Stigli smo do još jednog kraja godine. Navikli smo da poslednji prilog u godini bude osvrt na izdanja koja su obeležila godinu na izmaku. Priznaćete da je ovakva lista idealan način (za jedan sajt poput našeg) da se stavi tačka na 2017. Nešto kao zaključak.
Pre nego krenete sa čitanjem mogli bismo napomenuti par stvari. Proteklih godina smo primetili da liste koje objavljujemo izazivaju brojne komentare: "Zašto ovaj a ne onaj album kad je bolji", "Zašto ste ispustili album o kome svi živi pričaju",... Naše liste se ne bave najpopularnijim izdanjima. Na njoj su ponekad popularniji (bendovi za koje su svi čuli) a ponekad opskurna imena i totalnog podzemlja, ili ona za koje ćete tek čuti. Liste drugih sajtova ćete možda smatrati "boljim" jer sadrže samo poznata imena ali je nama cilj da pored tih, predstavimo i nešto što je možda stajalo pomalo sa strane a svakako zavređuje vašu pažnju. Na drugim listama ćete možda sretati samo poznata imena, kod nas ćete oktriti i po nešto novo. Na kraju, nije li upravo to cilj?
Prilikom čitanja imajte na umu da lista nije "TOP" karaktera. Nikada do sada nismo rangirali izdanja. Smatramo da je tako nešto gotovo nemoguće pa i nepotrebno. Pretenciozno, i nefer na kraju krajeva jer su odabrani albumi potpuno drugačiji po muzičkim pravcima, senzibilitetu, temama i bilo bi to poređenje "baba i žaba". Otud je i redosled potpuno nasumičan, jer su sva izdanja po nama na ovoj listi bitna, svako na svoj način.
Ako se nekome 45 izdanja učini previše za jednu listu, imajte na umu da su u pitanju izdanja iz čitavog regiona bivše Jugoslavije, i da su u pitanju različiti pravci. Upravo ova širina - geografska i muzička - predstavlja zapravo fin pregled regionalne andergraund scene.
Mnoge od ovih bendova smo na neki način ispratili na sajtu - bilo putem recenzije, koncerta, intervjua, spotova. Takvi bendovi su linkovani pa možete istraživati i dalje ako vam se nešto učini zanimljivim.
Sigurno je da ovaj spisak nije konačan, sigurni smo da biste i vi neka izdanja dodali, te vas svakako pozivamo da dopišete svoje favorite. Ovo što sledi shvatite kao pregled godine, podsetnik šta ste možda propustili da čujete, ili putokaz kroz muzičku godinu za nama.
Čitamo se i u 2018-oj!
Ovo math/post-rock savršenstvo od benda je ponovo izdalo album koji je osunčao svojom milozvučnošću dobar deo jeseni i zime (barem što se našeg uredništva tiče). Masivno utopljen u reverb i sa surf-začinjenom, letnjom atmosferom, Žen je (opet) postavio domaći zadatak balkanskim bendovima kako se pravi lepa i minimalistička psihodelija, potkovana lepom lirikom! Ne propustite!
Basheskia & Edward EQ - Fatherland
Ono što je „začudno“ u poeziji, to je trip-hop u muzici. Album Fatherland pravi je primer te muzičke začudnosti, ako posmatramo našu regionalnu scenu u celini. Nastao je kao svojevsni producentski izazov bosanskog dvojca – bubnjara Nedima Zlatara i operskog pevača Leonarda Šarića. Kakav li je to čudan spoj, pitate se? I zaista, uvek se, od svakog njihovog projekta, pa i ovog (nadamo se ne poslednjeg), očekivalo ništa manje od eksperimenta. Umesto opisa, imamo jedno trip-trik pitanje za vas. Zamislite sebe u onim najlepšim detinjastim snovima sa puno lebdenja i letenja nad svime što preti da nas obori na zemlju ili tresne o hrid... I onda usledi momenat buđenja baš tren pre nego što sve pređe u noćnu moru. I sad, kakve auditivne efekte biste napravili da imate ritam-mašinu i anđeoski glas? Basheskia & Edward EQ su upravo to uradili umesto vas.
Šajzerbiterlemon – EP
Garažni zvuk nije omanuo ove godine, a pogotovu ne u Beogradu. Prvo izdanje ovih mlađanih ljubitelja i ljubiteljke garažnog rock/noise/punk zvuka. Troje ih je u bendu i postoje od 2014. godine. Pet pesama krase ovaj EP. ’’Čudni ljudi’’ i ’’Na dno’’ se posebno ističu catchy refrenima i, generalno, muzičkim prikazom. Ipak, to ne znači da su ostale manjeg kvaliteta. Vokal je ’’uprljan’’ blagim efektom, a gitara vrišti od garažne boje. Topla preporuka redakcije za sve obožavateljke i obožavatelje distorzije, pevljivih refrena i entuzijazma omladine.
Odličan alternativni bend i njihov još bolji album nabijen je pozitivnim naelektrisanjem koje prožima svaku česticu vašeg tela. Zvuk primamljiv svakome, oplemenjen je lakim gitarskim tonovima, lirskom opuštenošću i dozom melanholije, što ovo izdanje čini savršenim za preslušavanje u momentima kada ne znate kako drugačije da odagnate misli sa lošeg koloseka.
Ono što smo čekali godinama, konačno se desilo krajem februara - milanovačka rokenrol petorka lucidnog imena „Strah od Džeki Čena“ objavila je svoj prvi (istoimeni ili bezimeni?) album za izdavačku kuću „Felix“. Kada godinama slušate i čitate vesti o nekom bendu, ne možete da nemate velika očekivanja pred njihovim zvaničnim izdanjem, ali na veliku sreću publike, ovaj album je uhvatio zvuk benda, kao i nešto od njegovog duha koji možete da osetite na nastupima. Uz poznatu pesmu „Brisel“, koja je izdvojena kao bonus kompozicija, na albumu se našlo još osam pesama koje čine srž ovog benda. Dok ih ne nađete na nekoj živoj svirci, ovo izdanje može da vam pomogne da prevaziđete strahove za budućnost rokenrola.
Ashen Epitaph - The Formed Filth Enigma
Sentski death metal veterani Ashen Epitaph su na sceni gotovo deceniju i po, a iza sebe imaju šest izdanja. The Formed Filth Enigma, poslednje u nizu, je u potpunosti ispunjeno ubitačnom energijom koja prosto diže adrenalin. Prava paklena mašinerija koju krasi odličan balans nove i stare death škole, sa pregršt deonica koje zvuk ne zadržavaju u okvirima žanra.
Nakon skoro 10 godina potpuno dugosvirajuće izdanje jednog od najtalentovanijih autora sa naših prostora. Čak i ljubitelji bržeg, možda tvrđeg zvuka, moraju se složiti da je umetnička vrednost ovog albuma visoka ako uzmemo u obzir današnju produkciju, brzinu života, želju da se do uspeha dođe brzo i lako. Spisak onih koji su učestvovali u stvaranju i snimanju ovog albuma je podugačak i sastoji se od zaista impresivnih imena regionalne scene. Svi oni su ipak uspeli da ovaj dupli album učine homogenim i jedinstvenim. Kao da je u pitanju bilo ujedinjenje oko nekog veoma važnog cilja. Imati ozbiljan album danas kod nas to i jeste.
War Engine – Verdict
Glavni utisak celog albuma je – osećaj za meru. Momci imaju meru kroz kompletan album, kada klize između thrash metala i hardcore-a, Naime, gotovo u svakoj pesmi mogu se čuti i thrash momenti i elementi HC-a. Produkcija je dovoljno ispeglana da album ne zvuči retro, ali je Mika Obrenov (Dreddup) uspeo i da ne odvede bend u “hipsterski” metalcore zvuk. Pevanje je klasično thrash – nabrajajuće, ali daleko od zamarajućeg repovanja. Takođe, smatram da albumi koji imaju ovakvu energiju ne treba da traju dugo, tako da je i trajanje od cirka 28 i po minuta sasvim dovoljno da se ta ista energija ne raspline. Nijedan gitarski solo nije duži od nekoliko sekundi i nije virtuozno odsviran, ali je svaki efikasan i dovoljno upečatljiv, više atmosferičan i u funkciji pesme. To je još jedan dokaz da su momci itekako znali šta hoće dok su snimali “VERDICT“. Da bi dobio najvišu ocenu albumu fali još hit ili dva, ali kao celina, zaista ne zaostaje za, po meni, izvikanijim, novim, evropskim i američkim novim bendovima koji gaje ovakav zvuk.
Nakon "Zaplešimo grešnici", njihov tretman (post-)grunge-a/alt. metala, pomešanog sa stoner rock-om postao je još 'teži', barem po našem mišljenju. Ovo je takođe i jedino naše izdanje koje može dostojno pratiti veoma živu stoner rock scenu na svetskom nivou, nudeći svoju autentičnu viziju apokalipse uživo. "Daleko je Vavilon" je kao celina (muzika/tekstovi) zaista 'kamen zaglavni', da se biblijski izrazimo.
Jegulja - The Darkest Light
Ako želimo da što istinitije opišemo muzički diskurs benda Jegulja, upotrebićemo tri ključne reči: STONER, PROGRESSIVE i JAM. Kažemo, što istinitije, jer termini kao što su: precizno i tačno – u ovom slučaju, prosto, nisu mogući. Kad kažemo stoner – mislimo na ono najDOOMskije što možete da izvučete iz Tool-a. Kad kažemo progressive – mislimo metal, a čujem– BRUTAL (baš onako kako voli da kaže Natan Explosion iz Detklok-a, na vrhuncu oduševljenja). Kad kažemo jam – mislimo na heavy solaže i durske introe koji doprinose pravom spiritualnom klimaksu. A šta tačno mislimo kada kažem The Darkest Light? Mislimo samo na to da isključimo sva veštačka svetla u okolini, kliknemo plej i sve ostalo (pre)pustimo dUHOvima na volju.
Eke Buba – S/T
Novo izdanje zagrebačkih The Reatards-a. Dakle, garažni punk rock/USA 80’s hardcore. Brzo, bučno, prljavo u manje od pet minuta. Bez neke prenapucane produkcije, što je, verujemo, i bila ideja. Pet pesama se nalaze na izdanju od kojih se posebno izdvaja numera ’’Shut Up’’, kojom otvaraju ovaj album/EP, a na vrhu joj se pridružuje još i pesma ’’Toilette’’. Album je objavila izdavačka kuća Doomtown Records iz Zagreba i to na kaseti. Ukoliko se ovaj nivo diskordantnosti harmonije održi na dalje, nema problema za garažu i punk na ovim prostorima.
Crnina, nafta, blato, magla, ledeni vetar, totalno ludilo. Ovaj album je kao lični psihijatar, dopire do onoga što ste mislili da ne postoji. Snimljen bez natezanja, sa prirodnim greškama, zvuči savršeno kada se preslušava glasno u potpunom miru. Sirov i surov zvuk povremeno biva zamagljen udaljenim vokalima, koji dodatno naglašavaju sveprisutno i rastuće beznađe.
Bernays Propaganda – Na to igrišče ne smem
Pravo iz prese izdavačke kuće „Ill in the Head Records“ ovaj album je stigao u avgustu, u najbolje vreme za dobre vožnje po vrelom pločniku grada. Devet pesama na makedonskom, objedinjenih naslovom na slovenačkom i objavljenih za kanadsku izdavačku kuću koja je usmerena na autore sa ex-JU prostora – zar to nije dovoljan razlog da preslušate ovaj album? Iako je sastavljen od mikseva, obrada i prethodno neobjavljenih kompozicija, makedonski sastav „Bernays Propaganda“ ovim albumom vraća pažnju publike na sebe i podseća nas da ni prošle godine nisu sedeli u tišini, već su iz sve snage vikali na albumu „Politika“. Favoriti su pesme „Darvin ne e vo pravo“, „Leb i igri“ i „Zivotinska farma“.
Ponor – Prah i pepeo
Pankerska metalčina. Možda bi to najbolji kratki opis muzike zagrebačkog benda Ponor bio. Međutim, ako bismo krenuli malo dublje naišli bismo na metalizirani mračni hardcore, dok bi se u pojedinim pesmama mogao čuti jasan uticaj d-beat i crust bendova i zvuka. Ovaj album je zapravo njihovo drugo izdanje i na njemu se nalazi osam pesama. Bend čini troje članova i jedna članica i dobro su poznati hrvatskoj i hardcore publici regiona po svom muziciranju u živim i rahmetli bendovima poput Sentence, Senata Fox, La Kurtizana, Amok itd. ’’Prah i pepeo’’ je definitivno jedno od onih izdanja koja su obeležila ovu godinu na prostorima bivše Jugoslavije, posebno kod ljubitelja i ljubiteljki ovakvog zvuka. Ipak, nije samo zvuk ono što ih čini posebnim. Tekstovi, kao bitan element hardcore punk muzike su ovde na visokom nivou. Tiču se uglavnom politike i na jedna direktan i nedvosmislen način kritikuju društvo i protive se državi, seksizmu, militarizmu itd. Od pesama sa albuma posebno se izdvajaju, kako zvukom, tako i lirikom – ’’Naše sestre’’, ’’Strah’’, ’’Naša noć’’ i naslovna ’’Prah i pepeo’’, kojom zatvaraju ovaj album. ’’Na pepelu od kruna i mačeva, zastava i svetaca, stajati ćemo ti i ja’’ – dok se vrti ploča ’’Praha i pepela’’.
Ubitačni „iz neba, pa u rebra“ hardcore – tako se u najkraćim crtama može opisati album ovih furioznih Nikšićana. Energično, silovito i prkosno izdanje koje od samog početka ruši sve pred sobom bez pardona. Polučasovna doza korovštine koja kontrira iskonstruisanoj slici idilične svakodnevice.
Izvanredno izdanje ovog krosover thrash benda koje zadaje domaći zadatak ostalim bendovima u svakom smislu. Duhovito, smisleno, pametno i kompaktno. Idejno možda najzrelije do sada. Čuje se da bend radi i da nisu posustali, da im ne manjka energije i da nisu izgubili entuzijazam. Mada je to danas uvek slučaj kad se baviš underground muzikom, njihovi padovi se ne osećaju. Sve deluje kao da je najbolje na svetu a po meni za to je kriva ta doza humora koja kod njih obitava. Album koji bi svakako trebalo da krasi podijume za igru svih klubova u region koji drže do sebe.
Josip A Lisac – Eventualizam
Sedmi album novosadskog ska-reggae benda JAL (kako sebe više vole da zovu) je zasigurno najbolji u njihovoj karijeri. Sama činjenica da su dogurali do sedmog albuma nam govori da se Vedran Ferizović i ekipa ozbiljno bave ovim poslom i da im on nije tek puki hobi. Na novom materijalu se oseti napredak kako u sviračkom delu, tako još više u aranžerskom delu albuma. Naime, odsustvo klavijatura je učvrstilo zvuk, a nekoliko punokrvnih hitova kao što su „ Kako smo mi – mi“ , „ Generacija“ (jedan od mojih predloga za hit godine“ i „Svako spava svoje“ učvršćuje argument kako urednici radio stanica na našim prostorima jednostavno nemaju ukusa i ne znaju da rade svoj posao.
Kada pomislite da je kantautorstvo 'mrtvo' ili i dalje kaska u istom starom štimungu (što i nije daleko od istine!), naiđe autor (ili ljudi) koji te nateraju na razmišljanje. Nikola (samostalno) i u kombinaciji sa Ivanom ne nudi ništa senzacionalno, ali ono što smo mi čuli je veoma retko i autentično. Divne repetativne melodije, da klasičnim nizijskim bravurama, žičani instrumenti, bez pratnje i bespotrebne šminke, zagolicaće vam osećanja, koja ste možda i zaboravili da imate.
TrendKill – Prigradski hardkor
Makedonski bend TrendKill je nakon personalnih promena izbacio novi EP pod nazivom ’’Prigradski hardkor’’. Sa promenom vokala došlo je i do blage promene muzičkog izraza. Nekadašnji, dominantni thrash metal zvuk zamenio je newschool hardcore/metalcore, sa evidentnim zadahom Nju Jorka. Izdanje otvara antipolicijska numera imena ’’1312 – ta udarna brigada’’. Sledi je socijalno angažovana ’’Ne (dvo) umie’’, dok EP zatvara himna i naslovna numera po kojoj će ovaj sastav zasigurno neko vreme biti prepoznatljiv – ’’Prigradski hardkor’’. Ona je, naravno, i naš adut. Hardcore punk stvar sa sarkastičnim, dugometražnim tekstom zbijenim u tri minuta i petnaest sekundi. Nadamo se novom, u istoj meri dobrom, izdanju u 2018. godini, sa više numera i hitova, pa makar ih samo u teretani slušali.
Stereolimit – Verujem
Jednostavni akordi, jednostavan ritam, jednostavan tekst, a sve tako skladno „upakovano“ u razdrmavajuću zvučnost i primamljivu melodiju koja se danima može pevušiti u sebi kao himna svakodnevici... Rekli biste: sasvim dovoljno za hit. Ali ipak, u andergraundu stvari nisu tako proste. I sav taj pank, kada se ogrne dur-om, i dalje isijava samo melanholijom. Volimo melanholične stvari zato što nas, u svom tom nužnom prihvatanju realnosti podstaknu na ona neka davna, čista, detinjasta nadanja. I, na kraju, šta za vas znači verovati? Da li kada kažete „verujem’’ mislite da je to samo neka, tek tako lepa reč, samo dovoljno pevljiva da postane refren jedne nove pesme?
Against The Odds – Eleventh Hour
Novosadski sastav Against The Odds se ponovo našao na izdanjima koja su po mišljenju naše redakcije obeležila ovu godinu. A kako i ne bi pored takvog kvaliteta. Upravo je on, a ne kvantitet, onaj koji je markirao ovo izdanje. Panonski kvintet nam i ovog puta donosi pet himničnih melodičnih hardcore/punk stvari. Ono što je posebno bitno istaći jeste nivo pismenosti i elokventnosti u njihovim tekstovima koji su napisani i otpevani na engleskom jeziku. U tom smislu se posebno ističe pesma ’’Not My Cross To Bear’’. Muzički, najprijemčivija jeste numera ’’From The Kids’’. Bend raste iz izdanja u izdanje, pa je neupitno hoćemo li slušati još toga dobrog iz njihove kuhinje, a kako su krenuli, nećemo se ni pitati hoće li opet biti deo naših ’’izdanja koja su obeležila godinu’’.
Album koji se čekao. To je to, garažni stil i dalje je prisutan, zvuk je dosta koncizniji nego na prethodnom albumu, a ekipa sve više i više pronalazi sebe i svoj stil, tako da je Antimajka kročila iza zavese izvesnog i poznatog i donela ovim antiljudima jedan vrlo taman album, koji predstavlja svojevrsno ogledalo nas samih u kojem se nerado ogledamo.
Dingospo Dali – Sve dok mislim da je ovo drugi svet
Još jedan album koji smo čekali godinama, a malo je falilo da uđemo i u 2018-tu, a da ne dodirnemo fizičko izdanje debi albuma beogradskog benda „Dingospo Dali“. Zahvaljujući kući „Long Play“, ovo nadrealno dete iz BIGZ-a konačno može da se sluša i sa diska. Na njemu su pesme koje su nas u prethodnim godinama potapale sa velikih i malih bina, pesme koje su se vrtele na radiju i bile pominjane zbog spotova, a sada su konačno sačuvane za večnost, jer izdati album znači i objaviti jednu celovitu ideju i predati je svetu na korišćenje. Ovaj album je primer koliko je teško biti muzička alternativa u Srbiji, ali i uteha da se upornost i trud isplate, ili makar ostaju sačuvani na jednom disku.
Iako je album objavljen krajem decembra 2016., pravu promociju je dobio tek ove godine. Ovaj beogradski bend je pokazao kako bi jedno moderno izdanje u kome se kombinuju melodeath i metalcore trebalo da zvuči. Ako se uporede njihovi demo snimci i ovaj album, nemoguće je ne primetiti koliko je bend napredovao: ideje su u potpunosti evoluirale i sazrele, a svaki takt deluje potpunije.
Omaž niškom i regionalnom kultnom bendu Dobri Isak, gde se nalaze obrade njihovih pesama u stvarno šarenolikom stilu. Od panka do ambijentalne muzike, kako je ko od umetnika doživeo ovaj ne tako lak zadatak. Time je muzika Dobrog Isaka uvrštena u možda desetak bendova bivše Jugoslavvije koji su svojim kratkim postojanjem zaslužili ovakvo izdanje i pomen.
Goblin Zeppelin – Burn the idol
Sama činjenica da bend svira stoner metal / rock obogaćen mnogim drugim uticajima i da dolazi iz Crne Gore su razlozi da obratite pažnju na Goblin Zeppelin. To što sviraju odlično i što imaju odlične pesme, produkciju i aranžmane i što se ne može primetiti da su iz ovih krajeva čak ni po akcentu pevača čiji je engleski odličan su razlozi više da me poslušate i da preslušate Goblin Zeppelin i da kupite CD koji je izašao za „Take It Or Leave It Records“.
Csihas Beno – S/T
Kad je u pitanju powerviolence/hardcore u pitanju, retki su bendovi koji se ističu - biće da je to što je to muzika za vrlo uski krug ljudi (bez ljutnje). Ipak, nismo mogli da zaobiđemo Somborce CSIHÁS BENŐ, koje je pripadnik naše redakcije čuo tokom studija u njihovom rodnom gradu. Bili su sirovi, bučni, i muzički veoma nasilni na sceni. Takav je i njihov istoimeni album, izdat ove godine, koji ima za zadatak da vam ulije energiju za emotivno i fizičko pražnjenje. Valja se ponekad!
Moskau – Violence & Sorrow
Ovaj album odmah, na prvi ton, bolje reći - prvi zvučni udar, pomera granice. Silina koja se obrušava na slušaoca nije rokenrol na kakav ste navikli – par strofa o otuđenosti, samosvesnosti, revoluciji i prometejizmu, poneki „zarazni“ rif, lude instrumentalne vožnje... Ne... Ovo je prava pravcata drama. Comedia dell arte. Elizabetinska tragedija. Mjuzikl. Kabare. Radio drama. Plesna predstava. Dovoljno je samo da slušate i imaćete sve pred sobom: priču, slike, pokrete, facijalne ekspresije, igru svetla i senke, kostime i maske. Dobrodošli u najartističniji cirkus koji ste ikada ukazao pred vašim očima, potpuno realno, iako se dešava samo u vašoj glavi. Zaboravite na ono „prosto i jednostavno al’ efektno“. Pomišljamo, sav taj današnji andergraund u kratkim i brzim potezima gotovo da nas je naterao da zaboravimo kakva sve suluda čuda muzika može.
Bitipatibi – Lešnici divlji 2
San i lepota sna. Tako bi se nekako mogla opisati muzika beogradskog dream pop benda Bitipatibi. Nakon uspešnih prvih, eto nam i ’’Lešnika divljih 2’’. Na albumu se nalazi devet pesama i svaka nosi neku posebnu draž i posebnu dozu autentičnosti zvuka i teksta. Ipak, ako se moraju neke numere izdvojiti, bile bi to: ’’Mali betmeni’’, ’’Lešnici Divlji’’, ’’Pesma Beogradu’’ i ’’Dušo’’. Pored interesantnog muzičkog derivata i tekstualne ekspresije, posebnu značaj celokupnom prikazu daju vokalne linije pevačice i liderke benda Une Gašić. Baš ono sa početka – lepota sna. Još jedna pohvala ide u smeru broja numera na albumu i dužine trajanja. U jeku EP i singl izdanja, drznuti se na ovakav potez je stvarno za pohvalu. Weltschmerz konačno ima lek – Lešnici divlji (2).
Požarevački punkeri su i pored gomile problema i cimanja uspeli da završe i objave drugi album koji se stilski (i donekle tematski) nadovezuje na debi iz 2015. godine, s tim što je itekako osetan napredak kako sa idejne, tako i sa aranžmanske strane. Brzo, poletno i veselo izdanje sa prstohvatom poetske gorčine na koje bi svaki pankkroker koji se kune u The Offspring i Millencolin trebalo da obrati pažnju.
Ekipa sa svojim prvim albumom od samog starta podiže stvari na profesionalan nivo. Osim što je album sam po sebi vrlo kvalitetan sa aspekta alternativne muzike, bend dosta truda ulaže i u vizuelni aspekt, što im je samo dodatni plus. Album je kompleksna fuzija pop muzike, metala i alternative, pa sve do grunge motiva, tako da predstavlja svojevrsnu uniju i presek nekog trenutnog valjanog muzičkog stanja na ovim našim koordinatama.
Seine – Sno Sna
Po mišljenju nekih članova naše redakcije (Andrea Kane) – „Sno Sna“ je najbolji album ove godine. Svakako da možemo da polemišemo o vrednostima ovog izdanja, ali činjenica je da ovaj album ima vrlo čvrstu strukturu, osmišljen koncept i izuzetan dizajn, kao i sjajne prateće spotove, pa se time izdvaja po jasnoj ideji koja je beskompromisno projektovana kroz svaku kompoziciju. Izdanje je šarenoliko, na njemu su i škripa, i zarazni rifovi, i meketanje, i akapela pevanje narodne pesme, i sočne psovke, i pucnji, i pitanja, ali sve je to složeno u deset kompozicija koje se savršeno nadovezuju jedna na drugu, pričajući snoliku priču između košmara i blažene dremke. „Sno Sna“ je nalik na duplo dno podsvesti, jer iz nje dolaze i najveće radosti i strašne dubioze koje proždiru snevače. Ovaj album je i dokaz koliko je značajna uloga „Demofest“ festivala, čiji pobednici već godinama donose originalne ideje i otvaraju nove horizonte na domaćoj muzičkoj sceni, jer „Seine“ je prošlogodišnji pobednik, a deo nagrade podrazumeva podršku pri snimanju albuma. Snovi više nikada neće biti isti.
Multitalentovani Elio Rigonat je na drugom solo albumu otišao nekoliko koraka dalje od melodeath/thrash korena, te je tom zvuku dodao malo avangardnog prog-metala i meloblack-a i pritom ga ispresecao sa sijaset deonica kojima je osnova klasična muzika. Višestrukostruko progresivniji od prethodnika, Egregor II služi kao savršen pokazatelj da metal kao žanr konstantno evoluira, te da je nespoutano eksperimentisanje i mešanje različitih stilova krucijalno za njegovo razvijanje i usavršavanje.
Sklon sam reći da je pank mrtav odavno i da iako postoji gomiletina grupa koja sebe naziva pank bendovima da je to sada samo još jedan podžanr rokenrola koji nema nikakve veze sa buntom protiv mainstream i establišmenta nastao sredimo sedamdesetih u Velikoj Britaniji. Ipak, ponekad pronađem bend koji me razuveri u to, a još kad se to desi u mom rodnom gradu, eto veselja. Da se razumemo, CPR nije „neznamkako“ svirački jak bend, nije ni tekstualno ni aranžerski. Sve je to solidno, ali daleko od vrhunskog muziciranja. Najvažnija osobina ovog benda koji čine tinejdžeri od 17-18 su MUDA i STAV. Taj pank stav – boli me patka za sve je ono što ih izdvaja iz mora samonazivajućih pankera. Ovaj album je izmiksan odlično, snimljen sirovo kao da je gotovo “Live” album. CPR ovde zvuče upravo kao što zvuče i na bini – agresivno, brzo, sirovo, bez kompromisa i “dlake na jeziku”. “Bože Pravde” ovde zvuči upravo onako kako bi i trebalo da se peva u ovom momentu. Ne da bi se skrnavila nacionalna himna – već da bi se skrenula pažnja na licemerje kojim je trenutno obojena. “Zemlja jedna” je inspirisana pričama o SFRJ koje mlađe katkad ostavljaju bez daha ali sigurno im iste te priče vremenom i izađu na nos, ili na usta, što je ovde slučaj. “Devojka sa vinjak očima” – inspirisana stvarnim događajem pokazuje da su stereotipi i dalje prisutni, ali da ih CPR odbacuju gradeći svoj lični pečat. Ni ostalih 9 (od kojih se dve na engleskom) pesama puno ne zaostaju pa mogu samo da vam preporučim ovaj album koji je izašao za “Crime Scene Records”.
Infernali Gloria - Promo
Ne može proći godina bez novog, rasnog black metal projekta. Još ako su to novi ljudi na sceni, tim bolje. Iako ovaj materijal nije izdan još, već služi u promotivne svrhe, očigledno je da inspiracije ne manjka u domenu ekstremnog metala. Naziv benda i materijal (koji se može čuti na YouTube-u) obećavaju, a na nama je da ispratimo priču do kraja, i očekujemo zvanično izdanje.
The Father of Serpents - Age of Damantion
Ova beogradski sekstet se bez problema može nazvati srpskom verzijom Paradise Losta, barem onog sa početka karijere. Iako takva vrsta upoređivanja može i da odmogne, ovde to nikako nije slučaj, pošto bend nudi veoma kvalitetne pesme sa itekako svežim idejama. Age of Damnation je odličan gothic/doom metal album na kome se takođe mogu čuti uticaji bendova My Dying Bride i Saturnus, što samo pojačava sam utisak.
Ime benda izgovara se bez H. I onda šta dobijamo? Ne, nije to što ste mislili. Ali ipak, da, jeste orgazmično. U toj igri reči ovo H znači HIGH. Znači: stalno na vrhuncu. Znači: blaženstvo. Znači: osunčani horizont koji puca pred očima. Znači sve ono što zamišljamo kada kažemo sloboda, letenje, zadovoljstvo, duhovni mir... Znači sve ono o čemu maštamo usamljeni i tužni. There Were Heroes Amongst Us je instrumentalna priča koja nema fabulu. U svakoj fabuli, da bi priča uspela, nešto mora da se otrgne ravnoteži. Ovde imamo upravo suprotno: svi osećaji su savršeno, i čini se – sa lakoćom izbalansirani. Nema napete atmosfere - samo čist vazduh i dobar vetar.
Dogs in Kavala – 3 pesme
Bend od tri reči, sa tri člana i za izdanje od tri pesme. Sveže oformljen sastav iz Beograda, Dogs in Kavala, doneo je svojom pojavom, ali pre svega zvukom, veliku svežinu beogradskoj, a i sceni regiona. Negde na raskršću garaže, psihodelije i surf roka bi se mogao pronaći njihov muzički odraz. Ovo je prvo izdanje benda. Iako ima samo tri pesme, ceo (uslovno rečeno) EP, traje blizu 15 minuta. Za to je najzaslužnija pesma ’’San u snu’’ od sedam minuta. Definitivno prvi, iako zatvara album, adut ovog izdanja. Ni pesma ’’Boje’’, a bogami ni nešto sporija ’’Hvala što postojiš’’ ne zaostaju puno za prvim pikom. Novi, originalni zvuk našeg podneblja i zasluženo mesto na listi za novi, originalni i energični Dogs in Kavala.
Who See – Pamidore
Veselje za sve ljubitelje domaće rep scene i virtuoznog pripovedanja kroz rime. Ovaj album je iščekivan sa nestrpljenjem još od singla „Naselje“, a onda smo svi odlepili na originalnost celokupne akcije, od dizajna naslovnice, do priča iz njihovih pesama. „Who See“ je našao saradnika pod okriljem kuće „Lampshade Media“ i na prvi jul „Pamidore“ je lansiran u etar, pa od tada svaka pesma donosi leto i dobar vajb, potrebno je samo pojačati zvučnike i prepustiti se liričkoj klimi iz Kotora grada. Bend Straight Up iz Petrovca na Mlavi na svom samoimenovanom debiju nudi miks repkora, metala i NU-a. U samom zvuku se mogu čuti ponajviše uticaji Korna i Limp Bizkita, ali i Biohazarda, Slipknota i švedskog benda Headplate. Nenametljivo izdanje, ali veoma kvalitetno, berem što se idejnog, izvedbenog i produkcijskog dela tiče.
![]()
Cheap Moonshine – Cheap Moonshine
Cheap Moonshine su novosadski (opet, ali šta ću kad sam lokal-patriota) psihodelični stoner bend koji su izdali svoj prvenac krajem septembra za najvećeg svetskog izdavača u ovom trenutku (BANDCAMP). Trojica entuzijasta koji sviraju ovako nekomercijalnu muziku sa prosečnim trajanjem pesama od oko 8 minuta i ukupnom dužinom albuma od skoro osamdeset istih tih minuta zaslužuju da se nađu na mojoj listi najboljih izdanja za ovu godinu jer su neverovatno hrabri, istrajni i pre svega kvalitetni. Nećemo se lagati, ne sviraju oni ništa novo. Na kraju krajeva, lista bendova koji su uticali na njihov zvuk je podugačka i sve će vam objasniti : Stoned Jesus, Greenleaf, Electric Wizard, Corrosion of Conformity, Sleep, Egypt, Belzebong, Black Angels, Heavy Lord, Weedeater, Black Pyramid, Clutch, Elder, The Black Sabbath, Kyuss, Orange Goblin, Earthless, and many others...
Smoke Mardeljano – Ja repujem
Novi album Miloša Stojanovića je definitivno nešto što je obeležilo ovu godinu u rep muzici. U moru novih trendova, koji su neupitno potrebni svakoj muzici da bi se razvijala i bila progresivna, Smoke Mardeljano se ipak opredelio da ’’staroj školi’’ vrati stari sjaj. Na albumu se nalazi čak 20 pesama. Malo njih ima tipične refrene u aranžmanu, a dobar deo istih je u skrečevima i semplovima gde se daju prepoznati vokali momaka iz grupe Onyx, zatim Big L-a, Kool G Rap-a itd. Matrice su na tragu njujorških hardcore boop bap himni, a delo su velikog broja bitmejkera. U suštini ceo album obiluje gostima i to širom teritorije bivše Jugoslavije, od onih za kompjuterom i gramofonom, do onih za mikrofonom. Smokeove ’’rstve’’ su tom prilikom lirikom oplemenili Eli Džejn, Prti Bee Gee, Mlata... Iz ovog mora pesama u startu su se istakli singlovi ’’Ja repujem’’, ’’40 lajni’’ i ’’Street Blues’’, koji su doživeli vizuelizaciju i to pre no što je album ugledao svetlost dana. Našoj redakciji su ipak nešto više legle, ništa manjeg kvaliteta, numere ’’Nešto protiv neko’’, ’’Rembrant’’ i ’’Divlje dete’’. Old school može mirno da spava, dok ulicama Voždovca ’’Ja repujem’’ odzvanja.
Dupli album benda „FC Apatride UTD“ je dokaz koliko je istorija krvava, teška, ali i puna primera za divljenje i slučajeva za prezir. Jedan od najangažovanijih sastava sa naših prostora ovim izdanjem, u saradnji sa „Urban Sedated“ izdavačem iz Britanije, preispituju sva naša znanja, počevši još od postanka sveta i Velikog praska, pa sve do krize u Libiji. Bend ne pravi kompromise i jasno nam stavlja do znanja ko su neprijatelji, a ko saborci i heroji, pa u svetu gde su sve istine iskrivljene i prilagođene masovnom konzumiranju, „FC Apatride UTD“ sa ponosnom staje u odbranu vrednosti čovečanstva, protiv kolonizacije i manipulacije medijima. Svaka od dvadeset i jedne pesma sa ovog izdanja je lekcija za sebe i iznenadiće vas svojom snagom. Kamo sreće da su nam u školama ovako predavali istoriju...
The Bloody Earth - Inevitable
Kultni niški bend je konačno, posle čak 21 godine, objavio drugi album. The Bloody Earth nam nude gotovo šezdesetominutnu dozu crnila i potpunog ništavila, protkanog avetinjskom atmosferom kojoj nijedan fan doom metala ne može odoleti. Višegodišnja neaktivnost se (očigledno) odlično odrazila na kreativnost benda, s obzirom da Inevitable krase oštri i spori rifovi, vokali koji kao da dopiru sa samog dna ambisa, zagrobne klavijature i teška ritam sekcija koja je kao čekić koji zakucava eksere u posmrtni sanduk. Album je konceptualno dobar, odsviran iz srca i produciran još bolje pod prstima možda najtalentovanijeg producenta za tvrđi zvuk kod nas, Vladimira Milosavljevića. S obzirom da duže vreme nisu bili koncertno aktivni, dobre recenzije i pozitivni utisci publike će im nadamo se dati vetar u leđa da uživo prenesu ove mračne priče koje pričaju jer ovaj žanr kao i ovaj album dobijaju svoju snagu tek na stejdžu.
Neprijatelj prelazi zeku - S naše strane ulice
Novosadjani su svojim drugim albumom uèvrstili sebe na poziciji jednog od najboljih domaćih pankrokerskih bendova. Kvalitetna i sigurna svirka ukombinovana sa nenametljivim, ali i te kako živopisnim tekstovima je ono što krasi ovo izdanje. Ovakvi bendovi se mogu videti kao neka vrsta hroničara svakodnevice, koji u svojim pesmama na koncizan način prikazuju stanje društva._______
Redakcija Helly Cherry
Tihomir Škara, Desya Lovorov, Nemanja Mitrović, Ana Bjes, Olja Wagner, Antonio Jovanović, Andrea Kane, Zoran Popnovakov, Nenad Popović
