The Stranglers: Nakon više od 40 godina rada njihova poruka uvek je ista – buntovnička

June 13, 2018, 9:01 am

Poznati britanski sastav The Stranglers potekao je iz prve generacije panka i jedini je iz tog muzičkog naraštaja koja je uspeo da u svojoj dugoj karijeri ima čak 23 hit pesme među Top 40 singlova u Velikoj Britaniji. Ogromna popularnost "Strenglersa" delom je posledica uspešnih promena kroz koje su prolazili, ka zvuku koji je od agresivnog „novotalasnog“, prešao ka sofisticiranom pop-rocku. The Stranglers, su svakako najpoznatiji zahvaljući neprolaznom hitu „Golden Brown“, iz kasnijeg dela karijere, koji se i dalje pojavljuje u popularnim filmovima, pa čak i TV špicama.

The Stranglers su osnovani 1974. u Guildfordu, gde su uporno tražili svoj zvuk svirajući po svim pabovima koji su hteli da ih prime dve godine - dok ga nisu uobličili kao ubitačnu kombinaciju - režećeg basa Jean Jacques Burnela, beskompromisno zajedljivog vokala Hugh Cornwella, vozećih klavijatura Davea Greenfielda, te uvek pouzdanog bubnjara Jet Blacka u pozadini svega. Mada se njihova prva tri albuma „Rattus Norvegicus“, „No More Heroes“ i „Black and White“ smatraju klasičnim pločama „novotalasnog“ doba, zanimljivo je da su objavljena u razmaku od svega 13 meseci, donoseći sa sobom na top liste pregršt tema o kojima se do tada nije previše pevalo, svakako ne uličnim slengom kojim su se obilato služili. Od političkih komentara, do zapažanja o muško-ženskim odnosima - pojava The Stranglersa nikog nije ostavila ravnodušnim.

Uspeh je bio trenutan i The Stranglers su godinama beležili hitove sa svih albuma koje su objavili. Kad su početkom osamdesetih godina napravili zaokret ka sofisticiranom pop zvuku, na albumima „La Folie“ „Feline“ i „Aural Sculpture“, i to su uradili na sebi svojstveni način, oduševljeni uglavnom temama čiste ljubavi, te uvođenjem rafinirane stilizacije u aranžmane pesama. Tako su dospeli na liste širom Evrope, SAD i Australije, održavajući interes za svoj rad do početka devedesetih, kad ih je originalni frontman Hugh Cornwall napustio. Od tad su nastupali u dopunjenom sastavu, u kome je osim tri osnivača, poslednjih deset godina, dužnost pevača preuzeo ubedljivi Buz Warne.

Uprkos promenama u sastavu, koji su usledili tokom godina, koncerti ove grupe i dalje se smatraju vrhunskim iskustvom, kako je to oduvek i bilo. Fenomen popularnosti koja traje sve do danas, zasniva se na njihovoj pojavi naizgled opasnih, ali ipak prijateljskih otpadnika iz komšiluka. Tokom vremena su pokazali svoje nežnije lice, napravivši neke od lepših pop-rok pesama osamdesetih, ali njihova poruka uvek je ista – buntovnička. Uvek u crnim kožnim jaknama i bez dlake na jeziku, oni su ostali deo moderne definicije britanskog rokenrola sve do današnjih dana, i zato im se uvek rado vraćamo.

The Stranglers-e ćete moći uživo da pogledate u četvrtak 16. avgusta, u okviru Beogradskog festivala piva i besplatno uživate u najvećim hitovima ovog legendarnog muzičkog sastava, iz njihove više od četiri decenije duge karijere.

↧

Ross The Boss - By Blood Sworn

June 14, 2018, 9:00 am

≫ Next: Predrag Drčelić Skaki – Sve što znam je punk

≪ Previous: The Stranglers: Nakon više od 40 godina rada njihova poruka uvek je ista – buntovnička

Ave Ross! Čovjek se vratio! Ako vam je njegovo ime nepoznato, onda Manowar nije sigurno. On je jedan od osnivača benda i jedan od tvoraca prvih pet albuma. Ovaj novi solo "By Blood Sworn" je upravo Manowar u najboljem svjetlu: mišići, pjevljive epske pjesme o hrabrosti i borbi i rifovi za koje je potreban dobro uvježban ručni zglob. Obično bi ovo bila vrlo loša kritika, uporedba sa jednim ovako poznatim bendom, ali kada je čovjek stvorio bend i neke od najboljih albuma u karijeri tog istog benda, nemoguće je ne povući paralele. No, ipak je bolje zaustaviti se sa poređenjima.

"By Blood Sworn" je album krcat hitova i pjesama koje pršte od snage, energije, melodije i elana (poslušaj "Among the Bones"). Kao da ljudi imaju barem trideset godina manje. Jeste, imaju oni iskustva i kilometražu iza sebe, ali da bi se napravio jedan ovako moćan album, potrebno je nešto malo više od same tehnike, umješnosti ili znanja. Ono malo se zove talenat, a Ross The Boss ga ima za izvoz, kao i svi ostali članovi benda koji svoje adute pokazuju u širokom luku. Pjevač Mike Cotoia je posebno iznenađenje. Pored same činjenice da ima glas u rasponu od šest (!) oktava, on bukvalno samelje mikrofon svojim divljačkim pjevanjem. Pobogu, na albumu nema jedne prosječnije pjesme. Sve su odlične, sve su hitovi. Da je ovaj album izašao osamdesetih, pomeo bi cijelu metal scenu, bez imalo sumnje.

Danas je situacija malo drugačija, i najviše zbog fragmentacije scene i zbog ogromne ponude, album će imati manji uticaj, ali nikako zbog kvaliteta koji nije niti malo u pitanju. Bitno je da dođe do ušiju onih koje interesuje ovakav stil, a ne sumnjam da je već raspalio maštu mnogih. Čak što više, ovaj album zaslužuje da ide u deset najboljih za trenutnu kalendarsku godinu i zato vas urgiram da ga slučajno ne propustite. Na kraju albuma je, hmmmm, da li je nazvati obrada, Manowar, Hail and Kill koja reže u ovoj osvježenoj varijanti. Ah, mladosti, mladosti :)

Nikola Franquelli

↧

Predrag Drčelić Skaki – Sve što znam je punk

June 14, 2018, 9:01 am

≫ Next: Priče o spotovima (50): Specijal – IDJ VIDEOS

≪ Previous: Ross The Boss - By Blood Sworn

Prošle su dve godine od prve najave za ovu knjigu. Tada su objavljene dve priče, anegdote o tome kako su nastale pesme „Zašto me mrziš što volim Šešelja“ i „Samo moja“. Iz tih anegdota smo mogli da uočimo specifičan način pripovedanja koji poseduje Predrag Drčelić Skaki, najpoznatiji kao frontmen i tekstopisac benda Trula Koalicija, a kasnije i Koalicionog sporazuma. Ove dve priče su poslužile kao odličan mamac da nam privuku pažnju, bolje nego bilo koji filmski tizer. Knjigu je nedavno objavio milanovački Kulturni Centar, u izdanju koje iznenađuje svojim konceptom i kreativnim rešenjem.

Knjiga se sastoji iz tekstova pesama Trule Koalicije i Kolaicionog sporazuma uz koje idu propratne priče, koje po svom stilu variraju od anegdota do kontemlpativnih zapisa na temu obrađenu u stihovima navedene pesme. Izdanje je u velikom formatu, a font slova dočarava tekst pisaće mašine, što ovoj knjizi daje posebnu draž. U knjizi postoji i niz ilustracija i fotografija koje popunjavaju sadržaj i tako od ove knjige prave malu kolekciju, jedinstveni pank-album.

Međutim, potencijal koji je knjiga „Sve što znam je punk“ mogla da ostvari sa ovakvim konceptom izdanja, završio se traljavo i ne toliko ubedljivo. Pored čestih, iritirajućih slovnih grešaka (dj nije isto što i đ) i ponekih pravopisnih propusta koji otrkivaju odsustvo urednika ili lektora, slabosti ove knjige se ogledaju i u neuspeloj realizaciji koncepta. U knjizi se ilustrcije ponavljaju, jedna ista kolažirana fotografija se pojavljuje uz svaku pesmu, a prostor koji su mogle da popune do sada neviđene fotografije iz Skakijeve arhive, ispunile su ne više od četiri fotografije koje se ponavljaju kroz celo izdanje, a već su dobro poznate sa fejsbuk stranice benda. Šteta je što Predrag Drčelić Skaki nije prepoznao u čemu je najbolji, pa tako njegovo anegdotsko pripovedanje postoji samo u tri-četiri priče (od čega su dve već poznate), a sve ostale priče su naivna opšta mesta o politici, kapitalizmu, položaju radnika i životu uopšte, tako da je veći deo knjige zapravo niz nezanimljivih bezličnih asocijacija koje kao da su prilepljene uz pesme o kojima govore.

Ono što je najbolje u ovoj knjizi su svakako tekstovi samih pesama. Predstavljeni ovako, poput poezije, čitaocima se daje mogućnost da malo detaljnije prouče stihove nekih od hitova kao što je pesma „Ti“. Ideja da se ovakva knjiga objavi zasigurno je dobra, ali njena realizacija je upropastila ugođaj koji bi čitalac mogao da doživi. Skaki je na promociji najavio i drugi deo knjige, pa se nadamo da u sledećem izdanju neće biti ovih propusta, a da će autor biti strožiji prema izboru pratećih priča, pa iako je sve što on zna pank, sigurno da postoje ljudi koji bi mogli da mu pomognu da to znanje na pravi način prenese kroz ovakvu knjigu.

Anrea Kane

↧

Priče o spotovima (50): Specijal – IDJ VIDEOS

June 15, 2018, 9:00 am

≫ Next: Tomislav Ilić (ZAA): Nećete dugo čekati na novi album

≪ Previous: Predrag Drčelić Skaki – Sve što znam je punk

Ako ste ikako bili u mogućnosti da se sve ove godine sačuvate od širokopojasnog delovanja „IDJ“ produkcije, izvinjavam se što je baš ovaj tekst poremetio vaš životni zen, ali morate da znate – oni postoje i stvaraju, bolje reći štancuju sadržaj koji preplavljuje stvarnost u kojoj živimo. I ne samo da ova produkcija objavljuje spotove na Tjubu za više od 2 miliona pretplaćenih fanova, već imaju i svoj televizijski kanal na kojem se u nedogled vrte njihovi spotovi.

Možda do sada niste verovali u ove priče o spotovima, možda ste sumnjali da muzički video ima takav uticaj i snagu kao medij, ali evo vam dokaza – prođite pored bilo kojeg lokala u kojem se pušta ova muzika, a ako imate hrabrosti i jak stomak, zakoračite u te klubove gde je „AjDidžej“ plejlista standard, pa pogledajte kako izgledaju ti ljudi, kako se ponašaju i na koje tekstove urlaju u glas. Ova muzika je poput eksperimenta koji stalno ponavlja iste poruke, fanovi ovakvog zvuka neprestano slušaju o separeima, kolima, parama, kurvama, alkoholu i belom, pa polako bivaju ubeđeni da je to sve što postoji u ovom svetu i najobičniji muzički spot im postaje vodilja u životu – oni tako zamišljaju uspeh i sreću.

Postoji gomila istovetnih spotova u kojima se menjaju samo marke automobila i obline devojaka koje će biti u krupnom planu, ali priča (koja priča?!) i suština spota je uvek ista – pevač/pevačica je super kul osoba koja ima svoju ekipu i ona je podržava dok se on/ona bahati u klubu/gradu/vezi. Ako ste sumnjali da smo se vratili u devedesete, dozvolite da vas obavestim da smo naveliko u novom milenijumu, ovo su HD spotovi visoke produkcije u kojoj je uključen tim ozbiljnih profesionalaca koji su shvatili da je njihova publika okot one publike koja se pržila na „City Records“ i „Aj srce Devedesete“ plejliste. Njihovo znanje i sposobnosti su dovoljni da naprave šljašteće, lako zapaljive i uzbudljive spotove koji drže pažnju banalnostima i motivišu publiku da se ni za trenutak ne zapitaju nad sobom, jer to su klipovi od po 10 miliona pregleda, pa je lako opravdati sebe rečima „ako već toliki narod može da se pali na ovakvu muziku, zašto ne bih mogao i ja“.

Ipak, i u tom okeanu istovetnosti, moraju da postoje i oni koji prave talase. Nisam baš toliko istraživao da nađem i one neotkrivene talente, ali osim Raste, koji je već postao toliko izlizan da su mu pesme i spotovi puke reklame za automobile, Coby je jedini čiji rad izaziva cunami na toj mrtvoj površini gluposti i jednoličnosti. Ako niste čuli za Cobija i pitanje da li je on pravio traku, onda ste verovatno veliki srećnik ili ste dugo živeli u izolaciji od onog „stvarnog sveta“ u kojem smo, a ukoliko znate za njega, verovatno su vam već poznati svi oni dosadni spotovi u kojima se voze skupim kolima i pevaju o tome kako troše velike pare. Od celog njegovog opusa, izdvojio sam jedan spot koji se po vizuelnim elementima, izboru scenografije, kakvoj-tavoj radnji i izboru likova izdvaja od svih drugih IDJ tvorevina.

Radi se o pesmi „Rambo“, čiji je spot snimljen ispred „Muzeja Jugoslavije“. Dok drugi AjDidžejevci snimaju spotove po klubovima, hangarima i livadama, Cobi se usudio da objekat od velike kulturološke vrednosti iskoristi da ispriča svoju priču u kojoj predstavlja sebe kao „dete naroda“ koje se izborilo za svoje mesto i posle teške nemaštine u detinjstvu (što je već opšte mesto u ovakvoj muzici). Ipak ono što odudara od očekivanog je ta vizuelna postavka kadra u kojem je Cobi centralan lik, a iza njega su devojke koje bacaju novac ili mašu crnim zastavama. U ovakvim spotovima obično se insistira na što nadrkanijim ribama i golišavim telima, ali u „Rambu“, devojke su obučene u crno i imaju vrlo specifičan izgled koji privlači pažnju svojom posebnošću, a ne zbog banalne golotinje. Takođe je zamenjen i taj fazon skupih automobila za pomalo militantne džipove koji prate Cobija dok hoda i repuje. Nije ništa novo u gomili lažnih novčanica kojom se gađaju po ovakvim spotovima, ali samo je u „Rambu“ to iskorišćeno na ovakav način, novac se vadi iz crnih kesa za đubre i baca se uz bit pesme pred Muzejem Jugoslavije, a ti kadrovi su vrlo upečatljivi.

Cobi ima zaista pozamašnu listu spotova za svoje pesme, zapravo ne verujem da uopšte postoje pesme koje nemaju video koji ih prati, jer njihova publika komunicira vizuelnim putem, potpuno im je nevažna sadržina pesme, bitno im je pakovanje. Čak i među njegovim spotovima ovaj iskače po svojoj specifičnosti. „IDJ“ produkcija je fabrika na čijoj se traci prave istovetni spotovi za narodne mase u kojima se različitost ne doživljava kao pozitivna stvar, pa je zato ovaj spot, čak i ovakav, „rokerskiji“ od svega drugog što možete da nađete u ovoj muzici.

Ako išta možemo da naučimo iz ove produkcije to je da su spotovi zaista snažan medij i da je neophodno poznavati svoju publiku kako bi joj što bolje preneo poruku, ako ona postoji.

Sa željom da alternativna scena stasa do ove razvijene produkcije i popularnosti, završavamo drugu sezonu Priča o spotovima.

Pročitajte i prethodne tekstove našeg serijala "Priče o spotovima".

Andrea Kane

↧

Tomislav Ilić (ZAA): Nećete dugo čekati na novi album

June 15, 2018, 9:01 am

≫ Next: MECH: Human Trials - Jednom kad počneš, više nema povratka

≪ Previous: Priče o spotovima (50): Specijal – IDJ VIDEOS

Marta meseca, na 10. rođendan benda, kruševački ska/dub/punk/jazz sastav ZAA objavio je novi singl “Closer”, predstavio novu pevačicu Anđelu Ilić i tako najavio novo, kako kažu, peto po redu poglavlje u svojoj karijeri. Tom prilikom smo pored spota objavili i osvrt rok hroničara Ivana St. Rizingera pod naslovom „ZAA u 5 poglavlja i 10 godina postojanja".

Jasno je koliki je podvig čitavu deceniju baviti se ovim poslom u ovoj zemlji te smo poželeli da priču o grupi ZAA malo proširimo, a dodatan povod je i album koji je u pripremi. Danas je sa nama Tomislav Ilić, basista benda. Pa, krećemo sa razgovorom...

ZAA 2018, foto: Miljan Miletić

HC: Deset godina rada je lep jubilej. Kako se bend menjao i sazrevao svih ovih godina?
Toma: Svako od nas se bavi različitim vrstama i sferama muzike. Generacijski smo razvučeni kao čitaoci Politikinog zabavnika, te kako smo mi uticali jedni na druge tako nam se i muzika menjala. Kao kada učiš o drugoj kulturi, samo što ovo ide u oba smera tj. učenje je obostrano, tačnije višestrano. Sazrevanje je oblik (nikad konačan) tih uticaja ili finalizacija pesama, njihovo izvođenje, tišina posle završenog posla. Zriš kad varničiš u interakciji sa drugim osobama, a sazriš kada više varnica nema a plod je jestiv.

HC: Darka, Tamara, Milena i Sanja su obeležile rad vašeg benda. Sada je na mestu vokala Anđela. Svaka od pevačica ostavila je svoj trag. Kako vi vidite vreme provedeno sa njima? Na koji način je svaka od njih obeležila rad benda?
Toma: Sa svakom od njih je pre svega bilo zadovoljstvo raditi. Sve imaju različit temperament, način pevanja i odnos prema samoj muzici, te je naš pristup za svaku od njih morao da bude drugačiji. U svemu tome smo se i mi prilagodjavali njima, što je uvek korisno, jer otkrivate nove puteve kojima dolazite do pesme. Svaki drugi pristup je po nama besmislen, jer smo mišljenja da treba iskoristiti svaki potencijal koji je na raspolaganju. U zavisnosti od rada koji su uložile uložile u bend, kao i od talenta, svaka je prikazala svoju individualnost u svakom smislu te reči. Pozdrav za cure !

HC: Kako ste došli do Anđele i šta mislite, po čemu se izdvaja od dosadašnjih pevačica?
Toma: Anđelu smo upoznali po preporuci, u međuvremenu na You tube - u smo čuli njen snimak sa nastupa i pozvali je u studio. Na drugo pitanje bi ipak trebao neko neutralan da odgovori ali pokušaću, jer ste pristojni. Samim tim što je peta pevačica po redu, zadatak joj time nije olakšan, naprotiv mora u sebi da pomiri svaku prethodnu i da nađe način da zvuči kao ona sama. Za sada se odlično snalazi.
Boja kose joj je svakako unikatna!

HC: Svaka promena postave, pogotovu prepoznatljivijih članova poput pevača/pevačice predstavlja udarac za bend. U smislu, bend je pod dodatnom lupom javnosti kako će se novi član snaći. Vi ste uporno gurali svoju priču a zanimljivo da su sve pevačice do sada bile prihvaćene od strane publike.
Toma: Konstatacija ti je na mestu! Dovoljno je da jedan član nije tu ili da je zamenjen nekim drugim, pa da se čuje da to pre svega nije isti zvuk benda. Ponavljam, prilagođavanje sadašnjem trenutku, tražiti novu mogućnost, što da ne i novi smisao, nama je nit vodilja. Milan Mladenović je to jedanput opevao:
„Kako sačuvati sebe od promene?
- Samo putem promene“.
Strah da ćeš na taj način izgubiti individualnost je glupost, a već sam rekao da je pre svega strah! Ako publika to prepoznaje kao osobinu benda onda aplaudiram i kažem: Bravo!

ZAA 2014, foto: Aleksandar Nešić

HC: Delovati iz provincije je jednom bendu ipak prepreka više. Vi ste svakako uspeli da je preskočite i predstavljate koncertno jedan od najaktivnijih bendova. Koji su sve izazovi sa kojima se suočavate kao bend?
Toma: 200 km od Beograda, akcenat, snobizam koji ti kaže da si iz provincije, zaboravljajući da time sebe poredi sa starim Rimom u čijem centru su se odigravale gladijatorske borbe na smrt, stvarni provincijalizam sredine u kojoj živimo, kultura naše zemlje koja nije sigurna da li da se vrati pre Hrista ili da ide ka njegovom ponovnom dolasku na zemlju, mi sami, svi drugi, „bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti“, nerazumevanje različitosti kao i istosti...

HC: Obzirom da pevate na engleskom jeste li pokušali da probijete granice regiona (sem koncerata u Salcburgu, Pragu i Bugarskoj) i da se konkretnije i aktivnije usmerite i predstavite Zapadu? Mislim pre svega na saradnje sa izdavačima, promoterima, festivalima...
Toma: Brate moj, šta sve nismo radili, haha. Šalim se, naravno, mada možda i ne toliko. Potpunim muzičkim zaluđenicima marketing je podvala. Teško je raditi samo jedan posao punim srcem i beskrajnom žrtvom, a kamoli dva tako oprečna zanimanja. Tako da je to pitanje za naše marketinške magove i poziv da pomognu ne samo nama nego desetinama naših bendova koji zaista zaslužuju da se za njih čuje. Gandalfe, javi se !

HC: Novi singl „Closer“ je predstavljen. Dokle se stiglo sa novim albumom i kada bi on mogao da se pojavi?
Toma: Za sada imamo ceo album zabeležen kroz demo snimke. Više od pola tih pesama ćemo izvoditi na narednim koncertima. Singl, što mu i sama reč kaže se radi pojedinačno, zasebno. Ne bih se usudio da prognoziram datum, ali nećemo ni mi, ni vi čekati dugo na objavljivanje albuma. Jesen je baš lepo godišnje doba!

HC: Na kraju ovog razgovora recite mi - da li su očekivanja koja ste imali pre 10 godina ispunjena i nadmašena?
Toma: Ispunjena i nadmašena već u prve dve godine postojanja benda. E onda se vidik proširi i očekivanja se promene. Kao kod skoka u vis, gde podižeš visinu iz dana u dan, iz godine u godinu. Ja sam recimo kupio bass gitaru samo da bih skinuo Cliff Burton - a kad svira Anesthesia - ju (Metallica - Kill em all). Kada sam to postigao, zagledao sam se i u druge vrste muzike na tom instrumentu. Bitno je da se krene i pozdravio bih sve klince koji sviraju i poručio bih im: „Deco, nemojte da vas lažu, nikad nije kasno da uzmete instrument u ruke i svirate. To govore oni za koje je već kasno.“

Intervju vodio Nenad

↧

MECH: Human Trials - Jednom kad počneš, više nema povratka

June 16, 2018, 9:00 am

≫ Next: Konan: Rođen na bojnom polju (Darkwood, 2018)

≪ Previous: Tomislav Ilić (ZAA): Nećete dugo čekati na novi album

Ako bi ovaj kratki mračni film trebali sažeti kroz jednu njegovu rečenicu, onda bi to bila: “Jednom kad počneš, više nema povratka.” S obzirom da film traje svega pet minuta još je i puno radnje uspješno smješteno u njega, ali vas svejedno ostavlja sa željom za nastavkom i daljinjim razvijanjem priče, a ona je prilično originalna. Redatelj filma “MECH: Human Trials” je Patrick Kalyn i ono što je posebno zanimljivo je da se već pojavila mogućnost pretvaranja u dugometražni film.
Radnja se vrti oko glavnog lika Lukea (Steve Baran) koji počinje gubiti svoju ljudskost kozumiranjem droge. Popratne posljedice Mecha su uništavanje ljudskog tkiva i zamjena s mehaničkim. Prije nego bude prekasno te postane mašininom više nego čovjekom Luke će pokušati pronaći misterijoznog dobavljača te nevjerojatne supstance.

↧

Konan: Rođen na bojnom polju (Darkwood, 2018)

June 16, 2018, 11:47 am

≫ Next: Džoel Kinaman: Zašto je „Digitalni ugljenik“ naročito danas važan

≪ Previous: MECH: Human Trials - Jednom kad počneš, više nema povratka

Zanimljivo je u kolikoj meri je o Konanu iscrtano i snimljeno više priča nego što je to njegov tvorac izvorno osmislio. Hauard je, bog da mu dušu prosti, nesrećno napustio ovaj svet pre više od 80 godina, digavši ruku na sebe. Neoprostivo, rekli bi neki, i potpuno u suprotnosti sa modernim i verskim normama, pa čak i karakterom junaka koga je stvorio. Takvi, rekli bi drugi, ne poznaju kako je to kada se neko nosi sa demonima u svojoj glavi. Ali, o tome nije reč sada i ovde.

Darkwood je u tekućim mesecima izvršio Konan-ofanzivu. Zasad tek u začetku, ali tu je. Jasno je da su neke druge edicije mrkog Simerijanca opakog pogleda od ove izdavačke kuće trenutno na tihom režimu rada. Čelnici kažu: nastaviće se, nije se odustalo. Prvo se nedavno pojavila izvanredna prva knjige „Kralja Konana“ iz izdavačkog opusa Dark Horse-a a objavljena u Darkwoodu tokom Sajma knjiga minule godine. Obavezno štivo, impozantno osvežavajuće u pristupu Konanu, i slatka minijatura jer će edicija obuhvatati samo dve knjige, a prva je već dostupna.

Dalje, u majskoj i junskoj „Stripoteci“ Darkwood je objavio „Konana: Crni kolos“, francuski obračun sa Konanovim mitosom. Reč je o adaptaciji Hauardove priče, i to veoma dobroj (adaptaciji, jelte), koja je nedavno objavljena u izdavačkoj kući Glenat. Otkud sad Konan u Francuskom izdavaštvu? Kako je pokojni Hauard napoustio ovu dolinu suza pre više od 80 godina, u Evropi su njegova dela prešla u javni domen. Tako da su se Francuzi odvažili da daju svoj autorski pečat opusu Konana, i to će po svoj prilici uraditi još nebrojeno puta. Taj Konan svakako nije Bjusemin, niti Frazetin, to je činjenica. Vizuelno neke razdražuje, drugi ga hvale. Da se razumemo, ja pripadam ovom drugom taboru, al' svako po svom svecu i troparu. Mišljenja sam da se makar mora dati šansa, pa makar bio i razočarenje. Nigde nije zlatnim slovima zapisano kako Simerijanac mora da izgleda, a ostalo je stvar navike.Uostalom, svaki sledeći album Glenata biće delo drugih autora i vizuelno drugačije osmišljen, pa će sigurno biti i oduševljenja i razočarenja.

No, nedavno je usledio nastavak izdavačkog poduhvata posvećenog Konanu, a posebno ediciji Dark Horse-a. „Konan: Rođen na bojnom polju“ se pojavio nepretenciozno. Bez bombastičnih najava, tek pokojim Fejsbuk ili forumaškim tizerom. Pušten je u prodaju tokom „TRAS!“ festivala u maju, tačnije u subotu 12. maja, negde oko podne ako neko baš voli iscrpne detalje. Kada je reč o tehnikalijama, knjiga je dostupna u tvrdim i mekim povezima, ima oko 170 strana i dizajnom je identična američkom izdanju. Dakle, tu nema nekih zanimljivih preokreta.

Reč-dve o više puta pominjanoj sintagmi „edicija Dark Horse-a“. Kao što je verovatno opštepoznato, prava na strip izdanja Konana u svetu držao je Marvel još od sedamdesetih godina. Čuveni filmovi sa Švarcenegerom u glavnoj ulozi samo su uvećali popularnost lika, a Marvelove edicije bile su dragocen izvor zarade. Dakle, to je taj Konan koga svi vizuelno znaju, kreacija mrkog pogleda najprepoznatljiviji u Bjuseminom uratku. Izdavaštvo i broj Marvelovih serijala su kompleksno pitanje, a ja se neću ni pretvarati da sam stručnjak po tom pitanju. Kao čisti konzument zanimaju me samo konkretni stripovi, dostupni pohlepi ruke moje, kao što, verujem, ni čitaoce ovih redova ne zanima ko je sve crtao i pisao Konana i pod kojim imenom serijala. Da l' je nešto Konan Simerijanac, Divlji mač, Glavoseča, Uništitelj... štagod, sad već izmišljam, u ovom trenutku nije ni važno. Ono što nam jeste bitno je činjenica da od 2004. godine prava na Konana prelaze u izdavačku kuću Dark Horse, koja upošljava izvanredne i talentovane autore, značajno modernizuje ideju i koncepciju Konana, i objavljuju ga tokom sledećih 15 godina, sve do 2018. kada Marvel ponovo uzima licencu. Kako sad to, zar nije Hauard javni domen? Pa ne, u Americi je taj rok nešto duži. Dakle, kad već Evropljani mogu da se igraju sa Konanom, u Americi je to još pitanje licenci i prava.

Ono što je nama važno jeste da sedam serijala i, valjda, pregršt one-shot naslova, čine jednu lepu zaokruženu celinu, nadasve hvaljenu kod fanova. Kako će u budućnosti Marvel ponovo da se nosi sa likom i delom Konana – videćemo.

Opet, potpuno iskreno, moje znanje o Dark Horse Konanu zasniva se samo na objavljene dve knjige u izdanju Darkwooda. „Kralja Konana“ sam hvalio u proteklim mesecima, i nastaviću to da činim, a „Rođen na bojnom polju“ sam u moru obaveza tek nedavno pročitao. Nije sasvim sigurno da li je tajna u tome što sam dosledno odbijao da čitam skenove ovog Konana, ili nabavljam američka izdanja, ali žargonski rečeno – ovo me radi.

I na ovlaš listanje, stranice obiluju krvlju. Nisam krvolok, niti pokušavam da „Rođen na bojnom polju“ predstavim kao tiradu prosutih iznutrica. Tu se krije mnogo više, govorim samo o ovlaš listanju i prvom utisku. Na poleđini je zanimljiv citat: „A te šume tamne što obronke sumornih brda kriju, i oblaci sivi, teški, koji se nad njima večito viju, to beše Simerija, o prinče, zemlja njegovog rođenja. Simerija, zemlja večne noći i tame...“ Poetski, zar ne? I lepo sročen prevod (kao i u celoj knjizi, zaista). Opet, to je poetika svojstvena Konanu, deluje blisko i obećava više nego što se oku na prvi pogled čini. I sam naslov, pored citata, obećava da je „Rođen na bojnom polju“ priča o Konanovom rođenju i mladosti. Dakle, fragmenti otrgnuti od Hauardovih oskudnih zapisa o Konanovoj mladosti, dodatno romantizovani i prerađeni. Ali, ovo je pripovest o Simeriji koju smo tako bolno retko viđali u stripovima i filmovima o Konanu. Pa i u izvornim pričami, kako tvrde, nisam lično posvedočio u celosti.

Pripovest o Konanu i Simeriji mora onda biti i krvava. Naslov i to tvrdi, jer čin rađanja na bojnom polju, ako se doslovno shvati (a u ovom slučaju nema drugog načina – ipak je to Konan), ne pruža drugačiju sliku. I poslednji deo slagalice, već na prvim stranama postaje jasno da radnja počinje dugo nakon Konanovog života. Karavan dostojanstvenika nabasava na Konanovo nasleđe u istraživačko-trgovačko-hegemonijskoj misiji, i prisutni princ nalaže da mu se iz oskudnih fragmenata ispripoveda origin tog divljaka kojim je fasciniran. Nadalje, čitalac je u ulozi princa kome čarobnjak, koji o Konanu čini se više zna nego što dozvoljava da se nasluti (a znalci će prepoznati plamen mržnje starog neprijatelja u njegovim očima), čita delove Simerijančevog života.

Koncepcijski zanimljivo delce, „Rođen na bojnom polju“ vozi od samog početka. Nakon uvodne minijature, kada se čitalac udobno smesti u ulogu princa, prva stvar je ispunjavanje obećanja iz naslova. Konan se, dakle, rađa na bojnom polju. Onda se krvavost prvog čitanja demistifikuje u valjanu, napetu i često emotivnu pripovest o formativnim godinama i događajima iz Konanovog života. Od rođenja, pa do trenutka kada napušta Simeriju ne osvrnuvši se, saznajemo šta je od Konana stvorilo grubog divljaka zlatnog srca kakvog znamo iz Hauardovih pripovesti. Kako je scenarista (Kurt Bjusik) koristio samo slabo dostupne Hauardove fragmente o Konanovoj mladosti, veći deo priče i scenografije divlje Simerije izgrađen je od ništice.

Potrebno je iscrpno poznavanje tog sveta da bi se postigla upečatljivost i, naravno, uverljivost, da se Simerija i Konan podignu od malih nogu. Simerija je gruba zemlja, tu nikada nije bilo sumnje. Ali kakva? Ako već niste čitali ovo delo, zatvorite oči i zamislite je. Da li je kamenita pustara, ili vrlet kanjona obraslih šumom? Da li je mnogoljudna ili polupusta? Da li ima obilje vode? Kakve su kuće? Sve to je moralo biti osmišljeno, i konačni proizvod je sasvim zadovoljavajući. Na neki jedva poznati način, sve se uklapa na svoje mesto. Gruba mesta rađaju grube ljude, da parafraziramo dobro znanu izreku. Uostalom, setimo se kako je Herbert u „Dini“ postavio povezanost okoliša sa snagom čoveka koji u njemu odrasta i živi. Dečak koji odrasta u „Rođen na bojnom polju“ je svakako kadar da učini sve podvige koji će uslediti. Pitanje je samo da li bi Hauardov svet drugačije izgledao da je više simerijanskih junaka odlučilo da trbuhom za kruhom ode u Akviloniju. Pa ne, i to postaje jasno. Konan je singularitet i u svom rodnom okruženju, predodređen za velika dela i još veće delovanje. I u to nas uveravaju autori „Rođen na bojnom polju“. Sila kojom odiše Konanov lik od najranije mladosti opipljiva je na ovim stranicama. A sila boga ne moli, pa bio to i Krom. Zaista, Konan ne moli Kroma, već deluje uzvikujući ime svoga boga kao apel da bude viđen i priznat, ili bolje obavest da se nešto silovito i herojski odvija na stranicama.

Postoji jasan otklon da je sve romantizovana pripovest sveštenika princu. Kako se pred nama odvija istorija koja može i ne mora biti istinita, tako je i priča koju sluša princ samo ulepšana verzija stvarnog života. Gde je onda istina? Jednostavno, nema je. Ali, ovo postaje istorija u koju želimo da verujemo, jer je tako neodoljivim varvarskim šarmom ispričana na 170 strana. Konan dečak i kasnije adolescent iz „Rođen na bojnom polju“ lako i jednostavno leže u nadaleko i iz davnina poznat kalup koji nosimo u mislima. To je, jednostavno, on. Zato je i lako odbaciti sumnje i prihvatiti „Rođen na bojnom polju“ kao origin story, isto koliko je lako prihvatiti nulu na rikni, iza koje će, nadamo se, uslediti svi ostali tomovi Dark Horse Konana u izdanju Darkwooda. Ja sam makar kupljen i navučen.

Nikola Dragomirović

↧

Džoel Kinaman: Zašto je „Digitalni ugljenik“ naročito danas važan

June 17, 2018, 9:00 am

≫ Next: Šta predstavljaju maske članova Hollywood Undead

≪ Previous: Konan: Rođen na bojnom polju (Darkwood, 2018)

Televizija je u poslednje vreme prebogata visokobudžetnim serijama koje pripadaju naučnofantastičnom žanru.

Tu su serije „Čudnije stvari“, „Zapadni svet“, „Igra prestola“ (epska fantastika a ne naučna, ali šta sad), „Prostranstvo“ i bujica raznih superheroja, pa se čini da televizijskim kanalima nikada nije dosta ovog žanra.

Zašto je tako? Zato što ovakve serije imaju široku publiku i često postanu veliki hitovi.

Netfliks je uložio velike nade u skupu naučnofantastičnu dramu „Digitalni ugljenik“, koja je zasnovana na istoimenom romanu Ričarda Morgana. Radnja se dešava u 300 godina dalekoj budućnosti, u kojoj je društvo izmenjeno novom tehnologijom koja omogućava ljudima da svoju svest digitalizuju i prebace u druga tela. To praktično čini da su smrt i bolesti stvar prošlosti ali samo za jedan procenat stanovništva.

I upravo je to ono zbog čega zvezda serije Džoel Kinaman smatra da je „Digitalni ugljenik“ relevantan danas. Radnja serije se možda dešava vekovima u budućnosti ali on uočava jasne paralele sa današnjicom.

„Mislim da je napredak u medicini sjajna stvar, ali ne ako je on dostupan samo nekolicini ultra bogatih“, rekao je Kinaman „Obzerveru“ i drugim medijima prošle nedelje. „Danas to vidimo u našem društvu, i zbog toga mislim da je 'Digitalni ugljenik' važan, jer nam pokazuje šta nas čeka u budućnosti ako se ne pozabavimo problemom nejednakosti. U Americi, moja generacija je prva koja u proseku živi kraće od roditelja. A u isto vreme, bogati dobijaju takve medicinske tretmane koji im omogućavaju da žive duže nego što su ljudi ikada živeli.“

„Digitalni ugljenik“ se bavi ekonomskim podelama u društvu i načinom na koji utiču na svakodnevnicu. Takođe poseduje izuzetno raskošnu futurističku panoramu koja je kao stvorena za ekran.

Kinaman je to opisao kao „svet napravljen budžetom većim nego za prve tri sezone 'Igre prestola'“ i svi znamo da Netfliks ne žali loženi novac. Uostalom oni se spremaju da samo u ovoj godini na svoje projekte potroše 8 milijardi dolara.

„Mislim da sam u početku bio pomalo skeptičan videvši izvorni materijal“, objašnjava Kinaman. „Potrebno je puno toga da se ovakva vrsta sveta na pravi način dočara na ekranu. Obično su to u stanju samo veliki holivudski filmovi. A onda sam se sreo sa ljudima iz Netfliksa i Skajdensa, i oni su me sproveli kroz čitav plan snimanja. Shvatio sam da će ona biti nešto jedinstveno i rado prihvatio ulogu.“

Hej, ako je to cena potrebna da zaživi ozbiljan projekat sa jakom socijalnom porukom, Netfliks je spreman da je plati!

Izvor: observer.com / laguna.rs
Prevod: Vladimir Martinović

↧

Šta predstavljaju maske članova Hollywood Undead

June 18, 2018, 4:46 am

≫ Next: Dilan Dog #135: Ukus vode

≪ Previous: Džoel Kinaman: Zašto je „Digitalni ugljenik“ naročito danas važan

Ostalo je još nedelju dana do otvaranja koncertne sezone na bazenima ’’11 april’’, kada će 25. juna po prvi put u Srbiji nastupiti najaktuelniji rep metal sastav Hollywood Undead.

Većina fanova nam se javila sa molbom da pojasnimo najupečatljiviji deo imidža holivudske petorke – čuvene maske.

Kada nastupaju, rade intervjue i snimaju muzičke spotove, članovi sastava Hollywood Undead najčešće nose maske preko lica. Razlog ovome na treba tražiti u skrivanju identiteta već želji da se bude zanimljiv, neobičan. J-Dog je u intervjuu rekao da nastupaju sa maskama jer “njihova muzika nema pandan, zbog čega bi onda izgledali kao svi ostali?” Svaki član grupe ima poseban dizajn. Maske se takođe dorađuju za svako novo studijsko izdanje. Članovi koji im pomažu na turnejama ih ne nose.

Najčešće nose maske čiji je otvor za usta izrezan jer kada nastupaju uživo lakše mogu da se čuju. Nakon 3-4 odsvirane pesme, skidaju ih i nastavljaju da sviraju bez njih.

Hollywood Undead su izjavili da njihove maske pravi Jerry Constantine, majstor za scensku šminku i specijalne efekte na osnovu dizajna od samih članova grupe. Svaka maska sledi obrazac, što se najbolje primećuje kod maski člana po imenu Da Kurlzz.

Maske se menjanju od albuma do albuma. Svaki član je imao po 3 maske za poslednji album V sa potpuno drugačijom kolor šemom.

Charlie Scene
Glavni gitarista Charlie na početku nije imao para za masku pa je nosio Del Taco kesu sa prorezima na očima i naočarima za sunce. Nije mu se naročito dopadala jer se nije osećao komforno s njom pa ju je kasnije zamenio.

Da Kurlzz
Bubnjar Da Kurlzz je 2006 nosio belu masku sa crno ofarbanim usnama. Pre toga je imao belu masku koja je prekrivala samo deo glave oko očiju.

Deuce
Basista Deuce je 2006 nosio sivu masku sa plavim linijama poput suza koje mu teku iz očiju i ružičastom maramom na ustima. Rekao je da su to njegove omiljene boje.

Funny Man
Pevač Funny Man je 2006 imao crnu mrežastu masku preko koje obično nosi naočari za sunce.

J-Dog
Maska klavijaturiste J-Dog je 2006 je u osnovi bila bela sa krvlju koja mu teče iz očiju na novčanicu od jednog dolara koja mu je prekrivala usta. Na masci su takođe bili predstavljeni i mali leptiri.

Johnny 3 Tears
Pevač Johnny 3 Tears je najpre 2006 nosio belu masku sa velikim, simetričnim crnim flekama koje mu idu iz očiju. Ove mrlje su oticale ka krajevima maske. Usta su mu bila prekrivena običnom sivom maramom. Kasnije ju je promenio u zlatnu boju. Zadržao je crne fleke ali one više niu bile simetrične i sada su tekle pravo ka ustima. Usta su mu prekrivena sa dve lepljive trake na kojima je upozorenje “Time Again” u crvenoj boji.

Shady Jeff
Pevač Shady Jeff nosi crveno-crnu maramu i naočare za sunce.

↧

Dilan Dog #135: Ukus vode

June 18, 2018, 9:00 am

≫ Next: Subotica (ipak) živi - ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERA

≪ Previous: Šta predstavljaju maske članova Hollywood Undead

foto: FB stranica Veselog četvrtka

Nažalost, ova epizoda Dilana Doga biće upamćena po dilandogovskoj koincidenciji izbijanja skandala (?) u vezi s navodnim ispuštanjem metana (?) u beogradski vodovod.

Kako i naslovnica nagoveštava peripetije vodolijskog tipa, uvodnom rečenicom ovog osvrta nisam odao previše. Zapravo, naslovnica je i najbolji deo ovog stripa. Potpisuje je Stano, dok je za scenario odgovoran Simeoni a za crtež Pontreli.

Scenario je relativno solidno postavljen, premda se ne bi moglo reći da je posebno nadahnut. Nakon par epizoda koje u izvesnoj meri predstavljaju odmor od događaja iz glavnog pripovednog niza pa funkcionišu samostalno, „Ukus vode“ nas vraća novoj Dilanovoj svakodnevici.

Simeoni se i ovde dotiče tehnologije i Dilanove omraze prema životu u 21. veku, pa nastavlja da gradi vezu između Dilanovog pomoćnika i Dilanovog telefona, ali to igra manju ulogu nego u nekim prethodnim brojevima. Pre bi se reklo da je dominantna tema „Ukusa vode“ zapravo pretnja koju predstavlja terorizam – iako ne nekakvih radikalnih ili religijskih grupa, već terorizam monomanijakalne prirode.

Zaplet je u suštini čisto detektivski i „Ukus vode“ je zapravo ono što se na srpskom zove police procedural. Reklo bi se da to i nije tako čudno za serijal čiji je protagonista ipak privatni detektiv, ali storije o Dilanu Dogu zapravo retko prate taj obrazac.

Ako se zanemari pokretač zapleta, „Ukus vode“ je čist krimić sa dosta akcije, kakve se ne bi postidele viđenije američke serije. Takođe tipično za američke serije, scenario sadrži bar jednu veću omašku, kojoj je i urednik izdanja posvetio pažnju u uvodnom tekstu. Nažalost, scenario je takav da bi se i ova epizoda mogla svrstati u takozvane filere, samo da nije relativnog obilja stranica posvećenog narednici Rakim. Simeoni je iskoristio pomenutu police procedural formu da njen lik razvije i da mu u izvesnoj meri da život mimo Dilana, čime se baš i ne može podičiti previše ženskih likova u ovom stripu (a ni muških, zapravo).

Crtež je bolje i ne spominjati. Iako je domaća publika dočekala na nož epizodu „Muško srce“ upravo zbog crteža, ne može se poreći da je likovni izraz u toj epizodi vrlo hrabar. Nasuprot tome, crtež u „Ukusu vode“ jednostavno deluje nedovoljno dobro i u priličnoj meri amaterski.

Sve u svemu, „Ukus vode“ 3/5

Ivan Jovanović Nightflier

↧

Subotica (ipak) živi - ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERA

June 19, 2018, 3:09 am

≫ Next: The Nostalgist: Stvarnost nije onakva kakvom se čini

≪ Previous: Dilan Dog #135: Ukus vode

Librarion je do sada putem svoje onlajn izdavačke kuće objavio veliki broj izdanja, među kojima se našlo i nekoliko odličnih kompilacija. Najnovija u nizu predstavlja ono najinteresantnije što Subotica, rodni grad Desye Lovorova (koji je flux capacitor samog Librariona), ima da ponudi u muzičkom smislu.

Posle prvog slušanja mogu da konstatujem da je ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERAnajbolje dosadašnje izdanje ovog DIY izdavača, barem kada je reč o kompilacijama. Dva sata veoma zanimljive muzičke ponude koja dolazi iz samo jednog grada, od čak 31 izvođača je za svako poštovanje. Pokriveni su različiti žanrovi, od klasičnog roka, preko trip-hopa, syntha, drum‘n‘bass-a, hip-hopa, dark i eksperimentalnog ambijetala, pa sve do metala. Ta šarenolikost je krasila i ranija Librarionova izdanja, pogotovo to što su numere gotovo samo razbacane (svojevrsni efekat iznenađenja), te posle teškog metala ide nešto dijemetralno. Iako mi se takav način sortiranja sviđa, pogotovo što je i ovde bilo odličnih kombinacija, moram reći da se ovom prilikom mogla promeniti strategija. Zašto?

Pre svega, dvočasovna izdanja, pogotovo kompilacije, su zanimljiva sve manjem broju ljudi. To je posledica ovog „fast food” doba u kom svi bitišemo: koncentracija na veoma niskom nivou, čitamo samo naslove i prvih par redova u novinama, jedemo burek s nogu, a druženje sa drugarima nam se svodi na „hajd‘ se vidimo neki dan” (praznim) obećanjima. Šalu/zbilju na stranu, trebalo je kompilaciju podeliti na segmente, na tridesetominutna izdanja ili pak u trajanju od jednog školskog časa. Nešto kao GTA soundtrack (jedan CD/poglavlje je vezan za jednu radio stanicu iz igre), tipa da svaka kompilacija ima neki svoj podnaslov, makar nezvaničan i gde bi bili grupisani bliski žanrovi. Tako bi jedna kompilacija bila vezana za rok i metal, druga za syth i electro i tako dalje.

Da me ne shvatite pogrešno, meni kompilacija ne smeta ovakva kakva je, ali koliko ljudi danas zaista presluša svako izdanje sa više izvođača makar jednom u kontinuitetu? Koliko njih skine nešto i onda to čami na hard disku ko zna koliko? Pogotovo nešto besplatno, kao što je ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERA, na primer. A, trebalo bi, jer se uvek može pronaći nešto veoma zanimljivo što može oduševiti slušaoca.

Ne bih da pišem o svakoj pesmi posebno, pogotovo što bi to zauzelo previše vremena i prostora. Sem nekoliko numera koje mi se nisu preterano svidele, ostatak je zaista veoma dobar. No, deo toga moram da istaknem i pohvalim zbog vanserijskog kvaliteta. Odabir je sortiran po rednom broju sa same liste pesama:

01. Anne feat. Ristonn: Alive

Pesma je dušu dala da bude deo odjavne špice na kraju neke od epizoda iz Telltale-ovog The Walking Dead serijala. Spora, melanholična i sa prelepim vokalom. Emotivna i otrovna. Naglašeni bas, utišana bazično distrorzirana gitara i prost, ali efektan ritam podsećaju pomalo na radove Akire Yamaoke.

05. delta43: 20180602

Distopični, hipnotišući synth, gotovo opuštajući. Kažem „gotovo” jer zamišljam idilu sveta prikazanog u Blade Runneru koju razbija Harison Ford koji trči za jednim od androida.

14. Los Cobrilos: You and Me

Max Payne, kome su na plećima pored njegovih sve nedaće ovaga sveta, uz jeftin viski ubija bol i samoga sebe upravo uz ovu tešku, sirovu i iskrenu pesmu.

16. Mortal Corruption: Morbid Tales

Oldschool death metal kakavi treba da bude, a kakav ne zaslužujemo. Pesma odlično leže uz hladno pivo posle ručka.

20. Nikola Radonjić: Lady in the Shades

Elevator lounge koji je toliko zarazan da vam ne dozvoljava da izađete iz lifta, već se stalno vozikate gore-dole.

21. Rajahman: Greške feat. Lesa UTC na bitu

Prekratko, a predobro. Hip-hop sa dobrim tekstom i vokalom i mračnom matricom.

24. The Valley: The War is Coming

Hardcore to the bone! Samo toliko.

Značaj jednog ovakvog izdanja je bitan ne samo na lokalnom scenskom nivou, već i za scenu same Srbije (pa i regiona). Čak ni oni koji ne prate dešavanja i nemaju uvid u sadašnje stvanje stvari znaju za neki bend koji je nekada svirao i bio bitan u kraju iz koga dolaze. Neki od tih bendova nikada nije snimio bilo šta, dok drugi pak nemaju ništa od svog materijala objavljenog na internetu. Stoga bi ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERA trebalo da bude zvezda vodilja i za druge entuzijaste koji bi voleli da scenu svog grada ili regiona predstave široj publici.

Antonio Jovanović

↧

The Nostalgist: Stvarnost nije onakva kakvom se čini

June 20, 2018, 9:00 am

≫ Next: Istorija roka: Led Zeppelin - Good times, bad times

≪ Previous: Subotica (ipak) živi - ЗВУК СЕВЕРА // ÉSZAK HANGJA // ZVUK SJEVERA

Otac i sin žive u idiličnoj budućnosti, ali stvarnost nije onakva kakvom se čini… To je zaplet kratkog sf filma The Nostalgist koji je premjerno prikazan na Međunardonom filmskom festivalu kratkog filma u Palm Springsu 2014. Film je nastao prema istoimenoj priči Daniela H. Wilsona (autora romana Robokalipsa) objavljenoj na Tor.comu, i moguće ju je besplatno pročitati: The Nostalgist.

Novac za završetak filma prikupljen je preko Kickstartera i doista izgleda impresivno za jedan takav poduhvat. Oca u filmu glumi izvrsni francuski glumac Lambert Wilson (Matrix Reloaded i Revolution), sina Samuel Joslin (The Impossible), producenti Tommaso Colognese i Pietro Greppi su prekaljeni tv igrači, a scenarist i redatelj je Giacomo Cimini.

(Inverzija)

↧

Istorija roka: Led Zeppelin - Good times, bad times

June 20, 2018, 9:01 am

≫ Next: Milutin Jovančić Mita (Čovek vuk): Budite i ostanite dobri ljudi [INTERVJU]

≪ Previous: The Nostalgist: Stvarnost nije onakva kakvom se čini

Kada je u julu 1968. godine legendarni britanski rhythm&blues sastav Yardbirds prestao sa radom, gitarista, producent i kompozitor - Jimmy Page ostao je sa obavezom da odradi niz unapred ugovorenih koncerata benda i imenom grupe. Pomenuti Yardbirdsi su bili jedan od najbitnijih bendova epohe...

Oni su faktički napisali knjigu gitarskog rock and rolla baziranog na bluesu.Bili su krucijalna veza između britanskog rhythm&bluesa iz sredine šezdesetih i psihodelije s kraja te decenije, postavljajući temelje heavy metala... pisale su novine tih godina o njima.

Da bi odgovorio preuzetim obavezama i ostvario san o osnivanju vlastitog benda, Jimmy Page pronalazi trojicu iskusnih saradnika i tako nastaju New Yardbirds, u sledećoj postavi: Jimmy Page – gitara (9. januar 1944., Heston, Middlesex – James Patrick Page), John Paul Jones – bas, klavijature (3. januar 1946., Sidcup, Kent – John Baldwin), Robert Plant – vokal (20. avgust 1948., Bromwich, Staffordshire – Robert Anthony Plant) i John Bonzo Bonham – bubnjevi (31. maj 1949., Redditch, Worcestershire – John Henry Bonham). Na taj način stvoren je kostur novog, teškometalnog (hard-rock blues) benda, koji će kao Led Zeppelin u narednih dvanaest godina osvojiti svet rock and rolla i upisati svoje ime zlatnim slovima u njenu istoriju.

Uzletanje olovnog balona

Što se same predistorije članova slavne četvorke tiče, ona je bila ništa manje interesantna od buduće, nezaboravne karijere jednog od najuticajnijih bendova u celokupnoj istoriji rock and rolla... Bile su to nezaboravne, eksplozivne i kreativne šezdesete, godine najvećeg uspona i širenja misije čudesnog beat-rock pokreta mladih. Da bi ste bili muzičar unutar bilo kog benda tih godina morali ste prethodno pristojno da se potrudite i namučite da ispečete zanat. Iskrenost i neizmerna energija entuzijazma su se podrazumevale, dok se znanje sticalo godinama i veoma visoko cenilo među muzičarima. Uronjenost u tradiciju, pre svega blues i rhythm&blues osnovu, bila je jedna od ključnih osnova bilo kog značajnijeg benda – bilo da su u pitanju bili psihodelični i avangardni Pink Floyd ili pak čisti britanski pop-rock pioniri The Beatles... Foliranje, šminka, poza, pomoć tehnologije, ispraznost i puka komercijalnost nisu tada mogli lako da prođu( makar ne na duže staze) – mesta za mediokritete bilo je, eventualno, u nekim nižerazrednim slojevima jedne buntovne, iskrene i kreativne priče zvane rock and roll...

Jimmy Page, bivši student umetnosti u Croydonu, umeće sviranja gitare ,,skidao“ je slušajući solo deonice slavnih gitarista jednog pionirskog vremena – Jamesa Burtona i Scottyja Moorea, istovremeno radeći kao studijski muzičar tokom prve polovine šezdesetih. Zbog zdravstvenih problema sve se više posvećivao studijskom radu, postajući vremenom jedan od najtraženijih i najcenjenijih muzičara u tom fahu. Svirao je, između ostalog, na prvom hitu kultnog britanskog benda The Who - I can’t explain i njihovom albumu My generation(1965.), potom na snimkama legendarnih Them( bendu Van Morrisona) - Gloria i Baby please don’t go, pesmi Jeffa Becka( kultnog gitariste tog vremena, sa kojim je jedno vreme, u završnoj fazi benda, svirao u Yardbirdsima, pojavivši se čak i u filmu Michelangela Antonionija - Blow up(1966.), remek-delu sedme umetnosti) - Beck’s bolero, kao i na snimkama niza velikih imena šezdesetih – The Kinks, Pretty things, The Rolling stones, Georgie Fame, Donovan, Herman’s hermits... Pored pomenutih, veoma značajnih imena pop-rock scene šezdesetih, Page se pojavljuje i na snimkama Tom Jonesa, Roya Harpera, pevačice Nico( singl The Last mile(1965.)) i klasičnom blues snimku Johna Mayalla i Erica Claptona - I’m your witchdoctor-Telephone blues. Među njegovim najpoznatijim ostvarenjima nalazi se pesma, veliki hit Joea Cockera - With a little help from my friends( obrada pesme the Beatles, sa albuma ,, Sgt.Pepper’s lonely...“), gde Page svira solo gitaru svojim jedinstvenim, prefinjenim stilom. Bilo da je u pitanju bila akustična gitara, mandolina ili neki od drugih žičanih instrumenata, Page je bio veliki inovator( kada je tehnika snimanja u pitanju, bio je apsolutni perfekcionista) i tehnički sjajan muzičar, izbegavajući jednodimenzionalno ispaljivanje solo deonica u stilu vidištasvemogusagitarom(veoma popularno tih godina), dajući prednost lirici i ekonomičnosti, saglasju sa bendom. Usavršavajući se godinama kao studijski muzičar, naučio je kako da u potpunosti prenese željeni zvuk na traku i snimke Led Zeppelina, težeći u potpunosti ka postizanju uvek novog i drugačijeg zvuka benda. Čudesni efekti na pločama Zeppelina, doza mistike i čarobnjaštva, jedinstvene magije koja ih je činila unikatnima i lako prepoznatljivima u masi sličnih, krasila je zvuk benda oblažući ga slojevito originalnošću i tajnovitošću. Pageova tehnika i karakteristični riffovi ulivali su u zvuk benda nepresušnu energiju i snagu, čineći ga, uz malu pomoć preostalih prijatelja, tako autentičnim i moćnim... Blues osnova, uronjena u korene i tradiciju, činila ih je dodatno snažnijima i drugačijima od niza plagijatora...

Jimmyju Pageu je već u januaru 1965. godine bilo ponuđeno mesto gitariste u Yardbirdsima( kao zamena slavnom Claptonu, koji se tada potpuno okreće bluesu i odlazi put Mayallovih Bluesbreakersa), ali ga on tada odbija, što iz zdravstvenih razloga, što zbog unosne zarade od studijskog rada. Upražnjeno mesto zauzima treći u nizu britanskih gitarskih heroja šezdesetih – Jeff Beck. Tek nakon druge ponude, sticajem raznih okolnosti, jula 1966. godine, Page pristaje... Istorija rock and rolla će zabeležiti da je u jednom momentu bend Yardbirds predvodio jedan od najjačih gitarskih tandema ikad viđenih – Jimmy Page i Jeff Beck...

John Paul Jones, budući basista i klavijaturista Zeppelina, takođe se uglavnom kretao stazama studijskog muzičara, često se susrećući sa Pageom. Kao aranžer, klavijaturista i basista pojavljuje se na snimcima The Rolling stones, Shirley Basey, Lulu, Dusty Springfield, Donovana, Herman Hermits... Prilikom jedne od zajedničkih studijskih saradnji on i Page su razgovarali o osnivanju vlastitog benda.. Ostatak priče je...

Što se preostale dvojice budućih članova Zeppelina tiče – Roberta Planta i Johna Bonhama, njihova prošlost nije bila toliko značajna( sazrevali su i probijali se unutar niza lokalnih bendova) i mada u prvi mah nisu bili prvi Pageov izbor prilikom odabira članova za New Yardbirdse, sudbina je htela da ih zajedno okupi. Jedan od zaslužnih za to bio je i njihov legendarni menadžer – Peter Grant , po mnogo čemu peti Zeppelin.

Your time is gonna come...

Zajednička priča budućih Led Zeppelin počinje u jednoj maloj londonskoj sali za probe, krajem 1968. godine. Nakon odrađene skandinavske turneje i ispunjenja bivših preuzetih ugovora od Yardbirdsa, novostvoreni bend počinje da gradi vlastitu priču. Trebalo je, za početak, novom bendu dati novo ime... ,, Kum“ je postao igrom slučaja otkačeni bubnjar benda the Who – Keith Moon, rekavši Pageu da će njegova nova grupa imati uspeha koliko i ,, olovni balon“. Pageu se svidelo ime Lead Zeppelin, koje je u sebi nosilo krajnosti ,, lak“ i ,, težak“, koje je on, kao gitarista i vođa benda, hteo da upotrebi u svojoj muzici.

Kao Led Zeppelin grupa je prvi put nastupila 10. decembra 1968. godine, u legendarnom londonskom Marquee klubu. Prvobitni repertoar benda uključivao je rock klasike poput Tobacco road i Long tall Sally, kao i klasične numere blues velikana Howlin’ Wolfa, Alberta Kinga i Willie Dixona. Shvativši odmah njihov ogromni potencijal, eksplozivnu fuziju teškometalnih riffova, uzbudljivih vokala i grmljavinsko-dubinsko gruvanje ritam sekcije Jones-Bonham, muziku moćnu, energičnu i intenzivnu( poput slavnih Cream i Jeff Beck group), menadžer Grant u samom početku orijentiše bend na američko tržište( sklonije žešćem i prljavijem zvuku, oslonjenom na blues korene) i upućuje ih na slavnu izdavačku kuću Atlantic records. Početkom 1969. godine Zeppelin je preleteo Atlantik i nastupio na tlu Amerike kao predgrupa žestokim Vanilla fudge. Zeppelini su tokom naredne dve godine išli šest puta na američke turneje, učvrstivši zauvek svoje neprevaziđene pozicije koncertne atrakcije Novog sveta. Posle turneje 1971. godine( i objavljena 4 kultna studijska albuma) Zeppelini će obići SAD još tri puta – 1973., 1975. i 1977. godine... Na svakoj od pomenutih turneja obarani su novi rekordi u posećenosti ...

Odmah po povratku iz Amerike( gde su nastupali na turneji benda Vanilla fudge, kao predgrupa) Zeppelini ulaze u studio i snimaju svoj debi album - Led Zeppelin 1 , jedno od deset budućih remek-dela rock istorije...

Album sadrži dve pesme blues majstora i vrhunskog autora Willie Dixona( najčešće citiranog i obrađivanog)- You shook me i I can’t quit you babe, moćne blues kompozicije, u kojima dominira snažna i eksplozivna ritam sekcija Jones-Bonham( jedna od najjačih u celokupnoj istoriji, sa nenadmašnim i razarajućim Bonhamom, čovekom koji je prosto grmeo i gradio zvuk, kao ratnički tam-tam borbenih Sijuksa), inventivne solo deonice Pagea i jedinstveni, visoki vokali Planta, koji je bio poput bljeska munje iz potmule grmljavine benda. Tu je i blues Jimmy Pagea: Dazed and confused. Sledi ga tradicional Babe, i’m gonna leave you i nešto poput engleskog folka Black mountain side.

Ostale se pesme oslanjaju na pejdžovski raspoznatljiv gitarski stil, zasnovan na moćnom riffu kao bazičnom kosturu pesme i Plantovom autentičnom vokalu - Communication breakdown, How many more times i God times bad times. Bilo je to vreme gitarskih heroja, veličanstvenih, besmrtnih riffova( setimo se samo Keitha Richardsa, kao jednog od najkreativnijih u tom fahu) i nažalost ponekad beskonačnih solo deonica... Dok je Robert Plant pevao u visokom registru, vrišteči do ivice histerije, uzlećući na tehničkom savršenstvu solaža Jimmy Pagea, prekaljenom i odmerenom studijskom liscu i gitaristi, kod kojeg je svaki ton ili efekat imao svoju meru, mesto i smisao, u pozadini, kao čvrst temelj, dvojac John Paul Jones i Johna Bonham je izgarao i dodavao vulkansku energiju. Dok je Jones sofisticiranim zvukom klavijatura dodavao lepotu i sjaj perfektnom letu cepelina, ne štedeči po potrebi ni bas, sa dna vulkanskom grotla izbijala je užarena lava uz prasak i grmljavinu drvoseče Bonhama. Vrhunski čovek, muzičar i boem, Bonham je stvorio jedinstven zvuk, jedan od najoriginalnijih u istoriji, za koji je i legendarni Hendrix tvrdio da je neponovljivo savršen i moćan...

Teškometalni gromoglasni zvuk, uobličen savršenom produkcijom, kreće već sa prvim Bonzovim taktom u Good times bad times, pesmom koja otvara ,, let olovnog cepelina“. Suva esencija čiste energije, razarajućeg ritma, melodičnosti, prepoznatljivosti i efektnosti riffa uskovtlanih vrhunskim vokalom. Tradicional Babe i’m gonna leave you nastavlja da grmi i već na samom početku albuma diže atmosferu do usijanja - iz tutnjećeg Bonhamovog kompleta i dubina duše izranja vrišteći Plant, praćen Pageovom hiruški preciznom ritmikom i vešto naglašenim tonovima... sedam minuta atmosfere koja vas ostavlja bez daha i drži u stalnom pokretu, blaženo završavajući folk akustikom.

Novi dodir session-blues-Dixon- Zeppelin magije nadire iz rastegljive, You shook me, psihodelične blues osnove, korena iz kojeg proizilazi sva ostala teškometalna, tehnički perfektna nadgradnja- dvanaest moćnih taktova, vešto raspoređenih, uz podršku John Paul Jones klavijatura i Pageove prefinjene blue notes stilistike, potom vibrirajuća usna harmonika koja osvaja prostor i srce, leprša nad ponor ritam sekcije... break... gitara koja uz eho efekat ječi i zvoni, bubanj koji silinom razvaljuje, lagani prelaz, fantastični Plant i elegija gitare koja reže, seče i tužno zavija... i završni krešendo glasa i gitare, uz eho savršene akustike... Veoma moćno...

Dazed and confused, blues jedne otkačene, psihodelične, sanjarske epohe, blues nemira, konfuzije, vizije i puta u nepoznato, studijskom briljantnošću pretvoren u nešto sasvim lično, originalno i novo. Your time is gonna come jednostavno zvuči perfektno... Sve se savršeno uklapa, ni manje, ni više - klavijature, glas, bubanj, gitara,bas... Melodično, čvrsto, impresivno, takt po takt. Neverovatna količina energije, znanja i kreativnosti... toliko se toga dešava u samo nekoliko pesama, da je veoma teško srediti utiske i pohvatati sve. Bila su to vremena kada se za rock and roll živelo, kada se tražilo znanje i gradilo iskustvo kroz učenje - mukotrpno i sa najboljima. Rezultati, kada ih je bilo, dolazili su na kraju, što je za posledicu imalo, između ostalog, najveći broj suštinskih albuma za sva vremena, školskih primera mere, znanja, poštenja, iskrenosti i pre svega kreativnosti... Vremenom, industrija je uzimala sve pod svoje, stvar se razvodnjavala i pohlepom komercijalizovala, i postajala sve imbecilnijom zabavom proseka, poze i šunda...Nažalost.

Akustični engleski folk Black mountain side se naprosto produkcijski preliva iz prethodne pesme, demonstrirajući kvalitet zvuka i moć gitare, a već sledeća stvar Communication breakdown rafalno pršti kao rokersi machine gun, frontalno napadajući čula. Nekoliko momenata oduška za rezervisanog Pagea, Plantov vrisak i ritam a la Bonham koji gruva i melje sve pred sobom. Sažeto i moćno. Smiraj dugih blues putovanja dolazi sa još jednom Dixonovom I can’t quit you babe, standardno kvalitetnim, odmerenim i implozivno-explozivnim zeppelin klasikom. Savršen spoj tradicije i tehnike. Za sam kraj ,, leta cepelinom“ ostavljena je How many more times, donekle preopširna ali u duhu jednog vremena- dokaz da i najbolji mogu ponekad da se ne uzdignu u visine i pogreše u koracima.

Debi album Led Zeppelina otvorio je jedno novo poglavlje u istoriji moderne muzike, doneo novi kvalitet čvrsto uronjen u tradiciju, doneo novu snagu i vrstu energije i, nažalost, vremenom sve veći broj loših i ispraznih plagijatora, bledih kopija originla- bez sadržaja, duha i kreactivnosti. Ipak...

Led Zeppelin sa grupi devojkama 1975.

Whole lotta love

Ubrzo nakon slavnog prvenca usledio je i drugi album Zeppelina, jednostavno nazvan Led Zeppelin 2, objavljen krajem 1969. godine. ,, Led Zeppelin 2“ je bio logičan nastavak debi albuma, još žešći i eksplozivniji. U ,, teškometalnom“ žanru koji su sami definisali album je postao jedan od neprevaziđenih, donevši niz heavy-klasika. Eksplozivnu Whole lotta love mnogi i danas smatraju jednom od ultimativnih himni hard-rock zvuka, pesmom koja u potpunosti otkriva svu raskoš Pageovog talenta( moćan, lako pamtljiv riff, snagu studijskog eksperimenta, kreativnost...). Duh blues tradicije propušten je kroz visokovoltažnu, elektrificiranu, potmulu grmljavinu i Plantov vrisak - definišući novi stil Zeppelini se ne odriču korena... Teškometalni blues-rock nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Kritike su se kretale između polova krajnosti, poput samog Led Zeppelin sounda. Dok su ih mnogi hvalili i sledili njihov put bezrezervno uživajući u novim heavy klasicima – Heartbreakerili Living loving maid, sa druge strane su stizale nimalo prijatne optužbe. Časopis ,, Rolling stone“ ih je direktno optužio za krađu: Sve su maznuli. Počev od stila, preko tema do celih kompozicija. Kritika je upozoravala da je jedna od ključnih pesama na albumu, pomenuta ,, Whole lotta love“ zapravo plagijat, prepravka pesme You need love, američkog blues veterana Willie Dixona( čije su pesme Zeppelini inače obrađivali, recimo You shook me ili I can’t quit you babe). Kako god da bilo, album ostaje klasikom ,, zeppelinovski“ definisanog hard-rock-blues stila, u rasponu od lirskih pasaža unutar pesme Ramble on, preko Pageovih već pomenutih heavy klasika, sve do impresivne raskošnosti Bonzovog Moby Dicka, bubnjarske rapsodije za koju je jedan kritičar napisao da je to ,, jedini interesantan solo koji se ikada mogao čuti izvan Zapadne Afrike“. Krucijalna Bring it home, poput odjavne špice, odvodi slušaoca na dugačko blues-rock putovanje cepelinom – čudo sinergije starog i novog, ritmički naglašeno i isprepleteno krajnostima blues lirike i hard-rock intenzivnosti...

Na prva dva, monumentalna, stilski definišuća , zeppelinovska albuma, vešto se nadovezuje naredni – Led Zeppelin 3 , 1970. godine, sa sličnim hard-rock temeljima... Najveći deo vremena odnosili su im ozbiljni poslovi u vezi putovanja, zatim probe i nastupi. Page i Plant su čak stizali i da pišu nove pesme. Ponekad, ako su imali pauzu, odleteli bi čak u Vels da se koncentrišu na melodiju i stihove pesme!, priseća se novinar Chris Welch tih početnih, burnih i kreativnih godina ranih Zeppelina. Album ,, Led Zeppelin 3“ proširuje hard-rock temelje benda akustikom i folk uticajima. Otvara ga kultna Immigrant song, biserna, mistična heavy oluja, pročišćena do srži i genijalna u svojoj impresivnoj jednostavnosti. Preko akustike i autentične zeppelinovske primese folka i psihodelije pesama Friends i Celebration day stiže se do još jednog vanvremenskog bisera – blues numere Since i have been loving you, trenutka u kojem sva magija jednog sjajnog benda dolazi do vrhunca, gde se duh tradicije vešto transponuje u inspirativnost novog, gde se potencijal talenta pretvara unutar sveta ideja u kreativnu bit, ono po čemu vas prepoznaju i priznaju za sva vremena. Bila je to jedna od onih besmrtnih numera koja vas obeležava zauvek i trasira put kojim hodite ka sebi... Gallows pole, pesma koja sledi, odlazi korak dalje izmičući moći reči u pokušaju da je opišu i definišu... Lepršava, akustična, ritmična, potcrtana Bonhamovim energičnim, dubinskim ritmom, ova perfektna stvar uzleće do granica raskoši, uznesena Plantovim moćnim vokalom i poletnim Pageovim gitarskim ritmom... Predivan osećaj upotpunjuje gotovo ,, stonesovska“ balada Tangerine( poput onih sa ,, Sticky fingers“ albuma, recimo ,, Sway“, ili pak ,, Sister morphine“), na koju se nadovezuje razigrana gitarska a la Page Bron-y-aur stomp, sva u lepoti zanosa, ritma, pevljivosti, pozitivne energije, eksplozivnosti koju može da ponudi čisti, iskonski rock and roll... Ma u kom pravcu krenuli, Led Zeppelin su ostavljali osećaj sigurnosti, snage, energičnosti, tehničke superiornosti, autentičnosti... Album zatvara Hats off to Harper, posveta jedno od bitnih rock muzičara tog vremena – Royu Harperu, nikad dovoljno iskazanom i priznatom. Sve u svemu, letelica zvana Led Zeppelin tih je godina bila jedna od najtraženijih i najpoželjnijih. Koncerti grupe bili su jedan od najuzbudljivijih mogućih događaja unutar sveta rock and rolla, koji je lagano posustajao i gubio započete bitke pred sve perfidnijim i žešćim naletima Establišmenta... Opasnost samoljubivosti tzv. zvezda, njihove potkupljivosti, droga i komercijalne jalovosti, gubitka izvorne snage i duha bila je sve prisutnija i tragičnija... Sve je manje bilo mesta za nekadašnji čisti beat zvuk pobune i iskrenosti... Možda je pesma ostala ista, ali...

To be a rock and not to roll...

Naredne godine usledio je vrhunac početnog perioda rada grupe. Na seriju briljantnih koncertnih turneja i albuma nadovezao se legendarni Led Zeppelin 4, njihov znak prepoznavanja, sa pesmom koja će ih obeležiti za sva vremena – Stairway to heaven. Stilski pročišćen i izvanredno pageovski produciran( kao uostalom i svi njihovi albumi, uglavnom), ,, Led Zeppelin 4“( album s magičnim simbolima, germanskim runama) osenčen hipi misticizmom, čudesnom simbolikom unutar korica albuma, okultnim i magijskim interesovanjem Pagea i Planta, donosi pre svega izvanredan i snažan rock and roll, nezaboravnu kolekciju pesama koja ga svrstava među najbolje rock albume ikad snimljene... Album otvaraju dve razaračke, čistokrvne rock numere – Black dog i Rock and roll, nešto što ogoljava do koske samu bit rock muzike – tu su energija, čvrstina, moćan ritam( Bonham koji razbija, razvaljuje, prodire do srži, mrvi sve pred sobom, oduvava...). Nejasnoća definicije pojma ,, rock and roll“ raspršuje se istoimenom pesmom Zeppelina – tu je sve što čovek može poželeti od pomenute muzike, stila, načina života i neke vrste duhovnosti. Jezikom prostodušne muzike i pesme Zeppelina sve je rečeno – nažalost, samo onima kojima je i namenjeno... Za neke druge, manje stilizovane i rafinirane, ostaju neka druga prostranstva delovanja, shvatanja, prepuštanja i uživanja... Takav je život... Nakon zvučnog udara, album uplovljava u mirnije, ezoteričnije vode pesmom The Battle of evermore - preplitanje glasova Roberta Planta i Sandy Denny unutar mikrokosmosa sazidanog zvukom akustične gitare i mandolina... Lirično, mistično, lepršavo, čudesno kontemplativno zeppelinovski prijatno iskustvo, izvrstan uvod u vanvremensku, već pomenutu Stairway to heaven, koja se svojim baroknim akustičnim uvodom, krećući se preko ezoteričnog područja nedokučivog i tajnog, uzdiže do samog emotivnog vrhunca, oličenog u jedinstvenoj magiji zeppelinovskog muzičkog dodira i poruci u šekspirovskom stilu – To be a rock and not to roll...Nakon krešenda, album ponovo ulazi u mirnije vode, odlazeći preko Misty mountain hop putem ka Going to California, u svetove stvorene jedinstvenom maštom i magijom Zeppelina.

Početnu fazu stvaralaštva i izvrsnih albuma zamenule su, kako to u rock and roll industriji obično biva, godine nebrojenih koncerata i merenja uspeha benda u veoma opipljivim, valutnim vrednostima. Takva vrsta činjeničnog stanja i sumiranja rezultata odvode bend putem samozadovoljstva, lenjosti duha, gubitka kontakta sa publikom i stvarnošću, samima sobom pre svega, i gubitka iskre bunta i kreativnosti. Kao i kod većine bendova tih prelaznih godina( ka nečemu novom što je trebalo da osveži posustalost i donese novu krv nade, duha i inspirativnosti) kod Zeppelina je došlo do određene kreativne krize, potrošenosti i traženja novog puta...

Nakon dvogodišnje pauze usledio je novi, peti po redu album Houses of the holy (1973.), neujednačena, manje inspirativna mešavina rocka, reggea i mističnih soul balada, delo sa znatno manje raspoznatljivog blues-rock razaračkog naboja. Ploča ,, Svetilišta“ donosi zaokret ka mirnijem zvuku benda – mistika The Rai song ili recimo No quarter odvodi slušaoca u nekom drugom, Jonesovim klavijaturama naznačenom pravcu... Ipak, ima tu i stare vatre, za one tvrdokorne Led Zeppelin fanatike – Over the hills and far awayčisti je ranozeppelinovski klasik, rock and roll koji pleni čistinom, jednostavnošću, energijom i koji udiše život punim plućima. Biser u pravom smislu te reči, ono što je rock and roll bio usvom devičanskom, izvornom obliku... Kritike povodom ovog albuma bile su podeljene, a svet kao i uvek dovoljno velik za svačiji ukus( o kojem se u suštini i ne raspravlja, nego se voli ono gde vas srce vodi i što možete iskreno da osetite, ne nipodaštavajući ničije drugo mišljenje – jednostavno, zar ne...).

Na etiketi ,, Swan song“( novoj Zeppelin kompaniji za proizvodnju i distribuciju ploča) godine 1975. pojavljuje se šesti, ovaj put dupli album – Physical graffiti.On donosi petnaest novih pesama, uokvirenih novim naponom LedZeppelin snage i kreativnosti. Raznovrsna kolekcija pesama, oivičena i zatamnjena pojednostavljenošću, vodi slušaoca kroz okultni svet Led Zeppelin tame. Teško valjanje karakterističnih riffova, zloslutna, turobna atmosfera, potmulost koja izvire iz minimalističke strukture In my time of dying, The Rover, Custard pie ili Houses of the holy, kombinovani su sa funky ugođajem briljantne Trampled underfoot, folki mirnoćom Down by the seaside ili pak klasičnim klavirskim boogijem Boogie with Stu. Tamni oblaci nadvijaju se i nad Ten years gone i Black country woman, kulminirajući u epskim komadima In the light i posebno kultnoj Kashmir, koja se lagano razvija, odiše nekim čudesnim nemirom, klaustrofobijom, unutarnjom jezom koja se ničim neda objasniti niti odagnati... Zloslutna, turobna atmosfera ovog albuma kao da je najavila niz tragičnih događaja( od kojih će jedan – smrt bubnjara Johna Bonhama pet godina kasnije, okončati postojanje benda) u stvarnosti – povredu Roberta Planta u saobraćajnoj nesreći avgusta 1975. godine, a potom i iznenadna smrt njegovog sina 1977. godine... Ponovo su kružile glasine da su Plantovi i Pageovi eksperimenti sa crnom magijom odgovorni za zlu kob koja je počela da prati bend...

The Song remains the same

Uprkos svemu, u kratkom vremenskom razmaku pojavila su se još dva Led Zeppelin albuma. Sedmi studijski album zvao se Presence(1976.) i bio je snimljen u Minhenu, u tada najboljem studiju na svetu – Musical studios. Pesme Nobody’s fault by mine i Tea for one izdvajau se kvalitetom među sedam novosnimljenih. Sve u svemu ništa više od solidnog albuma, mereno pre svega po dotadašnjim Led Zeppelin standardima. Utisak je donekle popravio naredni album – osmi po redu - The Song remains the same(1977.), dvostruki soundtrack, živi album sa devet Led Zeppelin standarda. Film i istoimeni album snimljeni su tokom nastupa benda na koncertu u ,, Madison square gardenu“ u New Yorku, 1973. godine. Muzika i scene s koncerta ukomponovani su sa maštarijama, tzv. sekvencama snova članova benda koje vizuelno predstavljaju asocijacije na njihovu muziku...

Nakon pomenutog studijskog albuma, filma i duplog koncertnog albuma usledio je period dugog odmora, zatišja i neproverenih informacija vezanih za budućnost benda. Nakon svega, svetlost dana ugledao je deveti album Zeppelina – In through the out door. Godina je bila 1979., a naziv albuma simboličan - Ulazak kroz izlazna vrata, pre svega zbog činjenice da se već dugo spekulisalo o raspadu benda. Udar silovitog punk-rocka na stare, jalove rock-dinosauruse bio je tih godina veoma žestok, čije nemilosrdnosti nisu bili pošteđeni ni Led Zeppelin. Priče o lovatorima koji žive na lovorikama od zaglupljene publike bile su brutalne i nimalo prijatne...

Zeppelini su dali jedini mogući odgovor, pre svega muzikom kojom su plenili prethodnih desetak godina. Pesme poput In the evening, Hot dog i All my love odražavale su stari, dobri duh četiri vrhunska muzičara, okupljenih unutar benda Led Zeppelin – čudesne letelice neslućenih visina i mogućnosti. Teško je u svakom trenutku života biti na vrhunskom nivou i trajati, ali i svi mogući padovi su tu radi ravnoteže koja pruža uvid u lepotu i dostignuća vrhunskog sjaja. Bio je to poslednji zajednički let Zeppelina koji su svojim radom i harizmom obeležili istoriju rock muzike. Poslednja pesma na poslednjem zajedničkom albumu – bolni blues I’m gonna crawl vratila je, kako to obično u životu i biva, celu priču na sam početak, korenima moderne muzike iz koje je je sve i počelo... Nosila je u sebi neku čudnu, pritajenu setu opraštanja koji se naslućivao, naglašavajući energiju i duh čoveka bez kojeg se dalje nije moglo... Dana 25. septembra 1980. godine novine su javile da je pronađen mrtav John Bonzo Bonham, legendarni, neprevaziđeni bubnjar Led Zeppelina...

Travelling riverside blues

Džimi Hendriks je jednom prilikom oduševljeno rekao: Ako Bonem ikada odluči da napusti Cepeline, biće dobrodošao u mojoj grupi, makar bio prinuđen da sviram sa dva bubnjara. Ovakvom konstatacijom, komplimentom, mogao bih i da završim započeti tekst, što bi bilo više nego dovoljno, s obzirom na činjenicu ko je i šta rekao za pokojnog Bonema, ali... Za njegovu desnu nogu Hendriks je tvrdio da svira kao par kastanjeta – što mu takođe treba verovati, jer Hendriks je svakako imao sluha i bio nošen istim duhom oslobađanja muzikom i ritmom divljine.

Bio je veliki čovek( i dušom i telom), verovatno najoriginalniji bubnjar rok muzike – svojim naizgled ,, nelogičnim“ ritmovima obogaćivao je strukturu moćnog hard rok-bluz zvuka benda Led Cepelin. Grmljavina kojom je zasipao rokenrol, bojeći je nepresušnom inventivnošću, snagom, čvrstinom i zadivljujućom količinom energije prosto je neopisiva. Njegov stil života bio je gotovo isti, rokerski, nesputan i beskompromisan. Činjenica, da je po rečima prijatelja bio velika lafčina i u piću, koštala ga je života – ujutro, 25. septembra 1980. godine pronađen je mrtav. Autopsija je pokazala da je smrt nastupila od prekomerne doze votke, ispijene tokom dvanaestočasovne pijanke.

Ko je makar jednom imao priliku da čuje ,,grmljavinu“ bubnjeva Džona Bonema, recimo u pesmi ,, Rock and roll“, teško će poverovati u njegovu ,, smrt“, barem ne onu duhovnu – tako veliki i moćan čovek, jednom rečju:ljudina, fajter do koske, bio je jedan od onih ljudi mnogo većih i od samog života... To je uspeo da prenese i na muziku, koju je obeležio za sva vremena.

Ako su se posle svega ,, našli“ on i Hendriks, tamo negde gde tek počinje prava fešta, verovatno sada zajedno ,, praše“ neki dobri, energični bluz ... Bolja kombinacija dve vatrene i jedinstvene duše teško je zamisliva, čak i za najmaštovitije ljubitelje ,, umetnosti buke“...

... Preostali članovi Zeppelina dali su 5. decembra 1980. godine odgovor na sve spekulacije o mogućem nastavku rada benda nakon odlaska pajtosa Bonhama, sledećom izjavom:Želimo da se zna da gubitak našeg dragog prijatelja i duboko poštovanje koje osećamo prema njegovoj porodici, zajedno sa nepodeljenom harmonijom između nas i našeg menadžera, doveli do toga da ne možemo da nastavimo kao do sada“. I bio je to kraj, definitivni kraj legendarnih Led Zeppelina...

Godine 1982. objavljen je album Coda, koji se tretira kao oficijelni album Zeppelina, pošto je objavljen uz pristanak preostalih članova benda, a sastoji se od snimaka koji nisu ušli na originalne ploče. Album ,, Coda“ prikazuje svu raskoš talenata, snage i energije jednog vanvremenskog benda, uronjenog duboko u korene i tehnički superiornog. Sastojao se od osam briljantnih numera. Priča počinje numerom We’re gonna groove( potiče iz 1969.), jednom od onih praštećih, razarajućih Zeppelin klasika, nastavlja se sa Poor Tom, laganim Pageovim akustičnim komadom, zatim elektrificiranom ,, živom“verzijom Dixonovog blues klasika I can’t quit you babe(1970.) i snažnim rock and roll komadom Walter’s walk( 1972.) koji pršti od energije Zeppelina u punoj formi. Drugu stranu otvara još jedan moćan rock and roll, Ozone baby(1978.), sledi je plantovski domišljato otpevana, sa blues prizvukom i šmekerskim ritmom naglašena komadina Darlene(1978.), čistokrvni boogie triler, potom teče moćna Waring and tearing, jedna od zeppelinovskih klasika iz 1978. godine, dok priču zaokružuje i zatvara najbolji bubnjar rock muzike – John Bonham, svojim bravuroznim Bonzo’s montreuxkomadom, čovek kojem su se divile veličine poput legendarnog Stones bubnjara Charliea Wattsa...

Šta reći za kraj, koji je zapravo uvek neki novi, pravi početak... Prisećam se, pišući ovaj skromni omaž, nekih starih Zeppelin albuma i nailazim na pesmu Travelling riverside blues, blues standard legendarnog majstora Roberta Johnsona... Tu negde sve počinje, uzleće Led Zeppelinom u daleke, neistražene predele besmrtne duše i, uvek se iznova vraća kao nova i lepša pesma, otisak neke nove ustreptale i prelepe duše čoveka koji ume da oseća, saoseća i deljenjem ljubavi sa svetom oko sebe umnožava dobri duh bluesa, rock and rola i svih pravih, novcem nemerljivih vrednosti... Uprkos svemu, prijatelju moj, pesma, ona prava i iskrena, zauvek ostaje ista...

Dragan Uzelac

↧

Milutin Jovančić Mita (Čovek vuk): Budite i ostanite dobri ljudi [INTERVJU]

June 21, 2018, 9:01 am

≫ Next: Arsenal počeo uz The Kills, Editors, Marky Ramone-a, Dub inc...

≪ Previous: Istorija roka: Led Zeppelin - Good times, bad times

Nakon burnih dešavanja u Block out-u nastao je Čovek vuk - bend u čijim pesmama se prepoznaje energija i emocija nekadašnjeg Block out-a, po mnogima jedne od najboljih grupa sa ovih prostora. U nastavku sledi intervju sa Milutinom Jovančićem Mitom, osnivačem navedenih bendova koji su neminovno bili centralna tema našeg razgovora. Ali razgovarali smo i o stvaralaštvu, slikanju i inspiraciji...

HC: Šta je kod tebe podstaklo želju za stvaranjem muzike i da li možeš da se setiš tog nekog trenutka u kojem si shvatio da ćeš se u životu zasigurno baviti muzikom?
Mita: Kad malo bolje razmislim, ja u stvari to nikada nisam ni planirao. To se jednostavno dogodilo. Nisam planirao ni da budem slikar i to se nekako samo po sebi desilo. Zapravo, bavljenje muzikom sam doživljavao, i dalje doživljavam, kao nekakvu kolektivnu disciplinu, kao neki ekipni sport. U slikarstvu je to drugačije, tu si ti i platno i verovatno je muzika morala da zadovolji potrebu da sa još nekim ljudima učestvujem u kreiranju zajedničkog umetničkog dela. Ne vidim sebe kao nekog ko bi potpuno sam pravio pesme. Kad mi dođe da radim sam, ja slikam.

HC: Od osnivanja nekadašnjeg benda Block Out pa do sadašnjeg trenutka u bendu Čovek vuk, šta je to što je za tebe ostalo uvek isto, nepromenjeno?
Mita: Na ovakvu vrstu pitanja nekako se najlakše lepi fraza tipa “ljubav prema muzici” i slično. Promenilo se puno toga, promenio se svet u kojem živimo, pale su mnoge maske, vid nam se i razbistrio i zamutio. Kad je Block out počinjao, bile su izmešane razne emocije. Sa jedne strane iskrena želja da se dogodi kreativni susret sa nekim talentovanim mladim ljudima, a sa druge strane da se isprsimo pred burom i ludilom u koje nas je vreme povuklo zajedno sa svim ostalim ljudima oko nas. Sam Block out se takođe menjao kroz vreme. Čovek vuk je, recimo, šesta verzija Block outa i ona, čini mi se, najviše ima veze sa početnom emocijom.

HC: Da li je naziv benda Čovek vuk bio jedini naziv o kojem se razmišljalo ili je bilo nekih drugih predloga?
Mita: Bilo je tu svakakvih kombinacija i kad je trebalo da se odlučimo za jednu, Miljko me pita: “Brate, a kada ćeš da mi ispričaš tu celu priču oko tebe i vukova”, a Hasa u tom trenutku izgovori: “Čovek vuk”. To ime nije ni bilo na listi. I eto, pošto smo morali da promenimo ime Block out, na omotu našeg albuma “Crna kutija”, stoji novo ime koje diskretno asocira na staro.

HC: Kad si već spomenuo album “Crna kutija”, zašto baš taj naziv?
Mita: Pa jednostavno crna kutija je jedna stvarčica u avionu koja posle neke avionske nesreće služi istaražiteljima da ustanove razloge koji su izazvali tu nesreću. Na tom albumu se nalaze svi odgovori na sva ona pitanja koja su se pojavila u trenutku kad se sa bendom dešavalo to što se dešavalo.

HC: Jednom davno sam ti postavio pitanje za koje si naveo da je verovatno najteže pitanje koje si dobio do tada ako ne uzmeš u obzir pitanja sa ispita iz ONO i DSZ na prvoj godini fakulteta a sada ti postavljam možda još teže pitanje: kako bi sa po nekoliko reči opisao ostale članove benda?
Mita: Dobri ljudi, a u vremenu u kojem živimo takvi najlakše stradaju pa u tom stradanju nekad prave i greške koje njih same najviše povrede na kraju. Ja njih sve puno volim i divim im se zato što su to što jesu, moji prijatelji.

HC: Šta u pesmama tvog benda obično prvo nastaje, tekstovi ili muzika?
Mita: Uglavnom to ide ovako: napravim radnu verziju pesme sa tekstom koji uglavnom ima funkciju da definiše tu neku liniju pevanja. Podelim to sa ljudima iz benda i onda se nađemo na probi i isprobavamo razne ideje dok ne dođemo do finalne verzije. Kad to završimo, radim konačnu verziju teksta i to je otprilike to.

HC: Da li sebe smatraš dobro organizovanim i da li kada radiš voliš da imaš detaljan plan ili bolje funkcionišeš bez detaljnog planiranja?
Mita: Vidiš, iako baš nisam naklonjen astrologiji i sličnim stvarima, ja kao Strelac sa podznakom Device trebalo bi da budem nekakav proračunati avanturista. Izuzetno poštujem trenutak koji se dogodi u sred neke improvizacije ili eksperimenta, a da bih taj trenutak uspeo da uhvatim, trudim se da prethodno sve dobro pripremim i organizujem.

HC: Ok, kao čovek koji voli da na neki način bude organizovan i dobro pripremljen za avanturu u smislu eksperimentisanja, kako bi reagovao kada bi ti bilo ozbiljno ponuđeno da prošetaš površinom Meseca, da kreneš sa pripremama za učestvovanje u nekoj novoj misiji sletanja na Mesec i kako bi na čoveka vuka uticala tolika blizina Meseca?
Mita: Ja u svom svemirskom brodu uvek imam sve što je potrebno za put na udaljene destinacije. Obavezan deo opreme su štafelaj, boje i četkice. Sa jedne od ekspedicija doneo sam i sliku “Video me vanzemaljac”.

“Video me vanzemaljac”, Milutin Jovančić Mita

HC: Poznato je da si i slikar, šta te inspiriše u slikarskom stvaralaštvu?
Mita: Trenutak u kojem ostaješ potpuno sam sa platnom. Znaš, svakakve ideje ti padnu na pamet, a onda kad staneš pred to platno sve to nestane, čini ti se nedostojnim za ono što treba da usledi.

HC: Koliko si svojih umetničkih slika, otprilike, poklonio prijateljima?
Mita: Zaista ne znam koliki bi bio taj broj. Poklanjanje slike je jako osetljiv trenutak. Nikome nije svejedno da li će njegova slika stajati na radost i sreću na nečijem zidu ili će je zavući iza nekog plakara, tako da sam uvek pažljivo birao ljude kojima bih poklonio sliku. Ukoliko procenim da čovek jednostavno nije iz te priče, radije mu poklonim komplet šoljica za kafu.

HC: Šta je najoriginalniji poklon koji si u skorije vreme dobio?
Mita: Sad pre neki dan mi drugar Neđa doneo iz Ljiga opasan sir i kajmak. Ne znam koliko je to originalno, ali me je poklon veoma obradovao.

HC: Šta je za tebe idealan odmor?
Mita: Samo da sam negde blizu vode. Reka, jezero, more, šta god. Voda je čudo.

HC: Šta je trenutno aktuelno, na čemu u bendu trenutno radite?
Mita: Radimo na nekim novim pesmama. Od izlaska albuma “Crna kutija”, izbacili smo pesmu “Brod”, i recimo da je to neka ideja u kom pravcu bismo mogli dalje da radimo. Snimimo pesmu, a zatim uradimo spot za nju. Nažalost, svesni smo činjenice da su vrata ovdašnjih festivala širom zatvorena za nas, ali šta da se radi, ili ćemo se opet isprsiti pred tom preprekom ili nas neće biti.

HC: Koji je tvoj savet za one koji tek počinju da se bave muzikom?
Mita: Budite (i ostanite) dobri ljudi.

Intervju vodio Dragan Putnik

↧

Arsenal počeo uz The Kills, Editors, Marky Ramone-a, Dub inc...

June 22, 2018, 6:10 am

≫ Next: Stiven Spilberg planira ekranizaciju romana ”Talisman”

≪ Previous: Milutin Jovančić Mita (Čovek vuk): Budite i ostanite dobri ljudi [INTERVJU]

Arsenal Fest 08 počeo je u četvrtak uveče u Kragujevcu, gde je skoro 7.000 posetilaca moglo da uživa u premijernom pojavljivanju u Srbiji britanskoameričkih The Kills, vrhunskom nastupu Editors, trostrukoj pank žurci KBO!, Marky Ramone-a i ČBS, kao i svirkama Yu grupe, Let 3, Nikole Vranjkovića, Dub inc...

foto: Nemanja Đorđević

Prvi nastup u Srbiji alternativnog benda The Kills, na Main Stage-u u istorijskom Kneževom arsenalu, protekao je u znaku energične i harizmatične pevačice Alison Mosshart, koja je sa gitaristom Jamie Hince-om isporučila arsenalovoj publici pank-bluz pesme "U.R.A. Fever", "Kissy Kissy", "Doing It To the Death", "List of Demands"...

Britanski post-pank kvintet Editors dao je sve od sebe da pridobije publiku, pa se njihov nastup pretvorio u vrhunac prve večeri Arsenala. Predvođeni gitaristom i pevačem Tomom Smitom, posle izvođenja par pesama sa novog albuma "Violence", nanizali su hitove "An End Has A Start", "Formaldehyde", "Blood", "Munich", sa furioznom, blistavom završnicom, pred ekstatičnom publikom, u vidu pesama "A Ton of Love", "Ocean of Night", "The Racing Rats", "Papillon" i "Magazine".

Arsenalski program na Main-u otvorila je legendarna YU grupa braće Jelić nižući klasik za klasikom iz svoje prebogate karijere kao što su "Od zlata jabuka" i "Čudna šuma", dok je svirke na glavnoj bini zatvorio enegrični i rasplesani Dub Inc u rane jutarnje sate.

Prvo veče na Garden Stage-u obeležila je trostruka pank žurka - kultni kragujevački pankeri KBO! žustrom svirkom sjajno su podigli atmosferu i pripremili publiku za nastup Marky Ramone-a. Bivši bubnjar Ramones-a, sasvim po očekivanju i tradiciji, u sat vremena koncerta otprašio je tridesetak pesama legendarnog pank benda, pred ispunjenim Gardenom.

Logično, posle Marky-a red je došao na "šumadijske Ramons"ČBS koji su u jednom od svojih najboljih nastupa u rodnom Kragujevcu isporučili “Noćas mesec umire mlad”, "Sećanja", "Dosadan dan", "Superheroj", "Umesto osmeha"...

Na Gardenu su nastupili i Sitzpinker (kao pobednik Bunta), hardkor Dishumanity, i pred kraj programa riječki Let 3. Prigodno obučeni u šljkokičaste kostime, svirački i zvučno moćni, Let 3 su nastup završili udarnički, himnama "Riječke pi.ke" i "Ku..em u čelo". Čast da završi prvo festivalsko veče na Gardenu pripala je Nikoli Vranjkoviću, koji je pokazao u rane jutarnje časove da ima izuzetno odanu publiku.

Explosive DJ Stage radio je punom parom čitave noći uz setove koje su priredili Markwood & Hunckie, Kristijan Molnar i NTFO.

U petak 22. juna na Arsenalu nastupaju Viva Vox, Jinx, Bad Copy, Kultur Shock, Mortal kombat, Kolja, Del Arno bend, Nipplepeople i brojni drugi.

↧

Stiven Spilberg planira ekranizaciju romana ”Talisman”

June 22, 2018, 9:01 am

≫ Next: Arsenal druge večeri jači od kiše

≪ Previous: Arsenal počeo uz The Kills, Editors, Marky Ramone-a, Dub inc...

Stiven Spilberg je otkrio da već decenijama mašta o adaptaciji jedne knjige iz domena fantastike. Reč je o knjizi Talisman Stivena Kinga i Pitera Strauba za koju poseduje prava još od davne 1982. godine – piše PISB.

„Još početkom osamdesetih, studio ‘Univerzal’ kupio mi je prava za ovu knjigu i ostavio mi odrešene ruke za adaptaciju. Talisman je priča koju želim da ispričam već 35 godina. Nadam se da ću u narednih par godina u tome i uspeti”, rekao je Spilberg i dodao da će verovatno biti „samo“ producent, pošto mu gust raspored projekata neće dozvoliti da film i režira.

Spilberg je još pre deset godina pokušao da ovu priču ekranizuje kao šestodelnu mini-seriju na kanalu TNT, ali je odustao.

Talisman je knjiga koja prati dvanaestogodišnjeg Džeka Sojera u potrazi za talismanom koji bi spasao život njegovoj umirućoj majci. Iako počinje u Americi, avantura se uskoro nastavlja u paralelnoj realnosti nazvanoj „Teritorije“, u kojoj svaka osoba iz našeg sveta ima svog „dvojnika“. Ova knjiga dobila je i nastavak u vidu romana Crna kuća, objavljenog 2001. godine. Dok je Talisman fantazija i avantura, Crna kuća je više horor.

↧

Arsenal druge večeri jači od kiše

June 23, 2018, 4:50 am

≫ Next: Dring of the dead

≪ Previous: Stiven Spilberg planira ekranizaciju romana ”Talisman”

Kragujevački Arsenal Fest 08 u petak druge večeri uprkos kišnom vremenu privukao je oko 6.000 posetilaca, koji su na Main Stage-u dobili raspevani Viva Vox, odlično raspoložene Jinx, dinamičan hip-hop trio Bad Copy i žestoki Kultur Shock. Garden Stage je ponudio zvučnu i vizuelnu šarolikost od Balkan pop benda Maika, bluzera Kolje do eksplozivnog Mortal Kombata i rege legendi Del Arno benda.

foto: Nemanja Đorđević

Publika naoružana kabanicama i kišobranima spremno je u velikom broju došla da isprati za početak Main-a beogradski hor Viva Vox, pod dirigentskom palicom Jasmine Lorin. Nastup Viva Voxa počeo je vrlo snažno, izvođenjem tema iz filmskog serijala "Ratovi zvezda", a istakle su se i pesme "The Show Must Go On" grupe Queen, "Du Hast" grupe Ramstein i, u samom finišu, "Enter Sandman" grupe Metallica.

Viva Vox je ispraćen ovacijama publike, a posle njega izašla je zagrebačka retro-pop grupa Jinx, predvođena gitaristom Kokom Moskitom i ekspresivnom pevačicom Jadrankom Bastajić Yayom. Oduševili su publiku opuštajućim pop koktelom u kome su se našle pesme "Ako si rođen u pogrešno vrijeme", "By By Baby By", "Na zapadu", "Koliko suza za malo sna" i "Smijem se".

Sada već dobro zagrejani auditorijum dočekao je Bad Copy, i trojica hip-hopera su u narednih sat i nešto nizali svoje urnebesne hitove poput "Posle 10", "Moja bivša pi.ka" i "Džastin Biberi". Reakcija publike bila je ekstatična. Veče na Main-u u rano jutarnje časove zatvorio je Kultur Shock iz Sijetla, koji je predvođen pevačem Đinom Jevđevićem, energično udario po "Tamnom vilajetu", "Tuti-frutiiju", "Zumbulu"...

Za to vreme na Garden smenjivali su se pobednici Bunta Sanja Tišma & Masa, Pogonbgd, grupa Maika (etno-dens-pop eksperiment Ide Prester iz Lollobrigide) i beogradski „irski bend“ Irish Stew of Sindidun, kojem se za vreme izvođenja pesme "One Way Ticket" na bini pridružio gitarista kragujevačke pank grupe Čovek bez sluha, Miki Radojević. Radojević je poručio publici da je Garden Stage „poslednja linija odbrane srpskog rokenrola“.

Glavna zvezda Gardena bio je beogradski hevi-metal-pank sastav Mortal kombat, kojem je to bio deseti jubilarni nastup u Kragujevcu. Kombati su počeli žestoko (uz isto takav odziv publike), politički angažovanom pesmom "Devedesete", a izveli su i neke ranije hitove poput "Nemoj biti emo" i "E u ku.ac".

Gitarista i pevač Nikola Pejaković Kolja na Arsenalu je održao prvi koncert sa svojim novim pratećim bendom 4 Prsta. Kolja, gitarista Voja Aralica i ekipa podarili su publici moćan i uigran rok, džez i bluz set, u kome su pored dobro poznatih hitova sa prva tri Koljina albuma, publici podarili i neke sa četvrtog još neobjavljenog, poput kompozicije na stihove Jovana Jovanovića Zmaja "Ala je lep ovaj svet". Praznik za muzičke sladokusce.

U finišu večeri festivala, koje jeproteklo bez kiše, na Gardenu je nastupio intrigantni zagrebački elektro-pop duo Nipplepeople (čiji su članovi na glavama nosili kante sa mrežicama), dok je mnogoljudnom beogradskom rege bendu Del Arno Bend pripala čast da dobrom svirkom i gruvom okonča program i održi fantastično raspoloženje do ranih jutarnjih časova. Još jednu rasplesanu noć na Explosive DJ Stage-u priredili su Edib D, Nexie i Miguel Bastida.

Arsenal Fest 08 u Kragujevcu večeras se završava nastupima bendova Plavi orkestar, Enter Shikari, Morcheeba, Disciplin A Kitschme, Organizam, Straight Mickey and the Boyz, Propaganda 117, Letu štuke, Stereo Banana, E-Play i Marko Louis, a tu su i didžejevi Battric&Mivu, Olivian Nour i Rossko.

↧

Dring of the dead

June 23, 2018, 8:59 am

≫ Next: Kako sam postao... Milenko Vujošević (Ensh)

≪ Previous: Arsenal druge večeri jači od kiše

DRING OF THE DEAD je francuski, horor/komedija kratki film. Scenarij i režiju potpisuju Gael Pouvreau i Mathieu Auvray. Film priča priču o čovjeku koji biva zarobljen unutar telefonske govornice dok ga proganja zombi djevojka…

↧

Kako sam postao... Milenko Vujošević (Ensh)

June 23, 2018, 9:00 am

≫ Next: Morcheeba, Enter Shikari, Plavci, Disciplina Kičme, Letu Štuke... za kraj Arsenala

≪ Previous: Dring of the dead

One-man-show atrakcija Ensh, iza koje se “krije” producent Milenko Vujošević, godinama unazad osvaja Kanadu, Ameriku i Balkan. Kombinаcijom semplovа, sintisаjzerа i vokаlnih lupovа Milenko gradi jedinstveni stil, autentično viđenje elektro-indi-popа. Ensh je atrakcija koju je neophodno ne samo zvučno već i vizuelno doživeti, kako kroz oštre i esperimentalne spotove tako i kroz energijom nabijene žive nastupe. Hajde da vidimo šta ima da kaže o tome šta ga je formiralo u takvu osobu...

Bendovi, muzičari i albumi

Kao mali sam slušao Beatles-e. Volim njihove melodije i harmonije, no sam zvuk produkcije mi se potpuno zarezao u mozak. Album koji me je najviše dotakao je bio Revolver. Mislim da je to bila jedna odlična i raznovrsna osnova za mene jako rano. Ace Of Base su mi isto mnogo značili. Preko albuma The Sign razvio sam veliku ljubav prema elektro-pop muzici i prema pop formi. Kada sam čuo Nirvanin Nevermind, tu se oslobodio moj klinački bes. Tu sam prvi put doživeo agresiju u muzici i to mi je mnogo značilo. A kada su Deftones izbacili album White Pony to mi je bukvalno promenilo život. Tu sam prvi put video da muzika može da bude umetnost. Slučajno sam čuo Björk prvi put kada je nastupala na Oskaru 2001-te. Zaintrigiralo me i kupio sam album Vespertine. Sa tim albumom sam shvatio koliko daleko ta umetnost može da ide.

Moram dodati da sam dosta kasno otkrio Jugoslovenski novi val s obzirom da sam odrastao u Kanadi. Ali da je dosta uticalo na mene i pod stare dane. Pogotovu album Paket aranžman. Prosto način na koji su ti mladi bendovi tumačili svetski zvuk je nevervatan i nije čudo da toliki uticaj imaju i dan danas.

Reditelji i filmovi

Moji omiljeni film svih vremena je Terminator 2: Judgement Day. Mislim da je jako teško napraviti holivudski “blockbuster” a da to nije neki treš. Ovaj film zaista ima i sci-fi, i akcije, i drame, i filozofije. Po meni je ovo perfektan film. Inače gotivim rad mladog James Camerona. Kad smo još kod Švarcija, takodje volim film Totalni opoziv od Paul Verhovena. Isto tako ubada neki prelep balans umetnosti i zabave. Naravno i Kjubrik se tu našao da mi mesi mlad mozak. Clockwork Orange i Full Metal Jacket. Ludilo. Kasnije sam otkrivao i Lynch-a: Mullholland Drive i Lost Highway. Brate… Ne smem da propustim Cohen-e. Big Lebowski je perfektna komedija. Perfektna farsa. Kasnije sam otkrio i Dance: Thomas Vinterburg-a i Lars-a. Jako različiti senzibiliteti ali opet ih vezuje neki morbidni humor koji samo severnjaci mogu da smisle.

Stripovi

Uglavnom sam imao jako periferno iskustvo sa stripovima. Recimo kao klinac sam čitao Zabavnik i voleo sve te stripove. Prošao sam fazu gde sam skupljao X-Men kartice. Ono što me je najviše kupilo u jednom momentu je serija 100 Bullets. Pisao je Brian Azzarello i crtao Eduardo Risso. Baš je onako žanrovski pulp/noir. Uvek sam najviše voleo umetnost koja prati neke konvencije ali onda bas eksperimentiše u okviru njih.

Pisci i knjige

Catcher in the Rye je nekako tipičan odgovor (kao i Beatles-i) ali je ta knjiga stvarno imalo jako rano veliki uticaj na mene. Bas opisuje taj nezgodan tinejdžerski period. Izgubljenost, nepripadnost, usamljenost ta osećanja su fenomenalno prikazana u toj knjizi. J.D. Salinger ti ne forsira bilo kakve zaključke nego prezentuje stvari suptilno da čitalac sam shvati. Takodje obozavam 1984 (jos jedan tipičan odgovor na ovakvo pitanje). Mislim da je ova knjiga probudila u meni veliku ljubav prema sci-fi i prema društvenim naukama i osećaju za pravdu. Jitterbug Perfume je pisao Tom Robbins. Neveroatna ljubavna priča prepricana na jako neobičan način. Malo duhovita malo melo-dramatična knjiga. Jako je teško opisati ali svakome preporučujem ovu divnu knjigu. The White Hotel je knjiga koju je pisao D.M. Thomas. Britanski pisac. Ova knjiga se bavi bas teškim temama. Neverovatno meša žanrove. Wikipedia kaže da je fantazija ali se ne bih skroz složio. Opet jedna topla preporuka za ovu knjigu od mene. Zločin i kazna od Dostojevskog. Tu sam knjigu pročitao na engleskom sa 12 godina. Možda malo rano za tako nešto ali me baš promenilo.

Dogadjaji

Išao sam kao jako mali na predstavu Cabaret. Neku polu-amatersku. Ali neverovatna izvedba. Opet je sve bilo pomešano što mene zanima: muzika, gluma, istorija i društvena kritika. Oduševio sam se kad sam video. Sa svojim srednjoškolskim bendom sam imao prilike da sviram sa bendom Bear vs Shark. Frontmen tog benda je imao najnevoravatniji živi nastup ikada. Apsolutna sirova energija koja je mnogo uticala na moju ideju živog nastupa. 2001. sam bio na svirci benda Teamsleep. Projekat pevača iz Deftonesa i bubnjara iz benda Death Grips. Imao sam piliku da upoznam pevača i pričao je telefonom sa mojom tadašnjom devojkom jer je bila u bolnici i nije mogla da dodje na svirku. Bio sam 2013. na Depeche Mode-u u Beogradu. To je stvarno bilo nesto neverovatno.

____

Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."

↧

Morcheeba, Enter Shikari, Plavci, Disciplina Kičme, Letu Štuke... za kraj Arsenala

June 24, 2018, 4:42 am

≫ Next: Family Guy - Crnohumorna kritika američkog društva

≪ Previous: Kako sam postao... Milenko Vujošević (Ensh)

Trodnevni Arsenal Fest 08 završen je rano jutros u Kragujevcu, a poslednje veče pred oko 9.000 posetilaca obeležili su raspoloženi Plavi orkestar, premijerno u Srbiji Enter Shikari, fantastična Morcheeba, pozvana na bis na Main Stage-u, kao i moćna Disciplin A Kitschme, dok je uz rasplesani Explosive DJ Stage, raznovrsni Garden ponudio Letu štuke, E-Play, Marka Louisa...

foto: Nemanja Đorđević

U prethodna dva dana, na Arsenalu su nastupili prvi put u Srbiji The Kills, zatim Editors, Marky Ramone, Dub Inc, YU grupa, Bad Copy, Viva Vox, Jinx, Kultur Shock, Kolja, Mortal Kombat, Del Arno Bend, Markwood & Hunckie, Kristijan Molnar, NTFO-a i brojni drugi. Festival je za tri večeri u otvorenom prostoru istorijskog Kneževog arsenala, uprkos pretežno prohladnom i kišnom vremenu, imao oko 22.000 posetilaca iz Srbije, regiona i sveta.

U subotu uveče momci iz Plavog orkestra pokazali su se kao majstori živih nastupa, uz oslanjanje na izvrsno muziciranje gitariste Saše Zalepugina i harizmu frontmena Saše Lošića Loše, koji je sa lakoćom uhvatio publiku pod svoje. Koncert na Main Stage-u je protekao u znaku megahitova "Odlazim", "Ti si moja sudbina", "Ljubi se istok i zapad", "Lovac i košuta", "Kaja", "Goodbye Teens", "Bolje biti pijan nego star", "Ako su to samo bile laži", "Suada"...

Angažovani britanski pank-rok-dram’n’bejs Enter Shikari odmah su pitali da dignu ruke „oni koji su imali iskustva sa Enter:Shikari“ i „oni koji to nisu imali“. Kako je broj ovih drugih preovladao, bend se zahvalio publici na pruženoj šansi, i zasvirao još prilježnije, a naročito je bio energičan pevač Ru Rejnolds. Odličan nastup je bio začinjen hitovima "Anything Can Happen In The Next Half Hour", "The Last Garrison", "Destabilise", "Rabble Rouser", "Anaesthetist" i "Sorry You’re Not A Winner".

Najveća gužva na ovogodišnjem Arsenal festu vladala je za vreme atmosferičnog koncerta engleske trip hop-rok grupe Morcheeba, čija je pevačica Skye Edwards, u lepršavoj crvenoj haljini, lako zavela publiku baršunastim seksi glasom. Morcheeba je publici darovala koktel pesama sa novog albuma "Blaze Away", kao i niz starih hitova poput "Otherwise", "The Sea", "Blindfold", "Let Me See"... dok je na bis uz horsko pevanje i ovacije izveden "Rome Wasn’t Build In A Day".

Čast da završi ovogodišnji Arsenal na Main-u pripala je kultnoj Disciplin A Kitschme basiste Dušana Kojića Koje, koji je po običaju publici pružio bučan, beskompromisan koncert, bez pauza između kompozicija "Ovisnik o moći", "Neukusu treba reći ne", "Technicolor Eyes"...

Na Garden Stage-u smenjivali su se pobednici Bunta Nemesis, zanimljiv ekletični Organizam, žestoki majstori garažnog prangijanja Straight Mickey And The Boyz i kragujevački pop-rok bend Propaganda 117, a potom su na binu izašle sarajevske Letu štuke, kantautora Dine Šarana. Publika na punom Gardenu je zajedno sa bendom pevala "Sunce", "Paranoju", "Šutiš", "Mjesto za dvoje"...

Potom su štafetnu palicu na Gardenu preuzeli raspoloženi niški hip-hoperi Stereo banana i žestoki alternativni rok bend E-Play, koji je beskompromisno (is)poručio publici "Srešćemo se", "Da budemo samo dobro" i "Divan dan" uz "Šamarčinu", dok je u sitne jutarnje časove program na toj bini i čitavom Arsenalu na sjajan način zaključio vrsni etno soul muzičar Marko Louis. Istovremeno, na Explosive bini završena je celonoćna žurka na kojoj su publiku raplesali didžejevi Battric&Mivu, Olivian Nour i Rossko.

Do sledeće godine u Kragujevcu!

↧