Dingospo Dali "U podzemlju"

May 21, 2018, 6:21 am

≫ Next: “Zapadni svet” je izmislio Čarls Dikens

foto: Jakov Simović

Alternativni Dingospo Dali objavio je spot "U podzemlju", specifičan po tome što je napravljen od snimaka koje su prijatelji benda načinili tokom prošlogodišnjeg letovanja na Adi Bojani.

"Mobilnim telefonima beležili su zanimljive detalje sa letovanja, a prikupljene snimke Uroš Rakonjac i Danica Kovačić smontirali su u spot koji sadrži puno prelepih trenutaka sa jednog nezaboravnog letovanja i možda je ovo jedan od najemotivnijih spotova za članove benda", saopštava Dingospo Dali.

Autori spota su Miljan Djukić, Danica Kovačić. Uroš Rakonjac, Vladimir Radović i Nikola Gogić.

"U podzemlju" je šesti i poslednji spot sa aktuelnog CD-a "Sve dok mislim da je ovo drugi svet" (Long Play 2017), pošto bend uskoro počinje rad na novom albumu, sa kog bi se prvi najavni singl trebao pojaviti na jesen.

↧

“Zapadni svet” je izmislio Čarls Dikens

May 21, 2018, 9:30 am

≫ Next: "5 minuta" za Raskid 13

≪ Previous: Dingospo Dali "U podzemlju"

Zapadni svet (Westworld) je američka televizijska serija kablovske kuće HBO koju su kreirali Džonatan Nolan i Lisa Džoj. Serija je urađena na osnovu istoimenog filmskog klasika iz 1973. godine.

Radnja čitave serije odigrava se u svetu nazvanom Zapadni svet, zabavnom parku napravljenom po ugledu na Divlji zapad koji je naseljen programiranim androidima koji ne mogu da se razlikuju od pravih ljudi. Zapadni svet posećuju bogataši koji su platili ogromnu sumu novca kako bi bili na mestu u kom mogu da rade šta god oni poželeli, bez straha da će ih neko od domaćina ubiti.

Malo je poznato da je slavni engleski pisac Čarls Dikens, još u 19. veku, u jednoj od svojih priča stvorio Zapadni svet. Naime, on je tokom 1837. i 1838. godine objavio seriju kratkih priča u časopisu Bentley’s Miscellany. U jednoj od ovih priča (The Full Report of the First Meeting of the Mudfog Association for the Advancement of Everything) sastaje se grupa naučnika koja raspravlja o raznim idejama. Ovom prilikom izvesni gospodin Čopernos iznosi predlog o izgradnji tematskog parka naseljenog autonomnim mašinama koje izgledaju i ponašaju se kao ljudi. U ovom tematskom parku bogati posetioci bi mogli da se iživljavaju nad automatima i da ih uništavaju bez ikakvih posledica.

Postoji još sličnosti između ova dva tematska parka. Zapadni svet prikazuje malo mesto u doba naseljavanja Divljeg zapada, dok onaj koji je zamislio Čarls Dikens oslikava ruralnu englesku sa putevima, mostovima, selima… Dikensov park naseljavali bi i automati policajaca, kočijaša, starica i drugih tipičnih stanovnika engleskog sela.
Izgleda da je jedina razlika između ova dva parka u njihovoj veličini. Čarls Dikens je zamislio da zauzima površinu od deset kvadratnih milja dok se Zapadni svet prostire na više od pet stotina milja.

Kao da su ljudi oduvek imali ideju da zabavne parkove nasele robotima nad kojima će moći da se iživljavaju.

Izvor: Bookstr / Bookvar

↧

"5 minuta" za Raskid 13

May 21, 2018, 1:09 pm

≫ Next: E-Play – kako zvuči „Sloboda“?

≪ Previous: “Zapadni svet” je izmislio Čarls Dikens

U nedelju 20.5. bend Raskid13 objavio je svoj novi spot za pesmu „5 minuta“. Ovo je prva pesma koju objavljuju nakon promena u postavi kojoj su se priključili Nemanja Popov na gitari i Selena Simić na bubnjevima. Momci ostaju dosledni svojim idejama i konceptima što se i ovog spota tiče, pa tako vidimo šaljive reference i konstantno muško-žensko rivalstvo koje se provlači i u drugim ekranizacijama njihovih pesama.
Kako i sami kažu svrha njihovog benda nije omalovažavanje emocija već promocija sarkazma i optimizma na šaljiv i melodičan način.

↧

E-Play – kako zvuči „Sloboda“?

May 22, 2018, 12:27 pm

≫ Next: Pogledajte "Kontakt" - muzički dokumentarac o novosadskoj andergraund sceni

≪ Previous: "5 minuta" za Raskid 13

Novi album benda „E-Play“ očekivan je sa nestrpljenjem, pogotovo nakon objavljivanja poslednjeg singla i muzičkog videa za pesmu „Šamarčina“, o čemu smo pisali u našoj rubrici „Priče o spotovima“. Prethodno objavljeni singlovi „Srešćemo se neki drugi put“ i „Da budemo samo dobro“ najavili su nešto drugačiji zvuk na albumu, ali i znatan napredak u produkciji i korišćenju potencijala koji pojedinčano imaju članovi benda. „Sloboda“ se pojavila krajem aprila, a sedam pesama sa ovog izdanja, u manje od tridesetak minuta, donose autentičan pogled i doživljaj tema koje su na tekstualnom i muzičkom planu zaokupljale Maju Cvetković, liderku benda. Naslovnica albuma je vrlo upečatljiva i svojim svedenim dizajnom pogađa u suštinu.

„E-play“ i na ovom izdanju postiže ono što obeležava njihovu karijeru od početka, bend nastavlja sa pravljenjem nesumnjivih hitova koji kreativno koriste sve mogućnosti pop elemenata, ali upakovanih u tvrd gruv i čvrste bas linije po kojima su poznati. Tako je i album „Sloboda“ idejno povezan i osmišljen kao jedinstvena priča sa različitim varijacijama u muzičkom izrazu, ali uvek sa zajedničkim problematizovanjem ideje slobode i njenog manifestovanja. Pitanje izbora i odnosa prema društvu, kao i životnim izazovima, variraju se od pesme do pesme, a ta raznolikost se ostvaruje ne samo na tekstualnom planu, već i na muzičkim, pa tako upravo u pesmi „Sloboda“ čujemo prilično arhaičan izraz „šta čaršija priča“, ali provučen kroz efekat koji „elektronizuje“ vokal tako da on zvuči kao glas nekog robota. U ponovljenom slušanju možete da uočite veze među pesmama, postoji linija koja povezuje sve pesme, pa se tako neke od njih približavaju sličnim idejama ili tekstom, kao što je taj upečatljiv izraz „raspadanje“ koji se povezuje sa emotivnim stanjem junakinje u prvoj i drugoj pesmi na albumu.

Za mene su najubedljivije pesme „Šamarčina“, „Uzmi mi sve“ i „Sloboda“, to su upravo one kompozicije koje najbolje koriste razarajući gruv i specifičnost Majinog vokala koji preko muzike ispoljava svoje ideje i šalje različite poruke. „Sloboda“ je u tome još inovativnija jer kombinuje čist vokal Kristine Jovanović sa onim vokalom pod efektom, pa je time refren dobio na upečatljivosti, pogotovo uz onaj rif koji pravi ritmičku promenu u pomalo stonerski gruv. Ne bih se složio sa mišljenjem Majka Stankoviča, objavljenom u recenziji albuma na portalu PRIS, da je „Šamarčina“ najslabija pesma na albumu, jer za mene je ona najbolje iskoristila specifičnosti vokala Maje Cvetković, a tekst pesme se savršeno uklapa sa onim šamarajućem rifom na basu. Ipak, slažem se sa Stankovičevim mišljenjem da je najveći problem ovog albuma Majin vokal, ali bih istakao da taj problem vidim u pesmama gde ona uopšte ne peva, već plasira tekst pesme u vidu pevljive recitacije, kao da čita sa papira, što je prilično neubedljivo i čini pesme slabim.

Kada sagledamo album u celini, nakon nekoliko slušanja pojedine pesme vrlo brzo dosade, dok druge postaju mlake, pa od celog albuma sa 7 pesama, tek tri zvuče kao da imaju mogućnost da ostanu upamćene, dok ostale gube na snazi. Siguran sam da će živo izvođenje ovih stvari doneti drugačiji doživljaj, ali sam album ne ispunjava ona očekivanja koja se nužno postavljaju pred bend koji postoji već 20 godina. Zbog toga se nameće pitanje da li je E-play napredovao samo na formalnom planu, dok je na idejnom, a pogotovo na tekstualnom, ostao na istom nivou ili čak nazadovao u odnosu na prošla izdanja.

Andrea Kane

↧

Pogledajte "Kontakt" - muzički dokumentarac o novosadskoj andergraund sceni

May 22, 2018, 1:15 pm

≫ Next: 3. Somborski internacionalni festival stripa i fantastike

≪ Previous: E-Play – kako zvuči „Sloboda“?

Od danas možete slobodno pogledati muzički dokumentarac "Kontakt" reditelja Mihajla Obrenova, koji govori o alternativnoj i andergraund sceni grada Novog Sada od 1989. do 2017. i o kome smo pisali novembra prošle godine.

"Dugometražni dokumentarni film Mihajla Obrenova 'Kontakt', koji kroz priču o andergraund rok sceni Novog Sada govori o sudbini rokenrola u Srbiji,. U svom vremeplovu, Obrenov prolazi kroz razne faze postojanja ove živopisne i vrlo snažne scene, od 1989. godine do danas. Uz pomoć više od 140 sagovornika, gledalac će se na duhovit i dinamičan način upoznati sa istorijom i geografijom alternativnog muzičkog Novog Sada – njegovim ključnim ličnostima, bendovima, supkulturnim grupama, bivšim i sadašnjim klubovima, radio i TV emisijama, bitnim koncertima, festivalima, fanzinima, ekscesima i maštovitim uradi-sam tehnikama za pravljenje instrumenata koje su primenjivali pankeri usled materijalne oskudice. U pozadini se provlače motivi iz političke, ekonomske i kulturne istorije Srbije s kraja XX i početka XXI veka koji su se neminovno odrazili na rok scenu Novog Sada: krvavi raspad Jugoslavije, sankcije i nestašice, emigriranje rokenrol publike, promena kulturnog identiteta gradova, socijalno raslojavanje, pojava droge na ulicama, bombardovanje, gašenje rokenrolu naklonjenih medija, emisija i klubova, atomizacija i pasivizacija javne sfere, selidba socijalne interakcije na internet, zamiranje uticaja rokenrola." - Jovan Ristić

Rad na ovom projektu trajao je pune 3 godine, a posle godinu dana od premijere filma i njegovog festivalskog života, autor ga je okačio na YouTube-u da ga svi zainteresovani za tematiku mogu pogledati.

↧

3. Somborski internacionalni festival stripa i fantastike

May 23, 2018, 7:32 am

≫ Next: Ensh nas zapljuskuje ,,Talasima"

≪ Previous: Pogledajte "Kontakt" - muzički dokumentarac o novosadskoj andergraund sceni

Šta se dobije kada se na jednom mestu nađu jedan Vekovnik, Somborac koji nije rođen u Somboru (a i ne živi tamo), Muran koji ne pravi predmete od murano stakla, čovek koji piše o vanzemaljskim teorijama zavere, ali i mnoge druge isto toliko interesantne ličnosti? Teško pitanje, zar ne? Međutim, odgovor je poprilično jednostavan – dobija se veoma uspešno realizovan 3. Somborski internacionalni festival stripa i fantastike.

Somborski festival stripa održava se uzastopno tri godine, i ove godine se spojio sa festivalom fantastike i tako prevazišao vlastite okvire. Festival je okupio sve ljubitelje stripa i fantastike bukvalno od 7 do 77 godina i omogućio im da se međusobno druže, da malo bolje upoznaju svoje idole (scenariste stripova, crtače, ...), da prošire vlastite vidike, ali i da nešto kupe na sajmu. U tri dana, koliko je festival trajao (18-20. maj), bilo je različitih aktivnosti za sve uzraste: predstavljanje autora, upoznavanje sa igrom Magic: The Gathering, škola stripa, izložba radova, različite tribine, pa čak i mali skromni kosplej. Ali, krenimo redom...

Festival je otvoren u petak, 18. maja, predstavljanjem strip autora Geze Šeteta iz Tavankuta. Ovaj skromni strip autor sebe ne vidi kao profesionalca u svetu stripa, već kao početnika, iako iza sebe ima dva poprilično impozantna dela – strip albume o Isusu i Jovu. Geza se priseća dva bitna momenta koja su ga usmerila ka stripu: prvi – kada je kao dete počeo da crta traktore na selu, i drugi - kada mu je majka kupila „Kekec“ preko kojeg se upoznao sa stripovima poput Princa Valijanta. To je potaknulo njegovu ljubav prema devetoj umetnosti, i on počinje marljivo da precrtava crteže, i tako vežba i svoje oko i svoju ruku. Mnogo godina kasnije, nakon što se zasitio količinom nasilja u stripovima, Geza pronalazi inspiraciju u Bibliji, i iz nje dobija nadahnuće za svoja dva već pomenuta strip albuma. Uz posao i porodicu, on uspeva da se bavi svojom ljubavlju – stripom. Geza kaže kako je često doživljavao razočarenja vezana za svoje bavljenje stripom – dešavalo se da nije bio plaćen za ono što je nacrtao ili da nije našao izdavača za ono što je nacrtao, ali da ne može da pobegne od stripa. Ljubav prema crtanju i prema stripu je deo njega od koga ne može, niti želi da pobegne. Posetioci festivala su imali priliku da pogledaju mnoge Gezine radove i da utvrde kako pravo nadahnuće i ljubav prema stripu stvaraju neverovatna dela.

foto: Klub ljubitelja stripova Sombor

Subota (19. maj) je bila kruna ovog trodnevnog festivala. Osim sajma stripa i fantastike na kome su svoje štandove (između ostalih) imali Darkwood, Veseli četvrtak, Forma B, Komiko, System comics, Solaris i Portalibris, na kojima su mogli da potroše mnogo para na stripove i knjige po veoma povoljnim cenama, posetioci su mogli da upoznaju neke od gostiju koji su bili veoma raspoloženi za druženje i priču, ali i da od njih dobiju crteže. U popodnevnim časovima je u maloj galeriji kulturnog centra „Laza Kostić“ otvorena izložba „10 godina Vekovnika“ gde su posetioci mogli da vide kako je ovaj odličan strip serijal počeo i kako se razvijao kroz godine. U kasnim popodnevnim satima započeo je niz veoma interesantnih predstavljanja autora i različitih tribina vezanih za strip. Mileta Poštić je predstavio svoju veoma kreativnu knjigu „111 recepata za ekstremno srećan život“ koja je objavljena na engleskom jeziku pod okriljem izdavačke kuće Komiko. Mikrofon je, zatim, preuzeo Marko Stojanović idejni tvorac i scenarista „Vekovnika“.

Ove godine se obeležava deset godina od izdavanja prvog dela strip serijala „Vekovnici“, tako da je Marko Stojanović proveo posetioce kroz sam proces nastajanja ideje i njenog razvitka u nešto što je postalo skoro pa brend na srpskoj strip sceni. Marko, inače po profesiji profesor engleskog jezika, je odlučio da napravi nešto što bi on voleo da čita, ali da se to oslanja na lokalnu baštinu. Inspiraciju je našao u svom imenjaku, Marku Kraljeviću, i njega je smestio u niz neverovatnih avantura, praveći od njega prototip Balkanca koji postaje prepoznatljiv i interesantan i u okolnim zemljama. On je oko sebe okupio niz izuzetnih crtača i napravio serijal koji će svojim crtežima i pričom iz nastavka u nastavak uvek ostajati svež i interesantan publici. Naravno, put „Vekovnika“ nije lak put. Stojanović priča kako je strip nastao iz ljubavi onih koji su ga radili, i da su svi oni (on kao scenarista i crtači) sve radili pro bono jer su u ovom stripu prepoznali potencijal i želju da ovu priču podele sa publikom. Iako nema neke veće finansijske dobiti od ovog projekta, Stojanović napominje kako je kasno za povratak – tj. da apsolutno nema smisla odustajati od svega ovoga. On kaže: „Ako stojiš u redu da platiš struju petnaest minuta i onda odustaneš i odeš – zašto si čekao tih petnaest minuta? Ostani u redu i sačekaj. Kad-tad ćeš obaviti ono za šta si došao.“ Dakle, poruka Stojanovića je da ne postoje instant rešenja, ali da se ne može i ne sme odustajati od onoga što se započne. Osim „Vekovnika“ i serijala „Besmrtni“ (koji je nastao kao spin-of), Stojanović će raditi na stripovima koji se tiču prošlosti naše zemlje u Prvom svetskom ratu. Autoru inspiracije ne manjka, i on je uporan i vredan. Nadamo se da će neka od većih izdavačkih kuća prepoznati ovaj njegov potencijal.

Nakon Marka Stojanovića posetioci su se upoznali sa crtačem koji je sarađivao na izradi „Vekovnika“ – Sabahudinom Muranovićem „Muranom“ koji je poznat po svojim karikaturama koje je radio za novine „Danas“. Za Murana bi se moglo reći da je multimedijalan zato što se bavi vajanjem, pozorištem i stripom. On, naravno, naglašava da je strip medij koji on najviše voli. Njegovi crteži su odraz trenutnog stanja u društvu i oni su poput svedoka vremena - to su crteži realizma. Njegovi radovi odišu ironijom i satirom, i nije čudo što je baš Muran dobio nagradu za satiričan strip. Njegova izuzetno uspešna saradnja sa novinama „Danas“ u vidu karikatura koje je radio za njih, doprinela je tome da izdavačka kuća „Forma B“ objavi najbolje od njegovih radova u knjizi „Juče danas sutra“. Muran kaže za sebe kako svakog trenutka nešto radi i da uvek razmišlja kao crtač. Trenutno radi na stripu „Hajduk“.

Nakon Murana, publici se predstavio Vladimir Topolovački, beogradski kolekcionar stripova, koji je prikazao svoj rad na prikupljanju informacija o strip albumima objavljenim na tlu bivše Jugoslavije. Posetioci su imali prilike da vide četiri toma njegovog „Beskonačnog itinerera kroz svet stripova“.

Drugi dan somborskog festivala je završen tribinom „Savremeni trenutak u domaćem stripu“ na kome su učestvovali Branislav Bane Kerac, Marko Somborac, Marko Stojanović i Sabahudin Muranović Muran. Sa gostima je razgovarao Danilo Bogdanović, organizator festivala. Marko Stojanović je stanje u kome se nalazi savremeni domaći strip ocenio kao paradoksalno jer autori često ne budu plaćeni za svoj posao, a sa druge strane niču izdavačke kuće koje objavljuju sve više izdanja koja se nekada ne mogu ispratiti. On ističe kako ima sve više onih koji se bave stripom, nego što je to vidljivo na našem tržištu, i da je dobro što postoje festivali stripa kako bi se na njima prezentovali i sami autori i njihova dela. Muran se nadovezao na Stojanovića i primetio kako nije samo strip scena u teškoj situaciji, već i cela kulturna scena (ne samo u Srbiji već i šire), i kako je situacija nikad gora. Međutim, Muran primećuje kako se u ovako teškoj situaciji može pronaći sve više potencijala među onima koji se već bave ili žele da se bave stripom. Ima sve više akademski obrazovanih ljudi koji su zainteresovani za strip, jer strip je nešto što zahteva kompletno angažovanje čoveka i zahteva izvesno (pred)znanje.

Marko Somborac je primetio kako nisu svi žanrovi u istoj poziciji. On radi političke karikature, koje su odraz stvarnosti i samim tim postoji veliko interesovanje za takve i slične crteže. Što se ostalih žanrova tiče, situacija nije najpovoljnija, i Somborac naglašava kako je sve više talentovanih strip crtača i scenarista koji odlaze u inostranstvo gde njihov kreativni potencijal biva prepoznat i iskorišten.

Bane Kerac se nadovezao na svoje prethodnike i rekao kako je strip veoma snažan medij, i da je on preživeo sve – i TV i blokbastere i nove tehnološke inovacije. Situacija nije najsrećnija, ali klasičan strip još uvek pronalazi snagu da se održi na nogama. Ima puno autora i puno izdavača, ali trenutno je slab treći faktor – a to su publika i tiraži. Deluje kako je jedna generacija čitalaca stripova potpuno izgubljena i dok se ne oforme nove potrebno je neko vreme, a sa druge strane mali tiraži dodatno onemogućavaju širenje kruga obožavalaca stripa. Kerac naglašava da je domaći strip kvalitetan i da su teme dobre i da autori mogu da pariraju svetskim trendovima. Danilo Bogdanović, organizator festivala, se nadovezao i rekao kako treba raditi na stvaranju novih generacija čitalaca stripova. On obilazi osnovne škole u Somboru i okolini i pokušava da deci približi strip. Primećuje kako ima zainteresovanih i kako zasigurno ima nade da će se nove generacije ljubitelja stripa formirati.

Gosti tribine su zatim diskutovali o stavu države prema stripu, i primetili su da su retki slučajevi da bilo šta vezano za strip prođe na konkursima na kojima se dobijaju novčana sredstva. Naravno, ni konkursi ni država nisu ključni u obnovi stripa. Stanislava Matanović iz Veselog četvrtka je primetila kako su ovakvi festivali odlična stvar za promociju i kako možda na taj način država obrati pažnju na ovu ne tako malu domaću strip zajednicu i da joj mogućnost za punopravno učešće na konkursima. Ono što je bitno jeste da ne treba posustajati – dok ima volje i želje, biće i načina da se i domaći strip održi i procveta.

Kao nekakav zaključak tribine bi se moglo izvući kako domaći strip leži na plećima entuzijasta i zaljubljenika koji zajedničkim snagama pokušavaju da održe i promovišu domaću strip industriju. Koraci kojima oni idu su često sitni, ali dok je publike koja verno prati njihov rad i određenih izdavačkih kuća koji ih prepoznaju i promovišu, domaći strip će opstati. Bitno je samo ne posustajati, jer na kraju krajeva, strip je deo kulturnog miljea ali i kulturnog nasleđa.

foto: Klub ljubitelja stripova Sombor

Poslednji dan festivala (20. maj) je prošao opušteno u druženju i razgovoru. Posetioci su i u nedelju mogli da kupe nešto na sajmu, da posmatraju turnir (ili da učestvuju u njemu) „MTG Standard Showdown Dominaria“, a gosti festivala su ponovo bili na raspolaganju za razgovor i crteže. Toga dana su i dva autora fantastične književnosti došla u Sombor, da promovišu svoja dela. Boris Mišić je pre nekoliko meseci održao promociju svog dela „Vila šatorica“ ovde, ali su očigledno Sombor i Somborci ostavili veoma dobar utisak na njega, pa je odlučio da prihvati poziv organizatora da dođe i bude deo ovog festivala. Još jedan mladi pisac fantastične književnosti se vratio na somborski festival. Ivan Branković, autor dva SF romana – „Prometejev dnevnik“ i „Projekat Herkules“ kroz koji se provlače vanzemaljske teorije zavere je u neformalnom razgovoru sa posetiocima otkrio kako vredno radi na poslednjem nastavku ove trilogije. Branković radi i na pisanju scenarija za igrice pa je govorio malo i o načinu na koji on pristupa ovim kreativnim procesima. Ova mlada nada srpske fantastike je puna ideja, tako da jedva čekamo susret sa poslednjim delom njegove trilogije.

U Somboru su ova tri dana boravili izuzetno kreativni ljudi koji su bili više nego spremi da podele svoje iskustvo, daju savete,... U izuzetno prijatnoj atmosferi obnovila su se stara prijateljstva i sklopila mnoga nova. Na veoma posećenoj tribini postavljena su mnoga važna pitanja vezana za budućnost domaćeg stripa, i može se reći da je neki opšti zaključak da su autori najbitnija karika u celom procesu. Dok je njihovog entuzijazma, ljubavi i volje da svoje ideje podele sa publikom, srpski strip (a isto tako i domaća fantastična književnost) neće posustati. Postoje teški momenti, ali je bitno da se ne odustaje. Nadamo se da su gosti festivala motivisani posetiocima koji su bili veoma zainteresovani za njihov rad i da će puni entuzijazma i dobrih vibracija, kojima je odisao celokupan festival, nastaviti vredno da rade na svojim delima. Čini se kako festivali poput ovog i ljudi koji se na njima okupljaju poručuju kako i pored svog šunda i smeća kojima smo svakodnevno izloženi ipak ima nade i za nas kao naciju i za kulturu na ovim prostorima.

Vidimo se sledeće godine, na četvrtom somborskom festivalu stripa i fantastike!

Kristijan Vekonj

↧

Ensh nas zapljuskuje ,,Talasima"

May 23, 2018, 12:50 pm

≫ Next: Amorphis - Queen Of Time

≪ Previous: 3. Somborski internacionalni festival stripa i fantastike

ENSH NAS ZAPLJUSKUJE ,,TALASIMA", PRIPREMA KONCERT U ,,SPRAT" BARU 31. MAJA i oživljava mixtape stvaralaštvo

ENSH tek ponekad iz Kanade dođe u Srbiju, ali budući da ga muzika savremenih pop/rock/indie stvaralaca sa naših prostora najviše inspiriše, svaki njegov dolozak biva plodonosan!

Spotom za zaraznu pesmu ,,Talasi" Ensh najavljuje mixtape koji će uskoro objaviti.
,,TALASI su prvi singl sa mixtape albuma koji sam nazvao ,,Okvir", a koji će biti moj omaž ovdašnjoj sceni, ljudima koje obožavam i Beogradu koji poznajem", iskren je Milenko Vujošević, poznatiji kao Ensh.

U prvom singlu, pesmi ,,Talasi", osim semplovima "Teenage Witch” John-a Maus-a, Ensh je bio inspirisan bendom Dogs in Kavala i njihovom pesmom ,,Hvala ti što postojiš", čije je semplove takođe koristio.
,,Grupom Dogs in Kavala oduševio sam se na prvo slušanje! Svidelo mi se to što je svirka toliko jednostavna i svedena, a opet apsolutno upečatljiva i nezaboravna. Kada sam krenuo da radim mixtape, znao sam da moram nekako da iskoristim baš tu pesmu", objašnjava Ensh.

I Dogs in Kavala su se oduševili činjenicom da su inspirisali Ensha i njegove ,,Talase":
,,Pesma je odlična i velika je radost da nekoga inspiriše muzika koju skladamo, a još veća kada se pod njenim uticajem stvori nešto novo kao što je to uradio Ensh!"

Spot za pesmu je jednostavan. Sveden. Low-fi estetika je u službi muzike, koja dolazi u prvi plan.
,,Spot je sasvim slučajno nastao tako što smo brat Aleksandar Vujošević i ja gledali neke stare snimke od pre 15-tak godina, kad smo bili klinci. Rešili smo da ih iskoristimo, jer su se savršeno uklapali u estitku muzike", dodaje Ensh.

ENSH će 31. maja sa početkom u 21h nastupiti u ,,SPRAT" baru u Cetinjskoj 15, gde će predstaviti uživo kompletan mixtape. Njegovi gosti biće Vin Triste, a uz ulaznicu, koja će se naplaćivati simboličnih 300 dinara, Ensh će svim posetiocima ,,Sprat" bara pokloniti svoj novi CD ,,Okvir".

↧

Amorphis - Queen Of Time

May 24, 2018, 10:41 am

≫ Next: Priče o spotovima (47): Св. Псета – Живот

≪ Previous: Ensh nas zapljuskuje ,,Talasima"

Amorphis je ogroman bend. Ne baš toliko da bi postao deo opšte kulture. Mada, na dobrom je putu. Zaista, posle trinaest dugosvirajućih albuma od kojih nijedan nije bio loš, zaslužio je da i oni što ne slušaju ovu vrstu muzike čuju za njega. Na kraju krajeva, ako i nisu sada će sigurno, jer je „Queen Of Time“ album za mnogo širi auditorijum od recimo onih iz sredine devedesetih ili prve decenije novog milenijuma. Utisak je da je svaki novi Amorphis album bliži „mainstreamu“ od prethodnog, ali je to toliko vešto urađeno da se ni ne oseti na prvi pogled (ili slušanje). Čini mi se da finska ekipa vrlo postepeno „kuva žabu“ i ne dolazi u rizik da se optuži za „prodaju“. Meni to ne predstavlja ama baš nikakav problem, naprotiv.

Prvi singl „Bee“ je najavio kakav će ovo album biti i ta poletnost, skoro bih rekao – razdraganost se oseća u svih sat vremena (ili sedamdeset minuta ako imate limitirano izdanje kao ja). Drugi singl (spot) „Amongst Stars“ je ponovo „sigurica“ jer u njemu gostuje Anneke koja će doneti nekoliko stotina hiljada pregleda više na YouTube kanalu. Možda je novina (mada su to radili i ranije) ubacivanje folk elemenata koji se najpre mogu čuti u dosta dobrim „Golden Elk“ ili „Message In The Amber“. I ostatak albuma je na zavidnom nivou. Pažlivim „seciranjem“ pronaći ćemo more različitih uticaja, od doom rifova do progresivnih harmonija, preplitanje čistih i grubih vokala, sola na klavijaturama, zvuka gajdi...

Highlight albuma je po meni, vrlo rano, već na trećoj pesmi. Naime, najjači utisak na mene je, za sada, ostavila atmosferična „Daughter Of Hate“ sa naracijom na finskom i divnim solom na saksofonu.

Šta reći, Amorphis su i ovim albumom dokazali gde im je mesto. Visoko, visoko, gore na vrhu...

Zoran Popnovakov

↧

Priče o spotovima (47): Св. Псета – Живот

May 25, 2018, 9:30 am

≫ Next: Death Grips: Korak bliže novom albumu

≪ Previous: Amorphis - Queen Of Time

Neke pesme asociraju na određene filmove ili se kadrovi iz pojedinačnih filmskih ostvarenja savršeno uklapaju uz muziku, pa tako nastaju spotovi o kojima nismo imali potrebe da pričamo do sada, ali onda se pojavio muzički video za pesmu „Život“, beogradskog benda „Sv. Pseta“, i u tih 50 i nešto sekundi smo našli savršen primer za ovu priču.

Pesma traje 54 sekunde, što je za 10 sekundi kraće nego što je to na njihovom albumu „Koliko samo tajni“, ali to je sasvim dovoljno vremena da se prenese esencija ovog benda. U manje od minut Sveta Pseta pokazuju koliko su besni i razuzdani, sviraju kao da nikada ništa nije postojalo pre njih, a nakon što čujete te pesme, više nije problem ni ako nestane sva buduća muzika. Pesma „Život“ je nelagodna i pomalo kakofonična vožnja koja prekratko traje da biste shvatili da je kraj već došao i već kao takva bi dovoljno govorila čak i da nema spota.

Za muzički video je iskorišćen deo iz filma „Misterije organizma“ Dušana Makavejeva, kontraverznog i šokantnog filma koji je bio zabranjen pre prvog prikazivanja, da bi tek 1986. godine, 15 godina nakon nastanka, bio prikazan po prvi put. Video je srastao sa muzikom zahvaljujući montaži Aleksandra Obučine i time je pesma „Život“ dobila savršenu vizuelnu ilustraciju koja prati muzičku dinamiku toliko uverljivo da se čini da je snimak namenski napravljen za ovu pemsu.

U krupnom kadru vidimo uniformisanog vojnika koji laganim pokretom ruke mazi rukohvat puške, ponavljajući taj pokret takvim tempom da to sve više liči na masturbaciju. Pokret ruke prati i pomeranje čitavog tela, kao da korača u mestu. Kako se pesma ubrzava, tako i njegov ručni rad postaje sve brži, a izraz lica mu odaje ogromnu sreću i oduševljenje. Negde na polovini spota krupan kadar njegovih velikih zuba u senci šlema izvrće tu sliku u nekakav demonski kez. Muzika postaje sve više uvrnuta, gruv sve zapetljaniji, a vojnik dostiže svoju ekstazu u maženju puške i kao da doživljava vrhunac nakon kojeg pobedonosno podiže oružije iznad glave. Spot se prekida i pre nego što shvatite šta se desilo.

Ovo je kolažno delo, sastavljeno od inserta iz filma i već postojeće muzičke numere naslovljene sa „Život“. Nakon što su se ova dva elementa spojila u jedan, nastalo je zasebno delo koje prikazuje život kao kratko i manito izdrkavanje, nešto jako uzbudljivo i opasno, ali vrlo primamljivo, iako na trenutke groteskno. U manje od minut, promišljenom montažom i lucidnim kolažiranjem, ostvarena je vizuelna metafora koja se podsmeva životu i svima koji ga uzimaju preozbiljno. Na ovaj način bend „Sv. Pseta“ je dobio unikatno delo, „Život“ više nije ista pesma, a film „Misterije organizma“ živi i dalje u svom novom obliku.

Ovakvi spotovi su nalik na ono što se označava kao „fan video“, nešto nalik na kućni snimak koji prati muziku, ali ukoliko je taj spoj dobro osmišljen poput ovog, moguće je da će se roditi muzički video koji postaje zasebno i celovito vizuelno delo koje govori istovremeno i jezikom filma i muzikom.

Pročitajte i prethodne tekstove našeg serijala "Priče o spotovima".

Andrea Kane

↧

Death Grips: Korak bliže novom albumu

May 25, 2018, 9:31 am

≫ Next: Ninđa u dućanu

≪ Previous: Priče o spotovima (47): Св. Псета – Живот

Eksplozivan eksperimentalni noise hip hop trio iz Sacramenta fanovima poslednjih meseci predstavlja tek poneki detalj svog novog studijskog izdanja.

Poznato je tek da album “Year of the Snitch” donosi saradnju s Justinom Chancellorom, basistom grupe Tool i rediteljem Andrewom Adamsonom, no datum njegove objave još nije poznat. Poznavajući ovu trojku, lansiraće ga kad ga najmanje očekujemo.

Album je najavljen prvim singlom “Streaky“, nakon kojeg je uslijedio “Black Paint“, a ovih dana je predstavljen i treći singl “Flies” popraćen videom od kojeg boli glava. Doslovno.

↧

Ninđa u dućanu

May 26, 2018, 9:00 am

≫ Next: "Batman Beyond" obeležava 75 godina od pojave Betmena

≪ Previous: Death Grips: Korak bliže novom albumu

Pročitajte i ostale stripove iz serijala Ninđa.

↧

"Batman Beyond" obeležava 75 godina od pojave Betmena

May 26, 2018, 9:30 am

≫ Next: SUBVERZIJA PRINCIPA KRATKOG PAMĆENJA

≪ Previous: Ninđa u dućanu

Kako bi obilježili 75 godina od pojave Batmana (2014), DC Entertainment osmislio je jednogodišnju, vrlo šaroliku kampanju dostojnu Viteza tame. Između ostalog, naručili su kratki film od Darwyna Cookea koji je premjerno prikazan na WonderConu u Anaheimu.

Film je radnjom smješten u Batman Beyond serijal u kojem je u Gothamu budućnosti Batman klinac imenom Terry McGinnis, a mentor mu je ostarjeli (ali i dalje vrlo sposoban) Bruce Wayne. U kratkom, ali simpatičnom uratku, natrpanom skrivenim porukama, Batman će naletjeti na iznimnog protivnika – sebe samog…

(Inverzija)

↧

SUBVERZIJA PRINCIPA KRATKOG PAMĆENJA

May 23, 2018, 8:47 am

≫ Next: Emphasis: Naša muzika zahteva i malo truda da bi se u potpunosti shvatila

≪ Previous: "Batman Beyond" obeležava 75 godina od pojave Betmena

Prikaz knjige „Žulj na žulj“ Milana R. Simića; izdavač: „Društvo 'Trag'“, Velika Plana 2017.

Milan R. Simić (1959), pripovedač, romansijer, književni kritičar i urednik književnog časopisa „Trag“, najagilniji je i u javnosti najprisutniji kao aforističar. Bavljenje aforizmom kao izuzetnom formom, koja jednovremeno traži (i podrazumeva) aktuelnost i vanvremenost, mudrost i ludizam, cinizam i nežnost, spartansku disciplinu i razigranost, težak je (rudarski?) posao koji zahteva stalnu, visoku koncentraciju i osetljivost za makro i mikro društvena dešavanja. A toga - dešavanja - na ovdašnjim prostorima u proteklim decenijama svakako nije manjkalo. Stoga se i „produkcija i proizvodnja“ aforizama uvećala a oni bili (i jesu) široko popularni kao glas zdravog (ali retkog) razuma, (prirodnog) naslaganja i subverzije (jednoumlja). Ipak, ne sme se smetnuti s uma da je i u socijalističkim (svakako mirnijim, sigurnijim i bogatijim) vremenima bilo vrsnih aforističara čija su dela opstala do danas (D. Radović, Vl. Bulatović VIB); burna vremena, dakle, sama po sebi nisu ni temelj ni garancija dobrih aforizama. No, aforizme je, od 1990-tih naovamo, ispisivao veliki broj autora terapeutski dajući oduška sopstvenoj i socijalnoj frustraciji. U nekom budućem vremenu istorija raspada Jugoslavije i njenih naslednica sve do savremene Srbije mogla bi se istraživati i kroz analizu aforizama stvaranih u tim/ovim „smutnim vremenima“. Naravno, mnogo materijala biće (i već danas je) nečitljivo bez poznavanja dnevnog konteksta ali je to, ipak, svojevrsno neminovno tekuće, „kratkotrajno pamćenje“ društva/države. Ono (aforizama) što prođe rešeto vremena svakako će sadržati misli koje otkrivaju zajedniče tačke u sveopštem razvoju zajednice. Simić je nesporno svestan ovih zakonitosti i varljivosti „igranja na prvu loptu“ dnevne aktuelnosti - iako je dobar deo aforizama u ovoj knjizi objavljivan u nedeljnom izdanju novosadskog lista „Dnevnik“ - pa svoje intelektualne oštice i bodlje ne troši na puke političke trivijalije čime, u startu, bira primireniji ton i uzdržanost a što nikako ne znači da su njegovi aforizmi manje vrcavi i provokativni.

Uprkos tematskoj šarolikosti koja odgovara izazovima različitih segmenata društvenog života, znatiželjni čitalac, kako stranice knjige odmiču, prepoznaje, sa gorkim osmehom na licu, neke od Simićevih stalnih tema kojima se neminovno iznova i iznova vraća, promišljajući ih, kao krucijalne, iz različitih uglova. Takva je tema demokratije, „na sva usta“ i „na velika zvona“ propagirane i slavljene (mada ćemo, piše Simić, na kraju demokratskog procesa demokratiji videti leđa) čiji domašaji u realnosti, dakle na izborima, nisu baš tako izuzetni jer kad narod izabere pogrešene „jedva čeka sledeće izbore da ponovo izabere pogrešne!“. A između izbora stanje je redovno: narod se revnosno prisluškuje, održavaju se demonstracije na koje vlast reaguje silom, proces rehabilitovanja prošlosti se zahuktao i više se ne zna ko je pobedio ni u skorijim ni u ranijim ratovima (a ni status Turaka nije najjasniji), mada, istini za volju, jedna je tačka nesporna a njen usklik glasi „Evo sekire, kamo ga Kum?“. Novija (nam) istorija još nije falsifikovana jer - nije bilo vremana a opšti je problem „tek što savladamo jednu verziju naše istorije, lojalni istoričari ispišu drugu verziju.“ Istovremeno, narodne kuhinje rade punom parom a na tržištu rada su „sve nestranačka ličnost do nestranačke ličnosti!“ Problema sem u zdravstvu ima (čak) i sa izmišljenim neprijateljom koji pruža otpor i odbija da sarađuje. Čini se da najbolje rade kontejneri (možda zahvaljući i tome što je vlast rešila da ih ne prazni redovno). „Iskušenja“ kontejnera su velika pa otac moli sina da se ne okreće dok mu prilazi a je otkrivena i potencijalno opasna pojava: „Intelektualci su se osilili. Počeli su da prilaze kontejnerima.“

Svakome se, posle ovih zapažanja, nameće pitanje: kako i kuda dalje? Simić ima jedan odgovor u dve varijacije: „- Recite mi, gde je put u srećnu budućnost? - Morate nazad pa okolo!“ odnosno „Ugasili su nam svetlo na kraju tunela. Moramo nazad, pa okolo!“. A šta činiti do tada, kako se ponašati prema svemu što okružuje slabašnu, poniženu i uvređenu jedinku. Odgovor je individualan, svako ga donosi za sebe, u krajnjem suočenju sa sobom i sopstvenim nadama i očekivanjima. Aforizmi su tu da (hrabro) skrenu pažnju, da razgrnu svakodnevne omame i opsene i prikažu pravo lice stvari i moguće ishode današnjih događanja. Simić ni po pitanju uticaja aforističara nema iluzija jer „Aforističar je pisac iz senke“ dok „Cenzor je urednik iz senke“ (mada, istini za volju „Optimiste ne cenzurišemo“!)

Rečju, Simićev „Žulj na žulj“ valja čitati i iščitavati da bi se otkrile i utvrdile neke naše istine i zablude s kojima nam je svakako teško ali bez kojih, voleli to ili ne, mi nismo - mi.

ILIJA BAKIĆ

↧

Emphasis: Naša muzika zahteva i malo truda da bi se u potpunosti shvatila

May 23, 2018, 2:24 pm

≫ Next: Hladno Pivo obeležili 30 godina na sceni velikim koncertom u Beogradu

≪ Previous: SUBVERZIJA PRINCIPA KRATKOG PAMĆENJA

Emphasis je progresiv metal bend iz Estonije osnovan 2010. od strane basistkinje Katya-e Gritskova-e i gitariste Pavel-a Korotaev-a. Pored njih bend danas čine: Anna Ganina na vokalima, Maxim Spiridonov za gitarom, Stas Lint na bubnjevima i Vsevolod Tselepis na klavijaturama.
Sebe doživaljvaju ne samo kao porodicu već i kao organizaciju u kojoj svako ima svoja zaduženja. Do sada su objavili jedan EP, album 2015., a ovoga marta konceptualni album "Soul Transfer" koji je i bio povod za naš razgovor. Pored toga, ne sećamo se da smo do sada imali prilike da ugostimo jedan estonski bend. Baltičke zemlje su nam generalno nepoznanica pa smo iskoristili priliku da malo bolje upoznamo i njihovu zemlju, život u njoj ali i regionalnu scenu. Sa nama su Katya, Pavel, Anna i Maxim pa,... krenimo...

Čini mi se da ste prvi estonski bend koji smo imali prilike da ugostimo na našim stranicama. Pa bih zato započeo ovaj razgovor sa pitanjima o vašoj zemlji jer nam je ona prilična nepoznanica. A i to bi nam pomoglo da shvatimo u kakvom ste okruženju rasli, i živite, radite i stvarate. Dakle, kako je živeti u Estoniji?

Katya Gritskova (bas): U suštini, kao i svuda :) Ovde smo rođeni i odrasli pa nam je prijatno. Zemlja je mala ušuškana sa puno lepih pejzaža, prelepom prirodom i nepredvidivim vremenom. Često se šalimo da leto kod nas traje samo tri dana, pa i ta tri dana moramo da radimo. Nemamo velike gradove i gužve, zato je život ovde prijatan i lagan. Zemlja nema puno stanovnika, maltene se svi znamo pa je malo teže sačuvati privatnost. Gradovi takođe nisu udaljeni pa ste svuda gde treba za 1 do 3 sata. Estonija je takođe kul kao turistička destinacija. Pomoću trajekta, buseva i aviona lako je obići i istražiti ceo region. Posetite Estoniju, zemlja će vas pozitivno iznenaditi, obećavam vam! :)

Maxim Spiridonov (gitara): Fali nam malo više Sunca. Zato je, kako da kažem, malo teže ovde svirati sambu ili rege i biti super raspoložen sve vreme. Ali se mi trudimo svakako. :) Zbog manjka Sunca estonski rok i metal su prilično depresivni. Još jedna bitna stvar koja utiče na nas je položaj zemlje koja je između Finske, Švedske, Rusije i Letonije. Skandinavska metal scena je svakako uticala dosta na nas.

Kako je biti metal muzičar/fan ili imati bend u vašoj zemlji? Kakva je estonska scena i da li metal ima svoje fanove?

Anna Ganina (vokal): Estonija je mala zemlja u svakom smislu :) Teško je da se dopadnete svima, pogotovu ako svirate progresiv metal. Tako da smo i navikli da u našoj zemlji ne kapiraju baš svi ovo što radimo i kompleksnost naše muzike. Naravno, dopada im se kako sviramo, energija koju emtiujemo ali naša muzika zahteva da se uloži i malo truda da bi se u potpunosti shvatila. Ponekad ljudi ne žele da se udube. Moram priznati da je publika ovde često lenja da ide na koncerte i podrži lokalne andergraund bendove.

Katya Gritskova (bas): Iako živimo u teškim vremenima po metal muziku još uvek postoje entuzijasti koji se maksimalno trude da održe scenu živom. Oni organizuju koncerte, veća dešavanja, festivale, podržavaju lokalne bendove i pružaju im priliku da nastupe pre nekih poznatijih imena. To su obično ljudi koji i sami sviraju i znaju koliko je teško sve ovo raditi. Tu je i mala ali odabrana publika koja prati dešavanja. Anna je već puno toga rekla, Estonija je previše mala da bismo mi kao bend u njoj imali neku veću publiku.

A kako su estonski bendovi povezani sa regionalnim scenama (Baltička, Ruska, Finska)?

Katya Gritskova (bas): Emphasis kao estonski bend ima jake veze sa Letonskom muzičkom zajednicom. Tamo imamo baš dosta prijatelja. Podržavamo se međusobno, sviramo i idemo na turneje zajedno. Takođe imamo i neke zajedničke projekte (drugi bend u kome sviram death metal za vokal ima Letonca iz Rige). Litvanija nam je nešto dalja i zato sa njima nismo previše povezani ali volimo da odemo i tamo. Takođe imamo prijatelje u Finskoj i Rusiji (uglavnom u Sankt Petersburgu). S vremena na vreme delimo binu i sa njima!

Maxim Spiridonov (gitara): Upoznali smo baš dosta dobrih bendova iz Rusije, Finska i Baltičkih zemalja. Trudimo se da sa njima ostanemo u kontaktu. Trudimo se da od svih njih naučimo po nešto. I kao muzičari i kao ljudi.

Emphasis je nastao 2010. Koliko se postava menjala do sada i sa kojim ste se izazovima součavali kao bend?

Pavel Korotaev (gitara): Na početku nismo imali neke ambiciozne planove. Cilj je bio snimiti i izdati jednu pesmu - "Running man". Ona se našla na našem prvom albumu “Revival”. U to vreme Emphasis je bio potpuno drugačiji bend sa drugim imenom. Učestvovali smo na lokalnom takmičenju i kao nagradu dobili smo snimanje pesme u profesionalnom studiju koji vodi jedan od najboljih estonskih producenata Toomas Paidra (ZORG). To iskustvo nam je mnogo značilo. Ali od tada je dosta vode proteklo. Danas smo samo ja, Katya i Vsevolod iz te originalne postave.

Katya Gritskova (bas): I pored toga možemo biti ponosni jer smo do sada imali samo dve promene u postavi u skoro 8 godina rada. Anna nam se pridružila 2013. nakon što nas je prethodna pevačica Anet Vaikmaa napustila kako bi se posvetila svojoj solo pop karijeri. I bubnjara Sergey-a Struts-a je zamenio Stas Lint februrara 2016. Svaki rastanak je težak a oba ova člana su doprinela razvoju benda i zahvalni smo im na svakoj noti i minutu provedenim sa nama. Emphasis je kao porodica. I kako i svaka porodica suočavamo se sa izazovima, prevazilazimo krize, nesuglasice, sukobe. Sve je to normalno.

Do sada ste izdali EP “Into Infinity” i albume “Revival” i “Soul Transfer”. Možete li porediti ta izdanja i kako ste sazrevali sa godinama? “Revival” je više sypmhonic a “Soul Transfer” je više progresiv sa jakim avangardnim i džez uticajima.

Pavel Korotaev (gitara): Sa izdavanjem prvog albuma zatvorili smo prvo poglavlje u razvoju benda. U stvari, tri pesme “Revival” albuma su preuzete sa prvog EP-ja, na kome je pevala naša prva pevačica Anet Vaikmaa. Cilj sa prvim albumom nam je bio da snimimo sve pesme koje smo imali do tada i koje smo svirali da bismo ih mogli predstaviti široj publici u vidu dugosvirajućeg albuma. Drugi album je stvaran dugo. Na kraju snimljen je kao konceptualni album sastavljen od puno detalja, ne samo kao kombinacija kompleksnih nota i ritmova. Tako da se naša dva albuma potpuno razlikuju.

Maxim Spiridonov (gitara): Uvek smo se trudili da sledimo svoj put, da ne kopiramo sebe ni druge, da stvari pomerimo dalje. Razlika između naša dva albuma je jednostavna: muzika je postala zrelija i kompleksnija. Drugi album ima dosta džez uticaja. Imali smo dosta gostovanja pravih virtuoza. Njihov doprinos je definitivno nešto što je dalo nove nijanse našem zvuku.
“Soul Transfer” je kao album sav isprepletan. Njegova prednost je što je dugo promišljan, dobro se razvija kako odmiče. Nakon nastupa smo često dobijali različite komentare. Mnogi su bili iznenađeni kompleksnošću formi i ideja, drugi traže jednostavnost i nerado slušaju kompleksnu muziku. Nama je svako mišljenje važno jer se i mi vremenom menjamo. Tako se i Emphasis menjao sa nama.

Anna Ganina (vokal): Mislim da je “Soul Transfer” prilično šaren. Mešali smo dosta stilova, kombinujući džez, operu sa hevi metalom. Zato mislim da svaka osoba može naći nešto na ovoj ploči. Možda deluje malo nadmeno ali ja zaista nisam do sada čula ovako nešto. Za mene kao pevačicu ovo je potpuno novi nivo. Sve vokalne aranžmane sam potpuno sama napisala po prvi put u životu. To je bio jedan od najvećih izazova! Ponosna sam na rezultat i mogu slobodno reći da me je ovaj album učionio boljom pevačicom.

“Soul Transfer” je konceptualno izdanje. Da li je “Revival” takođe takav? Zanimljivost je da nazivi pesama uključuju i procente. Recite nam nešto više o konceptu...

Maxim Spiridonov (gitara): Za razliku od “Revival-a”, “Soul Transfer” je u potpunosti konceptualno izdanje, jedna priča u kojoj svaka pesma predstavlja određeno poglavlje. Trebalo bi poslušati ceo album, od početka do kraja u jednom aktu da biste povezali priču. Tematski postoje tri priče koje se prepliću: unutrašnji svet - osećanja i sećanja glavnog lika, svet virtuelne realnosti koju je stvorio super kompjuter, i stvaran svet i društvo na koji utiču društvene mreže i gedžeti.

Katya Gritskova (bas): To je priča o bogatom čoveku, njegovoj veri i želji da živi zauvek. Zbog toga svoju dušu prebacuje i virtuelni svet. Kako procenti napreduju kraj priče se bliži.

Malopre sam pomenuo džez momente na albumu. Truba i saksofon su glavni "krivci" za to. Neobičan potez svakako ali su komentari kritike i fanove dobri. Da li ste imali neke sumnje u to kako bi ljudi mogli prihvatiti novi album obzirom da ste dosta eksperimentisali?

Pavel Korotaev (gitara): Ideja da na album uključimo trubu i saksofon je došla iznenada. Album je već bio pri kraju. Jedne večeri sam se tuširao i sinulo mi je, želeo sam da dodam albumu nešto drugačije, pa zašto ne džez? Nakon dva piva snimio sam nekoliko ideja, poslao ih drugu sa fakulteta ali se to njemu nije dopalo kako zvuči što me je prilično razbesnelo. Odlučio sam da pokušam još jednom i kontaktirao jednog od najboljih muzičara u Estoniji - mog bivšeg profesora harmonije i tenor saksofonistu Raul-a Sööt-a.
Sledećeg jutra je odgovorio da je zainteresovan da snimi saksofon za jedan metal album. Onda sam počeo da razmišljam o trubi. Pozvao sam svog prijatelja Allan-a Järve-a. Ubrzo je došao u studio i za sat vremena smo snimili trube za dve pesme. “The Metaphysics of Love” je tako postala poslednja komponovana i snimljena pesma.
Od početka sam želeo da na ovoj pesmi budu i violina i čelo. Njih su odsvirali moja kolegenica Julia Mets i moj učenik Alex Smirnov. Što se tiče solo deonice na pesmi "Demon Friend"... nju je odsvirao moj dobar prijatelj iz Moskve Oleg Lyutskevich. Često sviramo zajedno u mom studiju.

Prvi album je izdao italijanski “Underground Symphony Records” a drugi japanski “Red Rivet Records”. Kako ste se odlučili za japanskog izdavača?

Katya Gritskova (bas): Često smo sarađivali sa izdavačima iz daleka. Danas, u vreme interneta to i nije toliko teško. Bili smo srećni (ali ne i iznenađeni) kada smo dobili ponudu od japanskog Red Rivet Records. Generalno uvek nam prija kada dobijemo poruke iz daleka od ljudi koji se interesuju za naš rad. I jednostavno, zašto da ne radimo sa njima.

Nakon izdavanja albuma bendovi obično kreću na turneju. Gde vas možemo videti u narednih nekoliko meseci?

Katya Gritskova (bas): U pravu si. Turneja je najbolji vid promocije. Bina je najbolje mesto gde bend može da se predstavi u pravom svetlu. Tamo nema autotjuna i ostalih studijskih trikova koji mogu da sakriju nedostatke. Takođe, nastup je najbolji vid razmene energije. Ali nažalost bendovima poput nas je teško da nastupe. Planiramo neke aktivnosti za jesen ali neće to biti nešto veliko. Za sada je fokus na novim pesmama i spotovima koje pripremamo kao vid promocije.

Anna Ganina (vokal): Na bini dišemo kao jedan i zvučimo najbolje. Ne možete zamisliti koliko je zadovoljstvo svirati sa ovim ljudima! Ideja nam je da dopremo do Evrope što više putem koncerata, a moj lični san je prava Evropska turneja. Wacken open air mi je najveći san.

Dosta pažnje posvećujete promociji i merch-u. Imate mejling listu, razglednice, majice, redovno šaljete svoja izdanja, aktivnosti, mediji dobiju kompletan promo paket sa propratnim materijalom. Danas je to retkost pa uvek volim da pohvalim taj potez benda i istaknem to. Čini se da bend shvatate prilično ozbiljno.

Katya Gritskova (bas): Nemamo PR menadžera, nemamo neki budžet za reklamiranje. Zato koristimo svaku priliku da promovišemo našu muziku bilo gde. Trudimo se da budemo aktivni na društvenim mrežama. Prilično smo otvoreni i raspoloženi za razgovor. Raduju nas i recenzije naših izdanja. I da bismo olakšali medijima da dođu do nas, da bi bili primećeniji radimo sve ovo što si naveo... Ako se ne promovišete, bend jednostavno kao da ne postoji.

Maxim Spiridonov (gitara): Emphasis nije samo kao porodica, on je kao organizacija u kojoj svako ima neku ulogu. :) Pored gitara moj zadatak je bio da osmislim čitav koncept novog albuma, takođe vodim finansijski deo posla oko benda i bavim se video produkcijom. Pavel je zadužen za zvuk, on je naš producent, inženjer i kompozitor. Katya jer zadužena za promociju, dizajn i menadžment. I preostala dva momka imaju svoje zadatke. Pravilna raspodela obaveza je i jedan od razloga za opstanak jednog benda.

Došli smo do kraja ovog razogova. Moram da priznam da mi je bilo zanimljivo pričati sa vama jer ste nam ovde na Balkanu (muzički i geografski) prilična egzotika. Postoji li nešto što biste možda dodali što mislite da je važno i vezano za vaš bend? Ovo je i prilika da pošaljete neku poruku našim čitaocima...

Katya Gritskova (bas):Želeli bismo da pozdravimo braću i sestre sa Balkana! Podržite lokalnu andergraund scenu. Nadamo se da ćemo imati prilike da vas posetimo što pre i obiđeno vaš lep region. Živeo rokenrol!

↧

Hladno Pivo obeležili 30 godina na sceni velikim koncertom u Beogradu

May 27, 2018, 6:54 am

≫ Next: Border Rock festival - Pomeranje granica muzikom [INTERVJU]

≪ Previous: Emphasis: Naša muzika zahteva i malo truda da bi se u potpunosti shvatila

Poslednjih nekoliko godina prošle su u znaku jubileja domaćih pank bendova, što nije bio izuzetak ni ovog puta jer su hrvatski pankeri iz Gajnica obeležili trideset godina karijere koncertom unutar zidina Beogradske tvrđave, pod otvorenim nebom, na terenu KK Partizan.

foto: Ivan Miladinović

Publiku su ove večeri zagrejale dve predgrupe, od kojih je prvi nastupio sastav (Ne)normalni. Nekoliko stvari mi je prošlo kroz glavu dok sam slušala ovaj sastav, a prva od njih je da zvuče kao Balašević, sa malo manje vojvođanskim instrumentalom i povremenim izletima u distorziju i naznaku pankerskog zvuka. Kada sam potražila bend na internetu, ispostavilo se da, osim što sviraju autorski materijal, nastupaju i kao Balašević tribute sastav, te me sličnost više ne čudi. Istovremeno su me pomalo podsećali na Ničim izazvan, ali sa drugačijim senzibilitetom tekstova. Svakako da bend ima svoj karakterističan zvuk i nije kopija drugih bendova, ali određenim poređenjima je najlakše približiti kako određeni bend zvuči. Ne mogu da se ne otmem utisku da, iako imaju pesme koje bi zvučale kao tipične ljubavne, u njima postoji izvesna doza satire. Iako je zvuk koji proizvode prilično bezbrižan, oni komentarišu i društvene teme poput socijalnih mreža i onih malo ozbiljnijih, kao što je rušenje u Savamali. Sve u svemu, u pitanju je prilično interesantna kombinacija različitih žanrova i skoro pa tipičnog balaševićevskog pevanja. Izvodili su pesme sa svog prvog albuma, pod nazivom (Ne)kompatibilnosti, a rade i na pripremi narednog albuma. Publika je bend privatila sasvim solidno, iako nisam sigurna koliko se uklapaju kao predgrupa Hladnom pivu.

Druga predgrupa je bila poznata celoj publici. Ako ne njihova muzika, onda definitivno njihova lica. Na binu su izašli Savršeni marginalci, u sastavu Mile, Zoki, Suba i Šoki, koji su došli da pokažu kako je Hladno pivo zvučalo pre nego što je postalo komercijala i otvorili koncert žestoko, pesmom Pjevajte nešto ljubavno. Ovaj sastav je izveo pesme koje su neki možda zaboravili, neki možda nikada nisu čuli, ali neki ih se ipak dobro sećaju. Osim dobro poznate uvodne pesme sa albuma Džinovski iz 1993. godine, na repertoaru su se, bez ikakvih pauza između pesama, našle i Narcisoidni psi, A što dalje.., Princeza, Dobro veče, kao i Usamljeni u gomili i Rigoleto sa albuma G.A.D. iz 1995. godine. Bend se vratio svojim pravim pankerskim korenima, a bilo je primetno da novija publika benda tokom ovih pesama gleda u čudu, jer ipak nije Hladno pivo postalo poznato baš po ovim pesmama. Mile je publiku uveo u priču o bendu najavljujući svoj prvi poluhit, koji nije zaista njihov, već su ga pozajmili od sastava Die Goldenen Zitronen, a zatim su odsvirali svoj prvi pravi veliki hit koji je, kako Mile kaže „najgluplja pesma sa albuma”, te je tako uz agoniju koju su proizvele Bubašvabe, set Savršenih marginalaca priveden kraju. Razlog za nastup ove predrupe bio je to što je bend čuo da tribute bendovi mnogo dobro zarađuju, a kako do sada niko nije napravio Hladno pivo tribute sastav, odlučili su da to budu baš oni.

foto: Ivan Miladinović

Na binu se popeo i Deda i duvačka sekcija, te se bend transformisao u Hladno pivo i svoj „komercijalni” deo seta započeo pesmom Svijet glamura, koja je Mileta podstakla da sa bine uzme primerke štampe novinskih kuća koje su sponzorisale ovaj događaj, pročita nekoliko naslova, zgrozi se nad njima i sve primerke baci u publiku. Glavni deo koncerta protekao je kao pravi rolerkoster koji je provozao publiku kroz veće i manje, starije i novije hitove ovog benda, neke bolje, neke lošije ispraćene od strane publike. Osim pesama koje redovno izvode na svojim koncertima, publika je bila u prilici da čuje i one koje veoma dugo nisu svirane, kao što su Svi smo ga mi voljeli, Tišina, koju karakterišu kao najgoru stvar koja može da se desi pank bendu - da primi klavijaturistu i snimi baladu, kao i pesma na šatrovačkom, koja se bavi pojavom mafijaša i nosi interesantan naziv - Bačkizagre stuhpa šeja - a nisam očekivala da ću je ikada čuti uživo.

Publika je, kao i uvek na koncertima ovog sastava, bila veoma aktivna, pevala iz sveg glasa i imala odličnu interakciju sa bendom tokom celog koncerta, te ne čudi da je, nakon što je bend posle pesme Samo za taj osjećaj napustio binu, poziv na bis bio prilično glasan. Bend se vratio kako bi odsvirao još pet pesama, od kojih je prva bila pravo iznenađenje. Kao pozdrav sastavu Atheist Rap, koji proslavlja 29 godina rada, momci iz Piva su odsvirali pesmu Zapadna Evropa, što je, osim što je bio izuzetno lep gest, izazvalo opšte oduševljenje publike. Nakon još četiri pesme u okviru bisa, bend je uz Ezoteriju i poruku mira, ljubavi i slobode, ponovo otišao sa bine, da bi, izuzetno glasnim ovacijama, bio pozvan nazad jer, naravno, koncert ne može da prođe bez pesme koja je davno postala lična karta, himna, ovog benda, a to je Nije sve tako sivo.

Nakon oko 35 odslušanih pesama, od kojih su neke bile toliko iznenađenje jer sam mislila da ih nikada neću čuti uživo, dva bisa i, kao i uvek, odlične interakcije benda sa publikom tokom celog koncerta, mogu da kažem da skoro nisam bila na ovoliko dobrom koncertu nekog domaćeg sastava. U proteklih šest godina sam slušala Hladno pivo uživo barem jednom, a vrlo često i više puta godišnje, ali mislim da mi, osim prvog koncerta na kom sam bila, nijedan nije bio drag kao ovaj. Tokom trideset godina rada, ovaj bend je definitivno promenio zvuk, što je meni potpuno normalno, jer sa zrelošću ličnosti dolaze i zrelije teme. Iako se komentariše da je Hladno pivo postalo komercijala, rekla bih da su ipak ostali verni sebi, samo su tokom trideset godina postojanja benda Savršeni marginalci odrasli.

Jelena Ostojić

↧

Border Rock festival - Pomeranje granica muzikom [INTERVJU]

May 27, 2018, 9:30 am

≫ Next: Fenomen „Brkovi"

≪ Previous: Hladno Pivo obeležili 30 godina na sceni velikim koncertom u Beogradu

U Kladovu, malom prelepom gradu na istoku Srbije, na obali Dunava i svega 10 kilometara od Rumunije, održaće se drugi po redu festival Border Rock. Festival će biti na otvorenom, u tvrđavi Festislam 15. i 16. juna 2018. godine.

Border Rock je DIY festival alternativne muzike koji je prvi put održan u Kladovu 2017. godine, u trajanju od 4 dana. Osim muzičkog programa i nastupa 14 bendova iz SAD i Srbije, program je obuhvatao i razne dodatne sadržaje – likovnu izložbu, strip radionicu za najmlađe, DJ program na gradskoj plaži, promociju kulturnog časopisa, koktel matine u centru grada... Ove godine festival se seli na otvoren prostor, a muzički program činiće 10 bendova iz čak 6 zemalja. Dodatni program će se sastojati iz gostovanja motociklista, strip radionice, izložbe rock fotografija, origami radionice, koktel matinea, promocije knjige poezije Bob Dilana, pozorišne predstave za decu u organizaciji Udruženja građana „Putokaz“, kao i rekreativne šetnje u organizaciji Udruženja ljubitelja prirode „Divljina“.

Razgovaramo sa Dejanom Mihjalovićem, organizatorom festivala.

HC: Šta predstavlja Border Rock i koja je glavna ideja Border Rocka.

DM: Kao što u najavi stoji, Border Rock je mala DIY promocija pop/rock kulture i zdravog načina života, ne samo u fizičkom, već i duhovnom smislu. Udruženje građana „Metronom" iz Kladova već tri godine nastoji da što veći broj stranih i domaćih bendova i muzičara dovede u ovo malo mesto na Dunavu i održi kakav – takav provincijski pop/rock život. Ideja Border Rock festivala je da spoji umetnike iz istočne Srbije (pretežno), koji teže nalaze svoj put do šire publike, iako kvalitetom to svakako zaslužuju, sa već afirmisanim kolegama iz zemlje i sveta. Momci i devojke se sreću na bini, dele iskustva, zabavljaju se i uče. Takođe, publika u ovim krajevima time dobija priliku da vidi nešto kvalitetno i drugačije, a kada u to ukalkulišete Gitarijadu i njihov program, mislim da može i mora da bude zadovoljna. Udaljenost od centra svih prestižnih kulturnih dešavanja je velika, ali ne mora uvek biti prepreka.

HC: Ovo je drugi po redu Border Rock, imajući u vidu da je u pitanju DIY festival i da u velikoj meri sve počiva na tebi, kako uspevaš da sve to izguraš.

DM: Sama ideja je krenula od dva čoveka: Aleksandra Delibašića (Bad Music For Bad People) i moje malenkosti. Želeli smo da sastavimo po par dana kvalitetnog muzičkog programa u Beogradu i Kladovu, koji bi se dešavali istovremeno – Bad Music Boogaloo i Border Rock. Naravno, ispostavilo se da je zalogaj preveliki za dva čoveka, tako da se i prošle, a naročito ove godine, u celu priču uključilo više ljudi i sada je sve to zaista lakše. Svi koji nas poznaju odavno su skontali koliko smo uporni ljudi kada je u pitanju rokenrol (meni je muzika strast, svoj redovan posao imam u prosveti), tako smo odrastali i jedino tako i umemo – na mišiće i uz pozitivan duh! Pomoć rodbine, prijatelja, kolega i komšija je neprocenjiva! :)

HC: Kako se uspostavila saradnja sa Američkim muzičarima i kako dolaziš u kontakt sa njima.

DM: Pomenuta agencija Bad Music For Bad People već više od 15 godina u Srbiju i region dovodi alternativne rokenrol sastave iz celog sveta (najviše ih je iz Amerike, naravno). Dosta tih koncerata sam ispratio, upoznao brdo muzičara, sa nekim radio intervjue za Get On The Stage fanzin i svoj blog. Ipak, kada sam sveo troškove za put do prestonice i nazad, pa za klopu i piće po beogradskim cenama, pa vreme koje sam samo u putu izgubio – rešio sam da koncerte dovedem do sebe. Aleksandar je i dalje glavni „dobavljač", ja sam tek nekoliko stranih bendova doveo bez njegove pomoći. Sada redovno dobijam mejlove od nekih koncertnih agencija, sa ponudama bendova na evropskim turnejama, a veliki je i broj bendova koji se sami javljaju i žele da sviraju kod nas. Facebook takođe može da posluži vrlo efikasno, pomoću te društvene mreže su u Kladovo došli Legendary Shack Shakers (USA), White Stain (SLO), The Mobbs (ENG), Skinpin (AUS) i Bob Ross Effect (GER). Svaki bend prenese utiske prijateljima, pa se onda oni jave itd. Krug se širi...

HC: Prošlogodišnji Border Rock imao je ukupno 14 izvođača iz SAD i Srbije i trajao je 4 dana. Ove godine festival traje 2 dana i ukupno ima 10 izvođača iz SAD, Novog Zelanda, Rumunije, Rusije, Hrvatske, Srbije. Granice se polako šire, zar ne. Kakvi su planovi za Border Rock #3.

DM: Dobro si to rekao. Granice se rastežu, a kada je rokenrol u pitanju – uvek ostane isti utisak posle svakog koncerta – to je samo jedna fizička stvar (Dunav u našem slučaju). Ništa više od toga. Sa druge strane, lepo je kada možemo da se hvalimo okupljanjem muzičara sa toliko mesta, jer svako od njih nosi neki lokalni pečat, koji sa nama ovde deli i mešanje tih ličnih iskustava je nešto što obogaćuje svakog čoveka. Na kraju uvek zaključimo kako smo svi braća, mada možda i pivo ima neke veze sa tim. Plan za svaku narednu godinu je da ne bude sadržajem siromašnija od prethodne (pritom ne mislim na broj dana ili država), a postoji verovatnoća da će festival zaista postati internacionalan, ukoliko uspemo da ostvarimo zamisao da treći festivalski dan bude održavan u susednoj Rumuniji.

HC: Pored muzičkog programa i nastupa bendova tu je i prateći program: radionice, promocije knjiga koje se bave alternativnom muzikom, izložbe rok fotografija, pozorišne predstave za decu... Šta možeš reći o tome.

DM: Radeći u prosveti svakodnevno gledam decu i način na koji odrastaju. Vidim koje ih stvari zanimaju, slušam kako se izražavaju, pratim šta ih od kulture zanima i trudim se da ubacim i neki svoj predlog s vremena na vreme. Na žalost, mislim da ste svi svesni da stvari ne idu kako treba. Ako se pojavi više od JEDNOG deteta u odeljenju koje ne zuri u Farmu, ne đipa uz „pesme" pojedinih plastičnih umetnica i zna za Povratak u budućnost ili E.T. – ja moram da budem zadovoljan. Radionice, pozorišne predstave, druženje sa piscima ili fotografima, izviđačke akcije i sl. pružaju srednjoškolcima i osnovcima, ali i onim starijim, priliku da se uključe i probaju nešto što će im poremetiti svakodnevnicu. Prošle godine je grupa od nekoliko srednjoškolaca (moji dragi volonteri – pomoćnici) odgledala sve koncertne nastupe, devojčice su se družile sa curama iz Death Valley Girls, osnovci su crtali svoje prve strip linije sa Igorom Malovićem iz redakcije „Veselog Četvrtka" i sve to ih je barem na kratko odvelo u nesvakidašnjicu, što ne može da škodi :)

HC: Što se tiče ovogodišnjih učesnika na festivalu, preovladava neka kombinacija rocka i bluesa. I prošlogodišnji je bio u tom maniru, blues, rock, rockabilly... Ipak, izlazilo se iz tih okvira pa je tu bilo i fanka, alternative ali i malo čvršćih rifova. Imam utisak da je ovo jedan od retkih festivala u Srbiji koji svoj program u najvećoj meri bazira na bluesu. Kaži nešto na tu temu.

DM: Kao čovek koji ne voli nikakvu vrstu ograničavanja, već guta sve što mu se dopadne, mislim da bi i festivalu škodilo da bude žanrovski „stisnut" samo u blues. Uvek ću da se trudim da sve bendove koje dovedem veže samo jedna stvar – predani autorski rad i iskrena svirka sa kojom će publika lako da se spoji i na pravi način prihvati energiju sa bine. Istina je da je blues (mada ne onaj klasičan, već upakovan u energičnije note) bio najdominantniji, videćemo kako će se stvari odvijati u budućnosti. Sve je to u suštini dobar rokenrol, to je za sada najvažnije. Ove godine će i heavy publika moći da čuje omiljene zvuke, jer The BellRays sviraju AC/DC i Led Zeppelin obrade, na primer. Uvek će se za svakog naći nešto zanimljivo.

HC: Hedlajneri ovogodišnjeg festivala su Ortodox Celts i Ničim Izazavan. Kombinacija iskusnih prekaljenih rokera i nove snage srpskog rock and rolla. Mislim da je to pun pogodak jer i Keltsi i Izazvani imaju tu pozitivnost u svojoj muzici i lako mogu napraviti dobru atmosferu. Hoće li biti ludo i veselo na Border Rocku?

DM: Iskreno se nadam da hoće. Uradili smo svojevrsni „test" gostovanjem benda Irish Stew, koji nikoga nije ostavio ravnodušnim u prepunom klubu Fusion. Irska muzika je takva – iskrena i neposredna, mislim da će lagano opčiniti našu publiku. Ničim izazvan su bend koji lagano osvaja i one kojima rokenrol gitarski rifovi nisu baš najdraži ili ih jednostavno nikada nisu doživeli na pravi način. Rekoh ranije, lako je spojiti nespojivo, ukoliko je energija koja dolazi sa bine prava – bilo iz gitara garažnog rok benda ili one-man-benda koji svira bluz ili ničim izazvanih violina.

HC: Ovo godine, pored lokalne samouprave, Američke Ambasade imate i podršku Ministarstva kulture i informisanja. Da li to znači da je Border Rock prepoznat kao festival koji ima potencijala i da će u narednim godinama svakako da se šire granice Boreder Rocka?

DM: Ministarstvo kulture i informisanja je u obrazloženju navelo da „podržava inicijativu koja podrazumeva oživljavanje jednog muzičkog pravca koji je interesantan mladima i povezuje u međunarodne tokove jednu lokalnu sredinu kao što je Kladovo". Meni se to jako dopada, mada onaj deo sa oživljavanjem i nije baš ohrabrujuć, jer je onda pretpostavka da je rokenrol odavno mrtav :) Šalu na stranu, zahvalio bih se svima na podršci, jer bismo mogli samo da sanjamo o ovakvom dešavanju da nije bilo institucija koje si pomenuo. Da mi je neko pre par godina rekao da ću se u rodnom gradu družiti sa James Legom, Shakersima, Slim Cessnom i Jay Munlyjem, Messer Chupsima ili Scott H Biramom – verovatno bih pomislio da su mu neke ovčice utekle. Sada je već sve drugačije i voleo bih da uključim u igru i komšije iz Rumunije, ne samo u smislu gostovanja njihovih bendova. Neka se festival proširi jednim danom u njihovoj tvrđavi i biću u potpunosti zadovoljan.

HC: Imajući u vidu da se festival održava u Istočnoj Srbiji, na granici sa Rumunijom, u blizini grada Turn Severin, da li se očekuje i dolazak rumunske publike i fanova takvog zvuka?

DM: Rumunska publika polako postaje redovna na svirkama u našem klubu, imamo već dva zajednička benda (oba će nastupiti na ovogodišnjem Border Rocku) i mislim da ćemo uspeti da ih zainteresujemo u još većem broju ovakvim dešavanjem. Prava stvar je već pomenuta – trećim danom festivala u Turn Severinu bismo na pravi način odradili rokenrol vezu naša dva grada i objedinili dve ionako iste publike. U tom smeru ćemo voziti naše ideje u narednom periodu, nadam se da ćemo u tome uspeti već sa trećim izdanjem festivala.

HC: Vidimo se na Border Rocku.

DM: Naravno, svi su dobrodošli. Kladovo je poznato po otvorenosti, dođite i uverite se. Na sajtu www.borderrock.org.rs možete naći link do privatnog smeštaja, kao i sve ostale informacije o našem malom dešavanju.

Program Border Rocka #2

15.6.2018.

Axis (SRB/ROU), Delaney Davidson (NZL), Messer Chups (RUS), L.A. Witch (USA) i Ničim izazavan (SRB)

16.6.2018.

UnitedRiver (SRB/ROU), The BellRays (USA), The Hooten Hallers (USA), Harp Explosion (CRO), Orthodox Celts (SRB)

Ovogodišnje izdanje festivala sufinansirali su: lokalna samouprava, Ambasada USA u Srbiji, Ministarstvo kulture i informisanja i lokalni sponzori.

Prva tri čitaoca koji se jave redakciji „Helly Cherry" na email hellycherry [A] gmail.com i tačno odgovore na lagano pitanje „Šta povezuje bend Disciplina kičme sa ovogodišnjim Border Rock festivalom?" dobiće komplet ulazicu za oba dana.

Intervju vodio Miljan Ristić a.k.a eXperiment

↧

Fenomen „Brkovi"

May 27, 2018, 1:38 pm

≫ Next: “Posle potere” – novi srpski vestern roman

≪ Previous: Border Rock festival - Pomeranje granica muzikom [INTERVJU]

Smatrati neku pojavu fenomenom podrazumeva da tu pojavu karakterišemo kao nešto što izaziva čuđenje ili veliko interesovanje, kao nešto što intrigira, a samim tim na raznorazne načine podstiče na razmišljanje, te razvija maštu i kreativnost. Takav je slučaj i sa bendom Brkovi. Oni su, zapravo, od kad su zauzeli svoje mesto na muzičkoj sceni, mnogo više od običnog benda. Oni su pravi pravcati fenomen.

U prilog tome ide sve ono što Brkovi jesu kao muzička skupina, ali i kao sastav pojedinačnih članova od kojih je svako posebna priča, takođe i kao pojava koja u tom nekom balkanskom kontekstu ima svoje uzroke i posledice. Sama odrednica “punk folk” već dovoljno objašnjava stvari, ali ih u isto vreme i usložnjava.

Brkovi, foto: Atila Sabo

Mali osvrt na bendovsku biografiju može olakšati put shvatanja pomenutog fenomena. Naime, bend postoji još od 2004. godine, a članovi se predstavljaju imenima: Šemso 69, Prasac zvani Sepra, Mezo, Žorž, Šarulja, Tomac i Zoid. Oni su inače pravi pravcati pankeri, a s obzirom da je suština panka odvajkada bio nepatvoreni bunt i beskompromisno, da ne kažem – beskrupulozno razbijanje svih klišea i barijera, tako su, kako sami kažu: „odlučili svirati narodnjake na način na koji jedino znaju – žestoko i beskompromisno sa ciljem konačnog oslobođenja od vladajuće malograđanštine koja im pritišće grudi.“ Uspeli su, hteli mi to da priznamo ili ne, zahvaljujući licemerju koje vlada u tzv. urbanim krugovima, koje se gnuša narodnjaka, ali istovremeno potajno uživa u njima.

Sada smo već gotovo na pragu razjašnjenja fenomena zvanog Brkovi (mada je samo po sebi fenomenalno i to što se bend tako zove, a članovi su svi redom ćosavi, no, to je tema za posebnu raspravu). Ovde mi, u stvari, želimo razjasniti šta znači to PUNK FOLK (skraćeni naziv), tačnije PUNK FOLK WELLNESS (produženi naziv). Dakle, samo ime kaže: radi se o mešavini klasičnog engleskog panka i naše domaće muzičke tradicije koja je u doba savremenih tehnologija, produkcija i marketinga evoluirala u poseban žanr (a naš renomirani etno-muzikolog Antonije Pušić nazvao ga je prosto – TURBO FOLK). No, takvo prosto imenovanje stvari ne doprinosi razumevanju suštine. Uistinu, ovakvo karakterisanje odmah deklariše i određuje sam muzičko-poetički kontinuum ali ga nikako ne ograničava, naprotiv, ono otvara beskrajne mogućnosti ka sveopštem, možemo reći – opštenarodnom prihvatanju svega onoga što bend Brkovi nudi svojoj publici kao jedan sebi svojstven umetnički entitet. Ovu tezu potvrđuje i činjenica da na koncerte Brkova dolazi veoma raznovrsna publika odnosno oni mame, kako bi se to reklo, širok dijapazon slušalačkih ukusa. Na njihovim koncertima možete videti sve društvene slojeve: intelektualce, političare, domaćice, huligane, radničku klasu... Ljudi koji prodaju karte na ulazu često se nalaze u čudu jer nakon što prodaju karte liku sa šarenom čirokanom, odmah za njim uleti napirlitana riba na štiklama, a posle nje uglađen gospodin u sakou...

Ovakva statistika sasvim jasno stavlja do znanja da ova muzika podstiče raznolikost (stručno rečeno diverzitet) u svakom smislu, slobodu izražavanja, mišljenja i pojavljivanja bez ikakvih ograničenja i predrasuda. Moramo priznati, tako nešto nije pošlo za rukom mnogim wannabe alternativcima koji su u proklamovanju raznoraznih sloboda sasvim nesvesno otišli u krajnji elitizam pa tako i zanavek ostali stešnjeni u okvirima lokalnog andergraunda i ni makac dalje, bez obzira na svu virtuoznost u muziciranju koju poseduju.

To ipak ne znači da kvalitet muzike zavisi od količine publike, ali ono što zasigurno obezbeđuje simpatiju i odobravanje slušalačkih miljea jeste ono što se zove „iskrena emocija“ čije se prisustvo (a takođe i odsustvo) itekako oseti. Brkovi svaki svoj koncert izvode energično i sa svim srcem, onakvi kakvi jesu, bez nekog scenskog ulepšavanja i izigravanja, glumljenja zvezda i tome slično. Doduše, vole da furaju odevni stil bosanskih švercera iz ’80-ih, na svakom scenskom nastupu imaju probranu garderobu, ali sve to stilizuju sami uz povremenu pomoć prijatelja koji im pozajme poneki odevni predmet i to sve sa ciljem da izgledaju kao klasični šabani. I po čemu se šabanski prepoznatljivi stil razlikuje od prepoznatljivosti jednog prosečnog pankerskog klošara? Odgovor na ovo pitanje nećemo vam dati direktno, stoga, neka ostane otvoreno, te prosudite sami...

Sve u svemu, što se samih Brkova tiče, njih nije briga da li će nedoumice, pitanja i potpitanja koja se pletu oko njihove poetike biti ispravno protumačeni i analizirani. Oni samo žele da u svakom smislu probijaju granice recepcije (doživljaja kod publike) i to postižu kombinacijom muzičkih stilova i uticaja od Exploited-a do Nervoznog poštara. Za njih je pank odavno postao okoštala forma, nešto predvidivo, već milion puta ispričano i odsvirano. Da su ostali tvrdokorni pankeri (kako legenda kaže, pre ostvarivanja karijere svirali su isključivo izvorni pank), utopili bi se u moru klišea. Ipak, oni su isplivali, samo zato što se nisu prepustili najuvreženijem klišeu – a to je opšteprihvaćeni stav da je folk muzika nešto što je jedino vredno gnušanja, izbegavanja i zaobilaženja u širokom luku, sa osnovnim predubeđenjem da sav taj melos izražava krajnji nekvalitet i neukus. Zvanični stav Brkova veoma je jeretički u tom smislu – oni žele da razbiju mit o folkerima kao seljacima koji ne znaju da sviraju već jasno i glasno kažu: „Ljudi, pa tamo ima muzičara i to kakvih!“. I to nije nikakav marketinški trik. Iz raznoraznih izvora saznali smo da oni narodnjake slušaju i privatno i to sa velikim uživanjem. S druge strane, njima nije bio potreban neki vajni menadžer da ih zavitla ka nebesima regionalnog uspeha. Oni su punili hale u Zagrebu i Beogradu samo putem svojih besplatnih izdanja na internetu i samostalnim organizacijama svega što se tiče tog vraškog PR i marketinškog poslovanja. Isto, oni ne zalaze u sfere pronalaženja izvora egzistencijalne teskobe čoveka po sebi, već njihova inspiracija za stihove je obična, svakodnevna, socrealistična, nastala u momentima kada čovek (čitaj pevač) doživljava momente otrežnjenja (od domaće rakije) pod tušem posle napornog dana.

I na kraju, ostaje još jedno otvoreno pitanje... Kako su oni svu tu simpatično-džibersku poetiku i apsolutnu afirmaciju nepatvorene muškosti učinili prijemčivom čak i kad u njemu ima direktnog pljuvanja svih tih socijalno ugroženih, poniženih i uvređenih društvenih grupa, kao što je na primer nežniji pol? Od silnoga sevdaha zbog izgubljene ljubavi Šmeso apostrofira lepšu polovinu u jednom refrenu sa “kurvo prokleta”. A žene ipak dolaze na koncerte i to uglas pevaju „tolerancija mi nije jača strana.“

No, i na ovo pitanje nećemo dati odgovor, jer cilj ovog teksta nije da nekom sociologu uzimamo hleb, već da vas pozovemo na koncert Brkova u Nišu, 8. juna, 2018. u dvorištu Banovine. Tu se, garantujemo, možete apsolutno uveriti u njihovu fenomen(alnost).

To zadovoljstvo košta 800 rsd u pretprodaji, tj.1000 na dan koncetra, a karte se mogu nabaviti u Energy music shopu (TPC Kalča-prizemlje), Vintage Shopu (Davidova 9), pivnicama Nemir (Učitelj Tasina 17) i Ministarstvo (Vojvode Vuka 12).
Vidimo se!

Ana Bjes

↧

“Posle potere” – novi srpski vestern roman

May 28, 2018, 9:00 am

≫ Next: Body Count i Max Cavalera: "All Love Is Lost" je pesma o osećaju kada vas neko izda

≪ Previous: Fenomen „Brkovi"

Novi roman Zorana Ćirića “Posle potere”, objavilo je izdavačko preduzeće Publisher iz Beograda.

Uzbudljivo, intrigantno i do sada neviđeno u srpskoj književnosti, navode kritičari, ocenjujući novi roman Zorana Ćirića, koji se odvažio da napiše, ni manje, ni više, nego hajdučki vestern!

“Popuštajući pred neprestanim molbama mojih savremenika, prionuo sam da sastavim istinitu povest o životu, avanturama i neumitnoj smrti Petronija Čarnojevića, poznatijeg kao Crni Petar, čija su odvažna dela i krvavi zločini tokom nekoliko prethodnih godina izazivali religiozno čuđenje kod jednog dela ljudi, a divljenje ili gnušanje kod drugih, inače prirodno sklonih osudi zločina ili kazne”, piše autor na početku dela koje pripoveda o kaubojskim devedesetim u Srbiji, kada su se teško razlikovali odmetnici od otpadnika, banditi od heroja.

“Posle potere” jeste roman o osveti, izdaji, fatalizmu koji ne dopušta oproštaj niti lojalnost do kraja, roman o besomučnom lovu na čoveka koji se drznuo da prekrši zakone, kako one zemaljske, tako i one nebeske.

Okosnicu romana čine avanture i podvizi Petronija Čarnojevića, najtraženijeg bandita Sjedinjenih Srpskih Država krajem 20. veka.

Ovaj “muški roman” čitaoce vozi poput rolerkostera otkrivajući kako je Petronije Čarnojević postao Crni Petar prema kojem je obični srpski svet, pored straha, iskazivao i otvorene simpatije zbog njegovog opakog čojstva i junaštva.

Zakleo se da u zatvor živ neće otići.

Da li je održao reč?

Nabavite knjigu i saznajte. Pročitaćete je u dahu jer je Zoran Ćirić još jednom potvrdio svoj status najkontroverznijeg srpskog pisca, koji je i pored toga dobitnik mnogih nagrada za književnost (“Ninova”, “Pekićeva”, “Brankova”, kao i nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu).

↧

Body Count i Max Cavalera: "All Love Is Lost" je pesma o osećaju kada vas neko izda

May 28, 2018, 9:30 am

≫ Next: Emphasis – Soul Transfer

≪ Previous: “Posle potere” – novi srpski vestern roman

Kultni hiphop metal bend Body Count, pred koncert 18. juna u Bašti Studentskog kulturnog centra (SKC) Beograda, objavio je novi spot za pesmu "All Love Is Lost", u kome se pojavljuje i frontmen Soulfly-a Max Cavalera.

Pesma "All Love Is Lost", čiji je Cavalera koautor, bavi se snažnim osećanjima koje neko ima kad njegovo poverenje izda voljena osoba, a frontmen Body Count-a Ice T je za spot angažovao glumicu Kelly Giddish sa kojom glumi u krimi seriji "Law And Order: Special Victims Unit".

“Mislim da se svako može povezati sa tom pesmom. To je omiljena stvar sa 'Bloodlust' na 'Liquid Metal' (kanalu radija SiriusXM). Tako da smo za nju morali uraditi spot", objašnjava Ice T.

Body Count dolazi 18. juna u Beograd sa albumom "Bloodlust" (2017) iza sebe, sa kog su se već istakli "No Lives Matter", "Black Hoodie" i "Ski Mask Way", a na njemu se nalazi i obrada klasika legendarnog Slayer-a "Raining In Blood". Ulaznica za Body Count u Beogradu košta 2.000 dinara preko mreže Eventim.

↧

Emphasis – Soul Transfer

May 24, 2018, 3:58 am

≫ Next: Romski pank nije mrtav - Gogol Bordello i sjaj beogradskog punog meseca

≪ Previous: Body Count i Max Cavalera: "All Love Is Lost" je pesma o osećaju kada vas neko izda

Emphasis je estonski progresiv metal bend osnovan pre nekih osam godina. Imali smo priliku ovih dana da se bolje upoznamo s njihovim radom i preslušamo njihov drugi album, koji je opisan kao svojevrstan miks džez muzike i progresivno-avangardnog metala.

Na samom početku više je zastupljen taj ambijentalni džez momenat, koji veoma podseća na uvodne teme popularnih triler serija ili čak na završne spice nekih istorijskih dokumentaraca. Zatim se javlja dvojac gitara ukršten sa kristalno čistim klavirom, gde se priča lagano razvija i gde se upoznajemo sa zvukom koji se proteže do kraja albuma.

Album je podeljen u nekoliko celina, odvojenih instrumentalnim numerama, koje nas vode iz jedne faze u sledeću. Važno je spomenuti da je album konceptualan i predstavlja priču o poslednjim satima starca koji uz pomoć moderne tehnologije i računarskih sprava živi večno svoje uspomene u nekoj drugoj, virtuelnoj realnosti, pretvarajući svoju dušu u elektronski signal. Neophodno je ispratiti knjižicu (booklet) da bi se cela priča složila na mesto, jer nakon svake pesme sledi i prateći tekst koji nas vodi kroz priču. Sami tekstovi i nisu toliko međusobno povezani ni konceptualno sagrađeni, ali uz pomoć navedenih napomena, priča postaje slikovitija i jasnija. Pored svake numere, nalazi se i određeni procenat, koji verovatno predstavlja napredak učitavanja uspomena i "prenosa duše" u virtuelni svet.

Što se samih kompozicija tiče, bend se drži proverenog progresivnog recepta, s tim što u želji sa uklope i džez momenat, u pojedinim delovima malo preteruju sa raznolikim i čestim varijacijama rifova i ritma, pa se tako javlja par pesama od preko osam minuta, koje su zaista mogle biti aranžirane u lepih pet do šest minuta, a bez gubljenja inicijalne ideje i smisla. Da je pomenuti džez momenat maksimalno ispoštovan, svedoče i gosti na saksofonu, trubi, violini i čelou, a takođe i instrumentalni prelazi koji više teže tom nekom acid/smooth/ambijental fazonu.

Bitna stvar kod konceptualnih albuma je da se koncept ispoštuje od početka do kraja, što je ovde urađeno na više nivoa, tako da po tom pitanju nema greške. Muzički nema nekih noviteta, osim tog uvođenja džeza u metal, što zvuči veoma sveže i zanimljivo, ali se javlja taj problem preobimnih deonica, koji malo unosi dosadu u slušanje. Iako progresivni žanr karakterišu dugačke numere, ovde se trebao namestiti kompromis, ili po pitanju dužine numera ili po pitanju njihovog broja na albumu. Van ove opaske, album je svakako vrlo kvalitetan, što tehnički, što idejno, tako da ako ste ljubitelj ovog žanra i eksperimentisanja, definitivno nema greške sa „Transferom duše“.

Tihomir Škara

↧