TIE Fighter

August 22, 2018, 9:00 am

≫ Next: Kriptidi - Muzičko putovanje u nepoznato

≪ Previous: Michelangelo Antonioni - Blow up (1966.)

$

0

0

TIE Fighter je kratki animirani fanovski film kojeg je posljednje četiri godine stvarao animator Paul Johnson. Riječ je o Zvjezadnim ratovima, ali iz perspektive Imperije. Film je napravljen u anime stilu osamdesetih te prikazuje borbenu scenu između TIE fightera i X-winga.
Kraća verzija filma s drugačijom glazbenom podlogom bila je na netu dostupna već duže vrijeme, ali sada je prvi puta puštena ova fantastična sedmominutna verzija koju svakako preporučamo za gledanje.
Zavalite se u fotelju, dignite noge, prigušite svjetla i uživajte u filmu, i nemojte zaboraviti baciti pogled na poster. Ukoliko vam ni to nije utažilo žeđ onda skinite i besplatni PDF s prekrasnim ilustracijama i opsežnim biografijama likova koji se pojavljuju u filmu.

(Inverzija)

---

Kriptidi - Muzičko putovanje u nepoznato

August 23, 2018, 4:10 am

≫ Next: Savršen dan

≪ Previous: TIE Fighter

$

0

0

 

„Kriptidi“ su se pojavili u Zadru krajem 2016. godine. Taj bend čine iskusni članovi koji već godinama djeluju na underground sceni u grupama od kojih su neke [mandelbrot set], „Trn u oku“, „Gatos Del Mundo“, „Missing Link“ i „Paperblast“. Ulogu frontmena preuzeo je zadarski underground pjesnik i kantautor Roberto Vodanović „Čopor“ čiji su atmosferični, nadrealni i angažirani tekstovi istovremeno prožeti jezom svakidašnjice, pobunom, ali i suptilnim humorom. Ostatak benda neobičnom kombinacijom instrumenata (bez električne gitare) stvara jedinstvene slojeve zvukova koji čine idealnu podlogu za Čoporove tekstove. „Kriptidi“ su glazbeno putovanje u nepoznato čak i dobrim poznavateljima rock glazbe. Može se reći da njihova glazba uključuje izvjesne elemente bluesa, punka, noise-a i apsurdnog popa, ali zasigurno će svaki slušatelj imati svoj doživljaj ovog unikatnog benda. Glazba Kriptida je energična i iskrivljena na način koji bi mogao slušatelje potaknuti da ponovno preispitaju sebe i svoje mjesto u društvu i svijetu.

Nakon predstavljanja javnosti sa pjesmom „Pod ovim nebom“ za koju je snimljen i glazbeni videospot,  „Zadnja Pošast“ drugi je singl sa nadolazećeg albuma koji će ugledati svijetlo dana ove jeseni. Album se snima diy pristupom u bivšem zadarskom kinu „Callegro“ gdje „Kriptidi“ inače imaju probe. Za produkciju je zaslužan basist benda Robert W. Sasquatch, a odvija se u njegovim privatnim odajama, daleko od očiju ljudi. Po završetku albuma „Kriptidi“ kreću u koncertnu promociju. Ukoliko im želite omogućiti nastup u vašem gradu kontaktirajte ih putem maila, iako dolazak Kriptida nije ograničen samo na gradove, dapače, sposobnost Kriptida je pojavljivanje i na najneuobičajenijim i najnepredvidljivijim mjestima. Prije nego ih pozovete preporučljivo odraditi psiho-fizičke te audio-vizualne pripreme. Zatvoriti oči, dobro protresti glavom i duboko udahnuti, svakih 8 sati. To bi trebalo biti dovoljno za susret sa Kriptidima...

Savršen dan

August 23, 2018, 9:01 am

≫ Next: Alpha Strategy – The Gurgler

≪ Previous: Kriptidi - Muzičko putovanje u nepoznato

$

0

0

Kako zamišljate savršeni dan sa voljenom osobom? Jedan od mogućih scenarija bi glasio: šetnja po prirodi, leškarenje na travi u osunčanom parku, poseta zoološkom vrtu, ručak u kineskom restoranu ili klopanje začinjenih pečenih rebaraca prstima, poljupci na nekom mestu sa koga se pruža predivan pogled na grad, zajedničko gledanje nekog filma, uzajamno hranjenje preslatkim kolačem u poslastičarnici staroj pola veka, šetnja psa i držanje za ruke, šapati na uho praćeni tihim pevušenjem neke pesme...

A koja bi pesma bolje opisala takav dan od numere „Perfect Day“ koju je napisao Lu Rid pre gotovo 5 decenija? Većinu pomentih karakteristika idealnog dana sa nekim koga volite (sa izuzetkom pečenih rebaraca) Lu je pomenuo u tekstu ove pesme. Međutim, ako mislite da je Lu pišući „Perfect Day“ imao na umu voljenu osobu, niste u pravu. Njemu se tih godina po glavi vrzmalo nešto sasvim drugo, - piše Vladimir Skočajić u svom tekstu za FatHipster.

„Transformer“

Kada je nastala pesma „Perfect Day“, iza Rida su bile burne šezdesete koje je proveo u bendu „Velvet Underground“, grupi čija je muzika po mnogo čemu bila ispred svog vremena. Tokom sviranja sa njima, a i početkom sedamdesetih, on je eksperimentisao sa drogama, a jedno vreme je bio i heroinski ovisnik (svojevrsnu „odu“ ovom otrovu spevao je sa „Velvet Underground“, nazvavši je prosto i jednostavno „Heroin“).

Iako nikada nije javno priznao, čitajući između redova njegovih malobrojnih intervjua iz dog doba, kao i slušajući priče njegovih prijatelja, a prvenstveno poznavajući njegovu biografiju, lako ste mogli doći do zaključka da je upravo ova droga metafora za voljenu osobu u tekstu pesme „Perfect Day“. Dve i po decenije nakon što je pesma objavljena, ova tvrdnja će dobiti još jednu potvrdu, ali o tome nešto kasnije.

Nakon što je publika relativno mlako prihvatila njegov debi album „Lou Reed“, Lu se udružio sa Dejvidom Bovijem i Mikom Ronsonom (obojica veliki ljubitelji grupe „Velvet Underground“) koji su producirali njegovu drugu ploču. Album „Transformer“ je objavljen u novembru 1972. i bio je potpuni Luov trijumf.

Iako se muzički oslanjao na tada aktuelni glem rok, jasno ste mogli da čujete Luov autorski pečat koji je pesmama davao osoben stil. Kada na to još dodamo Bovijevu i Ronsonovu produkciju (obojica su bila na kreativnom vrhuncu, jašući na uspehu koji su iste godine doživeli sa pločom „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars“) koja je bila ispred svog vremena (što se posebno odnosi na produkciju pesme „Perfect Day“), uopšte ne treba da čudi što je „Transformer“ ostao jedan od najuspešnijih Ridovih albuma do današnjeg dana.

Pored toga što se na albumu nalazila „Walk on the Wild Side“, najveći hit koji je Lu snimio, pesme kao što su „Satellite of Love“, „Vicious“ i „Wagon Wheel“ su osvajale već na prvo slušanje. „Junaku“ našeg današnjeg teksta, pesmi „Perfect Day“ nije bilo nimalo lako da nađe put do publike među svim tim biserima. Pravda je zadovoljena tek 24 godine kasnije.

Zakasneli uspeh

Kada je 1996. godine objavljen film Denija Bojla„Trainspotting“, snimljen po istoimenoj knjizi Irvina Velša, vrlo brzo je postao hit u Velikoj Britaniji, a nedugo potom i u celom svetu. Film koji govori o životu mladih Škotlanđana čiji su dani ispunjeni drogom, razuzdanim noćnim izlascima i sveopštom besperspektivnošću, samo je sticajem okolnosti snimljen na severu britanskog ostrva.

Bila je to univerzalna priča u kojoj su se mogli prepoznati mnogi mladi koji „ne znaju šta će sa svojim životom“ bez obzira da li žive u Glazgovu, Baltimoru, Amsterdamu, Splitu ili Kragujevcu, što objašnjava uspeh filma među populacijom između 15 i 30 godina.

Posebno je potresna scena kada se jedan od junaka filma „uradi“ i kada ga u potpuno besvesnom stanju odvode u bolnicu, dok se u pozadini čuje „Perfect Day“. Pored ove, „Trainspotting“ je obilovao pesmama koje će obeležiti sredinu devedesetih (kao na primer „Born Slippy“ grupe „Underworld“), pesmama koje su nekada bile veliki hitovi („Lust for Life“ Igija Popa), dok je „Perfect Day“ bila jedina stara pesma koja je po prvi put postala planetarni hit baš tada.

Mnogi klinci koji nikada nisu slušali rane Luove radove, upravo su zahvaljujući toj numeri i saundtraku iz filma „Trainspotting“ po prvi put došli u kontakt sa njegovim klasikom  iz 1972. Bovijeva i Ronsonova produkcija koja je bila ispred svog vremena, samo je pomogla pesmi da nađe put do nove publike. Znam mnoge koji te 1996. nisu mogli da veruju da je „Perfect Day“ zapravo stara 24 godine.

Nakon ovog uspeha, „Perfect Day“ je doživela mnogobrojne obrade, od Bona Voksa, do Lučana Pavarotija, a bila je korišćena i u jednoj kampanji Bi-Bi-Sija.

Može biti ovo, može biti ono

Stihovi „You made me forget myself / I though I was someone else / Someone good“ mogu se tumačiti na više načina. Ukoliko je Lu zaista mislio na drogu dok ih je pisao, jasno nam je šta je hteo da kaže.
Međutim, ako vam naiđu oni momenti u kojima nemate preterano visoko mišljenje o sebi i svojim postupcima, bez obzira na šta se oni odnosili, takođe ćete se lako pronaći u datim stihovima. Uostalom, isto važi za celu pesmu.

Pogledajte samo završni stih „You're going to reap just what you saw“ (u prevodu „kako si sejao, tako ćeš i žnjeti“). Onaj ko se petlja sa drogom, zna šta mu sleduje. Takođe, ako ovu rečenicu primenimo na vezu između dvoje ljudi, nedvosmisleno podsećaju da će ti se kad-tad sve vratiti milo za drago, a u slobodnom prevodu kažu „budi dobar, ako želiš da ti se dobro vrati“. Prosto i jednostavno.

Na kraju krajeva, više uopšte nije važno na šta je Lu mislio dok je pisao ovu pesmu. Činjenica je da ona mnoge podseća na savršen dan koji su podelili sa nekim, nego na odnos sa nedozvoljenim supstancama. Neke druge pak, ona asocira na nešto sasvim treće. Nije li to jedna od osnovnih lepota umetnosti? Da sami vežete svoju asocijaciju za neko umetničko delo, potpuno nevezano od onoga što je autor imao na umu stvarajući ga. To samo govori o veličini ove pesme ali i o beskrajnom daru čoveka koji ju je stvorio.

Alpha Strategy – The Gurgler

August 24, 2018, 9:00 am

≫ Next: Značajne ploče YU rokenrola: Azra - Sunčana strana ulice (1981.)

≪ Previous: Savršen dan

$

0

0

Alpha Strategy je kanadski The Mars Volta na morfijumu, nešto kao post-punk, stripped-down noise rock ili kako god vam padne na pamet, jer se u njihovoj muzici toliko malo stvari dešava, da je vrlo teško uhvatiti nit šta su zapravo, a u toj oskudici zvuka opet stvaraju neku svoju ličnu i intimnu kakofoniju.

Osnova drugog albuma su definitivno bubnjevi, koji se pojavljuju ili u precizno odmerenim ritualnim ritmovima, ili se s vremena na vreme ubaci koji neočekivani udarac, bez ikakvog plana ili predumišljaja. Na bubanj se nadovezuju disonantne gitare, sa čestim eksperimentima u vidu tegljenja žica i stvaranja interesantnim noise tonova. Tek možda na jednom ili dva mesta, pojavi se koja melodija ispraćena dobovanjem bubnja i minimalističkom podrškom druge gitare i basa. Vokal je prisutan, ali odmeren, pa se tek s vremena na vreme oglasi više kroz melodičnu naraciju nego kroz pevanje.

Tu negde na sredini albuma, u numerama Parada i The Gurgler, stvari počinju da se dešavaju malo ozbiljnije, više je gitara, ritmovi su koncizniji i poletniji, tako da sredina čini vrh energičnosti i kontrolisanog besa koji se može osetiti kroz album.

Za ovaj bend sam prvi put čuo upravo kad sam dobio priliku da ih preslušam i napišem osvrt na album, pa sam naknadno saznao da su čak sedam puta gostovali u Srbiji, a svega četiri ili pet puta zbirno u zemljama oko nas, tako da je očigledno ovaj žanr izuzetno cenjen u našim underground krugovima.

Sve u svemu, album je interesantan, iako mi je bilo malo teže da ga svarim jer nisam navikao na tu ogoljenost i razvodnjenost zvuka u mnogim post- žanrovima. Verujem da i nije namenjen za ležerno slušanje nedeljom popodne, već za uživo izvođenje u nekom underground klubu, gde ekipa ima mnogo više prostora za eksperimentalne egzibicije i beskrajne jam sešne koji nastaju iz ovih numera kao polaznih tačaka.

Tihomir Škara

Značajne ploče YU rokenrola: Azra - Sunčana strana ulice (1981.)

August 24, 2018, 9:01 am

≫ Next: Paul McKenzie pred nastup u Barutani: "Svi u bendu su uzbuđeni zbog beogradskog koncerta"

≪ Previous: Alpha Strategy – The Gurgler

$

0

0

"Azra nije moderna, ali niko u Jugi nije originalan kao što je Azra; ona je jedina ono što su bili Bitlsi, Kinksi, onaj engleski beat koji je meni značio. Kao što se kaže da svet nikada neće biti isti pre i posle Bitlsa, to je Azra za Jugoslaviju. Verovatno da će sada biti i većih bendova koji će i više prodavati i bolje raditi, ali je Jugi bila potrebna jedna dimenzija koju pre toga nije imala: jedan svoj bend koji je jugoslovenski od glave do pete. To je ta Azra i tu niko ništa ne može da mi kaže. Kao da je važno kako ko svira! Pa mi smo to stvarali, ali nije bilo vremena da se sad nešto svira! Ono što je Jugi nedostajalo 20 godina, trebalo je premostiti za tri godine! To će se videti kad prođe neko vreme, nisu svi pametni da shvate koliko to vredi“, objašnjavao je nekad davno, početkom osamdesetih godina 20. veka Branimir Džoni Štulić, predvodnik, pevač, gitarista, glavni kreativac i pesnik , utemeljitelj najboljeg jugoslovenskog rock and roll benda - ,, Azra“, benda koji je obeležio jednu prelomnu( po nekima i zlatnu) epohu – osamdesete, otvoreno progovorio o licemerju, truleži i raspadu jednog društva, obojio muzičku scenu nizom briljantnih albuma i singl ploča – duhom rock and rolla( mešavinom beat i belog reggae zvuka) i otišao iznenadno kako se i pojavio – put vlastite legende... Album ,,Sunčana strana ulice“ remek-delo je Yu rokenrola i jedinstvena urbana priča koja svedoči o jednom čudesno vremenu (između svih naših krajnosti) iz prve ruke tj. iz Džonijevog oštrog pera i grčevitog, oporog vokala, tako sugestivnog i smelog...

                              ...Kada Zagreb izranja iz sna
                                 čekaju ga konduktera dva
                                 da ih poveze na Remizu
                                 da razbiju lozom krizu...
                                 Kada Zagreb izranja iz sna
                                 nema više frikova
                                 nigde nema frikova
                                 kada Zagreb izranja iz sna...

    Kultni album - ,,Sunčana strana ulice“ otvara melanholična, snena vinjeta ,,041“, uvod u čudesno iskrenu i oporu Džonijevu urbanu odiseju gradom Zagrebom i njegovim uzavrelim pločnicima početkom osamdesetih... Snimljen u Zagrebu (februar-mart 1981.) u postavi: Branimir Štulić – gitara, vokal, Boris Leiner – bubnjevi, vokal, Mišo Hrnjak – bas, vokal, uz pomoć: Miroslava Sedak – Benčića – saksofon, Franje Vlahovića – truba, trombon, Nikole Santra – trombon i Mladena Juričića – harmonika, album otvara i veoma smelo progovara o nizu problema, laži i tabu(političkih) tema jednog ideologijom i demagogijom zatrovanog društva i vremenu suštinskih lomova i promena kada je svet skretao u nekom drugom pravcu i nekoj novoj ,, idiličnoj“ avanturi ,, demokratije i slobode“ ... ,,Sunčanom stranom ulice“ defiluje niz najčudnijih stvorenja, galerija likova poput: frikova, kosijanera, šljakera, studenata bez diplome, žena bez lepote, neženja bez stana, putnika bez para, kurvinih sinova, stranaca, pametnih i knjiških ljudi, usamljenih marginalaca, drugova u plavom, idiota koji su postali cijenjeni ljudi, birokrata... pričajući vlastitim životima, nadanjima i snovima priče o lepoti, stravi, užasu i svim frustracijama modernog sveta... Opora i hladna atmosfera beznađa i straha prepliće se i sučeljava sa gorkim istinama, neobičnim ljubavima i konačno odlaskom u noć, u još jednu neobaveznu gradsku avanturu... Oštrina i pronicljivost Štulićevog pera ne ostavlja mesta nikakvom lažnom predstavljanju, ulepšavanju ili iskrivljavanju stvarnosti, nikakvoj demagogiji lažnih proroka i nadi bez osnova – sve je ogoljeno do bolne istine, a gorčina je ovim albumom istrešena do samog kraja...
... Moćna ritam sekcija – Hrnjak & Leiner oslobađa ogromnu energiju nataloženih frustracija i laži, dok iz dubina rock and roll bunta hitmične ,,Užas je moja furka“ progovara ironični i ogorčeni Džoni Štulić ...

                             ...Smrdljivi grad zatvara podrume,
                                 smrdljivi grad zatvara ulice,
                                 smrdljivi grad je zadovoljan sobom,
                                 strukture ga dobro furaju...
                                 Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze
                                 za šljakere što loču ko pesi
                                 studenti bez diplome,
                                 žene bez ljepote,
                                 neženje bez stana,
                                 putnici bez para,
                                 jeftina mjuza, teška cuga,
                                 lutrija je njihova furka...
                                 užas je moja furka...

    Iz ambisa procepa jednog turbulentnog vremena na prostorima bivše SFRJ( nakon odlaska Velikog Brata – JB Tita, u večna lovišta... Karađorđeva?), smešten između gradskih ljubavnih priča ( ,, Gospodar samoće“, ,, Suzi F.“, ,,Karta za sreću“, ,, Odlazak u noć“, ,,Grad bez ljubavi“...), s jedne strane, i gorkih i otrežnjujućih političkih ,,pilula“(,,Poljska u mome srcu“, ,,Kurvini sinovi“, ,, Uvijek ista priča“...), s druge strane, izranja furiozni Džoni i njegova ,, Azra“, ,, sretan što oseća da nije kao drugi i da je u podsmijehu prvi“, pričajući i komentarišući muzikom i ogoljenim tekstovima sve užase vlastite ,, furke u smrdljivom gradu koji je zadovoljan sobom“... I sve to tako smelo, bez pardona i vizionarski... Trideset i nešto godina kasnije sve teme o gluposti, zlu i nesreći ljudi koje je Džoni secirajući i iznoseći na videlo dana smelo pokrenuo tada, još uvek su više nego aktuelne i u mnogo čemu još gore, perfidnije i opasnije... gotovo da su isti i akteri u igri( tj. njihovi privilegovani potomci i društveno-politički naslednici ), samo što je od tadašnje zemlje – SFRJ, nastalo nekoliko beznačajnih i jeftinih ,, bananica“( bez krema...).
    Sa Džonijem umetnost progovara ,, jezikom ulice“ – svestan činjenice da muzika i poezija nikada nisu uspele da promene svet, on se okreće izvornom buntu rock and rolla ,, nudeći sreću kao iluzionist, tamnu stranu grada, govor ulice“... Nakon energične, sarkastične, sirove i divlje ,, Užas je moja furka“, pune besa, frustracija,cinizma i jetkih opaski, svesti o užasima urbane svakodnevnice i gomili koja te gura u tramvaju( kao i u životu, gde god i kad god stigne), i uzbudljive, ljubavne ,, Fa fa fa“( la si mi ti fa la ti) avanture i razuzdane igre reči, Džoni nas na talasima smirujuće duvačke sekcije i prijatnog ritma vodi ka jednom od svojih neobičnih poznanika - ,, Kipo“, jednom od urbanih, neupadljivih likova sa autentičnim životnim pričama iz prikrajka, a potom se okreće poetskoj kontemplaciji prepunoj simbola i čudesnih slika u ,, Ne reci mi dvaput“...

                            ... Kanalom što protiče iz srca neona
                                 stigla je večeras kulisa od znoja
                                 dolje na svjetlosti zvuk aviona
                                 hladno se držala moja hotelska soba ...

    Džonijeve poetske slike su predstavljale ogledalo u kojem su se mnogi mogli prepoznati – bez previše uvijanja, ulepšavanja, izobličavanja, metafora... Vedrinom i neobaveznošću ustreptala ,, Provedimo vikend zajedno( otpevana strasno leinerovski) uvodi album u ozbiljne, provokativne i mračne vode politike i ,, kurvinih sinova“( ,, imperijalizma i hegemonije“?)... ,, onih koji upravo dolaze“...

                            ... Iza prozora nemirnog sna osjećam njihove sjene
                                 gledam kako kroz zidove plešu...
                            ... kurvini sinovi...
                                 zatvori gubicu nije vrijedna zanata
                                 istresi gorčinu do kraja
                                 na strateškim mestima njihovi ljudi –
                                 kurvini sinovi...
                                 Lutke od krvi bez trunke ideje
                                 ubice na cesti
                                 loša noć, bježim iz grada,
                                 oni dolaze...kurvini sinovi ...

    Finim, ležernim, zloslutnim ritmovima jakih emotivnih naboja i reskom gitarom ulazimo u brutalni svet političkih igara i borbe za vlast i privilegije – neman i fantom komunizma vešto demagogijom, zlobom, lažima i surovošću bore se za svaki pedalj moći, težeći da ućutkaju sve moguće protivnike, buntovnike i svaku pomisao na slobodu i promene... Borbeni Štulić istresa gorčinu do kraja...

                            ... Otišao sam daleko do krajnjih granica
                                 more je uzimalo od neba,
                                 na drugoj strani znaci oluje
                                 vidio sam kako plaze u tami
                                 hladna noć pred velike događaje,
                                 ne želim više da se sjećam,
                                 znali su gdje će me naći... kurvini sinovi ...

    Tamo gde većina ,, slavnih rokera“ i nabeđenih veličina nije smela da stavi ni nogu( fudbalski rečeno) on je smelo i otvoreno stavljao glavu( na panj)... Politika i rock and roll – za većinu priča o čistom prostituisanju i moći novca koji je u stanju da ućutka( gotovo) sve... Džoni je jedan(jedini) koji je otvoreno progovorio o zlu zataškane prošlosti i haosu budućnosti koja je upravo tih godina sve jače kucala na vrata rata i konačne propasti, borio se, upozoravao i konačno, deceniju kasnije, zauvek napustio ,, prokletu avliju“... Uljuljkani snovima, iluzijama, hedonizmom bez osnove, materijalnim blagostanjem Dembelije i preseravanjem svih vrsta( pod krinkom sistema i ogromnog staklenog zvona) niko ga nije slušao ili želeo da shvati, makar čuje – sve dok ti isti ,, kurvini sinovi“ nisu, početkom devedesetih, pokucali na sva vrata – od Vardara pa do Triglava, nekadašnje slavodobitne ,, srceparajuće idile“ bratstva i kleptomanije...
    Nakon tame ,, Kurvinih sinova“ i dobrog duha vedrine ljubavne i ironične ,, Bankrot mama“, savršenog plesnog ska ritma, uleću ,, Pametni i knjiški ljudi“ prepuni gorke ironije i sarkastičnih opaski o životu, uspehu, snovima i pukom maštanju, bez oslonca u surovoj stvarnosti pod krinkom ideologije...

                            ... Kažem Čeri da smo stranci
                                 kao što to i Morrison reče
                                 usamljeni marginalci, polusvijet...
                                 Jer i on kao i drugi
                                 pametni i knjiški ljudi
                                 istrošio se vremenom skroz na skroz...

    Surova stvarnost demantuje snove, neka naša sanjarenja i želje, donoseći u talasima frustracije, razočaranja i laganu kapitulaciju mnogih razočaranih buntovnika ili recimo neostvarenih ideala... Još jednom urbanom epizodom i životnim strahovima obojena ,, Kad Miki kaže da se boji“ donosi slike modernog života opterećenog svim i svačim, svesnim i nesvesnim strahovima, sresovima, paranojom, neurozama i duševnim lomovima... Štulić slika na platnu života urbanu svakodnevnicu , poeziju jednog nesigurnog vremena... Niz gorkih iskustava i razočarenja, brutalnom je ironijom naslikano u ,, gastarbajterskoj“ - ,, Pit...i to je Amerika“( na tekst Mileta Rupčića)... Šta je to uspeh u životu i kako stići do ,, blaženstva i raja“ – radom, novcem, robovanjem materijalnim ,, vrednostima“? Džoni se ne zaustavlja ni trenutka( gonjen paranojom) i ne nudi odgovora – on se samo bespoštedno bori i živi život ,, revoltiranog, urbanog“ fajtera, svojim oporim i grčevitim glasom i jetkom, vrištećom gitarom ruši sve moguće prepreke i predrasude na koje nailazi na svakom koraku...
    Melanholičnom i akustičnom ,, Daleko od istine“ zatvara prvu stranu ovog antologijskog ostvarenja – predivna lirika i gitara, suton života i vedrina – nove nade, istina koja je gorka i bolna, ali jedina moguća i prava...

                            ... Kako si glup, kako si ohol dragi moj...
                                 sudiš o mojim osjećajima...
                                 na tvome licu praznuje veliko ništa
                                 i da živiš tisuću godina nećeš uspjeti
                                 daleko si ti od istine...

    Brutalni šamar dušebrižnicima, dupeliscima i mutavim urlatorima, svima onima koji vam čitav život ,, neprimetni“ dišu za vratom, daju mudre savete i zaviruju vam nepozvani u život – daleko od bilo kakve lepote, dobrote i istine – glupi, zli i beznačajni...
    Drugu stranu ,, Sunčane strane ulice“ otvara još jedna opora, politički obojena - ,, Poljska u mome srcu“, slobodarski i smeli komentar na štrajk radnika brodogradilišta u Gdanjsku( Poljska) početkom osamdesetih, predvođenog legendarnim sindikalnim vođom pokreta ,, Solidarnost“ – Lehom Valensom...

                            ... Gdanjsk osamdesete, kad je jesen rekla ne
                                 Gdanjsk osamdesete, držali smo palčeve
                                 rudari, studenti, brodogradilište, svi mi...
                            ... Gdanjsk osamdesete, uzavrele tvornice
                                 dva puta se ne šalju tenkovi na radnike
                                 tenkovi na radnike, tenkovi na nas ...

    Zloslutni bas uznemirujuće najavljuje političku temu i ritmički gradi uzavrelost buntovne atmosfere socijalnog bunta, bitke za prava i slobode čoveka... Na uzburkanosti ritma izranja Džonijev jetki vokal i borbeno komentarišući ,, ustanak“ uvlači slušaoca u temu... Dirljivo i smelo( naročito kada se uzme u kontekstu vremena u kojem je nastalo – nakon smrti diktatora i povampirenja čuvara njegovog ,, lika i dela“), Džoni u svom punom sjaju, veoma anarhistički raspoložen, sa puno ubeđenja i energijekoju samo čisti rock and roll beat može da donese... Ništa manje ubedljiv nije ni njegov cinični ljubavni komentar na avanturu sa ,, Suzy F.“ i njen Beč, ,, grad koji mu se nije dopao ustajalom žabokrečinom“, a u nastavku i reggae ritmovima obojenu ,, Između nas“, prepunu divnih pasaža, ironičnih ljubavnih komentara i relaksirajuće atmosfere, nakon stresa borbenih političkih tema i pokliča ,, na barikadama“... Vesela i razigrano cinična ,, Nemoj po glavi d.p.“ prikazuje ,, Azru“ u duhu dopadljivog humora i relaksirane urbane dogodovštine sa uvek nezgodnim ,, drugovima u plavom“...
    Jedna od lirski najdopadljivijih ljubavnih tema, vrhunaca Džonijeve rock and roll poetike i jedinstvenog stila bila je neodoljiva i topla ,, Gospodar samoće“...

                            ... Ona vuče moje niti, ona čini moje sne,
                                 dok ja listam stare novine, ona bježi od dosade,
                                 uspjela je da se smiri, odlazi nekud nasamo
                                 a ja maštam zatvorenih očiju mislima je pratim ...
                                 Ona vuče moje niti, ona je hladna daleka,
                                 kao gospodar samoće igra se osjećajima
                                 ona zna da je gledam, odlazi nekud nasamo
                                 a ja maštam zatvorenih očiju mislima je pratim ...

    U minut i po vremena Džoni svojim predivnim glasom, uz prigušenu gitaru i ritam, stvara pred slušaocem strasnu baladu o ljubavi i životu – stilski savršenu i do bola emotivnu ... Istim, minimnalističkim stilom otvara se ubitačno sarkastična i gorka, autobiografska ,, Poljubi me...“, ogoljena i jetka, Džonijev nemilosrdni komentar na sve ono što ga boli, pritiska i okružuje ludilom, njegova posveta moronima, skorojevićima, svetu malograđanštine i gomile, dušebrižnicima i njihovim glupim životima ... Silazeći duboko u sebe, Štulić se otvara kao ni u jednoj pesmi do tada...

                            ... Sretan sam što osjećam da nisam kao drugi
                                 ne zatupljuju me medijima u podsmijehu sam prvi
                                 smrdi mi iz ustiju, znoje mi se noge,
                                 oči su mi pivske boce, sačuvaj me bože...
                                 poljubi me ... ravno u dupe ...
                                 Gospodo jedite sendviče i ispijajte piva
                                 još uvijek vam dobro stoji
                                 u vama je perspektiva
                                 ljubitelji dosade udružite snage
                                 kupališna sezona počinje idite na mora, oceane
                                 i čuvajte se ajkula, motrite na ljude
                                 ovo su nesigurna vremena, miki ostani kod kuće...

    Džonijev ,, poljubac“ zna da zaboli, naročito ako se sakrivate iza onoga što niste ili pak samo mislite da jeste... Borbeni i ogoljeni duh izvornog rock and rolla i bunta sa ,, Azrom“ u potpunosti oživljava na našim uljuljkanim, umrtvljenim i iskonstruisanim prostorima, nafilovanim čudesima ideologija i mitomanije... Lutalački duh urbane gerile sa Džonijem je nenajavljen pokucao na mnoga vrata, zadirući do koske u tkivo sistema u potrazi za istinom, osvešćenjem, akcijom i konačnim ,, buđenjem“ mase ... Pionirski ili donkihotovski, sasvim svejedno, pokazalo se na kraju uzaludnim... Žabokrečina se na trenutak ustalasala, ali ... ne zadugo...

                            ... Stojim na uglu, prijepodnevni sat,
                                 želim pravu kartu za svoje snove
                                 i da me poštediš kada ti kažem da te volim ...

    Relaksirana, pomalo setna ,, Karta za sreću“ lepotom džonijevske ljubavne lirike( uvek sa prefinjenom dozom ironije) sretno pulsira poput krvotoka velegrada – neopterećna, čedna, veoma, veoma nadahnuta i nepretenciozna... Odmah za njom, potmula, sarkastična i borbena prži politički obojena ,, Uvijek ista priča“, razobličavajući jetko iznutra ,, dražesna savršenstva sistema“...

                            ... Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti
                                 kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi
                                 u novinama neki frajer glasno trubi
                                 zaboga recite narodu da se javnost buni...
                            ... Slobodnih mjesta ima samo gdje šljakeri rade
                                 svi bi u birokraciju tamo su bolje plaće
                                 produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje
                                 zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje...
                            ... Pijem kavu danas barem dvadeset puta
                                 a efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta
                                 ne nerviram se mnogo, učim dikciju
                                 sa odgovornima ću sprovesti jednu dnevnu akciju
                            ... Kažite mi tko je podoban,
                                 kažite mi tko je opasan
                                 uvijek, uvijek ista priča...

    Ciljajući direktno u srce sistema Džoni bez pardona( pre svih) naziva stvari njihovim pravim imenom, razobličavajući mimikriju društva u kojem je sve izokrenuto, izopačeno, lažno i unutar kojeg se svi ( kao uostalom i danas) prave ludi, više nego što zapravo jesu... ,, Kažite mi tko je podoban, kažite mi tko je opasan?“ jedno je od ključnih pitanja za sva vremena i sve sisteme... Preispitivanje suštine prevare pretapa se sa idilom naslovne pesme, brutalno borbene i sarkastične ,, Sunčane strane ulice“ – kontrast sladunjave melodije i oporog teksta prouzrokuje žestoko ,, varničenje“ koje pesmi daje potrebni intenzitet i unutrašnju snagu...

                            ... Sunčana strana ulice gledam lijepe djevojčice
                                 zbilja je tužno biti sam na ovako divan sunčan dan.
                                 Mnogi misle da ja radim rekoh sebi dobar štos
                                 plaha narav eto to je, od rada mi je zlo.
                                 U tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi
                                 pritisnuti poslom, brigom,
                                 svatko svoje dupe čuva, pazi ...

    Ratoborni Džoni ne propušta ni jednu priliku da raspali po svima onima koji su tu samo da bi gazili i pazili na druge. Rokerski žestok, pronicljiv, ponekad ranjiv i hipersenzibilan on na paleti gradske zbilje slika mnoštvo najraznorodnijih sudbina, profila, pojava, anomalija, užurbane razuzdanosti današnjeg sveta ... U potrazi za čistom emocijom, stihom, akcijom i istinom Džoni se bespoštedno bori do poslednjeg daha – ni masa ni aveti prošlosti ne mogu da ga spreče u nakani da sve istera na čistac i istrese gorčinu do kraja – vremena za bolju budućnost tada već nije bilo( mada demagozi još uvek, i dan-danas, tvrde da ga ima), barem ne za ,, Azru“ i njenog pesnika nesigurnih vremena...

                            ... Pljunuo sam magazine, propagandu
                                 zlatouste novine
                                 pljunuo sam dupelisce preko cijele stranice ...

    U ,,Gradu bez ljubavi“ došlo je od sumraka ideja i loših vibracija...

                            ... Briga me frajeri za vaše reklame
                                 ovuda su prolazili i drugi prije vas ...

    Još jedna gradska priča i bolna potraga za istinom. Laži i foliranje zavladali su u svim segmentima društva, zamagljujući stvarnost ,,propagandnim i zlatoustim novinama“... Štulić ne pristaje na to, ni po koju cenu, ali se sa vremena na vreme opušta uz rege ritam i lenjavost ,, Nedeljnog popodneva“ – tužan, dosadan i prazan, nogometni dan valja popuniti muzikom, opijanjem i sanjarenjem... Pesnički duh razapinje Štulića između lažne, iskonstruisane demagoške stvarnosti i sanjarenja urbanog, revoltiranog i samosvesnog buntovnika, opterećenog frustracijama neuspeha i svesti o skladu nesklada nesavršenih ljudi... Potraga za slobodom ili njenim fantomom uprkos svemu se i dalje nastavlja... ,, Azra“ uranja u novu urbanu noćnu avanturu i zatvara priču antologijskog(duplog) albuma ,, Sunčana strana ulice“... Na kraju sa Džonijem ,, odlazimo u noć“, uz predivnu melodiju urbane furke, avanture dvoje mladih zaljubljenih ljudi, ispričanu u vatrenom, užurbanom i nehajnom stilu, te uz dozu suptilnog humora...

                            ... Uz tihu kletvu jurim kroz grad
                                 kaput na ramenu normalna stvar
                                 novine u ruci jučerašnji broj
                                 ne igledam lijepo briga me za to
                                 zalazim u svaku birtiju
                                 tamo trgnem vino, rakiju ...

,,Odlazak u noć“ zaokružuje jedinstvenu urbanu priču, vraćajući je na početak ,,kada Zagreb izranja iz sna i kada više nema frikova“... ,,Sunčana strana ulice“ ostaje jedan vanvremenski, poetski i muzički isečak nesigurne epohe, tako istinit i autentičan da prevazilazi i samu stvarnost... Od buđenja do sumraka jednog grada i jednog vremena Džoni i ,, Azra“ proveli su nas svojim rafiniranim muzičkim izrazom i urbanim stilom pobune i nepristajanja na trulež kompromisa... ,, Sunčana strana ulice“ ostaje kao trajan dokument, temeljna vrednost i slika o probuđenoj svesti i buntu jednog neponovljivog umetnika, dovoljno smelog ,, da pljune dupelisce preko cijele stranice“... Džoni, budi dobar!

Dragan Uzelac

Paul McKenzie pred nastup u Barutani: "Svi u bendu su uzbuđeni zbog beogradskog koncerta"

August 25, 2018, 8:31 am

≫ Next: Sundays

≪ Previous: Značajne ploče YU rokenrola: Azra - Sunčana strana ulice (1981.)

$

0

0

Pred vama je intervju sa kanadskim celtic punk bendom The Real McKenzies. Ne toliko opširne odgovore na naša opsežna pitanja davao je njihov frontmen i jedini stalni član postave, čovek koji je ‘’sve i svja’’ grupe, Paul McKenzie. Bend je trenutno na turneji, pa je na neki način i razumljivo zašto je toliko bio škrt na odgovorima, iako su pitanja bila dostavljena pre početka putešestvija. Uglavnom je to slučaj sa intervjuima koji se rade u hodu, te u tom smislu nema mesta ljutnji.

The Real McKenzies postoje od 1992. godine. Prvi put su Beograd posetili 2005, drugi 2010, a treća sreća, po njih i po fanove, dogodiće se u sredu, 29. avgusta, u Barutani. Upravo je taj koncert bio povod da, zahvaljujući organizatoru - portalu Pris, ovaj intervju ugleda svetlost dana. Mnogih tema smo se dotakli, a o čemu se zapravo radi, saznaćete u nastavku teksta.

 

Bend The Pogues je bio prvi koji je kombinovao punk rock sa tradicionalnom keltskom muzikom, ali ste vi taj zvuk vratili u igru 1992. godine. Da li je bilo teško tada svirati novi, nekonvencionalni tip punk rock-a?
Svaki početak je težak, ali smo mi bili uporni.

Keltski pank. Mnoge ljude to asocira na bendove koji kombinuje irsku tradicionalnu muziku sa pankom. Vi ste se odlučili za Škotsku. Da li je taj odabir rezultat vaših korena ili je nešto drugo u pitanju?
Škoti su Kelti takođe, a puno “irskih” pesama su u stvari škotske.

Kao što rekoh, svoju karijeru ste otpočeli 1992. Od tada je vaš sastav pretrpeo mnoge promene u članstvu. Godine 2014. ste doneli jednu odluku, pa apropo nje ide i sledeće pitanje. Da li imate sada nekog Amerikanca u grupi?
Trenutno nemamo ni jednog Amerikanca u postavi (smeh). Ljudi žele pravi posao, porodicu i da jednostavno sagore u takvom načinu života. Nisu svi spremni i dovoljno jaki da se posvete ovakvom načinu života. Da je lako, svi bi se bavili time kao ja.

Ko je izvršio najveći uticaj na vaš rad. Govorim o bendovima i o gitarama.
The Ramones, The Pogues i The Dubliners.

Apsolutno živiš rokenrol život. Da li je bilo teško ostaviti ‘’benefite’’ običnog života i ući u permanentnu r’n’r avanturu?
Nisam imao nekih pogodnosti “običnog života” (smeh). To je za pičke.

The Real McKenzies nose kiltove. Da li je neko iz publike nekad pokušao da vam svuče odoru i da li je uspeo u tome?
Mogli bi samo da me uhvate za “Džonsona” (smeh).

Kad smo već kod kilta, Chris Walter je napisao knjigu o vama – Under the Kilt: The Real McKenzies Exposed. Da li te je uključio u njegov rad ili si mu dao potpunu slobodu da vas opiše na svoj način?
Imao je potpunu slobodu da napiše priču iz svog ugla ☺ .

Od 2005. godine i albuma ‘’10.000 shots’’ ste na Fat Wreck Chords-u. Kakav je osećaj biti deo takve, renomirane izdavačke kuće sada već 13 godina i kako je započeta saradnja?
Gledao nas je u jednom klubu (Fat Mike – pevač grupe NoFX i vlasnik Fat Wreck Chords-a, prim.prev) u San Francisku i dopao mu se naš bend. To je bilo negde 1995. Pružio nam je priliku da snimimo nešto i to je bio početak naše saradnje.

Prošle godine ste izdali deveti studijski album – Two Devils Will Talk. Kako gledate na taj album i da li ste uopšteno zadovoljni njime?
Na naše albume gledam kao da su mi deca. Volim ih sve, ali će naš sledeći album biti najbolji.

Da li ste upoznati sa keltskom punk scenom u Evropi i da li znate ili pak slušate neki balkanski keltski punk bend?
Upoznali smo članove benda Scordisci u Zagrebu pre tri godine. Dobri su momci.

Beograd vas jako dugo nije video, tačnije od 2010. godine, a pre toga ste još jednom posetili prestoni grad Srbije. Iz vašeg iskustva da li je Beograd dobro mesto za zasvirati keltski pank ili ne i kakva su vam očekivanje od beogradskog koncerta koji će se odigrati kroz par dana u Barutani?
Naišli smo na jako dobar prijem, a od ovog nastupa očekujemo još bolji što će svakako uticati na to da i naš nastup bude bolji nego pre. Svi u bendu su uzbuđeni zbog beogradskog koncerta.

Intervju pripremio Nemanja Mitrović Timočanin

Sundays

August 25, 2018, 9:00 am

≫ Next: Rok istorija: Atomsko sklonište - Rane godine

≪ Previous: Paul McKenzie pred nastup u Barutani: "Svi u bendu su uzbuđeni zbog beogradskog koncerta"

$

0

0

Mischa Rozema, nizozemski autor koji je svoju karijeru posvetio kratkim filmovima, još je jedan od pobjednika kickstartera. Za svoj projekt “Sundays” skupio je preko 50,000 dolara, a te novce je očito znao dobro uložiti jer film izgleda toliko prekrasno da se slobodno može reći da konkurira velikanima koji na izgled troše puno veće novce.

Radnja filma smještena je u Meksiko, u futuristički grad koji istovremeno diše naprednom tehnologijom i ogromnim siromaštvom. Još kada se u cijelu tu priču dodaju apokalipsa i egzistencijalni problemi glavnoga lika koji je u tom sustavu ostao bez žene, tada se dobije jedan stvarno mračan i surealan rezultat koji podsjeća na noćnu moru.

(Inverzija)

Rok istorija: Atomsko sklonište - Rane godine

August 25, 2018, 9:01 am

≫ Next: „...And Justice for All“ - 30 godina kasnije

≪ Previous: Sundays

$

0

0

Atomska trilogija (1977.- 1980.)

    Kada je u istarskom gradu Puli, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, pesnik Boško Obradović ponudio fasciklu sa svojim tekstovima nekolicini iskusnih rock muzičara lokalne scene, napravljen je istorijski dogovor o njihovom zajedničkom radu... Bilo je to ostvarenje dugogodišnjih snova društveno angažovanog pesnika Obradovića o osnivanju rock benda koji bi stvarao muziku na njegove provokativne, antiratne i prilično kataklizmične tekstove...

     Kako to istorija jugoslovenskog rock and rolla beleži, dana 26. avgusta 1977. godine osnovana je rock grupa  Atomsko sklonište, u sledećoj postavi: Bruno Langer – bas gitara i vokal, Serđo Blažić – vokal, Dragan Gužvan – gitara, Eduard Kancelar – klavijature, Saša Dadić – bubnjevi i Rudolf Grum, prateći vokali. Nakon uvežbavanja benda, niza svirki i uspeha na nekim od tadašnjih prestižnih festivala, Atomci snimaju svoj prvi, jedan u nizu antologijskih albuma osobenog muzičkog izraza i angažovane tematike – Ne cvikaj generacijo (1977.), obojen čvrstim, hard rock zvukom i uznemiravajućim, veoma kritičkim i oporim tekstovima pomenutog Boška Obradovića (bila je to saradnja koja će obeležiti njihove rane godine, briljantni deo karijere čiju priču zaokružuje ,,živi“ album – Atomska trilogija (1980.), snimljen leta 1980. u Puli...

              

               ... Čovjek je danas sve prazniji u duši

                   i planetu Zemlju polagano ruši,

                   od rata do rata, od vrata do vrata,

                   prestaju da budu mamai tata...

                   Uz cvijeće mlado raste crna droga

                   i tko još tvrdi da ima Boga,

                   od rata do rata, od vrata do vrata,

                   prestaju da budu mama i tata...

                   Ostaće nam samo te betonske ruke

                   i mrtvo more bez valova i luke

                   od rata do rata, od vrata do vrata,

                   prestaju da budu i mama i tata...

Ne cvikaj generacijo...

... Stihovi Boška Obradovića, uz setni zvuk prefinjene, dirljivo melodične gitarske deonice i magiju ,, kancelarskih“ klavijatura otvara močni prvenac borbenih Atomaca... Na put kreće apokaliptična Ne cvikaj generacijo, uz predivne gitarske blue prelive briljantnog Gužvana i vokal Serđa Blažića, jedan od zaštitnih znakova ranih Atomaca... Nećemo valjda biti mi ta nesretna generacija, nad kojom će se izvršiti velika poslednja racija..., odzvanjaju uz prateći hor zloslutni stihovi o mogućoj kataklizmi čovečanstva unutar Trećeg svetskog rata... Tutnjeći Langerov bas otvara hard rock komad  Tko će tad na zgarištu reći, gradeći moćnim zvukom Kancelarovih klavijatura i impresivnim, promuklim Blažićevim vokalom turbulentnu ljubavnu temu, moderne, urbane neuroze i haosa koji preti da se sve pretvori u zgarište ... Fantastični Gužvanov lirski zvuk gitare uvodi album u iskrenu i sarkastičnu priču Serđa Blažića o turobnoj ,, dijagnozi“, bolnoj spoznaji o kanceru koji ga tiho i podmuklo razara i vodi ka sigurnoj smrti( nažalost, priča je bila više nego istinita, pošto je Serđo preminuo desetak godina kasnije, januara 1987. godine)... Iako pevam o ljudima, napustila me sreća, u cvatu civilizacije dvadesetog stoljeća, rezignirano saopštava Serđo u Saznao sam dijagnozu i setno konstatuje:  Umesto neutronske bombe, mogli ste pronaći lijek, da proživim svoj vijek, nošen talasom energije čvrste ritam sekcije i razigranih( a la Purple) hard rock klavijatura... Setno i moćno, društveno angažovano, samosvesno i obojeno ciničnom spoznajom o licemerju i odsustvu bilo kakve empatije u samoživom, tehnokratskom društvu ,, progresa i svetle budućnosti“... Umro je najveći mrav u formi basne secira bezdušnost sveta, uz dominantnog Gužvana i njegove elegične solaže, te uznemiravajuće naglašenu i ustreptalu hard rock sekciju. Sugestivni Blažić ironičnim tonom elegantno boji album i ispunjava atmosferu jezivom nelagodom... Čvrsti zvuk usamljenih i tragičnih mornara, Pomorac sam majko, energično plovi snažnim ritmovima na talasima uzburkanih klavijatura, ulazeći bas linijom u svet Poslednjeg leta boinga 707“, svet tame koji se naglo uzdiže predivnim stihovima i ustreptalošću harmonije: Neću više da strahujem za tebe, hoću da budeš na zemlji, stjuardesa cvjetnih polja i zelenih livada bez ograda, hoću da zajedno sa mnom mašeš pticama u letu... Setna ljubavna lirika pretapa se sa uznemiravajućim tonovima Atomaca, na ivici kontrasta i nade da se svet može spasiti lepotom, ljudskošću, ljubavlju i saosećanjem... Međuigra hard rock gitare i klavijatura veoma moćno naglašava mešavinu turobnog i iščekujućeg, čudesne Atomic shelter atmosfere na ivici moderne tehnološko- materijalističke apokalipse... Jeza sete i angažovane poetike boje tamnim tonovima gotovo ceo album, uzlećući na momente hard rock dinamikom ka svetlosti... Furiozna Otmica naše ljubavi upravo grmi i uzleće na pomenuti način, dajući dozu vedrine i poleta čitavom projektu Boška Obradovića i ranih Atomaca... Oporost cinizma struji između redova i tvori kostur atmosfere uzavrelog i čvrstog atomskog rock and rolla – divljeg, energičnog i oštrog, onakvog kakav je i krenuo davnih pedesetih u misiju osvajanja sveta lepotom... Kinematograf našeg detinjstva grmi u starom dobrom straight rock ritmu, poskakuje, uranja u teatarske pasaže i manirom gradskih mangupa osvaja pažnju slušaoca... rock and roll u svom neposrednom, izvorno urbanom maniru, na ivici heavy uzleta i gromoglasnosti, sjajnih prelaza, dinamike i neusiljenih solo deonica... Odjavna špica uz Nek vam je sa srećom u turobnom stilu zatvara ovo više nego uzbudljivo debi štivo pulskog benda... Neuroze i alkohol, rađaju debile, i ako su im majke ljepotice bile peva na kraju sa mnogo gorčine Serđo Blažić, dok Dragan Gužvan oporošću boji atmosferu odmerenom solo deonicom. Iznikao iz duha šezdesetih – buntovnih i osvešćenih, pomalo naivnih i setnih, prvi album Atomskog skloništa inicirao je zvuk i tematiku koji će obojiti njihove rane radove, njihovu apokaliptičnu i uznemiravajuću hard rock trilogiju, energični rock and roll setnih pomoraca... Koncertna aktivnost pojačaće njihovu magiju, magiju sviračkog umeća, inspirativnosti, beskompromisnosti i provokativne tematike, duha koji se na neki način uklapa sa tadašnjim svetskim trendom punk pobune, na sebi svojstven, angažovan antiratni i humani način...

               ... Kao da smo se zaželjeli dinosaurusa i visoke paprati,

                    kao da ne znamo da na pepelu neće nicati cvjet,

                    kao da svi želimo postati astronauti

                    i pobjeći u neki drugi svijet,

                    kakve se sve ludosti ne vrzmaju u ljudskoj glavi

                    i kako sad stoje stvariljudski rod neće da se proslavi

                    kao da smo se zasitili prijateljstva i nježnih ljubavi

                    kao da smo zaboravili da na proplanku čeka cvijet

                    kao da ne znamo više da uživamo u ljepoti

                    kojom se okitio ovaj naš svijet...

Infarkt paklenih vozača

    Stihovi Boška Obradovića i Djevojko s kraja dvadesetog stoljeća, furiozni, prašteći, gotovo heavy rock and roll uvode nas u Infarkt(1978.), novu priču i album Atomskog skloništa... Snažnim zeppelinovskim, hard rock riffom i u stilu naslova - ,, Infarkt“, pesma grmi i izranja iz dubina skloništa, upozoravajući na mogućnost zagađenja ljudskog srca, na ljudski nemar i sulude igre, bezdušnost i okamenjenost emocija... Novi klavijaturista benda – Paul Bilandžić, nastavlja tamo gde je moćni Kancelar stao, natapajući zvuk Atomaca melanholijom i prepoznatljivim, dinamičnim koloritima – između carstva senki, snoviđenja i zaslepljujuće svetlosti, prepunih kontrastima... Rađaju se nova decačisti je atomski rock and roll udar, tako moćan, veličanstven u dinamici i lepoti izraza, ironiji koja provejava između redova: Rađaju se nova deca u prašini ludog svijeta... zaboravljen je miris cvijeća, zaboravljene su dobre knjige, a roditelji preneli na decu velike i strašne brige... Vizionarski umešno Atomci najavljuju sva zla koja nas upravo sustižu svih ovih godina, aludirajući pre svega na ljudsku savest i svest, odsustvo brige za potomstvo i njihovu budućnost, bezosećajnost, licemerje, izopačen sistem ,, vrednosti“ i nehumanost društva... Briljantno, u najboljem maniru rock and rolla odsvirana ,, Rađaju se nova deca“osvaja na prvi ,, dodir“ i zauvek ostaje u srcu, kao jedan od koncertnih favorita sa ovog izvrsnog albuma. Naredna, manje inspirativna i pomalo neubedljiva Zvao sam i milicijunestaje u furioznom gitarskom i ritmičkom uzletu hard rock atomskog udara  Devojke br. 8, jedne od besmrtnih ljubavnih i sanjarskih numera atomskih rokera iz Pule – do kosti ogoljena i rock and roll neizveštačena, vitalna, energična i u koncertnom stilu strasno odsvirana, ona uzbuđenje podiže do nivoa usijanja i mami uzdah, želju za ponovnim slušanjem... Odmah za njom nastupaju drumski ratnici - Pakleni vozači, još jedan koncertni hard rock favorit – reska, jetka, sa ogromnom unutrašnjom snagom i rock energijom, beskompromisna, razigrana nadmetanjem gitare i klavijatura i strasno otpevana u najboljem maniru genijalnog Serđa Blažića, čoveka koji je saznao dijagnozu i spoznao tajnu besmrtnosti, otišavši zauvek sa osmehom i jednakom količine vedrine i energije... Upravo on dominira u prelepoj baladi( sa dosta ironičnih tonova) - Bez kaputa, lebdeći na akordima dirljive Gužvanove gitare... Cinična u komentarima, opora, čudesno vedra i neodoljiva – puna atomskih kontrasta i melodičnosti koja dira dušu, ,, Bez kaputa“ plovi smirujućim pomorskim tokovima neobičnih mornara... Energetski šok i nagli prelaz ka sirovosti donosi još jedna manje inspirativna, ali jednako žestoka numera - Vrijeme se ne vraća, sa odblescima ironije, nostalgije i patetike, naglašena heavy gitarskom solažom i brutalnim ritmom... Za sam kraj je ostavljena jezivo uznemirujuća i zatamnjena Oni što dolaze za nama, u standardnom atomskom hard rock maniru, sa znacima nadolazeće apokalipse u zvuku, sa znacima beznađa, sumornosti i neljudske atmosfere... Još jedna plovidba sa mornarima na pučini života, ogorčenima u weltschmertz ozračju kasnog romantizma... bio je to još jedan autentičan album Atomaca, jedinstvena životna priča i vizija sveta, spolja mračna i sumorna, a iznutra osvetljena znacima emotivne oluje, otpora i ironije, koja ne dopušta potonuće i jača borbeni duh za neki bolji, duhovnom renesansom restaurirani svet... Sa cvetom na proplanku života i mnogo, mnogo više duše i empatije...

U vremenu kompleksaša i titulaša

    Treći u nizu kultne atomske trilogije pojavljuje se briljantni U vremenu horoskopa(1980.) i najavljuje povratak ,, čizme nacizma“ koja opet gazi po ljudima... Žestoka socijalna kritika jednog degenerisanog sistema – samoupravnog socijalizma i njegovih karijerista i čednih gradskih lica, album je bio jedan od najjačih političkih udara na ovim našim nesretnim prostorima, proistekao iz rock and roll miljea – uglavnom mlitavog, hedonističkog i nezainteresovanog za socijalnu satiru ili bilo kakva društvena dešavanja... A problema je oduvek bilo na pretek( osim za nojeve), kao i danas, uglavnom( 45 godina kasnije kao da se ništa nije promenilo, barem ne na bolje...).

               ... U bijelini sobe bolesnik sanja sutrašnju operaciju,

                    na sastanku govornik iznosi program za novu akciju,

                    žene iz susjedstva negde predveče spominju emancipaciju,

                    narkomani u diskaću saznaju za posleponoćnu raciju,

                    ti kasniš kao i uvijek,

                    a ja čekam jer ne želim da te izgubim...

                    Sa prozora starogradnje violinista po ulici prosipa varijaciju

                    starica je na tržnici izložila poslednju cvijetnu kreaciju,

                    jučer je objavljeno da su svi prisutni osudili

                    tržišnu separaciju,

                    danas, na drugoj strani,

                    kako ta nova bomba izaziva neslućenu radijaciju...

                    Ti kasniš kao i uvijek, a ja čekam jer ne želim da te izgubim..

   Novi karijerista udara u samu srž jednog propalog kvazi humanog društva, svega onoga čije posledice još uvek i dan-danas trpimo i propadamo( bez stila i ljudskosti) sa duhom ,, štetočina i junaka karijerizma“ bez skrupula i moralnih vrednosti, spremnih na sve a sposobnih za ništa... ,, Lepote“ samoupravnog socijalizma i sve njegove blistave gadosti isplivavaju kroz uzavrele stihove Atomaca i dinamični rock and roll – težak, brutalan i gorko ironičan... Da li je dozvoljeno razgledanje vašeg vrta kipti od cinizma i brutalnosti, nošena na krilima predivne atomske akustike i Gužvanovih lirskih solaža...

               ... Prošetam tako slučajno uz vaš raskošni vrt,

                    mrko me zagleda onaj ružni hrt,

                    i kao u literaturi iz slavnih habsburških dana

                    sunce se lagano prikrada između negovanih grana...

                    Usred te puste i nepotrebne raskoši

                    primećujem da gajite svinje i kokoši...

    Iz vokala Serđa Blažića izbija nemilosrdni, lagodni sarkazam, dok opisuje svet novopečenih ,, crvenih“ buržuja( danas zvanih tajkuni) i ,, divi“ se ,, vrednostima“ i uspesima novih ,, narodnih heroja“...

               ... Prošetam tako slučajno uz vaš raskošni vrt,

                    i sada mi je jasan vaš životni put,

                    kao u literaturi iz slavnih habsburških dana

                    lada se vaša kći u sjeni negovanih grana...

    Na kraju sarkastičnog atomskog remek-dela dolazi predivna, emotivna i zavodljiva Gužvanova solaža, na talasima akustike, oduzimajući tekstu i atmosferi pesme brutalnu dozu gorčine i oporosti jedinstvenom melodijskom linijom... Tenziju albuma ponovo podižu Čedna gradska lica, posvećena titulašima i kompleksašima ,, zemlje Dembelije“( samo za odabrane i podobne)...

               ... Dok jurite za lovom, čedna gradska lica,

                    pokraj vas će umrijeti poslednja jata ptica...

    Rokerski buntovna i osvešćena ona udara po temeljima jednog rigidnog i izopačenog društva, kao i pojedincima ogrezlim u pohlepi, licemerju i demagogiji, pred čijim zlom nestaju priroda i čovek, čitav jedan svet... Brutalni atomski niz ovog albuma kulminira u naslovnoj U vremenu horoskopa, zloslutnoj i kritički intoniranoj atomskoj viziji propasti sveta... Jezivo dobra i senzualna, sa Gužvanom u najboljem izdanju, ona odzvanja u ljudskoj duši kao vapaj, eho gorčine i nemoći čoveka da se izbori sa zlom koje ga je snašlo...

               ... U vremenu transplantata i uspešnih dijaliza

                    novi bubreg bi poželjela i čudesna Mona Liza,

                    jer čovjek se obhrvao

                    bar po nekoj ružnoj smrti

                    i još uvijek hvala Bogu na planeti on se vrti...

    Blues prizvuk sete sve vreme odzvanja akordnom strukturom borbenih mornara, spajajući ih sa duhom tradicije i nekadašnjeg sveta iz kojeg crpi snagu za nove izazove. Energični, sirovi i nepotkupivi, oni ne odustaju od bazičnog rock zvuka, ubrzanog i osnaženog novom i nemilosrdnom tehnokratskom civilizacijom, užurbanom u pohlepi i iluzornim ciljevima bez duše, smisla i humanosti... Ređaju se potom Želja za željom, Nešto nam holivudski reci, Čuvaj se čistunaca i Generacija sretnika, obojene takođe kritičkim tonovima i raspoznatljivom dozom ironičnog hard rock zvuka Atomaca... Društvo izobilja, čistunaca i ljudi bez mana defilira svetom gorčine, bunta i sarkazma čupavih pulskih otpadnika i usamljenih marginalaca, odbačenih i skrajnutih da ne remete ,, idilu i sklad“ jednog društva zasnovanog na lažima i nehumanosti... Priču ranih Atomaca zaokružuje još jedna zloslutna i ironična stvar - Gazi opet čizma...

               ... U svijetu u kom te volim

                    gazi opet čizma

                    uskrsle sablasti neonacizma...

    Gotovo pola veka kasnije ta ista ,, čizma“ ponovo gazi ovim našim sluđenim svetom i sirotinjskim carstvom – od Balkana do Ukrajine, od Avganistana i Sirije, preko Egipta i Libije do nekog novog jebenog ,, žarišta krize“, izmišljenog u svrhu zgrtanja profita u džepove nekolicine ,, odabranih i podobnih“ sretnika, koji kroz čitavu istoriju( menjajući samo formu) vladaju svetom na nesreći svih nas nepodobnih i suviše normalnih ljudi...

    Grupa Atomsko sklonište možda nije bila skupina vrhunskih muzičara, vrhunskih znalaca i perfekcionista, tehničara i umetnika za sva vremena, ali je imala upravo ono što rock and roll čini najjednostavnijom, najdobronamernijom i najvitalnijom ,, stvari“ na svetu – imala je dobri duh vedrine, neposrednosti, energičnosti i empatije, naivne dečije razigranosti i čistote srca... Sve ono što u svetu ,, ozbiljnih i vrednih“ ljudi nikada nećete moći sresti, čak ni u snovima koji se stalno vrte samo oko profita i ,,bogatstva“ koje se meri kvadratima, zapreminama i brojem ništica na bankovnom ,, frit-frit“ računu milijunaša...

    Oduvek sam voleo Atomce i njihov energični rock and roll duh... Zašto?... Njihova muzika jedini je mogući odgovor...

Dragan Uzelac

---

„...And Justice for All“ - 30 godina kasnije

August 26, 2018, 12:24 pm

≫ Next: Muddy Waters - McKinley Morganfield: Otac bluza

≪ Previous: Rok istorija: Atomsko sklonište - Rane godine

$

0

0

„...And Justice for All“, objavljen 25. avgusta 1988. godine je album koji i pored svoje nesavršenosti poseduje neki šmek zbog koga je teško ne gotiviti ga. Voleli ili mrzeli Metallicu, ne možete sporiti njen uticaj na samu metal muziku, a za sam album gotovo svako ko ga je slušao je pomislio: „Šta bi bilo da je imao adekvatniju produkciju?“ No, krenimo redom…

Dve godine ranije u Švedskoj (tačnije 27. septembra 1986.), bend je doživeo veliku tragediju tokom turneje kojom je promovisan njihov treći album „Master of Puppets“. Autobus u kome su se nalazili se prevrnuo i usmrtio basistu Klifa Bartona. Taj trenutak je, ispostaviće se, ostavio veliki trag i breme na preostalim članovima sa kojim su se decenijama borili. Kada je pepeo njihovog saborca posut na ranču u Kaliforniji, red je bio da se bend, kako zna i ume) izdigne iz ne baš zavidne situacije. Imali su sreće da talentovani Džejson Njusted (Flotsam and Jetsam) bude na pravom mestu i u pravo vreme. Mlađani basista se veoma brzo uklopio, pokazao da je dostojna zamena, te je Metallica mogla da nastavi sa pisanjem svoje istorije.

Svojevrsni uvod u novi album (ujedno oficijalno predstavljanje novog člana) je bilo ovekovečeno mini-albumom „The $5.98 E.P.: Garage Days Re-Revisited” koji se sastojao od 5 obrada. Iako potpuno produkcijski sirov, vrlo jasno je pokazao da je odabir Džejsona bio pravi potez. Kada se krenulo sa snimanjem „...And Justice for All-a”, Stiv Tompson (osoba zadužena za miksovanje) je želeo da sam album „razvali” „Master of Puppets”. Ali, ubrzo je shvatio da su Hetfild i Urlih, kao glavni dvojac, imali posve drugačije planove. Na stranu izabrano rešenje za miks gitara i bubnjeva, koje je davalo utisak garažne atmosfere, ono što su učinili sa zvukom basa je, u najmanju ruku, čist bezobrazluk. Naime, Urlik je apsolutno ignorisao Tompsonove impresije Njustedovim sviranjem, te je striktno zahtevao da se bas smanji toliko da se gotovo jedva čuje. Ali, ni to mu nije bilo dovoljno, pa je tražio da se ton smanji za još nekoliko decibela. Hetfild je sve to aminovao i kasnije opravdavao taj postupak. Po njegovim rečima, bas i gitara su se previše preklapali, te da su viši tonovi basa u momentima nadjačavali gitaru, dok je niže tonove gitare bilo gotovo nemoguće razlikovati od basa.

Sam Njusted je bio veoma razočaran svime, s obzirom na to da nikada nije snimao na taj način sa bendom, plus je glavni producent Fleming Rasmusen bio mahom odsutan, te nije mogao da utiče na basistu i da mu smernice. Tokom godina se (barem što se javnosti tiče) pomirio sa činjenicom da su stvari ispale tako kako su ispale. Kada mu je tokom 2009. jedan mladi fan poklonio disk sa „Justice-om” sa ispravljenim bas deonicama, sam Njusted mu se zahvalio iako smatra da je na samom originalnom izdanju „sve onako kako je trebalo da bude”. No, sijaset fanova ne misli tako ni dan danas, što dokazuje nekoliko verzija takozvanog „...And Justice for Jason” izdanja koje cirkuliše po internetu.

Kada su krenule najave o mogućem remasterizovanom izdanju, a koje bi trebalo da se pojavi u prodaji tokom novembra 2018. godine, Fleming Rasmusen je negirao mogućnost ispravljanja grešaka. Iako je naveo da postoje male šanse da se odradi alternativni miks (pošto bi trebalo da su trake sa svim originalnim snimcima sačuvane i upotrebljive), lično smatra da to ne bi bio najbolji potez. Po njegovim rečima, album koji je i u takvom finalnom obliku bendu doneo dosta priznanja, visoke pozicije na top-listama (i brdo novca) bi trebalo da ostane onakav kakav jeste. Jer, javno priznati tek posle 30 godina da je greška napravljena i nije baš najmudriji potez pošto bi se time narušio ikonični status izdanja. Gitarista Džejms Hetfild i sam, na neki način, potvrđuje producentove reči. Njegovo mišljenje je da bi se ponovnim miksovanjem izgubio duh vremena u kome je album nastao i da to više ne bi bilo to.

Ako po strani ostavimo međusobne odnose članova benda, ljudi uključenih u proces snimanja i egoe svih njih, po povlačenju crte dobijamo jedno produkcijski sirovo, nedovršeno i apsolutno nesavršeno izdanje koje je baš zbog toga zanimljivo. Naravno, niko ne može ignorisati gotovo nečujnu bas gitaru. No, sve ostalo na „...And Justice for All-u” je nabijeno neverovatnom energijom, odlično usmerenim besom koji svojom oštrinom pokazuje kako metal treba da zvuči. Gotovo potpuno lišen „šminke” kojom bi se prodao širim masama (što je potpuni kontrast od budućih izdanja), u svojoj iskrenosti ima poštovanje čak i onih kojima je bend gnusan.

Gotovo na samoj međi dve deceniji, u trenutku kada je metal kao žanr bio na samom vrhuncu i mejnstrim za sebe, kada je thrash metal bio glavna stvar, a hair metal zasluženo odlazio u zaborav, tada je bilo pravo vreme da se jedno ovakvo delo objavi. Dok je svet bio podeljen na blokove u idili hladnog rata, bilo je neophodno da se svih 99 crvenih balona izbuši i da se jasno kaže da je (globalni) sistem truo, da pravde nema i da je društvo duboko zaglibilo u izlučevinama korporacijskih giganata. Ironija je da su tadašnji borci protiv elitizma i establišmenta vremenom postali deo mašinerije istog, te da su kroz svoje konstantne promene postali korporacija sama za sebe. Koliko god to sve normalno bilo (jer, svet tako funkcioniše), na početku kraja ere slobodne misli, u amanet su ostavili možda i najdirektnije tekstove koje su ikada napisali, kao i poslednje kapi svog neverovatnog talenta. Koliko god „Crni album” bio kultan, koliko god da su su i potonja izdanja imala svojih veoma svetlih trenutaka, ipak je „Justice” iz njih iscedio sve što je mogao.

Veoma malo pesama su svirali uživo u kompletu, pošto su te „mini-epske” pesme bile veoma kompleksne za uspešno izvođenje. Stoga su često pribegavali tome da prave svojevrsne medley-e u kojima su stvarali pesmu od delova više njih. Naravno, „One” kao njihov najveći hit, te ”Blackened” i „Harvester of Sorrow” su postale sastavni deo set-listi do današnjih dana. Kad smo već kod „One” koja pomoću efektnog spota i teksta veoma suptilno (i u isto vreme eksplicitno) govori protiv rata, iz ove perspektive deluje gotovo tragično: samo par godina posle nje se povećao broj sukoba u svetu koji su sem razaranja i leševa za sobom ostavili ograman broj ljudi koji sliče protagonisti iz videa.

Stihovi ostalih pesama gotovo da su proročke, iako su verodostojne govorile i tadašnjem vremenu: bolesti, smrti, nepravda, truli korporacijski kapitalizam koji izvrće sve vrednosti, ismejava zdrav razum  i tas pravde naginje na svoju stranu. Gangrena čitavog društva, opisana na britak i koncizan način. Oštri rifovi i galopirajući tempo su skelet koji drži teleso zveri koja se furiozno obračunava sa prodavcima američkog sna.

Ne može se poreći činjenica da bi „...And Justice for All“ bio još kolosalniji da se Urlih nije ponašao kao razmaženo derište koje svoju loptu za fudbal uzima i nosi kući čim se stvari ne odvijaju onako kako on očekuje. Ne može se poreći ni to da je protraćen Njustedov talenat i da je njegovo znanje rabljeno na i te kako pogrešan način. No, na samom koncu osamdesetih, dekade u kojoj su i muškarci i žene stavljali minival i delili šminku, dok je oštrica black metala tek počela da se brusi, Metallica je napravila ozbiljan potres kojim je razbijena barijera između andrgraunda i mejnstrima. Kao što sam na samom početku napisao, album baš zbog svoje nesavršenosti poseduje šmek zbog koga ga ljudi vole. On nije ni „Master of Puppets” ni „Crni album”, već nešto između (i bukvalno i figurativno): nedovršeno remek delo momaka koji ulaze u srednje godine i kovčeg muzičara-biznismena koji će tri decenije kasnije i dalje tražiti sebe.

Antonio Jovanović

Muddy Waters - McKinley Morganfield: Otac bluza

August 27, 2018, 9:00 am

≫ Next: Ljubavni trougao – Panišer, barut i krv

≪ Previous: „...And Justice for All“ - 30 godina kasnije

$

0

0

Kada čuješ  Mannish boy  Muddy Watersa, jasno ti je da nema načina da ga seciraš. To je jednostavno neverovatno puno duha. To je u osnovi klasični blues kliše, ali postoji nešto unutra što čini da uši otpadaju. Čujem i upitam se šta ljudi čine kad čuju takvu muziku. To je toliko senzualno da me probija znoj.

John Fogerthy, Creedence Clearwater Revival

    
    Otac električnog bluesa, Madi Voters svakako je jedno od najpoznatijih imena blues univerzuma, čikaški lider, cenjen kao gitarista i veoma plodan autor.

    Detinjstvo je proveo na Delti Mississippija, gradiću Clarksdaleu, gde stiče prva blues iskustva - snimci Roberta Johnsona definitivno ga opredeljuju. Kao dvadesetogodišnjak počinje sa časovima gitare kod majstora Son Housea. Prve snimke pravi 1941. za Alana Lomaxa, čuvenog blues kolekcionara. U to vreme živi veoma bedno, radeći na Stovall plantaži pamuka. U potrazi za boljim životom odlazi u Chicago 1943., noseći sa sobom kofer, gitaru i bogato blues iskustvo Delte. Bila je to ključna prekretnica u njegovom životu. Počinje da nastupa po lokalnim klubovima, elektrificiran i pojačan do granica do tada nemoguće čujnosti. Ubrzo se probija, biva primećen od strane braće Chess, vlasnika tada vodeće izdavačke kompanije, koji vizionarski uviđaju električni potencijal do tada akustičnog Delta bluesa. Era urbanog čikaškog bluza počinje da se rađa...

    Istorijske, 1948.godine, daleko od Balkana i povijesnog Ne, rađa se prvi pravi, presudni električni blues bend, prethodnica i uzor svemu postojećem i budućem. Legendarnu postavu činili su: Muddy Waters-gitara, vokal, Jimmy Rogers- gitara, Willie Dixon-bas, Little Walter- usna harmonika, Otis Spann- piano i Elein Evans- bubnjevi. Njihov prvi studijski snimak bila je nezaboravna,, I cant be satisfied“. Pored pomenutih velikana, u ,, Muddy Waters blues bandu“ svirali su još: gitaristi Luther Tucker i Earl Hooker, usni harmonikaši Junior Wells, Big Walter Horton i James Cotton, pijanisti Memphis Slim i Pinetop Perkins, bubnjar Fred Bellow, sve same blues veličine i majstori jedinstvenog stila i senzibiliteta...

    Ostatak priče čista je istorija savremene muzike. Ovekovečena je, između ostalog, nizom blues standarda: Rolling and tumbling, Hoochie coochie man, I just wanna make love to you, Mannish boy, Got my mojo working, Honey bee, Baby please dont go, Sugar sweet, Mean disposition, Forty days and forty nights, The rolling stone blues... Spisku valja pridodati i nazive niza esencijalnih, presudnih bluz albuma velikog Watersa: Muddy Waters at Newport(1960.),Muddy Waters folk singer( 1964.), Fathers and sons( 1969.),London session(1972.) i ubitačni  Hard again(1977.), u saradnji sa Johnny Winterom, teksaškom gitarističkom blues-rock legendom!

     Ovo je kratko, sentimentalno putovanje svetom ključnih, esencijalnih bluz albuma Madija Votersa, ključnih albuma koji su obeležili i usmerili tok savremene muzike, pre svega rokenrola čiji su koreni duboko uronjeni u bluz i dušu velikog čoveka i umetnika Madija Votersa koji je bio jedna od glavnih, ključnih spona u prenošenju i transponovanju duha bluza u moderni rokenrol univerzum ...

Muddy Waters - ,,Fathers and sons“ (1969.)

    Kada se nakon nastupa na ,, Newport jazz festivalu“ i sjajnog albuma ,, Muddy Waters at Newport“, a potom još jednog  moćnog albuma ruralnog, akustičnog bluesa,, Muddy Waters folk singer“ briljantni Waters uspeo približiti belačkoj publici i krenuti ka potpunoj svetskoj slavi ( nakon dve decenije napornog rada), usledio je njegov pokušaj ka još većem komercijalnom proboju, sa nažalost nizom pogrešnih poteza. Krajem šezdesetih objavio je albume: ,, Muddy, brass and the blues“, ,, Electric mud“ i ,, After the rain“, kojima je njegova reputacija vrhunskog blues muzičara bila delimično poljuljana.

    Ono što je na trenutak izgubio odvajajući se od vlastite suštine i tradicije iz koje je ponikao, vratilo mu se ubrzo povratničkim albumom ,, Fathers and sons“(1969.), remek delom ostvarenim u saradnji sa nizom vrhunskih imena sveta blues i rock and roll muzike... Uz pomoć vrsnog blues gitariste Mike Bloomfielda, veličanstvenog čikaškog majstora usne harmonike – Paul Butterfielda i snažne ritam sekcije – Donald ,, Duck“ Dunn & Buddy Miles, Waters je uspeo da povrati moć jednog od utemeljivača moderne muzike, vrsnog autora, pevača i gitariste sveta bluesa, predvodnika koji je svojom magijom raspalio svet rock and rolla – od ultimativnog Chuck Berryja do Claptona, Mayalla, Yardbirdsa i ključnih The Rolling stonesa...

Forty days and forty nights

Since my baby left this town

Sunshinin' all day long

But the rain keep comin' down

She's my life I need her so

Why she left I just don't know

Forty days and forty nights

Since I set right down and cried

Keep rainin' all the time

But the river is runnin' dry

Lord help me it just ain't right

I love that girl with all-a my might

Forty days and forty nights

Since my baby broke my heart

Searchin' for her in a while

Like a blind man in the dark

Love can make a poor man rich

Or break his heart I don't know which

Forty days and forty nights

Like a ship out on the sea

Prayin' for her each night

That she would come back-a home to me

Life is love and love is right

I hope she come back home tonight

    Dvostruki, u svakom pogledu izvrsni album, obasjao je svojom unutrašnjom snagom, maštom, maestralnošću, energijom i kreativnošću tadašnji uzburkani svet moderne muzike, ostajući jednim od temeljnih dela, smernicom za mnoge buduće ljubitelje kvalitetnog zvuka i kreativne energije oslobođene čistom verom, znanjem i beskompromisnošću, stilskom čistotom uronjenom duboko u tradiciju ... Od vatrene ,, railroad“ usne harmonike u ,, All aboard“ sve do razigranosti klasične Muddy Waters magije - ,, Got my mojo working“, gde sve podrhtava od ritma i energije iz dubina duše, ,, Fathers and sons“ prostiru se kao veličanstveni, beskrajni blues univerzum, bogato duhovno iskustvo... ,, Mean disposition“ uvlači se škripavim, nategnutim do granica mogućeg ,, bottleneck“ dodirom pod kožu slušaoca, trepereći, podrhtavajući, zavijajući i ječeći, nošen ehoom katarzične usne harmonike, vokala i klavira koji solira nad ponorom uzbudljive dubine ritam sekcije... Otužni, rastegljivi Muddyjev vokal podstiče čikaški duh melanholije i snage koja pronalazi uporište u nesaznatljivim izvorištima elektrificiranog snoviđenja nekadašnje Delte... ,, Blow wind blow“ osvala pažnju prigušenim ritmovima, moćnim glasom naratora, međuigrama ustreptale harmonike, gitara, pumpajućih klavira i ritam sekcije koja lomi čudesnim ritmovima... Neverovatno puno duha i inspirativnosti, nikad prenaglašeno, samodopadljivo i bezidejnosti... Klasičnom bojom blues sete album boji ,, Can’t lose what you ain’t never had“ – briljantno, odmereno soliranje, jetko, senzualno i neverovatno puno duha... ,, Walkin’ thru the park“ ubrzava ritam, uvodeći atmosferu ovog neverovatno energičnog albuma ka jednom od mnogih vrhunaca – iz srca blues izvorišta izranja ,, Forty days and forty nights“, nadahnuta emocijom usne harmonike, podižući atmosferu do usijanja... Svaki nerv podrhtava u ritmu blues energije, tako senzualno da svakog dobronamernog ostavlja bez daha... ,, Standin’ round cryin’“ spušta tenziju i uobičajenom dinamikom ,, obrće“ dušu slušaoca unutar sveta sete... Gitara nežno jeca, odzvanja škriputavim tonovima, gubi se nošena ehoom hipnotičke energije i iznova se vraća kao još jači emotivni udar, lepota kojoj jednostavno ne možete da odolite... U svega nekoliko minuta Muddy Waters i nekolicina vrhunskih majstora faha isporučuju svu emotivnu snagu i suštinu blues muzike, obarajući slušaoce unutrašnjim ,, blue dodirom“... Sirova ,, I’m ready“ energičnošću uplovljava u mirnu luku ,, Twenty four hours“, noćnog života i barske atmosfere u kojima se odigravaju istinite i veoma senzibilne životne priče ... Priče koje vas prosto slamaju i iznova rađaju – ojačane i spremnije za nove izazove... ,, Sugar sweet“ razigrana bezbrižnošću lagano uvodi priču u antologijski blues biser - ,, Long distance call“, još jednu bemrtnu numeru koja kao eho duše čoveka odzvanja kosmičkim beskrajem... Muddy Waters prosto briljira – i snažnom harizmatičnošću, i neicrpnom energijom, i nadahnutošću, i talentom kojim boji svet bluesa čineći ga tako neodoljivim i ,, nepodnošljivo“ prijatnim svima onima čije je srce otvoreno i čisto...

You say you love me darlin',

Please, call me on the phone sometime

You say you love me darlin',

Please, call me on the phone sometime

When I hear your voice,

Ease my worried mind

One of these days,

I'm gonna show you how nice a man can be

One of these days,

I'm gonna show you just how nice a man can be

I'm gonna buy you a brand, new Cadillac,

If you only speak some good words about me

Hear my phone ringin',

Sound like a long distance call

Hear my phone keep ringin',

Sound like a long distance call

When I picked up my receiver,

The party said another mule kickin' in your stall

    Klasična ,, Baby please don’t go“ osvaja i pleni zaraznim ritmom, dok uzbudljiva ,, Honey bee“ oslobađa beskrajnu količinu jedinstvene watersovske blues energije, uzbudljivog vokala i gitarske tehnike... Magic touch for soul and heart... ,, Honey bee“ se razliva unutar srca slušaoca, ubrzava krvotok, oslobađa i liže rane koje otvoreno krvare, nudi ljubavni napitak za sve neostvarene snove i uzbudljivu, prikrivenu maštu... Sledi još jedan dixonovski blues komad - ,, The Same thing“, vrelo energije, duha i svega onoga što blues čini neponovljivim duhovnim iskustvom i nemerljivo uzbudljivom emotivnom avanturom... Odjavna špica koja zaokružuje celinu i vraća priču na novi, još uzbudljiviji početak - ,, Got my mojo working“, naglašena uzavrelom ,, živom“ atmosferom i učešćem publike, razornim ritmom blues energije dočarava svu raskoš talenta jednog od najvećih blues umetnika svih vremena, čoveka koji je vremenom postao živa legenda i simbol životne priče zvane blues, načina na koji svi ljudi dobre volje poimaju svet i čine ga mnogo boljim i toplijim mestom za život... Blues muzika večno je sunce života koje emituje energiju čiji smo svi mi neponovljivi oblici i izdanci... Muddy Waters i njegove pesme jedna su od najlepših i najtoplijih zraka koji mogu da vas dodirnu i ugreju vam dušu čudesnom toplinom i lepotom... I’m ready, ready for...

Muddy Waters - ,,London sessions“ (1972.)

 ,, London sessions“ predstavlja jedan od bitnih Watersovih albuma, nastao u saradnji sa nizom kvalitetnih rock and roll muzičara: Rory Gallagherom, vatrenim irskim gitaristom i blues posvećenikom, tih godina na vrhuncu svog stvaralaštva i energičnih nastupa, Stevie Winwoodom, jedinstvenim i briljantnim autorom, pevačem, klavijaturistom i majstorom gitare i Rick Grechom, izvrsnim basistom(ex Blind faith i Family)... Nakon kreativnih i eksplozivnih pedesetih i šezdesetih, niza ključnih koncerata, uticaja i albuma, te vrhunca( u kreativnom i sviračkom smislu) – albuma ,, Fathers and sons“(1969.), Waters stiže u Britaniju i snima ,, London sessions“, jedan od svojih presudnih albuma sedamdesetih...

    Uz sirovu i energičnu gitarističku podršku ,, vrele irske krvi“ virtuoznog Gallaghera, stabilnu ritam sekciju doraslu misiji širenja bluesa svetom i genijalnosti jednog od najvećih muzičara koje je svet rock and rolla dao – autora moćnog glasa i talenta za sve, Stevie Winwooda( ex Spencer Davis group, Traffic i Blind faith), Waters je uspeo da prenese magiju rodne Delte na vinil i podari svetu još jedno impresivno remek delo u domenu blues muzike...

Have you ever been walking, walking down that old lonesome road?

Have you ever been walking, walking down that old lonesome road?

No place to go, whee well brown no place to room and board

Things look so lonesome, down that road ahead

Things look so dark, down that road ahead

Been thinkin' of the way you livin', whee well boy and what your mother said

Things look so lonesome, when you ain't got a shelter over your head

Things look so lonesome, when you ain't got a shelter over your head

When you could have been at home, whee well boy sleepin' in a feather bed

 ,, Blind man blues“ lagani je i harmonikom ustreptali uvod u ,, London sessions“, uzbudljivo iskustvo vrsnih muzičara predvođenih živom legendom iz samog srca Mississippija, mesto gde je sve počelo... Moćan Watersov vokal, izvrsni prateći vokal i lepršava neposrednost blues ugođaja... Odmah zatim sledi jedna od besmrtnih blues himni - ,, Key to highway“ - ,, ključ“ za sve ranjena i potištena srca, umetnost dirljive usne harmonike i gitarske briljantnosti... Ništa jednostvanije a opet tako efektno ,, da vas probije znoj“... U istom tonu nastavlja i ,, Young fashioned ways“ – bend praši, prateći majstora na usnoj harmonici i njegov nadmoćan vokal iz srca blues magije... Utisak pojačava maestralna solo deonica – iskričava, čudesno dirljiva i usnom harmonikom produžena do odloženog vrhunca, samog kraja vrele blues vožnje srcem Delte... ,, I’m gonna move to the outskirts of town“ sporim ritmom smiruje uzavrelost tenzije, bojeći glasom i tugom harmonike setne predele onostranog blues ugođaja sveta Muddy Watersa i njegovog vrelinom emocija sprženog Clarksdalea... Dugo i uzbudljivo blues putovanje, veslanje kroz virove i talase duše koja dostojanstveno podnosi bol i nepravde sveta okorelog u ništavilu ,, postojanja“ i ,, vrednostima“ koje to zapravo nisu... ,, Who’s gonna be your sweet man when i’m gone“ čarobni je blues ljubavi, napitak sa nepresušnog i inspirativnog izvorišta, klasični izazov dvanaestice i njenih melanholičnih titraja duše... Lepota čistog postojanja i radost koja proizilazi iz tuge gubitka, nemanja, poniženja i pogaženog dostojanstva, iz nelogičnosti nedostupne onima koji su ogrezli u bezosećajnosti, oholosti, gramzivosti i mogućnosti da prime lepote besmrtne svetlosti, njenu energiju...

 ,, Walking blues“ dovodi atmosferu do usijanja – u pitanju je krucijalni blues snimak, sve ono najbolje izvučeno iz srži i srca neponovljive Muddy Waters magije, iz njenog srca Delte i jedinstvene kreativne virtuoznosti... ,, Walking blues“ je slatki hod po mukama, bit ljudi dobre volje i umetničkog čarobnjaštva, snage ljubavi i duše sa kojima je moguće sve... Minimalističan, srčan, briljantno rezak i inventivan, uokviren glasom kojem je nemoguće odoleti, delo genija koji stvar ume da pojednostavi do nivoa savršenstva i nerasklopivosti... Momenat u kojemu se sažimaju večnost i radost življenja, savršenstvo forme, čisti svet ideja oslobođen sveg mogućeg balasta i same pomisli na ispraznost...

    Na večnu lepotu i snagu emocije ,, Walking bluesa“ smelo se nastavlja dvojakošću emocija i blues strepnji razigrana ,, I’m ready“ i veoma, veoma tužna ,, Sad sad day“, svojim izvornim lepotama čistote i nevinosti ,, isprljane“škriputavim slide solažama i otužnim vokalom ljubavnih nedoumica... Ustreptala i džezirana ,, I don’t know why“ definitivno oslobađa uzavreli duh Delte iz boce bluesa Muddy Watersa i ostavlja ga da večno luta ulicama Londona, čineći svet hladne i maglovite britanske prestonice mnogo uzbudljivijim i toplijim, ugodnijim mestom za život i stvaralaštvo... Obale Temze ostale su svedok ove čarobne blues priče, magije i iskustva koje se nikad ne zaboravlja... Like walkin’ blues...

Muddy Waters - ,,Hard again“ (1977.)

    Nakon teške saobraćajne nesreće(1973. godine), smanjenog intenziteta rada, napuštanja tada već oslabljene legendarne kompanije ,, Chess records“ i albuma snimljenog u Woodstocku(1975.), jedan od najznačajnijih blues umetnika svih vremena – pevač, kompozitor i gitarista – Muddy Waters prelazi u kompaniju ,, Blue sky“, vlasništvo Stevea Paula, menadžera briljantnog blues-rock gitariste Johnnyja Wintera... Pomenuti događaj inicirao je saradnju Watersa i Wintera, čija je posledica bio jedan od najboljih blues albuma u poslednjih pola veka - ,, Hard again“, remek delo impresivne energije, emocije i jedinstvenog blues feelinga, osećaja koji se teško da opisati samo rečima( ako ga pre toga niste doživeli na vlastitoj koži)...

    Kao producent albuma pojavljuje se pomenuti Johnny Winter( provereni majstor blues gitare i jedan od najimpresivnijih stvaraoca na polju bluesa sedamdesetih). On je u potpunosti uspeo da dočara svu snagu duha majstora Watersa, veoma moćno oživevši snagu Watersovih snimki iz njegovog veličanstvenog perioda – pedesetih, kada su nastala mnoga od njegovih klasičnih dela na polju bluesa. Winter se na albumu pojavljuje i kao gitarista, tvorac mnoštva zadivljujućih gitarskih solo deonica. Impresivnu partiju pružio je na albumu i slavni usni harmonikaš James Cotton, dugogodišnji Watersov saradnik. Ista postava je nakon završetka albuma otišla i na kratku američku turneju...

  Ooooooh, yeah, ooh, yeah

Everythin', everythin', everythin's gonna be alright this mornin'

Ooh yeah, whoaw

Now when I was a young boy, at the age of five

My mother said I was, gonna be the greatest man alive

But now I'm a man, way past 21

Want you to believe me baby,

I had lot's of fun

I'm a man

I spell mmm, aaa child, nnn

That represents man

No B, O child, Y

That mean mannish boy

I'm a man

I'm a full grown man

I'm a man

I'm a natural born lovers man

I'm a man

I'm a rollin' stone

I'm a man

I'm a hoochie coochie man

Sittin' on the outside, just me and my mate

You know I'm made to move you honey,

Come up two hours late

Wasn't that a man

I spell mmm, aaa child, nnn

That represents man

No B, O child, Y

That mean mannish boy

I'm a man

I'm a full grown man

Man

I'm a natural born lovers man

Man

I'm a rollin' stone

Man-child

I'm a hoochie coochie man

The line I shoot will never miss

When I make love to a woman,

She can't resist

I think I go down,

To old Kansas Stew

I'm gonna bring back my second cousin,

That little Johnny Cocheroo

All you little girls,

Sittin'out at that line

I can make love to you woman,

In five minutes time

Ain't that a man

I spell mmm, aaa child, nnn

That represents man

No B, O child, Y

That mean mannish boy

Man

I'm a full grown man

Man

I'm a natural born lovers man

Man

I'm a rollin' stone

I'm a man-child

I'm a hoochie coochie man

Well, well, well, well

Hurry, hurry, hurry, hurry

Don't hurt me, don't hurt me child

Don't hurt me, don't hurt, don't hurt me child

Well, well, well, well

Yeah     

    Briljantni ,, Hard again“ otvara pesma za sva vremena - ,, Mannish boy“, u klasičnom blues maniru i gitarom apostrofirano ,, Oooo, yeah...“ harizmatičnog čikaškog velemajstora Watersa... Klasični blues kliše, vatrena kombinacija ritma koji se ponavlja, valja i mrvi strukturu unutrašnjom magijom, lepotom i snagom duše otvarajući prostor vokalu koji pleše po površini uzavrele atmosfere( pojačan snagom pratećih usklika), gitare koja u kombinaciji sa usnom harmonikom održava tenziju, hrani dušu snagom setne vedrine i bolno intenzivne emocije... Neverovatnom količinom emotivnog naboja i zgusnutim narativnom plesnom strukturom Waters kao retko koji blues man uspeva da veže pažnju slušaoca i razornim ritmom održi pesmu celim njenim tokom u ekstatičnom duhu, kulminaciji bez predaha koja dira dušu... Svakako jedan od najjačih momenata u istoriji blues muzike, nešto tako jednostavno i moćno da vas posle prvog slušanja veže nepovratno i trajno... I dok još ne uspete da se oporavite od početnog emotivnog šoka, na ,, Mannish boy“ se nadovezuje ništa manje intenzivno blues putovanje sa ,, Bus driver“ epopejom , putovanje nepreglednim prostranstvima blues prerije života i srca koje kuca u dvanaest setnih taktova ljubavi, prijateljstva, bola i empatije... Lepršavi zvuk usne harmonike Jamesa Cottona trepereći ,, rutom 66“ poziva vozača autobusa da krene na blues putešestviju, praćen zvukom klavira i Winterove gitare koja podrhtava u ritmu krvotoka besmrtnog Mississippija, Delte i postojbine bluesa... Solirajući veoma emotivno, praćen glasom sugestivnog i moćnog blues naratora Muddy Watersa, uz zadivljujuću bravuru Cottona i klavirske deonice koje trepere na obroncima stabilnog ritma, Winter i ekipa grade zvučnu kulisu koja ispunjava u potpunosti bilo čiju dušu željnu prave avanture i duhovne energije... Reči, slabašne i ograničene, vuku se nemoćno za lepotom misije otelotvorene besmrtnom ,, Bus driver“... Atmosfera albuma odiše nekom nepojmljivom i neopisivom lepotom i snagom duhovne blues energije, poletnošću, svežinom, zapaljivim ritmovima, nadahnutošću i zadivljujućom silinom vokala i zvuka. Sve neprestano teče i pulsira, nabijeno i ustreptalo obiljem predivnih i snažnih emocija i ritma, pružajući osnovu za uzletanje i soliranje Muddyjevog vokala i gitare, Winterove ubitačne gitarske magije, usne harmonike i klavira... bez predaha, usiljenosti, nategnutosti ili bilo kave mogućnosti dosade i ponavljanja...

 ,, Jealous hearted man“ perfektno cupka, poskakuje i mrvi moćnim ritmom nadahnutih blues majstora, veličajući snagu jednog jedinstvenog viđenja života... Na nju se nadovezuje vedrinom i poletnošću ,, I want to be loved“. Muddy Watersov jedinstveni vokla uzleće na nadahnutoj muzičkoj podlozi, lepršajući na orkanskom vetru Winterovih solaža i lepoti predivne usne harmonike Jamesa Cottona... Potmula, eksplozivna i emotivna muzika čistog srca i velike blues duše, autentično iskustvo, neuporedivo sa bilo čim sličnim ili približno moćnim – veliki, veoma veliki izazov majstora i ljudskih gromada... I kada pomislite da ne može dalje i bolje zapljusnu vas talasi Winterove ,, metal body“ gitare i glas koji dira dušu iskovan u peći legendarnog Clarksdalea, središta delte Mississippija... ,, I can’t be satisfied“ je još jedna besmrtna blues numera, merilo vrednosti većine stvari i još jedan dokaz veličine, vitalnosti, kreativnosti i poletnosti blues magije, nečega čemu je prosto nemoguće odoleti... ,, The Blues had a baby and they named it rock and roll“ klati se i valja na vratu gitara Watersa i Wintera, smrtonosno dobre kombinacije duha, talenata, siline, harizmi i neuništive energije... Nothing but the blues, yeah!... ,, Deep down in Florida“ ponire u ,, deep blue“ prostore ,, dobrog čoveka koji se oseća loše“, vibrira i prži iznutra, secira dušu, rasklapa je i sklapa, hvata sve njene rafinirane treptaje i obogaćuje nemerljivom lepotom, naslagama dobrote i sete koja se raduje životu uprkos svom zlu ovoga sveta u koji je nemilosrdno bačena – bez odgovora, utehe i suštine saznanja... Very, very deep and blue! Samo središte moćne Delte, savršen spoj vokala, gitare, harmonike i ritma, tako dirljivo da ostavlja bez daha... Nakon dubokog setnog poniranja, Waters i ekipa izranjaju na svetlost novog blues dana sa ,, Crosseyed cat“ noseći dahom pesme komadiće nade do nekog novog blues svratišta, stanice za one koji večno tragaju i nude mogućnost praštanja u zamenu za mržnju, zlobu, zavist i taštinu, licemerne vladare posrnulog sveta!

 ,, Little girl“, još jedan setni, lepršavi i dirljivi blues zaokružuje priču ovog vanvremenskog albuma. ,, Hard again“ ostaje jedno od onih dela kojima se stalno vraćate sa istom ili još većom radošću, pronalazeći uvek iznova neki novi skriveni dar majstora svog zanata... Zahvaljujući umetnicima poput Watersa, Wintera ili Cottona blues ostaje večnom tajnom i inspiracijom unutar sveta muzike, jednog od najlepših Božijih darova koji mogu da vas dodirnu, oraspolože i prosvetle...

Dragan Uzelac

Ljubavni trougao – Panišer, barut i krv

August 27, 2018, 9:09 am

≫ Next: Željko Obrenović: Kameno jezero

≪ Previous: Muddy Waters - McKinley Morganfield: Otac bluza

$

0

0

Prikaz stripa “Panišer – Na početku beše…” scenariste Garta Enisa i crtača Derika Robertsona i Luisa Larosa u izdanju Darkvuda

Mnogo krvi. Mnogo ubijanja. Mnogo sadizma i mazohizma. Zaista mnogo krvi. Pravi uvod i opis Panišerovih serijala. Pa je li on Panišer ili nije? Ne bori se protiv velikih sila. Ne bori se protiv hordi i agresora. On se bori za pravdu protiv uličnih lupeža. On kaže da neko mora da ih kazni, neko mora da im pokaže, a to je Frenk Kasl zvani Panišer. On je naviknut na ubijanje i krv, kao pas. Kruže priče da ako pas jede krvavu hranu i liže krv, postaće agresivan prema ljudima. Mada, to u slučaju psa ne mora da znači. Što se Panišera tiče to se dogodilo, odnosno to mu ide uz karakter. 

Od Vijetnama on voli smrt. Samo onu koju on drugima nanosi. On voli miris baruta i sveže krvi. Voli da ga se propalice plaše, jer on čisti svakoga ko uništava običan i miran život građana. 

Toliko je puta spomenuta reč “voli” da se postavlja pitanje kakva je to ljubav. Pitamo se i zašto neko voli da ubija, mora da postoji dobar razlog za to. Ne baš dobar, ali nekakav razlog, koji natera čoveka. Šta je ubacilo Panišera u taj ljubavni trougao sa barutom i krvlju je pitanje koje nas okupira, dok uživamo u Panišerovim akcijama prosipanja creva po ulicama?

Panišer je bio kapetan snaga Sjedinjenih Država tokom rata u Vijetnamu. Poznat je po svojim izviđačkim ekspedicijama duž vijetnamskih prašuma. Poznat je i po tome da se tri puta vraćao na ratište, i da su mu ljudi retko ginuli. Sve dok se sreća nije okrenula. Dok Vijetnamci nisu počeli, umesto da padaju pod vatrom Panišerovih vojnika, da im odnose živote i slažu ih ko glinene golubove. U tim pljuskovima metaka jedan je uvek ostajao. Panišer je uvek stajao sa svojom puškom, brojnim ranama i odlučnošću da ispuni svaku misiju.

Ovo je prvi razlog koji je naterao Panišera da uđe u “šemu” sa ubjanjem. Pre nego što budemo nešto rekli o drugom, podjednako važnom razlogu za pristup toj romansi, moramo nešto reći o izdanju koje nam donosi ovu priču. Integralno izdanje “Na početku beše…” izdavačke kuće Darkvud donosi nam priču o postanku Panišera. Scenarista priče je Gart Enis poznat domaćoj publici po serijalu “Propovednik”. Njegov stil pisanja je takav da bez nasilja nema dobre priče, pa se i ljubiteljima Panišera svidela ideja da on radi na serijalu. Tu su još i crtači Derik Robertson i Luis Larosa, kao i majstor za tuš Tom Palmer i koloristi Pol Maunts i Din Vajt. U vreme kada je nastajao serijal (2004. godine) Marvel je odlučio da pokrene MAX ediciju kako bi se okrenula odrasloj publici. Tako da ovaj Panišerov serijal predstavlja zaista svojevrsno delo u smislu brutalnosti i mračnih tema koje se pokreću i razvijaju.

Da se mi vratimo Frenku Kaslu i drugom razlogu za ljubav prema ubijanju. To nije prava ljubav, to je više muka koja uništava Panišera iznutra. Generalno to je najveći problem junaka ili antijunaka, sve mogu da urade. Oni mogu sebi da priušte da žive i umru bez ikakvih kompromisa. Ali ih uvek nešto mući iznutra. Kada se Kasl vratio iz Vijetnama, sa trećeg roka i kada je zatvoreno (bukvalno zatvoreno) ratište u toj azijskoj zemlji, on je nastojao da pronađe utehu u svojoj porodici. Međutim, njegova porodica je na brutalan način ubijena jednog lepog dana u parku. Te scene su tako grafički predstavljene da čitalac ima utisak da se događaju pred njim. Toliko su verno naslikani detalji da se ni u filmu u 3D tehnici sa sve naočarima ne može tako dočarati. Kasl se nakon toga zarekao da će očistiti ulice od takvog ološa.

Međutim, ovo nije samo priča o brutanoj akciji, o običnoj petparačkoj pucačini. Ovo je jaka priča. Da bi se dočarala sva, da tako kažemo hrabrost i scenariste Enisa i samog Panišera moramo preneti Panišerovu teoriju o ratovima koje vode velike sile. 

- Ako se boriš za ljude koji upravljaju svetom, zabošće ti nož u leđa. Borićeš se u ratovima koji oni započinju i raspiruju. Ubijaš čudovišta koja su oni stvorili. Umrećeš od baratanja osiromašenim uranijumom, dok se oni bogate na nafti. Nemam nameru da se vraćam u rat, samo da bi Kolt prodao još milion mitraljeza.

Kako bolje završiti priču ili kako bolje obaviti poentu recenzije (da zainteresujemo čitaoca) od ove teorije Frenka Kasla Panišera?

Miloš Simić

Željko Obrenović: Kameno jezero

August 28, 2018, 9:00 am

≫ Next: Kristen Stewart u novom video spotu benda Interpol

≪ Previous: Ljubavni trougao – Panišer, barut i krv

$

0

0

"Ljudi su zli. A ne jezera"

Pisac, posle neuspešnog pojekta, dobija priliku da napiše scenario za film koji mu može biti odlična prilika za proboj na američko tržište. Da bi to uradio, mora da ode do Kamenog jezera koje okružuju zloslutne glasine. Tamo će ga ugostiti devojka Una koja treba da mu pomogne oko scenarija. Ubrzo shvataju da glasine nisu samo puka opomena. Davno počinjeni greh odjekuje u sadašnjosti, a kamen se nalazi svuda i preti da ih zdrobi.

Roman se sastoji od 5 celina i u svakoj otkrivamo malo od misterije. Poglavlja su veoma kratka i to mi se jako dopalo. Rekla bih sebi... samo još jedno i ostaviću knjigu, ali je to bilo nemoguće. Kao što vidite, brzo sam je pročitala i nema potrebe da kažem da sam oduševljena. Od prve rečenice ste uvučeni u priču i nema šanse da je ispustite dok ne završite.

Ovo nije folklorna priča i nećete dobiti mitsko čudovište. Ovo je priča o ljudima, o kamenju koje se nalazi u njima, o strahu, i izdaji koja vreba tamo gde je najmanje očekujete.

Roman je bogat referencama iz popularne kulture i one savršeno prate radnju. Meni se posebno dopalo spominjanje Gejmena. Savetujem pažljivo čitanje, jer svaka rečenica i svaki stih imaju glasnu poruku.

Naš pisac nema ime i to mi je bilo vrlo zanimljivo. Nisam neko ko se razume u te stvari, ali po mom skromnom mišljenju ono nije ni bitno. On je Pisac... neko ko ćuti i piše dalje. Nastavlja sa autobiografijom, koja je fikcija. Ako pročitate knjigu biće vam jasno. Očekivala sam drugačiji kraj, ali on je baš onakav kakav treba bude. Otvoren za svakog od nas.

Ne bih više ništa otkrivala, samo bih vam dala savet da je pročitate. Možda bi neko veštiji umeo bolje da prenese kompleksnost ovog romana, ali ja vam ne mogu reći ništa više osim... iznenadićete se koliko će vam se dopasti.

Dragana Martinović

Kristen Stewart u novom video spotu benda Interpol

August 28, 2018, 9:01 am

≫ Next: Film Dejvida Linča i Stele Mekartni objavljen online za besplatno gledanje (VIDEO)

≪ Previous: Željko Obrenović: Kameno jezero

$

0

0

Novi album Marauder benda Interpol izašao je24. avgusta za izdavačku kuću Matador. Bend je podelio video za prvi singl "The Rover" kao i pesmu "Number 10".

Sada su podelili video za pesmu "If You Really Love Nothing" u kome je u glavnoj ulozi Kristen Stewart zajedno sa Finn Wittrockom. Video je režirala Hala Matar, snimljen je u Los Anđelesu - piše Under the Radar a prenosi Fat Hipster.

Frontmen Paul Banks je izjavio o ovom video spotu "Hala je malda rediteljka i imalo sam zadovoljstvo da je upoznam pre nekoliko godina i od tada sam veliki ljubitelj njenih kratkih filmova. Njena raskošna upotreba boja i osvetljenja, delikatni dijalozi i živahna režija su njene vrline. Uvek postoji humor, drama i puno jedistvene atmosfere. Vidim sve ove kvalitete u video spotu za pesmu "If You Really Love Nothing". U ime Interpola mogu da kažem da smo veoma ponosni na ovu saradnju. Kristen Stewart je savršena glumica za ovu ulogu. Mislim da ne postoji niko ko bi to bolje uradio od nje. Sviđa mi se i gluma Finn Wittlocka. Još jedan savršen izbor."

Dave Fridmann (MGMT, The Flaming Lips, Mercury Rev, Mogwai) je producirao album, koji je snimljen tokom dve nedelje, u periodu od decembra prošle godine do aprila ove, u studiju Tarbox u državi Njujork. U izjavi za medije stoji da je ovaj album Interpola glasniji nego prethodni, što je inspirisano događajem kada je njihov komšija pozvao policiju zbog buke koju su članovi benda stvarali na svojim probama. "Čini nam se da se okomio na pogrešan bend"šalio se Fogarino "Nije da smo kao Mastodon. Mislim, u nekim krugovima smatraju nas mlakonjama."

Film Dejvida Linča i Stele Mekartni objavljen online za besplatno gledanje (VIDEO)

August 29, 2018, 9:01 am

≫ Next: Pijanstvo, kiltovi i znoj – The Real McKenzies u Božidarcu

≪ Previous: Kristen Stewart u novom video spotu benda Interpol

$

0

0

Dejvid Linč (David Lynch) se udružio sa Stelom Mekartni (Stella McCartney) na projektu“Curtain's Up”, kratkom filmu kreiranom od strane Tête-à-Tête studija iz Los Anđelesa, koji vode Linčov sin Ostin (Austin) i umjetnik Kejs Simons (Case Simmons) - javlja Bosonoga.

foto: Pixabay

Linč uvodi film pričajući o svojoj ljubavi prema kinematografiji, a otkrije i kako mu je meditacija pomogla pri planiranju i režiranju filmova.

U početnom kadru filma možemo vidjeti režisera kako sjedi u mračnoj prostoriji i puši, te izgovara monolog o “magiji kinematografije”.

“Kinematografija je jezik. Ona može ispričati stvari – velike, apstraktne stvari – i to je razlog zašto je volim. Neki ljudi su pjesnici i mogu na prelijep način da kažu stvari riječima. Ali kinematografija ima svoj jezik kojim možete iskazati šta osjećate. To je magičan medij”, rekao je Dejvid.

Proslavljeni umjetnik u ovom ostvarenju priča i o tome kako je započeo svoj kreativni život kroz slikanje, inicijalno nezainteresovan za kinematografiju.

Ranije ove godine, Linč je objavio i knjigu čiji je koautor, naziva “Room to Dream”, koja predstavlja hronologiju sjećanja njegovog života i karijere.

Film “Curtain's Up” u cjelosti pogledajte u nastavku.

Pijanstvo, kiltovi i znoj – The Real McKenzies u Božidarcu

August 30, 2018, 4:27 am

≫ Next: Maniac Nurses Find Ecstasy

≪ Previous: Film Dejvida Linča i Stele Mekartni objavljen online za besplatno gledanje (VIDEO)

$

0

0

Te srede, 29. avgusta 2018. u Trebinju je održana zajednička sednica vlade Republike Srbije i Republike Srpske, Crvena Zvezda se posle 26 godina našla u Ligi šampiona, a The Real McKenzies su po treći put zasvirali u Beogradu (slowly ’’Grlom u jagode’’ music playing)... Ne valja ovo.

Kanadski Škoti, bend The Real McKenzies su po treći put sinoć, 29. avgusta, zasvirali pred beogradskom publikom. Prvobitno je događaj trebalo da se održi u dvorištu kluba ’’Gavez’’ na Adi, potom u Barutani, da bi se on na  posletku odigrao u kulturnom centru ’’Božidarac’’ na Vračaru. Organizacionog posla latila se mladež sa portala Pris.

Prva dva benda koja su svirala na ovom, u najavi, velelepnom događaju bejahu Skadrilla i Scordisci iz Beograda. Radno vreme moje malenkosti i vreme koje su ova dva sastava posvetila publici svirajući se poklopiše, pa s tim u vezi nemam puno toga za ispisati. Stigao sam tačno pred nastup poslednje, treće predgrupe, notornih beogradskih Iraca – Irish Stew of Sindidun.

Ovaj bend pamtim još iz perioda živog karavana beogradskog radija ’’202’’, odnosno njihove emisije ’’Hit nedelje’’, kada su u par navrata posetili i moj rodni grad. To je bilo pre više od deset godina. Ono što mi se tada, kao i danas, dopalo kod ovog sastava, iako irski zvuk nije moja šolja čaja u potpunosti, jeste autorski rad. Dakle, ne guše onim silnim obradama keltskih narodnih pesama, već od starta rokaju autorske.

Svoj set su započeli mini performansom koji su bendžista i violinista izveli ispred ulaza u ’’Božidarac’’. Kratka i slatka uvertira u svirku koja će trajati koliko i jedan školski čas. Pesme koje su obeležile izvedbu bile su ’’Ditch’’, ’’Why’’ i pre nje velikana ovog zvuka, benda The Pogues, numera ’’If I Should Fall From The Grace of God’’. Frontmen sastava Bojan Petrović je drugog frontmena Shane MacGowan-a nazvao duhovnim ocem, odnosno dedom, što dovoljno govori odakle su, između ostalog, Irish Stew crpeli inspiraciju. Za sam kraj su odabrali verovatno i najveći hit grupe, traku ’’Take Me High’’, koja je naišla na najbolju reakciju publike. U nekim trenucima je podrška te iste publike se ispoljila putem čuvenog irskog ’’river dance-a’’. Ipak, većina ljudi je izvana slušala nastup jer je prevelika vrućina zračila koncertnim prostorom.

Posle 25 minuta pauze, koliko je trebalo orkestru The Real McKenzies da se namesti, koncert se nastavio. Ono što je se dalo očekivati, na osnovu stanja u kome su ljudi zatekli pevača Paul-a već na početku večeri, jeste jedan alkoholizirani audio-vizuelni prikaz. Čovek je šank, zamenio mikrofonom, i čovek je definitivno opravdao reputaciju koja prati keltske narode. Mortus pijan je izašao na binu i tokom nastupa je samo održavao dozu pijanstva na već ionako visokom nivou.

Koliko me je jedan od beogradskih Iraca uputio u situaciju, a što se nije u velikoj meri dalo doznati putem socijalnih mreža, bend se zapravo raspao u sred turneje i pored pevača i gajdaša, ostali članovi su ad hoc sakupljeni negde po Nemačkoj. To se zaista nije ni malo odrazilo na instrumentalni deo predstave, iako je samo jedna gitara bila prisutna, i oni su takoreći vadili stvar i koliko toliko ublažili gorčinu koja se i najvećim fanovima u ušnim školjkama taložila. Na repertoaru su se našle nove, ali i nešto starije pesme. Neke koje su izazvale najbolju reakciju publike bile su ’’Fool’s Road’’, ’’Chip’’, ’’Droppin’ Like Flies’’, kao i ’’Nessie’’ koju je Paul najavio šalom da ju je jednom prilikom i upoznao. Mada, ako je bio pijan koliko sinoć ne bi me čudilo da je iskustvo bilo ne samo metaforičko.

Koliko je sve bilo dobrim delom mučno gledati i slušati, pokazala je i scena gde su se ljudi nakon pola sata nastupa polako osuli. U ’’Božidarcu’’ su ostali samo oni najverniji i oni koji su još uvek davali šansu scenariju gde će se Paul nekako povratiti u život i svoje nerazgovetne pevačke sekvence dovesti u red. To se na žalost nije desilo. Ono što ga je u pojedinim situacijama vadilo iz vizuelnih neprilika po auditorijum jeste nenamerni humor koji je onako ekstremno pijan prikazivao. Da prikazivao, jer kada je pošao nešto da izusti ili da animira masu to je više bilo žalosno no smešno. Srećom po one koji su ostali do kraja, nije još dugo trajalo sve. Negde oko 23.30 se nastup završio, ali je publika htela još. Paul se vratio i otpevao još dve akapela numere, dok je ostatak benda iza njega skupljao opremu.

Dve situacije su mi obeležile ovaj, po svoj prilici najgori koncert velikih, većih ili ’’velikih-većih’’ bendova koje sam gledao. Prva, solidarna, kada je Paul dolio pivo iz svoje čaše momku u prvom redu, a koji ga je inače počastio istim negde na početku seta. Druga - solo od nekih minut, minut i po na gajdama momka koji nekim čudom i dalje beleži svoj staž u The Real McKenzies sastavu, imena Aspy Luison. Sve ostalo, sem tih mini komičnih momenata i ovog iz prethodne dve rečenice, bih najradije zaboravio.

Za kraj ću samo još jedno primetiti. Paul je sve vreme, namerno ili slučajno, u retkim prilikama kada se obraćao fanovima izostavljao poslednje slovo u imenu benda – S. U suštini to i jeste tako. On je jedini pravi McKenzie i kao takav nosi veliku odgovornost. Ne znam kako je bilo prva dva puta, ali se toplo nadam da, ukoliko dođe do četvrtog, ovaku predstavu nećemo gledati.

Nemanja Mitrović Timočanin

---

Maniac Nurses Find Ecstasy

August 30, 2018, 9:00 am

≫ Next: Funky Dragon, zmaj koji bljuje dobre vibracije [INTERVJU]

≪ Previous: Pijanstvo, kiltovi i znoj – The Real McKenzies u Božidarcu

$

0

0

Izdavač: Troma, 1990.
Režija: Léon Paul De Bruyn
Scenarij: Léon Paul De Bruyn
Gl. uloge: Susanna Makay, Hajni Brown
Tagline: Their weapons are sterile, their bodies are fertile and any thought of escape is futile!

Radnja:

Hmm... Sadistički nastrojene medicinske sestre žive u osamljenom dvorcu. Otimaju, muče i ubijaju sve koji im se približe. To je to.

Osvrt:

Produkcija, kostimografija, gluma... Zamislite njemački porno film, ali bez scena eksplicitnog sexa. Istina, "sestre" uglavnom lutaju dvorcem ili se izležavaju po sobama oskudno odjevene, u jednom trenutku se čak i zabavljaju laganim stripteasom, ali "Maniac Nurses..." nije erotski film. Sve te scene polugolih žena služe samo za popunjavanje radnje između ubojstava kojih je, ruku na srce, ipak premalo. Čak i uz takve nadopune film je ipak ispao prekratak, pa je pred kraj ubačeno desetak minuta snimki fasada pariških strip-klubova i sexy-shopova.

Ono što me je posebno oduševilo je prisustvo naratora koji nas prikladno dramatičnim glasom vodi kroz cijelu radnju (radnju?) filma ili objašnjava psihološka stanja u kojima se likovi trenutno nalaze. Rečenice poput "We invite you now on a journey into sickness, to a world of sex and violence.", "The elements are in place, and a tragedy is about to unfold", "It's a slow attempt to escape a self-inflicted life of boredom in the only way possible: in an orgy of death." prate nas kroz cijeli film.

Druga posebnost ovog filma je ispisivanje statističkih podataka na ekran:

[Primjer statističkih podataka. U pozadini čovjek koji je zapeo za žicu. U tri koraka zaleta uhvatio je toliko ubrzanje da mu je žica amputirala oba stopala.]

I stvarno, čovjek se zapita "What's next?"...

Highlightovi:

    Narator
    Statistika
    Dijete rođeno s tetovažom Elvisa

Oleg Berić

Funky Dragon, zmaj koji bljuje dobre vibracije [INTERVJU]

August 30, 2018, 9:01 am

≫ Next: Ninđa trči

≪ Previous: Maniac Nurses Find Ecstasy

$

0

0

Funky Dragona.k.a Igor Čučulović rođen je u Negotinu, u Srbiji, 1977. godine. Živi u Beču gde se i bavi produkcijom muzike počevši od 2000. godine. U taj ogromni svet elektronske muzike je najpre ušao kao DJ, miksujući muziku na malim partijima, da bi ubrzo shvatio da njegova ambicija prvazilazi puko didžejisanje već da je njegov veliki san pravljenje sopstvene muzike. Iz tog razloga kreće da uči i da se usavršava u tom pravcu iz svih dostupnih izvora, da bi kasnije upisao audio inžinjernig školu gde stiče dodatno znanje o muzičkoj produkciji što mu daje solidnu osnovu za pravljenje sopstvenog zvuka. Svoje prve numere objavljuje maja 2004. godine. U 2005. godini objavljuje svoj prvi album „The Algol“ za izdavačku kuću  Synergetic Records, što je njegov prvi veći uspeh. Drugi album „Massive“ objavljuje pod etiketom IONO Musickrajem 2007. godine. U međuvremenu, objavio je još nekoliko EP-ja, singlova i bio deo različitih muzičkih kopilacija. Sarađivao je sa sledećim izdavačkim kućama : Iono music, Synergetic Rec., Plusquam rec., Hadra Rec. ,Audioalchemist rec, Yellow Sunshine Explosion rec., Tesseract rec... Inspiraciju za svoju muziku pronalazi na partijima ali i prikuplja je iz svakodnevnog života. Muzika koju Funky Dragon producira je progressive trance, začinjen elementima deep funky i etno perkusijama.

Nastupao je širom cele Evrope uključujići tu i Rusiju, u Meksiku, Tajlandu...

Muziku Funky Dragona možete poslušati na njegovim kanalima na SoundCloudu,Beatportu.

Povod za ovaj intervju je izdavanje novog EP-ja pod nazivom Floating Planet sredinom avgusta 2018. godine.

HC: U svet psychedelic/progressive trance-a ušao si tih dalekih devedesetih godina prošlog veka posećujući partije koji su se uglavnom održavali u Beogradu. Da li si tada mogao i da naslutiš da ćeš se i ti baviti tom muzikom i to u nekom drugom vremenu i nekoj drugoj državi?

Funky Dragon: Da bilo je to prilicno davno, sve je počelo krajem devedesetih godina kada sam dobio prve trake (kasete) od drugara koji su živeli u Amsterdamu. Bio sam fasciniran tom muzikom! Ubrzo sam počeo da posećujem partije u Beogradu, i to bukvalno skoro sva zbivanja vezana za Psytrance. U to vreme nisam još uvek imao jasnu viziju šta ce se desiti sa mojim životom, ali sam imao jedan san i verovao jako u to da ću jednog lepog dana otputovati i praviti svoju muziku i nastupati po celom svetu. I moj san se ostvario.

HC: Mnogi laici ovu muziku ne mogu da razumeju niti da shvate. Njima je to samo buka, muzika računara, bum, tras, tuc, tuc. Je li da da nemaju pojma o čemu pričaju?

Funky Dragon: Ja sam ranije isto bio takav, jako kritičan i rezervisan prema drugoj vrsti muzike, koju nisam slušao niti razumeo i mislio da je sve ostalo komercijala, užas i bezosećajna muzika, ali vremenon sam postao otvoreniji za mnoge stvari i shvatio da grešim u tome. Moje mišljenje je da svako treba da sluša ono što voli, što mu prija, ono što ga čini srećnim i ispunjava.

HC: Kralj psychedelic trance muzike, jedan od pionira tog zvuka Tsuyoshi Suzuki u svoj numeri „Starchild“ poručuje: „This is not a music. This is energy!“ Da li je to najbolja definicija te muzike?

Funky Dragon:  Da, absolutno se slažem sa tim. Psychedelic trance je jaka i duboka energija povezana sa spiritualizmom.

HC: Kakav je osećaj biti Funky Dragon, zmaj koji umesto vatre bljuje dobre vibracije?

Funky Dragon:  Ovo pitanje me je baš nasmejalo… Lep je osećaj stvarati i puštati dobre vibracije.

HC: Tvoja supruga Betty je takođe u tom svetu didžejinga i produciranja. Koliko ti je u svemu tome ona pomogla?

Funky Dragon:  Mogu da kažem da je Betty bila i ostala jedna od mojih najvećih inspiracija. Ona je bila najveći „krivac“ za moju budućnost vezanu za trance muziku. Tako je sve i počelo, kada sam otišao za Amsterdam i kada je Betty počela da me vodi na žurke na kojima je nastupala što mi je omogućilo da se malo dublje upoznam sa trance muzikom. 18 godina kasnije promenilo se puno toga ali ne i strast prema toj muzici i neopisivo velika podrška koju mi ona i dan danas pruža.

HC: Obajviljavo si za različite izdavačke kuće, bio deo kompilacija značajnih za taj pravac muzike. Da li imaš nameru da pokreneš sopstvenu izdavačku kuću?

Funky Dragon:  Da, to se u stvari već i desilo. Posle mnogobrojnih izdanja za različite produkcijske kuće, i ne uvek tako dobrih iskustva sa njima, odlučio sam da osnujem svoj lični Label, naravno ne samo iz razloga koje sam trenutno pomenuo u vezi loših iskustva sa njima, već zbog toga što sam hteo da još dubje upoznam i shvatim Trance musiku i Bussiness iz neke druge perspektive. Moj label zove se „New Human Records” i osnovan je ove godine (2018) u martu mesecu!

HC: Imajući u vidu činjenicu da si nastupao širom sveta, koji će ti parti ostati u sećanju. Koji je bio najbolji parti na kojim si nastupao a koji je najbolji na kojem si bio?

Funky Dragon:  Ohhh, nimalo lako pitanje. Ima ih naravno dosta, ali možda jedan od najjačih uticaja na kojima sam nastupao ostavili su mi partiji na Tajlandu i Meksiku. Najjači partiji na kojima sam bio možda su oni na samom početku, kada sam prvi put i došao u kontakt sa trance muzikom. Međutim, jedni partiji, koji mi se često, i posle toliko godina, vraćaju unazad su party na Kalemegdanu kada je nastupao Tsuyoshi Suzuki, čini mi se da je to bilo leto 1999. godine, i Boom festival u Portugalu 2000. godine.

HC: Mnogi elektronsku muziku pa samim tim i psy / progressive trance vezuju za upotrebu sintetičkih droga tvrdeći da je jedno stvoreno zbog drugog, da droga uživanje te muzike podiže na viši nivo pa analogno tome slušanje te muzike i povećava stepen konzumacije droge. Šta misliš o tome?

Funky Dragon:  Svi smo mi različiti. Meni lično nikada nije bila potrebna nijedna vrsta droge da bih uživao u muzici. Ja mislim da ponekad konzumiranje sintetičkih droga samo udaljava iskustvo i doživljaj, i da čovek pod tim uticajem nije u potpunosti svestan i u stanju da čuje sve ono sto muzika može da ponudi. Po meni je muzika mnogo jača u čistom i svesnom stanju nego pod uticajem bilo kakvih droga.

HC: Šta bi poručio i posavetovao klince koji imaju nameru da krenu da se bave pravljenjem elektronske muzike.

Funky Dragon:  U današnje vreme nije više toliko teško i komplikovano praviti muziku, ali je pored bezbroj ljudi koji rade muziku u biznisu muzike jako teško probiti se, isplivati na površinu i najbitnije izgraditi svoj prepoznatljiv stil i ime. Na prvom mestu treba raditi muziku iz ljubavi, budite originalni, budite to što jeste, verujte u sebe i vašu muziku, budite smeli i otvoreni za nove stvari, i samo tako ćete uspeti.

HC: Kada ćeš da napraviš neki party u Srbiji da se pošteno izludujemo?

Funky Dragon:  Stvarno ne znam kada će to da se desi. Nadam se jednog dana. Za sada nema nikakvih planova, ali ako se desi dogodiće se verovatno spontano. Mislim da je tako i najlepše.

Intrevju pripremio Miljan Ristić a.k.a eXperiment

Ninđa trči

August 31, 2018, 9:00 am

≫ Next: Interpol - Marauder

≪ Previous: Funky Dragon, zmaj koji bljuje dobre vibracije [INTERVJU]

$

0

0

Pročitajte i ostale stripove iz serijala Ninđa.

Interpol - Marauder

August 31, 2018, 9:01 am

≫ Next: The OceanMaker

≪ Previous: Ninđa trči

$

0

0

24.8. objavljen je šesti studijski album njujorškog post-punk, indie-rock benda Interpol pod nazivom „Marauder“. Novi album objavljen je četiri godine nakon njegovog prethodnika iz 2014. godine „El Pintor“ (o kome smo takođe pisali) koji je pobrao dobre kritike i bend ponovo vratio u uzlaznu putanju, jer je pre njegovog objavljivanja karijera benda bila u blagom padu.

Na pres konferenciji održanoj u Meksiko Sitiju, frontmen benda Pol Benks je rekao da je naslov albuma izveden iz karakterne osobine koja preovladava u pesmama na albumu (jedna od njih je „Stay in touch“). „Marauder“ u sebi sadrži dosta autobiografskih elemenata što je Pol Benks potvrdio na pomenutoj pres konferenciji:

„Ovaj album u sebi ima dosta dodira sa stvarnim emocijama koje sam proživeo i koje su u meni izazvalie uzbuđenje i stimulisale me da o njima pišem. Ranije sam smatrao da su autobiografski elementi oduvek bili nedovoljna osnova na kojoj se može graditi neka priča. Danas osećam da sam u mogućnosti da romantizujem delove mog sopstvenog života“.[1]

Na albumu se nalazi 14 numera koje su u tom jednom muzičkom smislu u Interpol fazonu. To je taj zvuk na koji nas je njujorški trojac navikao. Tekstualno album je jedna ekspresija uzdrmanog individalizma, konfuznih emocija, sukoba sa samim sobom, frustracija, iluzija i zabluda, odnosa i konflikta u vezi, otuđenosti od opšte prihvaćenih normi... a sve to sa dozom iracionalnog izraza što tekstove u neku ruku čini nerazumljivim i što će vas možda naterati da se u jednom trenutku zapitate: „Šta je to pesnik jebeno hteo da kaže?“ Prikazan je pojedinac koji se bori sa sopstvenim demonima, zabludama i iluzijama ali i pojedinac u sukobu sa okruženjem, koji pokušava da se u tim sukobima izbori sa svim nedaćama i pronađe svoje mesto pod suncem. Album u celini i jeste klasična refleksija onoga o čemu govore tekstovi. Konfuzan je, uzdrmanih emocija sa muzikom koja nastoji da u što većoj meri dočara te osećaje i ta psihička stanja.

Na omotu albuma nalazi se fotografija državnog tužioca Eliot Ričardsona iz 1973. godine u trenutku kada je odbio naredbu tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona da sprovede posebnu istragu nad specijalnim tužiocem Arčibalom Koksom koji je vodio istragu o Votergejt skandalu. Zbog toga je Eliot i podneo ostavku na svoju funkciju.[2] Ta fotografija simbolično prikazuje pojedinca nasuprot sistema. Usamljenu pravednost nasuprot korupcije i kriminala. Iako se naslovnica albuma teško može dovesti u vezu sa konceptom samog albuma, jer ta fotografija u najvećoj meri upućuje na politiku, prljave poslove američkih moćnika, ipak se može pronaći neka nit između njih. A to je individualizam koji je usamljen i ugrožen. Možda je to prenesena poruka da američkom društvu nisu potrebni pošteni ljudi, ljudi od integriteta, principa i ideala i da su oni kao takvi osuđeni na propast, jer se ne uklapaju u taj sistem novog svetskog poretka u kojem je novac jedino bitan? Možda, to upućuje i na sadašnjeg predsednika Amerike? Možda je ovaj album očajnički vapaj za ljudima poput Eliot Ričardsona, jer nam takvi ljudi nikad nisu bili potrebniji? Možda je to samo politička provokacija i želja da se skrene pažnja? A možda i sam naslov albuma, što u prevodu znači „hulja, nitkov, pljačkaš...“ upućuje na predsednika Donalda Trampa? Ne znam, možda. Ovo su moji prvi zaključci nakon nekoliko preslušavanja i čitanja prvih impresija o albumu.

Sve u svemu, album nije ništa spetakularno, ali je dobro da se pojavio. Prosečan album koji ipak možda izrodi neki hit koji može parirati hitovima kao što su: „Evil“, „C’mere“ „Roland“ „Everything Is Wrong“, „My Desire“... Numere sa već postojećim spotovima koji su i bili najava samog albuma: „The Rover“ i „If You Really Love Nothing“ su već počele da „ulaze u uvo“. Ja bih još preporučio i „Flight of Fancy“ i „Stay in Touch“.

Nama ostaje da se nadamo da će Interpol ponovo nastupati u Srbiji kada krene na turneju i promociju novog albuma, bez obzira što su prošle godine nastupali u Beogradu u okviru turneje „Turn On The Bright Lights" a povodom petnaestogodišnjice od izdavanja njihovog prvenca.

[1] Izvor: https://genius.com/albums/Interpol/Marauder

[2] Izvor: https://www.nme.com/reviews/album/interpol-marauder-review

Miljan Ristić a.k.a eXperiment

The OceanMaker

September 1, 2018, 9:00 am

≫ Next: Kad šetamo demone po ravnom…

≪ Previous: Interpol - Marauder

$

0

0

Ponekad su kratki filmovi ono što nam stvarno treba. Ideje često znaju biti nepotrebno razvučene i toliko prisilno oblikovane po filmskom standardu da izgube srž onoga što su trebale biti. A čemu sve to kada je nekada stvarno dovoljno napraviti nešto kratko i nepretenciozno.

Lucas Martell, mladi američki animator, napravio je mnoge kratke animirane filmove, a mi vam ovdje prezentiramo “The OceanMaker” deset minuta dugačak filmić o lovcima na oblake. U njemu nema ni jedne izgovorene riječi, ali svejedno će vam sve informacije biti suptilno i jasno servirane.

No najbitnije je da uživate u prekrasnoj animaciji koja te zračne postapokaliptične borbe čini tako uzbudljivima.

(Inverzija)