Quantcast
Channel: Helly Cherry Web Magazine
Viewing all 9733 articles
Browse latest View live
↧

Top lista nadrealista

April 3, 2020, 9:01 am
$
0
0
Priča o Top listi nadrealista, urnebesnom, montipajtonovskom i alanfordovskom radio i Tv serijalu tragikomičnih, nadrealno-farsičnih skečeva (1981.-1991.) čudesne bosanske komičarske trupe ,,TNT“ tipa, priča je o jednom burnom vremenu kulminacije uspona i tragičnog pada jedne zemlje (SFRJ), jednog režima (komunističkog, jednopartijskog, revolucionarnog, demagoškog), jednog farsičnog sistema idealizma i apsurda (samoupravnog socijalizma) i propasti jednog romantičarskog sna (južnoslovenskog) nekolicine balkanskih naroda na ovim našim prokletoavlijskim i alanfordovskim prostorima.

Između krajnosti neverovatnog kulturno-istorijskog uspona i krvavog raspada u haosu bratoubilačkog rata i primitivizma (kao osnove raspada) nastala je sada već legendarna sarajevska komičarska trupa ,,Top lista nadrealista“, obeleživši jednu bolnu, tragikomičnu i katarzičnu deceniju svojim satiričnim, nadrealno farsičnim skečevima...



Da li čitate knjige?
Čitam...čitam...
Da li ste čitali ,,Anu Karenjinu“?
Da nije to možda ona što je voz na Ilidži sprčio?!

Nadrealisti su počeli kao radio komedija emitovana na Radio Sarajevu, a kasnije i na TV Sarajevu tokom osamdesetih i ranih devedesetih. Kultni Tv serijal ,,Top lista nadrealista“ emitovan je u tri navrata tokom 1984., 1989. i 1991. nestavši u talasima ludila i plamenu građanskog rata. Početkom rata u Bosni, deo sarajevske ekipe prešao je u ilegalu i nastavio je sa radom u Sarajevu koje se našlo pod opsadom. Njihov humor i ismevanje ludila i gluposti sve tri zaraćene strane bio je poslednji vapaj razuma, melem na ranu bosanske raje iz čijeg duha i vedrine su i proizašli ranih osamdesetih, u isto vreme kad i slavni sarajevski filmski reditelj Emir Kusturica...

Da li bajke barem čitate?
Ja...
Na primer bajku o ,,Vuku i tri prasića“?
Ja sam Muslimanka!...

,,Top lista nadrealista“ počela je sa emitovanjem 1981. godine kao deo emisije ,,Primus“ na Radio Sarajevu, a potom dobija vlastiti termin za emitovanje nakon naglog rasta popularnosti. Godine 1984. se izrodila i pomenuta Tv serija skečeva. Nadrealiste su činili glumci i pisci, a deo njih je bio član rok grupe ,,Zabranjeno pušenje“, predvodnika tzv. ,,New primitivs“ pokreta... Između ostalih, nosioci glavnih uloga i autori većine skečeva bili su dr. Nele Karajlić (Nenad Janković), rok muzičar i vođa ,,Zabranjenog pušenja“, glumac, pisac i TV režiser, rođen u Sarajevu 1962. godine (igrom sudbine u vreme radnje kultnog filma Emira Kusturice ,,Sećaš li se Doli Bel?“, filma koji širom otvara vrata sarajevskoj kulturnoj sceni), Branko Đurić – Đuro, rođen iste godine u Sarajevu, glumac i reditelj, pevač rok grupe ,,Bombaj štampa“, Zenit Đozić, legendarni Fudo, glumac, komičar i TV producent, rođen u Sarajevu 1961. godine, neponovljivi Mirko Srdić, alias Elvis J. Kurtović, vođa rok benda i pisac... U ostatku bande bili su još Darko Ostojić, Boris Šiber, Davor Sučić, Dražen Ričl, Davor Dujmović, Faris Arapović, Drale Karajlić, Davorin Šagulja...

,,Novi primitivizam“, kulturni pokret nastao u Sarajevu osamdesetih, bio je zajednički imenitelj i osnova delovanja svih sarajevskih nadrealista, bez obzira da li su se izražavali kroz rokenrol, film ili skečeve... Pokret je pokrenula ista ona ekipa ljudi koja je stvorila ,,Top listu nadrealista“, a bili su to Elvis J. Kurtović, dr. Nele Karajlić, mr. Sejo Sekson, Branko Đurić Đuro, Boris Šiber i Zenit Đozić, kreativna grupa mladih ljudi iz sarajevskog naselja Koševo. Njihovi najpoznatiji projekti bili su ,,Zabranjeno pušenje“, ,,Top lista nadrealista“, Elvis J. Kurtović & njegovi Meteori, ,,Bombaj štampa“... Njihov izraz je bio humor, baziran na duhu obične bosanske raje i sarajevske omladine iz andergraund krugova. Njihovo delovanje je bio odgovor na sveopšte mrtvilo, palanački duh, ludilo opšte propasti i primitivizma koji je tih godina zauzimao primat u svim porama društva, stvarajući osnovu za sve ono što nas je potom snašlo i što još uvek živimo sa tragičnim ishodom...

...Da li ste išta čitali od knjiga? ,,Crven ban“, možda?
Čuj, čito, drž’o ga u ruci, care!...

 
Dr. Nele Karajlić, jedan od glavnih autora i protagonista čuvenog serijala objašnjava na sledeći način duh sarajevskog nadrealističnog humora:

,,Kad smo radili TLN za radio, nismo imali pojma da ,,Leteći cirkus Monti Pajtona“ postoji. Ipak, dobro je što nas upoređuju s njima, što znači da smo našli pravi način da ljude zabavimo. Međutim, TLN je humor sa našeg tla, opušteno rezonovanje na sve što se oko nas događa. Na primer, svakog dana slušamo vesti sa ratišta, u našoj emisiji imamo isto to sa ,,mirišta“. I dok se ceo svet zgražava zbog rata u Jugoslaviji, mi u našoj emisiji parafraziramo događaje. Naš humor nije maliciozan, zlonameran, već opušten i dobrodušan, zbog toga je serijal pun tog duha, sarajevskog“.

I upravo tako – humor nadrealista, istrgnut iz sarajevskog asfalta i predgrađa u jedno burno i prelomno vreme, bio je naivan i jednostavan, sirov i specifičan, pomalo opor, nadrealan, nestvaran, satiričan, farsičan, apsurdan, ali istinit... Njegovom oštrom oku, britkom peru i vizionarskom duhu ništa nije promicalo – od primitivizma koji je bio uvod u opštu propast svih pravih vrednosti i jedan od glavnih uzroka haosa bratoubilačkog rata do ludila laži i demagogije na čijim se osnovama zasnivalo sve ono što je tih godina do temelja uništeno: od ekonomije i privrede do duha tradicije i kulture...

Ne samo da su u svojim nadrealnim skečevima bili svedoci opšte kulturne, duhovne i privredne propasti jedne zemlje u nestajanju, nego su i njeno nestajanje u haosu građanskog rata predvideli i isparodirali... Od čudesne priče o reformama i demokratiji (koja nažalost, barem kod nas, još uvek traje), ismevanja privrednih i kulturoloških fenomena socrealizma – od fabrika za proizvodnju NIŠTA ili proizvodnju auspuha za dalekovode (!?) do biroa za (ne)zapošljavanje (u kojima se mladi nezaposleni ljudi koriste kao kipovi za popunjavanje fabrika koje proizvode ništa - ,,Ovo je Jusuf, ima dva završena fakulteta... Pre podne radi kao portir, a posle podne kao skulptura kod nas u fabrici“), skeča o neobičnom rekordu u kojem se radnici takmiče ko duže nije primio platu, preko parodije besmisla rata u Bosni, u kojem se grad Sarajevo deli na dva dela, a unutar porodica nastaju automne oblasti podeljene po nacionalnim osnovama, unutar kojeg iznenada ,,izbija mir“ i ugrožava ,,harmonični rat“ i gde se čudesni izum zvani ,,hepek“ koristi za rešavanje svih problema i nesporazuma, do urnebesnog ismevanja alternativne medicine (Ogulin Oglo Ćulibrk), narodnih običaja (,,hrkljuš“ i ,,sisanje motke“), obrazovanja, ekologije, sporta, besmislenih TV programa koji emituju glupost i nekulturu, kvizova, naučnih otkrića i rigidnih nacionalizama (uz pomoć ,,detektora“) proteže se nepregledno nadrealno polje humora jedinstvenih sarajevskih otkačenjaka i šereta, slika jednog vremena i duh jedne epohe u nestajanju (čije posledice još uvek osećamo)...


Prisećam se, uz osmeh, jednog od urnebesnih, karakterističnih skečeva ,,Top liste nadrealista“ u kojem, utonuvši u san, milicioner Rade Pendrek (Đuro), star 40 godina, upada u Zonu sumraka... U Zoni, gde je sve izokrenuto naglavačke, njega hapsi grupa studenata pošto prilkom provere Rade kod sebe nema indeks... Oni ga odvode na saslušanje kod Esada Ćimića (poznatog bosanskog sociologa kulture), kojeg tumači legendarni Elvis J. Kurtović... U parodičnoj sceni ludila saslušanja i okrivljenom milicioneru sledi mučenje do priznanja – puštaju mu muziku Mocarta i čitaju odlomke iz Ničeove ,,Volje za moć“...

Bio je to trijumf sasvim neobičnog, nadrealistično-apsurnog humora i ludila, kao slika jednog vremena koje se nikad više neće vratiti... ,,Top lista nadrealista“ i njeni legendarni protagonisti (u izmenjenom sastavu) nastavili su i tokom rata u Bosni da se emituju kao radio emisija (iz okupiranog Sarajeva), ismevajući sve tri zaraćene strane i svakodnevni haos bezumlja u kojem su se našli građani tokom opsade (1992. – 1995.)...

Na kraju svega, ostala je samo jedinstvena i neponovljiva magija, legenda koja svedoči o neuništivom duhu obične raje, o neuništivom duhu svih nas koji ne pristajemo i ne prodajemo veru za večeru... Njegovo veličanstvo – humor, jedinstveni je izraz tog i takvog duha, ono što izmiče svakoj nepotrebnoj analizi ili mogućnosti da ga steknete na neki grub ili sebičan način... Na kraju svega ostaje lepota duha, čista i neiskvarena u svojoj nevinosti, naivnosti i neuništivosti...

Dragan Uzelac
↧
Search

KANDA KODŽA I NEBOJŠA spot-singlom “Tajne letenja“ najavljuje specijalno izdanje “Popis”

April 3, 2020, 12:55 pm
$
0
0
Pesme grupe Kanda kodža i Nebojša ostavile su neizbrisiv trag u turbulentnoj istoriji ove zemlje od devedesetih godina prošlog veka. Ovaj bend je uspeo da savlada sve (iznenadne) prepreke i opstane punih trideset godina i da – uporni, odvažni i superiorni, fasciniraju britkošću i emocijom intenzivno osvajaju novu publiku.


Cilj objavljivanja izdanja “Popis” jeste da se obeleži važan jubilej ali prvenstveno želja da publika na jednom mestu čuje okosnicu koncertnog repertoara benda u novim aranžmanima uz nekoliko retko izvođenih pesama.

Prema rečima gitariste benda Nenada Pejovića, KKN do sada nije imao priliku da na jednom mestu sakupi sve svoje najpoznatije pesme i plasira ih publici u vidu svojevrsnog “best of” izdanja.

Album “Popis” predstavlja drugačiji pristup tom konceptu, a bend na taj način sledi globalni trend ponovnog snimanja svojih najvećih hitova u aktuelnim aranžmanima koji su bliski trenutnom zvuku grupe.

Izdanje počinje klasicima, a zatim sledi reprezentativni izbor pesama koje predstavljaju razvojni put benda do njihovog ustoličenja na tron gradske alternativne rok scene tokom poslednjih deset godina.

“Tajne letenja” je prvi predstavljeni singl sa ovog izdanja. Proces stvaranja albuma “Popis“ dokumentovan je video snimcima koji beleže snimanje ovih pesama (rediteljkeĐurđice Gajić).

Prve kadrove iz ovog svojevrsnog rok dokumentarca, fanovi mogu da vide upravo u videu za singl “Tajne letenja“.

↧
↧

Bad Toys II

April 4, 2020, 9:00 am
$
0
0

Kratkometražni francuski animirani akcioni film rediteljskog dvojica Daniela Bruneta i Nicolasa Doustea. Radi se o 5-minutnoj potjeri u maniri ponajboljih radova Michaela Baya. Već iz naslova je i više nego očito da ovaj kratki film referira na poznati Bayev film Bad Boys II, odnosno na spektakularnu poteru na autoputu.

↧

Poslušajte Rambov novi album "Brod budala"

April 4, 2020, 9:25 am
$
0
0
Rambo Amadeus predstavio je svoje najnovije izdanje pod nazivom "Brod budala" koje sadrži sedam numera. Album je u celosti postavljen na Jutjubu, a slavni crnogorski muzičar potrudio se da svaku od njih prati i odgovarajući video. Među pesmama sa albuma su i dva lajv snimka numere “U cara Trojana kozije uši” sa koncerata u beogradskom “Elektropioniru”.

“Vjerujem da će vam preslušavanje mog još neštampanog albuma ‘Brod Budala’ biti sada još zabavnije. Sve pjesme sa albuma su na Jutjubu poređane jedna za drugom. Uživajte. Znamo da stanje duha jako utiče na imunitet, pa se nadam i da će vam slušanje ovog albuma višestruko koristiti. Nazdravlje”, napisao je ovim povodom Svjetski Kilo Car na svojoj Fejsbuk stranici.

“Brod budala” koji smo ranije i recenzirali naslednik je izdanja “Vrh dna” iz 2015. Publici su sa ovog izdanja od ranije poznati prethodno objavljeni singlovi “Oda radosti - Anegdote evrointegracija”, “Bi li mi kazala”, “Šjor Spajdermen Stari”, “Serator” i “Brod budala” kojima je Rambo najavljivao album.

↧

JODOROWSKY’S DUNE – Jedan od najfascinantnijih filmova koji nikada nije snimljen

April 5, 2020, 9:00 am
$
0
0
U prirodi filmskih poklonika je da mitologizuju filmske naslove čak i onda kada oni nisu snimljeni, učitavajući u te apstraktne i zamišljene a nerealizovane projekte sav potencijal filmske magije koji nikada nisu iskustveno doživeli a koji odgovara njihovim očekivanjima od „savršenog“, ali ipak bajkovitog filma. Takav je „Napoleon“ Stenlija Kjubrika, „Don Kihot“ Terija Gilijama ili gomila započetih, domišljenih, ali nezavršenih projekata Orsona Velsa. Takava je i SF ekstravaganca „Dina“ – film koji Alehandro Žodorovski nikada nije uspeo da snimi.

Čileanac Alehandro Žodorovski je kultna rediteljska figura svetskog filma. Sa svega nekoliko naslova među kojima se izdvajaju „El Topo“ i „Holly mountin“ iz 70-ih, Žodorovski je stekao status neprikosnovenog mesije nadrealističkog i bizarnog filmskog pokreta. Njegovi filmovi su jedna vizuelna gozba ispunjena nadrealnim i iščašenim slikama na granici kompletnog ludila, religijskim misticizmom i avangardnim simbolima koji deluju kao oživljene vizije i halucinacije. Njegov beskompromisni pristup filmu koji je posmatrao kao mediji za prenos svojih snova na platno gotovo je dečački iskren, čist i neiskvaren, a njegova ljubav i posvećenost filmskom zanatu uzdižu ovu umetnost u nove sfere poimanja filmskih mogućnosti i interpretacija.

Dokumentarac „JODOROWSKY’S DUNE“ prati priču ovog neobičnog i autentičnog reditelja da nakon početnih filmskih uspeha, još uvek gotovo na početku karijere, prenese na platno čuveni SF romana Frenka Herberta i to pre slave „Zvezdanih ratova“. Naravno, Žodorovski u tome nikada nije uspeo, ali ovaj pedantni dokumantarac otkriva nam postupno kako su tekli svi koraci pripreme tog, ispostaviće se, možda i najambicijoznijeg i svakako najčudnijeg nerealizovanog filmskog projekta. Ono što nam film, kroz naraciju samog Žodorovskog i njegovih kolega, glumaca, producenata i tehničara otkriva, predstavlja pre svega energičnu ličnost ovog inspirativnog čoveka koji je bio gotovo spreman da umre za svoju umetnost. On snimanje filma izjednačava sa religijskim iskustvom, misijom prosvećivanja filmske publike, a svoje saradnike u tom poduhvatu vidi kao „ratnike svetlosti“. Taj idealizovani, krstaški i gotovo lirični pristup filmu je nešto što odvaja Žodorovskog od većine filmskih stvaralaca koji uglavnom gledaju kako da udovolje surovim zakonima tržišta time kompromitujući i svoju viziju i talenat. Neobični, kompleksni SF roman o planeti Dini činio se Žodorovskom kao idelana alegorija za njegovu grandioznu filmsku viziju koja treba da ispriča nešto o dolasku novog mesije na Zemlju. Međutim, ono što je Žodorovski zamislio bilo je toliko veliko, kompleksno, ekstravagantno i monumentalno da nije moglo drugačije da se završi nego kompletnim neuspehom.

Sama mitologija okupljanja ekipe koja je trebalo da realizuje film „Dina“ deluje nestvarno. Ako govorimo o rediteljskom „mokorm snu“ onda je Žodorovski, u svojoj dečjoj radoznalosti i iskrenom pristupu, gotovo spontano uspeo da okupi oko sebe verovatno u tom trenutku najtalentovaniju grupu vizuelnih umetnika na planeti. Zahvaljujući njihovom predanom radu Žodorovski je napravio nešto što bi se moglo nazvati „knjigom snimanja“ gde su predstavljene sve scene onako kako ih je sa saradnicima zamislio, uz dizajn kostima, scenografije, različitih objekata i drugih lokacija koje bi se u filmu pojavljivale. Da je samo ta knjiga mogla da progovori iz nje bi izašla istorija SF-a u malom. Saradnici koje je Žodorovski gotovo „magično“ sakupio iz svih krajeva sveta kasnije će u svojim karijerama biti odgovorni za takve filmove kao što su „8. putnik“, „Blade runner“, „Star wars“, a činjenica da je Žodorovski za svoj nesuđeni film bio spreman da angažuje imena kao što su Mik Džeger, Salvador Dali, Orson Vels, Pink Flojd dovoljno govori o monumentalnosti njegove ambicije i ekstravaganciji njegovog ukusa i doživljaja.

Zamislite film koji bi bio mešavina „Fleša Gordona“, „Gospodara univerzuma“, „8. putnika“, „Zvezdanih ratova“ i nećete biti ni blizu toga da zamislite kako bi njegova „Dina“ izgledala. To svakako ne bi bila verna adaptacija Herbertovog romana, niti moguće čak ni uopšte dobar i koherentan film, ali da smo uskraćeni za jednu raskošnu vizuelnu predstavu koja bi nedvosmisleno stekla kultni status, to je sigurno. Iako je Žodorovski svoju „knjigu snimanja“ poslao svim većim studijima, na kraju je ostao uskraćen za sredstva. Opseg njegove ambicije nije ulivao previše poverenja studijskim glavešinama koje raspodeljuju filmska dobra, niti im je Žodorovski delovao kao pouzdan čovek za posao tog obima. Kao zaveštanje neostvarenog projekta ostao je trust mozgova koje je Žodorovski okupio a koji će kasnije učestvovati u realizaciji mnogih filmskih projekata utkivavši u njih deliće onoga što su osmišljavali za „Dinu“. A podsećanje na to kako su veliki studiji očerupali „knjigu snimanja“ Žodorovskog ukravši mnoge koncepte koji su tu do tančina bili opisani samo će potvrditi mišljenje o Holivudu kao lešinarsko-mafijaškoj organizaciji bez skrupula.

Zaveštanje Alehandra Žodorovskog u svetu filma je veliko. Gotovo da nema ljubitelja sedme umetnosti koji nije sa strepnjom i ushićenjem odgledao bar jedan njegov film. „Dina“ ostaje, nažalost, njegov najveći nedosanjani projekat, koji čak ni njegov naslednik na polju nadrealnog filma Dejvid Linč nije uspeo da snimi kako dolikuje doživevši na tom polju jedan od svojih retkih kreativnih promašaja. Poraz na tom putu pomalo je obeshrabrio Žodorovskog u daljim filmskim nastojanjima i oduzeo mu malo stvaralačkog žara, ali ono što ovaj dokumentarac pokazuje je da on ostaje posvećenik svom poslu i zaljubljenik u film, energiju i ambiciju koja uz to ide.

Slobodan Novokmet
↧
↧

DŽEREMAJA, peti tom — Uzbudljivo otkrivanje novog-starog sveta

April 5, 2020, 9:01 am
$
0
0
Prikaz knjige „Džeremaja, peti tom“ Hermana Ipena; izdavač Čarobna knjiga, 2019.

Nastavljajući objavljivanje celokupnog strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) - u reprezentativnom tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi - agilna „Čarobna knjiga“ je, znatiželjnim stripoljubcima ponudila peti tom koji sadrži epizode 13 „Padaju kegle“, 14 „Vratio se Simon“ i 15 „Aleks“ objavljene 1988, 1989. i 1990. godine. Pošto je sarajevski „Strip art“ urednika Ervina Rustemagića prestao da izlazi nekoliko godine ranije (1986.g) „Džeremaja“ nije više imao utočište (dakle časopis u kome bi bio objavljivan) tako da su epizode 13 i 14 izašle tokom sankcijskih 1990-tih u piratskom crno-belom album izdanju dok se epizoda „Aleks“ pojavila znatno kasnije u „Politikinom zabavniku“ koji je nastavio da kontinuirano prati serijal.


Serijal „Džeremaja“, koji je Hermanov prvi samostalni stripski projekat započet je 1979. godine. Početna postavka priče – avanture dvojice momaka, Džeremaje i Kurdija Maloja, u svetu koji opstaje na zgarištu bivših SAD uništenih građanskim ratom između crne i bele rase – širi se i razvija kako na polju ličnog odrastanja i razvoja glavnih junaka tako i na nivou sve dubljeg upoznavanja sa različitim licima najnovijeg Novog sveta koji liči na Divlji zapad. Džeremaja, ozbiljniji i odgovorniji, i Kurdi, vetropirasti kavgadžija, krstare pustarama, prolaze kroz razrušene velegrade i samoorganizovane male zajednice koje se brane od sveprisutnih bandi. Vremenom se uspostavlja kakva-takva centralizovana vlast i život se normalizuje što, između ostalog, znači ponovno izdizanje političara i njihovih aparata koji „posluju“ po starim, oprobanim sistemima kako bi vladali i koristili mase. Na ličnom planu, ljubavna veza lepe Lene i Džeremaje nije krunisana venčanjem jer Džer ne želi da ostavi na cedilu svog druga Kurdija koji, kao i uvek, zapada u svakojake sukobe sa osionim silnicima. Drugari nastavlju da lutaju starim drumovima, vođeni večnom glađu i besparicom. Ipak njihove avanture sve su složenije i ozbiljnije. Tako se u epizodi „Padaju kegle“ priča plete oko mutnih rabota u kojima učestvuju moćni političar i vođa sekte. Čini se da, iako je stari svet zbrisan, modeli vladanja, laganja i beskrupulozne borbe za vlast i moć ostaju isti i čvrsto vezuju ulickane političare i sirove kriminalce. Otimačine i prevare i nadalje su najlakši način da se zaradi za život a taj cilj se ostvaruje svim sredstvima. „Tačka prepoznavanja“ sa našom svakodnevicom je i droga kao roba koja se uvek unosno prodaje. Organizovanje ove rabote spaja, u epizodi „Vratio se Simon“, ekscentričnog muzičara, maestra Sikorskog, sa običnim, agresivnim snagatorima koje predvodi Simon, brat Sikorskog, i koji će, u svojoj obesti, obojiti Kurdijevu mazgu Ezru što, naravno, nikako ne može proći nekažnjeno.

„Aleks ili smršaću, obećavam!“ prati pokušaj spajanja decenijama razdovojene porodice dok se na obližnju obalu iskrcavaju japanski komandosi kao prethodnica moguće invazije. Lepa Aleks više voli svoje šimpanze nego ljude a njen otac alkohol dok ponovo nađena, elegantno popunjena, majka namerava da sve bude kao nekada a kratkovidi, obrazovani brat Edvard samo želi da ga niko ne kinji. Džeremaja i Kurdi pomoći će da se porodica odbrani od opasnosti ali ta borba neće proći bez gubitaka.

Herman spretno kombinuje elemente akcionih priča sa socijalnim analizama i serioznim međuljudskim odnosima; svi ti ozbiljni elementi i tenzije „relaksirani“ su pošalicama i vragolijama. Sveukupno, epizode su stripovski lake, brze i šarmantne ali se, istovremeno, kao dodatni kvalitet, bave kako društvenim tako i ličnim pitanjima. Uz valjani zaplet i razrešenje epizode su raskošno nacrtane i dinamički sjajno montirane a poneke table kako enterijera tako i eksterijera svakako će izmamiti uzdahe oduševljenja Hermanovim likovnim veštinama. Jednako su upečatljivi prizori napuštenih gradskih ruševina i malih skrpljenih naseobina odnosno divlje prirode. Veliki doprinos potpunom utisku daje i izuzetno sugestivni kolor za koji je u epizodama „Vratio se Simon“ i „Aleks“ zaslužan domaći strip velemajstor Željko Pahek.

Zaključimo da je i posle bezmalo četiri decenije od pojavljivanja „Džeremaja“ nesporno reprezentativan serijal koji je umogome pomerio kvalitativne granice naučnofantastičnog stripa insistirajući na serioznosti koja umetničkom delu obezbeđuje trajnu atraktivnost.

ILIJA BAKIĆ
↧

CAFE SOCIETY (2016)

April 6, 2020, 9:00 am
$
0
0
Svaki novi film Vudija Alena u poslednje vreme skoro da više nije praznik, već neminovnost, kvota koja se mora ispuniti, kao da Alen vitalnost održava upravo prilažući novi film svake godine na oltar nekom paganskom božanstvu umesto kokošjih glava, koje mu zauzvrat daje još pokoju godinu života. Ovo je već treći Alenov film zaredom gde je zamor materijala, ili možda puka nezainteresovanost, uzela maha i gde osim lepih slika, pitkih dijaloga i malo scenarističke zafrkanicije i nema neke poente, suštine ili rediteljskog komentara.

Pratimo mladog i naivnog Bobija koji dolazi u Los Anđeles 30-ih godina 20. veka ne bi li započeo novi život u Holivudu. U tome ima da mu pomogne njegov teča, moćni holivudski agent Fil Stern koji žari i pali filmskim svetom.

Bobi uskoro upoznaje Sternovu sekretaricu Voni i između njih se razvija prisno prijateljstvo, a zapravo jedan kompilikovani ljubavni trougao koji treba da odredi ostatak njihovih života. Alen se, kao i lajmotivski inače, kroz postupke i usta mladog Bobija obračunava sa mrskim mu Los Anđeleson, nasuprot koga postvalja Njujork kao okosnicu svog identiteta, ali u isto vreme posvećuje izuzetno dosta pažnje i detalja periodu u koji je očito bespovratno i romantično zaljubljen, a to je stari Holivud i 30-e godine. Film, čiji je kamerman bio čuveni Vitorio Storaro, a koji je imao među najvećim Alenovim budžetima dosad u karijeri, zaista izgleda impresivno na planu izgleda i rekonstrukcije epohe, pre svega živopisnih enterijera. Međutim, pored nekih standardnih alenovskih diljaloga kojima se promaljaju kroz obrise teme religije, porodičnih odnosa i ljubavne patetike, osim blago romansirane ljubavne zavrzlame i polukomičnog koketiranja sa gangsterskim filmom na tragu „Bilo jednom u Americi“ ili „Coton club“, Alen ne nudi ništa novo i neviđeno. Nemogućnost da sigurnom rukom vodi priču od početka do kraja pokazuje i neveštom naracijom filma za šta je angažovao samoga sebe. Zanimljiva je i upotreba vrcavih džez numera koje ilustruju čitav film i koje su posebno duhovite u momentima kada na platnu vidimo surova mafijaška ubistva koje čini rođak mladog Bobija.

Iako su teme prevare, ljubavi, izdaje i sl. plodonosne, ipak u ovom filmu sve nekako ostaje na površini, bez jakih emotivnih ulaganja, ili čak specijalnih glumačkih bravura u stilu Kejt Blanšet iz „Blue Jasmine“. Sve je to lepo slikano, prohodno za pogledati, na krajičke vickasto i duhovito, ali u suštini prazno i nesadržajno, ništa kompleksnije od obične dnevne sapunice. Iako je lik Bobija, koji tokom filma doživljava metamorfozu od naivnog potrčka do samouverenog menadžera noćnog kluba „Cafe society“, bio plodno tle za preispitivanje Alenovih frustracija Holivudskom mašinerijom i ženama, čini se da potencijal ostaje neiskorišćen, a film na planu razglednice.

Slobodan Novokmet
↧

TWISTED SISTER — Od krvi, suza i znoja do sjaja i bede (1. deo)

April 6, 2020, 9:01 am
$
0
0
Priče o bendovima koji su prošli zagušljive klubove, spavanje u kombiju u sred zime, odbijanja demo snimaka od strane izdavačkih kuća, nemaštinu, razočarenja, upornosti i vere u sopstvenu muziku da bi očekivani uspeh i mukotrpni rad doslovno naplatili milionima i statusom svetskih rok zvezda su nam svima poznate. Međutim, ono što se izdešavalo momcima iz grupe „Twisted Sister“ ne može da stane u jedan tekst ili jedan film od dva sata i jače, koji inače postoji i obuhvata samo jedan deo njihove neverovatne biografije. U istoriji alternativne muzike verovatno nije postojala grupa koji se više mučila, prolazila kroz padove, saplitanja, odbijanja, koja je imala više ambicija, gladi za dokazivanjem i uspehom i koja je napokon od statusa američkog benda broj jedan brže propala od ove. Pred vama je verovatno jedna od najčudnijih biografija u istoriji rokenrola i priča o jednom od najboljih američkih metal bendova svih vremena i njihovoj upornosti, vrednom radu, ljubavi prema muzici, padovima, veri u sebe, prijateljstvu, naplati dugoočekivanog uspeha i surovoj mašineriji zvanoj muzička industrija.

Počeci i godine borbe za uspeh



„Look like women, talk like men, play like a motherfucker“ priča počinje 1971. godine u Nju Džersiju. Osamnaestogodišnji gitarista Džej Džej Frenč, hipi koji je napustio srednju školu u znak protesta protiv rata u Vijetnamu dva meseca pred maturiranje osim što purnja vutru sa drugarima i sluša „The Grateful Dead“ relativno malo toga radi što bi se moglo nazvati produktivnim. Videvši šta narkotici rade njegovim vršnjacima, Frenč je rešen da priču o drogi ostavi iza sebe i priključuje se rok bendovima kako bi se „skinuo“ sa supstanci. Prema njegovim rečima „ironično“. Uz časopis „Fusion“ je dobijao ploče Lua Rida, Dejvida Bouvija i „Mott the hoople“-a što je uticalo na njegovo interesovanje za glem rok i otvorilo mu svet ofarbanih, natapiranih kosa, šminke, visokih potpetica i odeće pošizele koliko i kreativnost Meta Belamija iz „Muse-a“. Uz prisustvo svirkama „New York Dolls-a“, tatama glem roka i proto panka i ostalih njujorških bendova tog kalibra po lokalnim klubovima, znao je kakav bend želi da osnuje. „Kada bi stvarno znali da sviraju onako kako izgledaju, zaradili bi milione. Ali svi ti bendovi su sranje.“, mislio je.

U to vreme se inače pojavio na audiciji za gitaristu grupe „Wicked Lester“ koja će kasnije postati „Kiss“, ali Pol Stenli i Džin Simons nisu bili zadovoljni njegovim sviranjem. Ipak, bend koji je osnovao nakon toga naziva „Twisted Sister“, počinju da se oblače kao pobesnele žene na muškim hormonima i da obrađuju pesme grupa kao što su „The Who“, „AC/DC“ i „Led Zeppelin“. Svirke po lokalnim klubovima bile su dobro posećivane pa je sa nepunih 20 godina imao dovoljno kinte da kupi sranje kombi kojim bi se vozili po američkim provincijama, šminke koliko i balerine na Brodveju i da spava po memljivim hotelima pored puta gde bi neretko bilo orgija kao u Starom Rimu. Naravno, uspeh na lokalnom nivou sa sobom je doneo i poroke, pa se Frenč našao sa četvoricom likova koji svake večeri peglaju konobaru u ajncer tokom svirke i to mu je dopizdelo. To je potrajalo do proleća 1976. kada se grupa raspala tako što su tadašnji pevač i gitarista marnuli kombi i ostavili ostale u nekoj nedođiji bez instrumenata. Samo do raspada ove postave, Frenč je odsvirao oko 600 svirki.

Velike promene, velika borba i velike ambicije 


Rešen da se ne preda, pravi novu postavu. Setio se druga iz srednje Edija Ožedu koji se našao na solo gitari. Pokušaji Frenča kao pevača ispostavili su se kao promašaj i bend uskoro upoznaje Denija Snajdera, 21-godišnjeg pevača koji je pevao obrade u lokalnim bendovima. Večito odbačen, usamljen i besan, Snajder je u svojoj sobi pevao pesme „Led Zeppelin“-a i „Black Sabbath“-a u zamišljenom bendu ispred ogladala. Klasična „Nobody wants him, he just stares at the world“ priča. Odlučan da postane rok zvezda i svima pokaže da će postane neko i nešto, priključuje se „Sister“-u kao novi pevač u nadi da će od ove priče nešto da bude.


Odmah po dolasku u bend uneo je novu energiju svojom harizmom, ekscentričnim izgledom, nastupima sa gromoglasnim pevanjem i kontrolom publike dostojnom jednog Roberta Planta. Kažu da se već tada videlo da je Di, pošto je skratio ime, rođeni predvodnik mase pobesnelih klinaca koji se ne uklapaju u klišee američke pop kulture.

Iako najmlađi i sa najmanje iskustva, pokušavao je da se nametne ostalim momcima svojim kritikama tadašnjeg repertoara benda koji je procenio kao „slab“. „Da li pišeš pesme?“, upitao je Frenč. „Da“, rekao je Di ambiciozno. „Šta si do sada napisao?“ upitali su ostali, „Ništa“, rekao je. „Onda kada budeš imao bolje pesme od ovih, imaćeš prava nešto da kažeš za ove!“. Na svaku od narednih proba je donosio po neki novi tekst, i tako je nastao nikada završeni ciklus Snajderovih buntovničkih, kritikujućih, razarajućih pesama koje su uz muziku benda bile previše pank za metal i previše metal za sladunjave glem rok pesmice „Slade“-a, „Roxy music“-a i ostalih glem velikana.

Nastupi po lokalnim klubovima postaju krcati, bend je pored izvanredne svirke i ludačkog stajlinga postao poznat i po javnom animozitetu prema disko muzici i transparentima „Disco fucking sucks!“, a Snajder drži monologe kojima klince koji su smatrani „čudacima“ uverava da je u redu bili čudak i da je „Twisted Sister“ bend koji postoji upravo zbog takvih ljudi koji se nigde ne uklapaju.

Od 1976. do 1978. sviraju po 6 puta nedeljno a armija fanova ih prati u svakom od klubova. U očima jednih bili su nakaze, u očima trećih pederi a u očima fanova kojima su se muzika i stajling toliko svideli, postaju kult. U najvećim klubovima u Nju Džersiju vrlo brzo postaju „domaći“ bend. Štaviše, momci su imali mogućnost da ugovaraju svirke po 2 meseca unapred i tako isplanirali nastupe za leto 1978. Pored velike lokalne popularnosti, sjajne svirke i ekscentričnog izgleda, ni jedna izdavačka kuća se nije interesovala za njih.


Rešeni da privuku predstavnike američkih izdavačkih kuća, ugovaraju svirku u „Calderone“ sali. To je, inače, pozorišna sala koja im je omogućila da binu ispune pojačalima koja su sva bila uključena i teatralni izgled svirke koji su imali tada već uveliko veliki bendovi tog vremena (Journey, Queen, Aerosmith itd.).

Sve što su te večeri dobili bila odluka basiste Kenija da napusti bend. Američke sekte tog vremena su mladim ljudima nudile rehabilitacione programe u zamenu za članstvo, pa je Keni ubrzo doveo stotinak pripadnika svoje verske zajednice na svirku Sister-a kako bi procenili da li bend pozitivno utiče na njega. Uz komentar da iz njihovih instrumenata govori sam đavo, iako je Keni uveliko bio alkoholičar dok Frenč i Snajder nisu niti pili, niti pušili niti se drogirali, bend ostaje bez basiste. Tu u priču upada Mark “The Animal” Mendoza, klinac navučen na pank. Najpribližniji godinama Diju, njih dvojica postaju najbolji prijatelji.

Uprkos svemu što su postigli, još uvek imao nisu imali čak ni menadžera niti se iko interesovao za njih. Mark Puma, njihov drugar i tehničar za osvetljenje počinje da im ugovara nove nastupe po većim klubovima. Nekim čudom bend bez i jednog izdanja i pesama puštanim na radio stanicama dobija prostor “Palladium” sale sa oko 3000 mesta. Osrednji koncert Kiss-a je u to vreme bio toliko posećen a oni su do tada imali 10 studijskih i 2 lajv albuma, prodali 2 670 000 ploča, smatrani jednim od najvećih bendova na svetu i najvećim američkim, bili milioneri, živeli u vilama, razvratu i bludničenju i vozili najnovije automobile. Možda i ne oni, nego neki koji su bili plaćeni samo za to.

Nakon što je prodata svaka od 3000 karata bez izdatog albuma i pravog menadžera, bend je očekivao ugovor izdavačke kuće, snimanje albuma i svetsku dominaciju. Bili su toliko uvereni da će sve posle nastupa sve radikalno promeniti, da su iznajmili salu i dan pred nastup kako bi našminkani i u kostimima imali svirku u praznoj sali kao generalnu probu. I onda ono što se najmanje očekivalo. Gitarista Edi Ožeda pronađen je bez svesti na podu u svlačionici. Koncert je otkazan.

Umesto da dignu ruke od instrumenata i pronađu poslove na građevini i barovima gde bi lokalnim pijancima pričali kako su, da nije zle sudbine, sada mogli da kidišu na tek punoletne grupi devojke sa Lemijem i Prljavom životinjom u bekstejdžu dok čekaju da “Saxon” završi svoj set kako bi otišli u hotel da sav invertar izbace kroz terasu.

Sala je ponovo rasprodata do poslednjeg mesta, ali umesto direktora izdavačkih kuća, na svirci su bili njihovi asistenti i sekretarice. Jedina osoba koja ih je kontaktirala nakon nastupa bio je Leni Pici, asistent direktora “Epic records”-a. Lik je želeo da vidi svirku nalik onoj u “Palladium”-u. U 1 prepodne. U ponedeljak. Tokom svoje pauze za ručak. Našminkani, u kostimima, sa iznajmljenom rasvetom, namontiranom scenom kao za svirke inače, na bini čekaju da jedna osoba sedne na jedinu postavljenu stolicu u celoj Sali kako bi počeli nastup. Negde na pola svirke, Pici napušta salu i nikada ga više nisu ni čuli ni videli.

I ponovo se vraćaju na isto. Vidajući rane i prikupljajući snagu da nastave dalje, saznaju da se u Long Ajlendu u jednom luna parku zvanom “Adventureland” organizuju svirke najpopularnijih bendova. U dogovoru sa vlasnicima luna parka najavljuju besplatan koncert. “Zebra”, uspešniji bend od njih je tu sakupio između 6 i 7 hiljada ljudi.

Ono što niko nije očekivao se upravo desilo. Otprilike 23 000 ljudi je došlo na svirku! Ovo je već dostiglo standarde veoma posećenih koncerata najvećih svetskih bendova. Ljudi na zgradama, drveću, automobilima i beskrajna kolona skakala je i divljala zajedno sa petoricom našminkanih likova u kostimima koji sviraju kao bend svetske klase, samo na kamionskoj prikolici umesto na ogromnoj bini specijalno dizajniranom za njih, sa najskupljom opremom i 30-ak roudija oko nje. Kasnije su saznali da je bolesno skupa antena za prijem radio signala oblikovana u “TS” i bend je uopšteno zbog svih sranja koja su fanovi napravili zvanično izgubio pravo da nastupa bilo gde u Long Ajlendu doživotno.

Nakon mnogo svirki po lokalnim klubovima, u Detroitu su saznali da Edi Krejmer lično, legendarni producent koji je radio sa imenima kao što su Džimi Hendriks, “Kiss”, “Pink Floyd”, Erik Klepton, Dejvid Bouvi, “Led Zeppelin”, “The Rolling Stones” i Santana želi da ih upozna. Realno, zašto bi takav batica dolazio da sluša bilo koga I to da preleti pola SAD-a ako ne misli da su kvalitetni? Odmah su se skapirali i nakon što su snimili jedan EP, niko nije želeo da ga objavi. Niko! Čak je i Edi lično koristio svoje konekcije u svetu muzike.

Frenč je u to vreme dobio ideju da osnuju “Twisted Sister records” kako bi objavili dva singla, “I’ll never grow up/Under the blade“ i „Bad boys (Of rock and roll)/Lady’s boy” 1980. godine.

Tada počinju da ulažu novac i u postere, majice i nove kostime i DIY vrše promociju i prodaju. To je prouzrokovalo svirke po klubovima u kojima ih gazde pozovu da prangijaju, dođu fanovi, polome i odnesu sve, ali sve, sve, sve. Čučavce, wc šolje, protivpožarne aparate, pločice sa zidova, čak i ventilacione otvore koji su se urušavali zajedno sa plafonom pa su se često svirke završavane maltene pred otvorenim nebom.

Jedan od klubova je bio mesto gde su se snimale sekvence za „Groznicu subotnje večeri“, pa su momci iz „Sister“-a izrazili mišljenje prema celoj toj priči paljenjem Džontrinih postera i javnim vređanjem celog filma. To je bilo dovoljno da iz vlasnik drugog kluba pozove da sviraju, kaže: „Jebe mi se, nek mi unište ceo klub, samo neka dođu da sviraju!“ i odštampa plakate na kojima je ispod slike benda pisalo „Dođite da gledate kako klub umire!“ . Uz sav taj status, bend nije mrdao od statusa klupskog benda niti se iko interesovao za njih.

Fanklub „SMF“ ili „Sick motherfucking friends of Twisted Sister“ kojima su pripadali svi koji su se fanatično napalili na bend osnovan je u to vreme. Sa sve pristupnicama i promo materijalom. Ono što su imali „Kiss“ sa fanklubom „Kiss army“ i „The Sex Pistols“ sa klincima koji ih prate u stopu (Bili Ajdol i Siouxsie Sioux između ostalih) kao manje-više afirmisane svetske zvezde, „Sister“ je imao kao lokalan bend. Prema nekim računicama, zarađivali su i do 5000 dolara za jedno veče kao najveće zvezde svih lokalnih klubova u Nju Džersiju ali i dalje nisu zanimali niti jednu izdavačku kuću.

Doduše, izdavačke kuće jesu počele da se pojavljuju, ali osim obećanja o budućoj saradnji, nisu dobili ništa. Onda se pojavio predstavnik nemačke kompanije „X“. Na aerodromu su mu članovi benda dali demo snimke i otišli kući sa olakšanjem da je ovo konačan početak njihove blistave svetske karijere. Sledećeg dana su saznali da je Nemac imao srčani udar u avionu i da ugovor propada.


Drugar koji je prodavao ploče i kasete je počeo da šalje njihove EP-je svim mogućim muzičkim časopisima. I ništa. Sve dok se njihova muzika nije pojavila u britanskim časopisima tako što je jedan novinar magazina „Sounds“ pravio sopstvene top-liste omiljenih hevi metal pesama i „Under the blade“ se nekoliko puta nalazila tu. Čak i na prvom mestu. Kako su njihovi snimci završili u Evropi, još uvek se ne zna.

Mala britanska izdavačka kuća pod nazivom „Secret records“ se zainteresovala za bend i čelnici kompanije su se spremili da dođu u Nju Džersi kako bi čuli i videli bend uživo. Umoran od sranja i ciničan, Frenč je izjavio „da će verovatno avion da im se sruši. Ili da će da sleti, ali imaće saobraćajku. Ili će da dođe na svirku, ali će plafon da mu se sruši na glavu. Ili ukoliko mu se svide, umreće u avionu na putu za Britaniju. Ili ako ne umre, avion će da se sruši u more a pritom će da se aktivira i bomba koju su teroristi postavili.“

Međutim, momku u dvadesetim se bend koji je nakon svirke u nekom lokalnom klubu sa više od 1000 posetilaca zatekao sa tolikim novcem na stolu kao da su „The Sweet“ toliko svideo da im je odmah ponudio ugovor. „Ma da, super.“, cinično su odgovarali. Međutim, ugovor je stvarno bio na stolu.

Posle svih godina krvi, suza, znoja, ambicija, uspeha, padova, razočarenja, odnesenih pisoara i borbe za ono što su smatrali da ceo svet treba da zna: da su najveći, najtvrđi i najzajebaniji bend na svetu, grupa „Twisted Sister“ ide u London da snimi svoj prvi album!

(nastaviće se)

Ilija Najdanović
↧
Search

Čvrge vam daju novi singl na "Dar"

March 31, 2020, 3:42 pm
$
0
0

„Čvrge“ nastavljaju da promovišu pesme sa svog maxi-singla „Bazuka
zvuka“ i ovom prilikom su momci iz ovog požarevačko-kragujevačkog
benda rešili da svoje slušaoce obraduju pesmom „Dar“, koja ujedno i
otvara pomenuto izdanje.

Pesma opisuje generalno stanje naše današnjice i opominje ljude da je
jedini lek da se vratimo na pravi put, a sujetu i gramzivost zauvek
ostavimo po strani. „Dar“ se i više nego dobro uklapa u ovu situaciju
kada nam je sloboda ograničena i kada se čovečanstvo bori sa
pandemijom (tekst pesme nalazi se u opisu videa).

Bend se zahvaljuje gospodinu Leonidu Pilipoviću iz grupe „Goblini“
koji im je pomogao uradivši artwork za njihovo izdanje. Takođe veliku
zahvalnost bend duguje Marku Petkoviću iz kragujevačkog „Coolijana
studio“ koji je pored snimanja i miksanja materijala takođe i gostovao
kao muzičar na ovom izdanju. „Čvrge“ se zahvaljuju i svim bivšim
članovima benda koji su dali svoj pečat prilikom nastajanja pesama sa
pomenutog materijala, a svim slušaocima poručuju da se potrude da
isprave sve svoje greške i da se potrude da ubuduće svi budemo bolji
ljudi i podržavamo jedni druge.

↧
↧

Poslušajte novi Pale Origins singl

April 1, 2020, 9:20 am
$
0
0

Pale Origins je moderni peteročlani metal bend nastao nakon višegodišnjeg poznanstva i druženja svojih članova. Kako svi dijele ljubav prema glazbi, a bili su i još uvijek jesu članovi nekih drugih bendova i projekata, bilo je pitanje vremena kada će ih prijateljstvo natjerati da se upuste u zajedničku priču.Krajem godine 2016. Izbacuju prvi EP ” Embers” kojeg su promovirali nastupima u Hrvatskoj, što uključuje i nastup na zagrebačkom VALLHALA festivalu u svibnju 2017.

Na ljeto 2017. band nastupa na jednom od najvećih demo natjecanja u regiji – DEMO FEST 2017 – u Banja Luci, BiH. U finalu festivala svirali su pred publikom koja je brojila preko 6000 ljudi te su za svoj nastup dobili ovaciju publike i poštovanje žirija. Iako nisu osvojili prvo mjesto, njihov basist je dobio priznanje kao najbolji basist na festivalu, primivši nagradu ”PLAVI BAS”

Nakon tog iskustva krenuli su i prvi internacionalni nastupi. Tijekom kraja 2017. i 2018. godine odsvirali su dvije turneje u preko 8 zemalja jugoistočnog bloka Europe. U tom razdoblju se počeo definirati identitet benda kao jedinstva njegovih članova.Determinirani da premoste svaku prepreku koja ih vodi prema cilju sa čeličnom voljom, a taj cilj jest – predstavljati svoju viziju modernog metala širem broju ljudi.

Nakon najave albuma i dva izdana singla, metalci PALE ORIGINS ponovo izbacuju video u sklopu promocije novog albuma !



Debitantsko izdanje zagrebačkog metal benda PALE ORIGINS pod nazivom SHOGANAI ugledat će svijetlo dana u drugoj polovici travnja, točnije 20.04., a novu pjesmu GHOST UNITY predstavljaju kao najnoviji singl s predstojećeg albuma te ujedno i zadnji prije izlaska istog.
↧

SVE ČEŠĆE

April 2, 2020, 3:53 pm
$
0
0
Vaskrsao sam jutros kao Isus. Sinoć sam poginuo hrabro kao „Bik koji sedi“. Nisam povukao u smrt 12 vojnika kao on. Povukao sam gajtan na vodokotliću malo jače, i izazvao biblijsku poplavu u wc-u lokala. Nažalost, Mojsije nije bio tu da razdvoji vodu na dva dela, pa sam gacajući kroz istu pao i vratio se za šank mokar kao da sam plivao za krst časni.

Zna biti užasno kada ti se riba iz komšiluka koju bi rado kresnuo javi sa „Dobro veče“. To znači dve stvari – odavno se nisam pogledao u ogledalu i, sigurno mi je istekla lična karta pre par godina. Ali imam pravo da maštam. Kako je odvlačim u krevet. Prestaješ da živiš onda kada više nemaš vremena za maštanje. Neprimetno sam ušao u nov dan. Ovde nije kao u Las Vegasu, da nigde nema časovnika, providnih prozora, kako ne bi žurio, već ostao da prokockaš sve. Ovde je sve odavno jasno. Niko ne želi to što ti je ostalo. Počinjem da joj pričam kako je u mojoj glavi haos, jer sam jedinac koji se družio sa imaginarnim prijateljima dok su matorci bili na poslu. Grozim se ljubavnih fraza. Odavno ne recitujem ribama i ne poklanjam cveće. Eventualno ako prođem pored groblja neposredno nakon pokopa, pa drpim neko koje najmanje liči na grobljansko. Mrzim kada o meni priča neko ko misli da me poznaje bolje od mene samog. To dozvoljavam, i to samo povremeno, samo onim dvoma mučenicima koji su me rodili, i koji su mi podarili smrtnost.

Vaskrsao sam jutros. Miris crne kafe me je digao iz mrtvih. Šolja se pušila sa komode pored kreveta, a savršeno dupe u tangama stajalo je pored vrata terase. Umesto da ćutim, pitao sam je kako se zove i počeo da duvam u kafu. Pokupila se i otišla. Pratio sam je pogledom. Kada sam bio mlađi, ložio sam se na sise. Sada sam prešao na dupe. Valjda to ide sa godinama. Slabo pijem mleko. Ali govna jedem sve češće...

Vojislav Vukomanović
↧

THE WORDS (2012) – Reči koje prazno odjekuju

April 7, 2020, 9:00 am
$
0
0
Ovaj nezavisni projekat, koji po glumačkim imenima deluje kao da je delo mnogo ambicioznijeg studija, kročio je tiho u festivalske vode, bućnuo malo noge u njima i izašao isto tako tiho i nezapaženo kako je i ušao, bez talasa, oluja, pompa i fanfara – rekli bismo, poprilično opravdano.

Snimiti film po književnom delu izazovan je i nezahvalan zadatak, a snimiti film koji izgleda kao da je snimljen po književnom delu još je teži – jer umesto tog klasičnog romana, na koji uvek može da se osloni, ima samo slabašni scenario i nedopečene likove. „The words“ je projekat koji, osim što se neuspešno maskira u preteču bestselera (što nije) maskira i u film o umetniku, konkretno piscu, koji se bori da pronađe svoj glas, svoj stil i svoje mesto i konkurentnom književnom svetu.

Radnja je koncipirana, prekomplikovano i suštinski nepotrebno, kao „Prokleta avlija“ – priča u priči a o priči, međutim nijedna od tih „priča“ nema iskonsku snagu kojom se pomeraju emotivne i kinematografske planine. Osnovni koncept bavi se plagijatorstvom, moralnim i drugim konsekvensama koje se plagijatorstva tiču, ali i književnim nadahnućem, borbom sa sopstvenim ograničenjima talenta i opstajanjem u literarnom svetu.

Pratimo životnu priču pisca u pokušaju, mladog i ambicioznog Rorija (Bredli Kuper) koji životari sa verenicom (Zoe Saldana) u nadi da će jednog dana bogovi književnog Olimpa blagonaklono pogledati na njegovu stranu. I to se i dešava, ali ne zahvaljujući nečemu što je sam napisao, već od rukopisa koji slučajno pronalazi u Parizu i koji objavljuje pod svojim imenom. Naravno da rukopis postaje momentalni bestseler, novi glas u moru istodobnih književnih pobačaja, a Rori mlada zvezda literarne scene u usponu. Međutim, šta se dešava kada Rorija u njegovoj nevaljalštini iznenadi i sa njom je suoči iskonski autor dela (Džeremi Ajrons) koje je Rori pripisao sebi, ostaje da se vidi do kraja filma. Cela ova priča uokvirena je u širi kontekst, pošto se pred nama odvija kao pripovedanje koje saopštava drugi jedan pisac (Denis Kvejd), a da li su taj drugi i Rori, zapravo, jedna te ista osoba, takođe ostaje da se do kraja filma razreši.

Svojom strukturom, sentimentom i specifičnom potrebom da ukršta vremenske distance i spaja likove iz prošlosti sa onima iz sadašnjosti, film najviše podseća na ostverenja kao što su „Čitač“ ili „Atonement“, međutim svojom uprošćenom dramaturgijom, nedovoljno istraženim emotivnim životom aktera i prebrzim skakanjem preko važnih segmenata radnje, ne biva tim ostvarenjima ni do kolena. Takođe, književnosti se u ovom filmu prilazi na vrlo površan, gotovo zanatski način, stalno se pominju neke „reči“, talenat i emocije iz koji pisanje proizilazi, a da se o samim delima ne kaže mnogo, a odlomci koji se čitaju na filmu deluju kao da su pisani rukom nekoga ko ide u literarnu sekciju trećeg tri. Takođe, film ohrabruje jedan glupi stereotip, satkan u kolevci američkog sna koja se drži na nitima toga da uspeh dolazi bukvalno preko noći i to posle malo ili nimalo truda, a to je da se romani pišu u toku jedne večeri, u naletu suve inspiracije, bez ikakvog prethodnog istraživanja, promišljanja ili nedajbože studioznog proučavanja neke građe i materije, dovoljno je sesti, zašiljiti olovku i sve će doći samo od sebe ako ste dovoljno u milosti Kaliope, a da prethodno u životu niste pročitali više od dve-tri knjige i sa književnošću imali dodira tek koliko ste prolazili pored izloga knižere. Međutim, poruka da je pisanje, zapravo, neka vrsta katarze, pročišćenja duše i vraćanje balansa u neuravnoteženi unutrašnji svet protagonista, promalja se i ovde nekako stidljivo.

Naravno, daleko od toga da je u pitanju negledljiv i nekvalitetan film, vadi ga intrigantna premisa i solidne gumačke epizode, pogotovo vremešnog Džeremija Ajronsa koji bi bez problema udahnuo život i vreći krompira da mu je neko da da tumači. Međutim, na polju ozbiljne drame ovo delo može da impresionira samo nekoga ko nije odgledao nijednu drugu ozbiljnu dramu u životu, pa mu ovako površno i usiljeno tretiranju stvaralačkog procesa dođe kao univerzitetski čas iz književnsoti.

Slobodan Novokmet
↧

PLAYGROUND HUSTLE predstavljaju album "IGLE", pesmu po pesmu

April 7, 2020, 9:01 am
$
0
0
Nakon duže pauze evo nas ponovo u rubrici "Pesma po pesma" u kojoj gosti rubrike predstavljaju svoja aktuelna izdanja. Za razliku od recenzije koja je osvrt trećeg lica na neko izdanje, u ovoj rubrici autori sami govore o svojim pesmama. Ovi osvrti bi publici trebalo da približe čitavu priču koja stoji iza albuma. Na taj način bi slušaoci mogli bolje upoznati ideje i motive koji se "kriju" iza pesama.

Naši današnji gosti su devojke iz električnog dua Playground Hustle. tonota, producentska snaga ovog dvojcadala nam je osvrt na njihov album ‘’IGLE’’.

foto: Sven Knechtl
‘’IGLE’’ su naš prvi album u pravom smislu te riječi. Prije toga, izbacile smo dva EP-ija, ‘’Pikule’’ koje su svojevrsni uvod u naš sound i ‘’Kolovoz’’, naš akustični spoken word intimni mali izlet. Ipak, nekako ovaj album doživljavamo kao prvi veliki zaokruženi release. Na njemu smo radile dvije i pol godine. Drago nam je što nismo brzale s izbacivanjem jer su stare stvari poprimile novo ruho i nemamo osjećaj da se čuje koje su stvari prve nastale, a koje nedavno jer je sve nekako usklađeno.

Što se tiče našeg rada, nikad ne pokušavamo unaprijed odrediti kakve će pjesme biti nego gledamo gdje će nas inspiracija odvesti. Glavna promjena u radu je da pokušavamo što više skupa raditi u momentu, a ne samo jedna drugoj prezentirati gotove ideje. Mislimo da se to i osjeti na albumu jer se instrumental i vokal puno bolje nadopunjuju nego na ‘’Pikulama’’. Što se tiče samog sounda, od prijašnjih izdanja, zagrebale smo dublje u elektroniku, akustičnu gitaru stavile više sa strane i podebljale taj bas. Također Megini vokali poprimili su različita lica pomoću niza efekata s kojima smo se igrale.

Album ne bi sigurno bio ovoliko kvalitetan da nismo iza leđa imale podršku Luke Tralića Shota koji je sve podignuo na novu razinu svojim mixom i masterom.

Cover za album radila je naša prijateljica Helena Nemec koju obavezno zapratite na instagramu @helakopter. Stvarno smo presretne kako je to odradila i dala je albumu vizualni identitet koji je odlično nadopunio cijelu njegovu priču.

1. Tl;dr feat. Kandžija

Tl;dr je nekako prirodno sjela kao prva radi neopterećene atmosfere koju ima. Budući da je Kandžija poznat reper po tekstovima koji obiluju genijalnim smislom za humor s određenom porukom na kraju, Megi se svidjela mogućnost pisanja teksta koji obiluje punchevima. Tako ova pjesma kroz zabavan i ironičan način priča o problemu današnjeg društva gdje nitko više nema živaca pročitati članak koji ima više od jednog paragrafa. Nadam se da tako neće biti i s našim intervjuom haha.

Ova stvar bila mi je veliki izazov jer je Kandžija zahtijevao ravan pravilan kick što je, ironično, za mene bio veliki problem. Tako je instrumental imao puno različitih verzija dok konačno nisam uspjela napraviti groove kicka i basa koji se svima svidio.

Za ovu stvar smo izbacile lyrics video koji je radio genijalni Milan Subotić Igla. 

2. Nije me briga

Nije me briga je prvi singl koji smo izbacile za album. Tekst govori o napornim likovima s najgorim uletima koje smo svi bar jednom doživjeli u klubu.

Verzija u spotu razlikuje se od verzije koja je završila na albumu. Kroz proces rada na pjesmi, shvatile smo kako stvar ima dva dijela koja u potpunosti ubijaju flow cjelokupnog aranžmana. Smiješno je što su me, tijekom snimanja vokala, Shot i Megi uvjeravali da se na tim dijelovima pjesma ispuše, ali ja sam imala svoju viziju aranžmana od koje nikako nisam htjela odustati. Trebalo mi je dvije godine da shvatim da su u pravu i kad sam izbacila ta dva dijela, pjesma je nanovo prodisala.

3. Petar Pan

Petar Pan je stvar koja je naša vizija dobre plesne bengalice s porukom. Megi je kroz tekst dala svoju viziju izgubljene mladeži koja nikako ne želi odrasti. Pojam Petar Pan generacija ju je i inspirirao i po tome je i pjesma dobila ime. Megi je otpočetka voljela tu stvar dok meni na prvu nikako nije sjela. Nismo si kliknule. Bila je prevesela za moju melankoličnu dušu (spoiler alert: fakat nije vesela, vesela je jedino u usporedbi s drugim stvarima na albumu koje nisu vesele nimalo). Nakon nekih promjena u aranžmanu i kad su svi dijelovi pjesme sjeli na svoje mjesto, shvatila sam da nema ništa loše i u dobrim bengalicama.

4. Mladež bez Boga

Beat za ovu stvar je izvorno remix koji sam radila za pjesmu X&G-a, američkog producentskog dua. Dobile smo poziv da napravimo pjesmu za PDV kompilaciju Mladež bez Boga i budući da je do roka bilo još malo vremena, Megi je došla na ideju da uzmemo taj beat i da ona napiše tekst. Meni je taj instrumental bio neka svetinja i malo sam oklijevala pri davanju dopuštenja da napravimo nešto drugo s njim. Srećom, kao i uvijek, Megi je dostavila stvarno bolestan tekst koji se dotiče problema današnjeg društva. Nakon što je u Petru Panu mladež kritizirana, u Mladeži bez Boga, Megi zauzima novi kut i ističe dobre strane naše generacije i stvari s kojima se moramo nositi. Ova pjesma je i najpolitički aktivistička na albumu. „Zemlja za mržnju daje pljesak, Oluja, Bljesak nije donijela svježi zrak, pa sada hvatamo zrak i shvaćamo da imati ideale znači vjerovati u strah“.

Za ovu stvar je napravljen i zadnji spot koji je osmislila i montirala Megi. Velike zahvale KSET-u na pomoći.

5. Vješam dušu za noge

S ovom pjesmom izlazimo iz svijeta bengalica i ulazimo u najmračniji dio albuma.

Ova pjesma je isto imala zanimljiv razvoj događaja, na nju smo se nekako najviše vraćale. Mislim da je ovo prvi beat koji je nastao. Megi je napisala tekst koji obiluje zanimljivim slikama i pun je prenesenog značenja. Nakon što ga je snimila, zasjenila je beat svojom izvedbom i on je nekako postao tiha, nedovoljno snažna pozadina. Naknadno sam doradila beat što je rezultiralo time da neki dijelovi vokalne izvedbe nisu bili dovoljno snažni. Megi je opet ušla u studio, podebljala svoje vokale i pjesma je napokon dobila konačan oblik. Nekako imam osjećaj za ovu stvar da smo se najviše izazivale međusobno i pomicale si granice, da vidimo što ona druga ima sljedeće za ponuditi.

6. Porculanske lutke

Porculanske lutke su storytelling koji se dijelom bazira na istinitim detaljima. Megi je stvarno imala porculansku lutku koju joj je stari donio od negdje, odnosno još uvijek ju ima. Za potrebe pjesme nazvala ju je Sara. Izgled Sare je stvaran, stvarno izgleda kako ju opisuje u pjesmi. No, naravno dio oko pretvaranja Megi u lutku je izmišljen. Ili možda nije? HM.

Porculanske lutke su imale isti problem kao i Nije me briga, shvatile smo da je nekako preduga i da na nekim dijelovima izgubi svoj polet. Tako smo jedan dio koji smo obje voljele krenule kratiti dok ga na kraju nismo u potpunosti izbacile. Dosta sam ponosna na melodiju vokala na refrenu koju sam dobila cjepkanjem Meginih pjevnih dionica.

7. Wolf feat pavleisdead

Ideju za ovaj tekst Megi je dobila iz drevne indijanske priče po kojoj svaka osoba ima dva vuka koji u njemu postoje i koji se bore. Postoje svijetli, dobar vuk i tamni, zli. Pavleisdeada preuzima tamni vuk i on kroz pjesmu taj vuk i postaje. Vokali za ovu stvar snimani su na potpuno drugi beat koji sam na kraju skroz odbacila i napravila potpuno novi. Beat je s vremenom nekako postao bezvezan kad smo ga krenule uspoređivati s ostalim dovršenim stvarima. Također, prvotni zamišljen poredak versova na pjesmi dodavao je kaotičnosti cijele pjesme jer su se izmjenjivali deranje pavleisdeada na engleskom i Megin oštar hrvatski pa je djelovalo kao da smo na silu htjele spojiti dvije pjesme u jednu. Ova pjesma je bila velika borba za mene, kako ta dva različita svijeta staviti u isti kontekst. Čini mi se da sam na kraju uspjela.

8. Igle feat. Shot

Kod Igli je zanimljivo što je ideja teksta za pjesmu nastala po viziji spota koju je Megi imala. Nadam se da će corona što prije proći kako bismo što prije snimile taj spot. Featuring sa Shotom je baš bio na obostrano zadovoljstvo i sreću. On je dobio priliku da napiše tekst kakav nije mogao realizirati s Elementalom, a mi smo bile uzbuđene jer će nam na albumu gostovati stvarno legenda hrvatskog hip hopa. Problemi su nastali kada je trebalo napraviti beat. Megi mi je dala smjernice, ali nikako da izađe beat koji svima valja. Kasnije sam shvatila da mi je u biti bila blokada jer mi ništa nije bilo dovoljno dobro za Shota. Tek je s trećom verzijom pjesme sve došlo na svoje. Megi po mom skromnom mišljenju, na Iglama ima jednu od zanimljivijih vokalnih dionica na albumu, a Shot je svoj verse klasično ubio.

9. Komfor zona

Komfor zona nas lagano izvlači iz mračnog dijela albuma i nagovještava promjenu atmosfere i njegov kraj.

Ovaj beat uzele smo iz mog drugog live seta. Prva velika promjena na beatu dogodila se slučajno. U prvoj verziji tijekom cijele pjesme u pozadini su se pojavljivale perkusije. Nakon što smo napravile prvi aranžman, Megi me zamolila da joj pošaljem beat kako bi mogla vježbati tekst. Na neku foru, pjesma se eksportala u potpunosti bez perkusija i onda smo shvatile kako bez njih sve ima bolji gruv i kako ima smisla da se tek jave na pola stvari! Zadnji konačni touch ponudio je Jerko Jurin koji je predložio da drugi dio bude drum and bass. Tek je onda drugi dio dobio silinu kakvu je zaslužio. Megi u tekstu prenosi situacije u kojima joj se nije isplatio izaći iz komfor zone i na kraju dočarava napadaj panike. Za ovu stvar smo također izbacile spot koji je bio presjek snimki s Meginog mobitela koji su u kontrastu s pjesmom, spot prikazuje situacije u kojoj joj se isplatilo izaći iz komfor zone.

10. Dvanaest koraka

Dvanaest koraka donosi chill notu cijelom albumu, za mene, svojevrsno mirenje. Prva verzija je bila puno duža i dok smo ju izvodile uvijek bi se izgubile skroz u njoj, ali smo s vremenom shvatile da drugima postane s vremenom dosadna jer je jako repetitivna. Zafrknule smo rukave, ubacile nove instrumente, Megi je u potpunosti promijenila početnu melodiju vokala i nastao je novi aranžman. Iako tekst zvuči kao ljubavna pjesma, uopće ne govori o toj temi. Dobila je ime po programu za alkoholičare.

11. Otiđi šutke

Otiđi šutke govori o momentu prekida. Na ovoj pjesmi imamo tajnog gosta, prijatelja Nikolu Krgovića (N/OBE) koji je spremno prihvatio ulogu koju mu je Megi namijenila. Megi je imala viziju dati podršku muškoj strani LGBT zajednice koja je jedna od najmanje prihvaćenih u društvu. Smatramo da je ova pjesma savršen završetak albuma. Izvorno je i bila završni beat za završetak predstave za koju sam radila glazbenu pozadinu.

Bilo je jako teško prenijeti sve što se izdogađalo oko svake od ovih pjesama jer smo ih puno puta otvarale i dorađivale kroz zadnje dvije i pol godine. Nadam se da sam vam bar malo uspjela prenijeti naše putovanje i dvojbe koje su se javljale u procesu. Također, nadam se da ćete jednako uživati u njegovom slušanju kao što smo mi uživale u radu na njemu.
↧
↧

Man vs. Woman (2006)

April 8, 2020, 9:00 am
$
0
0

Man vs. Woman je kratkometražni, 14-minutni post-apokaliptični SF western redatelja i scenarista Juana Carlosa Vargasa. Film je snimljen još 2006. sa budžetom od 5,500 $ i dvoje glumaca u glavnim ulogama – Tiffany Shepis i Robert Reavis. Film je u među vremenu bio prikazan na mnogobrojnim filmskim festivalima kao što su Independent International Film Festival San Diego, International Horror & Sci-Fi Film Festival Arizona, te mnogi drugi gdje je osvojio i nekoliko nagrada, što za najbolji film, što za efekte i tehnika dostignuća.

↧

Muzika HIM-a i dalje živi kroz novi EP Villea Valoa

April 8, 2020, 9:01 am
$
0
0
Pevač nekadašnje grupe „HIM“, Ville Valo, je u ponoć 19.3.2020. godine na oduševljenje obožavalaca širom sveta objavio EP sa tri pesme pod nazivom „Gothica Fennica Vol. 1“.


Otkako je bend zvanično prestao da postoji 31.12.2017., Valo je nastavio da se bavi muzikom kao pevač kultnog finskog šlager benda „Agents“ sa kojim je već sarađivao 1999. godine. Album pod imenom „Ville Valo & Agents“ je objavljen 15.2.2019. godine i nakon svega nedelju dana postao je „zlatan“. Bend je dobio i „Emma nagradu“ za najbolji šlager album.

Međutim, ono što niko nije naslućivao jeste da će da objavi novu muziku bez prethodne najave i nagoveštaja, i to pod imenom „VV“.

Omot EP-ja jeste tradicionalni logo grupe „HIM“ poznatiji kao „heartagram“, samo sada modifikovan slovom „V“ unutar samog znaka što nam govori da je Ville Valo ipak „tu“ i da ipak ne želi da ga „ubije“. Već na prvi pogled, omot je nagoveštavao muziku kakvu bismo očekivali i kada bi EP bio potpisan kao „HIM“ .

Pesme „Run Away from the Sun“, „Salute the Sanguine“ i „Saturnine Saturnalia“ objedinjene su nazivom „Gothica Fennica Vol. 1“ što nagoveštava još objavljenih pesama u budućnosti.

Jedina tema ovog EP-ja jeste ljubav o koja je bila dominantna i u muzici grupe „HIM“. Da ćemo da slušamo muziku sličnog kova i tokom njegovih samostalnih izdanja uverio nas je i dobro poznati melodični spoj gitara sa distorzijom i klavijatura u dve sporije i jednoj bržoj pesmi.

Ni za jednu od triju pesama još uvek nije snimljen spot i pitanje je da li će uopšte biti snimljen neki.

Predvideti budućnost objavljivanja nastavka ovog sjajnog EP-ja je trenutno nemoguće. Autor duže vreme ne daje intervjue i ne oglašava se na internetu po ovom pitanju.

Nama ostaje da mu se zahvalimo na novoj muzici koja nas je obradovala i da se nadamo da će u bliskoj budućnosti biti još ovakvih izdanja.

Ilija Najdanović
↧
Search

TWO COINS FROM MERCURY: U zatvoru zemaljskog pakla

April 8, 2020, 9:51 am
$
0
0
Two Coins From Mercury je autorski heavy metal bend iz Srbobrana/Sentomaša, koji je do nedavno postojao pod imenom Mercury. Oformljen je početkom 2016. godine i do danas radi u nepromenjenoj postavi: David Tot (vokal, ritam gitara), Edvard Tot (bas, prateći vokal), Zalan Krasuljak (solo gitara), Sebastian Kiš (klavijature, prateći vokal) i Silard Berec (bubnjevi).

Dosad su održali tridesetak koncerata po vojvođanskim klubovima, uglavnom u sredinama gde je mađarsko stanovništvo u većini, jer nemaju kontakte i saradnju sa bendovima na domaćoj metal sceni, a ni njihove prijave nisu prošle na nekim festivalima. Na prvom vojvođanskom Tragaču za muzičkim talentima, održanom u Kanjiži 2018. u organizaciji VefMat Production i Peron Music Foundation, osvojili su prvo mesto i kvalifikovali se za finale na budimpeštanskom Music Expo, najvećem sajmu muzičkih instrumenata u Centralnoj Evropi. Tamo su se krajem iste godine predstavili s četiri autorske pesme i nadmetali sa 25 najboljih novih bendova Karpatskog basena. Međutim, uprkos velikim očekivanjima doživeli su svoja prva negativna iskustva s koruptivnim i izrabljivačkim muzičkim biznisom, jer nije ispoštovan dogovor i nisu ostvarena velika obećanja o podršci razvoju njihovoj karijeri, koja su dobili od organizatora i menadžera.


Muzički ukus su formirali na svim vrstama metala, a najviše na power, trash i progressive pravcima. Svesni su problema klišea, kopija i teškoće stvaranja autentičnog muzičkog izraza, za razliku od učenja sviračke tehnike i postizanja virtuoznosti. Slažu se s mišljenjem da je odgovor u kreativnom mešanju žanrova, koji su se pojedinačno iscrpeli. Stoga, svoju muziku u najširem smislu definišu kao prog metal, lišen sviračko-tehničkih neumerenosti, sa dodatkom trash, core, melodic death i black elemenata i tvrde da zvuče kao Ghost na steroidima. Nastoje da izbegnu šematizam, ali i narcisoidnu potrebu za sviračkom virtuoznošću i često neugodnom i dosadnom simfonijskom orkestracijom. Njihove pesme su melodične, lako slušljive i pamtljive, ali ne i banalne, zbog čega su hitične i imaju znatan komercijalni potencijal. Smatraju da je publika merilo kvaliteta benda, ali da joj ne treba povlađivati, iako su svesni da je konkurencija velika, da zahtevne slušaoce čine gladni potrošači, koji stalno traže novitete i koji se brzo zasite, a ponuda današnje heavy metal muzičke produkcije je ogromna.

Veoma ambiciozno ulažu mnogo vremena i truda na stvaranje pesama i celokupnog audio-vizuelnog utiska usklađenog sa vladajućim heavy metal konvencijama, iako su svesni da postoje male šanse za profesionalni uspeh u globalnoj muzičkoj industriji.

Osim interneta, koji ukida nekadašnju višestruku ograničenost i osujećenost bendova iz provincije, u klasičnim medijima dosad nisu mnogo promovisani, ako izuzmemo veoma zapaženo predstavljanje u čuvenoj emisiji Demo Ekspres 202, koju vodi i uređuje legendarni Vlada Janković Džet. Priliku da njihova muzika dopre do širokog auditorijuma dobili su odlukom stručnog žirija da budu učesnici na ovogodišnjem Bunt rok festival RTS-a, koji je odložen zbog pandemije.

Na koncertima, koji obično traju dva i po sata, sviraju isključivo svoj autorski materijal, i besprekorno su uvežbani, jer imaju odličnu opremu i uslove za rad, ali i mnogo posvećenosti.

Tekstovi svih njihovih pesama, napisanih na engleskom jeziku, uglavnom govore o bitnim egzistencijalnim upitanostima, bliskim prosečnom slušaocu, a tematiku crpe iz atmosfere horor filmova i romana Stivena Kinga.

Prvo iskustvo snimanja pesama su imali početkom prošle godine u studiju Kids Room, kod svog sugrađanina Atile Tota, bubnjara subotičkog benda Faust. Iako imaju osamnaest, potpuno završenih i koherentnih kompozicija u tematskom i stilskom smislu, odlučili su se za snimanje i objavljivanje EP albuma i video spota za singl, koji ga najavljuje, pod naslovom „Prison of Hellˮ. Za tri pesme su u Kids Room studiju snimili bubanj i vokale, a gitare i klavijature na svom kompjuteru. Miks i mastering je uradio njihov drugar Sabolč Šebok iz Ade, klavijaturista benda Phrenia. Trenutno privode kraju rad na još dve pesme, nakon čega će da potraže izdavača. Snimanje i montiranje pomenutog video spota, niskobudžetnog, ali scenarijski zanimljivog, uradili su Deja Krstić, Miloš Dinjaški i Lucian Moric iz DKM Production.

Milan Đorđević
↧

DON DŽON (2013) – Džozef Gordon Levit kao dizelaš iz Džersija sa neobičnom adikcijom

April 9, 2020, 9:00 am
$
0
0
„Don Džon“ je prvi rediteljski pokušaj mladog Džozepa Gordona Levita, simpatičnog i sve popularnijeg glumca koga šira publika poznaje kao Tomija iz serije „Treći kamen od Sunca“, a koji je od te serije kontinuirano gradio svoje glumačko ime što u nezavisnim što u budžetnijim projektima („Brick“, „500 days of Summer“, „Dark knight risers“, „Looper“ itd.). Nismo sigurni zašto se Levit tako rano u karijeri odlučio da posegne za rediteljskom palicom, ali možda to ima neke veze sa činjenicom da mu je bilo izuzetno stalo da ova priča ugleda svetlost bioskopskog platna.

Film prati mladog Džona koji vodi veoma jednostavan život. On je, rekli bismo, površni kvazidizelaš iz Džersija koji živi momačkim životom i na svet gleda izuzetno površno i uprošćeno. Posvećuje enormnu količinu vremena fizičkom izgledu, i materijanim vrednostima koje poseduje, kao što su stan i kola, a noćni provod podrazumeva jedan ležeran klupski život u kom se devojke tretiraju ocenama od jedan do deset i misli se samo na kratkoročne „one night stand“ odnose. Povrh svega toga, Džon izuzetno mnogo vremena posvećuje i pornografiji, i u tome ne vidi ništa loše niti neobično. Međutim, potres u njegov svet doneće devojka koju slučajno sreće u noćnom klubu i u koju će se zaljubiti, međutim da bi mogao da je osvoji i ostane sa njom, moraće da promeni izvesne navike u svom savršeno programiranom životu.

Film „Don Džon“ na jedan lagodan, lepršav način tretira naizgled vrlo ozbilje teme: probleme pornografske zavisnosti, probleme savremenih veza u svetu ispunjenom sebičnošću, ličnim interesima, licemerjem i raznim otuđenjima, probleme verske krize, probleme pritiska i uplitanja porodice u ličan život pojedinca itd., itd. Film deluje dosta dinamično, šareno, likovi su dobro postavljeni i gotovo arhetipski, ali opet dovoljno slojeviti. Poenta se naslućuje i ona je očigledno usmerena ka tome da se uputi ozbiljna kritika nonšalantnom, ali i jednostrano licemernom pristupu vezama, ali i jednoj sveopštoj zavisnosti od interneta i krizi međuljudske integracije, kao i poremećenem vrednostima koje u životu gajimo. Međutim, Levit ne uspeva do kraja da poentira ovim porukama, iako je, ipak, snimio vrlo gledljiv i film koji prijemčljivim stilom pokušava da pokrene ozbiljne društvene teme.

Gluma je vrlo zadovoljavajuća, Džozep Gordon Levit, iako fizički ne izgleda kao samozaljubljeni dizelaš čini sve što je u njegovoj moći da to i postane, iako je utisak da bi neko kao što je Čaning Tejtum (koji je isprva i bio planiran za ovu ulogu) bolje svojom fizionomijom popunio lik Džona. Skarlet Johanson odrađuje svoj posao sasvim korektno kao „klaberka“/mamina i tatina princeza/ udavača koja ima patološku potrebu da kontroliše i menja život svog partnera.

Na kraju možemo reći da je „Don Džon“ sasvim prostojan temelj jedne buduće rediteljske karijere, film koji jasno postavlja neka pitanja i navodi na razmišljanje, a pritom ima sasvim oživotvorene likove i solidnu priču oko koje se mogu izvesti jasni zaključci. Međutim, ne bismo ga preporučili nikome ko nije spreman na nekoliko „žestokih“ scena i ko očekuje čistokrvnu romantičnu komediju. Iako ima komične elemente, film „Don Džon“ je zapravo samo umivenija i šarenija verzija filma „Sram“ Stiva Mekvina.

Slobodan Novokmet
↧
↧

Blade Runner: A Movie (William S. Burroughs)

April 9, 2020, 9:01 am
$
0
0
(FANTASTIČNA TROJKA NA GOLOM RUČKU SA ELEKTRIČNIM OVCAMA)

Iako ste pomislili kako znate o kom Bladeu Runneru je ovde reč, odmah vam moram reći da ste samo donekle u pravu.

Ovo je, zapravo, filmski scenario koji je napisao i 1979. god. izdao William S. Burroughs.
Likovi njegove novele zasnovani su na originalnoj priči Alana E. Noursa "Bladerunner" iz 1974. god. Osim ovog originalnog naziva, ništa drugo nije poslužilo Ridleyu Scottu za njegov istoimeni film, jer kao što znamo, on je utemeljen na romanu Philipa K Dicka "Do Androids Dream of Electric Sheep?". Međutim, kad je Burroughs pročitao priču, ostao je zapanjen atmosferom koja je dominirala njom i napisao svoju verziju iste. Kasnije, što je bizarno i neshvatljivo, neka izdanja Dickove knjige štampana su pod nazivom "Blade Runner", kako bi se knjiga povezala sa filmom i ostvarila bolju prodaju. Tužno.


No, vratimo se ovoj noveli-scenariju... Burroughs je radnju smestio u, tada, ne tako daleku 1999.god. u podzemlje New Yorka u kojem se odvija prava drama, jer je civilizacija dovedena do ivice propasti zbog virusa koji je istrebljuje. Sve nade za izlečenje su u rukama lekara koji rade ilegalno u napuštenim, vlažnim tunelima ispod grada, a hirurškim instrumentima, koji su zabranjeni, trguju tinejdžeri - 'krijumčari sečiva', pod budnim okom fašističkog režima.

Priča prati jednog od krijumčara, uz sve ono što nam nudi izopačena, nepredvidiva mašta jednog od najkontroverznijih pisaca bit generacije.

Zaplet Noursovog romana je nešto komplikovaniji i realističniji. Napisan 1974, pravi predstavnik SF žanra sa svim odlikama cyberpunka. U ovom svetu, u dalekoj budućnosti, 2009.god. besplatnu zdravstvenu zaštitu mogao je dobiti svako ko se uklapao u eugeničke okvire napravljene po zakonima totalitarne države, koja se bori sa novim virusima i njihovim mutacijama. Onaj čiji se genetski profil ne uklapa u pravne definicije koje država podrazumeva, a ne želi sterilizaciju, nije mogao dobiti medicinsku pomoć i bio je prepušten samom sebi. To je dovelo do stvaranja alternativnog, crnog, zdravstvenog sistema koji je, naravno, bio zabranjen, a lekari koji su tu radili bili su proganjani i osuđivani na teške kazne. Alan E. Nourse je svoja lekarska iskustva i znanja preneo u ovaj mračni svet u koji je smestio i populaciju koja je prešla kritičnu brojku, totalni nadzor, kompjuterizovane zapise, i strogo kontrolisane i zabranjene medicinske instrumente i proizvode koji mogu da obustave epidemiju hiper-mutiranog meningitisa koji počinje kao blaga gripa, i postaje smrtonosna bolest, poput kuge.

S jedne strane imamo policiju koja pokušava da izađe na kraj sa pobunjenicima koji se bore protiv eugeničkog eksperimenta-sterilizacije, jer je vlada odlučila da je bolesna ili povređena osoba nesposobna za reprodukciju.

Sa druge strane, imamo mlade ljude koji su tu da iz Gornjeg Grada, u prljav i opasan Donji Grad, prenesu lekove, špriceve, skalpele, sterilne materijale, izbegavajući biometrijski nadzor.
Ridley Scott je frazu 'bladerunner'čuo od Hamptona Fanchera koji je rekao da nije njegova, pa su pozvali Burroughsa i pitali ga da im dozvoli upotrebu te kovanice. Na našu sreću, on je to i odobrio. Mada je i sam imao pokušaje da snimi film, što je, s obzirom na njegov stil, bilo vrlo komplikovano za izvođenje na filmskom setu, pa se od ideje odustalo.

Tatjana Smiljanić
↧

Pogledajte retko viđeni spot Dejvida Bouvija za pesmu „Repetition ’97“ koji najavljuje posebno izdanje

April 10, 2020, 6:00 am
$
0
0
Retko viđeni spot Dejvida Bouvija dostupan je od ove nedelje na YouTube kanalu, a limitirano izdanje albuma “Changes Now Bowie” pomereno je za jun, iako već naredne sedmice stiže u digitalnom obliku.


Limitirano izdanje “Changes Now Bowie” najavljeno je početkom godine, u sklopu proslave rođendana Dejvida Bouvija, kao deo posebnih izdanja planiranih za Record Store Day (Dan prodavnica ploča). Usled svetske pandemije ova je međunarodna proslava nosača zvuka pomerena za jun pa je tako predstavljen i novi datum izlaska najavljenog izdanja. Ono je planirano za 20. juna, a na albumu će se naći devet nikada objavljenih pesama snimljenih u novembru 1996. tokom proba za slavljenički koncert povodom Bouvijevog 50. rođendana u Madison Square Gardenu. Dejvida Bouvija tom su prilikom na snimanju pratili Gejl En Dorsi (bas, vokali), Rivs Gabrels (gitare, vokali) i Mark Plati (klavijature i programiranje). 

Naslovnu stranu albuma “Changes Now Bowie” krasće predivan crno-beli portret Bouvija koji je snimio cenjeni fotograf Albert Votson u Njujorku te iste godine.

Dejvid Bouvi, muzičar koji nas je očarao enigmom svoje posebnosti i koji je pomerao granice kulture sa svakim projektom, ostao je jedna od najvažnijih ličnosti u svetskoj muzičkoj istoriji stoga ne treba sumnjati da će ovo izdanje biti dočekano s radišču brojnih obožavalaca. Kako fanovi ne bi morali dugo da čekaju, Parlophone će već 17. aprila objaviti digitalnu verziju izdanja, a da bi veselje bilo i veće, ove sedmice je javnosti predstavljen i redak snimak iz arhive muzičkog i stilskog kameleona i jedne od najzanimljivijih ličnosti pop kulture.

Video spot “Repetition ’97” snimljen je tokom proba za turneju “Earthling” u Hartfordu (Konektikat) od strane slavnog reditelja Tima Poupa.

↧

THE BALLAD OF BUSTER SCRUGGS (2018) – Antologija vestern koenovštine

April 10, 2020, 9:00 am
$
0
0
Da li je omnibus film dobar ako su dobre samo tri od šest njegovih priča, dok su dve ni tamo ni ovamo, a jedna potpuno zalutala? Možda je pretenciozno tvrditi da je dobar, ali prava reč je upotrebljiv. Nešto što je isprva zamišljeno kao mini serija, braća Koen pretvorila su u omnibus film koji preispituje različite vestern trope i mitologiju, dajući im pritom šansu da primene različite svoje stilske postupke u pogledu tretiranja priče i snimanja tako da svaka od ovih priča deluje različito, ali da ih spaja taj poseban koenovski crnohumorni šarm ili zadivljujuće baratnje kamerom.


Ovo su u neku ruku „best of hitovi“ braće Koen presađeni u esencijalni američki žanr koji tematizuje Divlji zapad kao mesto i vreme trulog revolveraškog bezakonja, surovog mesta za žene i umetnost, nepokolebljivih kopača zlata i lovaca na ucene. A opet sve je to stilizovano koenovštinom tako da deluje kao da na mahove gledamo nešto između oživljenog crtanog filma i filma snimljenog i retuširanog tako da pomislite da lepših kadrova nema na planeti. Na momente mračno i depresivno, na momente vedro, zabavno, nasilno i preterano, ovo je kolekcija koenovskih minijatura koja možda ne funkcioniše kao celovečernji film za pamćenje, ali će sve ljubitelje braće Koen podsetiti na neke njihove svetle momente. Posebno valja obratiti pažnju na priču sa Tomom Vejtsom kao neumornim tragalnikom za zlatnom groznicom, ili priču sa Lijamom Nisonom koja usred Divljeg zapada daje jednu finu kritiku onoga u šta se pretvorio moderan komercijalni film.


Slobodan Novokmet
↧
Viewing all 9733 articles
Browse latest View live
Search
<script src="https://jsc.adskeeper.com/r/s/rssing.com.1596347.js" async> </script>