Da ne lamentiram previše, moram reći da je vrlo malo pripadnika mlađe generacije koji se usuđuju da izađu iz svoje zone komfora, vremenom se usavršavaju i istaknu se za kratko vreme. Vizija Elia Rigonata je krenula da se razvija u više bendova thrash/death/speed metal orijentacije, da bi vrhunac dostigao sa istoimenim projektom i death metal projektom Vicery. Više o sebi i projektima kojima se vrlo aktivno i koncizno bavi, kao i o budućim planovima, reći će nam sam Elio, u intervjuu koji sledi.
Helly Cherry: Kada i kako si počeo da se baviš muzikom i da li gitaru smatraš svojim primarnim instrumentom?
Elio: Moj prvi kontakt sa instrumentom je bio kad sam imao šest godina. Išao sam u muzičku školu prvo na violinu, pa na klavir oko tri godine i odustao jer mi se smučilo. Sa dvanaest godina sam otkrio metal kroz bendove „Nightwish“ i „Disturbed“. Dve godine kasnije sam otkrio „Megadeth“. Ovaj bend me je inspirisao da postanem gitarista i sa petnaest godina sam počeo da sviram sa svojim tada najboljim prijateljem, Nikolom Abramovićem. Gitara mi je daleko bolje ležala od klavira. Obojca smo brzo kapirali instrument jer smo zajedno učili, svirali, pravili prve autorske pesme i bili rivali jedan drugome. Njegov idol je bio Džejms Hetfild a moj Dejv Mustejn. Kad smo prvi put nastupili sa našim bendom „Lethalik“ (danas pod imenom „Kobold“), šokirali smo publiku. Dva klinca za koje niko nije čuo pletu Metaliku i „Megadeth“ 20% brže od originala, a ja sam skidao Dejvove i Polandove solaže u notu. Danas sviram nešto duže od šest godina, skoro godinu dana sam pauzirao zbog brojnih preloma desne ruke. Iako sam u međuvremenu savladao pevanje, bas gitaru, bubanj (na nešto većem nivou od amaterskog) i obnovio pomalo sviranje klavira, gitara će mi uvek biti glavni instrument, jer mi pričinjava najviše zadovoljstva da je sviram.
Helly Cherry: Svirao si u nekoliko mladih i perspektivnih metal bendova, sličnih odrednica: Merciful Angel, Prisoner, Kobold i održavaš dva lična projekta, o kojima ću te pitati detaljno kasnije. Ukoliko imaš još nešto da dodaš, slobodno. Kako si postizao sve to i koja je tvoja uloga u njima? Kakvo je tvoje iskustvo u radu sa svima njima?
Elio: Nažalost nisam mogao da ostanem u svim bendovima. Danas sviram u „Koboldu“, imam solo projekat „Egregor“, i sa devojkom, Ivanom, zajednički projekat „Vicery“. Dakle akcenat je na bendovima i projektima koji su mi najbliskiji.
„Merciful Angel“ je bend kome sam se priključio kao pevač tokom perioda preloma desne ruke. Imao sam već iskustva s pevanjem u „Koboldu“, jer smo tad već imali par svirki kao „power trio“. Priključio sam se bendu nedelju dana pred svirku u Domu omladine, naučio sedam obrada, napisao tekstove za tri pesme sa demo EP-a „Subhuman Hell“ i prvi put ih izneo sa bendom uživo, jer nije bilo vremena na probi. Svirka je bila ludilo. Totalni haos. Sasvim sam zaboravio na slomljenu ruku. Dve nedelje kasnije snimili smo pomenuti demo EP, a reakcija publike je bila neviđena. Usledilo je mnoštvo svirki i pisanje albuma prvenca. Iako sam bio pevač na bini, iza scene sam bio treći gitarista benda. Filip Bužanin, veoma talentovan mladi gitarista i ja smo se savršeno kapirali i nadovezivali dok smo komponovali pesme. Prvi album, već u demo formi, je bez preuveličavanja zvučao kao jedno od najboljih metal izdanja koja će ikad biti objavljena na ovim prostorima. Ali kao i uvek kad se previše mozgova okupi na jednom mestu, došlo je do erupcije. Egoi su se sudarali, zaboravili smo na prijateljstvo i zabavu i na kraju je puklo. Pored rada u svim navedenim bendovima, studirao sam i imao još mnoštvo obaveza, a moja uloga u bendu se pored navedene svodila i na usnimavanje i sređivanje demo snimaka, jer sam jedini baratao hardverom i sofrverom za snimanje, pa sam popustio pod pritiskom drugih članova benda. Napustio sam bend ali sam pristao na jednu poslednju svirku, gde sam na bini na najgori način ispoljio svoje nezadovoljstvo, predstavivši bend u lošem svetlu. Žao mi je zbog toga, ali tad nisam mogao da kontrolišem postupke. Moje članstvo se završilo uz svađu i mržnju. Sve do skoro nisam prevazišao negativna osećanja. Trenutno nemam ništa protiv ljudi u bendu i ponekad bih voleo da popričam sa članovima (osim Mateje s kojim nikad nisam imao problema i uvek smo u kontaktu) i da zajedno zaboravimo na sve detinjaste konflikte uz neku dobru staru bleju. Ne znam koje planove „Merciful Angel“ ima za budućnost, ali po prvi put posle dugo vremena im želim sve najbolje.
„Prisoner“ je bend koji je nastao kad i „Kobold“, tada su se zvali „Grob“, a mi „Lethalik“. Kad su gitarista i bubnjar napustili „Prisoner“, ponudio sam se da sviram. Svirao sam par svirki s bendom i napisao par pesama koje će se možda jednog dana naći na nekom budućem albumu, ali sam na kraju morao da ih napustim.. Iz Prisonera sam izašao pod mirnim okolnostima, dan pošto sam ponovo slomio desnu ruku. Shvatio sam da sam sebi postavljam nogu svaki put kad se upustim u previše ambicija istovremeno.
„Kobold“ je kao što sam rekao moj prvi bend ikada, koji sam osnovao sa Nikolom Abramovićem. Kad je Nikola napustio bend 2016. godine, „Kobold“ je zvanično postao „power trio“, a ja sam preuzeo vokale, pored solo gitare. „Kobold“ je bend koji se može okarakterisati kao „thrash metal“, ali tu ima još mnogo toga. Bend trenutno promoviše svoj prvi album, ujedno i treće izdanje, „Death Parade“ po Srbiji, a paralelno se radi i na drugom izdanju. Sergej i Savo su ubedljivo dva najbolja čoveka koja sam ikada imao u bilo kom bendu. Prenaslušani muzike i apsolutni sluhisti sa osećajem za ritam koji kapiraju cele pesme posle samo jednog slušanja. U usponu smo već godinu dana i ne vidim tome kraj.
„Egregor“ je moj solo projekat, koncipiran 2013. godine, kad sam napravio par pesama koje se nisu uklapale u „Lethalik“. To su bile pesme „Rise“ i „The Cult“ koja se kasnije našla na „Vicery“ EP-u. Broj pesama koje se nisu uklapale se nagomilavao i uskoro je nastao „Egregor I“, album prepun sirove emocije koja se samo može postići posle mračnog iskustva. To je za mene bio prelom i operacija ruke, kao i period oporavka od godinu dana. Znao sam da posle albuma „Egregor I“ neću moći da prevaziđem tu atmosferu koju sam stvorio, pa sam se odlučio za daleko svetliji pristup na drugom albumu, jer je najbitnije uvek biti iskren. Ljudi koji u svoju muziku unose lažnu emociju i bave se tematikom koja ih uopšte ne dotiče nikad ne mogu daleko da doguraju. Helly Cherry: Kakvi su ti utisci sa snimanja Egregora I i II, s obzirom da si kompletan autor i da si sam sve radio od početka do kraja? Koliko je dugo trajalo sve to i na koje si prepreke nailazio? Ako smem da primetim, retko se koji muzičar usudi da se osloni samo na svoje resurse i umeće (kao npr., Prince, Mike Oldfield...), ali se čini da si (i) ti to učinio sa lakoćom.
Elio: Ljubitelj sam snimanja u kućnoj atmosferi. „Line 6 UX1“, jedan „Shure SM57“, jak kompjuter, gitara, bas i Kirk Hametova „wah“ pedala, to je sve čime sam raspolagao tokom snimanja oba izdanja. Prednosti snimanja u ovakvim uslovima su te što nemam ograničeno vreme, pa mogu da radim i po sedam sati bez prestanka. „Egregor I“ sam instrumentalno snimio za jedan dan, i vokale za dva dana. „Egregor II“ je bio komplikovaniji, pa sam ga snimao nedelju dana instrumentalno i još nedelju dana vokalno. Kod prvog albuma sam imao problem jer sam jedva išta znao o muzičkoj produkciji, pa sam taj deo posla morao da prepustim nekome drugom. Kod „Egregor II“ albuma sam odlučio da naučim da produciram, pa su miks i master ovog albuma trajali tri meseca. Na njemu sam sve isprobavao i učio, a mojoj skromnoj kolekciji studijske opreme su se priključile jedne „Beyerdynamic DT 770 PRO 250ohm“, studijske slušalice. Mnogo je truda i vremena uloženo u ove albuma i možda zvuči smešno, ali najlakše je bilo pravljenje pesama. Tehničke stvari su ono što je zahtevalo znanje i mnogo vremena. Helly Cherry: Recenzije oba albuma su bile i više nego povoljne, ali je reakcija pojedinaca na Egregor II bila da im je zasmetala šarenolikost i spektar žanrova koje si "potkačio" i samim tim opravdao avangardnost i inovativnost celog projekta. Koje je tvoje mišljenje o tome?
Elio: Jedna pametna osoba je rekla: „Ne može kukuruz suditi o složenosti sarme“. Nisam hteo da napravim još jedan melodeath album. Hteo sam nešto novo i drugačije od bilo čega ikad napravljenog. Žao mi je što će ovaj album verovatno ostati nezapažen, ali „Egregor“ prvenstveno postoji zbog mene i ja sam taj koji primarno treba da bude zadovoljan time što napravi. Ljudima smeta promena, ali kad radiš istu stvar u nedogled kao „Slayer“, „AC/DC“ ili „Motorhead“, onda im smeta što je sve isto. Meni ne smeta ni jedno ni drugo. Muzičar najbolje zna kako njegova muzika treba da zvuči, a glupi ljudi će uvek naći razlog zašto im nešto smeta.
Helly Cherry: Slobodno pretpostavljam da privatno ne slušaš "samo metal". Otkrij nam svoje muzičke uzore i eventualno, koji "nemetalni" albumi utiču na tvoje umetničke napore?
Elio: Album „Sgùrr“, mađarskog solo projekta „Thy Catafalque“ je „nemetal“ izdanje koje je ostavilo najveći utisak na mene. Snažno je uticao na „Egregor II“ i oba predstojeća „Vicery“ albuma. Neki od albuma koji me trenutno inspirišu su „Memento Collider“ od „Virusa“, „Iztok“ od „Voyvode“, „Written In Waters“ od „Ved Buens Ende“ i „Shotgunz In Hell“ od „Dope D.O.D.“. Od post panka i progresivnog roka do hardkor repa i nečega što podseća na „rejv metal“. Ne postoje pravila. Trenutno takođe pravim komponujem pod snažnim uticajem elektronske muzike, a neki od podžanrova iz kojih vučem inspiraciju su „drum & bass“, „hardstyle“, „rawstyle“, „acid trance“, „melbourne shuffle“ i razni drugi.
Helly Cherry: Pričaj malo o projektu Vicery, koji uključuje i tvoju "bolju polovinu" (šala oženjenih ljudi, ne zameri ;)). Kako ste došli na tu ideju i kako je tekao kreativni proces prilikom snimanja vašeg za sada jedinog EP-a? Nije retkost da partneri ili supružnici udruže snage, ali vi ste zapravo i jedini u vašoj generaciji i domaćoj sceni, što je za pohvalu i divljenje! Nadam se da se nećete zaustaviti tu.
Elio: „Vicery“ je nastao sredinom 2016. godine. Prvo je trebao da bude „speed metal“ bend sa vokalima na foru „The Runnaways“-a. Napisao sam jednu pesmu, Ivana tekst i snimili smo je, ali se Ivani nije svidelo kako sve to zvuči na kraju. Kasnije je otkrila bend „Jinjer“ sa frontmenkom Tatjanom koja ju je fascinirala i inspirisala da „Vicery“ postane „death metal“ bend. Naučila je zverski da „growluje“ u vrlo kratkom periodu. Pored jedne stare pesme, napravio sam još dve, Ivana napisala tekstove i bukvalno smo za jedan ceo dan, snimili EP i poslali ga na miksanje. Sada kad se osvrnemo sve smo to prebrzo zapakovali kao finalni produkt i iako se drugima EP sviđa po svakom pitanju i čak nam je doneo i ruskog izdavača „Narcoleptica Productions“, mi ga tretiramo kao demo snimak. Sve tri pesme će se naći presnimljene na prvom albumu kao bonus trake. Trenutno radimo na dva albuma odjednom. Svi instrumenti su snimljeni i preliminarni miks je gotov, a u procesu je snimanje vokala. Ovaj put je i Ivana doprinela pisanju rifova. Iako nije neki svirač, ideje su joj fantastične i unikatne, pa su od rifova koje je napisala sačinjene neke od najboljih pesama.
Helly Cherry: Ovo svakog pitam i neizbežno je, pošto pišeš i tekstove: koji su ti književni uzori i koji je tvoj izbor literature?
Elio: Uvek pišem svoje priče kroz pesme, nasuprot „prepevavanju“ knjiga. Ne kapiram kako neki bendovi misle i dalje da je dobra ideja prepevati Orvelovu „1984.“ ili Hakslijev „Vrli novi svet“. Odaju utisak da su to jedine dve knjige koje su pročitali u životu iako to možda nije slučaj. Oba pisca su napisali bolje knjige. Samo sam jedan tekst do sad napisao pod uticajem knjige, za jednu predstojeću pesmu „Vicerya“. Ta knjiga je „Alisa u zemlji čuda“, Luisa Kerola.
Dva autora od kojih sam pročitao skoro sve što su ikad napisali, više puta su Čarls Bukovski i Džon Fante. Jedna od omiljenih knjiga ikad mi je „Zločin i kazna“ od Dostojevskog, a najviše volim da čitam kratke priče i modernu poeziju, pogotovu japanskih pesnika. Tokom prošlih godinu dana doduše maltene isključivo čitam o drevnim religijama sveta, istoriji, običajima i narodima. I dalje nađem vremena za poneku zajebantsku knjigu poput „Šta se zbilo u Osaki“, ako se dobro sećam imena. Volim da čitam izmišljene priče. Romani su gotovo uvek ispunjeni ličnim osećanjima autora, koja se prenose na čitaoca, a ponekad nisam raspoložen za to. Dovoljno nestvarnih stvari mi se već dešava u životu. Kad bih napisao knjigu, ne bi mi niko poverovao.
Helly Cherry: Koje je tvoje iskustvo sa fanzinima, da li pratiš neki, i šta uopšteno misliš o (DIY) izdavaštvu?
Elio: Uglavnom pozitivno. Verujem da su fanzini poslednja prava medijska podrška koju mi kao metal autori možemo da dobijemo u ovom momentu, jer vest pročitana na fanzinu uliva dozu autoriteta i poštovanje kod publike. Doduše voleo bih kad bi se većina fanzina prvenstveno bavila svojom scenom, pogotovu onim nevidljivim delom scene, umesto što kopiraju članke sa sajtova „Blabbermouth“ i „Metalsucks“. Neki autori fanzina takođe zloupotrebljavaju pomenuti autoritet i postavljaju se iznad muzičara, bez kojih ne bi postojali jer ne bi imali o čemu da pišu. Imam veliko poštovanje prema autorima fanzina, ali samo dok se odnose sa istim poštovanjem i suzdržano prema ljudima o kojima pišu. Previše subjektivnom mišljenju nije mesto u članku, a neki portali su se danas sveli maltene isključivo na to, ne samo kod nas, već i u inostranstvu. Nerado priznajem da sam imao par krajnje negativnih iskustava sa jednim domaćim fanzinom i žao mi je što takvi ljudi diktiraju našom scenom.
Helly Cherry: Tvoje mišljenje o srpskoj i regionalnoj sceni (u bilo kom muzičkom vidu)? Da li smatraš sebe delom iste?
Elio: Previše umišljenih, uštogljenih, oholih, dosadnih i ne previše inteligentnih ljudi. Samo gledaju kako da te spuste i uvrede, čim ih nekako ugrozi tvoj uspeh, ma koliko mali on bio. Sve im smeta, verovatno im i ovaj intervju smeta dok ga čitaju i trude se da nađu nešto čemu bi se podsmevali. Čak se i neki članovi „stare garde“ ponašaju kao deca u osnovnoj školi, sve puca od kompleksa, jezivo. Kad bi toliko pažnje posvetili muzici možda bi i bilo nešto od naše scene. Primećujem takođe da nema razlike između muzičara i fanova, ni po ponašanju ni po imidžu. Rok muzičar ne treba da bude samo svirač, već osoba na koju će se klinci s dugim kosama u crnim majcama ugledati. Kako bi istinski postao rok muzičar, čovek mora da se odnosi prema sebi uz krajnje samopoštovanje, mora biti rečit i samouvereni mora da se ističe na ukusan način. Tvoja priča je podjednako bitna kao muzika koju stvaraš. Kompleksi, nihilizam i previše ironičan odnos prema životu su samo neki od mentalnih problema koji koče muzičare na našoj sceni, a i fanove koji sve teže uživaju u muzici koja im se nudi.
Od stranaca sam do sada dobio ogromnu podršku, uzevši u obzir koliko sam neprimetan na globalnom planu. Kupuju mi CD-ove i digitalna izdanja, šire moju muziku, zovu me na chat-room intervjue i još mnogo toga. Internet je moja scena.
Helly Cherry: Tvoji planovi za budućnost? Možeš da pomeneš i aktuelne novosti oko bendova u kojima se krećeš, nije na odmet.
Elio: Završetak promocije albuma „Death Parade“, pisanje drugog albuma za „Kobold“, završetak snimanja i objavljivanje oba „Vicery“ albuma, kao i završetak „Egregor“ triologije. Dalje ću nastaviti da guram „Vicery“ sa Ivanom i „Kobold“ sa Savom i Sergejem, a sve ideje koje bi mogle da čine potencijalni „Egregor IV“ će lako naći svoje mesto u ova dva benda.
