Quantcast
Channel: Helly Cherry Web Magazine
Viewing all 9785 articles
Browse latest View live
↧

Family Guy - Crnohumorna kritika američkog društva

June 24, 2018, 9:01 am
$
0
0
Sa razlogom da ispoštujem Teodosića i pod teretom dosade u drugoj smeni u Klubu Doma kulture, odlučio sam da se i ja upišem ovde. Sa tihom strepnjom da neću obrukati velika pera kao što su pomenuti Teodosić, Sava, Fidel i ostali, ali nošen i činjenicom da Family Guy nije dovoljno popularan u Srbiji i možda ovaj kratak opis nagna nekog da pogleda ovu briljantno nevaspitanu animaciju.

Ready, Set, Go!


„Seth je izašao iz mog penisa i odlucio da napravi ovo“. Tu rečenicu izgovorio je Ron Macfarlane, otac Seth Macfarlane-a, radeći naraciju za jedan od specijala svog sina Setha, idejnog tvorca američke animirane serije Family Guy.

Multitalentovani Seth rođen je 1973. godine i već kao mlad počeo da obećava i stvara. Diplomirao je animaciju na koledžu Rhode Island School Of Design i nakon toga radio za Hanna-Barbera Studio kao pisac i animator za nekoliko serija među kojima su Johnny Bravo, Cow And Chicken, Dexter’s Laboratory i I Am Weasel.

Seth ima zaista širok opus. Uz Family Guy, koji je sam osmislio, on kao koproducent solidno žonglira još dve animirane serije, a to su American Dad i spin-off Family Guy-a The Cleveland Show, a 2012. je uspešno debitovao i kao režiser sa komedijom „Ted“. Ipak, po meni za sada, njegov kreativni vrh je upravo serija iz naslova i njegov posao broj 1 sa kojim definitivno ne gubi erotski dodir.  Set inače glumi, pozajmljuje glasove, piše scenarije, režira, producira, peva, i sve to radi na visokom nivou.

Family Guy je premijerno prikazan 31. januara 1999. godine sa epizodom po nazivu „Death Has A Shadow“ na televizijskoj mrezi Fox pred auditorijumom od 22 miliona gledalaca i odmah nakon pilot epizode izazvao protivljenje. Nakon prve sezone koja se sastoji od sedam epizoda, u istoj godini sa emitovanjem počela je i druga, ali već posle druge epizode biva skinuta sa redovnog programa. U toku emitovanja druge i treće sezone serije Fox počinje da licitira sa datumima prikazivanja i stavlja seriju u nepogodne termine, direktno preteći da isisa svako interesovanje za nju. Rejting serije počinje da opada i sa 33. mesta gledanosti Nielsen list-e pada na čak 114. Fox otkupljuje drugu i treću sezonu, ali nakon toga ipak otkazuje šou.

Kao da sam Fox pa ni američka nacija tada nisu bili spremni da prihvate humor Family Guy-a i njegove česte brutalne putokaze ka istini presvučene crnim humorom. To pokazuje anketa koju je jednom prilikom vršio iz zezanja lično sam Seth (niko od ispitanika ga nije prepoznao) i kao odgovore dobio same bljuvotine na račun njegovog dela. Ukratko, oni su isporučivali brutalan i neprikladan humor, ismevali i blatili Ameriku i njenu kulturu. To nije bilo prihvatljivo za državu koja uporno čezne da bude moralni svetionik za ceo svet i epilog svega toga je ukidanje Family Guy-a u toku treće sezone.

2003. serija počinje ponovo da se prikazuje, ali na kablovskoj mreži Cartoon Network u Adult Swim bloku i uspostavlja se da će upravo to pokrenuti točak napretka. Ubrzo za nju počinje da vlada ogromno interesovanje i Family Guy postaje dominantan u noćnim terminima.

Prva i druga sezona serije objavljuju se na dvd-ju i za jedan mesec prodaju se u 400.000 primeraka i kasnije ta brojka se penje na 2.2 miliona prodatih kopija.  Postaje najbolja prodavana televizijska serija u 2003. i druga u istoriji televizije. I treća sezona na dvd dostize preko milion prodatih primeraka i Fox-u ne ostaje nista drugo nego da se pokloni i naruči 35 novih epizoda Family Guy-a i to je značilo da ce novi scenariji dospeti na papir. Family Guy se na Fox vraća prvog maja 2005. sa epizodom „North By North Quahog“ i od tada se redovno prikazuje.


Radnja Family Guy-a smeštena je na Rhode Island u izmišljeni idilični grad Quahog, a glavni junaci su članovi porodice Griffin iz Ulice Spuner 31. Peter Griffin je glavni lik u seriji kojeg je nemoguće opisati, a ne uvrediti ga. Iritantna, a u isto vreme neodoljiva debela ruševina od domaćina, inteligencije na nivou retarda, sa čestim izletima u ozbiljno alkoholisanje i sklon upadanju u probleme za tili čas, propali abortus irskog porekla i mašina za prdenje. Ponekad krajnje bestijalan, zlostavljajućeg ponasanja najčešće prema svojoj ćerki Meg, ali sa druge strane opet nekako dobrodušan. Većina zapleta u epizodama nastaje upravo posle njegovih gluposti. Piter na početku radi u fabrici igračaka, a kasnije u pivari, a slobodno vreme provodi gledajući tv i napijajući se u lokalnoj krčmi sa prijateljima. Ima drevnog neprijatelja, a to je džinovsko pile sa kojim se upušta u epske okršaje u maniru akcionih filmova koji uključuju rušenje polovine grada.

Lois Griffin, njegova zena je naizgled obična domaćica iza koje se krije pregršt devijantnog. Ona često posmatra kako joj, zahvaljujući njenom mužu i ostatku porodice, život ispada iz svakodnevnog balansa, ali samo ponekad i ona sama po sebi luckasta se potrudi da postavi fasadu normalnosti. U mladosti je bila zavisnik od meta i akter porno filma na koledžu, a beleži joj se i seksualna afera sa Bilom Klintonom. Piter i Lois imaju troje dece.

Njihova ćerka Meg je osamnaestogodišnja tinejdžerka, koja izaziva snažan antierotski uticaj kod suprotnog pola i neuspešno pokušava da se uklopi u socijalne krugove i najčešće i najsurovije je degradirana u seriji. Glas joj pozajmljuje super seksi Mila Kunis, i kada Mila izgovara neke gadosti teško je zamisliti kako lepota skrnavi samu sebe.

Kris Grifin, masni četrnaestogošnji sin rezultat je probušenog kondoma. Nasleđuje sve osobine svog oca, pa tako i inteligenciju kuvanog krompira. On ipak ponekad bljesne. Poseduje detaljno poznavanje filmova, pokazuje interesovanje za umetnost i ima talenat za crtanje

Najmlađi član porodice, Stjuart Gilingem Grifin – od milošte Stjui, je istinski superstar. Ovo najslađe stvorenje koje je animacija ikada izrodila u prvim sezonama je okruzen aurom zla i ogromnom željom da ubije svoju majku, Lois, a kasnije čini se postaje mekši i manje opsednut snaznom željom za dominacijom nad celom planetom. Stjui je jednogodišnja beba ogromnog intelekta, glave oblika ragbi lopte, a njegov glas sa britanskim akcentom je povetarac koji miluje. Poseduje arsenal oružja u skrivenoj sobi, kao i razne naprave tek predočene u naučno-fantastičnim filmovima. Ipak Stjui zadržava i osobine bebe, pa iako je sposoban da razruši sve pred sobom i protivnika iseče kao repu, on plače i doziva mamu kad se ogrebe ili udari. Stjuieva omiljena igracka je meda Rupert, a najbolji ortak Brajan sa kojim je prosao kroz mnoge avanture u epizodama „Road To…“

Brajan, pas ljubimac Grifinovih je antropomorfni beli labrador. Veoma intelligentan, član Mense, bivši zavisnik od kokaina i neuspeli pisac. Ima 8 psećih godina, voli alkohol, hoda na zadnjim nogama, a prednje koristi kao ruke, vozi Tojotu Prijus i on je Piterov najbolji prijatelj. Voli umetnost i veliki je fan Džona Koltrana i Fjodora Dostojevskog. Najpozanatija knjiga koju je izdao i sa kojom je postigao komercijalni uspeh je „Wish It, Want It, Do It“ koja je ipak na kraju ismejana u jednoj epizodi Family Guy-a kada je Brian gostovao kod Billa Mahera.

Tu je zaista pravi kolaž blesavih likova. Piterovi prijatelji, Glen Kvegmajer, pilot čija seksualna neumerenost prelazi svaku granicu, Džo Svanson, policajac paraplegičar, česta žrtva morbidnog ismevanja i bolesnih šala na račun svog hendikepa, simpatični bucko Afro-amerikanac Klivlend koji se kasnije seli u spin-off Family Guy-a, The Cleveland Show. Onda gradonačelnik Adam Vest, glas mu pozajmljuje pravi Adam West, prvi televizijski Betmen, Tom Taker, narcisodni tv spiker, azijska dopisnica Triša Takanava, potpuno ludi i nespretni Doktor Hartman, matori pedofil Herbert koji je zaljubljen u Krisa, presmešna Hispano kućna pomoćnica Konzuela koja govori tarzanski engleski.. „no no, mister Supermen no here“. Povremeni gosti su Bog i njegov sin Isus, pa i sama Smrt/Reaper, ljigavo šarmatni Džems Vuds (James Woods), po kome osnovna skola u Kvahogu nosi ime.


Set Mekfarlan pozajmljuje glasove većini glavnih likova, Piteru, Stjuiu, Kvegmajeru, a Brajanov glas je Setov regularan glas. Alex Borstein pozajmljuje glas Lois, Seth Grin Krisu, a Mila Kunis Meg.

Ako ste ljubitelji Star Wars sage i znate je napamet kao ja, onda će vas obradovati urnebesna parodija na legendarnu SF trilogiju pod nazivom Laugh It Up, Fuzzball. Takođe, tu su parodije na 12 Angry Men, parodija na čuveni roman Agate Kristi „And Then There Were None„, tri parodijice na priče Stivena Kinga, „Misery“, „Stand By Me“ i „Shawshank Redemption“.

Neke od ovih epizoda su delo sjajnih pisaca koji rade na seriji, a to su Alek Sulkin, Gary Janetti, Steve Callaghan, Danny Smith i meni omiljena devojka neobično dugačkog prezimena Cherry Chevapravatdumrong.

Family Guy Viewer Mail povremno udovoljava ljubiteljima serije i njihove ideje i predloge animira u jednu epizodu.

Family Guy je arhetipna animirana serija. Bez sumnje poseduje nasleđene osobine prethodnika, na primer Simpsonovih sa kojom je i najčešće porede do te mere da ih nazivaju i plagijatorima, ali oni su daleko od grafitne kopije žutih is Springfilda. Sem stereotipa američke porodice iz radničke klase malo, šta je tu slično, a istina je da je cela industrija zabave izgrađena na kraduckanju. Simpsonovi su serija za široke mase, opšteprihvaćena širom planete, dok Family Guy ume biti morbidan sa svojim nenašmikanim humorom i bira gledaoce sa smelijim i mračnijim smislom za zabavu.

Serija najčešće ispaljuje metak u pravcu američke kulture, u njene političke strukture, televizijske, filmske i muzičke zvezde i ostale ikone, ali ne štedi ni ostatak planete, samog Svevišnjeg, sve veroispovesti ovog sveta, a Meksikanci, homoseksualci, kepeci su osnovna sirovina za obrađivanje.

Fantastični antrpomorfizam i filmska tehnika „Cutaway Shot“ su česti u epizodama. Zbog ovog drugog su uredno na meti kritičara koji ističu da je to prenaglašeno i da se radnja izbegava i zapostavlja, ali Family Guy u svakoj epizodi ima radnju i nekad naizgled običan zaplet pretvaraju u alegoriju o nečemu dubljem i svojom neposrednošću jasnije sagledavaju istinu savremenog života. Ako vas ova serija osvoji ona pruža raskošne užitke.

Seth i njegova druzina pisaca iz sezone u sezonu pružaju pravi masterklas iz crne komedije i uz neke prethodnike razbijaju kalup animiranih serija na koje je Amerika navikla. Pogađaju direktno u centar, odstupaju od uobičajenog i kroz humor, uglavnom crni, prave posebne objave istine. Jednostavno, serija je ludilo koje morate videti da bi ste u njega verovali.

Kada poželim da steknem psiholški sklad, da se udaljim od stvari od kojih želim da budem hermetički začauren i da malko odganam tamnog dublera često biram Family Guy.

Ukoliko se odlučite da probate, na Pirate bay-u blicaju torrenti sa dosta sidera, a ako ne želite da gledate od početka, evo predloga meni najdražih i najsmešnijih epizoda koje moraju svakog nasmejati.

1. New Kidney In Town
2. I Dream Of Jesus
3. Road To Pilot
4. Yug Ylimaf
5. Road To North Pole
6. Family Gay
7. Road To Pilot
8. Road To Multiverse
9. The Big Bang Theory
10. Family Guy Viewer Mail #2

I da, ako ste religiozni nemojte gledati ovu animaciju.

Mystery Men (Zabavište)
↧
Search

Presing: Korak bliže nu-jazzu i post rocku

June 25, 2018, 1:44 am
$
0
0
 
Grupa Presing objavila je novu pesmu i video spot „Labudov sneg“. Time je započelo izdavanje novog, petog studijskog albuma, koji će biti predstavljan javnosti u etapama, kao niz od četiri 3P-a (EP sa tri pesme).

U postjugoslovenskom prostoru teško je naći muzičku pojavu – autora ili bend – čiji zvuk sa svakim novim izdanjem doživljava takve promene kao što je slučaj sa grupom Presing. U najnovijoj fazi, Presing je još korak bliže nu-jazzu i post rocku. Još jedno konstantno obeležje grupe Presingsu vrhunski muzičari, koji daju obeležje estetici benda. U najnovijoj etapi, od 2014 godine do danas, pored osnivača grupe, pevača Kize Radovića i gitariste Vladimira Krakova, te bubnjara sa do sada najdužim stažem u bendu, Ernesta Džananovića, stalni članovi grupe Presing postali su Dušan Petrović (Plejboj, Fish in Oil, Dvojac bez kormilara…) i flautista Aleksandar Jovan Krstić (Ansambl Renesans). Obojica su multiinstrumentalisti. Petrović je u Presingu pretežno bas gitarista, što je uloga u kojoj je poslednji put viđen na albumu Dum Dum grupe Ekatarina Velika, dok Krstić u Presingu povremeno svira i tenor saksofon.

Audio zapis pesme Labudov sneg snimio je Marko Trbović u svom studiju u Novom Sadu, miks je obavio Vladimir Krakov, dok je inženjer masteringa bio Vladimir Krkljuš.

Video spot snimljen je u Beogradu, na lokacijama pored muzeja 25. maj, u Hajd Parku i u okolini Beogradskog sajma. Snimatelji spota su Božica Kuljiš i Filip Antonijević. Scenario, režiju i montažu potpisao je Vladimir Krakov. U glavnoj ženskoj ulozi pojavljuje se Jovana Ćopić.

Spot Labudov sneg predstavlja omaž kultnom naučnofantastičnom filmu „Zardoz“ (1975) režisera Džona Burmena.
 
↧
↧

Ludak u razvoju: Svaki čovek koji ima i malo pameti oseća da nešto debelo nije u redu

June 25, 2018, 6:29 am
$
0
0


L.U.R. (Ludak U Razvoju) je kragujevački pank rok bend nastao 1998. godine. Iza sebe ima, sada već, 3 studijska albuma: ”Both ways”, “Hteo to ili ne”, “Mediokreten”, kao i dosta solo i festivalskih nastupa, kako u Srbiji, tako i širom regiona. Bend je nastupao, kako sa domaćim, tako i sa stranim velikim imenima. Poslednji put smo sa njima razgovarali 2015. nakon izlaska poslednjeg albuma. a ovih dana su predstavili javnosti novi spot/singl “U mreži” kao oficijalno digitalno izdanje kragujevačkog Doma omladine, a pesmu u MP3 formatu možete preuzeti ovde.
Zamolili smo Miloša Stefanovića, pevača i gitaristu benda da nam kaže nešto više o samom singlu i planovima benda za naredni period.
 
"Singl "U mreži" je sniman u Kragujevcu, u 3 različita studija. Ovog puta pesmu potpisuje kragujevački producent Ivan Ilić. Mislili smo da bi tako bilo najbolje za pesmu i za ono što smo hteli da postignemo vezano za sam snimak i zvuk.
Pesma je za sada, zaključno sa jos dva prethodna singla, poslednja u nizu planiranih singlova. Naredno poglavlje je definitivno album, ali trenutno, zbog naših obaveza, što profesionalnih, sto porodičnih, ne znamo kada će se to desiti, iako već sada postoji dosta novog materijala, što muzike, što tekstova.

"U mreži" govori o trenutku ili nekoj fazi u kojoj se svi nalazimo. Da li tome doprinosi tehnologija, internet, socijalne mreže, ili generalna kriza ljudskog duha, nebitno je. Svaki čovek za sebe, koji ima i malo pameti, oseća da nešto debelo nije u redu. Ljudima danas lajkovi bustuju ego i pretvaraju ih u arogantna i bezdušna stvorenja, bez obzira na obrazovanje i neki realno postignut životni uspeh. Prosto, svima je sve dostupno i svi su bitni. A nisu, nije prirodno da svi budemo društveni primeri i uzori, neko ko setuje stvari kako treba. Pesma u suštini sadrži jednu pozitivnu i optimističnu poruku.
Da je sve ovo faza i da postoji nada da će ljudi shvatiti, pre ili kasnije, da imaju mnogo više štete nego koristi, od otimanja, lazne bitnosti, pretvaranja, snobizma i sujete. - zaključuje Miloš.

Poslušajmo dakle kako je to biti "U mreži"...


↧

Intimna ispovest mladog pionira, ili Okolišni prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #1 - Redux

June 25, 2018, 9:01 am
$
0
0
Uvod koji slobodno možete da preskočite, pošto nema veze ni sa čim:

Ovaj tekst je izvorno napisan pre četiri godine, odnosno 2014. a ovom rečenicom činim jednu od najozbiljnijih grešaka koje autor nekog teksta može da načini – to je datiranje. Idealno bi bilo da se tekst može čitati u bilo kom prostornom i vremenskom okviru i da ostane živ i relevantan bez obzira na protok vremena. Međutim, tu grešku ćemo u ovom slučaju iskoristiti kao odskočnu dasku za novo čitanje starog teksta, naglašeno novo, s novim ciljevima i namerama.

Naime, pre četiri godine pokrenuo sam jedan intimni projekat – iščitavanje svih starih epizoda „Dilana Doga“, a pod starim podrazumevam onih 59 objavljenih u izdanju novosadskog Dnevnika, s kojima i na kojima sam odrastao i formirao dobar deo psiholoških problema s kojima se sada nosim. U tom projektu sam i uspeo – samo ga nisam ispratio dnevnički, što bi se reklo. Naime, čitajući stare dogove u novom prevodu i sakupljene u kolekcionarska izdanja Veselog četvrtka, nisam blagovremeno zapisivao nove utiske o starim epizodama, da bih nakon četvrte pročitane knjige u potpunosti batalio da se bavim pisanjem o stripu prepuštajući se isključivo čitanju stripa.

Danas, četiri godine kasnije, krećem u novi dilanovski poduhvat: Čitanje serijala o Dilanu Dogu od početka pa do današnjih dana, s ciljem sastavljanja kompletne slike svih izdanja objavljenih na nekadašnjem zajedničkom jeziku, od Dnevnika pa do Veselog četvrtka, a preko raznih hrvatskih izdavača u međuvrenenu.

Zato, hajde da se podsetimo kako je izgledao osvrt na prvu kolekcionarsku knjigu u izdanju Veselog četvrtka:

Iz današnje tranziciono-kapitalističke tačke gledišta, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija osamdesetih godina u priličnoj meri podseća na raj na zemlji. Naravno, nije tako bilo. Ta zemlja i ljudi u njoj bili su svojevrsno čudo kako demografije tako i hronologije, pa su tako osamdesete potrajale sve do sredine devedesetih – makar u manjim mestima diljem srpskih restlova od države i u glavama onih čuvenih generacija iz pedeset i neke. Sećam se da je devedeset prve-druge  izbio skandal kada sam u školu otišao sa košuljom koja nije bila upasana u farmerke. Negde tih godina je lokalna bibliotekarka zabrinuto zvala moju majku da je pita zna li šta joj dete čita, a čitalo je „Gospodara prstenova“. Tih istih godina vukao sam četvorku iz matematike, zato što sam tri puta nedeljno odlazio u tu biblioteku. Nastavnik je neprestano pretio da će me propitati „o čemu se radi“ u tim knjigama koje ja navodno čitam, a zapravo ih vucaram da bih se pravio pametan. Nikada nije. Razne nastavnice su se sablažnjavale zato što čitam stripove. Odlični đaci valjda čitaju samo školske udžbenike; stripove su osamdesetih godina čitali samo loši. Tako je to bilo u žabokrečini učmalih umova i sitnih duša. Naravno, odvojeni je problem to što danas odlični učenici možda čitaju poneki strip, a knjige sačuvaj me bože, dok loši đaci diluju drogu i duboko žale što nisu rođeni na vreme da glume sami sebe u „Ranama“. Demokratski kapitalizam na južnoslovenski način doneo je sa sobom neke nove izazove, koje su razna pokoljenja srbijanskih građana prihvatila na raznorazne načine. One rečene generacije iz pedeset i neke, mahom raskantane usled ratova, gladi i napora da makar svoju decu iščupaju iz bede naučile su da ih kroz život prati saundtrek „...otac mu je bio sitni paor...“, oni stariji su u nekom trenutku shvatili da leže na nekretninama, ako su u gradovima, ili da će crći od gladi u selima – a oni koji ne pamte pionirsku zakletvu su nesvrstani na najgori mogući način: Svoji su, ali nisu ničiji.

Bilo kako bilo, osamdesete su takođe bile godine trzaja iz učmalosti. Kao i u prethodnim decenijama, trafike su obilovale stripovima, koji su na naše tržište dolazili sa tada meni skandaloznim kašnjenjem od desetak godina, ali tada se pojavilo i nekoliko izdanja koja su u velikoj meri promenila moj pogled na svet, pa su može biti i delom odgovorna za moj sadašnji mentalni sklop (ili rasklop). Mislim na „Horror“ i „Konan sagu“ Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca – i na „Dilana Doga“.

Zanimljivo, ali „Dilan“ je zapravo prvi strip koji sam u životu sam kupio. Bilo je to na inače loše snabdevenoj trafici ispred moje zgrade i bila je to treća epizoda serijala, „Noći punog meseca“. Naravno, kao sedmogodišnjeg klinca – ili već tako nešto po godinama – privukla me je i za današnje pojmove sjajna naslovnica sa vukodlakom koji napada Dilana, a nisam ni slutio na kakav ću sadržaj nabasati između korica. Naviknut na relativno jednostavne storije u redovnoj ponudi „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“, uz povremene izlete ka relativno naivnom i neposrednom američkom stripu objavljivanom u „Eksu“, moj pretpubertetski um nije bio spreman na donekle nasilno, da ne kažem – pajsersko – subverzivno razvaljivanje i poigravanje sa meni tada nepoznatim žanrovskim i postžanrovskim klišeima. Moje očijukanje sa „Dogom“ potrajalo je sve do devedeset druge, kada mi je jedan stariji prijatelj pozajmio kompletne kolekcije „Doga“ i „Misterije“ i tada, sa već dvanaest godina, konačno sam se našao u prilici da sklopim čitavu priču o „detektivu strave i užasa“. U narednih nekoliko godina, do polaska u srednju školu, oba serijala iščitao sam na desetine puta, vraćajući se nekim epizodama, neke preskaćući. Kasnije, kako se „Dog“ povremeno vraćao na kioske i ja sam se vraćao epizodama koje bi mi se učinile zanimljivim, ali praskozorje novog milenijuma za mene je bio period otkrivanja svih širokih obzorja književne fantastike, koja mi je napokon postala dostupna u željenoj meri, a ono malo vremena što mi je ostalo za strip posvećivao sam američkoj produkciji. U međuvremenu, moj astrološki podznak – hrčak – nije mi davao mira sve dok nisam sakupio svih 59 brojeva Dnevnikovog „Doga“, ali sve je to stajalo na policama i u kutijama dok nisam prodao. Od šesnaeste godine života nisam pročitao nijednu od tih prvih,  crno-crvenih epizoda.
I tako je bilo do Veselog četvrtka.

Naime, Veseli četvrtak je pre nekog broja godina započeo sa objavljivanjem nekoliko edicija posvećenih Dilanu, a za mene  najznačajnija bila je upravo kolekcionarska, sa po tri redovna broja u tvrdom povezu. Bila mi je to prilika da svoju kolekciju vaskrsnem i ponovo oformim, ali nekako i dalje nisam imao želju da čitam te stripove, već sam ih samo skupljao i ređao po policama.
Kolekcionarska edicija Dilana Doga nedavno je prešla onih mističnih 59 originalnih svezaka i u Srbiji je prvi put legalno objavljena kultna epizoda „Frankenštajn“ – i to je za mene bio znak da se opet bacim na čitanje.

Prikaz, ili Ono zbog čega smo ovde:


Kolekcionarsko izdanje Dilana Doga #1 objedinjuje prve tri storije o naslovnom istraživaču natprirodnih pojava, odnosno „Zoru živih mrtvaca“, „Džeka Trboseka“ i „Noći punog meseca“. 

„Zora živih mrtvaca“ je u velikoj meri odredila ton čitavog serijala, ne mazeći čitaoca nimalo, već ga odmah suočavajući kako sa Dilanovim problematičnim seksualnim životom, koji već na prvi pogled zrelom čitaocu telegrafiše da protagonista ima some serious issues, kako se to kaže u mom selu, tako i sa može biti ključnim Dilanovim antagonistom, čija pojavljivanja u raznim epizodama donekle stvaraju pripovedačku nit Dilanovog života i sprečavaju da se serijal rasturi u niz nepovezanih slučajeva, koji su zanimljivi svaki za sebe, ali opet bez nekog većeg značaja. Kroz interakciju protagoniste i antagoniste, što će se na posve drugi način ponoviti u „Džeku Trboseku“, scenarista nam sasipa u lice svoju obuzetost smrću i besmrtnošću. Ovo je tema kojom će se docnije često baviti i to uvek na setno-melanholičan način, ponekad se trudeći da izbriše granicu između života, smrti i sna, čak možda pokušavajući da kaže da je smrt svojevrsno utočište od života. Opet, njegov junak ni u jednom trenutku ne bira smrt, već se – iako koketira sa njom – grčevito drži života. To se ponajviše očitava u seksu, koji predstavlja krajnju pobedu nad smrću. Međutim, kako ćemo ubrzo saznati, Dilanova ljubavna veza je prolazne vrste, baš kao što je i život prolazan. Štaviše, čak i tada apsurdno mladoliki Dilan kao da je komentar na prolaznost života. Tu dolazimo do scenarističkog začaranog kruga, koji je zatvoren već u prvoj epizodi i po suptilnosti daleko prevazilazi većinu književnih dela koje sam imao u rukama.

Logično, glavni motiv – makar na površini – „Zore živih mrtvaca“ upravo su zombiji. U današnje vreme nameće se poređenje sa serijalom „Okružen mrtvima“ (The Walking Dead). U tom dvoboju, ako se ta dva dela uopšte mogu porediti, pobedu odnosi Dilan, makar po mom sudu. Razlog za ovaj stav ponajviše je to što se scenarista opredelio da zombije koristi kao preciznu alatku, dok su u „Okružen mrtvima“ oni tek scenografija kojom se ističe karakterni razvoj likova. Srećom, „Dilan Dog“ i „Okružen mrtvima“ su dva pola fantastike i ništa ne oduzimaju jedan drugome, ali valja naglasiti da „Dilan“ čak i nakon toliko godina od objavljivanja uspeva da izađe na  kraj sa mlađim i aktuelnijim pretendentom, makar na poene.
Ocena: 4/5

„Džek Trbosek“ je druga sveska serijala i veliki pomak u drugom smeru u odnosu na prvu – premda, sa današnje tačke gledišta, očekivan pomak. „Dilan Dog“ je – slobodno se može reći – postavio temelje urbane fantastike pre nego što je ona u SAD bila čak i u zametku, a urbana fantastika se u velikoj meri oslanja na tradiciju detektivskih romana. Tako i „Džek Trbosek“ počinje naizgled u okultnom ključu, da bi vrlo brzo prerastao u prilično dobro osmišljenu detektivsku priču. Sećam se da je u ono vreme kraj ove epizode bio ubitačan (in more ways than one), dok mi je danas daleko manje upečatljiv i bio bih u iskušenju da kažem „Već viđeno“, samo da ga nisam upravu tu prvi put video. Naravno, ne govorim o konkretnoj završnici epizode, već o tom tipu završnica. Uostalom, shvatićete kada budete pročitali,  ako „Džeka Trboseka“ niste već čitali u nekoj inkarnaciji.
Zreli scenaristički tonovi i u ovoj epizodi okrenuti su Dilanovom odnosu prema ženama i pažljiv čitalac već sada može da nasluti kakav će to odnos biti. Površnom čitaocu – kakvi smo svi bili – može se učiniti da Dilan Dog vodi savršen život i da, baš kao pravi noar detektivi, menja ljubavne veze bezmalo jednakom brzinom kao klijente, ali u „Džeku Trboseku“ pristup seksu pomalo je izmenjen u odnosu na prvu epizodu, pa je Dilan gurnut u nezrelu vezu sa nezrelom osobom, što dovodi do toga da njegovi postupci zapravo deluju zrelo i odgovorno. Međutim, ovo je samo scenaristički trik kojim se obmanjuje kako nevešti čitalac, tako i sam Dilan Dog.
Na stranu prilično solidna detektivska storija, mislim da je ova epizoda trenutak  kada je Dilan zacementiran na pola puta između Petra Pana i Dorijana Greja. Ovo je takođe epizoda u kojoj se odnos Dilana Doga i njegovog sajdkika, Gruča, produbljuje i razrađuje, a Dilanova ljubav prema muzici prerasta iz namenski korišćenog motiva jeze, pokazanog u „Zori živih mrtvaca“ u stalno prisutan motiv u serijalu, koji će postati jedna od ključnih karakternih odrednica Dilana Doga, u istoj ravni sa violinom Šerloka Holmsa – recimo. Takođe se u serijal uvodi i očinska figura u Dilanovom životu, inspektor Blok, koji se konstantno kreće na liniji mentor-saveznik.
Ocena: 4/5

Poslednja epizoda u trobroju meni je jedna od omiljenih – i to ne samo stoga što je to prva epizoda „Dilana Doga“ koju sam kupio. Za mene je „Noći punog meseca“ upravo ono što me privlači urbanoj fantastici. Protagonisti su izmešteni iz gradskog okruženja na koje su navikli i njihovo nesnalaženje u divljinama nemačkih šuma ne može a da ne bude simpatično. Za promenu, u ovoj epizodi se sa seksom samo koketira – bar kada je o protagonisti reč – dok se opšti ton čitave epizode vrlo brzo iz detektivske priče o nestaloj osobi pomera ka primalnoj i divljoj fantaziji, koja bi sasvim lagodno mogla da se nađe na stranicama Tomasovog „Konana“. Nakon jedne pop-kulturne i jedne urbane epizode, „Noći punog meseca“ su podsetnik na divlje izvorište fantazije i horora, pa i na to da je priroda ovako ili onako u suštini nesavladiva, a čovek ne može a da ne bude potčinjen njoj čim se nađe van sigurnosti svojih betonskih zidina.

U suštini omaž bajkama braće Grim, ili makar epizoda nadahnuta tim bajkama, specifična je po svojevrsnoj dvostrukoj završnici i odlično urađenim epilogom, naizgled naivnim ali tako osmišljenim da nakon fantazi-festa kod čitaoca tek post festum budi osećaj jeze i podseća ga da je „Dilan Dog“ u suštini ne fantazijski već horor strip.
Ocena: 5/5

Ivan Jovanović Nightflier
↧

Eruditni lirizam jednog uličara („Muzika za ulicu“ Astor Lajke)

June 26, 2018, 8:00 am
$
0
0
Već godinu dana pokušavam da napišem ovu recenziju... Ukucam „Muzika za ulicu“, izađe bandcamp link, preslušavam pesme redom... Obično se u tim situacijama prepustim onom klasično-nadrealističkom sistemu mišljenja nazvanom „automatsko pisanje“. Funkcioniše po principu „šta god ti padne na pamet kao asocijacija – zapiši.“ Tako sam valjda i shvatila da imam „skill“ za pisanje recenzija jer sam u tim naizgled ''rendom'' misaonim tokovima uspevala da pronađem celovit poetički smisao.

Al’ ne lezi vraže, u ovom slučaju ni do uvoda nisam stigla a već sam uhvatila sebe kako radim niz besmislenih i bespredmetnih stvari. Na primer: crtam neke spirale, trouglove, kockice i raznorazne cvetove unedogled... Rečju, arčim hartiju... Rola se album (ponekad i više puta) dok ja pokušavam da ulovim (ali u pravom smislu te reči) bar jednu celovitu misao kako bih imala čime da formulišem kakav takav utisak...

Čak sam se u jednom trenutku zapitala šta bi Andre Breton rekao na ovo...

Ali sve to uopšte ne znači da sam se smorila. Baš naprotiv. Samo sam shvatila da mi, više nego što to obično biva u sličnim situacijama, luta fokus. Prosto, ne mogu da se baš skoncentrišem na ovu muziku tako lako, „na keca“. Pokušavala sam sve vreme da nađem razlog tome.

I shvatila sam, uopšte nije do mene, do muzike je.

I sad, kako objasniti zašto je to tako?

Ima u ovoj muzici dosta tih nekih paralelnih i izukrštanih svetova koji čine jedan zaseban, samosvojan univerzum – muzički album. Uf, velika stvar - album, rekao bi neko pošto pročita prethodnu rečenicu. I u suštini, bio bi u pravu. Stvarno, postavi se uvek pitanje da li ti se muzika sviđa ili ne, da li ti prija ili ne, da li te „vozi“ ili ne... Nema tu filozofije... A i ako je ima, onda se nalazi u stihovima koje obično niko ne pokušava da zasebno analizira, jer da je poenta u filozofiji, valjda bi taj muzički stvaralac seo i napisao traktat, a ne album...

I svi ti svetovi sadržani u univerzumu „Muzike za ulicu“, pojedinačno su vrlo jednostavne strukture. Ničega tu nema preteranog, izuzetnog, do sad neviđenog ili nečeg što na bilo koji način bode uši... To je isto kao kad jedeš mančmelou... Prvo izgrizeš čokoladu (šta, čokolada, tanka, nikakva, ništa posebno), pa oližeš onaj beli krem (pih, bezukusna, zašećerena belanca) i onda pojedeš keks (on povadi priču skroz, al’ keks ko keks, opet ništa posebno). I onda izgrizeš jedan primerak iscela i taj skup sastavnih elemenata veoma proste konfiguracije u stvari je prava čarolija. Deluje ti na receptore, a nemaš pojma kako i čime...

I u tom smislu, ovaj album je baš takav, s tim što u njemu ničeg za jelo *u prenesenom i bukvalnom smislu) ali takođe ima 3 sloja koja čine čaroliju, a to su:
- Muzika
- Poezija
- Smisao

Tek u njihovim preplitanjima i sudaranjima stvara se onaj pravi utisak koji se zasniva na sposobnosti da uočimo te „momente prespajanja.“ Ali nećemo ovde sad o tome. Ipak ćemo, sasvim školski, krenuti sloj po sloj. A vi prosudite sami da li ipak tu ima nečega što, slikovito rečeno, izaziva osećaj slasti.

MUZIKA: Sama sintagma „muzika za ulicu“ inicira značenje koje svako može da stvori prema svom nahođenju. Dve proste reči, svima znane. Dva pojma koja u sudaru značenja imaju prilično neuhvatljiv smisao. Ali, baš zato, radoznali slušalac se zapita „da li je ovo baš ono što ja mislim da jeste“.

I stvarno, šta je, u stvari, to „muzika za ulicu“? Da li je to nešto glasno, razigrano, što ima za cilj da privuče užurbanu masu, da trgne zamišljenog prolaznika iz teških kontemplacija, da, možda, uveseljava decu podjednako kao i šareni baloni kod prodavca kokica... Ili je možda čak nešto drugo, sasvim suprotno. Možda je to muzika koja se svira u nekom ćošku pored ulaza u tržni centar, koju preklapa buka razglasa i advertajzing mantri i koja se melanholično rasipa u lavini usputnih, isprekidanih dijaloga... Možda nije nijedno od ova dva, možda je to samo naziv za folder sa muzikom „za poneti“ na plejeru u lutanjima kroz betonsku divljinu, nešto sasvim potrošno, svakodnevno i prozaično...

Radoznali slušalac već je sigurno odavno kliknuo „PLAY“ i shvatio da može da bude i sve to i ništa od toga...

Možeš da zastaneš, a možeš i a nastaviš dalje. Ova muzika apsolutno nema za cilj da „kupi“ slušaoca. Deluje kao sasvim nonšalanto drndanje akorda nekog unknown izvođača sto dopire iz bašte obližnjeg kafića.

Ali šta joj je onda cilj? Da bismo to objasnili, potrebno je da pređemo na drugi sloj.

POEZIJA: Niz reči... Niz metafora... Gomila aluzija... Tekst i kontekst... Prosečnog slušaoca je već zabolela glava i zaobišao je obližnji kafić, otišao je u neki drugi gde piči sasvim pristojan chill out remix. Mada, pitanje je da li to uopšte i dotiče stvaraoca/izvođača iz obližnjeg kafića. Njemu prosečni slušaoci uopšte nisu potrebni, jer u gužvi teško može da se dođe do reči, sem ako baš nisi grlat da sve vreme možeš da vičeš (ili imaš jak razglas).

Ali čemu to... Ova poezija se ne recituje, ne ponavlja u pevušećim meditacijama, i čak se prilično teško pamti. Ona je upečatljiva u fragmentima i intrigirajuća samo u slučaju ako nas na nešto asocira. Hermetički upakovana u simbole kao konzerva koja nema metalni nastavak za otvaranje na poklopcu. Treba je otvoriti posebnim kljucem.... Taj ključ imaju svi oni koji su se upoznali sa poetikom Džojsa, Hemingveja, Selimovića... Tek njima se otvaraju značenja reči okean, ostrvo, lutanje, otac... I kad čuju rec bicikl, pomisle na vožnju pored Sene, tamo gde je Prever voleo da šeta smišljajući primamljive stihove... Ime Marina odmah, naravno, podseti na Štulića, ali nas i ponovo nagoni na pomisao da nijedno drugo ime sem "Marina" ne može da se otpeva u takvom tonalitetu i takvom ritmu...

I na kraju, pitamo se, sta je muzičar hteo da kaže?

SMISAO: Ako bih vam dala odgovor na to pitanje, sigurno bih potrošila još godinu dana da smislim kako da vam to saopštim, a da bude shvaćeno baš onako kako ja mislim da treba. A ako vam kazem ono već toliko puta rečeno: „kliknite na bandcamp link“, mislim da neće da bude to TO... Jer ovo nije muzika za internet, vec isključivo za slučajne prolaznike na putu do biblioteke.

Ana Bjes
↧
↧

Ki: Želimo dati maksimum u datom momentu

June 26, 2018, 8:34 am
$
0
0
Ki  je electro pop bend iz Kumanova, Makedonija. Nastaje početkom 2015. godine, nakon raspada benda Epten. Krajem 2015. osnovi benda, koji sačinjavaju: Miloš Kraljevski (bubanj), Andrej Dimkovski (bas gitara) i Aleksandar Kraljevski (vokal/gitara), priključuju se Stefan Ilievski (keybords&synth) i Marko Nikolovski (dj, elctronica, samples) iz Amsterdama koji pod imenom ME.N.U beleži velike uspehe na amsterdamskoj i evropskoj electro sceni.

Nesvakidašnji zvuk, eksperimentiranje i igranje sa muzickim stilovima i podžanrovima, praćen autentičnim tekstovima, je glavna karakteristika ovog novog benda  koji ima šire ciljeve. Jedan od zapaženijih nastupa benda je nastup na Demo Festu u Banja Luci 2016. gde Ki, iako nije osvojio jedno od pobedničkih mesta uspeo da pokupi brojne pozitivne kritike od strane balkanskih medija. Kao pobednici mini gitarijade u Vranju, bend je nastupio i ujedno pobedio na 51. Gitarijadi u Zaječaru. Nakon toga usledili su i nastupi na North Fest-u U Kolašinu, Crna Gora i Joy Fest, Kriva Palanka, Makedonija, Pozitivni koncert Novi Sad, Srbija. 2017. godinu bend zaokružje nastupom i pobedom na RMF Festivalu u Rovinju gde će nastupiti i sledeće godine u revijalnom delu festival. Nedavno osvojeno prvo mesto na festivalu Omladine u Subotici je uvertira nastupa koji će se dogoditi ovog leta na festivalima kao što su: Drum Dum Leskovac, Bedem Fest Nikšić, Zaječarska Gitarijada, Enter Fest Skopje, D Festival Dojran, True Sound of Kamenica North Fest Kolašin…

Milos Kraljevski, bubnjar, rođen je 1988. godine u Kumanovu, Makedonija. Srednju muzičku školu završio je na odseku udarnih instrumenata, a zatim i Muzičku akademiju u Skoplju, u klasi profesorke Mojce Sedeu.
Još za vreme studiranja učestvovao je na državnim i međunardnim takmičenjima i  osvajio više nagrada. Bubnjar je u bendu Ki od samog osnivanja, a takođe i član pratećecg benda Tamare Tosevske, poznate makedonske pevačice.


·Koliko dugo postoji bend, a koliko se ti baviš muzikom, odnosno bubnjevima?
Milos Kraljevski: Za koji dan slavimo drugi rođendan benda Ki. Profesionalno sam počeo da se bavim bubnjevima 2012 godine. Imao sam privatnog profesora i još od tada sam imao susret sa notama. Kasnije sam upisao srednju muzičku školu u Skoplju na odseku za udarne instrumente, zatim i muzičku akademiju, naravno opet smer za udarne instrumente na kojoj sam i steko diplomu diplomiranog perkusioniste.

·Kada se javila prva želja za bubnjevima? Kada si počeo?
Milos Kraljevski: Za 6. rođendan dobio sam na poklon električnu gitaru, koju je napravio naš porodični prijatelj, Branko Radulović, umetnik koji je na prostorima bivše Jugoslavije  i šire poznat po svojim ručno izrađenim gitarama. Ova gitara bila je specijalno dizajnirana za mene, odnosno prilagođena mom dečijem rastu i konstituciji. Kad sam otišao kući i uključio je u pojačalo, počeo sam da lupam po njoj i u istom trenutku sam shvatio da sam dobio najbolji poklon upravo zato jer sam otkrio moju strast i ljubav – Bubanj . Inače, želja mojih roditelja je bila da ja sviram gitaru, a moj stariji brat klavijature. Međutim, ljubav prema bubnju je pobedila, tako da sam ja dobio bubanj a brat je preuzeo prekrasnu gitaru i danas je odličan gitarista.

·Zašto bubnjevi?
Milos Kraljevski: Kad sviram bubanj za mene nema ni prošlosti niti budućnosti. Jednostavno živim i postojim samo u tom trenutku i to je fascinantan, neprocenjivo uzvišen osećaj koji se ni sa čim ne može upoređivati. Najboljii i najproduktivniji način da potrošim svoju energiju. Jednostavno moj temperament je takav da kad bih svirao klavijaturu ili gitaru morao bih da ih polomim u sred nastupa

·Koji je žanr muzike dominirao na početku za tebe lično?
Milos Kraljevski: Techno, Kraut-rock, Electro, Minimal. Svaki žanr koji nije imao bubnjara (smeh).

·Kako sada definišeš pravac benda Ki?
Milos Kraljevski: Po tom pitanju se u bendu baš mimoilazimo,  jer svaki član benda ima neko svoje gledište po pitanju pravca benda. Ako baš moram da definišem, možda bih pravac muzike deifinisao, kao neki electro-pop, indie pop.

·Ko je na vas imao najviše uticaja privatno, a ko sa svetske ili domaće scene i zašto?
Milos Kraljevski: Privatno na žalost, ili na svu sreću niko (smeh). Sa svetske muzičke scene to su Kraftwerk, Depeche Mode, Muse, Porcupone tree, Nick Cave… Nemam neki posebni razlog. To su bendovi koji su me gurnuli u svet muzike i zbog njih sam ovde gde jesam.

·Imate pregršt nastupa iza sebe, nevedite nam neke koji su vam ostali u sećanju i zašto?
Milos Kraljevski: Svaki nastup je priča za sebe i svaki nastup ima svoju specifičnost i nešto po čemu ćemo ga pamtiti. To je možda naša najveća sreća,  jer nam je jako zabavano i uvek se dogodi nešto vredno prepričavanja. Kad bi morali da izdvojimo neki nastup onda to bi za sigurno bio Demofest, jer je to bio naš prvi nastup. Tamo smo shvatili koliko je sati sa svih aspekata. Po prvi put smo svirali naš materijal pred publikom i prve reakcije za vreme i nakon našeg nastupa je nešto što ćemo zauvek nositi u nama. Nismo imali neka velika očekivanja, a probudili smo se sa super kritikama od strane balkanskih portala koji su izdvojili naš nastup kao jedan od zapaženijih. Onda je tu svkako nastup i pobeda na Gitarijadi u Zaječaru, koja možda nema istu težinu kao nekada,  ali je svakako čast biti deo njene istorije. Ipak je to najstariji Festival u Evropi, što dosta govori i o progresivnosti ideja ljudi koji žive na ovom prostoru.

·Sa kime ste imali prilike da sarađujete  ili  zajedno nastupite?
Milos Kraljevski: Za sada nemamo ostvarenu nikakvu muzičku saradnju. Mozda će je sutra biti, ko zna. Za sad sarađujemo i nastupamo sami sa sobom. Nema većeg užitka od toga (smeh).

·Šta ste do sada uradili što se izdanja tiče?
Milos Kraljevski: Imamo 3 objavljena singla Grad, Kristalen krug i Buda. Album, EP,  neka ga nazovu kako god žele je gotov, ali ne žurimo sa objavljivanjem. Nismo jedan od onih bendova kojima je bitno koliko su ploča, ili pesama objavili. Želimo dati naš maksimum u zadatom momentu i ne vodimo previše računa o brojkama.

·Učestvovali ste na Demofestu, između ostalog  pobedili na najdugovečnijoj rock manifestaciji možda u svetu, a to je Gitarijada, onda pre bukvalno nekog vremena i na još jednom tradicionalnom i značajnom festivalu u Subotici… Kakav je osećaj?
Milos Kraljevski: Svako ima svoj put ka cilju. Gladni smo bine, a ne trofeja. Uvek krenomo sa idejom da se dobro provedemo, da upoznamo nove ljude, gradove, nova lica, priče… Uživamo putaovati i svirati. Užitak koji osećamo za vreme i nakon nastupa je nešto neprocenjlivo.

·Nevezano za bend Ki, spominjao si i bubnajrsku trupu čiji si član, reci nam nešto više o tome?
Milos Kraljevski: To je perkusionisticka grupa koja je bila sastavljena od studenata muzičke akademije u Skoplju od strane Mojce Sedeu, profesorke na odseku udarnih instrumenata na fakultetu u Skoplju. Trupa je bila jako atraktivna i interesantna i pobeđivala je na skoro svim takmičenja kako domaćim, tako i internacionalnim. Svirali smo na brojnim festivalima i nastupima i mogu neskromno reći da smo svuda definitivno oduševljavali publiku.

·Kada sam vas gledala na Demofestu, imali ste momenat sa perkusijama, odnosno u jednom trenutku su svi bili za perkusijama, da li to možemo očekivati i na Drum Dum Festu?
Milos Kraljevski: Potrudićemo se da pružimo super energiju publici koja ce biti tamo. Nadamo se da će publika uživati u našem nastupu i da ćemo poneti super impresije sa ovogodišnjeg Drum Dum Festa.

·Šta publika može da očekuje na Drum Dum festivaliu, s obzirom na to da su sve oči ovoga puta uprte u tebe kao bubnjara?
Milos Kraljevski: To će saznati svako ko dođe 14. jula u Leskovac na Drum Dum Festival!
↧

Hollywood Undead nastupili u Beogradu

June 26, 2018, 12:34 pm
$
0
0
Kalifornijska petorka pružila je preksinoć holivudski tretman beogradskim fanovima i tako na pravi način otvorila koncertnu sezonu na novobeogradskim bazenima ‘’11 april’’.

Okupljene su najpre zagrejali momci iz beogradskog rep pank benda Viva Pops, odsviravši dinamičan set kojim su još jednom opravdali titulu pobednika Bunt Rok Festivala.

U 22:20h, praćeni burnim aplauzom, na binu su izašli momci iz Hollywood Undeada, lica sakrivenih čuvenim maskama koje su im postale zaštitni znak.


Već sa prvim numerama ‘’Whatever It Takes’’ i ‘’Undead’’ bilo je jasno da ćemo prisustvovati jednom od spektakularnih nastupa – bend, izuzetno usviran i pun adrenalina, iskusno je vodio publiku kroz svoj opus, dok su fanovi pevali tekstove svih pesama, maksimalno uživajući u svirci.

Mudro odabrana set lista samo je doprinela vreloj atmosferi na bazenima – ‘’Renegade’’, ‘’Gravity’’ i ‘’War Child’’ naišle su na ovacije, a grupa je na binu pozvala momka iz publike Đorđa, koji je imao čast da odsvira gitaru i otpeva dve numere sa svojim idolima.

Miks Metallica i Rammstein pesama, ‘’Enter Sandman’’ i ‘’Du Hast’’ dovela je fanove do ekstaze, a ništa manje raspamećeni nisu bili ni članovi benda – pevač Deni se stalno zahvaljivao publici povicima ‘’Srbijo, volimo vas!’’ i ‘’Beograde, hvala što ste nas doveli u vaš grad!’’

Za bis su ostavili ‘’Everywhere I Go’’ i ‘’Hear Me Now’’, praćene sjajnom pirotehnikom i neverovatnom energijom koju su Hollywood Undead razmenjivali s fanovima tokom celog koncerta.
↧

Paraiso Beach: Iako se dogodila kataklizma, nikad nije kasno za uživanje na improviziranom odmoru

June 27, 2018, 8:04 am
$
0
0


PARAISO BEACH je kratki španjolski, znanstveno fantastični film. Redatelj filma je Biktor Kero. Priča se odvija na planeti Zemlji gdje se dogodila kataklizma koja je iskorijenila sve tragove života, a opstanak ljudske vrste je na rubu. Leo i Monica žive u toj budućnosti, pa ipak za njih nikada nije prekasno za uživanje na improviziranom odmoru.

↧
Search

Dve verzije romana “Paklena pomorandža”

June 28, 2018, 9:01 am
$
0
0
Postoje dve verzije čuvenog romana Entonija Bardžisa Paklena pomorandža zato što su se američki izdavači  bojali da će njihovoj publici ideja o iskupljenju kriminalca delovati nerealno, piše Bookvar.


„Spreman sam da se odreknem knjige po kojoj sam najpoznatiji ili koja je najpoznatija“, rekao je jednom prilikom Entoni Bardžis. „Veoma brzo je postala grubi materijal i osnova za film za koji se čini kao da slavi seks i nasilje. Film je doprineo da čitalačka publika pogrešno shvati o čemu se radi u knjizi i to pogrešno razumevanje će me pratiti do smrti. Zbog ove pogrešne interpretacije nije ni trebalo da napišem knjigu.“

Čini se da Entoni Bardžis nije ljubitelj filma koji je na osnovu njegove knjige snimio Stenli Kjubrik. Razlog je taj što su i Kjubrik i prvobitni američki izdavač romana Paklena pomorandža potpuno promašili poentu priče – iskupljenje. Uprkos protivljenju pisca prvi izdavač je knjigu objavio bez poslednjeg poglavlja. Iako su sva ostala izdanja imala i to poslednje poglavlje Stenli Kjubrik je svoj film bazirao na prvoj knjizi. Zbog toga je Kjubrik filmskoj publici prikazao depresivnu priču sa gorkim, ciničnim, krajem. Poruka filma je da se ljudi ne mogu promeniti.

Kraj prvobitne knjige, onako kako ju je napisao Bardžis, ima pozitivnu notu. Kjubrik je kasnije rekao da je za to poslednje poglavlje saznao kada je rad na scenariju već dospeo u završnu fazu, ali je to poglavlje smatrao neuverljivim i nerealnim.

Za potonje izdanje knjige u kome se nalazilo i nedostajuće poslednje poglavlje Bardžis je napisao i uvod kome je razjasnio ono što je želeo da poruči romanom. A glavna poruka priče jeste da ljudi mogu da se promene. Prvobitni izdavač i Stenli Kjubrik su ignorisanjem poslednjeg poglavlja potpuno izmenili poruku priče koja govori o slobodnoj volji, promeni i iskupljenju.
________
Pročitajte i:

5 omiljenih distopijskih romana Entonija Bardžisa
Paklena pomorandža - Šta je čovek bez slobodne volje

↧
↧

Jelena Lengold: Odustajanje – Drugačiji pogled na život

June 28, 2018, 1:49 pm
$
0
0
U nedostatku bombastične prve rečenice, posegnuću za jednom kineskom poslovicom koja kaže: Početak mudrosti je da nazivaš stvari njihovim pravim imenima. Čini se kako je to upravo ono što Jelena Lengold pokušava da uradi svakim svojim proznim delom (priznajem poezija mi baš nije bliska pa se odmah ograđujem), a novi roman, nazvan “Odustajanje” je korak dalje u njenom raščaravanju sveta i idealizovanih slika koje često stvaramo u svojim životima.
 

“Odustajanje” je nešto nalik na bildungsroman, tj. roman o odrastanju, pri čemu je kompozicija romana podeljena na tri skoro podjednaka dela, na tri etape u životu bezimene žene. Ovaj triptih bi komotno mogao da se sagleda kao roman, ali i kao zbirka od tri priče koje imaju zajedničkog imenitelja, zajedničke likove, ali i zajedničke probleme. Glavni lik je bezimena žena i mi na osnovu ova tri fragmenta iz njenog života pratimo njeno sazrevanje. Ova bezimena žena bi komotno mogla i da se zove Eva (nekako bi ovo arhetipsko ime moglo da bude simptomatsko za ovaj lik), ali autorka se odlučila da je ostavi bez imena. Zašto? “Ruža bi davala slatki miris, ma kako je zvali” Dakle, ime bi samo stojalo na putu; poenta je u stvarima i postupcima koji formiraju glavnu junakinju - to je ono što definiše nju. Ovim izbegavanjem imenovanja glavnog lika, autorka kao da poručuje da to može biti bilo koja žena, još jedna u nizu bezimenih žrtava koje su ostavile svoje ja zarad nečega što se u nekom momentu činilo vrednim toga.

Prvi segment romana – oslikavanje detinjstva u disfunkcionalnoj porodici, prikazuje našu junakinju kao devojčicu koja na svojim nejakim ramenima nosi majčinu bolest, očevo često izbivanje iz kuće i bratovljevu nezainteresovanost za konvencionalne stvari u životu, kao i njegovu potiskivanu edipovsku netrpeljivost prema ocu. Kada već uzdrmano zdanje njene porodice dodatno potrese sam Tanatos, ona će pokušati, takva nejaka, da održi ono što je ostalo od porodične kule od karata. Međutim, kako bi sačuvala samu sebe, moraće po prvi put da odustane od svega toga i da pusti da se sve uruši. Nada i vatra u očima gasnu, a krhotine srca ostaju da leže negde tamo u prašini…

U drugom delu romana, devojčica je odrasla i postala samosvesna žena koja kroči kroz život pod teretom prošlosti. Iz senki je posmatra preostali član porodice, i on joj je jedina direktna veza sa onim što pokušava da pokopa i sakrije od sveta, ali i od sebe same. Ona vodi naizgled interesantan život – ona putuje, ima neobavezujuću vezu sa čovekom starijim od sebe (i on deluje poput kompenzacije za oca), ali konstantno živi u nekom prividu života, obeležena nasleđenim gubitkom. To nešto što ima sa starijim ljubavnikom, a što liči na vezu, joj daje slobodnog prostora da diše i da se ne oseća sputanom, ali sve što je podseća na vlastitu porodicu je dodatno ukotvljuje u mutnu i tmurnu imitaciju života koji vodi, zatvara natrag u kavez iz koga ne može da pobegne. U retkim momentima u kojima se usuđuje da bude sama sa svojim mislima, u šetnji koja je vodi uvek ka istom mestu, upoznaje čoveka pred kojim može da bude ono što jeste, čoveka koji joj otvara oči, čoveka koji vidi njenu prošlost, ali i nju samu - ogoljenu. Međutim, ona se uvek iznova vraća svom ljubavniku koji je delimično podseća na vlastitu prošlost, i uvek iznova pokušava da se oslobodi svega što je sputava, a svesno ostaje rob vlastite prošlosti. Iako pokušava putem Erosa da se oslobodi tih stega, Tanatos je taj koji će je delimično osloboditi. Na kraju, kada bude doživela nešto što će joj ličiti na katarzu, glavna junakinja će se smejati samoj sebi, a u isti mah će i oplakivati sebe i svoj život.

U završnom delu romana saznajemo da je naša junakinja zasnovala svoju porodicu i da ta porodica nije idealna. Izgleda kao da je obrasce porodice u kojoj je odrastala primenila na porodicu koju je zasnovala. Distanca, tajne i bol koji su stalno prisutni i večita težnja ćerke da istražuje majčinu prošlost i da kopa po ranama koje još uvek nisu zacelile će učiniti to da se odnosi između njih dve zakomplikuju. Njena ćerka, Irena, uvek bliža ocu, od nje krije veoma bitne stvari – na primer to da se uskoro udaje. Inače, veoma je lukav odabir ovog imena, jer Irena bi trebala da unosi mir i ravnotežu u svoju porodicu (ime Irena potiče od grčke reči koja označava mir), a ona, u stvari, svojoj majci donosi nemir. Dok se njena ćerka sprema da oformi svoju porodicu, naša junakinja se pita ima li sve to smisla i svrhe (pre svega porodica i brak, lažna slika o sebi koju je sama projektovala,…) – da li treba i dalje da igra po pravilima koja ona nije smislila, da glumata u drami za koju isuviše često ne zna tekst, da se povinuje tuđim predstavama i tuđim očekivanjima, ili je krajnje vreme da konačno odustane od svega toga…

Roman “Odustajanje” je nešto što je moglo da nastane iz pera Ijana Makjuana. Postoji izvesna sličnost između ovog autora i Jelene Lengold, jer su oboje brutalno iskreni i prikazuju stvarnost svedeno i ogoljeno - onakvu kakva jeste - osvetljenu nagomilanim gubicima koje nasleđujemo i sami stvaramo. U ovom romanu, Jelena flertuje sa fantastičnim momentima kojima veoma vešto pravi dodatni kontrast između idealizovanog života i ogoljene stvarnosti i time njeno novo literarno čedo podseća pomalo na prozu Darka Tuševljakovića. Nije čudo što su i Jelena i Darko dobitnici Evropske nagrade za književnost jer u duhu “evropskog magičnog realizma” oboje pišu o životu koji jeste prelepo čudo (sa svim svojim fantastičnim i nekada nestvarnim momentima), ali i niz teških pitanja za koja često ne nalazimo odgovore.

“Odustajanje” je, dakle, izvanredan triptih u kome Jelena Lengold trezveno secira, raščarava i razobličuje našu svakodnevicu i odbacuje romantične slike i zamenjuje ih onim realnim – slikama iz života na koje nisu primenjeni nikakvi filteri. Autorka nas znalački vodi kroz životne etape na putu sazrevanja, i to u večitom kontrastu Erosa i Tanatosa, postavljajući uvek iznova ontološko pitanje – treba li čovek da odustane od sebe i vlastite predstave koju ima o sebi zarad predstave koju drugi stvaraju o njemu i onoga što se od njega očekuje u okvirima ustaljenih tradicionalnih normi. Život je nešto za šta se ne dobija uputstvo. Ume on da bude prelep, ali isto tako ume da bude i brutalno težak. Ukoliko želimo da nakon teškoća dođemo do katarze, moramo biti mudri i gledati na sve sa dozom kritike, možda baš onako kako to čini Jelena Lengold.

Kristijan Vekonj
↧

Kiša, gitare i legendarni uživo – Saxon i Psihomodo Pop na otvaranju 52. Gitarijade

June 29, 2018, 6:42 am
$
0
0
Sinoć, 28. juna, otpočela je 52. Gitarijada u Zaječaru. Park-šuma Kraljevica otvorila je svoje kapije brojnim rok poštovaocima i poštovateljkama iz zemlje i regiona. Najava difuzije kvalitetnih zvukova uspešno je realizovana već prve večeri festivala uprkos obilnim padavinama koje su zadesile najveći grad Timočke krajine. Organizator događaja je grad Zaječar, a ulaz i kamp su besplatni.

Pobednici prošlogodišnje Gitarijade, kumanovski sastav KI, imao je tu čast da u 21h otvori 52. zaječarski praznik gitare. U svojih nešto više od pola sata indie-elektro-rock repertoara pokazali su nam zašto su 2017. izglasani za najbolji bend Gitarijade.

foto: Maša Miljković

Organizatori su ove godine rešili da na (skoro) svakom mogućem polju udovolje fanovima najdugovečnije rok manifestacije u Evropi, pa su vox populi metodom na Kraljevicu doveli britanske legende Saxon. Istim principom su notorni heavy metal heroji zasvirali već u 22h, umesto u ponoć kako je prvobitno najavljeno. Evidentno je bilo da je masa, koja se okupila ispred bine isti prostor uzurpirala ne bi li posle 35 leta napravila veliki i lep doček Saxon-aca pri povratku u Srbiju. Nastup su započeli naslovnom numerom sa svog novog, gorućeg albuma "Thunderbolt", a upravo je ogromna zastava sa slikom omota ovog albuma bila sastavni deo bine tokom njihovog muziciranja.

Set lista se uglavnom oslanjala na "Thunderbolt", pa su se tako na njoj našle stvari "Nosferatu (The Vampires Waltz)", "The Secret of Flight", "Sons of Odin"... Međutim, najveću pažnju, kako instrumentalno, tako i porukom, izazvala je numera "They Played Rock and Roll", posvećena ikonama metal i rock zvuka, Motörhead-u. Pevač Biff Byford, inače odeven u kapetansku englesku uniformu ispod koje se nazirala upravo majica benda koga opevaše, nas je u uvodu pesme uputio u rano poznantvo sa Lemmy-jem i ekipom koje datira čak iz 1978. i još jednom iskazao poštovanje prema bendu sa kojim su utemeljili NWOBHM zvuk krajem sedamdesetih godina prošlog veka.

S obzirom na činjenicu da su poslednji put Srbiju posetili 1983. godine, valjalo je prisetiti se pesama koje su u to vreme bile aktuelne, a koje su ostavile permanentni pečat u istoriji heavy metal muzike. U to ime negde na početku odsviraše "Motorcycle Man", nešto kasnije "Power & the Glory" i "Never Surrender", te "747 (Strangers in the Night) i na posletku, za sam kraj himnetinu "Princess of the Night".

Publika, među kojom se vijoriše srpske zastave, ali i jedna bugarska, nije dozvolila da se vremešni metalci povuku sa bine bez bisa. "Wheels of Steel" i "Denim and Leather" su dodatno rasplamsali emocije auditorijuma i na taj način postavili trešnju na šlag uspešne audio torte koju su Englezi podarili ovdašnjim fanovima. Nakon sat u dvadeset minuta efektivne i energične svirke, u 23.20, Saxon-ci se pokloniše i napustiše binu.

Usledio je takmičarski deo Gitarijade, upravo onaj po kome Gitarijada i jeste jedan od najznačajnijih festivala na ovim prostorima. Program ove, kao i prethodne vodi Dejan Cukić. Pre početka nastupa ne(dovoljno)afirmisanih grupa Cukić je izneo podatak da je kroz tamičarski deo Gitarijade prošlo njih 658. Ove godine u odnosu na prošlu, bendovi su imali prilike predstaviti se sa dve pesme. Infinitiv iz Požarevca/Beograda, Kler iz Novog Sada, Red Danger iz Negotina (nastupali i prošle godine), moji lični aduti Cornix iz Banjaluke i Navy Ne Obećava iz Beograda bili su učesnici prve polufinalne večeri 52. Gitarijade u Zaječaru.

Pedeset minuta iza ponoći najdugovečniji "Ramones punk rock" sastav sa ovih prostora, zagrebački Psihomodo Pop, zauzeo je stejdž. Davor Gobac i ekipa su svojom (muzičkom) predstavom u trajanju od sat i dvadeset minuta i 20 odsviranih pesama uveselili publiku koja nije poklekla pod naletom kiše. Negde oko 2  sata iza ponoći ona je nažalost pojačala intenzitet, pa je vrlo malo ljudi nastup odglelo do kraja.

foto: Maša Miljković

Svirku su otvorili pesmom "Telegram Sam" sa prvog albuma "Godina Zmaja" iz 1988. godine. Meni je ovaj bend, a pogotovu taj njihov album posebno drag iz razloga što sam kao dete od 5, 6 godina (možda čak i ranije, ali da ne preterujem) svoje prve dodire sa rokenrolom sticao baš putem ove kasete koju sam nasledio od oca rokenrolera. Nisam mogao sakriti zadovoljstvo, ni činjenicu da su mi oni verovatno najveći aduti ovogodišnje Gitarijade.

Sa ovog legendarnog albuma odsvirane su još i "Kad sam imao 16", "Nema nje (Zauvjek)", "Frida", kao i njihov najveći hit "Ja volim samo sebe", koji je naišao na najbolju reakciju publike. Kuzma na klavijaturama, a posebno saksofonom je čitavom nastupu davao posebnu draž što se posebno manifestovalo u gorepomenutoj numeri "Nema nje", inače prvoj snimljenoj traci grupe ikada. Ni drugi albumi nisu zanemareni, pa su tako "Sexy magazin" predstavili sa "Bomba" i "Pinokio", a "Srebrne svinje" pesmama "Osjećam se haj mozak baj baj" i "Starfucker". Na kraju su usledili moji favoriti sa debi-albuma "Nebo", koje se u tim trenucima otvorilo, i "Ramona" za sam kraj.

Dejan Cukić je potom ponovo dobio mikrofon ne bi li najavio poslednji revijalni bend večeri - Johny Ranković & The Churlians, sa kojima je nastupio i Žika Jelić. Ipak, kiša je oterala skoro sav narod sa Kraljevice, te je tek nekolicina njih ispratila ova nastup koji se završio u 3h.

Može se reći da je ovogodišnja Gitarijada uspešno startovala. Publike je bilo u zadovoljavajućoj brojci, ali opet ne i onoliko koliko se očekivalo i koliko zaslužuje ovakav jedan, dugog trajanja, festival, kao i bendovi koje on donosi. Očigledano je da su i organizatori očekivali veći broj ljudi, ako uzmemo u obzir koliki je deo Kraljevice ograničen zaštitnom ogradom.

Posebno bih pohvalio odličan zvuk, predobru rasvetu i impozantnu binu 52. praznika gitare. Ono što bih zamerio organizaciji jeste neshvatljivo ogolićenje podloge koje je dovelo dotle da je koncertni prostor postao močvarno tle po kome se jedva moglo hodati, a odlazak do WC-a činio gotovo nemogućim. Ako izuzmemo deo u nesporednoj blizini stejdža koji je posipan rizlom, ostatak terena je bio gotovo neprohodan. Ovoliku količinu padavina niko nije mogao predvideti, ali bi valjalo za ubuduće naći rešenje i za suve, i za vlažne (ne)prilike i bez čupanja trave.

U narednim danima nas takođe očekuje bogat muzički sadržaj, a poslednje veče donosi najveće ime koje će Gitarijada ugostiti do sada - Billy Idol. Doduše, ukoliko ozdravi do nastupa jer je već dva koncerta na turneji otkazao zbog upale sinusa. Držimo fige!

Umalo da zaboravim. Ovogodišnji rokonačelnik je Petar Peca Popović, rok kritičar i novinar, legenda muzičke žurnalistike.

Nemanja Mitrović Timočanin
↧

An American Werewolf in London (1981)

June 29, 2018, 9:00 am
$
0
0
 4-

Horor je po svojoj prirodi izuzetno zahvalan za povezivanje za komedijom i tu pruža mogućnosti kao retko koji drugi žanr za uspelo mešanje; svedoci smo nekolicine uspešnih filmova koji tu vezu uspešno iskorišćavaju, poigravajući se tropima tipičnih B filmova. Ipak, ta veza često ne odlazi dalje od pukog parodiranja klišea; Američki vukodlak u Londonu koncipiran je znatno inteligentnije i predstavlja vrhunsku mešavinu horora i humora, u svojoj suštini izrazito nihilističku, bez suštinski malograđanske i isprazne poetike Kunc-und-Kingovskih pisaca u kojima pobeđuje dobro, pravda, prijateljstvo, i tako dalje.


Došla dva američka zgubidana, simpatična momčića, u engleske zabiti. Izašli oni iz prikolice sa ovcama, pozdravili se sa čovekom koji ih je vodio (koji ih je lepo upozorio čega sve da se čuvaju, da ostaju na drumu, i tako), krenu oni lepo putem, naiđu na krčmicu (pab, pardon) prikladno nazvanu Priklano janje (The Slaughtered Lamb) i taman se poraduju da će se ogrejati i omrsiti nakon dugog vremena - međutim, muk kad su ušli, gledaju ih engleske ruralne face, tipični geaci iz zabiti koji ulivaju stravu svakom čestitom gradskom čeljadetu. Očito je da su neželjeni, ali ipak sedaju, a ovi što su tu nastavljaju sa svojim poslovima, bacajući povremene jezive poglede na ove što sede. Atmosfera jeziva, zaista; iz nekog razloga, na zidu pentagram (uoči da je u pitanju pentagram s jednim krakom nagore, onaj sa dva simbolizuje Sotonu i mračne sile, ovaj ne) i dve sveće oko njega. Ništa, posede ovi neko vreme, ali ništa ne mogu da dobiju, a na kraju bivaju isterani... u noć punog meseca. Vuku se oni neko vreme po toj vukojebini, naravno da se zagube, i naravno da ih zaskoči prokleta vukodlačka avetinja i pocepa kao gnevni omladinac poster vladajuće stranke (pozdrav za sve moje drugare koji čitaju ovo), jednog prikolje kao ono jagnje iz imena, drugi preživi jer ga utepaju seljani. Rez. Probudi se u londonskoj bolnici.

Gorenavedeno predstavlja samo početak priključenija mladog Amerikanca Dejvida; ono najzanimljivije počinje njegovim dolaskom u englesku prestonicu. Naravno, tu se pojavljuje i priviđenje njegovog dobrog ortaka Džeka (doduše, malo propalog od vremena) od koga saznaje... Pa, ono što saznaje. I tako, groza i smeh neprestano će se smenjivati tokom svih 97' ovoga filma; za svaku pohvalu je savršeni tempo, bez razvlačenja i nepotrebnih deonica, čisto meso bez slanine i masnoće. Odlična, stravoizazivajuća napetost ne biva razbijena humorom koji neprestano provejava; naprotiv, on samo još više doprinosi integritetu filma kao celine. Za pohvalu su takođe odlični efekti maske (nezamenjiva prostetika, a ne prokleti CGI današnjice!).

Šta reći, koju posluku porati? Jedno je sigurno; Američki vukodlak u Londonu je jedna od horor-komedija ikada, čak jedan od najboljih horor filmova ikada, i svakako zaslužuje pažnju gledalaca koji su ga (ne znam kako?) dosada zaobilazili ili jednostavno - nisu ni znali za njega. Kratko rečeno - gledajte!

Miloš Mihailović
↧

Poznata imena 30 demo bendova koji će se takmičiti na 11. Demofestu

June 29, 2018, 5:38 pm
$
0
0
Stručni žiri Demofesta odabrao je 30 demo bendova od prijavljenih 458, koji će se takmičiti od 19. do 21. jula na tvrđavi Kastel u Banjaluci, kada će biti održano 11. izdanja ovog festivala, pod generalnim pokroviteljstvom Nektar piva, powered by m:tel i podrškom kompanije Huawei te uz podršku Grada Banjaluka.


Šansu da nastupom na Demofestu pokažu šta znaju te se izbore za nastup u finalu i tako dobiju priliku da završe među najbolja tri i osvoje vrijedne nagrade imaće sljedeći bendovi:
  • 5rolej, Banjaluka (BiH)
  • Alba & Leo, Rijeka (Hrvatska)
  • Aleja velikana, Beograd (Srbija)
  • Anja Rikalo & The Band, Mostar (BiH)
  • AVF, Zagreb (Hrvatska)
  • Belleti, Zadar (Hrvatska)
  • Biljke, Bela Crkva (Srbija)
  • Captain Morgan's Revenge, Novo Mesto (Slovenija)
  • Divert, Požarevac (Srbija)
  • DrvoTruo, Kikinda (Srbija)
  • Fabrique Belgique, Novi Sad (Srbija)
  • Fire In Cairo, Zagreb (Hrvatska)
  • G.M.O, Zaječar (Srbija)
  • Herz, Beograd (Srbija)
  • Hotel Makedonija, Beograd (Srbija)
  • King Ubu, Zagreb (Hrvatska)
  • Lady D, Banjaluka (BiH)
  • Monstruoz, Sarajevo (BiH)
  • Mr Fuzz, Zrenjanin (Srbija)
  • Olivera Popović, Novi Sad (Srbija)
  • Playground Hustle, Zagreb (Hrvatska)
  • PNA, Sarajevo (BiH)
  • Roppongi Red, Zagreb (Hrvatska)
  • Šavovina, Zagreb (Hrvatska)
  • Teodorius Monk, Beograd (Srbija)
  • The Sticky Licks, Maribor (Slovenija)
  • Točka56, Zagreb (Hrvatska)
  • Vin Triste, Beograd (Srbija)
  • YU420, Beograd (Srbija)
  • ZMaJ, Virovitica (Hrvatska)
Napomena: Imena bendova navedena su abecednim redom, nezavisno o broju bodova koji im je žiri dodijelio.

Ovogodišnji žiri koji će na Demofestu ocjenjivati najbolje demo sastave regiona čine:
  • Mirela Priselac Remi (Elemental)
  • Darko Rundek
  • Zdenko Franjić (izdavačka kuća “Slušaj najglasnije”)
  • Igor Lazić Niggor (ex-Monteniggers)
  • Nikola Pejaković Kolja
  • Brankica Janković, direktorica Demofesta
Najbolji demo bend ovogodišnjeg Demofest biće nagrađen profesionalnim snimanjem i produkcijom albuma u iznosu od 3.500 evra, vicešampion će osvojiti binsku opremu u vrijednosti 2.000 evra, dok će trećeplasirani sastav za binsku opremu dobiti 1.000 evra. I ove godine Demofest uručuje nagradu “Plavi bas”, koji će dobiti najbolji basista Demofesta.
Takođe, predstavnici beogradskog SAE instituta će boraviti na Demofestu i tom prilikom odabrati i nagraditi jedan demo bend. Naime, odabranom bendu će SAE pokloniti određen broj sati za snimanje u muzičkom studiju instituta, a odabranu grupu će snimati studenti ove ustanove.
Kada su revijalna imena u pitanju, prve večeri Demofesta, u četvrtak 19. jula, na bini festivala će svirati Magnifico & The Serbian Army Orchestra (SLO/SRB), Dječaci (HR) i Wolfram (SRB), dok će druge večeri, u petak 20. jula nastupiti Darko Rundek & Ekipa (HR), Marko Louis (SRB) i Tyger Lamb (HR).
Ostale detalje u vezi sa Demofestom možete pronaći na zvaničnom sajtu www.demofest.org, kao i Facebook stranici festivala.
Ovogodišnji Demofestće biti održan od 19. do 21. jula na prostoru tvrđave Kastel u Banjaluci.
↧
↧

Otkrivamo sadržaj dnevnog programa 11. Demofesta

June 30, 2018, 2:09 am
$
0
0
Nakon što su otkriveni svi detalji glavnog dijela jedanaestog po redu izdanja Demofesta, na red je došao i dnevni programa festivala, koji će i ove godine obilježeti bogat prateći sadržaj.


U okviru trodnevnog programa festivala, od 19. do 21. jula, posjetioci u Kamenoj kući biće u prilici da uživaju svim čulima te tako da pogledaju zanimljive izložbene postavke, poslušaju aktuelne muzičke poslastice i prisustvuju raznovrsnim predavanjima i radionicama. I naravno sve to uz besplatan ulaz.

Dnevni program, u četvrtak 19. jula, započinje izložbenim postavkama “Demofest izložba kao brending” i “Muzika u očima Slobodana Raškovića”, koje će biti otvorene sva tri festivalska dana od 12.30 časova. Termin od 16.30 časova rezervisan je za promociju albuma “Ne pravdam se, već se ispovijedam”, banjalučkog muzičko-poetskog sastava Džez poezi kabare, koji čine Nebojša Kuruzović i Saša Berendika. Uz domaće bendove idu i najbolji domaći brendovi, pa ćemo se na ovoj promociji osvježiti uz Nektar pivo.

Organizatori su za kraj prvog dana, od 17.30 časova, pripremili radionicu, u kojoj će Nikola Jovanović održati predavanje o autorskim pravima u muzici.

Drugi festivalski dan, u petak 20. jula, od 16.30 časova, obilježiće promocija još jednog muzičkog prvenca. Tyger Lamb, drugoplasirani bend prošlogodišnjeg izdanja Demofesta, predstaviće svoj debitantski album “Born into This”. Na ovoj promociji ćemo provjeriti i kakve fotografije pravi Huawei P20 sa novom Leica kamerom, koji je i službeni telefon festivala.

Istog dana, od 17.30 časova, uslijediće radionica poznatog scenariste, glumca i muzičara Nikole Pejakovića Kolje, koji je ove godine jedan od članova žirija Demofesta.

Treći dan dnevnog programa, u subotu 21. jula, posvećen je promociji grupe Slonz, pobjednicima Demofesta X, uoči njihovog nastupa na ovogodišnoj finalnoj večeri revijalnih izvođača. Prvoplasiranom bendu desetog Demofesta u Kamenoj kući od 16.30 časova pridružiće se i legendarni izdavač Zdenko Frljić.

Dnevni program zatvara predavanje i radionica Darka Rundeka, muzičara, pjesnika, režisira i glumca, koji će se banjalučkoj publici predstaviti od 17.30 časova.

Za sve posjetioce dnevnog programa, tokom sva tri festivalska dana, obezbjeđen je besplatan ulaz.
↧

Rok hodočašće – Drugo veče 52. Gitarijade uz Galiju i Neverne Bebe

June 30, 2018, 7:25 am
$
0
0
Gitarijada je uspešno nastavila svoju ovogodišnju 52. rok avanturu u Zaječaru. Petak, 29. jun bio je rezervisan za predstavnike domaćeg rok (pop) zvuka, a publika je posetila festival u daleko većem broju u odnosu na prethodno veče. Vremenske prilike su bile zadovoljavajuće, što je poboljšalo kvantitativnu sliku auditorijuma, te su se nastupi svih bendova mogli pratiti bez kišobrana i ostalih pomagala.

Prvi koji kročiše na velelepnu binu 52. Gitarijade bejahu Užičani – Hadži Prodane Duše. Ere su pre dve godine, na jubilarnoj pedesetoj, odnele pobedu prema glasovima žirija. U svojih pola sata nastupa podsetili su nas zbog čega su upravo oni zavredili takvu nagradu i šta se to promenilo u njihovom radu od tada do danas.
 
foto: Maša Miljković
Nakon uspešnog zagrevanja na binu su se popele Nišlije – Galija. Bend postoji već 40 godina i prvi svoj značajniji uspeh u karijeri postigli su upravo na zaječarskom tlu. Godine 1978. pobedili su na Gitarijadi. Predvođeni braćom Milosavljević, Nešom i Pecom, ovi veterani srpskog (jugoslovenskog) roka su u dva sata repertoara prošetali fanove kroz svoj opus od ranih dana, do savremenog doba.

Koncert su započeli oko 21.30, a završili ga u 23.25. Na set listu su stavili brojne poznate numere poput ’’Da me nisi’’, ’’Skadarska’’, ’’Da li si spavala’’, ’’Ti možeš sve’’, ali su na najbolju reakciju naišle upravo one notorne kao ’’Kotor’’ i ’’Digni ruku’’. Daleko veći broj ljudi u publici u odnosu na prvo veče doveo je do toga da se buka, horsko pevanje i aplauzi čuju diljem ulica koje se oslanjaju na Kraljevicu, ali i Zaječara u potpunosti. Za kraj svog dvočasovnog seta ’’Još uvek sanjam’’.

Veliki broj posetilaca i posetiteljki Gitarijade odabrao je da ne nastavi svoju festivalsku avanturu, pa je demo bendove dočekala daleko manja brojka u odnosu na onu neposredno pre. Dejan Cukić je oko petnaest minuta do ponoći izašao na stejdž i najavio prvi sastav – GMO iz Zaječara. S obzirom na to da je ovo festivalsko veče najmanje bilo po mom muzičkom ukusu, tj. gotovo da se ni malo ne poklapa sa istim, iskoristiću priliku da malo više opišem demo bendove. Kao što rekoh u izveštaju od prethodne noći, bendovi su se predstavljali sa po dve pesme. GMO je izabrao dve u potpunosti žanrovski različite. Prva je bila neki alternativni rock, na zaječarski način - da se tako izrazim, a druga reggae/dub. S obzirom na to da su lokalni bend, reakcija publike je bila dobra. Na binu se potom penje zemunski sastav Aleja Velikana. Sa njihovim radom sam upoznao preko RTS-ovog Bunt Rok festivala. Nisu mi tada ostavili neki specijalni dojam, ali su sinoć baš bili dobri i drugačiji, što ih je nekako izdvojilo iz mase sličnih takmičarskih bendova. Amnezija iz Beograda je bila sledeća. Oni su nastupili i prošle godine i tada, kao ni sada, nisu neki poseban utisak ostavili na mene. Pevačica odlično peva, ali mi žanrovski nikako nisu legli. Umesto benda Rov iz Smedereva u takmičenje su se uključili Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova (ZZZZ). Meni jedan od interesantnijih bendova koji se upustio u trku za najbolje na 52. Gitarijadi. Neki čudan spoj roka, Afrike, Kariba. Svakako van ukalupljenih konvencionalnih linija. Poslednji bend kompetencije bio je The Synergy iz Tuzle. Takođe interesantan bend, što mene dovodi do zaključka da je drugo veče na polju takmičenja bilo daleko heterogenije i samom tom jačinom diverziteta zanimljivije od prvog. Momci sviraju metal koji je mene dosta podsetio na Tool.
 
foto: Maša Miljković
Prošlo je sat vremena rezervisanih za demo bendove, te je kucnuo čas da Neverne Bebe okupiraju stejdž. Njih osmoro, da. Dve električne, jedna akustična, jedna bas gitara, klavijature, bubanj i dva mikrofona. Pre 35 godina braća Đurđević su sa tadašnjim bendom, pretečom sadašnjeg, Novom Zemljom osvojili Gitarijadu, pa je sa tom premisom i započeo njihov nastup od sat i dvadeset minuta. Ova svirka je jedna u nizu onih kojom proslavljaju 25 godina rada grupe.

Interesantan detalj je što je bend imao i svoj VJ program koji je pratio svaku njihovu traku na dosledan način, a što se samih pesama tiče već na početku su, sada već brojniju publiku iznenadili sa ’’Pogledaj u nebo iznad oblaka’’, potom numerama ’’Balkan južno od sreće’’ i ’’Praštaj’’. Milan Đurđević, glava (kosa) i brada benda, se u par navrata obratio masi, a u jednom takvom obraćanju je naznačio da je Gitarijada mesto rok hodočašća i uz reči hvale ovoj manifestaciji najavio ’’Daire’’, stvar legendarne grupe Smak. Iako su daleko od moje muzičke šolje čaja, njihov pop rock je naišao na odličnu recepciju zaječarske publike. Neke pesme su svi doslovno pevali, te se tu jasno videlo da Zaječar ima ozbiljnu fan bazu ovog benda.

’’Kuća za spas’’ i ’’Veliki je bog’’ su bile poslednje pesme repetoara, pre nego što su za kraj ipak ponovili ’’Pogledaj u nebo iznad oblaka’’. Njoj je prethodila grupna fotografija i predstavljanje benda, a kad smo kod toga, Tijana Sretković i Jelena Pudar su vrlo dobro iznele čitav vokalni segment i u par momenata na kontu toga zavredile gromoglasni aplauz. Uz jedno veliko hvala i poklon, napustiše binu.

Dejan Cukić se ponovo latio mikrofona i saopštio nam da je stručni žiri u sastavu Petar Peca Popović (rokonačelnik 52. Gitarijade i rok kritičar), Nenad Kuzmić (novinar Radio Beograda 202) i Milan Đurđević iz Nevernih Beba, doneo odluku da u finale prolaze bendovi GMO, Aleja Velikana, Amnezija, Cornix i Navy ne obećava.

Nikola Čuturilo Bend, predvođen legendom jugoslovenske/srpske gitare Čuturom, imao je tu čast da zatvori drugo festivalsko veče. Nastup je počeo u 2.30, a katanac na binu okačio u 3.30. Svirku su prošarali numerama iz dugogodišnjeg muzičkog angažmana Čuture, među kojima su se izdvojile ’’Daj mi krila’’, oda Zoranu Božinoviću kroz stvar Pop Mašine ’’Sećanja’’ i  ’’Welcome to the Show’’. Čutura je u par navrata porukama koje je slao pred pesme podsetio da je rokenrol i stav, bunt, a ne status quo i prodavanje magle.

Drugo veče kiša nije poremetila, blato koje je ostavila za sobom prethodnog dana polako gubi svoj trag, a Billy Idol će zasvirati. Zvanična potvrda je stigla juče tokom dana i svi željno iščekujemo najveće ime koje će posetiti Gitarijadu do sada. Čujemo se i sutra, da zaokružimo priču.

Nemanja Mitrović Timočanin
↧
Search

The Life and Death of Tommy Chaos and Stacey Danger

June 30, 2018, 9:00 am
$
0
0

THE LIFE AND DEATH OF TOMMY CHAOS AND STACEY DANGER je desetominutni, američki sf/fanstay film. Scenarist i redatelj filma je Michael Lukk Litwak. Film je zapravo avantura o mladom paru u bijegu. Dinosauri su napali Zemlju, ali ni Tommy niti Stacey ne mare za to, sada kad su upoznali jedan drugoga…

↧

Subotica (ipak) živi - ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERA

June 19, 2018, 3:09 am
$
0
0

Librarion je do sada putem svoje onlajn izdavačke kuće objavio veliki broj izdanja, među kojima se našlo i nekoliko odličnih kompilacija. Najnovija u nizu predstavlja ono najinteresantnije što Subotica, rodni grad Desye Lovorova (koji je flux capacitor samog Librariona), ima da ponudi u muzičkom smislu.

Posle prvog slušanja mogu da konstatujem da je ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERAnajbolje dosadašnje izdanje ovog DIY izdavača, barem kada je reč o kompilacijama. Dva sata veoma zanimljive muzičke ponude koja dolazi iz samo jednog grada, od čak 31 izvođača je za svako poštovanje. Pokriveni su različiti žanrovi, od klasičnog roka, preko trip-hopa, syntha, drum‘n‘bass-a, hip-hopa, dark i eksperimentalnog ambijetala, pa sve do metala. Ta šarenolikost je krasila i ranija Librarionova izdanja, pogotovo to što su numere gotovo samo razbacane (svojevrsni efekat iznenađenja), te posle teškog metala ide nešto dijemetralno. Iako mi se takav način sortiranja sviđa, pogotovo što je i ovde bilo odličnih kombinacija, moram reći da se ovom prilikom mogla promeniti strategija. Zašto?

Pre svega, dvočasovna izdanja, pogotovo kompilacije, su zanimljiva sve manjem broju ljudi. To je posledica ovog „fast food” doba u kom svi bitišemo: koncentracija na veoma niskom nivou, čitamo samo naslove i prvih par redova u novinama, jedemo burek s nogu, a druženje sa drugarima nam se svodi na „hajd‘ se vidimo neki dan” (praznim) obećanjima. Šalu/zbilju na stranu, trebalo je kompilaciju podeliti na segmente, na tridesetominutna izdanja ili pak u trajanju od jednog školskog časa. Nešto kao GTA soundtrack (jedan CD/poglavlje je vezan za jednu radio stanicu iz igre), tipa da svaka kompilacija ima neki svoj podnaslov, makar nezvaničan i gde bi bili grupisani bliski žanrovi. Tako bi jedna kompilacija bila vezana za rok i metal, druga za syth i electro i tako dalje.

Da me ne shvatite pogrešno, meni kompilacija ne smeta ovakva kakva je, ali koliko ljudi danas zaista presluša svako izdanje sa više izvođača makar jednom u kontinuitetu? Koliko njih skine nešto i onda to čami na hard disku ko zna koliko? Pogotovo nešto besplatno, kao što je ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERA, na primer. A, trebalo bi, jer se uvek može pronaći nešto veoma zanimljivo što može oduševiti slušaoca.

Ne bih da pišem o svakoj pesmi posebno, pogotovo što bi to zauzelo previše vremena i prostora. Sem nekoliko numera koje mi se nisu preterano svidele, ostatak je zaista veoma dobar. No, deo toga moram da istaknem i pohvalim zbog vanserijskog kvaliteta. Odabir je sortiran po rednom broju sa same liste pesama:

01. Anne feat. Ristonn: Alive
Pesma je dušu dala da bude deo odjavne špice na kraju neke od epizoda iz Telltale-ovog The Walking Dead serijala. Spora, melanholična i sa prelepim vokalom. Emotivna i otrovna. Naglašeni bas, utišana bazično distrorzirana gitara i prost, ali efektan ritam podsećaju pomalo na radove Akire Yamaoke.

05. delta43: 20180602
Distopični, hipnotišući synth, gotovo opuštajući. Kažem „gotovo” jer zamišljam idilu sveta prikazanog u Blade Runneru koju razbija Harison Ford koji trči za jednim od androida.

14. Los Cobrilos: You and Me
Max Payne, kome su na plećima pored njegovih sve nedaće ovaga sveta, uz jeftin viski ubija bol i samoga sebe upravo uz ovu tešku, sirovu i iskrenu pesmu.

16. Mortal Corruption: Morbid Tales
Oldschool death metal kakavi treba da bude, a kakav ne zaslužujemo. Pesma odlično leže uz hladno pivo posle ručka.

20. Nikola Radonjić: Lady in the Shades
Elevator lounge koji je toliko zarazan da vam ne dozvoljava da izađete iz lifta, već se stalno vozikate gore-dole.

21. Rajahman: Greške feat. Lesa UTC na bitu
Prekratko, a predobro. Hip-hop sa dobrim tekstom i vokalom i mračnom matricom.

24. The Valley: The War is Coming
Hardcore to the bone! Samo toliko.

Značaj jednog ovakvog izdanja je bitan ne samo na lokalnom scenskom nivou, već i za scenu same Srbije (pa i regiona). Čak ni oni koji ne prate dešavanja i nemaju uvid u sadašnje stvanje stvari znaju za neki bend koji je nekada svirao i bio bitan u kraju iz koga dolaze. Neki od tih bendova nikada nije snimio bilo šta, dok drugi pak nemaju ništa od svog materijala objavljenog na internetu. Stoga bi ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERA trebalo da bude zvezda vodilja i za druge entuzijaste koji bi voleli da scenu svog grada ili regiona predstave široj publici.

Antonio Jovanović
↧
↧

The Crown - Cobra Speed Venom

July 1, 2018, 9:00 am
$
0
0
The Crown su me teleportovali u sredinu devedesetih godina. Sve, od omota, naziva albuma (moćno zvuči "Cobra Speed Venom", mnogo moćno), preko produkcije do ubitačnih death/thrash pjesama kakve su, između ostalih, i The Crown patentirali baš tih devedesetih godina. Kakvo je ovo prijatno iznenađenje i povratak u vremena kada je scena bila mlada, svježa, jaka i puna života.

Od samog početka album je jedna ogromna furija koja tjera slušaoca. Ništa neuobičajeno za The Crown, ali svaki put iznenadi. "Cobra Speed Venom" je jedan od onih albuma gdje zglob šake radi treću smjenu a rifovi su mješavina old school speed/trash i gruva novije generacije, ono što bi rekli "marriage made in Heaven" i nakon uvodih taktova kreće bespoštedno mlaćenje sa "Iron Crown". Već ovdje je sasvim i nedvosmisleno jasno da su The Crown uradili jedan bijesan album. Već sa trećom pjesmom, "In the name of Death" razbijaju kalup i uvode melodiju koja oooooo tako prija, zavrti svijest i daje upalu vratnim mišićima.

I dalje mi ne ide u glavu da su uradili ovakvu albumčinu, da su bili ovoliko inspirisani i razjareni u studiju. Ne radi se svaki dan jedan ovakav album. Caput Draconis za The Crown i jedno ogromno iznenađenje za sve ljubitelje ovakvog zvuka.

Nikola Franquelli
↧

Billy Idol i oda rokenrol radosti – Završena 52. Gitarijada pobedom Aleje Velikana

July 1, 2018, 2:04 pm
$
0
0
Završena je 52. zaječarska Gitarijada, preksinoć, u subotu 30. juna. Preko 10.000 ljudi je prisustvovalo zatvaranju ovogodišnjeg festivala sa legendom svetske gitarske scene i svakako najvećeg imena koje je posetilo Gitarijadu do sada – Billy Idol-a, kultnim Partibrejkers-ima i Dejanom Cukićem. Pobedu je izvojevao zemunski sastav Aleja Velikana, dok smo za ime pobednika glasa publike ostali uskraćeni.

Program poslednje večeri 52. Gitarijade počeo je nešto ranije od najavljenih 21h. Nastupali su Zaječarci Vacuum koji su kroz svoj set od nešto manje od pola sata prikazali njihovo znanje instumentalnog muziciranja. Zagrejali su publiku, koja je pristizala u ogromnim brojkama ka  Kraljevici, za nastavak večeri.
 
foto: Maša Miljković
Cane, Anton i ekipa, poznatiji kao Partibrejkers, sledeći i na visini zadatka. Moram priznati da su oni verovatno bili najbolje rešenje prilikom izbora benda koji bi trebalo zasvirati pre legendarnog Billy-ja. Imali su nešto više od sat vremena da podsete ljubitelje i ljubiteljke Gitarijade na dobar deo svojih vanserijskih hitova. Neki od njih bejahu ’’Ono što pokušavam’’, ’’Hipnotisana gomila’’, ’’Hoću da znam’’ i na kraju ’’Molitva’’. Konkretan, pouzdan i direktan nastup beogradskih garažnih rokera. Uvertira kakvu samo poželeti možeš za ono što će uslediti.

Usledilo je posle pola sata, tačno u 23h. Nakon brojnih spekulacija oko toga hoće li ili neće zasvirati u Zaječaru, odnosno hoće li ili neće ozdraviti do nastupa na Gitarijadi, eto njega – William Michael Albert Broad, svetu poznatiji kao – Billy Idol. Čovek je pre par dana zbog upale sinusa otkazao dva koncerta, jedan u Nemačkoj, drugi u Italiji, pa se ovdašnja rok javnost uplašila da bolest ne potraje i tako spreči legendu da se pojavi u rok prestonici Srbije. Međutim, gitarski bogovi su bili na našoj strani, te se Billy sa ekipom ipak pojavio poslednje junske večeri na zaječarskoj Kraljevici.

S neba pa u rebra, nastup otpočeše pesmom ’’Shock To the System’’ sa legendarnog ’’Cyberpunk’’ albuma iz 1993. Naroda je bilo, po mojoj skromnoj proceni, preko 10.000, a doslovno su se svi krenuli gibati već sa prvim tonovima. Dron koji je nadletao masu zabeležio je precizniju sliku i prikazao cifru koja je zaista za respekt i kakvu ovakva dugovečna rok manifestacija zaslužuje. Druga numera je bila moja omiljena – ’’Dancing With Myself’’, legendarnih Generation X iz Londona, 77 punk rock heroja, sa kojima je William kalio muzički zanat u mladosti. Ako se neko tokom prve stvari nije pokrenuo, tokom ove jeste zasigurno, a usled treće – ’’Flash For Fantasy’’ – i oni ravnodušni, nisu više to bili (hehe, Bili). 
 
foto: Maša Miljković
Nije bilo vremena, niti je zdravlje dozvolilo veće pauze, pa su se nizale dalje ’’Scream’’, ’’Prodigal Blues’’ i, takođe meni jedna od dražih, ’’Eyes Without the Face’’ na kojoj su određene devojake našle svoje mesto na ramenima momaka i prijatelja i time ulepšale već ionako predivni odraz koji je u tim trenucima davala publika Gitarijade. S obzirom na to da je Billy još uvek rovit, dozvolio je svom vernom saputniku od pionirskih dana, gitaristi Steve Stevens-u da ukrade šou na 10 minuta (na posletku se ispostavilo da je skoro u potpunosti ukrao isti). Latio se čovek akustične gitare i bacio jedan neviđeno dobri solo. Zaneo se do te mere da je u jednom trenutku kreno da vozi ’’Stairway to Heaven’’, pa kad je skapirao šta radi, odmahnuo je rukom i nastavio dalje mimo nje. To se desilo i kasnije tokom nastupa kada je provukao intrumentalne deonice iz filma ’’Top Gun’’, za koji je inače uradio i ’’himnu’’.

Vratio se Idol posle Steve-ijeve solaže, ali ovog puta u majici, koju do tada nije imao, i novoj jakni ’’rokerici’’. Hladan vazduh Kraljevice nije bio blagonaklon, ali se Billy ponovo zagrejao i kožnjak ubrzo zbacio sa sebe. Stejdž su namontirali po svom ukusu, pa su tako pored bogate binske opreme, na njemu rasporedili i nekoliko kutija sa ogromnim propelerima. Još jednu pesmu svog prvog benda (Generation X) je Billy stavio na set listu. U pitanju je bila ’’King Rocker’’, da bi se nakon nje vratio numerama na svoj legendarni album ’’Rebel Yell’’ iz 1983. godine. Prva - ’’Blue Highway’’, koja je naterala Idola da frontline počasti frizbijima, a kasnije i palicama Erik Eldenius-a, bubnjara koji je inače bio ograđen nekim zaštitnim providnim zidom od ostatka benda. Kao što malopre rekoh, Steve Stevens je upravo ovde iskoristio priliku i promuvao Top Gun gitarske linije, ali i one ’’Ode (rokenrol) radosti’’ na posletku. Druga beše naslovna i ujedno frontmenova omiljena stvar, kako je specijalno naznačio. ’’Rebel Yell’ - gitarom, bubnjem, klavijaturom i glasom. Totalno ludilo.
 
foto: Maša Miljković
Pored toga što je narodu poklonio palice, Erik je isti udostojio i svoje kratkotrajne solaže na bubnjevima. Svojevrsni intermeco koji je poslužio da ostatak benda malo odahne, ne bi li se potom vratili na binu i odsvirali verovatno najveći Billy-jev hit ikada, ’’White Wedding’’. Svi su skakali, pevali i igrali i na taj način se, kako dolikuje, oprostili od legende i ostatka njegovog benda. Izvesno je bilo da se neće vraćati nakon ’’Belog venčanja’’, ali opet, svi smo se potajno nadali da će ipak uslediti bis. Nije ga bilo (kao ni dragih mi pesama ’’Sweet Sixteen’’ i ’’Speed’’). Razlozi su valjani. Čulo se u Idol-ovom glasu da je bolest ostavila neznatne, kratkotrajne posledice koje su dovele dotle da je nastup svoj konec doživeo u dvadesetpet minuta iza ponoći. Šteta. Ali opet, ponavljam, ovo najveće rokenrol ime koje je posetilo Gitarijadu, a ujedno i napravilo šou za pamćenje, permanentnog roka trajanja.

Sat vremena je radnicima na bini trebalo da podese istu za finalnu rundu takmičenja. Dejan Cukić se ponovo oko 1.20 pojavio na stejdžu i najavio finaliste. Prvi su bili Zaječarci GMO. Opredelili su se za onu ne-rege stvar od prethodne večeri. Banjalučki thrash reprezenti, inače moji lični aduti, Cornix odsviraše ’’Rat’’, a nakon njih Amnezija iz Beograda sa vokalistkinjom na čelu benda. Oni bejaše drugi na listi moje gitarske kladionice u vezi sa osvajanjem 52. Gitarijade, a prvi su bili Aleja Velikana iz Zemuna koji su nakon njih zasvirali. Na posletku još jedan beogradski bend – Navy Ne Obećava, iz čuvenog BIGZ-a.

Pošto je Dejan Cukić obavio sve svoje zadatke kao voditelj, prihvatio se gitare i pozvao na pozornicu njegov Spori Ritam Band ne bi li krenuli u akciju. ’’Nebo jedino zna’’ su uspeli da odsviraju da bi potom žiri izašao sa svojim rezultatima. Kao što je moja gitar-kladionica prognozirala, pobedu je odnela Aleja Velikana. Simpatični Pakistanac koji svira u bendu je uz reči zahvalnosti na engleskom auditorijum počastio nekim arapskim pojanjem u trajanju od par sekundi, koje se meni iskreno najviše dopalo od onoga što sam čuo kod Aleje. Možda bi trebalo da razmisle o tome da valorizuju umeća mladog arapskog prijatelja. Za nagradu su dobili gitaru firme iz Bačke Topole kojoj sam zaboravio ime, a koja se bavi izradom istih. Ono što je velika šteta i čime je na neki način prekinuta tradicija ovog dugoživećeg rok događaja jeste odsustvo proglašenja pobednika prema glasu publike. Ne znam da li će danas ili u narednim danima objaviti ime, no sinoć nisu, iako smo se odmah nakon nastupa takmičarskih bendova drali iz petnih žila za naše miljenike.

Dejan Cukić i Spori Ritam Band su nastavili do 3.30 sa svojim repertoarom koji se sastojao od hitova poput ’’Julija’’, ’’Mokre ulice’’ koji je posvetio svojoj supruzi u ime 30 godina braka koje proslaviše dan ranije, ’’A šta da radim’’ grupe Azra, ’’Letnje Kiše’’ i za kraj ’’Ja bih da pevam’’. Vratili su se i na bis i za konačni kraj 52. zaječarske Gitarijade odsvirali ’’Ruža ispod pepela’’ u znak sećanja na sve koji nisu sa nama, kako je naznačio.

Vrlo dobro veče, možda i najposećenije u dugoj istoriji ovog festivala uz čuvenu 1991. i čuveni nastup Atomaca. Drago mi je da se organizatori nisu oglušili o želje fanova i da su krenuli da iste te želje ispunjavaju. Ovakav potez sa Billy Idol-om i grupom Saxon na čelu lineup-a, definitivno je nešto što je za svaku pohvalu. Već sam iskritikovao ono što se dalo kritikovati, pa se neću ponavljati. Sve u svemu, veoma dobar program i dobra zabava jeste ono što je ovogodišnja Gitarijada pružila posetiocima i posetiteljkama i po čemu ćemo je se sećati. Toplo se nadam da će ovo postati manir i da ćemo i narednih Gitarijada gledati svetski poznata imena iz sveta rokenrola i veseliti se (sa) istima. Do iduće godine!

Nemanja Mitrović Timočanin
↧

Habitants - Hipnotički sanjivi eskapizam

July 1, 2018, 2:41 pm
$
0
0
HABITANTS su 2015. godine osnovali Rene Rutten, inovativni gitarista legendarnog holandskog rock benda THE GATHERING, i njegova supruga Gema Perez. Ubrzo su za svoje ’film noir’ kompozicije pronašli idealni vokal u kristalnom i atmosferičnom glasu Anne van den Hoogen. Postava je kompletirana fluidnom ritam sekcijom sa Mirte Heutmekers na bas gitari i Jerôme Miedendorp de Bie-om za bubnjevima.
 

Preko IndieGOGO kampanje, sa samo jednim objavljenim singlom Meraki, bend je odmah ostavio izuzetno jak utisak na poštovaoce atmosferičnog roka širom planete i za nepunih nedelju dana od početka kampanje skupio više od 20 hiljada evra čime su finansirali zahtevno snimanje svog debi albuma. Pesmom Meraki bend je svetu poslao jasnu poruku: kreirati introspektivni album i muziku koja će nam svima pomoći da barem na trenutak pobegnemo iz haotične svakodnevnice i životnih problema.

HABITANTS zvuče hipnotično dok svoj sanjivi zvuk grade u slojevima raznih gitarskih efekata, u stilu Dead Can Dance i Cocteau Twins. Svih 9 pesama na albumu predstavljaju pejzaže u kojima slušalac putuje, luta, plovi, trči, leti... One Self govori o pojedincu kao usamljenom umu u ovom fragmentiranom svetu, govori o obmani, traumi, izolaciji, ljubavi, i grli život onakvim kakav je.

One Self je u celosti dostupan za preslušavanje na Habitants bandcamp stranici preko koje možete kupiti disk, ploču i digitalnu verziju albuma: https://habitantsband.bandcamp.com
↧
Viewing all 9785 articles
Browse latest View live
Search
<script src="https://jsc.adskeeper.com/r/s/rssing.com.1596347.js" async> </script>