Kad šetamo demone po ravnom…

September 1, 2018, 5:00 am

≫ Next: Decenija benda Blankfile – Oštro, jarko, sjajno i veliko

Rock village, Banatski Sokolac, 24-25 avgust 2018.

Pančevački buvljak, 26. 08. Leta Gospodnjeg 2018-e - prašnjavo prostranstvo na ivici ravnice, na rubu socijalne prihvatljivosti.

Nas tri hodamo putem uz to zagušljivo šarenilo, umorne, s dignutim palcem. Utapamo se u inventar polovne egzistencije rabljenih sitnica od kojih svaka potencijalno može za nikakve pare postati baš taj komadić što nekome užasno nedostaje (sasvim slučajno).

I po ko zna koji put zaključujemo da se sve svodi na traganje. Uvek pođeš s namerom i konkretnim ciljem, pa čak i ako ti je cilj da se prepustiš slučajnostima želeći da budeš iznenađen nečim (slučajno) izuzetnim, neočekivanim, izvanrednim... nečim što izroni iz sivila po kome kopaš odavno naviknut da treba da kopaš još dublje i dublje, iznova i iznova... I iako si u svemu tome stekao rutinu i sve to je prešlo u naviku, naviknut na slučajnosti, iznova ih očekuješ euforično.

„Nije baš idealno mesto za stopiranje“ – rekle smo gotovo u isti glas, a nismo ni morale... Stoperi koji putuju zajedno razumeju se mnogo bolje nego „obični“ putnici. Pogled je dovoljan... Pogled nepoverenja svih tih usputnih motorizovanih prolaznika koji, kada nas vide onako ispijene od puta, sa torbama i šljampavoj garderobi, sigurno pomisle da smo deo te velike čergarske rasprodaje. I produže dalje...

Odužila se šetnja po tankoj liniji trotoara između prometnog puta i buvljaka... Niko da stane... Ali briga nas za to, navikle smo da se u svim stoperskim situacijama desi uvek baš ono što mora i uvek ispadne baš onako kako treba.

Prihvatile smo najveći izazov života – da mislimo i verujemo da je sve oko nas u stvari niz sinhronizovanih slučajnosti. I evo jednog primera, možemo slobodno reći – dokaza, u tom našem slučaju.

Stajemo na jednom proširenju koje smo mudro i iskusno ocenile kao pogodno za zaustavljanje automobila. Celim putem oko nas su ostaci sirotinjskog vašara, rasparene papuče, garderoba... Odbačene beskorisnosti, reklo bi se - po nečijem sistemu vrednosti u raljama ponude i potražnje. I među njima dve knjige neuglednih i izanđalih korica, možda (i najverovatnije) neki mini kuvari ili sam-svoj-majstor old school tutorijali kakvih je bilo na kile nekada. Kome to još treba (naročito meni ne)...

Kad ono... Prvo što otvorim (25. strana) je pesma koja nosi naziv „Trideseta skoro će mi biti“ i u njoj stihovi:
„sve što mi se sada dešava
U ničijem srcu neće izazvati blagost
Ne razlikujući hrabrost od ravnodušnosti
Niti pokret niti mir
Menjajući se
Noć je puna mojih ivica
Donosim svoje rođenje
Pričam svoj život
Ulepšavajući ga
Kao da će se tek desiti
To što se desilo“

Božidar Šujica , SRDŽBA (Pesme), Nolit, Beograd, 1973.

Priznajem da bih volela da se ovaj tekst pretvori u razmatranje poetike tog starog (a mom univerzumu novootkrivenog pesnika)... I biće tako, samo što će značaj ovih stihova biti predstavljen u jednom krajnje neformalnom diskursu.

„Kao da će se tek desiti to što se desilo“

Ovde se tajmlajn života retrogradno razmotava i postaje nam jasno da ovo nije nikakva poetična priča, nikakva fikcija, nikakav uvod u roman ili tako nešto... Ovo je istinska avantura i to na relaciji Niš-Banatski Sokolac-Niš, a pančevački buvljak samo je usputna stanica u povratku koja je, očigledno, postala topos-težište cele priče... sasvim slučajno...

Nas tri smo u stvari pošle na festival Rock Village. Zapucale iz južne Srbije stopom za Vojvodinu... Da nas pita čovek: „čemu?“ u odgovoru se ne bi našao ni lajnap, ni samo mesto, ni drugari, ni puka želja za avanturom nit šta ti ja znam... Prosto, i povod je bio jedna slučajnost na koju je slučajno kliknula jedna od nas dok je u dosadi skrolovala na društvenim mrežama. Zvuk imena Sunshine bio je dovoljan da se sve tri trgnemo i shvatimo da treba po prvi put posetiti neki festival u Vojvodini.

Doduše, ima nečeg karmičkog u toj odluci... Toliko smo seoskih festivala posetile, videle, proživele i doživele da bi, svako iole razuman, na našem mestu rekao: ’’ma daj, šta ću se cimam.“ I mi smo sasvim razumno postupile s obzirom da ovogodišnju dozu seoskog festivalskog turizma nismo uzele u Ladovici kod Vlasotinca te je sam Usud namestio da se to nadoknadi. Iako Ladovica nije tema ove priče, potrebno je upoznati neinformisanog čitaoca sa temom i idejom ovog festivala. Sam naziv Pivski (festival) puno govori. Radi se o selu koje ima navijačku skupinu dovoljno blesavu i spremnu na akciju da već više od decenije organizuje jedan od najultimativnijih Oi pank ugođaja u južnom regionu, a možda čak i šire. Kada kažete „neafirmisano“, „beskompromisno“, „andergraund“, e pa – Ladovica vam je ono najbrutalnije značenje tih pojmova. Šta reći kada su u ovoj ruralnoj tački pod kapom nebeskom „registrovana“ čak dva (ili tri, nisam sigurna) pank benda ! I cela priča je, zapravo, jedna krajnje simpatično izbrušena kršina kojoj su tradicionalno verni svi oni čiji senzibilitet odlikuje svojevrsna istančana sirovost.

I cilj ove digresije nije nikakvo upoređivanje, već da čitalac shvati zašto nas je baš taj daleki vodio put...Svuda gde postoji seoska zadruga ti festival posadi – nijedan put nije težak kada znaš da te čeka ’ladno pivo u nekoj zabiti gde te niko ne zna. Ovaj momenat pokazao se kao prilika za unosan biznis u korist razvoja lokalne zajednice, naročito nerazvijenih preduzeća, čitaj: prodavnica.

I uvek pomisliš da apsolutno ne postoji verovatnoća da te neko od 366 stanovnika u Banatskom Sokolcu (kod Vršca) ikako poznaje, kad - ne lezi vraže, shvatiš da su svirku upravo završile Nišlije i to Depeche Mode tribute - Devotion . Jedna od prvih faca koje ugledaš na kapiji bude drugar - Uroš Kostić (gitarista), pa onda i ostali članovi benda, dobro znani.

Oo, da, sve je tako (dobro) povezano, naročito srpski putevi i to ti padne na um tek kada shvatiš da si za 5 sati stigao u Vršac (za stoperske uslove to je brzina svetlosti). A i nema šta, svuda gde je rokenrol ti se osećaš kao među svojima, pa čak si i te „bitnije“ zvezde već negde sreo, video, čuo, upoznao... Zahvaljujući niškom klubu Feedback i brojnim organizacijama i dešavanjima tokom godine, bendovi kao što su E-play i Sttutgart online sasvim ti dođu kao, recimo, neki sendvič koji si spakovao, poneo od kuće i kasnije pojeo u slast. Isti je slučaj bio i sa Bjesovima iako u mom univerzumu doživljaj njihove muzike potiče iz nekih mnogo dubljih duševnih nivoa. Ali bilo je puno prilika za katarzična pražnjenja, sada nisam želela da se udubljujem. Kao najveći hajlajt sa nastupa je izjava moje saputnice Anđele: „Ovaj Zoran sve više liči na Luisa i fizički i pevački.“ I kada smo već kod tih frontmena, tek kada sam se vratila iz Sokolca, uvidela sam jednu stvar: svi su me živi pitali „Živ li je Bane, je l’ se drži?“ ili: „Sunshine je nekad rasturao, naročito tamo pre desetak godina...sad ne znam...“ E, pa ljudi, da vam kažem ovako svima... Ja, u stvari, ne znam šta da kažem! Ako bih i nešto mogla da sažmem u utisak jeste to da sam prisustvovala najbeskonačnijem bisu na koncertu ikada! Dobar deo tih poziva na bis činile smo ta moja pomenuta saputnica Anđela i ja jer smo poslednji put njihovu svirku doživele davne 2009. na Zaječarskoj gitarijadi.

foto: Rock Village facebook stranica

I sledećeg jutra ispred zadruge piješ jutarnju kafu, a u stvari, ne razbuđuješ se njome već ti u glavi odzavnja: „Kokainaa, kokaaiin“ ... Intenzitet misli i osećaja počinje da golica iznutra, da tera na akciju, na divljanje. Na festivalima gde postoje kampovi obično to među-vreme bude totalno ludilo, naročito ako upoznaš neku dobru ekipu. Obično vrlo brzo shvatiš da se satovi ubrzavaju, vreme počinje da teče kao iz odvrnute slavine. Čini ti se tada da ti život nudi beskrajno mnogo stvari (i slučajeva) koje ne možeš ni da stigneš sve da proživiš. Tako se u potpunosti osećaš kao da si u prolazu i grabiš trenutke kao da su poslednji. Međutim, u Sokolcu je pojam vremena bio izuzetan izazov za naša južnjačka shvatanja. Ta jutarnja kafa skliznula je u sekundi kao shot žestine. U sunčano jutro, širom otvorenih očiju upile smo svu prazninu panonskog prostranstva. Kao da smo do srži ogoljene u toj našoj pomalo pokvarenoj lutalačkoj nameri. Pred beskonačnim horizontom iščekivanja nervozno smo gledale svaka u svoj sat. Nepodnošljivo je bilo saznanje da vreme kaplje tako škrto, kao malo zaostale tekućine iz flaše sa dozerom.

U stvari, shvatile smo da naša najveća lutalačka strast potiče iz te nezasite želje da dostignemo eskapizam iz tog mučnog čekanja... Da nešto prođe...Da se nešto desi... I opet prođe...

„Noć je puna mojih ivica“

I na kraju, jedino što može da pokrije tu beskonačnu prazninu je mrak. Bolje je da ne vidiš gde gledaš, kakve namere ti reflektuje taj nemilosrdni bezdan širokog, ravnog vidika. Kristalna jasnost izaziva strah i nemir. Paradoksalno, pred beskonačnošću ti se uplašiš konačnosti. Ili možda i nije toliko sve to apsurdno kada shvatiš da ti je najnasušnija potreba zapravo da u sebi uokviriš neke stvari, nekako ih ograničiš čvrstim principima i odlukama.

Eto, o tome vam govorim... Nikada za mene festivali nisu bili mesta za metafizička kontempliranja... Ali eto, desilo se... Ipak, uvek se nađe pravi balans, naravno, sasvim slučajno. Za vraćanje duhovnog mira i sopstvenog mozga natrag u glavu pobrinuli su se moji zemljaci, iz milošte nazvani dva tupana iz Durlana – Stereo Banana! To je bend zbog koga je vredelo propustiti Morcheeba-u na Arsenal fest-u ove godine i zbog koga je takođe vredelo doći u Sokolac (a toliko retko nastupaju u Nišu da je taj lokal-patriotizam gotovo nemoguće izraziti „među svojima“ na tako dobar način kao što smo uradile nas tri ispred bine u sred vojvođanske nedođije).

I pored svega, iznenađenjima i slučajnostima nikad kraja. Od najdražih znanaca koga smo sreli tamo svakako je Hornsman Coyote, kao što jednom rekoh, možda najinspirativniji čovek srpske scene . Tamo u Sokolcu dotični je obitavao u punom sjaju u mnoštvu svojih uloga – u tri benda – Sunshine, Del Arno Band i Remedy. Viđala sam ga ovog leta dosta često, gotovo svuda (Arsenal fest) i na šta sam posebno ponosna - na Nišville Midnight stage-u za šta dugujem jednu opširnu recenziju...
Ali idemo redom, polako do suštine. Ne treba sve reći u jednom dahu i simultano. Još se nisu slegle sve prašine sa poljana širom Srbije gde smo skakali i padali u raznorazne transeve. I kada ti to sve znači mnogo više nego što je socijalno prihvatljivo, u trenucima preispitivanja sopstvenih vrednosti i namera nikada ne treba da zapadneš u apatiju. Goblini su u pravu kada kažu „Ima nas“ , koliko god patetično zvučalo.

Pun mesec nad Banatskim Sokolcem je bio predivan. Ali Anđela i ja imamo običaj da posmatramo njegov zalazak nad brdima i od toga pravimo poseban ritual. A kako to izgleda mogu najbolje da vam kažu naši drugari iz Zaječara, dobro znani sa festivala Outhide.

I oni još bolje znaju da je svo ovo pisanije savim po istinitoj priči.

I nastaviće se...

Ana Bjes

↧

Decenija benda Blankfile – Oštro, jarko, sjajno i veliko

September 2, 2018, 9:04 am

≫ Next: Kako sam postao... Darko Macan

≪ Previous: Kad šetamo demone po ravnom…

Beogradski hardcore sastav Blankfile je sinoć, 1. septembra, proslavio svoj deseti rođendan. Slavlje se dogodilo u klubu Doma omladine pred oko stotinak posetilaca i posetiteljki, a isto su svojim prisustvom i izvedbom uveličali Igor iz benda Tea Break i Nojzi Wilson za DJ pultom.

Prvi septembar je nekome majka, a nekome maćeha. Školarci koji ne vole obrazovni sistem ovom datumu prilaze sa manjom dozom poštovanja, oni sa simpatijama ga očekuju željno, a ljubitelji i ljubiteljke beogradskog hardcore benda Blankfile su 1. septembar 2018. godine obeležili kao ovi potonji, za srećan dan.

Ja sam za ovu grupu saznao još u vreme kada su forumi bili popularni. Bila je to neka 2006. ili 2007. godina. Tadašnji Blankfile je rokao melodični punk rock, da bi onda 2008. godine došlo do promena u sastavu i u zvuku što su momci označili kao novi početak i godinu ponovnog rođenja, od kada i računaju staž.

Vrata Kluba su bila otvorena već od 20h, a prvi nastup večeri, od 21.15, bio je rezervisan za Igora iz beogradskog punk rock sastava Tea Break. On je u solo varijanti sa akustičnom gitarom izveo set u trajanju od pola sata gde je uvrstio raznorazne hitove eminentnih punk rock grupa sa ovih i onih meridijana, ali i svog matičnog benda. Numera koju je odsvirao, a koja je meni srcu najbliža, koincidencije li, nosi naziv ’’Poison Heart’’ i jeste, stvar je legendarnih Ramones-a. Veliki aplauz na koncu pesme zavredila je i ’’The Sign’’ Igorovog Tea Break-a, da bi za sam kraj odabrao - The Reach for Me: "Forgiveness of Self", Amerikanaca Stick To Your Guns. Fina uvertira za dalji tok večeri.

Ovaj rođendan nije bio isklučivo svirački, već je imao i svoj filmski deo programa. Oko 22.10, na video bimu postavljenom iznad bine, počeo je dokumentarni film o deset godina Blankfile-a. U filmu se pojavljuju prijatelji/prijateljice i fanovi benda koji odgovaraju na pitanja u vezi sa postojanjem grupe, njihovim nastupima, daljim razvojem i strip junacima. Nekih dvadesetak minuta materijala, sa isto toliko sagovornika i sagovornica.

foto: HC arhiv

Pošto se i taj deo programa završio, došao je red da slavljenici zauzmu svoje startne pozicije. Negde oko 22.45, uz zvuke Dado Topića, tj. soundtrack serije ’’Bolji život’’, eto njih. Petar, Dušan, Slipi, Sloba i Boris. Udarna petorka, jedne od najaktivnijih i najangažovanijih beogradskih hardcore grupa. Petar namazan ratničkim bojama po licu pozdravlja ljude koji su na svirku došli van Beograda i otpočinju nastup pesmom ’’The Long Walk’’.

Publike je bilo u zadovoljavajućom cifri, međutim agilnost iste je bila na jako niskom nivou. Tek nekih pet, šest ljudi ispred bine je svoju podršku bendu davalo raznoraznim vratolomijama i plesovima, a najdominantniji je tu svakako bio Vakz, koji ni ovaj događaj nije propustio. On je bio direktna motivacija za stvaranje pesme ’’One Is All’’ koja se našla sledeća na repertoaru. Ovde se praktično pokazalo i prikazalo ono što sam napisao na početku ovog pasusa, upravo kada je Petar pozvao narod u circle pit i wall of death, bezuspešno. No, to nije toliko poremetilo plan za dalje rokanje.

Prvi gost rođendanske svirke bio je Kruševljanin Pirana iz sastava No Way Back na pesmi ’’Needle. Marks. South’’. Dok se on nameštao, pevač Petar je iskoristio priliku da se zahvali bratskom bendu Violent Chapter, koji je celim svojim članstvom bio prisutan u prvom redu, kao i grupi SideS, ali i da nam objasni da su ratničke boje na njegovom licu iznuđeno rešenje za rezultat o kojem ne bih više trošio reči jer je ipak ovo bila rođendanska svirka, a ovo je rođendanski izveštaj. Tako da samo pozitiva, hehe.

Drugi gost večeri bio je Uroš Aleksić, nekadašnji njihov, a današnji bubnjar Violent Chapter-a. Dve pesme su odsvirali sa njim – ’’Dose’’ i ’’Roadkill’’. Prva je sa albuma ’’Turning The Season’’ i u to vreme je Petar svirao gitaru, koje se i sinoć latio prilikom muziciranja ove trake. Drugu je Petar posvetio ljudima koje je ’’vreme pojelo’’. Kod te numere se dogodio prvi i jedini stagediving večeri. Ono što bih takođe primetio je nešto lošiji zvuk. Klub Doma omladine ima taj problem generalno, ali moram da priznam da se glavni, Petrov vokal daleko slabije čuo u odnosu na ostatak benda gde je pak bubanj dominirao u zvučnosti.

U nedeljama pre jubileja Blankfile je objavio poziv za nagradnu igru. Naime, najbolja verzija njihovog novog singla ’’The End Of Us’’ odnela bi nagradu u vidu gitare koju je donirala kompanija Monster. Upravo se tokom ove numere Petru na vokalu priključio mlađani, dugačkokosi metalac koji je zaista i osvojio nagradu. Meni se od tri obrade koje su aplicirale, najviše dopala ona sa klavirom, ali je Elio Rigonat ipak bio prvi pik benda. Čestitamo. Nakon pesme je usledilo zvanično uručenje, krunisanje i prikazivanje publici.

Finiš rođendanskog seta sa ’’No Harm’s Done’’ i zvanični kraj u 23.35. No ne leži vraže, eto Petra na bini nakon par minuta sa akustičnom gitarom i barskom stolicom. Namestio se fino i krenuo da peva tekst verovatno najvećeg hita grupe - ’’Close To Our Hearts’’. U nekoliko navrata je govorio o tome kako nije u stanju da se u potpunosti fizički aktivira zbog gorepomenutih ’’rezultata’’, ali da se u srcu sve to energično odvija, pa je ova pesma zbog toga nekako i zaslužila da bude poslednja na listi. Nakon par minuta solo izvedbe priključio se i ostatak benda, te su svi zajedno izrokali stvar do kraja. Konfete su dodatno upotpunile prikaz i dodale šlag na tortu. Jedino što bih i ovde zamerio jeste nekako setan završetak i odlazak sa stejdža. Učinilo mi se na momenat da je u pitanju poslednja svirka, a ne proslava jubileja i početak nove dekade. No, sve u svemu, meni, a čini mi se i ostalima, veče je proteklo odlično.

Koncert se završio u petnaest minuta do ponoći da bi iza nula časova DJ Nojzi Wilson započeo svoj set koji se sastojao od d’n’b, dubstep, UK garage, jungle i ostalih srodnih pravaca. Bilo je i open-mic momenata, pa se svako ko je hteo mogao latiti mikrofona zarad freestyle akcije. Oko jedan su se svetla popalila i tu je negde dođosmo do kraja.

Vrlo lepa žurka. Tematski šarenolika, bogata i nesvakidašnja. Momci su proslavili svoj deseti rođendan onako kako dolikuje i isto tako započeli novu deceniju. Neka bude uspešna i produktivna kao i prva i greške neće biti. Oštra kao žaoka, jarka kao vatra, sjajna kao kruna i velika kao srce.

Nemanja Mitrović Timočanin

↧

Kako sam postao... Darko Macan

September 2, 2018, 11:40 am

≫ Next: Marko Louis 14.septembra u Nišu!

≪ Previous: Decenija benda Blankfile – Oštro, jarko, sjajno i veliko

Darka Macana zaista ne treba previše predstavljati. Ali za one koji su možda bežali sa časova ili su slučajno ovde, Darko je već nekoliko decenija aktivan na regionalnoj književnoj i pre svega strip sceni (bilo kao autor, publicista ili urednik). Negde je naveden i kao "spiritus movens" hrvatskog stripa i teško da bi neko ovo mogao osporiti. Svoj trag ostavio je i na međunarodnoj sceni kao scenarista Tarzana, Star Warsa, Miki Mausa, Kapetana Amerike...

Želeli smo da čujemo i njegovu "Kako sam postao..." priču te smo ga marta meseca i kontaktirali. Ljubazno se zahvalio i pristao da bude deo priče uz ogradu da nam zbog obaveza ne može garantovati kada bi to moglo biti. I neki dan, kada smo mi već pomalo i zaboravili na prethodni razgovor sa Darkom, stigla je njegova priča koja je u svom pristupu do sada svakako najoriginalnija ali i najlogočnija. Umesto regularnog teksta Darko se izrazio onako kako verovatno najbolje i ume, kroz strip "Uzorita novela"čiji su likovi Helly Cherry i Darko.

Složićete se, vredelo je čekati ovako nešto! Pa zato, hajde da vidimo kako je protekao naš razgovor... :)

____

Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."

↧

Marko Louis 14.septembra u Nišu!

August 31, 2018, 3:36 pm

≫ Next: Gospodin Gorki - Nove post-punk, new wave snage

≪ Previous: Kako sam postao... Darko Macan

Sve popularniji Balkan – Soul autor Marko Louis ovih dana nastavlja regionalnu koncertnu turneju pod nazivom “BESKRAJ TOUR BY BARCAFFE” svojim samostalnim koncertom, koji će biti održan u petak, 14.Septembra u Nišu, u Dvorištu Univerziteta - Banovini, od 21h.

Nakon rasprodatih koncerata u regionu i uspešnih nastupa na prestižnim festivalima kao što su Exit, Sea dance, Demo Fest, Spancir fest itd, Marko Louis je paralelno krenuo sa snimanjem novog, trećeg studijskog albuma pod nazivom “Euridika”. Izlazak novog albuma očekuje se do kraja ove godine, a pored CD izdanja, album ce biti objavljen i u LP formatu. Marko svoj novi album izdaje za izdavačku kuću Lampshade Media sa kojom je sarađivao i na drugom albumu pod nazivom “Beskraj”. Drugi singl i spot pod nazivom “Kad je noć” biće objavljen 09.septembra i Marko će je sa svojim bendom premijerno uživo izvesti pred niškom publikom.

Prethodni nastup Marka Louisa u Nišu pamti se kao jedan od najboljih u uvertiri Nišville jazz festivala u programu “Prijatelji Šabanu”, na River stage-u u avgustu 2017. Niški Amfiteatar na keju kraj Nišave je bio popunjen do poslednjeg mesta i publika je u glas pevala Markove pesme.

“Kada sam saznao da ću nastupati pred niškom publikom, nisam znao šta da očekujem. Mogu da priznam da sam tada prvi put shvatio da ljudi i van Beograda slušaju moju muziku i znaju moje tekstove. Posle tog iskustva, jedva čekam 14.septembar, da predstavim Nišlijama i neke nove pesme koje će se naći na novom albumu.” izjavio je Marko Louis.

Ulaznice za koncert po pretprodajnoj ceni od 500 dinara možete kupiti online u sistemu www.gigstix.com i u VULKAN knjižarama u Nišu: Roda Centar – Vizantijski Bulevar br 1 i u TC Forum – Obrenovićeva ulica, br 42.

↧

Gospodin Gorki - Nove post-punk, new wave snage

September 3, 2018, 9:00 am

≫ Next: ”Prodor božanskog” Filipa K. Dika po prvi put na srpskom jeziku

≪ Previous: Marko Louis 14.septembra u Nišu!

Gospodin Gorki je mladi osječki tročlani post-punk, new wave bend. Korijenje je pustio na ljeto 2017. godine kada je pala i prva proba. Na početku su bili basist Ivan Đunđa i gitarist Hrvoje Majetić dok je bubnjar Tomislav Jantoš došao zadnji u bend te upotpunio sinergiju gore navedenog dvojca. Bend je do sada zapisao nekolicinu nastupa u/oko mjestu/a u kojem djeluju, te su nastupili na festivalu Omladine u Subotici. Bend je do sada izbacio jednu od tri singlice za debitantski album. Glazbu benda možemo opisati kroz umorne gitarske dionice popraćene snažnim bas linijama, repetirajućim bubnjem i mješavinom polaganog i surovog pjevanja. Tekstovi su na hrvatskom. Tekstove možemo provući kroz teme romantizma; osobna preokupacija, osjećaji protiv razuma te isticanje pjesničke slobode i odbacivanje klasične strukture pjesama.

HC: Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?
GG: Želja i smisao benda je pravljenje glazbe i međusobni odnosi, tj.druženje. Bend u životu nam puno znači te se svrsishodno tome tako i odnosimo prema njemu, tj.nama.

HC: Motivi i filozofija benda...
GG: Motiv i filozofija benda je dosta jednostavna. Budimo iskreni jedni prema drugima i zabavljajmo se tokom kreativnog procesa stvaranja stvari, a pogotovo na svirkama, jer to radimo sa najviše žara, želje, volje, htjenja…

HC: U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?
GG: Nije nam toliko bitno koliko ćemo komunicirati sa društvom, tekstovi prvobitno govore o osjećajima i razmišljanjima osjetljivije prirode pojedinca. Ovo nam je najbolji, ”najlakši” i nama najprepoznatljiviji način ispucavanje negativne energije i loših misli.

HC: Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?
GG: Teško ih je okupiti u ovoj sredini jer je iz Osijeka je otišao ogroman broj ljudi, veliki broj glazbenika i ambicioznih individualaca.

HC: Problemi sa kojima se suočavate kao bend...
GG: Bend se suočava sa problemima prostora za probe, srećom mi imamo jedan iako ga dijelimo sa više bendova, zadovoljni smo jer uopće imamo gdje probavati. Jedan od problema je uskladiti probe i radne obveze, najgore je kada smo u različitim smjenama. No, unatoč tome, barem jednom tjednom pronalazimo vremena za probu.

HC: Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?
GG: Bend bi pustili ponajprije našim najbližima pa onda svima koji su voljni otkrivati alternativnu glazbu te ljubiteljima bendova poput Joy Divisiona, Protomartyra, The Curea...

↧

”Prodor božanskog” Filipa K. Dika po prvi put na srpskom jeziku

September 3, 2018, 9:01 am

≫ Next: ESC Life posvetili spot "svima koji nisu išli na letovanje"

≪ Previous: Gospodin Gorki - Nove post-punk, new wave snage

Iz izdavačke kuće Kontrast stiže najava da će drugi deo trilogije „Valis“ Filipa K. Dika, Prodor božanskog (1980), biti objavljen do sredine oktobra, javlja sajt Art-Anima.

Trilogija „Valis“ završni je segment Dikovog proznog stvaralaštva, u kome autor svoj tematski fokus pomera na lične preokupacije metafizikom i teologijom.

Radnja romana Prodor božanskog dešava se u neutvrđenoj budućnosti, stotinu ili više godina nakon događaja opisanih u uvodnoj knjizi trilogije. Ovo delo nastavlja da preispituje, menja i iznova iscrtava nepostojane granice stvarnosti spojem religije, tehnologije, nauke i ludila u bezgranično kreativnom fildikovskom multiverzumu.

Knjige iz „Valis“ serijala nikada ranije nisu bile prevođene na srpski jezik, a tog kompleksnog i nimalo zahvalnog poduhvata prihvatio se prof. dr Mladen Jakovljević, autor studije Alternativne stvarnosti Filipa K. Dika i jedan od najistaknutijih domaćih proučavalaca lika i dela slavnog američkog pisca.

Govoreći o knjizi Prodor božanskog Mladen Jakovljević skreće pažnju na neke od brojnih specifičnosti koje ovo delo donosi u odnosu na prvu knjigu trilogije.

„Iako prvobitno započet kao nastavak Valisa, Prodor božanskog ne nadovezuje se na njega na očekivan način jer sa njim nema uočljivih dodirnih tačaka u smislu likova i zapleta“, kaže Jakovljević. „U njemu nema Fila i njegovog alter ega Konjoljuba Debelog, Kevina, Dejvida, Šeri Solvig, mesta na kojima su živeli i posećivali ih, nema ni Kevinove mrtve mačke, niti se radnja Valisa u bilo kom smislu direktno nastavlja u ovom romanu. Ipak, roman se s pravom smatra delom navedene trilogije, prvenstveno zato što oba romana apostrofiraju ista pitanja, dileme i probleme s kojima se protagonisti suočavaju, pri čemu od čitaoca zahtevaju spremnost za odvažan iskorak iz okrilja uobičajenih naučnofantastičnih tropa, kao i iz poznatog prostorno-vremenskog kontinuuma“.

„Kao i većina Dikovih ranijih ostvarenja – među kojima su Ubik, Tamno skeniranje, Sanjaju li androidi električne ovce? – i romani iz trilogije ‘Valis’ predstavljaju fikcionalni, tekstualni pokušaj pronalaska odgovora na dva ključna pitanja na koja je Filip Dik bio usredsređen: ‘Šta je autentično ljudsko biće?’ i ‘Šta je stvarnost?’“, ističe Mladen Jakovljević.

↧

ESC Life posvetili spot "svima koji nisu išli na letovanje"

September 4, 2018, 5:18 am

≫ Next: Hodam sad kao vampir, kroz noć - Marko Stojanović u društvu velikana strip umetnosti

≪ Previous: ”Prodor božanskog” Filipa K. Dika po prvi put na srpskom jeziku

Nakon što su prvijencem osvojili srca i uši kritike i publike, noise pop grupa ESC Life novim singlom Vacation najavljuje izlazak novog albuma.

"Born To Be Mild" izlazi najesen i sadrži kolekciju svježih indie punk hitova od kojih su neki već uspješno testirani na live nastupima.

Novu ploču će pratiti turneja čiji će datumi biti objavljeni uoči objave LP-a.

↧

Hodam sad kao vampir, kroz noć - Marko Stojanović u društvu velikana strip umetnosti

September 4, 2018, 10:00 am

≫ Next: Međunarodni salon stripa 2018: Najbolje izdavačke kuće ove godine Sistem Komiks i Besna kobila – Aleksi Gajiću specijalno priznanje za doprinos srpskom stripu

≪ Previous: ESC Life posvetili spot "svima koji nisu išli na letovanje"

Iako se na početnim stranicama stripa nalaze stihovi Džonija Keša i Nine Simon (što pogotovo privlači ljubitelje muzike “sa idejom”), ipak se kroz glavu motaju reči pesme “Hodam sad kao zombi”. Mada bi se moglo reći da hodamo sada kao vampiri, kroz noć. Od kada postoji Sava Savanović, dobro ste pročitali “postoji”, tamo dole u Zarožju, nije ga Glišić izmislio, pišu se priče inspirisane ovim živim mrtvacima koji opstaju negde između zagrobnog i ovog našeg života pijući krv živih. Prave se filmovi i pišu stripovi na tu temu. Možete li se setiti izgleda Mr. Brnsa iz Simpsonova, pa on i jeste vampir. Prava slika i prilika nepokolebljivog kapitaliste koji pije krv svojih radnika. A koja je ono životinja najomraženija dobrom delu ljudi? Zmija? Ovaj reptil ima mnogo karakteristika zbog kojih ljudima nije mio za videti, ali eto on je po predanju iz Svetog pisma isterao čoveka iz Raja, a pritom vampir ima sličnu fizionomiju vilice kao i zmija.

Koliko su vampir živi među nama govori nam i jedna emisija sa televizije u kojoj je novinar istraživao priče o vampirima, pa čak i zanoćio u jednoj od vodenica. Uz svo poštovanje kolega, pa čak i da su priče ljudi izmišljene za potrebe emisije, one su toliko verno ispričane da su se scene iz njih pred očima mogle prikazati bez problema. Baš zato Sava Savanović nije izmišljen, on i dalje živi.

Poentu svih priča o vampirima prikazao je scenarista Marko Stojanović u svom stripu “Beskrvni”. Aleksej Vasiljevič “kasapin iz Moskve” pristao je na večni vampirski život pod uslovom da mu dopuste da može odhraniti svoju decu. U družini “dvanaestorice” koji su služili vrhovnom vampirskom gospodaru, svaki od njih je imao svoju osobenost zbog koje je vrbovan. Svi su u nečemu bili nedostižni. Aleksej je svojom ubojitošću i efgikasnošću rešavao sve zadatke u krvi. Sve do jedne noći o kojoj on ne želi da govori, kada je ubio Hermana, vampira od čijeg ujeda je i sam postao to što jeste.

Stojanović je sa svojom armijom “domaćih” crtača pratio važne istorijske događaje i slao Alekseja u nesrećna doba ove planete. Drugi svetski rat, gde je raj za vampirsku rasu bio u Traćem Rajhu, jer je Hitler sklopio pakt sa gospodarem vampire. Nesrećna ’99. godina u Srbiji i slično.

Velike horde onih koji piju krv i seju smrt u svetu bili su prisutni svuda gde se narod svađao i nisu im dozvoljavali da se pomire, sve dok oni ne utole svoju žeđ. Ali su i ti vampire ranjiva stvorenja. Njih može ubiti cepanje kore velikog mozga ili odsecanje glave, dok vukodlake može jedino usmrtiti srebrni metak usmeren ka srcu. Večna bitka i stalan sukob vukodlaka i vampira.

Teško je odrediti u današnjem svetu ko pije krv, a ko kida meso. Ko je vampir, a ko vukodlak. Teško je, jer polako postajemo pristalice jednih ili drugih, pa šta nas zadesi.

Prva dva borja “Beskrvnih” izdala je izdavačka kuća Sistem Komiks, dok je treća knjiga objavljena uz podršku Grada Leskovca i izdavačke kuće Darkvud.

Marko Stojanović scenarista je i serijala “Vekovnici” i jedan od organizatora Balkanske smotre mladih strip autora. Njegovo ime se našlo u društvu najpoznatijih imena strip umetnosti u svetu. Ono što je osobeno za ovog autora jeste da sa neverovatnim entuzijazmom uspeva da ostvarenja dovede do savršenstva, a da pritom priče, pa čak i table (unutar jednog stripa) crtaju različiti crtači. Njegovi stripovi se čitaju na tri kontinenta, u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi. Možda najveće priznanje njegovom radu jeste obavljivanje stripa u okviru antologije Shock. Stojanović se tako našao u društvu Nila Gejmena, Brajana Azareloa, Majka Kerija, Marka Gugenhajma, Pola Dženkinsa i drugih velikana strip umetnosti čija su se ostvarenja štampala u Shocku.

Šta nam drugo preostaje osim “run on, for a long time”.
_________
Pročitajte i intervju sa Markom Stojanovićem u kome smo govorili i o serijalu Vekovnici ali i ostalim Markovim aktivnostima i planovima.

Miloš Simić

↧

Međunarodni salon stripa 2018: Najbolje izdavačke kuće ove godine Sistem Komiks i Besna kobila – Aleksi Gajiću specijalno priznanje za doprinos srpskom stripu

September 5, 2018, 5:12 am

≫ Next: PARTIBREJKERS posle dve godine u subotu u Nišu!

≪ Previous: Hodam sad kao vampir, kroz noć - Marko Stojanović u društvu velikana strip umetnosti

Ovogodišnji Međunarodni salon stripa u Beogradu 16. put za redom održaće se od 27. do 30 septembra u Srećnoj galeriji Studentskog kulturnog centra. Salonovo priznanje za najboljeg izdavača domaćeg stripa pripašće izdavačkoj kući Sistem Komiks, po treći put.
- Nagrada za najboljeg domaćeg izdavača od strane komisije Međunarodnog Salona stripa, u naše ruke dolazi po treći put. Od samog početka nastanka izdavačke kuće ideja je bila da radimo na promovisanju domaćih autora i domaćeg stripa, pa je nagrada koju smo dobili potvrda da od te osnovne ideje nismo odustali i da smo na dobrom putu, rekli su nam iz izdavačke kuće Sistem Komiks dodajući da treba još mnogo raditi, ali da u tome nisu usamljeni i da se nadaju da su bolji dani za domaći strip pred nama.

Posle serijala “Vekovnici”, ”Konstantinovog raskršća” scenariste Dejana Stojiljkovića i dva albuma “Družine Dardaneli”, scenariste Pavla Zelića, pa preko celokupnog opusa Alekse Gajića i desetak pojedinačnih albuma domaćih autora, Sistem Komiks je došao do serije albuma “Linije fronta” koju su osmislili kao projekat obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata.
- Mislimo da je “Linija fronta” zaslužna za naše nagrade, što nije slučajno, jer je taj projekat bio prepoznat i od strane Ministarstva kulture, istakli su iz Sistem Komiksa.

Salonovo priznanje za najboljeg izdavača stranih stripova biće dodeljeno izdavačkoj kući Besna kobila. Ove godine knjiga Dejana Atanackovića, “Luzitanija” u izdanju Besne kobile dobila je NIN-ovu nagradu, što je prema rečima urednika ove kuće dokaz da su dali sve od sebe na dva fronta.
- Oba ova visoka priznanja, obavezuju nas da još pažljivije biramo naslove i da se još tvrdoglavije držimo davno zadatog kursa – kvalitet iznad svega. Verujemo da je Žiri Salona stripa posebno cenio našu smelu odluku da objavimo dva „nema“ grafička romana, "Okean ljubavi" i "Malo drveta i gvožđa", koji su u celosti bez teksta i koji isključivo „govore“ stripskim jezikom istakli su urednici i osnivači Besne kobile Predrag Mladenović i Goran Lakićević.

Izdavačka kuća Dečje novine – Dositej i Opština Gornji Milanovac će na Salonu stripa, posthumno dodeliti Nagradu Srećko Jovanović za 2018. godinu Desimiru Žižoviću Buinu (1920-1996).

Specijalno priznanje za doprinos srpskom stripu za 2018. godinu biće dodeljeno strip crtaču, animatoru i ilustratoru Aleksi Gajiću, autoru stripa “Drako”, “Bič božji”, filma “Technotise Edit i ja”.
- Stvarno, moja prva reakcija je bila da ja to ne zaslužujem. Jer ja mislim da čovek mora još mnogo toga da uradi kako bi dobio tu nagradu. Rekli su mi dobro, uradio si “Technotise Edit i ja”, “Bič božji”, napravio si autorski projekat, pokupio si sve značke koje je trebalo. Ali ipak mislim da takva nagrada mora da ima podlogu u količini godina. Ona verovatno predstavlja neki putokaz da sam na dobrom putu. Dobro radiš to što radiiš i samo nastavi. Mada, ja ne verujem u nagrade u umetnosti. Tu nagradu bi dobio svake godine onaj čovek koji je zaista najbolji, a ona se dodeljuje u podsticajnom smislu što izgleda kao neko politikanstvo u umetnosti, rekao je crtač Aleksa Gajić.

Gajić je rekao da sa druge strane nema ništa protiv nagrade, nijednu nagradu nije odbio i ne želi da uvredi instituciju koja mu to dodeljuje.
- Ozbiljno sam se slošio zbog toga što tu nagradu nije dobio Toza Obradović, jer je po mom mišljenju to nagrada koju trebaju da dobijaju stariji ljudi, kao ono, bravo izdržao si, zaključio je Gajić.

Miloš Simić

↧

PARTIBREJKERS posle dve godine u subotu u Nišu!

September 1, 2018, 10:38 am

≫ Next: Kostja Ribnik: Hoću da izgradim neki svoj svijet i ispričam neke priče koje jednostavno moram podijeliti sa svijetom

≪ Previous: Međunarodni salon stripa 2018: Najbolje izdavačke kuće ove godine Sistem Komiks i Besna kobila – Aleksi Gajiću specijalno priznanje za doprinos srpskom stripu

Nakon nezaboravnog koncerta koji je održan pre dve godine u Dvorištu Univerziteta (Banovina) u Nišu, legendarni PARTIBREJKERSI će održati samostalni koncert u subotu, 8.septembra u istom prostoru, sa početkom u 21h.

„BREJKERSI“ će ovom prilikom u Nišu napraviti finiš letnje koncertne turneje u regionu i odsvirati set najboljih pesama iz 36 godina duge i plodne karijere.
Kao gosti koncerta, nastupiće niški renomirani post grunge sastav GOSPODIN PINOKIO, koji će ovom prilikom pemijerno odsvirati i par novih numera koje će se naći na novom EP izdanju čiji se izlazak očekuje do kraja ove godine.

Ulaznice su u pretprodaji do subote, 8.septembra do 14h po ceni od 800 dinara u muzičkim radnjama CD Sound (na kraju novog podzemnog prolaza – radno vreme od 12 do 18h) i Energy music shop (TPC Kalča – prizemlje, radno vreme od 10 do 16h). Na ulazu u Dvorište Univerziteta od 19h, cena ulaznice iznosiće 1.000 dinara!

Bez obzira na vremenske prilike, bina će biti pokrivena po festivalskim standardima.

↧

Kostja Ribnik: Hoću da izgradim neki svoj svijet i ispričam neke priče koje jednostavno moram podijeliti sa svijetom

September 5, 2018, 9:01 am

≫ Next: State Zero

≪ Previous: PARTIBREJKERS posle dve godine u subotu u Nišu!

Kostju znamo jako dugo. Godinama koračamo zajedno i putevi nam se neretko ukrste u ovim našim andergraund avanturama. Da, sretali ste ga često na našim stranicama. Nekada kao deo Stripnjak ekipe, nekada kao strip autora, nekada kao autora korica naših elektornskih knjiga ili ilustracija.

Helly Cherry postoji u ovom virtuelnom svetu, ali zahvaljujući Kostji Helly i Cherry su zaživeli i kao likovi (maskote i možda čak strip junaci?) koji sada rastu zajedno sa nama. Upoznali ste ih kao klince, tinejdžere i adolescente.

Ali, i bez svega ovoga Kostja je dovoljno inspirativan i zanimljiv lik. Sa jedne strane stidljiv zbog čega možda i nije deo neke strip scene (mada se i tu stvari menjaju), sa druge, prilično raspoložen za priču kada se opusti. Upali smo mu u stan dok pakuje stvari pa nećemo dalje odugovlačiti...

Ćao Kostja, izgleda da smo te nahvatali u nezgodnom trenutku obzirom da se spremaš na put, nadam se da ćeš imati malo vremena za par pitanja... ☺

Ćao Helly Cherry, za tebe uvijek vremena ima i da, evo spremam se na Hercegnovski Strip Festival na kojem još nisam bio pa sam uzbuđen, pogotovo jer nisam u Herceg Novom bio od djetinjstva kad sam doživio jedan čudan doživljaj tamo koji uključuje fascinantnu gospođu Luciju i misterioznog dječaka iz sirotišta. Nadam se da ću se više detalja sjetiti kad malo „pronostalgiram“ đir po gradu. Znam samo da je te godine bio hit Moonlight Shadow od Oldfielda.

Kada se kod tebe javlja želja za stripom? Iako si aktivan od 2012. kao autor čini mi se da to nisu tvoji prvi radovi.

Da, negdje 2011./2012. sam odlučio da pravim stripove, ono kao zrela osoba, ali zapravo je to san od djetinjstva. Ja sam ex-yu 1979. godište pa sam kao i mnogi odrastao uz standardne magije stripova kasnih 80tih i divio im se. U osnovnoj sam imao neki svoj strip-serijal A6 onako kao fanzičiće pa furao po razredu. Kad sam upisao srednju školu nekako sam ih prestao praviti i čitati, jednostavno sam počeo brijati na razne stvari (uglavnom sam se zajebavao) pa nisam ništa posebno crtao vezano za stripove, pogotovo što sam išao u likovnu školu pa mi je crtanja bio pun kurac ☺

Kako je tekao tvoj razvoj i kako se vremenom menjao i sazrevao tvoj stil?

Ima jedan strip i on je prvi iz odraslog perioda koji sam napravio, mislim u zimu 2011. a koji se zove Kad bi sve boce na svijetu. To je jedna blesava pričica koju mi je jednu noć djevojka napisala pa smo nešto skontali da ja to nacrtam kao strip pa nam se baš svidio i čak poslali u HC (evo baš ga gledam na sajtu). Poslije toga smo se tako zadavali skoro svaku noć. Bili su to onako brzinski nacrtani stripovi, bez prethodnih olovaka i slično. Poslije sam ja počeo brijati da to ozbiljnije radim pa smo sve bolje osmišljavali/kadrirali a ja sam se počeo malo više posvećivati crtežu. Onda smo sve skupili te roknuli to kao zbirku od 40tak stranica. U međuvremenu smo osnovali i Stripnjak Comics (tim povodom smo i uradili intervju koji možete pročitati ovde - prim.N), pa ovo, pa ono i eto puf-paf zadnjih par godina sam se potpuno posvetio stripu. Mislim da je vremenom i došlo do nekog crtačkog razvoja ali mislim da još nisam sazrio, zapravo ja sam prilično pogubljen ☺ i kao autor i generalno. Hoću, ono, da izgradim neki svoj svijet i ispričam neke priče koje jednostavno moram podijeliti sa svijetom. E sad, iz stotine razloga naravno to nije lako. Jebem se sa scenarijem, pa crtanjem i svim glupostima dok ne dođem u onaj najljepši dio svega kad se uvalim u fotelju i tuširam. Kažem fotelju jer nemam standardan crtački stol već jedan super-ugodan izum tj. fotelju sa specijalnom crtačkom tablom i okolo alatima i gadžetima pa imam osjećaj da sam u nekom blesavom vremensko-dimenzijonalnom stroju.

Šta te je sve formiralo u osobu kakva si danas? Koji filmovi, muzika, pisci? To će nam sigurno pomoći da bolje shvatimo tvoj rad.

Pa ja sam prilično sretna i zadovoljna osoba, hvala što si primijetio ☺ a sad što se tiče navedene naslušanosti i načitanosti tu ima svega. Naveo bih ono na šta brijem zadnju deceniju i šta je utjecalo na moje stripove... vjerovatno... Filmovi: Bergman, Tarkovsky, Fellini i Kubrick od starije garde te od novije ekipe Julio Medem, Darren Aronofski i možda najdraži Shane Carruth (Upstream Color i Primer). Od muzike sam se opet nekako vratio na jazz/free jazz i noise/math rock poslije puno godina ali zavrtim često Mozarta, Bacha i Bethovena. Volim strašno muziku i volim fino da je slušam kako treba tj. volim albumsko skulirano slušanje s kaseta i ploča. U svakoj sobi imam boombox (s malom pratećom kolekcijom) a u dnevnoj sobi/studiju sasvim pristojan kompletan saund-sistem (da se pohvalim). Mislim, nije neki ultra hi-fi ali kad vidim na čemu ljudi slušaju (da ne govorim kakvu) muziku, izludim. Srećom imam par audiofilskih prijatelja/muzičara s kojima mogu geekovati i tražiti savjet/servis u svako doba ☺. Što se tiče čitanja, čitam jako puno stripova, iako se to možda ne vidi u mojim stripovima. Uglavnom par imena, ne previše jer volim dosta toga pa krenimo redom: klasici i 80te: Will Eisner, Moebius, Didier Comes, Hugo Pratt te još hrpa te starije ekipe koju lagano istražujem uključujući i odlične domaće autore Bilal, Kordej, Kerac, Biuković, Macan... njih sam nešto u zadnje vrijeme zgotivio. Čitam stvarno dosta svega jer još uvijek otkrivam stripove i sve mi je zanimljivo. Možda bih izdvojio recimo (gledajući scenarističko-crtački-estetski) Migualenxo Prada, Setha, Junji Ita i Charles Burnsa. Uglavnom ne volim u mejnstrim stripovima dosta estetike gdje ima ono puno neke „uglačane“ digitalne boje i debilnih fontova (iako sam istrpio neke serijale samo zbog Alan Moorovih i Jodorowsky scenarija). Od književnosti u zadnje vrijeme pukao sam na David Foster Wallacea, ali sam uvijek volio sf tipa Clarkea i često iščitavam, po ko zna koji put, svoju kolekciju Sirius časopisa iz 80tih.

Tabla iz stripa Ispod pitospore (MojStrip #35)

Tvoje priče su često intimne, o ljubavi, požudi, opsesiji, „perverznoj svakodnevnici“. Iako na prvi pogled nekome može zvučati trivijalno, pretenciozno i prepaljeno - ipak su to dublje priče. Reci nam nešto više o svemu što te inspiriše...

Jao, sviđa mi se riječ prepaljeno ☺... Ma jeste, to su neki prepaljeno-treš opisi koje koje koristim ali mislim da prava publika kuži o čemu je većina mojih priča. Stavljam prava publika u kurziv jer zapravo ne znam tačno ni da li imam ikakvu publiku (osim neke imaginarne koju zamišljam da postoji). E sad... koliko su to dublje priče zavisi od intimnog doživljaja te prave publike. Ja sam se samo potrudio da sve (moje priče) ne budu potpuno smunjene tj. da ne odišu previše smunjenošću svoga odabranog interpretatora. Da budem totalno prepaljen, kazat ću da mi je inspiracija sopstveni život ☺.

Da li se i koliko identifikuješ sa svojim likovima i njihovim pričama? Koliko sebe ugrađuješ u njih ili oni žive potpuno nezavisno od tvog nekog „ja“?

Stvarno više ne znam koliko ko na koga utječe ali znam da imam trenutačno jedan problem (koji se nadam „izliječiti“ kad-tad) a to je da se zapravo ne ugrađujem dovoljno u „svoje“ likove jer mislim da imam puno zanimljiviji mozak od samih likova i avantura koje oni doživljavaju. To je taj problem kad ste konstantno na granici između fikcije i nekog slice-of-life đira. Ja strašno volim fikciju ali imam osjećaj da joj se ne mogu dovoljno posvetiti. Ja cijelo vrijeme pokušavam zapravo napisati neku SF/psihodeliju ali uvijek udarim u čudan „zid stvarnosti“ i zato moje priče nemaju izraženo strukturiran kraj iako počeci uvijek strukturalno otvaraju jedan uobičajen pripovjedački trip.

Koliko dugo jedan strip u tebi sazreva pre nego kreneš sa realizacijom?

Oglavnom kako nosim sa sobom, kad idem furati, dva-tri od svojih pet dnevnika te sve tu zapisujem neke ideje i impresije pa kad se izoliram negdje onda to koristim za izradu scenarija. Ne znam tačno koliko vremenski sve nastaje ali u samoj realizaciji ima dosta improvizacije, zavisno kako sam raspoložen. Govorim uglavnom o zadnjim kraćim stripovima koje zadnju godinu serijaliziram na MojStrip časopisu. Duže nisam odavno pravio tj. ono gdje su totalna strejt cjelina priče.

Za naš sajt si u nekoliko navrata radio ilustracije. U početku spontano i nesvesno, ali vremenom smo čak stvorili i naše junake Helly i Cherry, nekada klinaca a danas tinejdžere koji rastu zajedno sa našim magazinom. Kako je bilo raditi na ovim ilustracijama? Koliko je bilo izazovno, teško ili pak lako uraditi tako nešto?

Ta mi je spontano evoluirajuća suradnja s tobom jako draga i ti klinci su jednostavno neki likovi koje sam primjetio da se provlače čak i kroz neke moje stripove kao odrasli ljudi i mislim da je to neki odijek iz budućnosti i da ćemo tek svjedočiti koliko će sve biti izazovno, teško ili lako.

Da li si i ranije imao sličnih iskustava u smislu ilustracija raznih knjiga, plakata, dizajna?

Joj, mala digresija, evo upravo mi je poštar donio Deleter Black tuš Nr4 iz Japana koji još nisam koristio pa sam jako uzbuđen... Da, radim razne ilustracije i dizajn za mnoge meni drage projekte koji se i sami isprepliću i dio su mog života. Ja se svakog jutra probudim strašno euforičan kad očekujem da vidim neku svoju ilustraciju/strip i zapravo... ja se svako jutro probudim euforičan.

Bar Neon šalša iz stripa Zbogom distopijo (K. Ribnik)

Omaž baru iz stripa Kobra - Papan (B. Kerac/S. Obradović)

Koliko si povezan sa drugim strip autorima, jesi li bio deo nekih izložbi, festivala i slično?

Mislim da sam dovoljno povezan obzirom da nisam dio nikakve „ekipe“ a i zapravo, kako sam skontao, svi zanimljivi strip autori su otočići za sebe. Volim prići Banetu Kercu svake godine na Mafestu i nazdraviti s njim kao da nazdravljam s čitavom tom predivnom generacijom a ove godine sam napokon prišao/upoznao Darka Macana i bez obzira na moju „prepaljenost“ sam zamalo izgubio tlo pod nogama i bezveze nešto pričao ajme ☺. U komšiluku često sretnem Filipa Andronika, Maju Pavlovića i Enisa Čišića pa mi bude drago gdje živim a upoznao sam i dosta bitnih ljudi iz domaćeg stripovskog svijeta jer u principu to nije puno ljudi obzirom na ogromne svjetove koje su stvorili. Također, nekako se osjećam bitno povezan sa Živojinom Tamburićem iz Modesty Stripovi koji mi je proteklih godina bio uvijek velika podrška što se tiče mog autorskog sazrijevanja. Ja se zapravo tek od prošlog ljeta više minglujem okolo pa evo prvi put sam prepaljeno „zvanično“ na nekom festivalu tj. ovom Hercegnovskom pa se moram malo uozbiljiti.

Aktivan si u strip izdavaštvu preko „Stripnjaka“. Kako tu stoje planovi sa aktivnostima?

Stripnjak je onako, po malo... nemamo nikakvih posebnih planova, izbacimo kako šta smatramo zanimljivim a uglavnom je to moj istoimeni fanzin i nekoliko drugih stvari. Upravo i spremamo najaviti izlazak audio kasete albuma jako zanimljivog hip-hopera Luxona s otoka Paga u Hrvatskoj za koji sam ilustrirao i dizajnirao omot što je onako neuobičajen pothvat i veliki užitak.

Nadam se da smo uspeli ovim razgovorom da našim čitaocima približimo tvoj rad i da ih zainteresujemo. Ja te ne bih više zadržavao jer ti i bus uskoro kreće. No pre toga ti svakako ostavljam priliku da zaključiš ovaj razgovor i možda pomeneš nešto što sam propustio a smatraš važnim. U svakom slučaju nadam se da ti je ovo leto bilo lepo i inspirativno (znam koliko su ti leta važna ☺)...

Hvala tebi, ništa nisi propustio a i jebiga sad svi znaju koliko su mi leta važna, ali što jest-jest, volim ljeta. Zapravo je sve ovo jedno dugo toplo ljeto ili možda samo neka vrsta sjećanja na jedan dugi topli život koji nas sve povezuje.

Sa Kostjom razgovarao Nenad

↧

State Zero

September 6, 2018, 9:00 am

≫ Next: Thom Yorke autor muzike za rimejk kultnog horor klasika „Suspiria“

≪ Previous: Kostja Ribnik: Hoću da izgradim neki svoj svijet i ispričam neke priče koje jednostavno moram podijeliti sa svijetom

Nerijetko kratki filmovi ispadaju bolji od onih koji haraju kinima i zarađuju milijune. Nije to čudno, ipak, za napraviti dobar kratki film potrebno je više mašte i, vjerojatno najvažnije, stvarno dobar scenarij. A i kratki filmovi mogu slobodno eksperimentirati, a to je nešto što se u Hollywoodu baš i ne radi često.

Kratki film ‘State Zero‘ redateljski je prvijenac švedskog konceptualnog umjetnika Andreea Wallina (Oblivion, Godzilla) i jedna od iznimka u svijetu kratkih filmova. Naime, riječ je o kratkom filmu koji jako želi biti blockbusterski SF. Radnja je dosta klišejna i već viđena (grupa vojnika istražuju komunikacijski toranj s kojim je naglo prekinuta komunikacija, tamo nailaze na čudovišan problem) i dijalozi su čista shema za jedan vojni film (vojnici razgovaraju na putu do tornja što jako podsjeća na jednu scenu u helikopteru iz Predatora), ali ono po čemu se ovaj film najviše razlikuje od ostale kratke forme je vizualni stil koji bi slobodno mogao proći za film u kojega su uloženi milijuni.

To nije previše neočekivano, redatelj je ipak radio na poznatim filmovima koji su isto tako vizualni prekrasni a sadržajno plošni.

No zahvaljujući kratkoj formi ‘State Zero’ ipak ne stigne postati dosadan. Zato se isplati baciti oko i gledati kako sve lijepo izgleda. Još da je scenarij bolji… Pa to bi zbilja bilo fantastično.

(Inverzija)

↧

Thom Yorke autor muzike za rimejk kultnog horor klasika „Suspiria“

September 6, 2018, 9:01 am

≫ Next: Rainbreakers albumom "Face to face" donose sunce

≪ Previous: State Zero

Frontmen legendarnih Radiohead, Thom Yorke, objaviće novi solo album koji je ujedno i muzička podloga za novi film „Suspiria“ koji je režirao Luca Guadagnino. Album naslovljen „Suspiria (Music for the Luca Guadagnino Film)“ biće objavljen 26. oktobra za izdavačku kuću XL Recordings.

Album „Suspiria (Music for the Luca Guadagnino Film)“ sastoji se od 25 kompozicija koje predstavljaju miks instrumentalnih komada i pesama nešto tradicionalnije strukture kao što su „Unmade“, „Has Ended“ i „Suspirium“ čija je osnovna muzička tema ujedno i glavna tema filma.

Muzički gledano, ovo izdanje predstavlja kombinaciju klavirskih balada, elektronske muzike u maniru nemačkog Krautrock-a, slojevitih vokalnih deonica i melodija koje spajaju motive užasa, čežnje i melanholije. Pored Thom-a, svoj doprinos su dali i Sam Petts-Davis kao koproducent, Noah Yorke kao bubnjar, Pasha Mansurov kao flautista, kao i Londonski savremeni orkestar i hor.

Film „Suspiria“ je rimejk istoimenog kultnog horor ostvarenja iz 1977. godine koje je originalno režirao Dario Argento. Radnja novog filma je, kako je to bio slučaj i sa originalom, smeštena u Berlin 1977. godine. Film će, kao i album, svoju svetsku premijeru doživeti 26. oktobra. Muzika iz filma biće dostupna na svim digitalnim streaming i download platformama, kao i na duplom CD-u i duplom ružičastom vinilu.

↧

Rainbreakers albumom "Face to face" donose sunce

September 7, 2018, 9:00 am

≫ Next: Laibach objavljuje album sa obradama pesama iz filma "The Sound Of Music" [VIDEO]

≪ Previous: Thom Yorke autor muzike za rimejk kultnog horor klasika „Suspiria“

Na tragu jednih Black Keys, Jacka White-a, ali i Stevie Ray Vaughana pa čak i soula sa kraja šezdesetih, iz Šruzberija, sa zapada Britanskog ostrva, dolazi četvorka pod imenom Rainbreakers i zaista razbija kišu i oblake unoseći sunce u novu popularnu muziku.

Rainbreakers postoje neke tri godine, u međuvremenu su izdali dva EP-ja, par singlova, stigli su da dobiju nagradu “Best Emerging Artist 2016” (British Blues Awards), a pre nekih tri meseca su izdali debi album pod imenom “Face To Face”. E “licem u lice” smo Rainbreakersi i ja bili nekoliko puta i svaki put mi se album sve više svideo. Moje impresije su išle od “nije loše” do “vau, ovo je odlično”.

Nominalno, Rainbreakers su blues-rock band, ali kako sam već naveo, ima u njihovoj muzici uticaja i soula i popa i garažnog roka tako da ih mnogi svojataju i to je po mom mišljenju dobro, jer će krug njihovih slušalaca rasti, a to je potrebno svakom novom bendu. Još kad je ovako dobar…

… Da vam predstavim malo i album “Face To Face”. Prva stvar, “Heavy Soul” je i njihov prvi singl za koji su snimili i video. U biti to je garažni bluz sa “clap hands” delovima i “a la Stevie Winwood” pevanjem. Prilično zarazna pesma. Nešto energičniji bluz-rok dobijamo u “Got Me Where She Wants”, a treću pesmu na albumu kao da je pisao i odsvirao lično veliki SRV. Odlična stvar u kojoj momci ne kriju uticaj velikog Stivija. “Lost With You”, opet kao da je zamesio Paul Weller, alternativni soul u maniru velikog umetnika. U naslovnoj “Face To Face” dobili smo dašak garažnog roka i Jacka White-a. “Take It Or Leave It” je pravi radijski hit koji reprezentuje Rainbreakerse na najbolji način. Bluz, pop, soul, rock – sve je tu. Fino umešano i lepo zapakovano da zvuči moderno, a opet retro. Uz “Lay It On Me” dobijamo i malo disko/funk začina pa oni odvažniji mogu i zaplesati. U jednoj recenziji sam pročitao da je to rock pesma na način koji bi odsvirao jedan soul band i potpuno se slažem sa tim mišljenjem. U baladi “On My Knees” opet imamo malo Winwooda, ali malo i Weelera dok album zatvaraju dve pesme spojene u jednu “Waiting On You/Movin On”. Iz akustične minijatura Rainbreakerski prelaze u soul balada za efektan završetak jednog odličnog albuma. Vrlo mi je drago što sam u ovoj “hiperprodukciji” otkrio ovaj “dijamant”, pogotovo jer donosi drugačiji zvuk od onog koji češće slušam. Bravo za ”Rainbreakerse”!

Zoran Popnovakov

↧

Laibach objavljuje album sa obradama pesama iz filma "The Sound Of Music" [VIDEO]

September 7, 2018, 9:06 am

≫ Next: TRAGEDY u Močvari!

≪ Previous: Rainbreakers albumom "Face to face" donose sunce

Slovenački avangardni sastav Laibach najavio je novi studijski album „The Sound Of Music“ koji će biti objavljen 23. novembra za izdavačku kuću Mute. Istoimeni singl je prva pesma koja najavljuje album.

Veći deo albuma zasnovan je na muzici iz filma „The Sound Of Music“ iz 1965. godine koju je bend delimično izvodio prilikom svog nastupa u Severnoj Koreji 2015. godine. Odabrali su baš ove pesme zato što su jako popularne u Severnoj Koreji i samim tim se koriste pri učenju engleskog jezika. Pesme kao što su „My Favorite Things“, „Edelweiss“ i „Do-Re-Mi“ rearanžirane su sa originalnim tekstom u standardnom Laibach maniru, dok je za pesmu „Maria“ tekst blago izmenjen te se u ovoj verziji zove „Maria/Korea“.

Pored toga što većinu albuma čine pesme iz gorepomenutog filma, na albumu se nalaze i obrada tradicionalne korejske kompozicije „Arirang“ koja se smatra neformalnom himnom ove zemlje, kao i Laibach pristup tradicionalnom korejskom instrumentu po imenu Gayageum. Gostujuće vokale na albumu su izveli Boris Benko (Silence) i Marina Mårtensson.

Video spot koji prati singl „The Sound Of Music“ sastavljen je od snimaka sa nastupa benda Laibach u Severnoj Koreji kao i snimaka iz jedne od tamošnjih muzičkih škola.

↧

TRAGEDY u Močvari!

September 1, 2018, 3:06 am

≫ Next: U kratkom animiranom filmu “NO-A” robot će riskirati sve da bi spasio svog tvorca

≪ Previous: Laibach objavljuje album sa obradama pesama iz filma "The Sound Of Music" [VIDEO]

Kultni američki crust/d-beat sastav Tragedy nakon skoro dve decenije ponovo u poseti Balkanskom poluostvru. U sklope svoje evropske turneje posetiće Zagreb, u ponedeljak 17. septembra. Svirku će upriličiti i bend Pakt iz Kopra, odnosno Ljubljane i dve zagrebačke grupe - Ponor i, za ovu priliku posebno okupljen, Petnaesti Čeh. Koncert će se održati u klubu ’’Močvara’’, sa početkom od 20.30, a ulaz je moguć uz minimalnu donaciju od 45 kuna. Organizacije su se latili Doomtown, Subvultures i TPC Booking.

TRAGEDY (Portland)

Nakon sedamnaest godina ponovno u Močvari!

Izdigli su se prije dvadeset i tri godine iz pepela jednih His Hero Is Gone, do danas su nas počastili solidnim brojem izdanja koja su stekla status modernih klasika, a svoj moćan, apokaliptičan i izrazito epski melodičan zvuk, nastao fuzijom Dischargea, japanskog burning spirits hardcorea, pa čak i ranog death metala, istesali su do savršenstva već na "Vengeance", njihovom apsolutno najutjecajnijem izdanju.

Valjalo bi spomenuti da su članovi benda bili aktivni u također poprilično jakim From Ashes Rise, Severed Head Of State, Deathtreat te Warcry, koji ste imali prilike pogledati prije dvije godine na Distort Zagreb festivalu. Od svojih početaka djeluju strogo vođeni DIY principima te sami izdaju ploče i bukiraju turneje, a nama je neopisivo drago da su napokon ovom turnejom odlučili zahvatiti i Zagreb.

Što vam drugo preostaje nego popratiti jedan od najvažnijih i najutjecajnijih bendova na hardcore punk sceni u posljednjih 20-tak godina?
Vengeance 12"
https://www.youtube.com/watch?v=GfsWgwKCjnk

PONOR (Zagreb)
Stare njuške zagrebačke DIY hardcore punk scene izbacile su prije koji mjesec svoj drugi album Prah i Pepeo, pa tko nije svjedočio njegovoj promociji u Attacku ima priliku za popravni!
https://ponor.bandcamp.com/

PAKT (Koper/Ljubljana)
Članovi Human Host Body i Melete, bendova koje smo imali prilike vidjeti u Zagrebu nemali broj puta, dolaze nam izvesti atentat na sluh svojim bučnim D-beat galopom popraćenim urlicima beznađa.
https://pakt.bandcamp.com/releases

PETNAESTI ČEH (Zagreb)
Okupili su se samo za ovu priliku! A možda i za još neku u budućnosti? Nismo posve sigurni. Tko je propustio gig ovog benda u aktivnim danima ili se želi prisjetiti kako je to sve skupa izgledalo, nek se ukaže na vrijeme. U 21:00.
https://petnaesticeh.bandcamp.com/

↧

U kratkom animiranom filmu “NO-A” robot će riskirati sve da bi spasio svog tvorca

September 8, 2018, 9:00 am

≫ Next: Nekoliko albuma koje ste (možda) propustili

≪ Previous: TRAGEDY u Močvari!

“NO-A” je prekrasan animirani kratki film kojeg je režirao Liam Murphy. Tvorci filma, kao i producenti su studenti sa “Savannah College of Art and Design“. Film je pobrao nekoliko nagrada i to zasluženo jer je riječ o zaista impresivnom djelu koje predstavlja iznimnu mješavinu akcije i snažne dirljive priče. No likovi, njihov dizajn kao i svijet u koji su smješteni nisu ništa manje impresivni, dapače, oni su glavni aduti odvog filma za kojeg stvarno treba izdvojiti pet minuta i naprosto uživati u njemu.
Svijet je opustošeno i nemilostivo mjesto u ovom akcijskom sf-u s iznenađujućom količinom srcedrapajuće priče. Pratimo NO-U u nastojanju spašavanja Aixe, mlade žene koja ga je stvorila. U njegovom očajničkom pokušaju spašavanja morat će se suočiti s nepoznatom neprijateljskom silom i boriti se svim snagama da bi on i Aixa preživjeli…

(Inverzija)

↧

Nekoliko albuma koje ste (možda) propustili

September 8, 2018, 9:01 am

≫ Next: Boygenius - Mlade nade indie rock-a

≪ Previous: U kratkom animiranom filmu “NO-A” robot će riskirati sve da bi spasio svog tvorca

Pisanje recenzija nije baš najzahvalniji posao, niko te ne plaća, a retko ko čita. Kako se kod nas strana scena uglavnom ne prati, osim ako nisu u pitanju bendovi koji nisu naširoko poznati, onda čitanost ovakvih tekstova dodatno pada. Zato sam rešio da predložim par izdanja koja su se nedavno pojavila i koja vredi preslušati a nisu dovoljno afirmisani za publiku ovih prostora. Vaše neslaganje možete ostaviti u komentarima ispod koji će biti ignorisani.

As It Is - The Great Depression

Biću apsolutno iskren, jedini razlog zašto sam preslušao ovaj album je taj što je Aaron Gillespie iz Underoath gostovao na jednoj od pesama. As It Is pratim u prolazu još od njihovog postanka i pop punk koji oni sviraju nikada nije bio onaj koji ja slušam. Ali ’Ali The Great Depression’ je definitivna potvrda njihove zrelosti i odlučnosti da budu prihvaćeni kao jedan od bendova koji ima šta da ponudi publici koja nije samo pubertetskog uzrasta. Osim ozbiljnosti koja se čuje u njihovim pesmama bend je i totalno promenio izgled na bini ali i van nje. Definitivno jedno od iznenađujuće boljih izdanja ove godine.

The Interrupters - Fight the Good Fight

Mnogo prašine se diglo oko The Interrupters, doduše iz totalno opravdanih razloga. Posle gostovanja kod Jimmy Kimmel-a na nacionalnoj televiziji u Americi mnogi su im prognozirali slavu koju su imali No Doubt. Pevačica Aimee Interrupter i tri brata Bivona sviraju ska punk koji je više nego prijatan za slušanje. Imaju i jedan baš veliki hit „She's Kerosene“, a takođe ih „gura“ i Tim Armstrong iz Rancid, pored produkcije albuma pevao je na „Got Each Other“. Iskreno drago mi je zbog njihovog uspeha jer dolaze sa alternativne scene, ali ovo što oni sviraju nije ništa više od onoga što Rancid svira već dvadeset godina samo sa ženskim vokalom.

Alkaline Trio - Is This Thing Cursed?

Moj nerođeni brat Matt Skiba se odmara od rada sa blink-182 i vraća bendu sa kojim je i napravio karijeru. ’Is This Thing Cursed?’ je odličan album nešto mi tu nedostaje. Dosta podseća na njihov stariji period, ali sa nešto više dobrih pop uticaja. Na neki način kao da su razmišljali i o klincima koji su ih otkrili tek kada je Skiba postao deo blink-a. Bez obzira na sve ovo će biti izdanje kome ću vrlo rado da se vraćam.

Joyce Manor - Million Dollars to Kill Me

Najbolje, ili najgore, kod ovih indie-rock-punk bendova je što oni deluju veoma siromašno. Izgledaju izgladnelo, zvuče mršavo, šta više da vam kažem album traje jebanih dvadeset i dva minuta! Ali ’Million Dollars to Kill Me’ nije loš, peti studijsko izdanje Amerikanaca predstavlja bend u onome što najbolje znaju da rade a to je pravljenje emotivne muzike sa instrumentima na kojima se pravi buka.

Boston Manor - Welcome to the Neighbourhood

Još jedan bend sa Manor u imenu, samo ovoga puta momci dolaze iz Engleske i objavili su svoje drugo izdanje sa kojim će, nadam se, da dobiju pažnju koju zaslužuju. Dođe mi da udarim glavom od sto kada čujem sa kakvim se hitovima The Killers i njima slični se provlače dok bendovi poput Boston Manor prave milion puta bolju muziku a ostaju nezapaženi. Ima nešto u toj Engleskoj, možda u vazduhu ili u vodi te odatle dolazi ubedljivo najbolji alternativni rock zvuk. Boston Manor su bez zezanja kandidati za album godine sa ’Welcome to the Neighbourhood’. Ako se prvi put susrećete sa njima preslušajte singl „Halo“ ako vas pukne u toj meri da poželite da preslušate album to je to, ako ne, onda ništa.

Mike Stankovich

↧

Boygenius - Mlade nade indie rock-a

September 9, 2018, 9:00 am

≫ Next: Džim Džarmuš: Paterson (2016.)

≪ Previous: Nekoliko albuma koje ste (možda) propustili

Tri indie rock umetnice u usponu Julien Baker, Phoebe Bridgers i Lucy Dacus osnovale su trio boygenius koji će objaviti istoimeno EP izdanje 9. novembra za izdavačku kuću Matador Records. U cilju promocije novog izdanja publici su predstavljena tri singla „Stay Down“, „Me & My Dog“ i „Bite The Hand“ koje možete poslušati na sledećem linku: http://mat-r.co/boygenius.

Projekat boygenius započet je nakon što su tri umetnice zakazale zajedničku turneju ali njihova saradnja datira od ranije. Prošle godine Julien Baker objavila je „Turn On The Lights“, Phobe Bridgers je objavila „Stranger In The Alps“ dok je Lucy Dacus ove godine objavila svoj prvenac „Historian“. Sva tri albuma naišla su na odličan prijem kako publike tako i kritike koja je ove tri umetnice proglasila za mlade nade svog žanra.

„Kad smo se upoznale, Lucy, Phoebe i ja smo bili u sličnim životnim i muzičkim pozicijama ali smo imale i slične muzičke stavove što je dovelo do momentalnog zbližavanja“ objašnjava Julien Baker i dodaje: „Lucy i Phoebe su neverovatno nadarene i sam njihov obožavalac pored toga što sam njihova prijateljica ali su obe takođe veoma mudre, pronicljive i ljubazne te se na njih ugledam i karakterno a ne samo muzički“.

Tri umetnice će se na zajedničku turneju otisnuti 4. novembra gde će svaka izvoditi set svoje muzike a kruže i glasine da će sve tri izvoditi muziku sa svog zajedničkog projekta.

↧

Džim Džarmuš: Paterson (2016.)

September 9, 2018, 9:19 am

≫ Next: Alice in Chains - Rainier Fog: Homogena ploča sa izobljem kvaliteta

≪ Previous: Boygenius - Mlade nade indie rock-a

Džim Džarmuš je američki filmski režiser, umetnički superstar sa senzibilitetom odmetnika, neprilagođeni usamljenik i gubitnik koji veruje u stari dobri pank. Iako ga svrstavaju među predstavnike film noira i avangarde, Džarmuš tvrdi da snima komedije i da je njegov omiljeni filmski režiser legendarni komičar Baster Kiton. Džim Džarmuš, senzibilni odmetnik vozi svoj klasični motocikl i živi u Baueriju, leglu pijanaca na Menhetnu. Kao tinejdžer je nosio crno zbog Hamleta, Zoroa i Roja Orbisona, a onda su došli pank i Kleš, klubovi i ljubav prema poeziji i bendu Nika Kejva Bad Seeds. Verovao je u ideje jednog revolucionarnog, buntovnog pank vremena. I još uvek veruje. Kad je depresivan sluša Sinatrin klasik My way u obradi pank ikone, pokojnog Sida Višisa i legendarnih Sex Pistols. Tvrdoglavo se drži svoje lične vizije i još uvek se nikome i ničemu nije prodao. I radi još uvek samo ono što želi – uprkos svemu i svima. Čudno izgleda, nonšalantan je, fin, duhoviit, ciničan, zabavan. Novinari su njegovu nakostrešenu pank frizuru nazvali pompadur i tvrde da izgleda kao čovek koji je upravo video duha. Moja kosa nije farbana, naglašava nonšalantno Džarmuš...

   Godine 2016. Džim Džarmuš, autor brojnih filmskih klasika – u rasponu od Čudnije od raja (1984.), preko antologijskih Misteriozni voz (1989.) i Noć na Zemlji (1991.) pa do Slomljenog cveća (2005.) i Samo ljubavnici preživljavaju (2013.), snima svoje najnovije andergraund ostvarenje, božanstveno i pritajeno remek delo, film Paterson – još jednu svojevrsnu odu svim malim, velikim ljudima ovoga sveta, odbačenim antijunacima i svojeglavim ekscentricima, odu jednom velikom pesničkom delu (epskoj poemi Paterson) i njenom legendarnom američkom tvorcu, velikanu američke poezije – Vilijamu Karlosu Vilijamsu..

...Kad si dete, naučiš da postoje tri dimenzije: visina, širina i dubina. Kao kutija cipela.Kasnije čuješ da postoji četvrta dimenzija: vreme. Onda neki kažu da možda postoji i peta, šesta i sedma...
...Završim sa poslom, popijem pivo u baru, pogledam u čašu i bude mi drago...

     Andergraund usamljenik i svojevoljni izgnanik, poeta čudesnih noći velegrada i svih onih koji ne pristaju na bestidne ultimatume sveta koji nas svojom strašnom bukom i gramzivošću svakodnevno pritišće cedeći iz nas poslednje atome života, Džim Džarmuš, ovaj put kroz svoju uobičajenu, sablasno iskrenu i ogoljenu, pitku priču o još jednom od svojih antijunaka, usamljenih marginalaca sveta, odaje počast poeziji i jednom od najvećih američkih pesnika – Williamu Carlosu Williamsu, poeti za kojeg je rečeno da je najznačajniji književnik – doktor posle Čehova... Duh Vilijamsa prožima melanholične slike gradića Patersona, dok njegova moćna poezija odzvanja kroz stihove mladog Patersona, vozača autobusa i sanjara, i boji dušu filma...Božanstvena smirenost prožima celim svojim bićem ovaj neobični film, natopljena lepotama pitkosti poezije, romantikom fotografije Frederika Elmesa i prekrasnim tonovima setne muzike koja neodoljivo podseća na Inarituov vanvremenski i setni 21 gram – dirljivo ogledalo čiste ljudske duše... Duh velikog Vilijama Karlosa Vilijamsa, čoveka i umetnika koji je američkoj poeziji dao nešto sasvim drugačije (kao inovator čiji su eksperimenti doneli nove ideje i pesničke slike) i uticao svojom lirskom lepotom i snagom na beat generaciju, Njujoršku školu i mnoge književne pokrete koji su se pojavili posle pedesetih godina 20. veka, čudesno provejava kroz kadrove jedne priče o ljudskoj svakodnevnici, priče o moći ljubavi, snova, trpljenja i mašte...

...Ljubavna pesma... Imamo gomilu šibica u kući. Uvek ih držimo na dohvat ruke. Trenutno je naš omiljeni brend Ohio Blue Tip, iako smo ranije više voleli brend Dijamant. To je bilo pre nego što smo otkrili Ohio Blue Tip šibice. One su odlično zapakovane, u čvrstim, malim kutijama, sa crnim, svetlo plavim i belim oznakama... sa rečima napisanim u obliku megafona. Kao da žele još glasnije da poruče svetu: Ovde su najlepše šibice na svetu...

    Amerika, Paterson, Nju Džerzi... Mesto rođena i stvaralaštva slavnog američkog poete Vilijamsa... Mesto dešavanja jednostavne životne priče, jednostavnog čoveka i njegove žene, unutar jedne sasvim obične nedelje u životu i unutar jednog sveta snova, romantike, poezije i mašte – laganog, smirenog, usporenog tempa...
    Paterson (Adam Driver je vozač autobusa u malom industrijskom gradiću Patersonu u Nju Džerziju... Njegov život, kao i život većine ljudi na ovom svetu je rutina koju svakodnevno prolazi: od ranog jutarnjeg ustajanja i razmene nekoliko nežnosti sa ženom Lorom, preko dnevne rutine vozača autobusa kroz svakodnevnicu gradića čije se slike razlivaju kroz prozore autobusa i mešaju sa životnim pričama putnika... Paterson je tiha, skromna, introvertna duša, sanjar koji svoje impresije o životu beleži kao poeziju... Njegov život je čudesna, smirujuća rutina: šetnja psa nakon posla svako veče, odlazak u lokalni bar na po jedno pivo, razgovor sa masom anonimnih likova, čije sudbine se isprepliću u kovitlacu vremena koje ih sve neumitno lomi i usisava, potom povratak kući ženi Lori (Golshifteh Farahani), još jednoj sanjarskoj, romantičnoj, umetničkoj ali i, za razliku od njega, ambicioznoj duši, koja se strasno bori za svoje vizije i snove...

...Dužina šibice je 3.81 cm, drška od meke borovine, uz zrnasti, tamnoljubičasti vrh, tako uzdržan i razjaren, i tvrdoglavo spreman da bukne u plamen, paleći možda, cigaretu žene koju volite, po prvi put... po prvi put i posle toga ništa nije bilo isto...
...To si mi ti pružila, ja postajem cigareta a ti šibica, ili ja postajem šibica a ti cigareta, što goreći od poljubaca tinja ka nebu...

    Džarmuš, taj jedinstveni andergraund poeta i beskompromisni borac, prikazuje nam još jednu izvanrednu životnu priču sa oboda moderne Amerike (neke druge Amerike) o još jednom malom, velikom čoveku unutar bezdušne mašinerije sveta svojom originalnom poetikom vanrednog filmskog estete crno belih tonova. On na paletu života nabacuje pastelne boje jednog tihog trijumfa svakodnevnice i poezije nad dominantnim ludilom užurbanog i preambioznog sveta ,,velikih ideja i dela“... Lirika duše i toplina srca dati su u svom punom, tajanstvenom sjaju, nagoveštavajući trijumf svih nas, sasvim običnih smrtnika, nad nemilosrdnim protokom ubice, nad nemilosrdnim protokom vremena... Unutrašnja snaga čoveka koji iskreno voli, trpi i žrtvuje se za svoje ideale, kao i lirika besmrtne duše, trijumfuju tiho i neprimetno u Džarmušovom fenomenalnom, poetičnom nadahnuću...

...Sjaj... Kad se probudim pre tebe, a ti si okrenuta ka meni, licem na jastuku, kose rasute okolo, ugrabim priliku da te posmatram, zadivljen ljubavlju i uplašen da ćeš možda otvoriti oči i da će te dnevna svetlost uplašiti. Ali, možda kad dnevna svetlost umine, videćeš kako moje grudi i glava implodiraju za tebe, njihovi glasovi uhvaćeni unutra poput nerođene dece, koja se boje da nikad neće ugledati svetlost dana. Rupa u zidu sada nejasno sija, kišovito je plava i siva. Vezujem cipele i silazim dole da stavim kafu...

    Tih, introvertan, romantičan, liričan, snen, prigušenog svetla, usporenog koraka i pritajenog daha, natopljen milozvučnom poezijom svakodnevnog, Paterson, džarmušovski maestralni prikaz života pretvara se na kraju u jedinstvenu, nadahnutu i unutrašnjom lepotom duše osenčenu romantičnu poemu, simfoniju američke svakodnevnice na rubovima andergraunda i neke druge Amerike – bez lažnog sjaja, patetike, prenaglašenih tonova i isprljanih boja novca, gramzivosti i uzaludne jurnjave za ničim... Pretvara se u lirični portret jedne setne, senzitivne duše i njenog večnog, plamtećeg unutrašnjeg sjaja besmrtne ljubavi...

...Bez ljubavi... kakvog razloga ima za bilo šta?

Dragan Uzelac

↧