Da li ste pogledali Sheep Impact sa Stivenom Sigalom? Sve je počelo sa 2 promo filmića u kojima Seagal poziva sve zainteresovane da pošalju svoju životnu priču, i ukoliko priča bude zanimljiva, kompanija Carlton Dry će financirati kratkometražni film snimljen prema toj priči u kome će Seagal igrati upravo vas.

Prva priča je izabrana i tako je snimljen ovaj kratki zabavni, 3 -minutni promotivni film u kojem se Sigal sprda na svoj račun. U ovom kratkom  Stiven igra upravo 26-godišnjaka koji nikada ne laže…i spašava ovce.

Obljetničko izdanje legendarne kompilacije “Bombardiranje New Yorka” u luksuznom redizajniranom ovitku napokon je ugledalo svjetlo dana te je dostupno na LP-u za sve obožavatelje i kolekcionare vinila.



U ovim teškim vremenima kada nam je veliki oslonac upravo glazba, strastvene fanove žestokog i prljavog rock’n’rolla te underground rocka općenito, razveselit će činjenica da će na svojim gramofonima moći zavrtiti reizdanje ovog dragocjenog uratka koje sadrži preko 50 minuta materijala kultnih imena domaćeg rocka – Majke, Satan Panonski, Messerschmitt, Kaotične duše, Sköl i Machine Gun.

Kompilacija je originalno objavljena na LP-u 1989. godine za etiketu Slušaj Najglasnije, Zdenka Franjića, da bi se na CD-u po prvi puta našla 1998. godine u nakladi diskografske kuće Dancing Bear te je u tom formatu, gorespomenutim bendovima, pridodano još osam bonus pjesama.

“Vrijeme objavljivanja kompilacije ‘Bombardiranje New Yorka’ bilo je pionirsko doba novog domaćeg rocka dok danas reizdanje ove kompilacije s bonus pjesmama originalno namijenjenim kompilaciji, ali zbog nedostatka prostora neuvrštenim na prvobitno izdanje “Bombardiranje New Yorka” podsjeća na zdravu krvnu sliku tadašnje domaće rock scene i ishodište danas aktualnih rock bandova poput Majki ili Kojota čiji se veći broj članova motao u grupi Pokvarena mašta. U svakom slučaju iz kompilacije ‘Bombardiranje New Yorka’ posredno i neposredno se izrodilo puno dobrih stvari, pa čak i daleko više no što su se najdobronamjerniji kritičari i aktivni sudionici tih zbivanja usudili i pomisliti.” piše Aleksandar Dragaš povodom objavljivanja CD izdanja “Bombardiranje New Yorka” 1998. godine za Dancing Bear i to po prvi put na (ondašnjem novom nosaču zvuka) CD-u.

Popis pjesama na vinilnom LP reizdanju kompilacije “Bombardiranje New Yorka”:

A strana:
1. Satan Panonski – Oči u magli
2. Satan Panonski – Iza zida
3. Satan Panonski – Lepi Mario
4. Satan Panonski – Kliktaj
5. Sköl – Jurica
6. Sköl – Kvadrat od zlata
7. Sköl – Lica
8. Messerschmitt – Have A Little Faith In Me
9. Messerschmitt – I Don’t Like This Games
10. Messerschmitt – In The Hit Of The Night

B strana:
1. Majke – Iz sve snage
2. Majke – Zbunjen i ošamućen
3. Majke – Novi dan
4. Machine Gun – Osjeti moć
5. Machine Gun – Tražim te
6. Machine Gun – Dva dana (ja sam bio sam)
7. Kaotične duše – Večer je počela
8. Kaotične duše – Odlazim u pakao
9. Kaotične duše – Ponovo sam

„Vivarium“ je tip filma koji se sa lakoćom i neobičnom razmahnutošću tumači, ali zato mučno gleda. Film jednog hermetičkog senzibiliteta, naizgled nakrcan simbolikom, referencama, porukama, komentarima na sve, od otuđenosti modernog suburbijskog života do tumačenja problema u vezi, ali zato s gledalačke strane predstavlja katkad monotono, repetitivno i ne baš lako svarljivo iskustvo.


Film nije lako opisati, ali ako bismo rekli da je u pitanju neka vrsta suburbijske „Kocke“ natopljena kafkijanskim apsurdom, bili bismo negde nadomak rešenja, iako bi kao jedna od referenci mogao da se pomene i pomalo zaboravljeni, a odlični SF-noar „Dark city“.

Radnja je jednostavna, i uvlači nas u svoj apsurdni tok vrlo rano – mladi nevenčani par Džema i Tom odluče da, u potrazi za domom, obiđu novoizgrađeno naselje u koje ih vodi naizgled čudnjikavi prodavac nekretnina. Kuća koju im pokazuje u tom naselju deluje isto kao i svaka pored nje, celo naselje je zapravo minigrad pod konac složenih monotonih kuća u zagasitim bojama koje izgledaju kao školski primer nekog suburbijskog košmara, bez identiteta, živosti, karaktera, samo gola funkcija preživljavanja u nečemu što je kao napravljeno za „idealnu porodicu“ (čak i sa oblacima koji izgledaju kao da ih je crtalo dete). Međutim, vrlo brzo naš par shvata da iz tog naselja ne može tako lako da se ode, da je ceo grad jedan paradoksalni lavirint koji ih uvek vraća pred kuću koja im je namenjena. Ubrzo, par misteriozno dobija u kutiji živu bebu – i poruku da će biti pušteni iz tog pakla ako je odgaje.

Vrlo je lako pretpostaviti da „Vivarium“, onako odokativno gledano, predstavlja neku vrstu kritike „atomske porodice“ – fino ukomponovanog porodičnog života koji se imputira i učitava u jedinke kroz odrastanje i obrazovanje kao noseća ćelija kapitalizma i koja satire kreativnost, individualizam, slobodu misli i delanja, pretvarajući čoveka u pukog trošioca dobara. S te strane Tom i Džema nisu ništa drugo nego arhisimboli svojih rodno programiranih uloga – odgajivačice, priređivača, domaćice, majke, oca, koje im pak neka nevidljiva, a zapravo sila satkna od društvenih morala i obaveza nameće. S druge strane, ceo taj svet u koji su programirano učitani pun je zamki, problema i izazova, te stoga nije čudno što izgleda i ponaša se kao neka Kafkina ili kafkijanska zonosumrakovska priča u kojoj ljudi svedeni na svoje društvene funkcije upadaju u apsurdne i košmarne situacije bez mogućnosti da pobegnu, ili pak, kao u „Zamku“, dođu do svog cilja.

S druge strane, nije zanemarljiva ni simbolika ptice kukavice koja se pojavljuje na početku filma i koja nam poručuje da će i ovom paru, kao što to kukavice inače rade, biti „podmetnuto“ tuđe dete da ga pripreme za svet.

„Vivarium“ je pokušaj da se kroz nedefinisani žanr apsurdno-košmarne misterije, koja flertuje pomalo sa Linčom, ispriča jedna ambiciozna priča o klaustofobiji braka, porodice, otuđenja od prirode u artificijelnu suburbiju kaitalističke dogme lišenu humanosti i kolorita, međutim, osim OK glume i nekih finih vizuelnih rešenja za ipak ograničeni budžet, ovaj film nudi mnogo više u svom podtekstu nego u samom tekstu, toliko da je njegovo tumačenje zanimjivije od njegovog gledanja.

Slobodan Novokmet

Neverovatno na koliko se različitih filmskih tradicija „Triple frontier“ poziva i koliko ih sve na kraju izneverava. Ovo je film koji u isto vreme želi da bude i vojno-akcioni triler, ali i drama o izneverenim američkim patriotama koji se u smiraj karijere odlučuju na radikalan potez da opljačkaju narko kartel ostavljajući iza sebe pokolj.


Osnovna premisa približava ga filmovima koji baštine tradiciju o čvrstim i nepokoljebljivim alfa mužjacima na zadatku, kao što je „12 žigosanih“ ili „Sedmorica veličanstvenih“, seting ga gura u pravcu „SIkarija“, a započeti pa nikada razrađeni sukobi između glavnih junaka ka legendarnom „Blago Sijera Madre“, međutim na kraju se sve od drame svodi na parole o izneverenim patriotskim vrednostima koje naši junaci ne mogu drugačije da naplate nego pljačkom. Na taj način film zapravo podseća na hardkor verziju „Tri kralja“ Dejvida O’ Rasela u kome su američki vojnici pljačkali zlato Sadama Huseina. Međutim, dok je taj film makar bio zabavan, „Triple frontier“ u svojoj krizi identiteta ne može da se odluči šta od sebe hoće. Što ne znači da njegove prve dve trećine nisu filmski gledljive. Iako je kasting odličan i svaki od muškaraca ima određeni pedigre i verodostojnost, stiče se utisak da su odnosi i sukobi među likovima tek blago zagrebani, a da se likovi na mahove uopšte ne ponašaju kao prekaljeni vojnici, pa rade gluposti koje čak i ja znam da ne treba raditi (ne čuvaju stražu dok grabe novac, lako postaju pohlepni, pale vatru usred mraka iako ih goni potera i sl.).

Čak i neke scene koje deluju originalno kao što je spaljivanje novca kao goriva zapravo vuku korene iz filmova kao što je „Alpinista“. Da bi bio punokrvni akcioni triler fali mu još upečatljive akcije u kojoj se reditelj Čandor ipak ne snalazi baš najbolje, da bi bio drama fali mu upravo – još drame. Na razmeđi između dva minska polja „Triple frontier“ ne uspeva junački da ugazi ni u jedno i ostaje samo solidan, iako ne izvanredan potencijal u biografijama svih svojih učesnika koji su imali priliku da se ovim filmom jače unerede u usta američkoj spoljnoj politici i njihovim vojnim odnosom prema ostatku sveta.

Slobodan Novokmet

Ukoliko ste mislili da je prelaskom na drugi kontinent i snimanjem prvog albuma mukama grupe „Twisted Sister“ došao kraj, varate se! Period izlaska prvog albuma i pojave benda na velikoj muzičkoj sceni sa sobom su doneli i nove probleme sa kojima će bend više ili manje uspešno da se bori dok konačno ne bude uništio samog sebe kontradiktornostima i pogrešnim odlukama.


Ploča koju su nazvali „Under the blade“ snimana je leta 1982. godine u malom ruralnom mestu Betl. Na farmi. U štali. Da bi zvuk bio bolji, koristili su kocke sena kao zidove. I sada, zamislite bend koji je posle svega onoga dočekao da snimi svoj prvi album kako prži gitare dok oko njih trče kokoške i muču krave. Nema problema!

Nosači zvuka sa „prljavom“ i sirovom produkcijom Pita Veja iz benda „UFO“, ali deset energičnih, melodičnih, agresivnih, lirički izvanrednim pesmama su se konačno našli u prodaji! Kažem „zrelih“, jer je bend punih deset godina postojao do izlaska prvog albuma. Uticaji imena kao što su „Black Sabbath“, „Motorhead“, „Led Zeppelin“, Dejvid Bouvi, „Judas Priest“ i „Deep Purple“ bili su jasni i znalo se šta je inspirisalo bend da stvori album koji je odmah po izlasku pronašao put do ljubitelja tvrđe muzike u Britaniji. Sav trud, volja i glad za uspehom su snimljeni u tih 40 minuta. Kritičarima se odmah svideo album i davali su mu najviše moguće ocene i posebno cenili „uličnu, inteligentnu“ liriku Dija Snajdera koja je manjkala hair metal bendovima koji će kasnije da se pojave. Iako bez i jednog hita na top-listama, album je do današnjeg dana jedan od najcenjenih u američkoj alternativnoj muzici i preporuka svima koji su zainteresovani za metal 80-ih.

Sećate li se kada sam u prvom tekstu napisao da su nakon svirke u „Palladium“-u na kojoj nisu dobili pažnju izdavačkih kuća mogli da batale muziku i budu barmeni koji bi lokalnim pijancima pričali moguće scenarije druženja sa „Motorhead“-om? Sada se stvarno druže sa njima! I sviraju na istoj bini.

Prvi nastup nakon što su snimili album imali su u 24.7.1982. godine u Velsu, na festivalu u Vrekshamu. Najveće, i uveliko najafirmisanije ime bio je bend upravo „Motorhead“. Omiljen i među metalcima i među pankerima, najprljaviji, najružniji, najtvrđi, najnasilniji bend. U tom trenutku glem bendova više nije bilo. Naročito onih sa tvrđom muzikom. „Mötley Crüe“ još uvek nije poznat, „Kiss“ više ne nosi šminku. Snajder se priseća da su momci u bendu bili toliko uplašeni i nesigurni u reakciju publike na njihov izgled da su pomišljali da skinu kostime i šminku pre nastupa. Svi osim njega. „Ja to neću da uradim! Nosimo ovo skoro sedam godina, borili smo se toliko za ovo da bi sada izašli na binu u običnoj odeći i vratimo se na početak? Ne pada mi na pamet!“, urlao je u bekstejdžu.

Preplašeni izlaze na binu dok ih armija čupavih adolescenata gleda unezvereno i kreće da ih sravni za zemljom kao horda zombija. U poslednjem trenutku da im ovaj nastup ne bude i poslednji, na binu uskače Lemi! „Ovo su moji ortaci iz Sjedinjenih Američkih Država, dajte im šansu!“, prodrao se u mikrofon. Ono što je usledilo nakon toga bila je jedna od najboljih svirki u Snajderovom životu i ovacije koje nikada nije zaboravio. Deset minuta nakon nastupa, publika koju su oduvali svojom svirkom iz sveg glasa skandira: „TWISTED SISTER! TWISTED SISTER!“

Twisted Sister na Redingu

Album „Under the blade“ je dobro prihvaćen u britanskom undegroundu toliko da svirke ubrzo počinju da liče na one u Nju Džersiju. Međutim, utisak mejnstrim publike nije bio takav, pa su tokom nastupa na festivalu u Redingu samo mesec dana nakon onog u Vrekshamu doživeli da ih publika gađa povrćem, flašama, kamenjem, čak i ljudskim izmetom! Nakon druge pesme Di se obraća publici: „Ove pičkice koje bacaju sranja na binu ne pogađaju toliko nas koliko ljude u prednjim redovima koji su putovali, dali novac i čekali ceo jebeni dan da nas čuju. Svi vi koji hoćete nešto da bacite na grupu „Twisted Sister“, sačekajte nas na parkingu nakon svirke da pokušate da mi to bacite u lice i kažete da je bend sranje! Samo ne budite kukavice i ne gađajte publiku ispred bine!“. Ostatak svirke prošao je tako što je svih 40 000 ljudi skakalo i uživalo u muzici „Twisted Sister“-a zajedno sa njima, a Snajder postaje heroj nekih novih klinaca i nagoveštava svoju ulogu glasa onih koji se ne čuju. Kao poslednju pesmu ostavili „It’s only rock and roll but I like it” koju su izveli zajedno sa članovima „Motorhead“-a i „UFO“-a,. Trijumf! Publika konačno zna za grupu „Twisted Sister“!

Povratkom kući saznaju da „Secret records“ više ne postoji. „U redu je, shvatam! Gotovo je, zaista je gotovo!“, mislio je Džej Džej Frenč.

Još iz vremena svirannja po klubovima, Džejson Flom, zaposleni u „Atlantic records“-u je barem 50 puta pokušavao da čelnike kompanije ubedi da „Twisted Sister“ postane „njihov“ bend. To ga je umalo koštalo otkaza pa je rešenje video u Filu Karsonu, zaposlenom u engleskom predstavništvu kompanije. Karson je kasetu, ručno pisanu biografiju i fotku likova obučenih u žensku odeću bacio u kantu za otpadke bez slušanja čim je video o kome se radi.

U Englesku su se vratili zbog gostovanja u televizijskoj lajv emisiji pod nazivom “The Tube” jer je bio dogovoren mesecima unapred. Nisu imali ni malo novca zato što su se oprostili od publike kući i svi su mislili da se bend vraća u Evropu iz koje će pokoriti svet. Pozajmljenim novcem od prijatelja i svojih porodica, najjeftinijom klasom lete u Englesku.

Grupa je osećala da je ovo poslednja šansa da spasu karijeru izvanrednim nastupm. I to su pružili publici, samo što su klinci u studiju bili užasnuti onim što vide! Di, uvidevši da se publika “gubi” iako su svirali svega tri pesme poziva Lemija i Brajana Robertsona iz “Motorhead”-a da im se pridruže na bini. Kada je bilo očigledno da ni to ne izaziva odgovarajuću reakciju kod publike, na zaprepašćenje svih izgovara: “Da li vam šminka smeta? U redu. Nema je više!” i bukvalno jednim pokretom je peškirom skida sa lica! Vrišti, vređa i provocira publiku do te mere da oni stvarno počinju da vole bend i zajedno sa njima i “Motorhead”-om naprave eksplodirajuću hevi metal žurku.

Fil Karson nakon onoga što je te večeri video pristaje da “Twisted Sister” objavi album za “Atlantic records”, ali ih ne želi ni blizu svoje kancelarije i kuće pa je tu odluku saopštio Piciju. A odluku da “Twisted Sister” objavi sledeći album za ovu izdavačku kuću je Dag Moris, direktor kompanije u Americi prihvatio sa besom, očajanjem i nevericom. “Fil, ti znaš da oni nemaju pojma.”, rekao je, “Da, nemaju pojma, ali, prodaće mnogo ploča!”, odgovorio je Fil.

Juna 1983. godine izlazi u prodaju “You can’t stop rock and roll”. Drugi studijski album je “čistije“ produkcije i manje agresivan od prvog, ali podjednako pobunjeničog duha i odan fanovima rokenrola. Malo sporiji i melodičniji od prethodnika, ali „potkovan“ rebelioznim i jasnim tekstovima. Ovim izdanjem bend sebi pravi put ka trijumfalnom obračunavanju sa autoritetima koji će posle da ih proslavi širom sveta. Balada „You’re not alone (Suzette’s song)” je posvećena Dijevoj supruzi koja je od njegovog dolaska u bend bila sa njim u najtežim i najlepšim trenucima, čak je i šila kostime za bend. Danas slobodno može da se kaže da je ova balada bila rodonačelnik power balada koje će kasnije da se u paketu sa identičnim spotovima pojavljuju na “MTV”-ju koliko i reprize “Boljeg života” na “RTS”-u. Pošto su imali dovoljno novca da snime spot (jedan!), Di Snajder se pokazuje kao kreativni vizionar za ovaj i buduće spotove benda. Prvi po redu i to za pesmu po kojoj album nosi ime odmah je postao standardan repertoar „MTV“-ja, pa su čak i par sekundi refrena iskoristili za reklamu svoje televizije. Radnja spota se vrti oko bezuspešnog pokušavanja miniranja benda dok svira od strane autoriteta kojima se muzika ne sviđa, ali na kraju i oni postaju fanovi „Sister“-a. Genijalna zamisao je i da bend polovinu spota svira bez šminke i kostima, a drugu u punoj opremi.

Ploča se prodala u 100 000 primeraka u inat čelnicima izdavačke kuće, do 1995. godine u čak 500 000. Promociju albuma, inače, „Atlantic“ skoro i da nije vršio. Ali jeste bend pozvan da svira na dva „Monsters of rock“ festivala 1983. godine uz „Motorhead“, „Saxon“, „Blue oister cult“; „Thin Lizzy“ i „Whitesnake“. Naredne nastupe i povećavanje broja fanova imali su kao predgrupa „Iron Maiden“-u na „World piece“ turneji i „Queensryche“-u na jednom nastupu.


Bend istog kova, „Quiet Riot“ je 1983. godine objavio album „Metal health“ koji je zauzeo prva mesta na top-listama kao prvi metal bend koji je to učinio. Di Snajder je procenio da je to vreme bilo idealno da svet dobije još jedan hevi metal album koji će da ima isti efekat kod mejnstrim auditorijuma.

Sa mnogo ambicije i nade da postanu najveći bend na svetu, ostali momci mu tiho dopuštaju da u potpunosti preuzme kontrolu nad bendom. Treći i najuspešniji album koji su objavili maja 1984. godine su nazvali „Stay hungry“. U skladu sa ulogama i odnosima u bendu, na omotu se našao Di koji glođe živu kravlju kost.

Album koji ih je najviše proslavio jeste odličan hevi metal album kao i prethodna dva, samo bolje produkcije i marketinga. Pesme bunta, želje za dokazivanjem, omaž fanovima i koketiranja sa horor tematikom uklopljene su sa vrlo brzim, ali i nešto sporijim tempom do samih balada. Mračan i „in your face“ kao prethodna dva, samo sada „puca“ i na mejnstrim publiku.

Prvi korak ka dugo željenoj svetskoj slavi bio je objavljivaje singla za pesmu „We’re not gonna take it“. Repetitivne četiri reči i jednostavan ritam postaju himna generacije koja se opire autoritetima i traži pravo slobodnog mišljenja. Singl je svetlosnom brzinom postao megapopularan! Kao jedina pesma „Twisted Sister“-a koja je dospela na „Bilbord“-ovu „Hot 100“ listu, našla se na 21. mestu. U Australiji se našla na 6. mestu, u Kanadi na 5. dok se na Novom Zelandu našla na 2. odnosno na 10. u Švedskoj. „Želeo sam da napišem himnu, znate. Nešto kao „School’s out“ i „I’m eighteen“ Alisa Kupera.“, izjavio je Snajder. „Pevao sam o svojim roditeljima, svojim vršnjacima, šefovima, ljudima oko mene. Osećao sam da ne treba nikoga da nazovem po imenu. Zbog toga pesmu možete da čujete i na sportskim događajima, u političkim kampanjama, na protestima i bilo gde u svetu gde se ljudi opiru nečemu što im je nametnuto.“

Pesma takvog koncepta dobila je inovativni spot u formi mini filma koji je od početka do kraja Dijeva zamisao. Dete američke porodice, pripadnika srednje klase biva udaljeno od stola za vreme ručka od strane strogog oca. Kada je čuo muziku „Twisted Sister“-a iz sobe na spratu, otac ljutito ulazi u sobu i zatiče sina sa električnom gitarom. Drži mu glasan, agresivan i gotovo nasilan monolog o tome kako traći svoje vreme koji završava sa legendarnim „What do you wanna do with your life?!“, dobija odgovor: „I wanna rock!“ i biva oduvan napolje silinom jednog akorda na gitari. Sin se pretvara u Snajdera, a ostatak porodice u ostatak benda i tu kreće obračun ljutitog oca sa bendom.

„I wanna rock“ je bio drugi singl sa albuma koji je takođe propraćen spotom koji je ovoga puta malo više komičan ali jednako dobro osmišljen. Koncept priče je isti, samo što je u pitanju srednja škola i strog profesor koji bucmastog metalca, fana benda podiže sa stolice kako bi celom razredu rekao šta je to što želi da radi u svom životu. Da, odgovor je „I wanna rock!“, nakon čega se pretvara u Dija a ostatak razreda u ostale „Sister“ momke i tu kreće „Looney toones“ nadmudrivanje.

„How long I have wanted this dream to come true, And as it approaches I can't believe I'm through“, stihovi za baladu „The Price“ ispostavili su se kao prognozirajući za ono što je usledilo. Od Maja do Avgusta 1984. godine ploča je postala „zlatna“, do Oktobra „platinasta“. Ukupno prodatih primeraka bilo je oko 6.000.000.


Svetska turneja je usledila. Deo turneje svirali su kao predgrupa „Iron Maiden“-u ponovo, Roniju Džejmsu Diju i „Van Halen“-u, deo su oni imali predgrupu u vidu klinaca zvanim „Metallica“, „Ratt“ i „Dokken“. U Belgiji su bili jedni od hedlajnera festivala zajedno sa „Motorhead“-om, „Mercifuy Fate“-om, „Metallicom“ i Litom Ford.

„Twisted Sister“ je preko noći postao jedan od najpoznatijih američkih bendova. Spotovi, nastupi, prodaja ploča, majice, bedževi, strane u novinama, gostovanja po televizijskim emisijama, bili su svuda! Popularnost benda bila je tolika da se pojavili u filmu Tima Bartona, „Pee-wee's Big Adventure“ svirajući „Burn in hell“.

Velika popularnost i komični spotovi sa sobom su doneli i, verovali ili ne, devetogodišnju decu kao obožavatelje! Na nastupu u Amarilu su roditelji koji su doveli svoje dete čuli kako Di poručuje nekome u publici kome se ne svidja bend da može da mu „posafta Stojanču“, isto kao i mnogo puta do sada po klubovima. Zgađeni roditelji su odmah kontaktirali lokalnu policiju koja hapsi Snajderačim je sišao sa bine. Formalni razlozi za hapšenje formulisani su kao „neprimereno ponašanje.“

Sledećeg jutra dobar deo štampe u Sjedinjenim Američkim Državama bio je preplavljen objavama o hapšenju pevača „Twisted Sister“-a i razlogom za to.

Bubnjaru Peru ova situacija je bila nejasna: “Nismo radili ništa loše. Nismo ubijali ljude, nismo ih mučili, nismo imali snošaj sa domaćim životinjama. Bili smo na bini i radili ono što smo i oduvek radili. Pa šta? Ovo je Amerika, sloboda govora! Šta se sve drugo danas dešava! Kao da nikada do sada niste čuli “jebote”! Izvin’te, molim vas!”.

Di je platio kaznu od 75(?!) dolara za svoj rečnik. Međutim, bend se našao kao žrtveno jagnje za sve što se loše pričalo u vezi rokenrola i to je bila najskuplja cena koju su platili. Bend je na dnevnoj bazi “provlačen“ kroz vesti i štampu kao loš primer rokenrola za stvari za koje i nisu bili krivi.

Organizacija pod nazivom “Parents music resource center”ili skraćeno „PMRC“ je osnovana radi upozoravanja roditelja na albume koji u sebi sadrže teme nasilja, droge, okultizma i seksa. Organizatorke su bile četiri supruge vašingtonskih političara među kojima je najuticajnija bila Tiper Gor, čiji je muž tada bio senator a kasnije potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država. Glavna metoda „označavanja“ neprikladnih izdanja bilo je lepljenje nalepnica sa upozorenjem na ono što se može čuti na izdanju.

Uz to, organizacija je sačinila listu od „prljavih 15“ pesama neprikladnog sadržaja. Od 15 pesama, rok i metal izvođača bilo je čak 9! „Twisted Sister“, „Judas Priest“, „Motley Crue“, „AC/DC“, „W.A.S.P.“, „Def Leppard“, „Merciful fate“, „Black Sabbath“ i „Venom“. Od ne-rokenrolera na listi su bile Šina Iston, Vaniti, „Mary Jane Girls“, Sindi Loper i Madona.

Senat Sjedinjenih Američkih država je u septembru 1985. godine počela saslušavanja izvođača koji su se osetili ugroženim pre nego što se donese odluka o označavanju „neprikladnih“ sadržaja. Na prvom su govorili Di Snajder, Frenk Zapa i Džon Denver od muzičara.

Sva trojica su imali vrlo jake i smislene argumete, toliko da je Denver, kantri pevač, ovu organizaciju uporedio sa Gestapom.

Pošto je ovo tekst o „Twisted Sister“-u, fokusiraćemo se na Snajderovo izlaganje.


Di Snajder jeste bio spreman za Senat, ali Senat nije bio spreman za Dija Snajdera. Umesto pobesnelog, drogiranog i pijanog metalca koji ne bi umeo da se suprotstavi u vidu Vinsa Nila iz benda „Mötley Crüe“ preko kog su hteli da se dokazuju, dobili su visokointeligentnog metalca koji je najpre skinuo naočare za sunce kako bi pokazao zenice i pozvao nekoga da ga testira na narkotike ukoliko želi. Obučen u farmerke, majicu na bratele sa svojim našminkanim likom i teksas prsluk sa logoom svog benda, od prve sekunde svog govora bilo je jasno da su se prešli kada su i pomislili da on sedne za stolicu „optuženog“ iako je delovao nonšalantno. Kao otac, suprug i Hrišćanin, Snajder nikada nije odstupao od načela svog odrastanja i duboko veruje da njegova muzika nema konotacije za koje se smatra. Mržnja u očima Ala Gora nakon što je Di konstatovao da njegova supruga ima prljavu maštu zbog definisanja pesme „Under the blade“ kao sado-mazo seksa je ultimativni srednji prst svima koji su se urotili protiv Dija tog dana. Inače, pesma govori o operaciji grla koju je gitarista Edi Ožeda imao. Nasilje u spotovima je maestralno objašnjeno poređenjem sa crtanim filmovima u kojim se „negativac“ uvek vraća nepovređen i čiji je cilj zabava. su maestralno „odbranjeni“, kao i čast i ugled metalaca, iako se najpre ograničio samo na sebe i svoj bend. U par navrata se tako posprdao sa Senatom i „PMRC“-jem da se kroz salu mogao čuti gromoglasan smeh prisutnih. Inače, sin Ala i Tiper Gor je više puta hapšen za posedovanje marihuane, tableta i vožnju u pijanom stanju. Toliko o brižnom roditeljstvu.

Takvu „mašineriju“ je nemoguće pobediti, pa su izdanja koja su smatrana „neprikladnim“ dobijala nalepnice sa upozorenjima.

Za to vreme, u bendu su se pojavljivale sve veće tenzije i neslaganja. Ponajviše oko toga što je Snajder kao glavni tekstopisac dobijao i najveći novac. I sada, kao pripadnik više klase, sa ogromnom kućom i bazenom, dva broda, osam skupih automobila, suprugom i detetom, više nije imao oko čega da bude ljut.

To se najviše odrazilo na muziku benda. Četvrti studijski album pod imenom “Come out and play” bio je očajnički pokušaj da bend zadrži popularnost i prodaje ploče u milionskom tiražu.

U principu, album u celosti nije toliko loš. Pesme “Come out and play”, “Kill or be killed”, “Out on the streets”, “King of fools” i “The fire still burns” su sjajne hevi metal pesme koje su albumu davale sjaj prethodnika. To ne može da se kaže i za drugu polovinu albuma i naročito za singlove od kojih se očekivalo da izazovu isti efekat kao oni na prethodnom albumu.

Prvi singl bio je obrada pesme “Leader of the pack” iz 1964. godine koju su izvodile devojke iz grupe “The Shangri-las”. Velika greška. Tom pesmom je Di nameravao da stekne mnoštvo fanova izvan metal sveta umesto da ubije bend, ali nije uspeo. Spot za sporu, njanjavu pesmu sveo se na bend kao bajkere i devojku kojoj otac ne da da se viđa sa Snajderom. Onda ona doživljava saobraćajnu nesreću koju preživljava, leti u položaju žabe i pada Diju na Harlija. Da, to je radnja spota.

Spot za pesmu “Be cruel to your scuel” na kojoj gostuje Alis Kuper ima isti koncept kao i onaj za “I wanna rock”, samo je škola prepuna zombi učenika a Di i Alis su nastavnici. I pesma ne može da se meri sa standout pesmama sa “Stay hungry” ponajviše zbog toga što ima ritam dečije pesmice. Čak je i cenzurisan sa “MTV”-ja zbog “nasilnog sadržaja”.

Album se prodao u oko 500 000 primeraka a bend ostao bez velikog broja svojih fanova.

Mark Mendoza je još tada smatrao Dija Snajdera glavnim krivcem zbog toga što se bend pretvorio u ekipu klovnova umesto da ostanu pobesneli metalci koji ubijaju svirkom.

Koncerti na “Come out and play” turneji nisu posećivani u velikom broju, bend se nalazio na “tankom ledu” i Di Snajder je polako počinjao da se povlači u sebe. Ej. Dži. Pero je napustio bend nakon 7 godina i na njegovo mesto je došao Džoi “Seven” Franko. “Seven”-om je prozvan zato što je bio sedmi bubnjar benda.

Situacija unutar benda je bila toliko loša da je peti studijski album, “Love is for suckers” trebao da izađe kao Dijev solo album koji će da mu “napuni baterije” i ostavi bend po strani. Međutim, pod pritiskom “Atlantic records”-a ploča nosi ime benda. Na njemu niko su svirali Reb Bič i Kip Vinger iz tada nepoznatog “Winger”-a i Stiv Vatman, takođe iz još uvek anonimnog benda “Kix” a ritam mašina je zamenila pravog bubnjara. Jer, petorica likova koji se međusobno ne podnose u studiju i nije baš najbolja ideja.

Produkcija Bua Hila je ploči “dala” pop metal zvuk koji je bio neprijemčiv takvom bendu. Album, jednostavno, nije bio toliko sjajan kao oni pre njega. Pesme su sporije i melodične, ali bez one prepoznatljive ljutne, pobunjeništva, sjajnih tekstova i hevi metal energije. Odjednom, čovek koji je bio glas generacije metalaca i govorio ono što drugi nisu smeli peva: “I want this night to last forever!” i “Hot love, you’re making me crazy”. I to bez šminke koje su se odrekli. Kao da više nisu bili “Twisted Sister”, već još jedan u hrpi sličnih bendova i po izgledu i po muzici.

Turneja je bila toliki promašaj da je posle svega mesec dana prekinuta. Kao i karijera benda u leto 1987. godine. Bend je zaboravljen.

Snajder je poslao pismo ostalim momcima u kome ih obaveštava da više ne želi da bude član benda.

Basista Mark Mendozažestoko je komentarisao ovaj događaj: “Želeo sam ga mrtvog! Želeo sam da gledam kako umire! U saobraćajnoj nesreći, padu aviona, šta god!”.


Tokom narednih godina su svi članovi benda imali neuspele pokušaje da ponovo uspeju sa raznim bendovima. Grandž i alternativni rok su bendovima poput “Sister”-a ubili svaku nadu za daljom ili, pak, ponovnom karijerom.

I to nije kraj agonije. Di Snajder i Džej Džej Frenč su izgubili sav novac zbog zaostalih dugova oko prethodnih turneja. Snajderova situacija je, štaviše, bila toliko strašna da se zaposlio kao operater u jednoj kompaniji za minimalac. Legendarni Di sada radi za 5 dolara na sat i vozi biciklu jer nema ni auto. Edi Ožeda, Mark Mendoza i EJ.Dži.Pero su tada uveliko radili na “običnim” poslovima u Nju Jorku.

Frenč se sredinom devedeseth vratio u muzičku industriju kao menadžer benda “Sevendust” koji je dobio dve “zlatne ploče”.

Snajder je napisao “The Magic of Christmas Day (God Bless Us Everyone)”, pesmu koju je snimila Selin Dion ne znajući ko je tekstopisac i tako ponovo “stao na noge”. Uz to, napisao je i scenario za horor film “Strangeland” koji je režirao Džon Piplou. Vodio i je i jutarnju emisiju na dve američke radio stanice i ugostio Ozija Ozborna i Džina Simonsa između ostalih. Televizijska kuća “VH1” ga angažuje kao naratora i voditelja emisija a i sam se često pojavljuje po emisijama, intervjuima i dokumentarnim filmovima gde analitički objašnjava uspod i pad metala kao pokreta, oštro komentariše bendove koje “krivi” za to i argumentovano izražava svoje mišljenje koje se nekada ne sviđa kolegama iz drugih bendova, pa ih Di još argumentovanije “pokopava”. Veliki je obožavalac “Sunđer Boba Kockalonea” i bio je veoma srećan kada mu je “Nickolodeon” uputio poziv da gostuje u crtaću, a još srećniji kada se pojavio kao lik u video igrici “Jak and Daxter: The Precursor Legacy” 2001. godine. U filmu “Warning: Parental Advisory” iz 2002. godine čija je radnja borba “PMRC”-ja sa Frenkom Zapom, Džonom Denverom i njim, je glumio upravo samog sebe za razliku od dvojice kolega koje su glumili profesionalni glumci.


Od 1997. do 2016. godine bend je bio ponovo okupljen i svirali su na festivalima širom sveta sa istim žarom kao u najslavnijim danima na oduševljenje mnogobrojnih fanova. Album “Stay hungry” su, inače, 2004. godine ponovo snimili zato što nisu bili zadovoljni zvukom prve verzije.

Ej. Dži. Pero je 20. 5. 2016. godine umro u snu od srčanog udara. Ostali članovi “Twisted Sister”-a su toliko teško podneli gubitak prijatelja da su 7.4.2016. godine najavili oproštajnu “Forty and fuck it” turneju sa Majkom Portnojem kao bubnjarem. Poslednji koncert grupa je odsvirala 12. 11. 2016. godine u Montereju.


Danas možemo da kažemo da je “Twisted Sister” jedan od najvećih i najuticajnijih bendova svih vremena. “Anthrax”, “Overkill”, “Dream Theater”, “Dimmu Borgir”, “Cradle Of Filth”, “Motionless in white”, “Hammerfall” i “Skid Row” su samo neki od najpoznatijih bendova na koje je uticala muzika “Twisted Sister”-a. Uz sve to, Di Snajder je izjavio da ne bi želeo “Twisted Sister” u “Rokenrol kući slavnih” “jer nisu oni na tom nivou”. Nama ostaje da ih pamtimo kao bend koji je izvanrednom muzikom, eksplozivnim koncertima, upornošću, požrtvovanošću i hrabrošću postigao ono što bi malo koji drugi bendovi i koji je definisao ceo glem metal žanr. Autor ovog teksta je 2009. godine kao dete od 15 godina nakon prvog slušanja muzike benda postao i ostao “sick motherfucking friend of Twisted Sister”.

KRAJ

Ilija Najdanović

Ako ću dozvoliti da se ovaj album ne spomene na ovim stranicama, Grom me ubio! Djevojke su uradile odličan posao, to treba kazati i pružiti im podršku jer „The war is on“ je iznenađujuće dobro urađen prvijenac. Nemesis dolaze iz Beograda i publici je bend poznati već godinama unazad, i za one koji ne znaju, ovo je „all female“ bend. Polako su izdavali singlove, snimili nekoliko spotova, poprilično su bili koncertno aktivni, a prije par mjeseci su izdali i ovaj prvi album.

Muzički, „The war is on“ je klasičan melodic death metal koji se danas može čuti na svakom ćošku. Pati donekle od Déjà vu efekta, ali, i ovo je vrlo bitno da se kaže i da se zapamti, u sebi sadrži dovoljno elemenata i odlične svirke da ova činjenica i ne bode toliko oči, tj. uši. Ako ne patite kao ja od kompulzivnog detaljisanja, ovaj album će vam legnuti odlično. Dobra i čvrsta svirka, odlično instrumentalno baratanje, kvalitetne pjesme koje su ritmički vrlo dobre i pune energije i ja ne vidim razloga zašto im ne bi ste pružili priliku i poslušali. Govorim vam o detaljima kao iskorak iz šablona pjesme na „Dead end“, majstorski urađena pjesma „Pandemonium“, odlična početna „Wake up“ koja na najbolji mogući način uvodi slušaoca u Nemesis svijet, te baraža rifova koji izviru iza svakog ugla. Kažem vam, ima razloga na pretek da se ovaj album sluša i sluša i nemojte sebe staviti u poziciju da ih ne čujete i ne znate za njihov rad.

Nikola Franquelli

Priča o Top listi nadrealista, urnebesnom, montipajtonovskom i alanfordovskom radio i Tv serijalu tragikomičnih, nadrealno-farsičnih skečeva (1981.-1991.) čudesne bosanske komičarske trupe ,,TNT“ tipa, priča je o jednom burnom vremenu kulminacije uspona i tragičnog pada jedne zemlje (SFRJ), jednog režima (komunističkog, jednopartijskog, revolucionarnog, demagoškog), jednog farsičnog sistema idealizma i apsurda (samoupravnog socijalizma) i propasti jednog romantičarskog sna (južnoslovenskog) nekolicine balkanskih naroda na ovim našim prokletoavlijskim i alanfordovskim prostorima.

Između krajnosti neverovatnog kulturno-istorijskog uspona i krvavog raspada u haosu bratoubilačkog rata i primitivizma (kao osnove raspada) nastala je sada već legendarna sarajevska komičarska trupa ,,Top lista nadrealista“, obeleživši jednu bolnu, tragikomičnu i katarzičnu deceniju svojim satiričnim, nadrealno farsičnim skečevima...



Da li čitate knjige?
Čitam...čitam...
Da li ste čitali ,,Anu Karenjinu“?
Da nije to možda ona što je voz na Ilidži sprčio?!

Nadrealisti su počeli kao radio komedija emitovana na Radio Sarajevu, a kasnije i na TV Sarajevu tokom osamdesetih i ranih devedesetih. Kultni Tv serijal ,,Top lista nadrealista“ emitovan je u tri navrata tokom 1984., 1989. i 1991. nestavši u talasima ludila i plamenu građanskog rata. Početkom rata u Bosni, deo sarajevske ekipe prešao je u ilegalu i nastavio je sa radom u Sarajevu koje se našlo pod opsadom. Njihov humor i ismevanje ludila i gluposti sve tri zaraćene strane bio je poslednji vapaj razuma, melem na ranu bosanske raje iz čijeg duha i vedrine su i proizašli ranih osamdesetih, u isto vreme kad i slavni sarajevski filmski reditelj Emir Kusturica...

Da li bajke barem čitate?
Ja...
Na primer bajku o ,,Vuku i tri prasića“?
Ja sam Muslimanka!...

,,Top lista nadrealista“ počela je sa emitovanjem 1981. godine kao deo emisije ,,Primus“ na Radio Sarajevu, a potom dobija vlastiti termin za emitovanje nakon naglog rasta popularnosti. Godine 1984. se izrodila i pomenuta Tv serija skečeva. Nadrealiste su činili glumci i pisci, a deo njih je bio član rok grupe ,,Zabranjeno pušenje“, predvodnika tzv. ,,New primitivs“ pokreta... Između ostalih, nosioci glavnih uloga i autori većine skečeva bili su dr. Nele Karajlić (Nenad Janković), rok muzičar i vođa ,,Zabranjenog pušenja“, glumac, pisac i TV režiser, rođen u Sarajevu 1962. godine (igrom sudbine u vreme radnje kultnog filma Emira Kusturice ,,Sećaš li se Doli Bel?“, filma koji širom otvara vrata sarajevskoj kulturnoj sceni), Branko Đurić – Đuro, rođen iste godine u Sarajevu, glumac i reditelj, pevač rok grupe ,,Bombaj štampa“, Zenit Đozić, legendarni Fudo, glumac, komičar i TV producent, rođen u Sarajevu 1961. godine, neponovljivi Mirko Srdić, alias Elvis J. Kurtović, vođa rok benda i pisac... U ostatku bande bili su još Darko Ostojić, Boris Šiber, Davor Sučić, Dražen Ričl, Davor Dujmović, Faris Arapović, Drale Karajlić, Davorin Šagulja...

,,Novi primitivizam“, kulturni pokret nastao u Sarajevu osamdesetih, bio je zajednički imenitelj i osnova delovanja svih sarajevskih nadrealista, bez obzira da li su se izražavali kroz rokenrol, film ili skečeve... Pokret je pokrenula ista ona ekipa ljudi koja je stvorila ,,Top listu nadrealista“, a bili su to Elvis J. Kurtović, dr. Nele Karajlić, mr. Sejo Sekson, Branko Đurić Đuro, Boris Šiber i Zenit Đozić, kreativna grupa mladih ljudi iz sarajevskog naselja Koševo. Njihovi najpoznatiji projekti bili su ,,Zabranjeno pušenje“, ,,Top lista nadrealista“, Elvis J. Kurtović & njegovi Meteori, ,,Bombaj štampa“... Njihov izraz je bio humor, baziran na duhu obične bosanske raje i sarajevske omladine iz andergraund krugova. Njihovo delovanje je bio odgovor na sveopšte mrtvilo, palanački duh, ludilo opšte propasti i primitivizma koji je tih godina zauzimao primat u svim porama društva, stvarajući osnovu za sve ono što nas je potom snašlo i što još uvek živimo sa tragičnim ishodom...

...Da li ste išta čitali od knjiga? ,,Crven ban“, možda?
Čuj, čito, drž’o ga u ruci, care!...

 
Dr. Nele Karajlić, jedan od glavnih autora i protagonista čuvenog serijala objašnjava na sledeći način duh sarajevskog nadrealističnog humora:

,,Kad smo radili TLN za radio, nismo imali pojma da ,,Leteći cirkus Monti Pajtona“ postoji. Ipak, dobro je što nas upoređuju s njima, što znači da smo našli pravi način da ljude zabavimo. Međutim, TLN je humor sa našeg tla, opušteno rezonovanje na sve što se oko nas događa. Na primer, svakog dana slušamo vesti sa ratišta, u našoj emisiji imamo isto to sa ,,mirišta“. I dok se ceo svet zgražava zbog rata u Jugoslaviji, mi u našoj emisiji parafraziramo događaje. Naš humor nije maliciozan, zlonameran, već opušten i dobrodušan, zbog toga je serijal pun tog duha, sarajevskog“.

I upravo tako – humor nadrealista, istrgnut iz sarajevskog asfalta i predgrađa u jedno burno i prelomno vreme, bio je naivan i jednostavan, sirov i specifičan, pomalo opor, nadrealan, nestvaran, satiričan, farsičan, apsurdan, ali istinit... Njegovom oštrom oku, britkom peru i vizionarskom duhu ništa nije promicalo – od primitivizma koji je bio uvod u opštu propast svih pravih vrednosti i jedan od glavnih uzroka haosa bratoubilačkog rata do ludila laži i demagogije na čijim se osnovama zasnivalo sve ono što je tih godina do temelja uništeno: od ekonomije i privrede do duha tradicije i kulture...

Ne samo da su u svojim nadrealnim skečevima bili svedoci opšte kulturne, duhovne i privredne propasti jedne zemlje u nestajanju, nego su i njeno nestajanje u haosu građanskog rata predvideli i isparodirali... Od čudesne priče o reformama i demokratiji (koja nažalost, barem kod nas, još uvek traje), ismevanja privrednih i kulturoloških fenomena socrealizma – od fabrika za proizvodnju NIŠTA ili proizvodnju auspuha za dalekovode (!?) do biroa za (ne)zapošljavanje (u kojima se mladi nezaposleni ljudi koriste kao kipovi za popunjavanje fabrika koje proizvode ništa - ,,Ovo je Jusuf, ima dva završena fakulteta... Pre podne radi kao portir, a posle podne kao skulptura kod nas u fabrici“), skeča o neobičnom rekordu u kojem se radnici takmiče ko duže nije primio platu, preko parodije besmisla rata u Bosni, u kojem se grad Sarajevo deli na dva dela, a unutar porodica nastaju automne oblasti podeljene po nacionalnim osnovama, unutar kojeg iznenada ,,izbija mir“ i ugrožava ,,harmonični rat“ i gde se čudesni izum zvani ,,hepek“ koristi za rešavanje svih problema i nesporazuma, do urnebesnog ismevanja alternativne medicine (Ogulin Oglo Ćulibrk), narodnih običaja (,,hrkljuš“ i ,,sisanje motke“), obrazovanja, ekologije, sporta, besmislenih TV programa koji emituju glupost i nekulturu, kvizova, naučnih otkrića i rigidnih nacionalizama (uz pomoć ,,detektora“) proteže se nepregledno nadrealno polje humora jedinstvenih sarajevskih otkačenjaka i šereta, slika jednog vremena i duh jedne epohe u nestajanju (čije posledice još uvek osećamo)...


Prisećam se, uz osmeh, jednog od urnebesnih, karakterističnih skečeva ,,Top liste nadrealista“ u kojem, utonuvši u san, milicioner Rade Pendrek (Đuro), star 40 godina, upada u Zonu sumraka... U Zoni, gde je sve izokrenuto naglavačke, njega hapsi grupa studenata pošto prilkom provere Rade kod sebe nema indeks... Oni ga odvode na saslušanje kod Esada Ćimića (poznatog bosanskog sociologa kulture), kojeg tumači legendarni Elvis J. Kurtović... U parodičnoj sceni ludila saslušanja i okrivljenom milicioneru sledi mučenje do priznanja – puštaju mu muziku Mocarta i čitaju odlomke iz Ničeove ,,Volje za moć“...

Bio je to trijumf sasvim neobičnog, nadrealistično-apsurnog humora i ludila, kao slika jednog vremena koje se nikad više neće vratiti... ,,Top lista nadrealista“ i njeni legendarni protagonisti (u izmenjenom sastavu) nastavili su i tokom rata u Bosni da se emituju kao radio emisija (iz okupiranog Sarajeva), ismevajući sve tri zaraćene strane i svakodnevni haos bezumlja u kojem su se našli građani tokom opsade (1992. – 1995.)...

Na kraju svega, ostala je samo jedinstvena i neponovljiva magija, legenda koja svedoči o neuništivom duhu obične raje, o neuništivom duhu svih nas koji ne pristajemo i ne prodajemo veru za večeru... Njegovo veličanstvo – humor, jedinstveni je izraz tog i takvog duha, ono što izmiče svakoj nepotrebnoj analizi ili mogućnosti da ga steknete na neki grub ili sebičan način... Na kraju svega ostaje lepota duha, čista i neiskvarena u svojoj nevinosti, naivnosti i neuništivosti...

Dragan Uzelac

Italijanski režiser Ruggero Deodato (1939) je u današnje vreme poznat samo u užem krugu hororista. Iako je iza njega pregršt filmova, iako se kao autor zanimao za više žanrova, Deodato je do danas ipak najviše ostao upamćen kao autor horor filmova. I to kakvih horor filmova! Na prvi pogled beskompromisno brutalni, ovi filmovi su se ipak trudili da prenesu neku dublju poruku. Fokusirajući se na tada (govorimo o drugoj polovini sedamdesetih i prvoj polovini osamdesetih) prilično popularan podžanr kanibalskih horora, Deodato je u svo to krvoproliće, svo to raskomadano meso i u sva ta rasuta creva unosio ideju koja je na prvi pogled bila jasna – antihumanistički enviromentalizam, ljudi kao virus planete, zapadni čovek kao izvor svog zla na savremenom svetu, ... Ali onda, na drugi pogled, Deodato bi nam ipak prodao i ideju o tome da ni u tribalnoj primitivnosti, konzervacionizmu po svaku cenu i ekocentrizmu koji dolazi od nekog osećanja krivice zapadnog čoveka – nema neke stvaarne mudrosti i spasa. Deodato je u osnovi neka vrsta nihiliste, mizantropa koji nam ipak želi reći da je čovek čoveku vuk i da od toga nema nekog stvarnog bega ...

Dva su filma na koje bismo hteli ukazati u ovom prikazu, dva su fima koja ćemo vam predložiti za jedan efektan double feature, baš onakakv kakav vam treba za ove duge karantinske dane kada se čini da je još uvek dosada veći neprijatelj od zaraze!

Prvi i napoznatiji Deodatov film koju bi trebalo da pogledate je danas već kultno ostvarenje Cannibal Holocaust. Radi se o filmu iz 1980. dakle o filmu koji izlazi na vrhuncu popularnosti ovog danas već potpuno zaboravljenog rukavca u nepreglednom toku reke zvane horor filmovi - filmovi strave i užasa. Pre njega, snimljeni su Man from Deep River, Last Cannibal World, Emanuelle and the Last Cannibals i The Mountain of the Cannibal God. Posle njega možemo pomenuti još samo maestralni Cannibal Apocalypse, Eaten Alive! i odlični Cannibal Ferox. Ipak, do današnjeg dana Deodatovo ostvarenje Cannibal Holocaust ostaje delo najveće umetničke vrednosti u ovom danas pomalo opskurnom podžanru.


Jedan od najbitnijih aspekata zbog kojeg je Cannibal Holocaust ostao upamćen do današnjih dana je činjenica da se ovde radi o jednom od prvih – a svakako jednom od ključnih – found footage filmova. U moru fiilmova slične tematike – ostvarenja baziranih na snimcima koji su negde, nekako, nekim čudom nađeni i sada postaju dostupni širokom auditorijumu u svoj svojoj stravi i užasu – Deaodato se ističe jer nam u filmu Cannibal Holocaust zapravo sasvim solidno objašnjava poreklo filmskih traka koje dolaze u ruke poznatom američkom antropologu. Naime u ovom filmu ekspedicija u džungle amazona – mladi istraživači polaze u potragu za izgubljenim plemenima za koje se smatra da su u svojim običajima i ritualima očuvali praksu kanibalizma - polazi po zlu i svi njeni članovi bivaju brutalno pobijeni. Posle određenog vremena za njima polazi u potragu profesor Harold Monroe (ulogu solidno tumači Robert Kerman, čovek poznatiji kao glumac u filmovima italijanske XXX produkcije). Profesor je mnogo iskusniji u lomatanju po džunglama Amazona i poznaje običaje i nepisana pravila koja vladaju mežu divljim plemenima kanibala. Posle malo pregovaranja i uspešne trgovine u ruke mu dolazi nekoliko kanistera sa filmskim trakama koje su snimili članovi prethodne ekspedicije. Profesor odlazi nazad u Njujork i tamo organizuje zatvorenu projekciju gde u gnusnim i jezivim snimcima saznajemo sve detalje propale ekspedicije i sudbine njenih nesrećnih članova ... Dakle ceo drugi deo fiilma je found footage i na kraju, po izlasku iz sale gde je održana projekcija i na kojoj je naređeno da se fiilm spali, ostaje samo filozofsko pitanje profesora Monroa – „Pitam se ko su pravi kanibali, mi ili oni?!“

Po početku bioskopske distribucije, publika se poprilično skandalizovala i Deodato je morao čak da ide na sud da bi zvanično dokazivao da je u filmu sve izmišljeno i urađeno uz pomoć filmskih majstorija, efekata, saradnje sa lokalcima, pravim i autentičnim amazonskim plemenima! Na kraju, ostaje činjenica da je bez ikakve sumnje Cannibal Holocaust jedan genijalni film pa bi - čak i nezavisno od toga što pripada horor žanru - trebalo bi da bude deo svake ozbiljne filmske kolekcije.

Drugi film koji bi mogao da čini ovaj double feature je jedno kasnije ostvarenje Ruggera Deodata – Cut and Run. U ovom filmu se konačno pojavljuju i neki ozbiljniji i poznatiji glumci, što ipak za italijansku produkciju znači američka C lista: Richard Lynch i Michael Berryman. U bioskope je došao 1985. ali je u to doba ipak više sreće imao sledeće godine kao VHS izdanje ... Inače Cut and Run je čudan miks, sa jedne strane sadrži elemente prethodnih ostvarenja U ovom filmu, televizijska novinarka Fran Hudson (Lisa Blount) istražuje šverc kokaina iz Kolumbije u Majami i nakon što stigne na scenu krvavog obračuna lokalne mafije, putevi je odvode u džunglu južne Amerike. Tamo glavnu reč vodi odbegli američki pukovnik Brian Horne (Richard Lynch). Ovaj ludak predvodi pleme domorodaca koji napadaju pogone kartela za proizvodnju kokaina, otimaju drogu i koriste je za svoje svrhe... E sad, pukovnik je bivši pripadnik sekte Peoples Temple Džima Džounsa (Jim Jones) koja je krajem sedamdesetih u Gvajani počinila masovno samoubistvo (u novembru 1978. više od 900 članova ove sekte je umrlo popivši otorov). Pukovnik u sukobu sa kartelom biva ranjen ali ipak uspeva da zarobi TV ekipu koju dovodi u svoj kamp i pokušava da celom svetu prenese njegovu poslednju poruku koja je u duhu učenja Džima Džounsa.

Dakle sve u svemu imamo ovde i elemente filmova Cannibal Holocaust (kanibalska plemena), Cannibal Ferox Umberta Lenzija (droga u južnoameričkoj džungli) pa čak i filma Apocalypse Now (odmetnuti pukovnik koji ima neku svoju filozofiju). Sve u svemu, Cut and Run je solidno ostvarenje i perfesktan parnjak – nešto kao B strana singla - mnogo superiornijem Cannibal Holocaust.

Ruggero Deodaato ipak nije ssvim zaboravljen. Njegov veliki fan je Eli Roth koji mu je odao počasti u dva navrata. Prvo mu je u filmu Hostel 2 dao manju ali veoma učpečatljivu ulogu a onda je i sam pokušao da snimi film iz žanra kanibalskih filmova ali ostvarenje Green inferno (2013) ni iz daleka nije opravdalo očekivanja i hajp koji se oko njega u to vreme stvarao ...

Pogledajte dakle još večeras ovaj Double Feature: Cannibal Holocaust i Cut and Run. I zaboga, nemojte pre toga nikako jesti masne hrane ni piti alkoholna pića obilno!

A noćne more, one su su zagarantovane!

Janko Takač

„Star is born“ je dobropoznata holivudska bajka koja se, izgleda, svakih 20 godina presnimava kako zaduvaju koji novi muzički trendovi, ali to je u esenciji holivudska bajka o „overnight“ uspehu i ceni koja uz njega ide.

Lejdi Gaga je već pomalo razočarana, ali talentovana kantautorka koja je odustala od pokušaja da se probije na muzičkoj sceni kada upoznaje izbledelog, ali i dalje popularnog muzičara Džeka koji je i sam ophrvan demonima alkoholizma i borbe sa opadajućom popularnošću i zdravstavenim stanjem. Njihova veza revitalizovaće Džekovu karijeru, vinuti Gaginu, ali i uvesti ih u niz novih problema, preispitivanja i nedaća.

Za moj groš, žrtvovao bih malo muzike, koja je ipak integralni deo ovog ostvarenja i sasvim je pristojna, za još malo potentnih dramskih scena koje su u par navrata pokazivale izuzetan naboj (pogotovo između Kupera i Sema Eliota – njegovog brata menadžera, ili između Kupera i Gage kada se usprotivi njenom muzičkom ukusu). Međutim „Star is born“ je ipak u isto vreme holivudski „kraudplizer“ i melodramska sapunica i ozbiljna drama koja može da flertuje sa nagradama, ali i muzički film sa solidnim performansima, pogotovo Gage koja se lepo snalazi u ulozi za koju se, reklo bi se, pripremala celog života. NIšta ovde ne deluje vanvremenski i večno, ali je, izgleda, u ovakvoj konkurenciji, sasvim dovoljno za uspeh.

Slobodan Novokmet

Napalm Death, jedni od pionira grindcore pravca

Slave to the Grind je dokumentarac iz 2018. reditelja Douga Browna. Sam film je nastajao godinama. Uloženo je dosta truda i puno žrtve kako bi se stvorila prava slika grindcore muzike i scene. Od nedavno, film se može u celosti pogledati legalno.

Grindcore kao pravac je brutalan, intezivan i šokantan većini populacije, tako da,... pripremite ukućane. U sat vremena i 40 minuta videćete retke i zanimljive snimke, intervjue najboljih svetskih grindcore bandova poput Napalm Death, Brutal Truth, Terrorizer i mnogih drugih.  Čak iako niste fan tog žanra, svakako se isplati pogledati i shvatiti taj pravac iz druge perspektive.

Kratkometražni francuski animirani akcioni film rediteljskog dvojica Daniela Bruneta i Nicolasa Doustea. Radi se o 5-minutnoj potjeri u maniri ponajboljih radova Michaela Baya. Već iz naslova je i više nego očito da ovaj kratki film referira na poznati Bayev film Bad Boys II, odnosno na spektakularnu poteru na autoputu.

Kaydara je više od samo fan made filma, to je ujedno i svojevrsni spin off Matrix serijala, jer je radnjom smešten unutar univerzuma trilogije, te se nadovezuje na radnju originalne trilogije. U njega je uloženo mnogo entuzijazma, volje, slobodnog vremena i rada (a sigurno i novaca).

PS: Nemojte da vas kratki animirani matrix film sa pacovom na početku odbije od daljnjeg gledanja. Naime, nakon toga počinje igrani film, tako da crtani možete i preskočiti ako vas ne zanima.

Džon Lenon bio je kantautor koji je imao ogroman uticaj na sve oko sebe. Neki žanrovi, kao što su psihodelija i avangardna muzika ne bi bili isti bez njega. Iznenadujuće, njegov uticaj proširio se i na remek delo horor romana Stivna Kinga “The Shining” (Isijavanje), piše Cheat Sheet.


“Isijavanje” je jedna od Kingovih najpoznatijih knjiga. Naslov knjige odnosi se na natprirodne sposobnosti koje dele neki od njenih likova. Termin je bio, verovali ili ne, inspirisan Lenonovim hitom “Instant Karma”.

Kao solo umetnik, Džon je često stvarao nekonvencionalnu muziku. “Instant Karma!” jedna je od njegovih “pristupačnijih” solo pesama i verovatno je zato postala tako veliki hit. Deo njenog uspeha svakako je bio i u catchy refrenu “Svi sjajimo!”.

Kad je Lenon pisao tu pesmu, verovatnonije razmišljao o horor romanima. S druge strane, King nikad nije krio da je slušao muziku dok je pisao svoje knjige. “Trenutna Karma!” uspela je da izvrši znatan uticaj na “Isijavanje”. Refren pesme inspirisao je koncept “isijavanja” koji je ključan u romanu. Na neki način ideja da je “Instant karma!” inspirisala horor roman itekako ima smisla, jer je to pesma puna predosećaja u svojim stihovima.

Značajno je i da je knjiga tokom kreativnog procesa menjala naslove. King je prvobitno želeo da knjizi da vrlo sličan naslov – “Shiner”. Međutim, neko mu je ukazao da se termin “shiner” ponekad koristi kao uvredljiv za crnce. Zato je King odlučio da promeni naslov. Ali, u svakom slučaju, bila je to referenca na Lenonovu pesmu.

Nažalost, u čuvenoj filmskoj adaptaciji “Isijavanja” ne spominju se “Instant Karma!”, Džon ili Beatlesi. Medutim, franšiza “The Shining” nije završena. King je ispratio “The Shining” nastavkom: “Doctor Sleep”. A King je poznat po tome što u svojim romanima često ima reference na svoja prethodna dela koje služe kao uskršnja jaja njegovim fanovima fanove. Elem, u romanu “Doctor Sleep” postoji upravo referenca o Beatlesima koja se može lako protumačiti kao priča o poreklu “Isijavanja”.

Deni Torens, glavni lik iz “Isijavanja”, prolazi kroz sablasne nesreće u romanbu “Doctor Sleep”. U jednom trenutku čuje nekoga kako svira pesmu Beatlesa “Not a Second Time”. I sve je jasno. Denija su i ranije napadali duhovi i ne želi da to doživi po drugi put, pa upotreba pesme “Not a Second Time” odražava njegove emocije. Međutim, na drugom nivou, ova referenca mogla bi da bude pokušaj “povratka kući”. “Isijavanje” je inspirisano pesmom koju je napisao Džon, pa je možda zato King odlučio da referira drugu pesmu koju je napisao Džon. Pametna zagonetka ili puka slučajnost? To morate da odlučite sami…

Ovaj francuski nobelovac u svom opusu ima nekoliko romana koji se mogu opisati kao metafizički krimići, što su mu neki i spočitavali nakon dodeljene nagrade. Ova knjiga počinje i teče gotovo kao klasični krimić. Detektiv nešto istražuje i ta istraga ga vodi od jednog do drugog čoveka koji mu pomažu da sklopi slagalicu. Međutim, stvari su ovde ipak bitno drugačije. Za početak, detektiv traži samog sebe, odnosno svoj identitet, koji je izgubio zajedno sa sećanjem i nikada nije pronašao. Istraga će ga odvesti do krajnje neobičnih osoba, čoveka tako visokog da u svom stanu niskog stropa najčešće leži kako ne bi razbio glavu; ili pak starca oženjenog osetno mlađom suprugom koja ga izbacuje iz apartmana kad pravi žurke za svoje mlade drugove.

Narator će usput u više momenata pomisliti da je pronašao svoj identitet, premda mu se sećanje neće vratiti, i onda će ga probati kao ulogu, ne bi li video kako mu odgovara. Pokušaće da ubedi sebe da je on neka od tih osoba, da nategne činjenice ili pak da se priseti prethodnog života, ali mu to, sve do kraja, neće poći za rukom.

Prva polovina romana je pisana svedenije od većine krimi romana. Rečenice su kratke, lišene svakog ukrasa, a takvi su i dijalozi. Kako se priča zatvara, sve više do izražaja dolaze meditativni delovi koji se bave pitanjem identiteta i sećanja.

Ulicu mračnih dućana je najlakše uporediti s Njujorškom trilogijom Pola Ostera, ali se te knjige ipak bitno razlikuju. Dok Oster pokazuje naglašenu potrebu da parodira i urušava detektivski žanr, Modiano koristi žanrovsku matricu da ispriča svoju priču, lišenu parodiranja. Rezultat je, svejedno, knjiga koju vredi pročitati ali koja ipak nije najobaveznije štivo.

Željko Obrenović

Iskreno, od nemalog broja inkarnacija Nevidljivog čoveka na velikom platnu, omiljena mi je ona sa Čevijem Čejsom u režiji Džona Karpentera, upravo zato jer pravi blendu velikog broja žanrova (šarmantne romantične komedije, špijunskog bondovskog trilera, akcije, SF-a) u jednoj pre svega dinamičnoj i zabavnoj filmskoj predstavi sa, onda, sjajnim specijalnim efektima. „Hollow man“ iz 2000. godine Pola Verhovena takođe se dosta oslanja na odlične specijalne efekte, ali po pitanju priče ne ide dalje od tropa o „poludelom“ geniju koji, jednom kad postane nevidljiv, počinje da proganja svoje kolege, klateći se žanrovski između SF-a i trilera.


S druge strane, „Invisible man“ Lija Vanela, koji još uvek pokušava da lansira Univerzalovu horor verziju Avengersa – „Dark universe“ radi nešto potpuno drugačije i time, makar zasada, apsolutno pobeđuje, čak i finansijski, sve ostale prethodnike. Li Vanel je zaradio svoje pravo da zasedne u rediteljsku stolicu ovog filma režijom „Upgrade-a“ gde je dokazao da mikroskopskim budžetom može da snimi potentan i nasilan tehno triler sa solidnim preokretom. Sličnu formulu presađuje i u priču o nevidljivom čoveku dajući joj sasvim neočekivani preokret – umesto neke SF špijunsko-trilerske ekstravagance, Vanel daje jedan pa skoro intiman, minimalistički pristup temi nadenjujući joj formu paranoidnog horor-trilera o ženi koju proganja bivši momak psihopata.

Zapravo, skoro se uopšte ili vrlo malo oslanjajući na specijalne efekte, Vanel postiže maksimum napetosti igrajući se bazičnim elementima filmske nelagode koji su tipični za horore, koristeći duge, zebnjive kadrove, gradeći sporu tenziju od iščekivanja, zvukova i strepnje, puštajući da mimika i teror na licu odlične Elizabet Mos, umesto CGI efekata, odrade posao dinamizacije i hiperbolizacije straha i napetosti. Zapravo, dajući svom filmu žanr paranoidnog trilera o proganjanju, slično hitu Džulije Roberts „Spavati s neprijateljem“, Vanel koncept nevidljivosti koristi samo kao dodatnu, odnosno propratnu alatku za postizanje tenzije, ni u jednom trenutku ne dozvolivši da to postane noseći element njegovog filma koji se više okreće oko traumatizovane i psihološki načete glavne junakinje kroz čiji se doživljaj prelama veliki deo priče.

Naravno, to ne znači da je film savršen i da u njemu nema nekih rupa, nelogičnosti i nakaradnih motivacija, pa čak i radnja o psihotičnom momku progonitelju koji koristi nevidljivost da bi napakostio bivšoj devojci deluje pomalo previše „in your face“ u doba #MeToo pokreta. Pokušaj da se „nevidljivost“ čak i naučno objasni jeste za pohvalu u drugoj polovini filma, iako kraj ostaje pomalo antiklimaktičan. Dobra stvar je što Vanel uspeva, koliko-toliko, da održi tenziju na zavidnom nivou i sačini jednu priču koja se hrani paranojom koja može doći bilo odakle, nije li jedan od najvećih strahova 21. veka upravo onaj da nas neko posmatra i kontroliše, bilo da je to država, društvo, mediji ili neka druga zlokobna sila, a ovaj film se upravo hrani takvom paranojom.

Slobodan Novokmet

„Ćirilo i Metodije naučne fantastike“, Svetislav Filipović Filip i Tihomir Jovanović Tika, neraskidivi su dvojac, koji na svojim leđima nosi čitav jedan svet, poznatiji pod nazivom: Udruženje fanova naučne fantastike „SCI&FI“. Kada su, kako i zašto uplovili u vode naučne fantastike, šta je to što ih u NF-u i dalje drži, šta su „Terra“ i „SF portal“, a šta „SF TERRACON“, samo su neke od tema kojih smo se dodirnuli tokom razgovora.


Kako i zašto je pokrenuto Udruženje fanova naučne fantastike „SCI&FI“?

Udruženje sam osnovao 7. jula 2004. godine i njegov sam (doživotni) predsednik. Po tadašnjim zakonima bilo je potrebno 12 članova da bismo se registrovali kao Udruženje. U to vreme nastala je ekspanzija epske fantastike, horora i teorija zavera, a naučna fantastika je bačena u zapećak, otprilike kao čuvena misao „revolucija jede svoju decu“. Ime udruženja sam pažljivo osmislio, kao i logo, a svoj doprinos teoriji naučne fantastike dao sam i kroz kovanicu SCI&FI. Naime, u upotrebi su nazivi science fiction, sci fi, speculative fiction... Moj naziv, nauka i fantastika je, nadam se, originalan. Mi smo postali čuvari, propagatori, lučonoše i poštovaoci naučne fantastike, kao žanra i to uporno radimo širom regiona. Posedujemo oko 1000 SF knjiga i oko 500 SF filmova, koji svaki član Udruženja može da dobije na čitanje, odnosno gledanje, naravno besplatno. Trenutno imamo 33 člana i počasne članove: dr Zoran Živković, Radmilo Anđelković, Vladimir Todorović-Nevidljivi, Ilija Bakić, Vladimir Vesović i Uroš Petrović. Ko prati SF scenu zna ko su oni.

Društvo je prilično aktivno poslednjih petnaest godina. Navedite mi neke od konkursa, događaja, skupova, predavanja i konvencija koje ste organizovali...

Kao Udruženje, organizovali smo dve SF konvencije „SF TERRACON“, 2009. i „SF TERRACON 2“, 2019. godine. Takođe, planirani smo da organizujemo KONAČNI SF TERRACON na dan „propasti sveta“, 21.12.2012, ali u zadnjem trenutku nam je otkazao sponzor, pa je bilo - UPS!

Konkurse smo organizovali za: SF dugi i kratku priču, poeziju, priču na „slovo“, ilustraciju i aforizam. Redovno predstavljamo svoje fanzine „Terra“ i „SF portal“. Organizovali smo susret i razgovor sa Darkom Suvinom, legendarnim SF teoretičarem, okrugli sto na temu „SF vs. male verske zajednice“, projekat „Horus“, predavanja o SF-u u Lazarevcu, Velikom selu, Nišu, Beloj Crkvi, Valjevu.

Gosti su vam dolazili sa raznih strana...

Tačno. Mi smo Udruženje iz Srbije sa najboljom saradnjom na ex-YU nivou. Tako su gosti na našoj poslednjoj konvenciji „SF TERRACON 2“, koja je održana u Beogradu, u Centru za obrazovanje i kulturu „Božidarac 1947“, poznatijem kao „Božidarac“, 9. novembra 2019. godine, bile VIP osobe iz SF okruženja: počasni gost konvencije (GOH), bio je Ljubomir Mihajlovski iz Velesa (Makedonija), osnivač i predsednik Centra za naučnu fantastiku „Vision“, Mirko Grdinić iz Pazina (Hrvatska), predsednik SF&F Udruženja „Albus“, Davor Šišović iz Pazina (Hrvatska), osnivač SF konvencije „Istrakon“, Bojan Eskelenski, Celje (Slovenija), osnivač konvencije „Fanfest“, Andrej Ivanuša, Maribor (Slovenija), SF pisac, esejista i izdavač, Dragić Rabrenović, Bijelo Polje (Crna Gora), osnivač konvencije „Refestikon“, Anto Zirdum iz Viteza (BiH), direktor festivala SF poezije „SCAVACON“ i Dinko Osmančević iz Banja Luke (Republika Srpska), novinar, pisac i aforističar.

Sarađujete sa mnogim sličnim udruženjima iz regionima...

Prisustvovali smo i učestvovali njihovim SF konvencijama: Eurocon 2004, Plovdiv, Bugarska; ATEE KONFERENCIJA, Jena, Nemačka; Konfuzija, Goblicon, Fanfest, Slovenija; Istrakon, Sferacon, FFK, Domikon, Hrvatska; Zecon, Scavacon, BiH; Refestikon, Crna Gora; Beokon, WCG, Novobeogradsko leto, Srbija.


Recite nešto o SF fanzinima koje izdajete i po kojima ste poznati u regionu. Recite nam nešto više o „Terri“.

Društvo ima svoje glasilo, SF fanzin-almanah „Terra“. Od 2005. do 2019. godine, izašlo je 27 brojeva sa prilično bogatim sadržajem. Bavili smo se počecima naučne fantastike, biografijama najpoznatijih pisaca i filmskih stvaralaca (kako živih tako i počivših), objavili smo pregršt intervjua, eseja, priča, drama, aforizama, haiku pesama, stripova itd.

Zaključno sa decembrom 2019. godine, objavljeno je 27 brojeva „Terre“, sa oko 5.000 strana raznoraznog sadržaja. Kao glavni i odgovorni urednik, ovaj fanzin sam zamislio kao veliku „svaštaru“, kroz koju sam pokušao da obuhvatim i prikažem bogatstvo tema i pod žanrova naučne fantastike.

Ipak, koncepcija fanzina je prilično „čvrsta“. Posle reči urednika i sadržaja, počasno mesto pripada himni Udurženja (pesma „In the year 2525“). Tu su i izveštaji sa konvencija na kojima smo učestvovali, bilo kao fanovi, bilo kao predavači ili predstavnici Udruženja. Obavezno objavimo nekoliko eseja, SF priča i strip. Ukoliko neko od SF velikana ode među zvezde, objavimo njegovu biografiju, bibliografiju i priču koja do tada kod nas nije prevedena. Svaki četvrti broj fanzina je „specijal“ - obrađuje određenu temu: tako je br. 4 posvećen seriji „Zvezdane staze’’, br. 8 NLO/vanzemaljcima, br. 12 misterijama i teorijama zavera, br. 16 hororu, br. 20 fantastici, br. 24 utopiji.

Naročito obraćam pažnju na vizuelni izgled korica i tehničkoj pripremi, tako da je fanzin ustvari knjiga, urađena po svim postojećim pravilima, a ne amaterski časopis, kao što je većina fanzina.

Udruženje izdaje i fanzin „Sf Portal, biblioteka naučne fantastike“. Recite mi nešto više o njemu: sa kojim ciljem je pokrenut, koliko je brojeva do sada izašlo i šta su nam novo, odnosno staro, doneli?

Ovaj fanzin uređuje sekretar udruženja „SCI&FI“, Tihomir Jovanović – Tika. Do decembra 2019. godine, objavio je 41 broj, sa oko 3.000 strana. Ovaj drugi fanzin Udruženja nastao je kao potreba da se u svakom broju obradi određena tema, određeni pisac, zapravo, koji je kod nas malo poznat. Dajemo biogafiju, bibliografiju i priču određenog pisca, ali ponekad obradimo i određenu tema, kao što je SF muzika, strip i sl. Tako su pojedini brojevi bili posvećeni: H. P. Lafkraftu, Živoradu Tasiću, Džeku Londonu, Jovanu Grčić Milenku, Aleksandru Bogdanovu, Arturu Konan Dojul, Hugou Genberku, Aleksandru Ivanoviču Kupinu, Filipu K. Diku, Meri Šeli, Vladimiru Nazoru, Luisu Kerolu, Aleksandru Kazancevu, Karlu Hans Stoblu, Džonu Kembelu, Ursuli K. Legvin...

Napominjem da smo trenutno, koliko je meni poznato, jedini u ex-YU i regionu koji objavljujemo dva pisana fanzina i to redovno, evo već 14 godina.

Iz prebogatog „fonda“ možete li da izdvojite vama najinteresantnije, najznačajnije tekstove...

U fanzinu je objavljeno oko 200 eseja, 150 priča domaćih ili stranih autora, 27 stripova, 6 SF drama, nekoliko desetina SF pesama i aforizama, sećanja na 22 pisca, 20 izveštaja sa konvencija... Dakle, da pokušam, potpuno subjektivni, odabir:

Proto naučna fantastika:
1. Lukijan, „Istinita istorija“, 160. g.p.n.e.
2. Sirano de Beržerak, „Komična istorija države i carstva na Mesecu”, 1657. g.
3. Hans Kristijan Andersen, „Za hiljadu godina“, 1853. g.
4. Volter, „Mikromegas“, 1752. g.
5. Apostol Vanđelović-Vovjekivjeković, „Putničke beleške iz 2349. godine”
6. Mila Šuflaj, „Na Pacifiku, godine 2255“, 1924. g.
7. Branislav Nušić, „Večnost (bajka u tri slike)“, 1930. g.

Biografije, bibliografije i priče velikana SF-a:
1. E. E. Smit
2. H. Dž. Vels
3. Filip Hoze Farmer
4. Zlatica Vajhing
5. Erih fon Deniken
6. Karel i Jozef Čapek
7. Hugo Gernsbek - otac naučne fantastike!

SF teme i podžanrovi, nauka, astronomija, eseji:
1. Crne rupe
2. Nanotehnologija
3. Istorijat veštačke inteligencije
4. Roboti, androidi, kiborzi
5. Jezik vanzemaljaca
6. TEHNOVELGY - kreativne ideje i izumi SF pisaca
7. 70 godina radio drame „Rat Svetova“
8. NLO fenomeni
9. SF pseudoreligije
10. Putovanje kroz vreme
11. Istorija srpske naučne fantastike
12. Položaj čoveka u celini kosmosa, Platonov svet
13. Pravoslavno-hrišćansko shvatanje NLO fenomena
14. MEGATRENDOVI - razmišljanja o budućnosti
15. Fizika sudnjeg dana - citati iz Kurana
16. Kulturni i socijalni aspekti fantastične književnosti za decu
17. Svemir i muzika
18. Zahtevi za izgradnju sveta fantazije - uputstvo za pisanje fantazija
19. Tajni dnevnik admirala Birda
20. Ferengijska pravila sticanja novca

Intervjui:
1. David Ajk
2. Al Bielek
3. Aleks Kolijer
4. Robert Bob Lazar
5. Radivoje Radivojević

Granična područja naučne fantastike: tunguska katastrofa, ezoterija, okultizam, gnosa, isčezle civilizacije, izgubljeni kontinenti, teorije zavera i tajna društva, misterije piramida, divovi, duhovi, veštice, vampiri, Vojnićev rukopis, mapa Pirija Rajsa, kriptozoologija, slipstrim...

SF priče, strani pisci:
Stanislav Lem, Robert Šekli, H. Dž. Vels, Artur Klark, Filip Hoze Farmer, En Mekafri, Fric Lajber, Isak Asimov, Frederik Braun, Rej Bredberi, Heri Harison, Bil Pronzini, Danijel Defo, Mark Tven…

SF priče, domaći i ex-YU pisci: Tamara Lujak, Ilija Bakić, Živorad Tasić, Ivan Nešić, Indrej Ivanuš, Biljana Kosmogina, Stevan Šarčević, Adnadin Jašarević, Mirko Grdinić, Goran Čurćić, Tihomir Jovanović, Slobodan Škerović, Sadžida Viteškić-Majstorović..

Gostovali ste na mnogim konvencijama u zemlji i inostranstvu, stekli uvid u stvaralaštvo drugih zemalja. Šta nam interesantno možete reći o stvaralaštvu na polju (naučne) fantastike u zemljama iz regiona?
Po meni, najjača SF scena što se tiče konvencija je u Hrvatskoj, u Srbiji izdavačka delatnost, pisci, SF teoretičari i specijalizovane radio emisije, dok je najbolja SF konvencija „Refestikon“ u Crnoj Gori, u BiH značajan je i neosporan entuzijazam nekoliko ljudi - Adnadina Jašarevića i Ante Zirduma, u Sloveniji, na žalost, stagniraju, postoji želja za oporavkom, dok u Makedoniji postoji – Ljubomir Mihajlovski.

Srećom, ima puno mladih SF pisaca, a i danas je lakše objaviti knjigu, zbog prednosti novih tehnologija. Na samim konvencijama preovlađuju: kosplej (kostimirana igra), RPG (fantazijska igra uloga) i trivija kvizovi (sa pitanjima o sporednim „najvažnijim“ stvarima iz oblasti SF-a), pa predavanja gube korak. SF kao žanr nije dovoljno zastupljen u sredstvima informisanja, pa ponekad, mislim da se ceo žanr nalazi u nekoj vrste ilegale. Ono što se najbolje desilo SF-u to je Internet.

Zašto je fantastika važna za razvoj svakog od nas i zašto smatrate da naučna fantastika kao fakultativni predmet treba da se uvede u osnovne škole?

Ako želimo da nas naslede deca koja čitaju knjige, govore strane jezike, imaju širinu pogleda, maštovitost, bave se naučnim radom, koja nisu rasisti i slično, jedini način da to postanu je da se uvede naučna fantastika u škole kao fakultativni predmet. U suprotnom, preplaviće nas polupismeni lumperproletarijat, rijaliti starlete, kvazipolitičari, bezosećajni tajkuni koji će nastati od dece koja znaju samo da kažu: sine, tebra, votever, 'vize 'vize, beži murija, jeb*te, Versejs, ne rise, k*rvo, uduvano i sl. „bisere“!

Dvojac Svetislav Filipović-Filip i Tihomir Jovanović-Tika, prilično uspešno kormilari proteklih petnaest godina, koliko je Udruženje aktivno. Recite mi nešto više o vašem ličnom stvaralaštvu.

Ja, kao predsednik udruženja, i Tika, kao sekretar, preuzeli smo na sebe najveći deo obaveza u vezi rada i promocije Udruženja, ostali članovi imaju druga zaduženja i to za sada, odlično funkcioniše. Lično, napisao sam desetak kratkih SF priča, napisao sam nekoliko eseja o SF-u, uređujem fanzin „Terra“. Najviše me interesuje teoretski prilaz žanru. Takođe, prilično sam dobar slikar (uvršten sam u izbor najboljih 100 srpskih slikara-amatera, a smatra se da ih ima oko 20.000 organizovanih po likovnim udruženjima). Slikam isključivo ulja na platnu, apstrakcije, i to veoma liči na kosmičke pejzaže, nebule, planete, kosmička snoviđenja...

Tika je veoma dobar pisac, s pravom ga nazivaju „srpski Teri Pračet“. Objavio je do sada pet knjiga, napisao je nekoliko desetina SF priča i pesama. Uređuje fanzin „Sf portal“ i antologiju „Regija Fantastika“.Odličan je prevodilac, naročito H. F. Lavkrafta.

U početku su nas nazivali „dvojac bez kormilara“, pomalo i podsmešljivo, ali sada, posle 14 godina bivstvovanja na SF sceni kao organizovano Udruženje, i nakon ogromnog rada i traga koji smo ostavili, zovu nas „Ćirilo i Metodije naučne fantastike“, što mi se veoma sviđa, jer i mi, u gotovo nemogućim uslovima, širimo reči i ideje naučne fantastike. Da ne zaboravim: Tika i ja smo još od 1990. godine prošlog veka u SF-u. jer smo tada (1997), Bili smo među osnivačima Udruženja ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, pisali smo za njegov fanzin, „Emitor“, koji je na SF konvenciji „Eurocon“, 2004. godine, izabran za najbolji evropski SF fanzin.

Bavili ste se i odnosom naučne fantastike i muzike. Koliko je to uspešan spoj?

Veoma uspešan. Doživljavam, maltene, ekstazu, kada čujem vrhunsku SF muziku, dok čitam SF knjigu. Tema je preopširna, ali smatram da su muzički podžanrovi: kraut rok, spejs i psihodelična muzika i progresivni rok potpuno u simbiozi sa naučnom fantastikom. Od najpoznatijih izvođača spomenuo bih: Dejvid Bovia, Pink Flojd, Soft Machine, King Crimson, ELP, Rick Wakeman Rush, ELO, Velvet andergraund, Vangelis, JMJ, Sun Ra, Gong, Hawkwind, Majk Oldfild, Kratverf, Cluster, Tangerine Dream, Amon Duul II, Faust...


Objavili ste četiri broja antologije „Regija Fantastika“, kojima su zastupljeni pisci iz svih ex-YU republika. Kako ste došli na tu ideju? Koje ste teme obradili ovim antologijama, kako ste do priča došli i koji su sve autori zastupljeni u njima?

Na ideju je došao Tika, jer smo osetili potrebu da objavimo i antologiju u kojoj će biti objavljeni eminentni SF pisci iz regiona. Prvi smo uspeli da okupimo SF pisce od „Triglava do Đevđelije“. Prvu antologiju sam potpisao ja kao urednik, a ostale Tika. Ovih dana biće gotova antologija br. 5, a Tika već priprema temu za antologiju br. 6. Korice antologija radi cenjeni i, u evropskim okvirima, priznati i poznati ilustrator, Željko Pahek, i one su stvarno izvanredne. Inaće, prvu antologiju smo namerno objavili u 51. primerku i ona je već sada postala andergraund raritet.

Planovi za budućnost?

Nastavljamo sa izdavanjem fanzina, učestvovaćemo na SF konvencijama u regionu, pratimo SF na internetu, edukujemo podmladak, pijemo pivo, slušamo muziku, gledamo filmove...

Lično, pošto odlazim u penziju, imaću dosta slobodnog vremena, pa ću objaviti dve knjige: zbirku eseja o naučnoj fantastici i SF dramu „Munze Konza RUR“, u čast Karela Čapeka, sa rečnikom žargona, jer sam tekst pisao u zemunsko-beogradsko-novosadsko-ex–YU fazonu. Znam da sam na pravom putu, jer sam sirovu verziju pokazao nekolicini mlađih SF fanova koji su se slatko smejali, ali i morali da čitaju rečnik zbog njima, generacijski, nepoznatih fora i fazona. Evo jednog tipičnog dijaloga iz drame:

Robot 1: „Ej bre, pajto, je l' ti to mene zajebavaš još od prvog vagona?“
Robot II: „Nije tebra, evo prco kevu u lavoru, ako te zekim!“
Robot 1: „Ne smaraj više, vozdra, odoh ćeri da ćapim sovu!“
Robot II (šapuće): „Koji je to idiot, stvarno je talentovano glup, bolje da nahrani majmuna i ne dira ništa. Odoh ja da popijem „maksuziju“ i nažderem se glave u škembetu.“

Poruka generacijama koje dolaze?

Živite dugo i uspešno, neka je Sila sa vama i čuvajte mi naučnu fantastiku kao „zenicu oka svoga“! Naučna fantastika je najbolja sporedna stvar na svetu i zato fanovi naučne fantastike UJEDINITE SE!

Razgovor vodila Tamara Lujak

They will make cemeteries their cathedrals
and the cities will be your tombs.

Italijanski režiser Lamberto Bava (1944) je u današnje vreme najpoznatiji kao autor filma Demoni (1985). Iako je iza njega pregršt filmova, iako se kao autor zanimao za mnoge teme, Bava je ipak pomalo ostao u senci svog mnogo slavnijeg oca Maria Bave koji je svetskoj kinematografiji podario poznata i priznata horor i giallo ostvarenja kao što su Black Sunday, The Whip and The Body, Kill Baby Kill, A Bay od Blood (koji je poslužio kao modla za mnoge sledeće slešere) ili Rabid Dogs. Iako su ovo danas već kultni naslovi, mnoge od navedenih Bavinih filmova smo mi ovde u Srbiji mogli da pogledamo tek sa adventom divx piraterijie i nešto kasnije pajratbeja. Ali ako već nismo gledali matorog i poštovanog Maria, mi malo stariji smo u jugoslovenskim bioskopima ipak mogli da pogledamo dela njegovog smelog potomka Lamberta!

Naime, u drugoj polovini osamdesetih dolazi do neke vrste procvata lokalne bioskopske mreže. Skoro svuda po danas davno upokojenoj SFRJ - skoro svako mestašce, da ne kažem selo, po Srbiji a naročito po Vojvodini, je imalo svoj dom kulture sa svojom bioskopskom salom, sa svojim projektorom i svojim kinooperaterom koji je tokom nedelje imao četiri ili pet radnih dana kada su u bioskopu puštani filmovi. Ti filmovi su u mesni dom kulture – u sklopu kojeg je radio bioskop – dolazili redovnim autobuskim linijama, ne sećam se više da li su kanisteri išli iz jednog centra (nekog od većih gradova u blizini) ili su nekako kružili ukrug i vozači međumesnih autobusa su ih samo dovozili i odvozili dalje, od mesta do mesta. Iako je sistem funkcionisao solidno, radilo se ipak o prilčno skromnoj ponudi filmova i o čestim reprizama ili projekcijama sa višegodišnjim zakašnjenjem. Dominirali su filmovi snimani u opsegu od desetak godina unazad pa nije bilo čudo 1988. gledati film snimljen 1978. ali pošto smo mi živeli daleko od kulturnih centara i nismo imali pristup nekim iole pravovremenim informacijama, šta smo mi znali kada je neki film imao svoju svetsku premijeru ili kada je igrao na FEST-u recimo. Bilo nam je važno da se nešto gleda ... Elem, radilo se o bioskopima koji su projekcije imali od utorka ili srede pa do nedelje, sa večerima kada bi se puštao samo jedan ili dva filma i sa danima kada je bio i matine i večernje-noćne projekcije još dva filma, što je značlo da je tih dana – po pravilu vikendom - bilo čak četiri filma za gledanje. Naravno pravilo je bilo da je za matine uvek išao neki dečji-omladinski film ili partizanski film a da su one poslednje i kasnonoćne projekcije bile one erotske, ali kao što rekoh to je bilo vikendima ... Posebna poslastica su bili filmski plakati koji bi stizali oko nedelju dana pre samog filma pa bi smo mi klinci tako danima studirali sam plakat i naslađivali se onime što nas tek čeka!

Prava mala revolucija bio je film Demoni Lamberta Bave! U našem malom mestu u bioskop je stigao negde oko 1989. dakle cele četiri godine nakon njegove svetske premijere! Ali, mi smo ga gledali kao novo ostvarenje i pokidao je! Za nas tadašnje klince, nekako su se baš tada sve kocke sklopile – horor filmovi su tada već uveliko deo mejnstrima, vladala je izuzetna popularnost heavy metal muzike, društvena klima je relaksirana i svi smo bili slobodni da otkidamo na svakakve grozote koje su dolazile sa filmskog platna ili treštale sa naših kasetofona! A u filmu Demoni radnja je vezana baš za posetioce bioskopa! U Berlinu, grupa naizgled nasumično biranih ljudi dobija besplatne ulaznice na projekciju njima nepoznatog filma u novom ili nedavno renoviranom bioskopu zvanom Metropol. Po dolasku na lice mesta, posetoci vide da je sala poluprazna ali film – horor film - i tako kreće ... Ono što se dešava na filmskom platnu – tinejdžer koji se poseče stavljajući sebi na lice neku čudnu masku postaje neka vrsta stravičnih demona i počinje da ubija svoje drugove – uskoro počinje da se dešava i u bioskopu Metropol, počinje borba između ljudi i grozomornih demona! Ono što ovaj film čini posebnim su fantastični efekti maske – demoni su zaista jezivi i kao klinci imali smo još nedeljama noćne more u kojima smo sanjali stravična stvorenja koja jure svoje žrtve mračnim hodnicima berlinskog bioskopa Metropol. A ono što nas je kao klince, mlađane metalce još više kupilo u ovom filmu je njegov soundrack: Motley Crue, Pretty Maids, Saxon, Accept i Billy Idol! Ma sve je u Demonima za nas klince tada bilo naprosto genijalno, izašli smo tada iz bioskopa puni endorfina, kao sa koncerta da idemo!

Kao svojevrsna B strana ovog fantastičnog singla, za celovečernji double feature preporučujemo i ostvarenje Demons 2 (1986). To je efektan film strave i užasa koji ne donosi neke senzacionalne novine u pređašnji narativ – sve se umesto u bioskopu dešava u jednom neboderu - ali je i tako ovo jedan izuzetno zanimljiv i zabavan film! Danas slavna Asia Argento sa deset godina imala svoj filmski debi upravo u filmu Demons 2 ...

Pogledajte dakle još večeras ovaj Double Feature: Demons i Demons 2. I zaboga, opustite se, nisu ovi filmovi baš toliko jezivi! A ako već treba da ih gledate žmurećki, uživajte onda bar u sjajnoj muzici!

A noćne more, one su su i sada zagarantovane!

Janko Takač

Imao je DC hrabru i ludu nameru da distancira malo svoje filmove od Marvelovog cirkusa, ali poklekao je pod pritiskom kritike i publike i otud „Aquaman“ – jedan očigledni „crowdpleaser“ namenjen sitnoj čeljadi i ponekom infantilnom stripoljupcu koji je nagruvao preko milijardu dolara zarade diljem sveta.

Međutim, zar se bilo šta drugo i moglo očekivati od ribolikog gospodara ispodokeanskog života i čitača sa usana ribama i okeanskom življu koji deluje ipak hiljadama nautičkih milja daleko od donekle depresivno ozbiljnog Betmenovog sveta čiji bi trebalo da je zajednički sadržalac iliti stanovnik. Otuda se i nije moglo ništa do napustiti tobožnju realističnost Betmenovog univerzuma i utonuti u jednu totalno hiperbolisanu bajku okeanskih proporcija koja jašući na grčkoj mitologiji, i ponekom vilinom konjicu, pruža spektakl za sve pare, ali i ozbiljnost za nula bodova.

„Aquamen“ je pre svaga jedan filmski B spektakl, jedan bućkuriš Fleša Gordona, Hi Mena i Čuvara Galaksije zagnjuren u mehurasti svet podvodne manije, pun opštih mesta o izabranom, hristolikom, a nevoljnom junaku koji mora da otkrije svoje nasleđe, hrabrost i božansku prirodu, a sve u cilju obračuna sa više nego generičkim vilanima koji deluju kao podvodni astronauti iz budućnosti (zašto li je reditelj izabrao da jednom negativcu posveti skoro pola sata geneze ne bi li ga posle ubio za pet minuta, ostaje misterija).

Ceo ovaj svet je do te mere sumanut, da mu čak ni u Marvelu nema ničeg ravnog, luđa scena smenjuje se nekom još luđom, tako da deluje da su kante duginih boja bacane na ekran da se slivaju i međusobno mešaju dok vas oči i duša ne zabole. Ono što je dobro jeste što reditelj Džejms Van razume apsolutnu treširanost ovog predloška, pa čak ni u šali ne pokušava da stvari malo uozbilji, već odvrće brojčanik na 18 prepunjavajući platno tolikim brojem čudesa da vas migrena savlada već posle dvadeset minuta. Ovde ima svega, podvodnih bitaka, jurnjave s montrumima, borbe usred sicilijanskih sela, gigantskih monstruma, Dolfa Lungrena koji jaše dal ajkulu dal nešto drugo, ko će se setiti.

Sve je toliko neumereno preterano da iza toga mora postojati ozbiljna namera čiji je jedini cilj bio da se film čistim vizuelnim galimatijasom preporuči azijskom tržištu, i iz njega iznese kovčege novca. I kao očigledan uspeh, pitanje je šta je Akvamen ostavio za budući nastavak, a da ovde već nije isprobano. I šta ovo govori o budućnosti DC-jevog univerzuma, ako je ovo pravac kojim je krenuo, bojim se da će ga kroz nekoliko godina gledati samo deca u vrtiću.

Slobodan Novokmet

Ni na kraj pameti mi nije bilo da će me jedan kraći razgovor sa suprugom, na kraju dana uz malo vina, dovesti do kopanja po prljavom vešu muzičke industrije. Ko je vlasnik autorskih prava pjesama Bitlsa? Logičan odgovor bi bio da su vlasnici oni koji su ih i pisali, u najvećem slučaju Pol Makartni i Džon Lenon, ali istina je često puta drastično drugačija, pa i ovoga puta.

Kontroverzije su krenule 1985 godine kada je Majkl Džekson otkupio veliki dio Bitls kataloga (ali i otprilike 4000 hitova napisanih od strane velikana kao što su Brus Springstin, Elvis Prisli, Roling Stouns i drugi) za 47.5 miliona dolara. Nije mala cifra. Ali, to je samo vrh ledenog brega cijele priče oko vlasništva nad Bitls pjesmama.

Bitlsi i Brajan Epštajn

Priča počinje 1963 godine, tri godine nakon formiranja The Beatles i godine kada je izdat njihov prvi album „Please please me“. Obratite pažnju da ne kažem da su oni izdali taj prvi album. Naime,Pol Makartni, Džon Lenon i izdavači Brajan Epštajn i Dik Džejms su 1963 godine oformili Northern Songs, firmu preko koje bi kontrolisali sve biznis aspekte Bitlsa. Pošto su Makartni i Lenon bili u svojim ranim dvadesetim godinama, zeleni i naivni po pitanju biznisa („… nismo znali ništa o autorskim pravima. Mislili smo da pjesme samo tako lebde u eteru“), bili su namamljeni da potpišu ugovor koji će najveći dio vlasničkog kolača osigurati u ruke Epštajna i Džejmsa. Tada je Makartni imao 20% učešća, Lenon 19 – 20% učešća, dok su Harison i Star kupili samo mali dio u vlasničkom udjelu (nakon što je Northern Songs postala javna firma 1965. godine) a odlučivanje je u velikoj mjeri u rukama Epštajna i Džejmsa.

Makartni, Dik Džejms, Lenon

Nakon Epštajnove smrti 1967. godine, i pošto su odnosi drastično pogoršani između Bitlsa i Dika Džejmsa, ovaj posljednji, najviše iz osvete, odlučuje da proda svoj udio Bitls kataloga firmi ATV bez da prvo obavijesti ostale članove benda. Svi pokušaji Makarnija i Lenona da povrate vlasništvo nad tim dijelom njihovih prava na pjesme su propali jer jednostavno tada nisu imali dovoljno sredstava da isplate cifru koja bi im osigurala povratak autorskih prava. Nažalost, u oktobru 1969, Makartni i Lenon prodaju svoj udio za 3,5 miliona funti i de facto gube kontrolu nad svim autorskim pravima za pjesme Bitlsa koje budu uradili do 1973. godine. Apsolutno nelogično, ali, vjerujem, jedan veliki udarac koji ih je mnogo naučio o biznisu. Te godine ATV postaje najveći vlasnik autorskog kataloga Bitlsa.

Početkom osamdesetih, Robert Holms otkupljuje dionice ACC, u čijem vlasništvu je bio ATV, i već 1984. postavlja ATV na prodaju. Tu se priča ponovo vraća do Pola Makartnija, mada ponovo na njegovu štetu. Tokom 1982. godine, tokom Makartni/Majkl Džekson muzičke i biznis kolaboracije, Makartni povjerava Džeksonu koliko je profitabilan posao sa autorskim pravima. Tada Džekson na prvi pogled u šali kaže Makartniju da će otkupiti njegova autorska prava. Makartni je to uzeo za šalu, ali je Majkl Džekson upravo to i uradio i 1985., za sumu od 47,5 miliona dolara, otkupljuje The Beatles autorska prava, kao i prava na još 4000 drugih hitova raznih izvođača. Par godina nakon ovog preuzimanja, Makartni ponovo pokušava da preuzme vlasništvo nad svojim i Lenonovim pjesmama, ali mu Džekson odgovara „To je samo biznis, Paul“ i autorska prava ostaju čvrsto u njegovom vlasništvu.

Makartni i Džekson

Nakon finansiskih poteškoća, Majkl Džekson odlučuje 1995. godine da pola prava na Bitls katalog proda SONY-ju za tričavih 100 miliona dolara, i taj potez polako otvara vrata ka potpunom gubitku istih. Nakon njegove smrti 2009. godine, tačnije 2016. godine, nasljednici Džeksona prodaju ostatak Bitls kataloga SONY-ju za sitnih 750 miliona dolara.

2017. godine je Makartni na sudu zatražio ponovno da preuzme kontrolu nad Bitls katalogom. “Pod zakonom SAD, za djela objavljena prije 1978. godine, autor može da zatraži povratak autorskih prava dodjeljenih izdavaču nakon 56 godina.” 2017. godine su Makartni i SONY potpisali povjerljivu nagodbu čiji detalji nisu objavljeni, a čim nisu javno dostupni i Makartni ćuti kao zaliven, vrlo vjerovano je ponovo dobio kontrolu nad svojim i Lenonovim pjesmama (barem nad većinom) nakon skoro šezdeset godina od osnivanja Bitlsa. Danas se Bitls autorska prava procjenjuju na preko milijardu dolara. Upornost se isplati, a nije zgorega imati debeli bankovni račun.

Nikola Franquelli
Izvor informacija: Billboard i Wikipedija