Trebalo je još prekjuče da napišem i objavim ovaj tekst, ali posle tri dana Repetitorovih svirki, gaženja i lomljenja po šutkama, forsiranja organizma i želja, ne čudi me što sam čitavu nedelju prespavao. Zujanje u glavi se konačno utišalo, presvukao sam pantalone koje sam nosio sva tri dana svirke, izgužvane i uflekane pivom, izvetrio sam sobu i konačno se naspavao, ali problem je nastao kada sam se probudio i rekao sebi – turneja je gotova.
Bila su dovoljna tri dana da potpuno zaboravim na sve drugo i da živim samo za svirke. Treći dan turneje sam bio potpuno iscrpljen, terao sam sebe da ipak odem na koncert, sve vreme se pitajući kako je njima, Borisu, Mileni i Ani-Mariji, nakon tri dana sviranja u onakvom žaru, bez prekida i predaha. Subota je bila puna muzičkih dešavanja, a zamisao mi je bila da odem na promociju albuma benda „Stepa“, pa da odatle odem na svirku u Festu.
Započeo sam veče sa „Stepom“ iz više razloga. Prvo što sam ih se uželeo, nisam ih slušao od Novog Sada, a na toj svirci su me baš izvozali, pa sam želeo da ih čujem u trenutku kada stavljaju tačku na dosadašnji rad. Drugi razlog je što sam prethodne večeri u Elektropioniru slušao „Vin Triste“, u kojem je Lola Miković bubnjarka i pevačica, pa sam želeo da je uporedim sa Lolom Miković, gitaristkinjom i liderkom benda „Stepa“. Oko nje se vrti još par razloga, ali zaključni je onaj da su me Repetitorove vezane svirke stavile u rokenrol pogon i da su se koncerti dešavali tokom celog dana, samo bih išao iz muzike u muziku.
„Stepa“ je na „Spratu“, u Cetinjskoj, predstavila svoj album, zapravo njihov debi i-pi „stEPa“, već objavljen na bendkempu u saradnji između Pop Depresije i Kišobrana. U vrlo prijatnoj atmosferi lokala, iz koje je izluftiran hipsteraj, na bini ukrašenoj kao za studio nekog večernjeg tok-šoua, beogradska četvorka je odsvirala ceo album i još nekoliko neobjavljenih pesama. Zanimljivo je da su članovi ove četvorke angažovani i u drugim bendovima (Dingospo Dali, Vizelj, The Filters, Vin Triste), a kada uporedite načine sviranja i muziku koju stvaraju pod imenom „Stepa“, uviđate koliko je jedinstvena energija koja postoji između njih dok sviraju. Za one koji ih do sada nisu čuli, „Stepa“ je rokerskija verzija amerikane, prilično siguran iskorak iz tradicije dosadašnje amerikana scene, uz dodatke ličnog od svakog člana benda. Iako sam planirao da ih čujem na kratko, kako bih stigao na svirku u Festu, ipak sam ostao do kraja svirke, opravdavajući to sebi da ne mogu da odem dok ne čujem svoju omiljenu pesmu sa albuma („I Denied“), a onda i da ne mogu da odem dok ne čujem poslednju stvar, pa i bis, na kojem su baš izrokali. Na kraju sam i kupio disk, svirka je bila previše dobra da bih se suzdržao od impulsivne kupovine.
Odatle sam pojurio u Fest, ali sam stigao nakon predgrupe „Šajzerbiterlemon“, tako da nisam uhvatio njihov nastup, a i dalje sam u telu nosio onu atmosferu sa Sprata i zvuke „Stepe“. Iako sam planirao da ovu svirku iskuliram na distanci od bine, već na prvu pesmu sam odustao od toga i uleteo sam u masu spreman da se i večeras guram do iznemoglosti. Među onima u publici prepoznao sam još neke koji su bili na sve tri svirke, i njihova lica su bila umorna, ali ih je i dalje radio Repetitor, kao i mene. Ne znam ni koje su pesme svirali, ni kojim redosledom, nijednog trenutka se nisam uhvatio za telefon da zapišem neku misao ili zapažanje, jer želeo sam da ovu poslednju svirku iskusim kao običan slušalac, kao neko ko je banuo ni od kuda baš kada je „Repetitor“ svirao. U odnosu na „Kvaku 22“, a i puni „Elektropionir“, u „Festu“ je imalo dovoljno prostora da ne gazite po ljudima, ali je i ovde kuvalo preko krova, tela su isparavala, a jedini trenutak osveženja bio je kada vas neko polije pivom.
Ni „Fest“ nije ostao uskraćen za rokenrol spektakl kakav „Repetitor“ donosi sa sobom, svirka je bila podjednako snažna, davali su se publici do kosti, Vlastelica je uskakao u masu, Ana-Marija je svirala u joga poziturama, dok je Milena lomila bubanj. Da mi je bilo stalo do toga, mogao sam da ih slušam objektivno, da im lovim greške i upoređujem sa onim što su radili prethodne dve večeri, ali u tom trenutku toliko sam se osećao delom cele te priče da bi mi bilo kakvo blokiranje osećaja i opterećivanje analizama samo upropastilo doživljaj, tu činjenicu da sam bio deo beogradske turneje grupe „Repetitor“, tri vezane večeri u kojima je ovaj bend dao svoju srž bez zadrške. U trećoj, poslednjoj rundi, već smo mogli da sparingujemo, ali i dalje sam bio daleko od toga da mogu da ih pratim u potpunosti. Doživeo sam ovo kao svoj mali rokenrol pehar, izgurao sam sve tri večeri, sva tri puta sam urlao „Ako te ikada“, nisam odustao ni od jedne šutke uz „Devojke idu u Minhen“ i svaki put sam pratio „U pravom trenutku“, čime sam dokazao da i dalje nisam mator za r'n'r, mada moram da priznam da sve više osećam posledice. Dug je niz kadrova koje sam nakupio za ove tri večeri njihove turneje, a iz Festa nosim najbolje krupne planove na lica ljudi oko sebe, mešovitu publiku punu novih klinaca i proverenih matoraca. „Repetitor“ je opet pokazao da je rokenrol pre svega talas energije na kojem možete da se vozite, a možete i da pustite da vas potopi, jedino je važno da ga ne posmatrate sa strane, jer od ovakvih trenutaka se živi, a da biste to osetili, morate da dođete na svirku.
Andrea Kane
Bila su dovoljna tri dana da potpuno zaboravim na sve drugo i da živim samo za svirke. Treći dan turneje sam bio potpuno iscrpljen, terao sam sebe da ipak odem na koncert, sve vreme se pitajući kako je njima, Borisu, Mileni i Ani-Mariji, nakon tri dana sviranja u onakvom žaru, bez prekida i predaha. Subota je bila puna muzičkih dešavanja, a zamisao mi je bila da odem na promociju albuma benda „Stepa“, pa da odatle odem na svirku u Festu.
Započeo sam veče sa „Stepom“ iz više razloga. Prvo što sam ih se uželeo, nisam ih slušao od Novog Sada, a na toj svirci su me baš izvozali, pa sam želeo da ih čujem u trenutku kada stavljaju tačku na dosadašnji rad. Drugi razlog je što sam prethodne večeri u Elektropioniru slušao „Vin Triste“, u kojem je Lola Miković bubnjarka i pevačica, pa sam želeo da je uporedim sa Lolom Miković, gitaristkinjom i liderkom benda „Stepa“. Oko nje se vrti još par razloga, ali zaključni je onaj da su me Repetitorove vezane svirke stavile u rokenrol pogon i da su se koncerti dešavali tokom celog dana, samo bih išao iz muzike u muziku.
„Stepa“ je na „Spratu“, u Cetinjskoj, predstavila svoj album, zapravo njihov debi i-pi „stEPa“, već objavljen na bendkempu u saradnji između Pop Depresije i Kišobrana. U vrlo prijatnoj atmosferi lokala, iz koje je izluftiran hipsteraj, na bini ukrašenoj kao za studio nekog večernjeg tok-šoua, beogradska četvorka je odsvirala ceo album i još nekoliko neobjavljenih pesama. Zanimljivo je da su članovi ove četvorke angažovani i u drugim bendovima (Dingospo Dali, Vizelj, The Filters, Vin Triste), a kada uporedite načine sviranja i muziku koju stvaraju pod imenom „Stepa“, uviđate koliko je jedinstvena energija koja postoji između njih dok sviraju. Za one koji ih do sada nisu čuli, „Stepa“ je rokerskija verzija amerikane, prilično siguran iskorak iz tradicije dosadašnje amerikana scene, uz dodatke ličnog od svakog člana benda. Iako sam planirao da ih čujem na kratko, kako bih stigao na svirku u Festu, ipak sam ostao do kraja svirke, opravdavajući to sebi da ne mogu da odem dok ne čujem svoju omiljenu pesmu sa albuma („I Denied“), a onda i da ne mogu da odem dok ne čujem poslednju stvar, pa i bis, na kojem su baš izrokali. Na kraju sam i kupio disk, svirka je bila previše dobra da bih se suzdržao od impulsivne kupovine.
Odatle sam pojurio u Fest, ali sam stigao nakon predgrupe „Šajzerbiterlemon“, tako da nisam uhvatio njihov nastup, a i dalje sam u telu nosio onu atmosferu sa Sprata i zvuke „Stepe“. Iako sam planirao da ovu svirku iskuliram na distanci od bine, već na prvu pesmu sam odustao od toga i uleteo sam u masu spreman da se i večeras guram do iznemoglosti. Među onima u publici prepoznao sam još neke koji su bili na sve tri svirke, i njihova lica su bila umorna, ali ih je i dalje radio Repetitor, kao i mene. Ne znam ni koje su pesme svirali, ni kojim redosledom, nijednog trenutka se nisam uhvatio za telefon da zapišem neku misao ili zapažanje, jer želeo sam da ovu poslednju svirku iskusim kao običan slušalac, kao neko ko je banuo ni od kuda baš kada je „Repetitor“ svirao. U odnosu na „Kvaku 22“, a i puni „Elektropionir“, u „Festu“ je imalo dovoljno prostora da ne gazite po ljudima, ali je i ovde kuvalo preko krova, tela su isparavala, a jedini trenutak osveženja bio je kada vas neko polije pivom.
 |
| foto: HC arhiv |
Ni „Fest“ nije ostao uskraćen za rokenrol spektakl kakav „Repetitor“ donosi sa sobom, svirka je bila podjednako snažna, davali su se publici do kosti, Vlastelica je uskakao u masu, Ana-Marija je svirala u joga poziturama, dok je Milena lomila bubanj. Da mi je bilo stalo do toga, mogao sam da ih slušam objektivno, da im lovim greške i upoređujem sa onim što su radili prethodne dve večeri, ali u tom trenutku toliko sam se osećao delom cele te priče da bi mi bilo kakvo blokiranje osećaja i opterećivanje analizama samo upropastilo doživljaj, tu činjenicu da sam bio deo beogradske turneje grupe „Repetitor“, tri vezane večeri u kojima je ovaj bend dao svoju srž bez zadrške. U trećoj, poslednjoj rundi, već smo mogli da sparingujemo, ali i dalje sam bio daleko od toga da mogu da ih pratim u potpunosti. Doživeo sam ovo kao svoj mali rokenrol pehar, izgurao sam sve tri večeri, sva tri puta sam urlao „Ako te ikada“, nisam odustao ni od jedne šutke uz „Devojke idu u Minhen“ i svaki put sam pratio „U pravom trenutku“, čime sam dokazao da i dalje nisam mator za r'n'r, mada moram da priznam da sve više osećam posledice. Dug je niz kadrova koje sam nakupio za ove tri večeri njihove turneje, a iz Festa nosim najbolje krupne planove na lica ljudi oko sebe, mešovitu publiku punu novih klinaca i proverenih matoraca. „Repetitor“ je opet pokazao da je rokenrol pre svega talas energije na kojem možete da se vozite, a možete i da pustite da vas potopi, jedino je važno da ga ne posmatrate sa strane, jer od ovakvih trenutaka se živi, a da biste to osetili, morate da dođete na svirku.
Andrea Kane
