua prisetiti se za vas najupečatljivijih gostovanja Yu Grupe u Nišu?
ŽJ: Sećam se da smo na samom početku naših gostovanja 1973, 1974… u Nišu držali koncerte za pamćenje. To su bila vremena kada smo u vašem gradu imali redovne nastupe na radnim akcijama. Po završetku koncerta jedne od takvih manifestacija desio se i čuveni požar gde je osim kombija i moje noge, uništen i dobar deo opreme.
HC: Proslavili ste krajem prošle godine četiri i po decenije rada koncertom u Beogradu. Kako je vama sa bine delovalo to veče u prepunoj Hali Sportova? Imali ste tom prilikom i respektabilne goste.
ŽJ: Bio je to koncert prepun emocija. Zbog svih tih godina postojanja YU Grupe, a i zbog odavno priznatih kolega iz sveta Rock “n” Rolla. Ostaće nam trajno u sećanju.
HC: Novi album „Evo, stojim tu“ je pred publikom. Prve reakcije su da je to još jedan dobar i pošten rad Yu Grupe. Kako je tekao rad na albumu i koliko ste vi sami zadovoljni njime? Čini se da ste ušli u tempo izdanjavanja albuma na svakih deset godina.
ŽJ: Mmmm…posle 10 godina još jedan u nizu novih ostvarenja YU Grupe sa kojeg će sigurno ostati da se pamte bar 5-6 kompozicija od ukupno 11. Trudićemo se da ne prođe 10 godina do sledećeg nosača zvuka.
HC: Kada je Yu Grupa krenula sa radom, vi ste maltene već bili veterani ovdašnje rok scene. Vrlo brzo ste postali popularni na prostoru cele tadašnje zemlje. Kako se danas sećate perioda rada tokom sedamdesetih? U jednom trenutku ste bili najuspešniji bend u zemlji, a smešila se inostrana karijera.
ŽJ: Pa i pre YU Grupe bio sam potpuno opsednut Rock “n” Roll-om. YU Grupa je bila najpopularnija i najpriznatija grupa na prostorima bivše Jugoslavije 1973, 1974, 1975 itd. U to vreme se ukazala prilika za inostranu karijeru, ali našom odlukom nije došlo do realizacije. Teško je bilo prihvatiti stvaranje karijere tamo negde u dalekoj Engleskoj, kad smo u to vreme već bili najpopularniji i najpriznatiji na prostorima bivše Jugoslavije.
HC: Tokom osamdesetih ste imali pauzu od nekoliko godina, a onda ste se vratili nizom od tri albuma. Kako vam je tada delovao taj, da ga nazovemo, “drugi početak” i da li su se i koliko promenile stvari na rok sceni?
ŽJ: Pauza je došla neplanirano i trajala je duže nego što je trebalo. Povratak je bio neminovan, samo se čekao pravi trenutak. On se desio izlaskom nove ploče i udarnom pesmom ”Od zlata jabuka”.
HC: I pored rata na prostoru nekadašnje zemlje, zadržali ste u svom imenu “Yu”. Da li ste nekada bili u dilemi da promenite ime i kako je izgledalo funkcionisati na smanjenoj teritoriji i pod bitno drugačijim uslovima tokom devdesetih?
ŽJ: Ime smo naravno zadržali i nećemo ga se odreći, iako sam svestan da posle toliko godina ružnih
dešavanja u mnogim krajevima bivše SFRJ to ime još mnogima smeta.
HC: Čini se da interesovanje za Yu Grupom ne da ne jenjava, već da raste nekoliko poslednjih godina, a naročito od izlaska novog albuma. Kakvi su vaši koncertni planovi i koliko ste u mogućnosti da nastupate po nekadašnjim zapadnim republikama Jugoslavije?
ŽJ: Mi smo u stanju da nastupamo gde god ima raspoložene publike. Publika je ta koja poziva, a mi se svakom pozivu odazovemo.
HC: Po pravilu vaše kolege, kako oni koji deluju još od šezdesetih, tako i one dosta mlađe o Yu Grupi govore sa velikim i neskrivenim poštovanjem. Ko su izvođači i muzičari koje bi ste vi izdvojili, sa ovdašnjih prostora, kao za vas bitne i drage?
ŽJ: Ne bih izdvajao jer definitivno kako oni s poštovanjem gledaju na YU Grupu, ja im takođe vraćam istom merom. Svi smo na istom putu propagiranja Rock “n” Roll pogleda na život.
HC: Muzičari uvek ističu aktuelni album kao najbolji ili trenutno najatraktivniji. Koji album Yu Grupe je vama intimo najdraži i zašto?
ŽJ: Meni lično, pre svih prvi album (1973), pa ”Ima Nade (1988), pa Rim (1994), i ovaj zadnji ”Evo stojim tu”(2016).
HC: Hvala vam za ovaj intervju i vidimo se u Nišu uskoro. Koju biste poruku uputili posetiocima niškog
koncerta?
ŽJ: Obzirom da će koncert u Nišu biti jedan u nizu od promotivnih, Nišlije i njihovi gosti imaće prilike da osim poznatih kompozicija YU Grupe čuju i najnovija ostvarenja sa albuma ”Evo stojim tu”.
Intervju pripremio Miroslav Stašić
Ulaznice za niški koncert mogu se kupiti po pretprodajnoj ceni od 800 dinara u Cd Sound music shopu (na samom kraju novog podzemnog prolaza), Energy music shopu (TPC Kalča-prizemlje), turističkoj agenciji Big Star (Cara Dušana 65) i pivnici Nemir (Obilićev Venac 35). Na dan koncerta će koštati 1000 dinara.
ŽJ: Sećam se da smo na samom početku naših gostovanja 1973, 1974… u Nišu držali koncerte za pamćenje. To su bila vremena kada smo u vašem gradu imali redovne nastupe na radnim akcijama. Po završetku koncerta jedne od takvih manifestacija desio se i čuveni požar gde je osim kombija i moje noge, uništen i dobar deo opreme.
HC: Proslavili ste krajem prošle godine četiri i po decenije rada koncertom u Beogradu. Kako je vama sa bine delovalo to veče u prepunoj Hali Sportova? Imali ste tom prilikom i respektabilne goste.
ŽJ: Bio je to koncert prepun emocija. Zbog svih tih godina postojanja YU Grupe, a i zbog odavno priznatih kolega iz sveta Rock “n” Rolla. Ostaće nam trajno u sećanju.
HC: Novi album „Evo, stojim tu“ je pred publikom. Prve reakcije su da je to još jedan dobar i pošten rad Yu Grupe. Kako je tekao rad na albumu i koliko ste vi sami zadovoljni njime? Čini se da ste ušli u tempo izdanjavanja albuma na svakih deset godina.
ŽJ: Mmmm…posle 10 godina još jedan u nizu novih ostvarenja YU Grupe sa kojeg će sigurno ostati da se pamte bar 5-6 kompozicija od ukupno 11. Trudićemo se da ne prođe 10 godina do sledećeg nosača zvuka.
HC: Kada je Yu Grupa krenula sa radom, vi ste maltene već bili veterani ovdašnje rok scene. Vrlo brzo ste postali popularni na prostoru cele tadašnje zemlje. Kako se danas sećate perioda rada tokom sedamdesetih? U jednom trenutku ste bili najuspešniji bend u zemlji, a smešila se inostrana karijera.
ŽJ: Pa i pre YU Grupe bio sam potpuno opsednut Rock “n” Roll-om. YU Grupa je bila najpopularnija i najpriznatija grupa na prostorima bivše Jugoslavije 1973, 1974, 1975 itd. U to vreme se ukazala prilika za inostranu karijeru, ali našom odlukom nije došlo do realizacije. Teško je bilo prihvatiti stvaranje karijere tamo negde u dalekoj Engleskoj, kad smo u to vreme već bili najpopularniji i najpriznatiji na prostorima bivše Jugoslavije.
HC: Tokom osamdesetih ste imali pauzu od nekoliko godina, a onda ste se vratili nizom od tri albuma. Kako vam je tada delovao taj, da ga nazovemo, “drugi početak” i da li su se i koliko promenile stvari na rok sceni?
ŽJ: Pauza je došla neplanirano i trajala je duže nego što je trebalo. Povratak je bio neminovan, samo se čekao pravi trenutak. On se desio izlaskom nove ploče i udarnom pesmom ”Od zlata jabuka”.
HC: I pored rata na prostoru nekadašnje zemlje, zadržali ste u svom imenu “Yu”. Da li ste nekada bili u dilemi da promenite ime i kako je izgledalo funkcionisati na smanjenoj teritoriji i pod bitno drugačijim uslovima tokom devdesetih?
ŽJ: Ime smo naravno zadržali i nećemo ga se odreći, iako sam svestan da posle toliko godina ružnih
dešavanja u mnogim krajevima bivše SFRJ to ime još mnogima smeta.
HC: Čini se da interesovanje za Yu Grupom ne da ne jenjava, već da raste nekoliko poslednjih godina, a naročito od izlaska novog albuma. Kakvi su vaši koncertni planovi i koliko ste u mogućnosti da nastupate po nekadašnjim zapadnim republikama Jugoslavije?
ŽJ: Mi smo u stanju da nastupamo gde god ima raspoložene publike. Publika je ta koja poziva, a mi se svakom pozivu odazovemo.
HC: Po pravilu vaše kolege, kako oni koji deluju još od šezdesetih, tako i one dosta mlađe o Yu Grupi govore sa velikim i neskrivenim poštovanjem. Ko su izvođači i muzičari koje bi ste vi izdvojili, sa ovdašnjih prostora, kao za vas bitne i drage?
ŽJ: Ne bih izdvajao jer definitivno kako oni s poštovanjem gledaju na YU Grupu, ja im takođe vraćam istom merom. Svi smo na istom putu propagiranja Rock “n” Roll pogleda na život.
HC: Muzičari uvek ističu aktuelni album kao najbolji ili trenutno najatraktivniji. Koji album Yu Grupe je vama intimo najdraži i zašto?
ŽJ: Meni lično, pre svih prvi album (1973), pa ”Ima Nade (1988), pa Rim (1994), i ovaj zadnji ”Evo stojim tu”(2016).
HC: Hvala vam za ovaj intervju i vidimo se u Nišu uskoro. Koju biste poruku uputili posetiocima niškog
koncerta?
ŽJ: Obzirom da će koncert u Nišu biti jedan u nizu od promotivnih, Nišlije i njihovi gosti imaće prilike da osim poznatih kompozicija YU Grupe čuju i najnovija ostvarenja sa albuma ”Evo stojim tu”.
Intervju pripremio Miroslav Stašić
Ulaznice za niški koncert mogu se kupiti po pretprodajnoj ceni od 800 dinara u Cd Sound music shopu (na samom kraju novog podzemnog prolaza), Energy music shopu (TPC Kalča-prizemlje), turističkoj agenciji Big Star (Cara Dušana 65) i pivnici Nemir (Obilićev Venac 35). Na dan koncerta će koštati 1000 dinara.
↧
Završen je prvi Rokanje festival
Drugo i završno veče prvog Rokanje festivala, smeštenog među zidine koje u sebi nose komad istorije, između ostalih izvođača obeležio je i sastav Lollobrigida. Pre nekoliko godina, ovaj bend je na jednom sajtu opisan kao „najšljokičastiji hrvatski electro bubblegum” sastav. To je upravo ono kako sam ih doživela kada sam ih ugledala. Bilo je energično i vrcavo. Electro pop žvaka za ukusom jagode. Mislim da im uplivi u druge žanrove uz pomoć trube i harmonike u pojedinim pesmama nisu trebali, jer ubacivanje tog balkanskog melosa na neki način ruši utisak koji su izgradili svojim ranijim pesmama. Sve u svemu jedan simpatičan nastup, malo više okrenut ka ženskoj publici.
Atmosfera je prešla na pankerski nivo i pre izlaska Goblina. Publike je bilo manje nego što ih inače bude na koncertima šabačkih pankera. No, kao što sam i očekivala, to nije previše uticalo na atmosferu. Publika nije bila smorena kao onomad na Uskršnjem rok maratonu u Šapcu. Golub i ekipa su, kao i svaki put do sada, na binu izneli dobro raspoloženje i tople reči srca punog ljubavi. To se danas i te kako računa. Tokom celog koncerta je pivo letelo, a šutke tutnjale. Pevalo se iz srca, na sav glas. Možda je ljudi bilo manje i to pevanje se nije orilo kao kad Goblini popune ceo prostor, ali nije bilo ništa manje srčano. Deca iz komšiluka sve češće glasno, horski pevaju o tome da nisu nevidljiva. Bend je, naravno, pozivan na bis, ali su momci odbili da sviraju tako „tiho”. Kako je Golub izjavio, tiho sviranje je za bendove poput Ortodox Celts-a, koji znaju da sviraju, a potrebno je dosta buke da pokrije njihovo brljanje. Ovo je rezultiralo eksplozivnim krajem. Publika je bend ispratila konstantnim ovacijama.
Nakon nastupa Goblina, prostor se vidno ispraznio, te je pančevački Iskaz svirao pred svega tridesetak ljudi. Međutim, to nije uspelo da pokvari provod bilo kome, te se uz crossover ovog benda skakalo neumorno. Momci su bili puni energije, što je automatski pokretalo i publiku. Posmatrajući od nazad, ta grupica ljudi koja je ostala da sluša ovaj bend se mnogo dobro provodila. Lično mi leži samo nekoliko pesmaa ovog benda, ali uvek ih je dobro čuti uživo, zbog koliline energije koju bend nosi.
Rokanje je s muzičke strane proteklo odlično. Gledano sa strane publike, bilo je veoma konfuzno, ljudi nisu znali da li se ulaz plaća ili ne. Negde su puštali besplatno, bez karte ili pozivnice, a negde te terali da kupiš vip kartu da bi ušao. Mislim da je zbog toga sinoć bilo manje publike. Svakako, ovo je tek početak, ovaj festival je dobro osmišljen i ima vremena za popravni.
txt: Jelena Ostojić
foto: Jovan Mihajlović
↧
H.F. Lavkraft: "Knjiga", nedovršena priča
„Knjiga“ je nedovršena Lavkraftova priča koja je prvi put objavljena 1938. u časopisu „Leaves“, godinu dana nakon autorove smrti
Sećanja su mi prilično zbrkana. Veliko pitanje je i od kada ona počinju, jer ponekad proživljavam užasavajući sled godina koje se protežu iza mene, dok mi se u drugim prilikama čini kao da je sadašnji trenutak bio izolovana tačka u sivoj, bezobličnoj beskonačnosti. Nisam baš siguran ni na koji način saopštavam ovu poruku. Iako sam svestan da je izgovaram, imam nejasan utisak da je neophodna neka neobična i možda strašna meditacija da bi se prenele moje reči do mesta na kojima bih želeo da se čuju. Moj identitet takođe je zbunjujuće maglovit. Čini se da sam preživeo veliki šok – možda na početku nekog potpuno monstruoznog ciklusa mog jedinstvenog i neverovatnog iskustva.
Svi ovi ciklusi iskustva izvirali su, naravno, iz te zagonetne Knjige. Sećam se trenutka kada sam je pronašao na jednom slabo osvetljenom mestu u blizini crne uljane reke nad kojom se stalno kovitlala magla. Ovo mesto bilo je veoma staro i do plafona visoke police pune natrulih knjiga pružale su se unedogled kroz unutrašnje odaje i zidne niše. Osim toga, velike i bezoblične hrpe knjiga bile su naslagane po podu i u grubim sanducima, a na jednoj od tih gomila sam je i pronašao. Nikada nisam saznao njen naslov jer je nedostajalo nekoliko početnih stranica, ali je ležala otvorena pri kraju tako da sam bio u prilici da ugledam nešto što mi je uzburkalo osećanja.
Bila je to formula – neka vrsta spiska uputstava za stvari koje treba učiniti i izgovoriti – koju sam ja doživeo kao nešto mračno i zabranjeno, nešto o čemu sam čitao ranije u skrivenim paragrafima ispunjenim mešavinom gađenja i opčinjenosti, a zapisanim od strane onih drevnih poznavaoca dobro čuvanih tajni svemira čije sam tekstove voleo da upijam.To je bio ključ, vodič, do izvesnih kapija i prelaza o kojima su mistici sanjali i šaputali još od vremena kada je čovečanstvo bilo mlado, a koji vodi do slobode i spoznaje izvan nama poznatog trodimenzionalnog sveta i njegovih područja života i materije. Knjiga je zaista bila stara, ali vekovima nijedan čovek nije prizvao njenu večnu suštinu niti znao gde da je pronađe. Nije bila otisnuta na štamparskoj presi, već je pisana rukom nekog poluludog monaha koji je zabeležio ove zloslutne latinske rečenice uncijalom poštovanja vredne drevnosti.
Sećam se kako me je starac, kada sam je uzeo, lukavo pogledao ispod oka i zakikotao se, a onda rukom napravio jedan neobičan pokret . Odbio je da za nju uzme novac, a tek mnogo kasnije shvatio sam i zašto. Dok sam žurio kući probijajući se uz obalu onim uskim, vetrovitim i maglom prekrivenim ulicama, imao sam zastrašujući utisak da me u stopu prate tihi i meki koraci .Činilo mi se da su sa obe strane vremešne, naherene kuće oživele sa novonastalom i morbidnom zlobom – kao da je neko iznenada otvorio do ovog časa zatvoreni kanal prepun zlih namera. Osećao sam da mi se zidovi i prepusti krovova izgrađeni od memljivih cigala, buđavog maltera i drveta, sa prozorima u obliku dijamanata koji zure poput očiju, nezaustavljivo približavaju, preteći da se obruše... pa ipak, pročitao sam samo poslednji delić one bogohulne rune pre nego što sam zatvorio Knjigu i poneo je sa sobom.
Sećam se kako sam je naposletku pročitao – bled u licu, zaključan u sobi na tavanu koju sam odavno namenio neobičnim istraživanjima. U velikoj kući vladao je mir, jer sam se gore popeo tek posle ponoći. Mislim da sam tada imao porodicu – iako se ne sećam sa sigurnošću svih detalja – i znam da je bilo mnogo slugu. Ne mogu reći baš koje godine se sve to dogodilo, jer od tada sam upoznao mnoge vekove i dimenzije, a sva moja prethodna poimanja vremena su samlevena i preoblikovana. Čitao sam uz svetlost sveće – pamtim kako je vosak neumoljivo kapao – i povremeno su se čula zvona sa udaljenih zvonika. Izgleda da sam pratio tu zvonjavu sa posebnom pažnjom, kao da sam se plašio da ću u njoj otkriti neki veoma dalek, neskladan zvuk.
A onda se po prvi put začulo grebanje i nespretno kretanje na tavanskom prozoru koji je gledao visoko preko ostalih krovova u gradu. To se dogodilo dok sam naglas mrmljao deveti stih prvog pevanja, i znao sam, uprkos sopstvenom drhtanju, šta to znači. Jer onoga ko prođe kroz kapiju zauvek prati senka, i on nikada više neće biti sâm. Prizvao sam je, a Knjiga je zaista bila ono što sam očekivao. Te noći sam prošao kapiju do vrtloga sazdanog od iskrivljenog vremena i vizija, i kada me je jutro zateklo u tavanskoj sobi ugledao sam oko sebe nepoznate zidove, police i predmete.
Posle toga više nisam bio u stanju da vidim svet koji sam ranije poznavao. Sa sadašnjim trenutkom uvek je bio izmešan delić prošlosti i delić budućnosti, a svaki nekada dobro poznati predmet izgledao je strano u novoj perspektivi mog proširenog vida. Od tada sam hodao u fantastičnom snu nepoznatih i polupoznatih oblika, i sa svakom novopređenom kapijom sve nesigurnije sam prepoznavao stvari koje su pripadale suženoj sferi za koju sam tako dugo bio vezan. Ono što sam video oko sebe, niko drugi nije video, i postao sam dvostruko ćutljiv i nepristupačan da ne bi pomislili da sam poludeo. Psi su me se plašili, jer su osećali spoljnu senku koja me nikada nije napuštala. Ali i dalje sam nastavljao da čitam iz skrivenih, zaboravljenih knjiga i svitaka kojima me je vodilo moje novo čulo vida, i probijao sam se kroz nove kapije prostora, bivstvovanja i životnih obrazaca prema jezgru nepoznatog kosmosa.
Sećam se noći kada sam na podu zapalio pet koncentričnih krugova i stao u centralni, pevajući monstruoznu litaniju koju je doneo glasnik iz Pakla. Zidovi su se istopili, a mene je oduvao crni vetar kroz bezdane nedokučivog sivila sa igličastim vrhovima nepoznatih planina koji su se pružali miljama ispod mene. Nedugo zatim nastala je potpuna tama, da bi se iz nje rodila svetlost mirijada zvezda koje su obrazovale čudna, strana sazvežđa. Konačno, ugledao sam u daljini ispod sebe zeleno obasjanu dolinu na kojoj su se razaznavale izuvijane kule grada podignutog na takav način koji nikada nisam mogao da upoznam niti da čitam o njemu, pa čak ni da sanjam. Dok sam mu se lebdeći približavao, ugledao sam na otvorenom prostoru velike kamene građevine kvadratnog oblika i osetio sam užasan strah da će me zarobiti. Vrisnuo sam i počeo da se borim, a zatim se praznina ponovo vratila u moju tavansku sobu pružajući se preko pet fosforescentnih krugova na podu. Ovo moje noćno lutanje nije bilo ništa čudesnije od prethodnih, ali je zato bilo užasnije jer sam znao da sam se više no ikada ranije približio onim spoljnim bezdanima i svetovima. Od tada sam bio pažljiviji prilikom prizivanja, jer nisam želeo da budem odvojen od sopstvenog tela i Zemlje u nepoznatim ambisima iz kojih nikada ne bih mogao da se vratim...
(1934)
Izvor: Scribd
↧
↧
Pank u rovovima: Hladno Pivo i Atheist Rap nastupili u Nišu
Koncertna sezona na otvorenom polako se privodi kraju kad je ova godina u pitanju. Ostalo je još par svirki koje će u Nišu biti održane do kraja iste, a ono što je dobro je da barem za to nam prostora ne manjka. Jedan od njih, takozvano „Rovče“ niške Tvrđave, je odličan ali nedovoljno iskorišćen prostor, jer je zbog tretmana spomenika malo komplikovanije doći do posedovanja. Prostor koji bi u nekom narednom periodu trebalo više afirmisati.
Još jedna od stvari koje moram da pohvalim je što su koncerti počeli da počinju na vreme. „Rovče“ je i bolje za ozvučavanje koncerata, mislim bolje od Banovine. Nekako je kompaktnije i ne ječi. I po veličini i strukturi više odgovara za koncerte ovog tipa.
Iznenadila me na početku dobra posećenost. Znači da publika može da se „istrenira“ i dođe na vreme. Odlična posećenost, s obzirom da oko „Rovčeta“ postoje zidići sa kojih može da se prati koncert i bez karte ali je ipak dole bilo puno. „Atheist Rap“ u svom standardnom odličnom izdanju, nisam ih gledala dosta dugo ali su mi od prvog trenutka stavili osmeh na lice koji nisam skidala do kraja. Svojim nastupom i duhovitošću. Oduvek su mi bili dragi, „Uberlauf“ sam stavila i na godišnju listu najboljih izdanja i nisu izneverili ni ovog puta. Svirali su malo novih i više starih pesama, klasično ono... spajajući onih nekoliko o kolima. Pozdravili su i navijače niškog „Radničkog“ i poručili nam da imamo najboljeg trenera u ligi awwww. „Atheist Rap“ ne posustaje svih ovih godina, mada se kroz njihove šale i muziku oseća život kroz koji svi prolazimo. Ipak, zadržali su onaj duh koji sam od početka zavolela. Još uvek je tu i prija mi.
Za kraj svog nastupa, pozvali su pevača „Hladnog piva“ i sa njim odsvirali pesmu „Minijatura“ kultnog benda „KUD Idijoti“.
 |
| foto: HC arhiv |
A onda je sve bilo spremno za „Pivo“..
Iskreno, nisam fan ovog benda. Poznajem njihovu muziku ali me nije dotakla u onaj živac koji volim da bude dotaknut kad je muzika u pitanju, naročito pank. Prvo što me zateklo je da je publika sa ovacijama dočekala i ispratila ove zagrepčane i pevala u glas sa njima sve vreme. Radovala se i skakala. Uživala u onom angažovanom delu repertoara, koji govori o sranjima novog svetskog poretka u svetu i kod nas. Uvek me to malo tera na razmišljanje. Više na neku vrstu sumnjičavosti u iskrenost nečije umetnosti. Znate, kad vidite decu koja nisu bila ni rođena u vreme kada je postojala Jugoslavija, a sada kao prepoznaju taj vajb „...kako nam je bilo dobro“. Meni to smeta. Ne kod dece, da se razumemo. Nego u plasiranju tih priča. Ono što priznajem, Mile je poetičan i tekstovi su sami po sebi sjajni. I kompletno bend kao bend, opasno sviraju. Energija je sjajna i znam zašto su „prošli“ i zašto ih publika voli. Sviđa mi se na koju se priču furaju. Stvarno. Taj urbani underground Zagreb koji je iznedrio veoma važne stvari za našu regionalnu scenu i određivao donekele ko smo i šta ćemo da budemo.
Ono što je, barem za moju generaciju ili one oko moje gore-dole par godina, odrednica panka je kultni status koji treba da ima bez mešanja drugih stvari. Jeste, to zvuči zadrto, slažem se. Ne treba da me opominjete koja je godina i da su žanrovi prevaziđeni ali opet. Ne volim kad se pankom zove ono što pank nije. Pank je bunt protiv svega što ima bilo kakve veze sa institucijama i poretkom. Čak i kada je ljubav u pitanju. Mislim, nema lepše ljubavne pesme od ljubavne pank pesme. Ali bez patetisanja, pls. Odmah se panker u meni buni. To sve treba da bude konkretno, brzo i jasno bez „dvojbe“.
Ako posmatram „Hladno pivo“ kao rok bend, onda je to druga priča. I onda sve ima smisla. I muzika, i tekstovi, i žvaka, i to što publika burno veselo reaguje na njih, i ljubavne poeme. Sečka u pesmama, mnogo delova, sporo-brzo-brže. Samo da ponovim, Mile je veliki poeta, doista. Čak i da čitate tekstove bez muzike.., prelepi su. Duboki i emotivni. Dopadaju mi se i oni angažovani. Njihov prvi album je pank album. Ostalo je izašlo iz okvira panka i eto, pronašla sam valutu u kojoj će kod mene da se cene, to je jedini način. Jer koja žena ne bi volela da joj Mile ime stavlja u rime da se hvali koleginicama s posla...
Koncert je bio predivan. Baš sam uživala. Sa svih strana. Na sve načine. Mada su srpskom pilotu zabranili učešće na aeromitingu u Hrvatskoj, bunili se veterani domovinskog rata. Baš u trenutku kad u Nišu svira hrvatski bend.
„Repetiranje u svitanje
i poznati mi glasovi
ispituju susjede gdje
je onaj drukciji...“
Nema potrebe da prepričavamo više te priče. Mi ih odlično znamo, a oni koji ne znaju neće se dobaciti do tamo. Svirajte nešto ljubavno.
Olja Wagner
↧
Kralj Čačka: Osobeni miks bluesa, rocka i jazza
Zastrašujuća je činjenica da slikar Nenad Marić (1979, diplomirao na beogradskom FLU) kao Kralj Čačka radi već sedam godina - od 2009. godine. Osim toga, još je strašnije to što ovaj izuzetni kantautor - koji radi pod uticajem Boba Dylana, Captaina Beefhearta, Toma Waitsa, Leonarda Cohena, Nicka Cavea, Johnyja Casha, Muddyja Watersa, Howlin Wolfa, Jacquesa Brella, dok se se u srpskom kontkstu naslanja na ono što je pre dvadesetak godina radio Vojislav Voja Vijatov kroz Onomatopeju ideja - iza sebe još uvek nema nijedno zvanično izdanje. To je dakle toliko neverovatno da svakom poštovaocu srpske rock and roll scene uliva neku vrstu uvrnutog strahopoštovanja, jer Marić se bukvalno na sve strane razmeće talentom i sposobnošću da napravi ne pop pesmu nego kompletan proizvod - od teksta koji te uvuče u priču sa lakoćim kakvu nalazimo kod vrhunskih majstora kratke priče, preko aranžmana koji zaista i bez neke zadrške podsećaju na Toma Waitsa (ali i Cavea, Cohena, a fali mu samo harmonika da bi - na primer kod pesme Ludi svete - sve poprimilo obrise brechtijanskih pozorišnih songova i onoga što rade The Tiger Lillies) pa sve do celokupnog imidža (Tom Waits oko Rain Dogs albuma). Ali sve to je još uvek - dakle sedmu godinu - nekako ispod zemlje, neotkriveno, svedeno na uži krug fanova-posvećenika, od kojih će i tako mnogi doći tek da traže Moj avatar i čekaju pesmu Deda Mraz je švorc (jedine dve studijske pesme, sa zvaničnim video-spotovima).
Večeras u Pančevu je Kralj Čačka nastupio u sklopu poslednjeg dana FreeDom festivala i to u sledećoj postavi: Marko Marić (klavijature, električna gitara i udaraljke), Miladin Stojković (kontrabas) i naravno Nenad Marić alijas Kralj Čačka (vokal, akustična gitara i maracas). U dvorištu pančevačkog Doma omladine je bilo nešto više od pedesetak ljudi, najviše mlađe i srednje generacije. Ispred bine su bile raspoređene stolice i stolovi tako da smo svi mogli da sedimo opušteno i posvetimo se slušanju i gledanju bez gurkanja i gužve.
Publika je bila maksimalno kulturna tako da - osim pomenutog dobacivanja u vezi Kraljeve zasad napoznatije pesme Moj avatar - nije bilo problema sa ljudima, svaku pesmu su lepo prihvatili i nisu štedeli ruke za aplauze. Bend na bini je bio lepo raspoložen, mada je Marić veoma malo pričao, zahvalio se par puta na aplauzima i rekao po dve-tri reči u vezi nekih od pesama ("pesmu 1024X768 piksela sam ovako napisao - dakle bez akustične gitare - da bih imao pušačku pauzu u toku nastupa"). Kralj Čačka je svirao nešto više od sat vremena, vrativši se na jedan bis. Naravno, iako ne postoje zvanična izdanja, siguran sam da nije odsvirana ni polovina pesama koje Kralj Čačka ima na repertoaru ...
Dakle mogli smo čuti pesme kao što su Zemlja Snova, U tvom malom svetu, Istanbul, Konac nam je pretanak, Žur smrti, Pad u Ljigu, Ludi svete, 1024X768 piksela, Moj avatar, Deda Mraz je švorc, Želeo sam kao mali i Dobro jutro ljudi! A na bis su svirali Težak pad u rodni grad (obrada-prepev pesme Hometown Blues Steve Earlea) i Kako izgleda jutro. Osim navedenih, po nekom mom računu, nisam uspeo da identifikujem još pet ili šest pesama ... Meni je bilo veoma zanimljivo da pratim šta sve Marić svira na toj njegovoj akustičnoj gitari - koji su to sve hvatovi! Masu tih akorda i hvatova nikad nisam video i jasno je bilo da je čovek veliki maher za gitaru, generalno se taj način sviranja u današnje vreme i ne viđa često. Osim gitare, posebno efektan je bio kontrabas kada je Stojković svirao gudalom (na primer pesmu Istanbul) čime je doprinosio moćnom i dubokom drone efektu na pesmama. Ipak, celokupan zvuk je najviše popunio Marko Marić svojim klavijaturama i električnom gitarom, pri čemu se ne zna šta je bolje svirao - pravi multiinstrumentalista!
Bio je ovo jedan od najboljih koncerata koje sam video u proteklih par godina! Kralj Čačka je odlično predstavio svoj osobeni miks bluesa, rocka i jazza, dok nas je kroz svoje pesme s lakoćom uvodio u fascinantne priče o svakakvim ljudima, situacijama, stanjima i boljkama. I na kraju nas je ostavio da želimo i očekujemo još.
Nažalost, kao što rekoh, albuma još uvek nema, tako da nam ostaje samo da isčekujemo neku sledeću priliku za novi randezvous uživo. Ili bar preko YouTube-a ... Bilo kako bilo, ako u svom gradu vidite najavu za Kralja čačka, nikako nemojte propustiti njegov nastup!
Janko Takač
Janko Takač
↧
Karton siti: Univerzalne istine o prirodi ljudske vrste
Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je scenarija za strip album Muzej đubreta (System Comics, 2014), romana Talog (Booking, 2012), o kome smo pisali, i romana Srpski psiho (Laguna, 2007). Pored pisanja, bavi se stripom i muzikom. Objavio je nebrojano filmskih i književnih prikaza (Gradina, Playboy, Pressing, Frenzy Spark, UPPS, Fresh McCann, City Magazine); dobitnik je nagrade Ukademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, kao i McCann Ericsonove nagrade za lice meseca. Roman Srpski psiho i priča Ko je ubio ljubav prevedeni su na poljski jezik. Priče su mu objavljene u Trećem trgu, Emitoru, Trashu, Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, Art-Animi, Helly Cherry-ju, a strip Devojka slabog imuniteta u antologiji Balkan Twilight.
Njegov poslednji rad predstavlja strip album "Karton siti", zbirku kratkih stripova čiji je scenarista. "Karton siti" je i rezultat Željkove saradnje sa nekoliko strip crtača iz regiona. Ove teme smo se dotakli još u prethodnom razgovoru 2012. Tada je čitava priča bila još u začetku. Danas, četiri godine kasnije, "Karton siti" je centralna tema našeg razgovora...
HC: Priča “Muzej đubreta” nastala je povodom ekološkog konkursa pre par godina ako se ne varam. Da li se tada rađa ideja za jednim ovakvim izdanjem? Koliko je čitava priča uopšte trajala, od ideje do realizacije?
ŽO: Reč je o antologiji tekstova i priča ekološke tematike Čista slika Srbije koju je Aleksandar Ilić priredio za Lagunu. Teško je pisati o angažovanim temama a ne biti patetičan, no izgleda da sam to izbegao pošto je za mnoge ta priča omiljena. Kasnije je Muzej đubreta osvojio drugo mesto na konkursu Akademije umetnosti. Inače, ovaj je album krenuo da nastaje još i pre te priče, kad sam napokon prihvatio da nisam dovoljno dobar niti brz crtač da bih pokrio i tu potrebu stripa, i predložio Željku Vitoroviću da nešto uradimo zajedno. Rezultat je strip koji nikad nije objavljen, no završio je u trejleru za moj roman Talog. A Karton siti je sveukupno nastajao gotovo deset godina, koliko god to čak i meni zvučalo neverovatno. No, bitno je da je napokon objavljen, da je preveden na engleski, da su predgovore pisali Dejvid Hajn i Pavle Zelić i da sjajno izgleda.
HC: Kako su odabirane priče za “Karton Siti”? Da li su one postojale i pre ideje o samom izdanju pa su naknadno odabrane, ili si ih aktivno i ciljano pisao za ovo izdanje?
ŽO: Odabirao sam ih tako da odgovaraju formi stripa, da su vizuelne, da imaju konkretne scene, dijaloge... Neke od njih sam pisao direktno kao scenarije, a neke sam adaptirao od svojih postojećih priča. One su se na neki način uklapale jedna sa drugom, barem u mojim očima, i počinjao sam da ih gledam kao celinu, mada nisu sve čak ni motivski povezane. Deluje mi, zapravo, da se one povezuju baš time što svaka pokriva drugi deo naše stvarnosti ili potencijalne stvarnosti.
HC: Kako si okupio ljude koji bi crtali stripove po tvom scenariju? Pretpostavljam da nije bilo lako jer je ipak trebalo da postoji neka hemija između vas, i da to bude neko ko bi mogao da upotpuni i na pravi način isprati tvoje priče…
ŽO: Nije bilo nimalo lako i beskrajno sam zahvalan svakome ko je na bilo koji način doprineo nastanku ovoga stripa, kao i Žiki Tamburiću koji je prepoznao vrednost Karton sitija. Teško je sarađivati sa bilo kime jer su i očekivanja različita i ambicije su različite, a tu je i nebrojano drugih objektivinih razloga zbog kojih se stvaranje stripa odužilo. Bilo bi sjajno kad bi kod nas postojali neki projekti ili fondovi preko kojih bi se mogao naći novac da se ovakvi projekti unapred finansiraju, ali to su samo pusti snovi.
HC: Crtači su svakako dali poseban pečat pričama/scenariju, novu dimenziju, pa i doživljaj tvojih ideja… Koliku slobodu su imali u svom radu? Da li si im davao smernice, dodatna uputstva kako si (i vizuelno) zamislio svoje priče? Iako svaki od njih ima svoj stil i estetiku, priče i vizuelno čine jednu kompaktnu celinu…
ŽO: Kad pišem scenarije, trudim se da budu što detaljniji, navodim čak i u kom delu kadra ko stoji, kako je podbočen, oslonjen, namršten... Za Karton siti sam zajedno sa Željkom Vitorovićem radio čak i autlajn jer sam imao ideju za strip koji će biti potpuno drugačije kadriran od većine, takozvanim kolažnim kadriranjem. Sa druge strane, za strip Za tebe nisam ni pisao scenario, već sam Željku skicirao storibord i objasnio mu o čemu se tu radi. Tek kad je nacrtao sve table, seo sam i napisao scenario, kako bih znao gde će tekst ići. Ostali stripovi nastajali su tradicionalnije i crtači (Nemanja i Mimi) nisu mnogo toga menjali, ali generalno nemam problem sa izmenama. Gašper Rus je imao ideju da se nekoliko kadrova zameni i mislim da je strip Smrt je kliše zbog toga ispao osetno bolji. Dok pišem scenario, trudim se da ostavim što manje teksta i da se što više pokaže crtežom, a kad je strip nacrtan, tekst kratim još više i ostavljam ga samo gde je neophodan.
![]()
HC: Iako je strip album tek izašao, možeš li podeliti sa nama utiske stručne i šire javnosti? Pretpostavljam da zvanične recenzije tek možemo očekivati.
ŽO: Utisci su sjajni. Pošto je Karton siti preveden na engleski jezik, već smo dobili i strane recenzije. Od domaćih se može pročitati nekoliko odličnih na Goodreads, Pavle Zelić je pisao za Urban Bug, Marko Stojanović piše za Pressing, a Nikola Dragomirović za nedeljnik Vreme. Potrebno je samo da prođe malo vremena i da se o ovome pročuje među strip publikom, ali i onima koji ne prate slikovnice za odrasle. Karton siti je prvenstveno pisan za odrasle i ne hrli samo ka eskapizmu, pa mislim da zbog toga može da ima širu publiku.
HC: “Karton Siti” nije tvoj prvi strip. Ranije je objavljen tvoj strip “Devojka slabog imuniteta”, a prošle godine se pojavio “Linije fronta” sa jednom potpuno drugačijom tematikom (Prvi svetski rat). Približi nam malo ta izdanja. I, koliko se rad na ovim stripovima razlikovao od “Karton Sitija”?
ŽO: Devojku slabog imuniteta sam napisao davno, a čak sam i danas zadovoljan tim scenarijem, mada bih mnoge stvari izmenio, naročito kadriranje o kojem nisam znao dovoljno. No, bio je to bitan strip, da ne kažem okidač za sve ovo što je usledilo. Objavljen je u antologiji Balkan Twilight u kojoj je Vladimir Palibrk spojio pisce sa strip crtačima. Rezultat je zanimljiv. Potražite album, verujem da ga još ima po knjižarama. Što se tiče Linija fronta 2, izdavač mi je obećao da će probati da dođe do Danijela Žeželja, mog omiljenog crtača. Pod silnim pritiskom koji sam osetio, ne samo što sam želeo da u stripu U ime oca pokažem sve što znam već sam sve to morao da spakujem na malo prostora, kako Žeželju ne bih oduzimao previše vremena. Ispostavilo se da do te saradnje nije došlo, no Mimi je svejedno uradio izuzetan posao i ovaj strip mi je svakako u tri omiljena iz Karton sitija. Premda to još niko nije primetio, barem ne naglas, reč je o modernoj adaptaciji epske pesme Marko Kraljević poznaje očinu sablju.
HC: Kakav je osećaj sada gledati svoje delo kroz jedan drugačiji izraz (klasična priča vs strip)?
ŽO: Ovde ne zavisi sve samo od tebe i kad ti se strip jednom nađe u rukama, ne gledaš samo svoje rečenice, već su tu i drugi ljudi koji su ostavili svoj pečat. Naravno, čak i kad je Karton siti spakovan i prelomljen, nisam imao pravu sliku u glavi sve dok ga nisam uzeo u ruke. U pitanju je zbilja lepo izdanje, tvrd povez, kolor, kvalitetan papir. Drago mi je što sam ovakvo nešto ostavio za sobom.
HC: Koliko se pisanje scenarija za strip razlikuje od pisanja priče? Da li scenario za strip ograničava brojem kadrova, stranica ili nečim sličnim? Šta tebi više prija, i gde se osećaš više “na domaćem terenu”?
ŽO: Kod stripa je više u pitanju matematika, dok je u prozi ipak malo više magije, no opet je to meni sve povezano i ispreplitano, tako da je teško reći. Znam jedino da kad prođe neko vreme, uglavnom više uživam posmatrajući table stripa koji sam napisao, nego prozu koju sam objavio, jer ne vidim samo nesavršenost teksta već i crtež. Svakako bih voleo da pišem mnogo više stripova i da se oni mnogo brže objavljuju, a trenutno se radi na dva nova albuma. Sebe doživljavam kao univerzalnog pisca koji će se snaći na bilo kojem terenu, a izazovi su mi uvek dragi. Videćemo šta će nam budućnost doneti.
HC: Na kraju… kako će teći period promocije koji je pred vama?
ŽO: Za septembar je zakazana beogradska promocija na Salonu stripa, zatim je tu i Sajam knjiga, sledeća je promocija u Valjevu, a dalje će se već videti. Drago mi je da polako počinju da se javljaju prikazi i da su poruke pohvala počele da pristižu. Intiman utisak anonimnog čitaoca ništa ne može da nadmaši.
![]()
Sa Željkom razgovarao Nenad
ŽO: Reč je o antologiji tekstova i priča ekološke tematike Čista slika Srbije koju je Aleksandar Ilić priredio za Lagunu. Teško je pisati o angažovanim temama a ne biti patetičan, no izgleda da sam to izbegao pošto je za mnoge ta priča omiljena. Kasnije je Muzej đubreta osvojio drugo mesto na konkursu Akademije umetnosti. Inače, ovaj je album krenuo da nastaje još i pre te priče, kad sam napokon prihvatio da nisam dovoljno dobar niti brz crtač da bih pokrio i tu potrebu stripa, i predložio Željku Vitoroviću da nešto uradimo zajedno. Rezultat je strip koji nikad nije objavljen, no završio je u trejleru za moj roman Talog. A Karton siti je sveukupno nastajao gotovo deset godina, koliko god to čak i meni zvučalo neverovatno. No, bitno je da je napokon objavljen, da je preveden na engleski, da su predgovore pisali Dejvid Hajn i Pavle Zelić i da sjajno izgleda.
HC: Kako su odabirane priče za “Karton Siti”? Da li su one postojale i pre ideje o samom izdanju pa su naknadno odabrane, ili si ih aktivno i ciljano pisao za ovo izdanje?
ŽO: Odabirao sam ih tako da odgovaraju formi stripa, da su vizuelne, da imaju konkretne scene, dijaloge... Neke od njih sam pisao direktno kao scenarije, a neke sam adaptirao od svojih postojećih priča. One su se na neki način uklapale jedna sa drugom, barem u mojim očima, i počinjao sam da ih gledam kao celinu, mada nisu sve čak ni motivski povezane. Deluje mi, zapravo, da se one povezuju baš time što svaka pokriva drugi deo naše stvarnosti ili potencijalne stvarnosti.
HC: Kako si okupio ljude koji bi crtali stripove po tvom scenariju? Pretpostavljam da nije bilo lako jer je ipak trebalo da postoji neka hemija između vas, i da to bude neko ko bi mogao da upotpuni i na pravi način isprati tvoje priče…
ŽO: Nije bilo nimalo lako i beskrajno sam zahvalan svakome ko je na bilo koji način doprineo nastanku ovoga stripa, kao i Žiki Tamburiću koji je prepoznao vrednost Karton sitija. Teško je sarađivati sa bilo kime jer su i očekivanja različita i ambicije su različite, a tu je i nebrojano drugih objektivinih razloga zbog kojih se stvaranje stripa odužilo. Bilo bi sjajno kad bi kod nas postojali neki projekti ili fondovi preko kojih bi se mogao naći novac da se ovakvi projekti unapred finansiraju, ali to su samo pusti snovi.
HC: Crtači su svakako dali poseban pečat pričama/scenariju, novu dimenziju, pa i doživljaj tvojih ideja… Koliku slobodu su imali u svom radu? Da li si im davao smernice, dodatna uputstva kako si (i vizuelno) zamislio svoje priče? Iako svaki od njih ima svoj stil i estetiku, priče i vizuelno čine jednu kompaktnu celinu…
ŽO: Kad pišem scenarije, trudim se da budu što detaljniji, navodim čak i u kom delu kadra ko stoji, kako je podbočen, oslonjen, namršten... Za Karton siti sam zajedno sa Željkom Vitorovićem radio čak i autlajn jer sam imao ideju za strip koji će biti potpuno drugačije kadriran od većine, takozvanim kolažnim kadriranjem. Sa druge strane, za strip Za tebe nisam ni pisao scenario, već sam Željku skicirao storibord i objasnio mu o čemu se tu radi. Tek kad je nacrtao sve table, seo sam i napisao scenario, kako bih znao gde će tekst ići. Ostali stripovi nastajali su tradicionalnije i crtači (Nemanja i Mimi) nisu mnogo toga menjali, ali generalno nemam problem sa izmenama. Gašper Rus je imao ideju da se nekoliko kadrova zameni i mislim da je strip Smrt je kliše zbog toga ispao osetno bolji. Dok pišem scenario, trudim se da ostavim što manje teksta i da se što više pokaže crtežom, a kad je strip nacrtan, tekst kratim još više i ostavljam ga samo gde je neophodan.
HC: Iako je strip album tek izašao, možeš li podeliti sa nama utiske stručne i šire javnosti? Pretpostavljam da zvanične recenzije tek možemo očekivati.
ŽO: Utisci su sjajni. Pošto je Karton siti preveden na engleski jezik, već smo dobili i strane recenzije. Od domaćih se može pročitati nekoliko odličnih na Goodreads, Pavle Zelić je pisao za Urban Bug, Marko Stojanović piše za Pressing, a Nikola Dragomirović za nedeljnik Vreme. Potrebno je samo da prođe malo vremena i da se o ovome pročuje među strip publikom, ali i onima koji ne prate slikovnice za odrasle. Karton siti je prvenstveno pisan za odrasle i ne hrli samo ka eskapizmu, pa mislim da zbog toga može da ima širu publiku.
HC: “Karton Siti” nije tvoj prvi strip. Ranije je objavljen tvoj strip “Devojka slabog imuniteta”, a prošle godine se pojavio “Linije fronta” sa jednom potpuno drugačijom tematikom (Prvi svetski rat). Približi nam malo ta izdanja. I, koliko se rad na ovim stripovima razlikovao od “Karton Sitija”?
ŽO: Devojku slabog imuniteta sam napisao davno, a čak sam i danas zadovoljan tim scenarijem, mada bih mnoge stvari izmenio, naročito kadriranje o kojem nisam znao dovoljno. No, bio je to bitan strip, da ne kažem okidač za sve ovo što je usledilo. Objavljen je u antologiji Balkan Twilight u kojoj je Vladimir Palibrk spojio pisce sa strip crtačima. Rezultat je zanimljiv. Potražite album, verujem da ga još ima po knjižarama. Što se tiče Linija fronta 2, izdavač mi je obećao da će probati da dođe do Danijela Žeželja, mog omiljenog crtača. Pod silnim pritiskom koji sam osetio, ne samo što sam želeo da u stripu U ime oca pokažem sve što znam već sam sve to morao da spakujem na malo prostora, kako Žeželju ne bih oduzimao previše vremena. Ispostavilo se da do te saradnje nije došlo, no Mimi je svejedno uradio izuzetan posao i ovaj strip mi je svakako u tri omiljena iz Karton sitija. Premda to još niko nije primetio, barem ne naglas, reč je o modernoj adaptaciji epske pesme Marko Kraljević poznaje očinu sablju.
HC: Kakav je osećaj sada gledati svoje delo kroz jedan drugačiji izraz (klasična priča vs strip)?
ŽO: Ovde ne zavisi sve samo od tebe i kad ti se strip jednom nađe u rukama, ne gledaš samo svoje rečenice, već su tu i drugi ljudi koji su ostavili svoj pečat. Naravno, čak i kad je Karton siti spakovan i prelomljen, nisam imao pravu sliku u glavi sve dok ga nisam uzeo u ruke. U pitanju je zbilja lepo izdanje, tvrd povez, kolor, kvalitetan papir. Drago mi je što sam ovakvo nešto ostavio za sobom.
HC: Koliko se pisanje scenarija za strip razlikuje od pisanja priče? Da li scenario za strip ograničava brojem kadrova, stranica ili nečim sličnim? Šta tebi više prija, i gde se osećaš više “na domaćem terenu”?
ŽO: Kod stripa je više u pitanju matematika, dok je u prozi ipak malo više magije, no opet je to meni sve povezano i ispreplitano, tako da je teško reći. Znam jedino da kad prođe neko vreme, uglavnom više uživam posmatrajući table stripa koji sam napisao, nego prozu koju sam objavio, jer ne vidim samo nesavršenost teksta već i crtež. Svakako bih voleo da pišem mnogo više stripova i da se oni mnogo brže objavljuju, a trenutno se radi na dva nova albuma. Sebe doživljavam kao univerzalnog pisca koji će se snaći na bilo kojem terenu, a izazovi su mi uvek dragi. Videćemo šta će nam budućnost doneti.
HC: Na kraju… kako će teći period promocije koji je pred vama?
ŽO: Za septembar je zakazana beogradska promocija na Salonu stripa, zatim je tu i Sajam knjiga, sledeća je promocija u Valjevu, a dalje će se već videti. Drago mi je da polako počinju da se javljaju prikazi i da su poruke pohvala počele da pristižu. Intiman utisak anonimnog čitaoca ništa ne može da nadmaši.
Sa Željkom razgovarao Nenad
↧
Artan Lili kao "Profesionalci"
Noise-pop sastav Artan Lili odlučio je da krajem leta dobro prodrma domaću i regionalnu muzičku scenu sa novim video singlom „Profesionalci“! To je još jedna pesma sa nadolazećeg novog albuma „New Deal“, koji će ova beogradska četvorka, poput prethodnog, objaviti na sukcesivan način, preko bandcamp stranice.
„I ovog puta entuzijazam je presudio u našu korist. Verujem da smo na adekvatan način, muzički i slikovno opisali situaciju u kojoj se kao zemlja, i region, nalazimo već četvrt veka“, izjavio je frontmen benda Bojan Slačala.
Video spot za pesmu „Profesionalci“ Artan Lili su snimili u Hotelu Jugoslavija, tj. „onome šta je od njega ostalo“, ističu članovi sastava.
Artan Lili je audio produkciju i ovog puta prepustio Goranu Crevaru (studio Digimedia), dok režiju video spota „Profesionalci“ potpisuje režiser Duško Stanivuk.
↧
↧
Hornsman Coyote & Soulcraft – Safe planet
HC & Soulcraft ekipa vraćaju se sa vrlo dobrim albumom. Na ploči se nalazi deset angažovanih pesama u klasičnom, jedva blago modernizovanom reggae maniru, uz povremene uplive funky gitara kao i uz neizostavnu duvačku sekciju, koja je toliko dobro aranžirana i zvuči kao da je rađena za jazz album, nešto kao Ibrahim Maalouf recimo.
Ono što iznenađuje su vrlo zrele pesme srednje sporijeg tempa. Nema žurbe, nema prepotentne želje da se demonstrira virtuoznost, sve je lagano, opušteno, bez brige i tereta. Oseti se koliko su svi instrumenti mekano i osećajno odsvirani, da su zvuci boje, ove numere bi bile u pastelnim bojama prijatnim za odmor očiju. Ideje su više nego izuzetne i raznolike, nema sličnim motiva, nema preteranih ponavljanja, svaka pesma je sopstvena celina koja u aranžmanskom smislu apsolutno nema dodirnih tačaka sa drugim pesmama. Desi se čak da se na nekim kompilacijama nađu dve pesme sličnog šablona, dok ovde toga nema. Tekstovi su društveno angažovani, a pošto su na engleskom, univerzalno su primenjivi u današnjoj situaciji u kojoj se nalazimo i mi i neko ko je par hiljada kilometara od nas, jer glad i bes se različito izgovaraju na drugim jezicima, ali se svuda isto osete.
Što se tiče produkcije i aspekata „iza kulisa“, album je izveden besprekorno. Ovakav album bi zvučao efektno i da je rađen u DIY stilu, mada bolja produkcija svakako poboljšava utisak. Zvuci su čisti, uravnoteženi, nema naglih iskakanja i zaista je urađen odličan posao usklađivanja velikog broja raznorodnih instrumenata.
Pošto su pesme nešto dužeg trajanja od proseka, prvo preslušavanje ploče zvuči malo dosadno, dok se pesme ne pronađu svoje mesto u ušima slušaoca. Kada se fino rasporede i kada se album slegne, album je upoznat i zvuči maestralno. Nema potrebe za preskakanjem pesama, tu je jedan solidan i neobičan instrumental, tok je miran i neprekidan, i prosto nema loše energije.
Potrebno je više ovakvih albuma i muzičara, treba rasteretiti prenatrpane žešće žanrove i forsirati ovakav tip muzike, koji je kod nas zbog više razloga i predrasuda nepravedno potisnut do margina. Ovaj album je rezervisao sigurno mesto na listi najboljih albuma ove godine, tako da bez obzira kojoj muzičkoj grupaciji pripadate, ne bi bilo loše da ga preslušate, jer nema razloga da vam se makar njegov manji deo ne dopadne.
Tihomir Škara
Ono što iznenađuje su vrlo zrele pesme srednje sporijeg tempa. Nema žurbe, nema prepotentne želje da se demonstrira virtuoznost, sve je lagano, opušteno, bez brige i tereta. Oseti se koliko su svi instrumenti mekano i osećajno odsvirani, da su zvuci boje, ove numere bi bile u pastelnim bojama prijatnim za odmor očiju. Ideje su više nego izuzetne i raznolike, nema sličnim motiva, nema preteranih ponavljanja, svaka pesma je sopstvena celina koja u aranžmanskom smislu apsolutno nema dodirnih tačaka sa drugim pesmama. Desi se čak da se na nekim kompilacijama nađu dve pesme sličnog šablona, dok ovde toga nema. Tekstovi su društveno angažovani, a pošto su na engleskom, univerzalno su primenjivi u današnjoj situaciji u kojoj se nalazimo i mi i neko ko je par hiljada kilometara od nas, jer glad i bes se različito izgovaraju na drugim jezicima, ali se svuda isto osete.
Što se tiče produkcije i aspekata „iza kulisa“, album je izveden besprekorno. Ovakav album bi zvučao efektno i da je rađen u DIY stilu, mada bolja produkcija svakako poboljšava utisak. Zvuci su čisti, uravnoteženi, nema naglih iskakanja i zaista je urađen odličan posao usklađivanja velikog broja raznorodnih instrumenata.
Pošto su pesme nešto dužeg trajanja od proseka, prvo preslušavanje ploče zvuči malo dosadno, dok se pesme ne pronađu svoje mesto u ušima slušaoca. Kada se fino rasporede i kada se album slegne, album je upoznat i zvuči maestralno. Nema potrebe za preskakanjem pesama, tu je jedan solidan i neobičan instrumental, tok je miran i neprekidan, i prosto nema loše energije.
Potrebno je više ovakvih albuma i muzičara, treba rasteretiti prenatrpane žešće žanrove i forsirati ovakav tip muzike, koji je kod nas zbog više razloga i predrasuda nepravedno potisnut do margina. Ovaj album je rezervisao sigurno mesto na listi najboljih albuma ove godine, tako da bez obzira kojoj muzičkoj grupaciji pripadate, ne bi bilo loše da ga preslušate, jer nema razloga da vam se makar njegov manji deo ne dopadne.
Tihomir Škara
↧
Wall Street Journal: Metal je world music današnjice
Gojira, FrancuskaDanašnji world music nisu frulice iz Perua ili afrički tribalni bubnjevi. To su glasne gitare, growl vokali i ultrabrzi bubnjarski blastbeatovi. Metal muzika neočekivano je postala soundtrack globalizacije.
Indonezija je postala leglo metala. Predsednik te zemlje Joko Widodo nosi majice Metallice i Napalm Deatha. Metal scena buja u Latinskoj Americi, Istočnoj Evropi, Rusiji, a o Skandinaviji, koja ima jednu od najjačih scena na svetu, izlišno je i govoriti. Zametak metala u Kini je posejan još pre 25 godina, kada su tamo završavali neprodati diskovi američkih diskografskih kuća. U pretežno muškom žanru, sve je veći broj female-fronted sastava poput Arch Enemyja, Butcher Babiesa ili Arkone. Jezičke barijere u metal svetu ne igraju značajnu ulogu iz prostog razloga što su mnogi fanovi više orijentisani na samu muziku. Tako se upravo u okvirima metala zapatio i podpravac drone, inače nepoznat u drugim muzičkim tradicijama.
Butcher Babies, SADEksplozija lokalnih bendova širom sveta takođe pokazuje i rast životnog standarda i upotrebe interneta. Jer, glasna muzika je skupa. Potrebne su vam električne gitare, dobra pojačala, ozvučenje, prostori za svirke i dosta slobodnog vremena.
„Kada je ekonomski razvoj počeo da uzima maha, tako se pojavila i metal cena u mnogim zemljama. Poput pečuraka posle kiše“, kaže Roy Doron, profesor afričke istorije na državnom univerzitetu Vinston-Sejlem.
Izdavačke kuće danas obraćaju mnogo više pažnje na dešavanja. U Nuclear Blast Recordsu, jednoj od najvećih metal izdavačkih kuća, globalna prodaja je prošle godine dosegla 2.53 miliona prodatih albuma, što je rast u odnosu na 2014. godinu (2.25 miliona), ali i 2013. (1.84 miliona).
„Tokom kasnih ’90-ih i početkom 2000-ih, Nuclear Blast je rizikovao sa bendovima za koje je smatrao da imaju potencijala za globalni proboj. U pitanju su sastavi Dimmu Borgir iz Norveške, ali i pomalo zaboravljeni kalifornijski thrash metal veterani Exodus“, kaže Džerardo Martinez, US menadžer Nuclear Blasta.
Otkada se on pridružio kompaniji 2003. godine, broj zaposlenih se udvostručio i dostigao brojku od 200 zaposlenih u pet predstavništava, uključujući Nemačku i Brazil.
Emperor, NorveškaNedavno je Sony Music Entertainment preuzeo kompaniju Century Media Records, jednu od vodećih kada je u pitanju metal i hard rock muzika. Suma nije obelodanjena, ali imajuću u vidu CMR portfolio, svakako nije mala. Sa druge strane, Universal Music Gropu preuzeo je prethodnog meseca Candlelight, kultnog metal izdavača koji je poznat po izvođačima kao što su Emperor, Pestilense, Abigail Williams i mnogim drugim. Pored ploča, diskova i koncertnih karata, merčandajz je značajan deo metal kulture – naročito majice. One predstavljaju ozbiljan izvor prihoda u metal industriji, mnogo ozbiljniji nego većini drugih žanrova.
Metal zvezde poput Iron Maidena danas sviraju u više zemalja nego ikad ranije. Prošlog septembra, The Book of Souls, novi album tog britanskog sastava, zaposeo je vrhove zvaničnih i nezvaničnih lista u čak 43 zemlje, uključujući, recimo, Izrael, Boliviju i Indiju.
Tom Araya je 54-godišnji pevač i basista legendarnog Slayera, benda koji je, uz sastave Metallica, Anthrax, Megadet i Exodus, thrash metal načinio globalnim fenomenom. Rođen u Čileu, on i njegova porodica emigrirali su u Ameriku kada je imao pet godina. Studirao je da postane terapeut za respiratorne bolesti pre nego što je odlučio da svoj život posveti bendu.
Tom Araya, SlayerKada je Slayer svirao potpuno raspordat koncert u Čileu početkom ’90-ih, situacija je bila haotična jer je broj fanova koji je želeo da prisustvuje daleko nadmašivao kapacitet mesta.
„Bilo je nesvakidašnje iskustvo. Bio sam emotivno pogođen. Ja poreklom Čileanac, u bendu koji je međunarodno poznat i priznat...to je bila velika stvar za sve te ljude“, kaže Araya.
Danas Čile ima jednu od najživljih metal scena u Južnoj Americi. Lefutray, thrash/groove metal bend, nastupao je u malom klubu u Santiagu pred oko 300 ljudi, zajedno sa drugim bendovima. Gitarista tog sastava Christian Olivares (32) kaže da je metal u Čileu velika stvar.
„Mislim da je to zbog naše istorije koja je puna nasilja, represije i nepravde“.
Metal je, kako kaže, način života.
Orphaned Land, IzraelU nekim zemljama, metal biva obojen političkim tonovima. Izraelski sastav Orphaned Land i palestinska grupa Khalas dele svoj tour-bus i na taj način, između ostalog, promovišu mir. Na malo udaljenijim meridijanima, Burgerkill pevaju o korupciji u Indoneziji.
„Obični ljudi mogu da isprave stvari koje političari u njihovim zemljama upropaste“, kaže pevač Orphaned Landa Kobi Farhi.
Sa distorziranim gitarama, brutalnim pevanjem i intenzivnim stihovima, metal pesme mogu biti previše za mnoge – ali mogu i da pomognu da se prevaziđu neke granice.
„Metal je muzika koja fanovima omogućava da budu buntovnici, da budu ekstremni“, kaže Tom Araya.
Metal festivali su u ekspanziji. Trenutno ih ima oko 50 širom sveta. Rock Fest i Desert Rock Festival u Dubaiju okupljaju metalce sa područja celog Bliskog Istoka. U Aziji, tu su tokijski Loud Park festival, pekinški 330 Metal fest ili Kukar Rockin Fest na Borneu. Prošlog leta, Wacken Open Air u Nemačkoj, inače najveći metal festival na svetu, okupio je veliki broj fanova sa svih kontinenata.
U mnogim zemljama, metal je underground, gras-roots biznis koji počiva na nezavisnim izdavačkim etiketama, lokalnim koncertnim promoterima i specijalizovanim publikacijama. Mnogi ne-zapadni metal bendovi su dosledni u antikomercijalnom stavu, iako trenutna pravila igre u muzičkom biznisu nameću radio-friendly pristup.
Khalas, PalestinaUprkos svim teškoćama, žanr se širi neverovatnom brzinom. Preko 100.000 bendova iz više od 150 zemalja lista se na sajtu Encyclopaedia Metallum, metal pandanu Wikipedije. U pitanju je cifra koja je dvostruko veća u odnosu na 2007. godinu.
„Publika u Latinskoj Americi verovatno je najveća posle evropske, kaže Jeremy Wallach, profesor popularne kulture na Bowling Green State univerzitetu u Ohaju, koji se specijalizovao za metal muziku.
Kada je ovaj profesor na Google Trendsu prošle godine pretraživao podatke za pojam „heavy metal“, Indonezija je bila prva na listi, a pratili su je Čile, Kostarika, Paragvaj i Nepal.
Ogroman rast metal muzike delom je uzrokovan i jako lojalnim fanovima za, za današnje uslove, atipičnim potrošačkim navikama. Mnogi fanovi metala i dalje sakupljaju „fizičke“ proizvode poput CD-ova. Mlađi fanovi upućeni su kako u rad velikih, legendarnih bendova, poput Black Sabbatha i Deatha, ali i modernih sastava poput nemačkog Rammsteina ili švedskog Opetha.
Opeth, ŠvedskaUčešće žena u metal muzici takođe je sve veće.
„Metal danas više nije muška stvar“, kaže Deena Weinstein, sociolog sa DePaul univerziteta koja je studirala metal kluturu.
Babymetal, ženski trio koji kombinuje metal sa japanskim popom, postao je vlasnik najiščekivanijeg izdanja u poslednje vreme, a usledili su šou na Vembliju u Londonu, kao i američka turneja. Ruski bend Arkona, predvođen takođe ženskim vokalom, prošle godine je odsvirao 87 koncerata u 32 zemlje, uključujući Bruklin, Čikago, Finiks, ali i headline turneju u Kini.
„Metal zahteva visok stepen muzičkog umeća, zbog čega je veoma popularan u zemljama u kojima je klasična muzika cenjena, kao što su Finska i Japan. Za razliku od punk muzike, koja je relativno laka za sviranje, metal podrazumeva superbrzo sviranje gitare i kompleksne strukture. Mnogi današnji metal fanovi vole extreme metal, u šta se ubrajaju mračni i agresivni podpravci kao što je death metal, ali i one melodičnije izvođače, poput legendarnih Judas Priesta ili Ghosta“, kaže Wallach.
Metal je svojevrsno tajno društvo, bratstvo autsajdera. Dok žestoka muzika nije privlačna baš svakome, među onima koji je vole funkcioniše poput neke vrste religije.
U siromašnijim zemljama sa korumiranim ili konzervativnim vlastima, metal fanovima je ponuđeno nešto u šta mogu da veruju i nešto što je u principu transnacionalna zajednica, akademski rečeno. U retko naseljenim pustinjskim predelima Bocvane, fanovi grupa kao što su Wrust ili Skinflint pretežno su iz srednje klase i tehnološki opremljeni. U Indiji, fanovi pretenduju na dobru edukaciju i profesionalizam, slušaju metal bendove kao što je Demonic Resurrection jer takvi bendovi zastupaju stavove suprotne mejnstrimu i odbijaju rigidne socijalne i religijske norme.
Demonic Resurrection, IndijaKinesko-američki fan Kaiser Kuo je1988. godine pomoću studentske vize otputovao u Peking nakon što je završio univerzitet Berkeley. Mladi muzičar,čiji su roditelji u SAD stigli 1950. godine, bio je iznenađen onim što ga je dočekalo: Gitare i pojačala na rasprodaji, začeci rock scene koja se formirala u to vreme oko lokalnih umetnika povezanih sa diplomatama i novinarima.
Kina je tek počela da se otvara prema Zapadu i fanovi su počeli da upijaju dekade propuštene muzike. Kuo se povezao sa lokalnim muzičarima, uključujući i harizmatičnog pevača Ding Wua, i stvorio Tang Dynasty, verovatno prvi kineski metal bend. Grupa je mešala zapadnjački rock i metal sa stihovima i zvucima karakterističnim za drevnu Kinu.
Kasete koje su posetioci sa Zapada donosili nisu bile jedini način na koji se metal širio u Kini. Kako kaže Kuo, početkom '90-ih američke kompanije su često odbacivale neprodate diskove koji su završavali upravo u Kini. TI diskovi su u Kini prodavani za 15 centi ili manje. Tako je, na primer, Cannibal Corpse, death metal bend koji je zabranjivan u više zapadnih zemalja, stekao ogromnu popularnost u Kini.
Cannibal Corpse, SADNa prelazu iz '90-ih u 2000. talas kineskih bendova od Overloada do Suffocateda, uključujući tu i tajvanski Chthonic i Silent Hell, uspeo je da izgradi regionalnu scenu.
„Iako metal u Kini nije mejnstrim, bendovi najrazličitijih stilova sviraju u Pekingu bukvalno svake večeri u toku nedelje. Peking je praktično postao Meka za metal“, kaže Kuo, koji sada radi kao direktor međunarodnih komunikacija u Baidu, kineskom pandanu Googleu.
Tang Dynasty je koristio mnoge reference na drevnu Kinu, a takav pristup je danas globalni fenomen. Folk metal, poznat kao i pagan metal ili roots metal podrazumeva da se metal bendovi bave prošlošću, lokalnom tradicijom i mitologijom.
Danas postoji jako veliki broj takvih bendova širom planete. Mongolski folk metal sastav Nine Treasures, čiji su članovi odrasli u Unutrašnjoj Mongoliji, peva na mongolskom i koristi, između ostalog, i tradicionalne mongolske instrumente, a to je imala prilike da vidi i publika na Wacken festivalu.
Chthonic, TajvanImajući sve to u vidu, može se reći da su metal bendovi u potpunosti ovladali celom planetom i da je konvergencija scene veća nego ikad. Uprkos tome što su ga mnogi proglašavali trendom i iznova i iznova mu proricali propast.
↧
Hostis: Bend mora biti spreman da radi 'za svoju dušu'
U kratkom roku, Hostis su dokazali da su jedan od onih bendova koji underground rad i produkciju shvataju ozbiljno, kao početnu stepenicu u progresu koji niti malo nije lagan, posebno u omanjoj Crnoj Gori. Ovoga puta smo o albumu, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti razgovarali sa Aleksandrom Dragojevićem, basistom benda i čovjekom koji gaji jake emocije ka svemu što je muzika.
HC: Postava benda, nakon par izmjena tokom godina, se konsolidovala. Kako bend sada funkcioniše pošto ste svi situirani u različitim gradovima?
H: Ova postava benda opstala je u nastojanju da snimi autorski materijal, u čemu smo prošle godine konačno i uspjeli. U situaciji u kojoj bi mnogi bendovi odustali, mi smo prelomili i odlučili da snimimo album. To što živimo u različitim gradovima otežavajući je faktor, kao i mnoge druge stvari, ali mogu reći da ova trojka komunicira jako dobro, što pokazuje i činjenica da trenutno zajedno radimo na novom materijalu Abhotha.
HC: Kakva je situacija sa bubnjarem? Da li ste pronašli čovjeka koji bi popunio tu prazninu?
H: Nismo još uvijek pronašli bubnjara koji bi ispunjavao sve ono što je potrebno da Hostis funkcioniše kao live bend. U Crnoj Gori ima talentovanih bubnjara, među njima i onih koji sviraju ekstremne žanrove metala, međutim za ozbiljan studijski rad nije dovoljan samo talenat. Potrebno je odricanje i posvećenost, ulaganje u opremu, te iskrena ljubav prema svirci.
HC: Iako je preko Srđana Mišovića (vokal) bend tijesno povezan sa bendom Abhoth, Hostis je ipak izdvojen i autentičan entitet. Abhoth je više u spiritualnom svijetu, dok je Hostis prizemniji. O čemu su tačno pjesme Hostisa?
H: Kao što ste rekli, Hostis jeste autentičan entitet. Prvi album Hostisa bavi se svim onim negativnim aspektima savremenog društva. To su problemi koji nas, nažalost, prate vjekovima, kao što su političke i religijske dogme, manipulacija masama, kolaps sistema vrijednosti i slično.
HC: Prvi album kupi samo dobre kritike, i dolaze sa svih kontinenata. Kako ste zadovoljni sa finalnim proizvodom i saradnjom sa Miner Records?
H: Veoma smo zadovoljni onim što smo postigli. Ovo je inače prvo full length death metal izdanje iz Crne Gore, i na to smo ponosni. U ovakvim uslovima, sa skromnim finansijskim sredstvima, te kao trojka snimiti ovakav album, pritom potpisati za jednu respektabilnu izdavačku kuću, velika je satisfakcija.
HC: Album je, može se slobodno reći, DIY od početka do kraja. Muzika, tekstovi, programiranje, omot ... najveći dio posla, sem samog snimanja, ste uradili vi iz benda. Potreba ili želja?
H: I potreba i želja. Hostis je tokom godina gradio odlične odnose sa kvalitetnim ljudima, poštovaocima našeg rada, koji su nam izašli u susret i pomogli da realizujemo ovaj projekat. Od gitarista koji su gostovali na solo dionicama, do dizajnera koji su učestvovali u stvaranju omota. Srđan i ja smo dosta uradili na vizuelnom identitetu. Mene lično je vodila velika želja da i u tom pravcu dam doprinos, smatrajući da je velika prednost ta mogućnosti da vizuelno predstavim muziku u čijem sam stvaranju učestvovao.
HC: U Crnoj Gori je moguće profesionalno snimiti album, ali koliko je lako ili teško doći do tog cilja?
H: Pokazali smo da je moguće. Sigurno da nije lako ni stvarati, a kamoli snimati profesionalno, međutim potrebno je taj cilj malo podići na listi prioriteta u životu i dati sve od sebe. Takvim odnosom će i rezultati sigurno doći.
HC: Koliko ima posvećene metal publike i da li jedan metal bend može da stvara i opstane u današnjoj Crnoj Gori?
H: Jedan od većih problema sa kojima se suočavaju metal bendovi jeste nedostatak publike. Bend mora biti spreman da radi 'za svoju dušu' i da u Crnoj Gori neće biti dovoljno podrške za taj rad. Ovo je naročito otežavajući faktor kada su u pitanju nastupi, teško je organizovati kvalitetan festival koji bi privukao veliki broj ljubitelja ovakvog zvuka. Mnogi talentovani bendovi odustaju zbog činjenice da nemaju gdje na pravi način da predstave svoj materijal.
HC: Kod vas je primjetan visok nivo profesionalizma, discipline i volje za rad. Koliko tih elemenata ima na crnogorskoj sceni?
H: Kada toliko uložite u jedan projekat, trudite se da rezultat bude što bolji. To se jedino postiže kvalitetnim radom. Ne treba izostaviti ni profesionalni odnos producenta Nikole Radovića, koji se potrudio da dobijemo zvuk koji smo tražili. U Crnoj Gori nema dovoljno profesionalizma, i morate vrlo pažljivo tražiti ljude za saradnju. To je nešto što bi moralo da se drastično unaprijedi u budućnosti.
HC: Što donosi budućnost za bend? Da li kujete planove za nova izdanja ili koje ideje skupljate?
H: Trenutno koristimo svaku priliku kako bismo snimali material za Abhoth. Postavili smo to kao prioritet, i sav rad vezan za Hostis stavljen je na čekanje. Ima novog materijala, tako da je sasvim izvjesno da će biti rada na novom albumu i nadamo se da će početi već od naredne godine.
Pitao: Nikola Franquelli
↧