Quantcast
Channel: Helly Cherry Web Magazine
Viewing all 9740 articles
Browse latest View live
↧

Halloween in Heaven... Easter in Hell - Desetogodišnjica smrti Pitera Stila

April 21, 2020, 4:26 am
$
0
0
Type O Negative jedno je od najvećih imena gothic/doom metala (rame uz rame sa svojim engleskim savremenicima - Paradise Lost), i već pri prvom slušanju biva jasno da je takav opis verovatno najbolji - eterične harmonije gitare i klavijatura razlivaju se i mešaju iznad masivne strukture bubnja i basa. Zvuk je težak, tempo usporen, a tekstovi oblikovani vizijama propasti.

Zanimljivo je, recimo, kakvu ulogu ima unošenje elemenata iz neposrednih okruženja nekih od bendova pod istom žanrovskom kupolom.

Tako na primer, kod pionira ovog pravca, legenardnog Black Sabbatha, "Propast" je produkt industrijalizacije, zagađenja, radiacije i smoga (elemenata direktno preuzetih iz rodnog im Birmingema). Svet truli, a ljudi su slepi. Eskapizam je u mamurluku (Killing Yourself to Live), uz paranoju i demonske vizije kao moguće nuspojave.

Kasnije, kod egnleskog Paradise Losta, poreklom iz Halifaksa, ona je apstraktna, sveprisutna i nevidljiva sila koja neće iznenada doći s nekom kataklizmom; i mi i svet koji nastanjujemo odavno su oblikovani njenim prisustvom - ona je u nama. Sami smo sa svojim neuspesima, sumnjama, sa svojom konačnošću i iskvarenošću, i nikakav Spasilac neće to magično raščiniti.

Međutim, kod Type O Negative, uticaj okruženja (Njujorka) presudan je za razumevanje njihovog slojevitog zvuka i Piterove poetike. Njujork je za Pitera ono što je Tvin Piks za Linča - svojevrsni Limbo na ivici snevanja, a "Propast" su iznenadni, oštri ubodi stvarnosti - zavisnost, neadekvatni bolnički tretmani, smrti članova porodice (ali i prijatelja, muzičkih idola i kućnih ljubimaca), talasi depresije i propale veze.

Kao i Tvin Piks, i ovaj je svet obojen nostalgijom - za detinjstvom provedinim na očevom brodogradilištu i pop kulturom šezdesetih i sedamdesetih. Česte su reference na likove iz televizijskih serija, a obrade popularnih pesama tog perioda, oživljene u neko novo "spookičasto" postojanje, zauzimaju posebno mesto u plodnom opusu ovog neobičnog benda.


Zaista, Type O Negative je (pored Marilyn Manson-a i znatno novijeg Ghost-a) jedan od malobrojnih bendova čiji se talenat za odabirom, aranžiranjem, rekontekstualizacijom postojećih pesama i njihovom pozicioniranju unutar strukture sopstvenih albuma jasno izdvaja u gomili (metal) bendova koji su probali slično.

Black Sabbath, The Doors, Jimi Hendrix, Deep Purple, Neil Young... samo su neki od izvođača čije je pesme Type O odenuo svojim "gloomy-doomy" ruhom, od kojih su lični favoriti urnebesno-zlokobni "Santana Medley" (koji stilski i tematski tako dobro komunicira sa svim autorskim materijalom snimljenim pre toga, da deluje gotovo kao samo-parodija) i "Day Tripper (Beatles Medley)", čiji (anti)klimaks - She's so heavy - primer je obrade koja nadmašuje original.

Uticaj hipi kulture šezdestetih toliko je prisutan da neke od pesama poprimaju skoro meditativni karakter - Can't Lose You, kompleksna je improvizacija na sitru, praćena disonantnim gitarama, sirenama, i povremenom upotrebom višeglasja.


Imena konkretnih ulica, raskrsnica, bolnica, klubova, zabavnih parkova i brodogradilišta često proviruju kroz Pitove tekstove čineći svet njegovih pesama gotovo opipljivim. Ovi putokazi usmeravaju nas kroz snolike predele uspomena, dok se melodije ulivaju jedna u drugu, a lutanja nam obogaćuju semplovi udaljenih parobroda, galebova, policijskih sirena, crkvenih zvona, cirkuskih životinja, elektrokardiograma...

Valja napomenuti i da je Piter u svoju muziku unosio veliku dozu humora. "The Misinterpretation of Silence and its Disastrous Consequences", njihova "kompozicija" sa prvog albuma, odličan je primer toga. Naime, iza ovog neobično dugog i intrigantnog naziva, nalazi se - waitforit! - ceo minut potpune tišine. Ovaj čin neodoljivo podseća na anti-omot Belog Albuma Bitlsa (i možda i jeste namerni mig velikom bendu, budući da ih je Piter često navodio kao jedan od svojih omiljenih), ali TON ide korak dalje, te svoju "kompoziciju" stavlja na best-of kompliaciju (jednako duhovitog naziva - The Least Worst of), tretirajući je kao jedno od svojih najboljih umetničkih dostignuća.

Polarizacija prisutna u muzici i tekstovima uspešeno je zaokružena i vizuelnim identitetom. Omote albuma krase fotografije propuštene (uglavnom) kroz zeleni filter, a povremena je i upotreba narandžaste kao njene suprotnosti. Ove boje odgovaraju kontrastnim motivima Piterovog simbolizma - zelenilu proleća i oktobarskoj rđi.


Propušteni koncert Type O Negative u Beogradu, 2007. (p)ostao je tema mog večitog kajanja. A ipak, bend je bio okvir brojnih izlazaka, mog jedinog odlaska na bejzboj meč (prilikom kog je čovek iz obezbeđenja pogledao moju izbledelu majicu, prepoznao motiv sa omota Bloody Kisses i rekao: "It's a damn shame he died..."), a pesma "Halloween in Heaven, Christmas in Hell" - koju je Piter posvetio preminulom prijatelju, Dajmbegu Darelu - bila je jedna od poslednjih stvari koje sam podelio sa sopstvenim prijateljem tokom razgovora o herojima koji su nas napustili (Skotu Vejlandu, Lemiju, Bouviju i Prinsu), potpuno nesvestan da ću ga za nekoliko meseci zauvek izgubiti.

Deset godina nakon Piterove smrti, Njujork je masovna grobnica; u danima beznađa - dok avenijama odjekuje zvuk sirena, orgulje sviraju u praznim katedralama, leševi bivaju sahranjeni u parkovima, zdravstevni sistem puca, a Toni Ajomi prodaje gitaru na aukciji, ne bi li pomogao u borbi protiv pandemije - teško da postoji muzički album relevantniji od World Coming Down (1999):
Sa svojim (sistemskim?) "kvarom" u uvodu, svojim teškim, obrušavajućim zidinama zvuka, povremeno prošaranim reverberantnim odblescima nevidljivih (fantomskih) orgulja, svojom trijadom zvukovnih sekvenci - minijaturne smrti, zvučni kolaži simboličnih naziva (Sinus, Jetra i Pluća), presecaju album na tri mesta - svojim ciničnim tekstovima i adekvatnim naslovima pesama (Everyone I Love is Dead, Who Will Save the Sane, World Coming Down, Everything Dies...), svojim besramno gotskim diptihom - raskošnog zvuka i tematskog jedinstva - povezanim motivom vaskrsle drage (Creepy Green Light, All Hallows Eve), svojim paradoksom seksualnog zadovoljstva i katastrofičnih posledica koje ono ima - zanimljivim posebno sada kada je svaki fizički kontakt potencijalno smrtonosan - (Pyretta Blaze), svojim nemilosrdnim epilogom - kolažem pesama Bitlsa, iskopanih iz deponije sećanja, oživljenih za trenutak (onaj poslednji, u kome se fragmenti života smenjuju u bljesku), a potom naglo ugušenim mukom, i konačno, sa svojim omotom - fotografijom ruševina pod Bruklinskim mostom i siluetom grada obavijenog zelenim smogom, album predstavlja umetničko delo savršeno objedinjeno motivom propadanja. Sastavljen kao katarzična tvorevina u momentima, pre svega, ličnog propadanja (tj, kao lična, internalizovana tragedija unutar šireg spektra - ogromna za sebe, a nevidljiva za svet), album sada poprima univerzalni karakter, (proročki) ilustrujući bukvalno urušavanje sveta kakvog znamo.

Ironično, u bookletu sledećeg albuma (Life is Killing Me, 2003) stoji natpis: TYPE O NEGATIVE IS A NON PROPHET ORGANIZATION.

Desetogodišnjica smrti Pitera Stila - koincidentalno u vreme Uskrsa i epidemiološke katastrofe svetskih razmera - prilika je da se setimo svih svojih heroja; Muzičara, prijatelja i svih onih koji su doprineli oblikovanju naših života. U neizvesnim danima pred nama, možda nam upravo sećanje na njih bude jedina preostala veza sa svetom u kome smo nekad obitavali.

Aleksa Skočajić
↧
Search

Novi spot-singl PRLJAVIH SESTRI „Talas“ govori o nadi u revoluciju i potrebi za unutrašnjom promenom

April 21, 2020, 9:09 am
$
0
0
Prljave Sestre u saradnji sa Pop Depresijom i Kišobranom predstavljaju drugi video singl, "Talas", koji najavljuje "Najgore tek dolazi" - novi studijski album niškog trija.

foto: Dida
Ako je pesma "Nova jutra", koju su Prljave Sestre promovisali u decembru, bila psihodelična gitarska niljangovska himna, "Talas" predstavlja drugu stranu benda. Gitarski pop-rock na tragu The Black Keys, sa uticajima Patti Smith, The Dream Syndicate, The Replacements... ili, ako ćemo još bliže, Partibrejkersa, Orgazma, Velikog prezira, Rebel Star... Da sve ne bude jednostavno, to su gospel-soul prateći vokali, uigrana ritam sekcija, maštovite gitare, nemogući aranžmani i proračanski stihovi.

Autor muzike i teksta je Miloš Pavlović, a specijalni gosti su Dida (prateći vokal, klavijature) i Janko (prateći vokal) iz Bohemije. Tekst govori o nadi u revoluciju i potrebi za unutrašnjom promenom. Autor atmosferičnog spota je Dida, a glavna zvezda Janko, u ulozi proroka sa društvene margine.

Prljave Sestre prave muziku koja na najdirektnij način spaja šezdesete i sedamdesete godine XX veka i vreme u kojem živimo. Njihove pesme su uzbudljive, sirove, iskrene i strasne. Najgore tek dolazi od Miše, Pere i Migija.

↧
↧

Domaća strip scena žilavija od pandemije i krize

April 21, 2020, 9:09 am
$
0
0
Strip scena u Srbiji žilavija je, čini se, od krize izazvane pandemijom. Iako je većina striparnica zatvorena, čitaoci stripove kupuju preko interneta, a pojedini izdavači ni tokom vanrednog stanja nisu prestali sa objavljivanjem novih naslova. 


Sve izdavačke kuće su pogođene krizom izavanom pandemijom, ali je strip specifična oblast izdavaštva i ima svoje kupce i ovoj situaciji, kaže za portal NovaMarko Milenković, vlasnik beogradske knjižare “Alan Ford”, specijalizovane za izdanja devete umetnosti. Njegova knjižara radi i u vanrednom stanju, a isporučuju i pakete širom Srbije.

– Nastavio sam da radim, doduše skraćeno, ali ljudi dolaze. Nekada bude petoro, nekad 20 kupaca tokom dana. Strip ima svoju vernu publiku koja nije prestala da dolazi i kupuje, posebno što su sve ostale striparnice prestale sa radom, tako da sam ja imao posla – nastavlja Milenković.

On dodaje da je čak uspeo da nastavi uvoz iz Hrvatske, jer je tamo izdavaštvo nastavilo normalno da funkcioniše.

– Domaći izdavači su posustali i to se oseća. “Čarobna knjiga”, koja je sada perjanica u stripu, malo je usporila. Jedino “Veseli četvrtak” drži svoj tempo i uspeva da objavljuje strip nedeljno, kao što su i radili, i to se lepo prodaje, ali njihovi tiraži su veliki i cilj im je da se proda 1.000 primeraka, a ne 100 – istakao je Milenković.

Od početka vanrednog stanja, navodi, poslali su 200 paketa stripova.

– Šaljemo širom Srbije, od Sombora do Vranja. Ponešto smo dostavljali po Beogradu, ali većina ide van Beograda. Inače, imamo redovne kupce po Srbiji, a sada čak možda i više. Pojavili su se novi. Samo da prodišu srpski izdavači, pa da se sve vrati u normalne tokove – naglasio je Milenković.

Milenković ističe da Srbija ima živu strip scenu i da je, pored “Čarobne knjige” i “Veselog četvrtka”, za koje podvlači da su vodeći, tu još sedam-osam veoma aktivnih izdavača (“Komiko”, “Phoenix Press”, “Darkwood”, “Makondo”, “System Comics”), ali sada je produkcija usporena.

Zamenik direktora izdavačke kuće “Čarobna knjiga” Maja Pantić kaže da su zadovoljni prodajom stripova koja se odvija isključivo onlajn, s obzirom na to da su svoju striparnicu zatvorili.

– Stripovi se neuporedivo bolje prodaju u striparnicama, ali nismo nezadovoljni ni prodajom na internetu koja je povećana u odnosu na period pre epidemije – ističe Pantić.

Dodaje da su još ranije poslali neke naslove u štampariju te je objavljen “Markurio Loi 7”, a sledeće nedelje očekuju da izađu dva broja stripa “Džeremaja”.

– Održali smo tempo izdavanja, ali sve je smanjeno u odnosu na prošlu godinu i imaćemo dve-tri nedelje pauzu u maju – rekla je Maja Pantić.

U Francuskoj je 2020. proglašena godinom stripa, pa su u “Čarobnoj knjizi” tim povodom planirali da objave svoje 150. izdanje.

– Videćemo šta ćemo da realizijemo. Imamo potpisane ugovore, ali koliko ćemo toga uspeti neizvesno je, jer mi objavljujemo italijanske, francuske, američke stripove. Tamo je sada ista situacija. Svi sede kod kuće i teško je prognozirati dalju produkciju – rekla je Maja Pantić.

Ni u “Darkwoodu” se ne žale na prodaju, mada priznaju da se, kao i uvek, svaka promena na tržištu odražava i na strip scenu.

– Kada su pre nekoliko godina smanjene plate za 10 odsto, osetio se pad prodaje stripa. Tako je i sada. Prodaja je opala od kada smo zatvorili striparnicu, ali ljudi ipak naručuju preko interneta. Nije sve stalo – kaže Miša Mijalković iz “Darkwooda”.

Vanredno stanje će se, ako potraje, odraziti i na strip, međutim Mijalković ističe da su kolekcionari “žilavi” i da oni i sada kupuju stripove i upotpunjuju svoje kolekcije.

– Mi uvozimo stripove iz Hrvatske i razmatrali smo i sa kolegama tamo da li će ljudima uopšte biti do stripa u ovim okolnostima, ali naručuju, čitaju. Namerno smo spustili cenu stripa “Okružen mrtvima”, koji pokazuje kako se ljudi ponašaju tokom epidemija, ali na ukus ljubitelja stripa ova situacija ne utiče. Oni i dalje kupuju ono što vole da čitaju i popunjavaju svoje kolekcije – priča Mijalković.

Beogradski festival stripa “Tras” pod znakom pitanja


Beogradski festival stripa “Tras” planiran je za maj, ali je za sada neizvesno da li će biti održan.

Milenković kaže da je gost trebalo da bude Herman Ipen, autor stripa “Džeremaja”, da je sve je bilo dogovoreno i da su karte kupljene, ali je to otkazano.

– Zvali smo i goste iz Italije i to je, takođe, otkazano. Za sada još ne znamo da li će festivala biti ili ne. Možda odložimo za jesen, ali je realnije da preskočimo ovogodišnje izdanje, da ništa ne silimo, jer će na jesen biti i Sajam knjiga i Međunarodni salon stripa, previše manifestacija – misli Milenković.

U SAD i Kanadi distribucija novih strip naslova zamrznuta


Profitabilna industrija stripa u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi ugrožena je aktuelnom krizom. Striparnice su zatvorene i distribucija novih naslova je zamrznuta, dok autori nastavljaju da stvaraju, ne znajući kako ili kada će njihovi stripovi doći do čitalaca, piše “Njujork tajms”.

Poslednjih godina prodaja stripova i grafičkih romana na severnoameričkom kontinentu dostigla je milijardu dolara godišnje, na štampanim izdanjima izdavači zarađuju trećinu tog novca, dok digitalna prodaja doprinosi sa oko 100 miliona dolara tom ukupnom iznosu.

Niko ne očekuje da će “Marvel” ili DC propasti zbog krize prouzrokovane pandemijom, ali razmatra se da li će ona dovesti samo do gašenja nekih prodavnica i izdavača ili će višedecenijski model poslovanja biti poptuno promenjen.

“Marvel”, koji je iznedrio Spajdermena, Iksmena i Osvetnike, pauzirao je rad na oko 15-20 odsto svojih naslova koje je planirao da objavi tokom maja i juna.

Čelnik kompanije “Marvel Entertainment” Den Bakli kaže da su nepredvidivi efekti krize i da to zahteva strpljenje, ali je optimističan: “Stripovi su tu i ostaju tu”.

Izdavači i vlasnici prodavnica saglasni su da je ova godina mnogo obećavala, a da je sve urušeno naredbom države da se prodavnice zatvore.

Majk Sterling iz “Sterling Silver Comicsa” u Kaliforniji kaže da je telefon nastavio da zvoni nekoliko dana nakon zatvaranja striparnice, jer su ljudi verovatno “želeli da stvore zalihe” ili im je “samo bila potrebna neka vrsta eskapizma”.

Dodatna otežavajuća okolnost jeste objava “Diamond Comic Distributors”, kompanije koja snabdeva sve prodavnice stripovima i grafičkim romanima najvećeg broja velikih izdavačkih kuća, da od 1. aprila obustavlja isporuku.

Većina stripova dostupna je digitalnoim formatu, ali fanovi ipak preferiraju posetu prodavnicama.

Dži Vilou Vilson, koja piše serije “The Dreaming: Walking Hours” za DC i “Invisible Kingdom” za “Dark Horse”, primećuje da su striparnice važna mesta druženja.

– Za razliku od drugih medija, koje su ljudi navikli da konzumiraju kod svojih kuća, stripovi se i dalje oslanjaju na prodavnice i zajednice stvorene oko njih i gubitak toga je poremetio ljude – kazala je ona.

Za sada prodavnice održavaju nekako svoj rad onlajn prodajom ili zahvaljujući pojedinim fondacijama kao što je Dobrotvorna fondacija za industriju knjiga, ali se vlasnici pribojavaju da se čitaoci, ako sve ovo potraje, neće vratiti kupovini u prodavnicama.

Otkazan Comic-Con


Najveća konvencija stripa u Severnoj Americi, “Comic-Con” u San Dijegu, koja okupi oko 130.000 učesnika svake godine, otkazana je. Trebalo je da bude održana od 23. do 26. jula i prvi put u svojoj istoriji taj događaj je otkazan.

Organizatori su najavili da će “Comic-Con” biti održan od 22. do 25. jula 2021. godine i svi učesnici koji su već isplanirali budžete za konvenciju dobiće mejlom instrukcije o refundaciji ili kako da novac prebace na sledeće izdanje.
↧

The Beacon

April 22, 2020, 9:00 am
$
0
0

The Beacon je zadivljujući, uzbudljivi i misteriozni film o putovanju svemirom za kojeg je zaslužan Chris Staehler. Ovaj filmić nije samo zasnovan na divnim vizualima, nego je privlačna i sama priča. Kako je i jedan komentator na kanalu YouTubea napisao: “Zašto je 25-minutni film ove kompanije 10X bolji od bilo čega što izbacuje Hollywood?” To je uglavnom zato jer nemaš veliki studio koji ti puše za vratom i govori ti kako trebaš graditi svoju vlastitu viziju. Bilo kako bilo nama je filmić zapeo za oko, dostavio je gotovo potpuno realizirani SF svemir i to na malom budžetu.

Mark i Kara Verne su oboje mladi brodski piloti koji se bore kako bi spojili kraj s krajem. No kada Kara nestane nakon preuzimanja velikog međuzvjezdanog posla/ugovora, Mark će otputovati na udaljene rubove galaksije samo kako bi ju pronašao…

The Beacon je režirao i kreirao specijalne efekte Chris Staehler, dok scenarij zajednički potpisuju Staehler i David Quandt. Film je svoju premijeru doživio još 2018. godine na Hollyshorts Film Festivalu, a u međuvremenu je prikupio i popriličnu količinu nagrada za najbolji film na raznim festivalima. Glavne uloge tumače Damien Kelly, Kylie Contreary, Eric Snow i Claire Montgomery.


(izvor: Inverzija)
↧

KISS: Creatures Of The Night — Album koji je slušan očima

April 22, 2020, 9:01 am
$
0
0
Jedan od najuspešnijih hard rok bendova na svetu sedamdesetih godina prošlog veka je zbog dugogodišnjih interpersonalnih sukoba i eksperimentisanja sa disko, pop i art rok žanrovima bio na ivici pada u anonimnost i finansijskog kolapsa. U nikada težoj poziciji u karijeri, trebao im je album koji bi ih vratio korenima i rok eliti. I takav su snimili. Međutim, „Kiss armija“, samoprozvani fan klub im nije olako oprostio prethodnih nekoliko izdanja.

Uvod u propast


Disko orijentisani album “Dynasty” iz 1979. godine je bio prvi pokazatelj da grupa počinje kreativno da zastranjuje. Iako je postao platinast, ovaj album je odvratio mnoge obožavatelje. U predstojeću turneju je bilo uloženo pravo bogatstvo, ali ona je postala slabije posećena od prethodne tri da su čak pojedini koncerti po prvi put bili otkazivani. Uz to, usled prevelikog konzumiranja alkohola i droge, bubnjar Piter Kris je u studiju zamenjen Antonom Figom, a na koncertima je neretko ubrzavao pa usporavao pesme i zaboravljao tekst pri pevanju, pa su se ostali članovi benda složili da je vreme da ga otpuste. “Jedno su ispadi iza bine, ali kada je počeo da remeti koncerte, bilo je gotovo za njega.”, izjavio je Pol Stenli.


Ponovo sa Antonom Figom na bubnjevima, Pol Stenli, Džin Simons i Ejs Frili sledeće godine snimaju osmi studijski album pod nazivom “Unmasked”. Iako je ovo pristojan pop-rok album sa sjajnim pesmama Stenlija i Frilija, bio je daleko od klasičnog zvuka grupe “Kiss”. Prodaja albuma je bila slabija, pa su se ovaj put zadovoljili samo zlatnim sertifikatom. Turneja po Sjedinjenim Američkim Državama bila je otkazana nakon samo jednog koncerta, pa su promociju albuma nastavili po Australiji i Evropi. Naravno, za turneju im je trebao novi bubnjar. Erik Kar, nepoznati mladić iz Njujorških predgrađa zauzeo je Krisovu poziciju i postao “The Fox”.

Rešeni da pokažu raskoš svojih talenata ili u jeku kreativne krize, oktobra 1981. godine objavljuju “Music From The Elder”. Album jeste imao dobro poznati hard rok zvuk, ali srednjovekovna priča o dečaku koji je izabran da brani svet od zlih sila je relativno bila interesantna malom broju ljudi. Prodaja albuma je bila toliko loša da turneja nije ni bila organizovana! Gitarista Ejs Frili je toliko bio nezadovoljan novim albumom da su Pol Stenli, Džin Simons i Erik Kar promovisali album svirajući na plejbek po lokalnim televizijskim emisijama kao trio.

Bili ili ne biti


Pre snimanja desetog studijskog albuma, angažovanje Ejsa Frilija se smanjilo do te mere da se više nije pojavljivao ni na probama. Povrh toga je reputacija benda bivala sve slabija pa se tako i interesovanje producenata smanjivalo za njih. Zapravo, jedini producent koji je pristao da radi sa njima je bio Robert Džejms Džekson, koji nije ni imao nikakvog iskustva sa rok bendovima. Sada je sledio daleko teži zadatak. Pronalazak novog solo gitariste.

Uprkos situaciji u kojoj su se nalazili, odziv potencijalnih gitarista bio je impozantan. Tako se na jedan od mnogobrojnih oglasa javio Sol Hadson, koji će kasnije postati poznat pod imenom Sleš. Polu Stenliju je ovaj klinac ostao u sećanju kao lepo vaspitan, veoma talentovan i neiskvaren, ali, pošto je tada imao nepunih 17 godina a članovi “Kiss”-a u proseku 30, nije dobio mesto u bendu. Dag Oldrič, gitarista u bendu Ronija Džejmsa Dija i virtouz Jingvi Malmstin su isto tako odmah odbijeni. Na jednoj audiciji pojavio se i mladi Riči Sambora iz nepoznate grupe “Bon Jovi”, međutim njegovo bluzersko sviranje se nije uklopilo sa zvukom koji je grupa “Kiss” želela na svom novom albumu. Najbliži angažmanu je bio Edi Van Halenčiji je bend prolazio kroz krizu i rastanak sa pevačem Dejvidom Lijem Rotom. Svirao je sa njima na nekoliko proba, ali Stenli i Simons su procenili da ni on ipak nije bio odgovarajuća opcija.

Prvi gitarista koji je zapravo svirao na albumu je bio Adam Mičel sa kojim je Pol Stenli napisao tekstove za naslovnu numeru, “Danger” i “I still love you”. Stiv Feris iz grupe “Mr. Mister” poznate po hitu “Broken Wings” je snimio solo na toj pesmi, ali takođe nije postao stalan član benda.

Eminentni gitarista Robin Ford koji je pratio Majlsa Dejvisa, Džoni Mičel i Džordža Harisona je svirao na pesmama “Rock and roll hell” i “I still love you”, dok je Brajan Adams, da, taj Brajan Adams napisao tekst za pesmu “War machine” i snimio nekoliko gitarskih deonica.

Na preporuku Adama Mičela, bend upoznaje Vinsenta Kusana. Iako, prema rečima Pola Stenlija, Mičel nije imao mnogo toga lepog da kaže o Vinsentu kao osobi, kao gitaristu, tekstopisca i pevača ga je veoma cenio. Njegovo izrazito melodično, agresivno i precizno sviranje se odmah svidelo članovima “Kiss”-a pa je vrlo brzo snimio čak šest pesama na albumu.

Basisti Džimi Porkaro iz grupe “Toto” i legendarni džezer Džimi Haslip su snimili bas deonice na pesmama “Creatures of the night” i “Danger” i do danas je nejasno zašto ih Simons kao basista nije snimio.

Uz sjajne vokalne sposobnosti, Stenlijevo vrhunsko sviranje ritam gitare i uklapanje sa svakim solo gitaristom je na ovom albumu bilo nešto što mu je očigledno veoma nedostajalo kada je zvuk benda bio u pitanju. Džin Simons je svojim grubljim vokalima pružio kontrast Polovim nežnijim i dubokim bas deonicama učinio ovaj album još mističnijim. Ne omalovažavajući ostale, najupečatljivije gitarsko umeće je definitivno Kusanovo koji je po vokaciji jedini hard rok-hevi metal orijentisani muzičar. Ni malo fuzijski i dugački, već kratki i melodični soloi i sjajni otvarajući rifovi su pokazali zbog čega je dobio toliko prostora na albumu.

Ipak, siloviti, “prljavi” i garažni zvuk bubnjeva Erika Kara najsnažnije ostavlja utisak na slušaoca. Ideja producenta Džejmsa Džeksona je bila da bubnjeve snimaju van gluve sobe pa su na taj način i dobili na drugačijem, sirovom zvuku. Neki od snimaka su nastajali i tako što bi stariji mikrofoni nižeg kvaliteta spuštani u prostor za lift i iz dubine emitovali zvuk. Erik je za razliku od Pitera Krisa mogao da svira na dva bas bubnja istovremeno i imao je istančaniji osećaj za ritam, a kako se grupa konačno vraćala svom tradicionalnom zvuku, ove sposobnosti su vrlo dobro iskorišćene.

Tekstovi su ovog puta zreliji i zaprepašćujuće mračni. Dosta toga im se dešavalo na privatnom planu pa je, na primer, vapajuća balada “I still love you” posvećena Stenlijevoj bivšoj devojci, glumici Doni Dikson sa kojom je raskinuo nakon njene afere sa glumcem Denijem Akrojdom, “Saint and sinner” bivšem gitaristi Ejsu Friliju a u pesmi “Rock and roll hell” se oseća agonija kroz koju je bend prolazio u to vreme. Uopšte, album obiluje temama unutrašnjih razaranja, savremenih distopija, anatemiziranja rokenrola i neuzvraćene ljubavi.

Album je zvanično objavljen 10. oktobra 1982. godine, a pesma “I love it loud” tri dana kasnije kao singl. Za istu pesmu je snimljen spot u skladu sa oskudnim budžetom tog vremena pa je najveći deo vremena posvećen studiju u kome je bend svirao uz prateću pirotehniku i veliki čelični tenk na kom su stajali Erikovi bubnjevi kao simbol gromoglasnog zvuka celog albuma. Pošto je u ugovoru izdavačke kuće “Casablanca” pisalo da na albumu moraju da se pojave najmanje tri originalna člana, Ejs Frili se našao na omotu i u spotu.

Odmah po objavljivanju singla, bend je otišao u Evropu gde su ga na plejbek izvodili zajedno sa Ejsom po lokalnim televijskim emisijama. Po povratku Sjedinjene Američke Države, Ejs Frili je zvanično napustio bend. Dugogodišnji loši odnosi sa Simonsom i Stenlijem i veliki lični problemi usled alkoholizma su kulminirali. Pošto se turneja bližila, novo mesto pripalo je Vinsentu Kusanu odnosno tada Viniju Vincentu kome Pol Stenli dizajnira “The Ankh Warrior” izgled.


Iako je ovo bila turneja kojom su obeležavali desetu godišnjicu postojanja, odziv fanova je bio najmanji u celokupnoj karijeri benda. Ukoliko koncerti nisu otkazivani usled slabe prodaje karata, hale koje su do pre nekoliko godina punili bez problema su tada u proseku bile polovično ili manje pune. Pol Stenli je u svojoj autobiografiji pod nazivom “Face the music” napisao da ukoliko bi bacio trzalicu malo snažnije, preletela bi publiku i pala bi iza njih. Finanskijska kriza nije dozvoljavala pirotehniku, veštačku krv i lebdećeg Džina, pa se na novoj bini našla jedino Erikova tenkovska cev na kojoj je svirao. Da situacija bude još gora, hrišćanske grupe su ih stigmatizovale kao sataniste zbog pesama na novom albumu, održavali su javna predavanja na kojima su ih prikazivali kao čisto zlo, protestovali su ispred hala pred koncerte i pokrenuta je inicijativa da se njihove ploče i kasete javno spaljuju.

Bez obzira na fijasko u Severnoj, u Južnoj Americi su dočekani kao božanstva. Nasvetliji trenutak te turneje bio je odličan koncert u Rijo De Žaneiru sa oko 130.000 posetilaca na stadionu “Marakana”.

Prodaja albuma ponovo nije bila dovoljno dobra da se dobije zlatna ploča i tada im je bilo jasno da moraju nešto da učine ne bi li se spasili još većeg debakla. Odlučili su se za najradikalniji korak u celokupnoj karijeri. Skinuli su šminku. Sledeći album pod nazivom “Lick it up” se prodao u milion primeraka u vrlo kratkom periodu i bilo je jasno da su ljudi “Creatures of the night” slušali očima, ali naravno, uspehe kao u deceniji ranije nisu nikada ponovili.

Za osamdesete godine možemo da kažemo da su bile najteži period od osnivanja benda jer su se bez šminke, teatralnog izgleda i sa četiri različite postave uglavnom borili za opstanak na svetskoj metal sceni sa mladim bendovima na koje su oni veoma uticali kao što su “Bon Jovi”, “Motley Crue”, “Europe”, “Quiet Riot”, “W.A.S.P.”, “Poison” itd.

Album je postao zlatan tek 1994. godine i pesme kao što su “I love it loud” i “Creatures of the night” i “I still love you” se od 1982. godine izvode na skoro svakog turneji. Danas ga članovi benda navode kao jedan od najomiljenijih albuma na kojima su radili a svi poznavaoci njihovog stvaralačkog opusa ga visoko kotiraju na mestima najboljih albuma.

Ilija Najdanović
↧
↧

Double Feature (III): David Cronenberg

April 23, 2020, 8:39 am
$
0
0
Telesni horor

Kanadski režiser David Cronenberg (1943) odavno spada u prvu ligu svetskih sineasta. Iza ovog autora su filmovi koji su oduvek potcenjenim žanrovima – hororu i naučnoj fantastici – davali ozbiljan nivo, zalazeći na momente duboko u svetski filmski mejnstrim, pomenimo samo njegov opus iz osamdesetih - Scanners (1981), Videodrome (1983), The Dead Zone (1983), The Fly (1986) a naročito Dead Ringers (1988). Jasno je da je Cronenberg u to vreme veoma efektnim ostvarenjima umeo da priđe široj publici a da pritom sa velikim uspehom stvara filmove koji su promišljeni, duboki i slojeviti, koji oko sebe sa lakoćom stvaraju kult, posvećenike koji će se ovim ostvarenjima predavati, vraćati, uvek iznova nalazeći u njima nova značenja, značenja za novo doba. Zato scene iz Cronenbergovih filmova - kao što su na primer Scanners ili Videodrome - i danas odzvanjaju i govore nam nešto novo ili nešto staro i poznato iz nekog novog ugla, obraćajući se pritom sa lakoćom i nekim novim generacijama filmofila, takvima koji će od najupečatljivijih scena praviti mimove ili viralne klipove.

Ono što Cronenberga čini zaista velikim je to što je ovaj autor gotovo samostalno izmislio, usavršio i popularizovao jedan novi rukavac u nepreglednoj reci zvanoj horor filmovi – Cronenberg je autor filmova strave i užasa koje danas svrstavamo u kategoriju zvanu body horror, telesni horor! Dok su ostali autori horor žanra svoju tvorbu vezivali za serijske ubice, psihopate, vampire, zombije, demone ili razne monstrume, Cronenberg se posvetio mnogo realnijim i dubljim čovekovim strahovima – našem strahu od bolesti, sasvim realnom i često viđenom i doživljenom strahu svih nas za sopstveno psihofizičko biće, prvo i pre svega za naše telo – strah od onoga što može da napadne naše telo, podmuklo se nastani u njemu, da načini u i na njemu razne jezive promene, grozomorne mutacije, užasne transformacije organa i udova, svakakva unutašnja sakaćenja i krvoliptanja. Osim straha za sve bolesno što se može desiti našem telu, u centra pažnje su i razne mutacije i tranformacije izazvane parazitima, virusima, bolestima, sumanutim naučnim eksperimentima, šurovanjem sa nekim kosmičkim ili satanskim silama, takve promene koje likovima daju nadljudske sposobnosti, ali takve koje ipak na kraju dovode do njegove stravične propasti.

Za ovaj pandemijski Double Feature, kao perfektne primere telesnog horora možemo izdvojiti dva rana Cronenbergova ostvarenja – i to hronološki - prvo Shivers a onda The Brood!


U uzbudljivom i akcijom nabijenom filmu Shivers (1975) pratimo grozomorna dešavanja u jednom montralskom neboderu u kojem su se zapatila ogavna parazitska stvorenja koja napadaju stanare ovog tmurnog kompleksa. Film inače odiše vema smirenom i hladnom atmosferom koju bismo mogli pripisati nekoj vrsti kanadskog, skandinavskog – severnjačkog mentaliteta. Nema tu puno suvišne drame, likovi su prosto ljudi koji žive svoje živote gornje srednje klase i ljudi koji svoje životne priče i tajne čuvaju za sebe. Uzdržani i zatvoreni u svoje svetove oni obitavaju u luksuznim zgradama, žive i rade u jednom hladnom i prilično dosadnom gradu. Sve dok u jednom od stanova u njihovoj zgradi izvesni doktor Emil Hobbes ne ubije svoju ljubavnicu mislivši da time prekida lanac opasne zaraze. Naime, doktor je eksperimentisao sa nekim parazitskim stvorenjima koja bi mogla da se zapate u teško obolelim ljudskim telima i u njima zamene odumiruće ili nedostajuće organe. E sad, eksperiment je negde krenuo po zlu i paraziti počinju da žive svoj život, ulaze nasumično u ljudska tela, tamo se ugoste i menjaju psihu čoveka tako da se u njemu pojačaju njegovi primitivni seksualni instikti čime se olakšava širenje parazta sa tela na telo ... A ljubavnica nesrećnog doktora Hobbesa nije bila samo njegova ljubavnica, nego je po zgradi imala još partnera! Sledi sat i po strave i užasa koji će vas naterati da se zamislite nad budućim fizičkim i seksualnim odnosima – šta sve ulazi u nas svim tim dodirima, zagrljajima, poljupcima, penetracijama ... Inače, film Shivers je u bioskope ušao skoro deceniju pre epidemije AIDS-a!


Drugi Cronenbergov film na koji bismo vam hteli skrenuti pažnju je takođe deo njegovih ranijih ostvarenja, radi se o delu The Brood (1979). Ovde, Cronenberg se bavi odnosom čovekove psihe i njegovog tela, kako čovekova psiha utiče na njegovo telo, kako ga može menjati, kako može doprineti da on ozdravi ili oboli? Svi znamo da se dugo verovalo da čirevi u želucu nastaju zbog dugotrajnog psihičkog stresa visokog intenziteta, a šta sve ostalo u telu može da strada ili nastane zbog toga što je naša psiha to tako udesila?! A šta se sa telom dešava ako nam je psiha potpuno poremećena, ako nam je um pomračen? I danas se veruje da ne treba potiskivati svoja osećanja, da ne treba ćutati i trpeti, jer je to siguran put u neku telesnu bolest. Dakle Cronenberg je u filmu The Brood istraživao odnos psihe i tela. U to vreme – a i tokom cele druge polovine XX veka – psihologija je bila izrazito popularna nauka, pojavljivali su se, postajali bi popularni i nestajali su razni radikalni pokreti i razna strujanja u psihologiji (pomenimo npr. radove psihologa R.D. Leinga) a u ovom Cronenbergovom filmu pratimo delovanje psihologa Hala Raglana koji u svom nekom privatnom zavodu na pacijentima eksperimentiše tako što ih navodi da svoja potisnuta osećanja eksteriorizuju kroz fizičke, telesne promene! Kako bi to pomogo pacijentima pojma nemamo ali rezultati su više nego jezivi. Kod jednog pacijenta dolazi do razvoja malignog oboljenja (limfoma) dok se kod drugog, pacijenkinje Nole Carveth, razvija grozomorna telesna sposobnost partenogeneze – samostalnog stvaranja novih humanoidnih bića koja po nastanku idu i zadovoljavaju Noline svesne ili nesvesne ubilačke porive! Patuljci - koji telesnom formom podsećaju na decu - odlaze u potragu za svima koji su Noli nešto skrivili i ubijaju ih! Krvavi pir traje sve dok sam psiholog ne uvidi da je vrag odneo šalu i dok ne pomogne Nolinom bivšem mužu da zaustavi Nolinu sumanutu osvetu.

Upoznajte se sa telesnom stravom i odgledajte još večeras ovaj grozomorni Double Feature: Shivers i The Brood. I zaboga, ponovo apelujem na vas, nemojte pre toga nikako jesti masne hrane ni piti alkoholna pića obilno!

A noćne more, one su kao i uvek - i sada zagarantovane!

Janko Takač
↧

THE PERFECTION (2019) – Savršeno iščašen

April 23, 2020, 9:00 am
$
0
0
Paradoksalno, ili ne, „The Perfection“ nije savršen film, ali ima dovoljno nekih iščašenih kvaliteta da iskoči iz aktuelne niskobudžetne žanrovske ponude, iako se sam opire žanrovskim kalupima. Po trejleru bi se dalo naslutiti da je u pitanju neki bizarni horor, međutim film se kreće više u ravni psihološke triler drame koja se žestoko oslanja na percepciju pozicije pripovedača i neka rediteljska rešenja koja nam u izvesnim „premotavanjima“ radnje omogućavaju da sagledamo njenu punu dijaboličnost.

Junakinja Šarlot je bivši muzički vunderkind na violončelu koji je napustio prestižnu muzičku školu kada joj se razbolela majka. Deset godina kasnije, pošto je i sama preživela neku vrstu psihološke torture, Šarlot se vraća u okrilje miljea koji je napustila upoznavši svoju mlađu naslednicu Lizi, devojku koja ju je bukvalno nasledila na pijedestalu najtalentovanije violončeliskinje na svetu. Dve devojke, koje se sreću u različitim životnim pozicijama, ulaze u neku vrstu odnosa i veze koja treba da redefiniše njihovu problematičnu prošlost i najavi zlokobne događaje u budućnosti. Pozitivna stvar u u vezi sa ovim filmom je njegova blaga nepredvidljivost i činjenica da ni u jednom trenutnku nismo sigurni kakvu priču gledamo, ono što u jednom momentu liči na paranoični horor u sledećem se pretvara u rivendž triler sa nekoliko deonica stilizovanog krvoliptanja i bizarnosti kojih se ne bi postidela ni Dženifer Linč u vreme režiranja svog prvenca „Boxing Helena“. Iako se film poziva na osećaj mučnine koji su izazivali „Whiplash“ u svojoj poteri za savršenošću muzičkog izraza kroz bol i žrtvu, ili „Martyr“ u svojoj prikazi ženske patnje i mučeništva, ipak ovaj film obitava u nekoj svojoj stilskoj zoni koja ga ne čini preterano relastičnim i visceralnim, iako nam pruža nekoliko kvazimučnih, ali i bizarnih kadrova.

Slobodan Novokmet
↧

DEDVUD DIK — Novi kauboj u Zlatnoj seriji

April 23, 2020, 9:01 am
$
0
0
Veseli četvrtak ne popušta ni u ova turbulentna vremena. Svakog četvrtka nastavljaju da donose bonelijevsku radost na kioske i striparnice, a na zadnjim koricama najnovijeg broja Zlatne serije našli smo najavog člana edicije.


Reč je o Dedvud Diku, afro-američkom kauboju poteklom iz pera američkog pisca Džoa Lensdejla. U Italiji je objavljen kao mini serijal od šest epizoda, a Veseli četvrtak nam u 21. broju svoje Zlatne serije donosi prve dve koje potpisuju Masiero i Mastantuono.

SBE je dogodovštine gospodina Dika stavio pod znak Audačea, što znači da je sadržaj koji se može naći u ovom stripu namenjen odrasloj publici. Može se očekivati veliki broj eksplicitnih scena i još eksplicitnijeg rečnika. Čitaoci sa slabijim stomakom, čuvajte se. Ljubitelji ukusa prašine i lošeg viskija, radujte se.

Posle izuzetnog serijala Priče iz baze Drugde, koji je takođe udomljen ispod žute trake, još jedan novi serijal će inspirisati domaće naslovničare. I nadamo se da iz Veselog četvrtka, planiraju da nastave sa pružanjem domaćeg utočišta italijanskim novitetima.

Nikola Tasković
↧
Search

LESOIR predstavili novi spot-singl

April 23, 2020, 8:56 am
$
0
0
Holandski art rok bend LESOIRobjavio je spot za singl Mosaic, naslovnu numeru novog albuma koji će biti objavljen 4. maja za izdavačku kuću Glassville Records.

foto: Harry Heuts
Pesma Mosaic nastala je pre trenutne globalne situacije, ali se fokusira na veoma sličnu i relevantnu temu.

„Gitarista Ingo i ja smo razgovarali o našim roditeljima, neki od njih trenutno se bore sa raznim bolestima“ - kaže pevačica Maartje. „Ponekad život odluči da iznenada razbije vaše umetničko delo. Morate početi ispočetka, sa istim delovima, da bi ste stvorili nešto novo.“

Ujedno, pesma je poprimila i novo značenje sa aktuelnim svetskim događajima. „Vremena su teška, ali preuređivanjem delića naših života možemo pronaći načina da napravimo nešto prelepo od nečega što još imamo. Budite dobri jedni prema drugima tokom ovih teških dana.“


↧
↧

STROBERIZ: "Zajedno" govori o snovima, čežnji i nežnosti

April 23, 2020, 9:26 am
$
0
0
Stroberiz, subotička kantautorka ranije poznata kao Anne Marie, objavila je video za pesmu “Zajedno”.


"Tema većine mojih pesama je ljubav, tu nema nikakve misterije. "Zajedno" govori o snovima, čežnji i nežnosti. U šali volim da kažem da su moje pesme "pesme za zaljubljene devojčice", često se i sama osećam kao jedna od "njih". Pesma je prolazila kroz razne faze od kada je nastala, a svoj konačan oblik dobila je prošle godine, pridruživanjem gitariste Dragana Vidaković Riste i bubnjara Alekse Otaševića sa kojima nastupam kada se za to ukaže prilika. Snimili smo je u kućnim uslovima sa veoma ograničenom opremom pa se i dalje vodi kao “demo” verzija ali, pošto neće dobiti svoje mesto na zvaničnom albumu, odlučila sam da je podelim sa drugima takvu kakva jeste”, rekla je Ana Marija o pesmi i dodala:

“Video je nastao za vreme izolacije, iz potrebe za nekom kreativnom i konstruktivnom zabavom. Kameru potpisuje Nemanja Trajković, a montažu Dejan Flajšman (Chakra Studio), sa kojim sarađujem od samog početka i sa kojim delim zajednički moto “Simple but nice”, pa je upravo ovaj video još jedan rezultat te saradnje. Posebna zahvalnost ide Neveni Radović i Milošu Radović (Pips Studio) koji su nam omogućili da realizujemo ovaj mini projekat.”

↧

Upoznajte DAZE, jedan od najmlađih bendova u Srbiji

April 24, 2020, 8:30 am
$
0
0
Jedan od, po godinama članova, namlađih bendova sa ovih prostora obratio nam se svojim prvim singlom. U mesecima koji nam donose razne restrikcije i otežavaju rad i realizaciju, Ilija (14), Anđela (16) i Katarina (15), članovi benda Daze, samostalno su objavili debi singl "Running".

Daze je trebalo da se pojavi na bini nekoliko odloženih programa, između ostalog sa Parafom, Obojenim Programom i Artan Lili, kao i na Supernatural festivalu. Međutim, iako izuzetno mladi, pre prvog singla ipak beleže i nekoliko nastupa. Svirali su pre benda On Tour u KC Gradu i na Indirekt Showcase festivalu.

Za sebe kažu da su inide rock bend, a spojio ih je nastup Twenty One Pilots u Beču. Svi su poštovaoci stvaralštva Arctic Monkeys-a, tako da je jasno odakle dolazi inspiracija za pesme na samom početku karijere.

"Ja slušam i Mac Demarca, The Strokes i Tyler the creator-a. Anđela sluša Svemirka, Frank Ocean-a i Velvet Underground. Katarina sluša Radiohead, Royal Blood i Daughter. Pesma je nastala kada mi je ostala raštimovana E žica, pa sam slučajno odsvirao šta če postati baseline i ostatak nam je nekako samo kliknuo. Sve je išlo poprilično dobro, tekst je naravno o nekoj devojci" kaže Ilija.

U želji da saznamo nešto više o njima, uputili smo im par pitanja...


Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?

Hteli smo da dokažemo da u doba kada je sve toliko dostupno, da umesto samo fantaziraš o nečemu možeš to i da uradiš. Uspeva nam da se bavimo onim što nas zanima zato što smo odlučni i uporni u tome.

Motivi i filozofija benda...
Motivi u našim pesmama su lična iskustva i emocije vezane za ta iskustva. U pesmama se radi o nekim nezavršenim dogadjajima koji na neki način nalaze svoj kraj u našim tekstovima.

U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?

Pesme nastaju kao izliv emocija i predstavljaju taj odredjeni trenutak, komunikacija sa društvom postoji ako se neko pronadje u tekstu ili mu se jednostavno dopadne muzika.

Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?
Lako smo se okupili zbog zajedničke želje da sviramo i nastupamo, usput smo postali bliski prijatelji i to je pored muzike ono što nas drži zajedno.

Problemi sa kojima se suočavate kao bend...

Nedostatak vremena zbog škole i drugih obaveza i ono standardno sukobljavanje ideja i vizija.

Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?

Ko god želi realno, nemamo neku ciljnu grupu ni ideju o tome.  
↧

KAPETAN FILIPS (2013) – Solidan triler koji vaskrsava Toma Henksa

April 24, 2020, 9:00 am
$
0
0
Film „Kapetan Filips“ je bio solidan hit u Americi i svetu, i to, rekli bismo, s punim pravom, iako se u isto vreme sučeljavao sa konkurencijom svemoguće „Gravitacije“. Film je imao nekoliko prednosti koje su mu sigurno išle naruku, iskusnog reditelja Pola Gringrasa koji se već dokazao drugim i treći delom Born franšize; Toma Henksa u ulozi sveameričkog pravdoljubivog pozitivca-heroja, što su uloge u kojima javnost i želi da ga gleda; i istinitu priču na kojoj je film baziran, i koja nije previše eksploatisana do sada u svetu filma.

Da se podsetimo, film prati istinite događaje otmice teretnog broda „Alabama“ negde u afričkim vodama od strane somalijskih pirata i svu tenziju i napetost koja se oko igre talaca potom odvijala, stavljajući u prvi plan herojsku figuru Ričarda Filipsa, kapetana broda. Sa takvim pedigreom ispred i iza kamere, film je mogao da reprodukuje uspeh filma „Argo“, međutim, iako je finansijski sasvim solidno prošao, nerealno je očekivati da čak i neskromni Amerikanci dva puta zaredom daju Oskara filmu o američkom heroizmu i dovitljivosti.

Ali cinizam na stranu, ovaj film ne insistira toliko na američkom vojnom i uopšte individulanom heroizmu pojedinca, koliko se trudi da jednim vrlo prizemnim rediteljskim stilom do tančina pokrije pomenuti događaj, koji se može interpretirati na različite načine. Tako da se u filmu i ne događa bog zna šta osim onoga što trejler i obećava – a to je napetost oko otmice, sama otmica i talačka kriza oko držanja kapetana Filipsa za otkup. S te strane film nastupa izuzetno pošteno ne pokušavajući da nam podvali lažne dramske momente ili patetnične žalopojke, već čvrsto, pouzdano i gotovo dokumentarno secira samo pomenuti događaj. Reditelj Pol Gringras prizemno, bez lažno atraktivnih pokreta kamerom ili neverovatnih kaskadersko-specijalno efektskih akrobacija vodi film u smeru u kome on i treba da se kreće, ne ulepšavajući i trudeći se da sve deluje autentično i pouzdano, otuda u filmu, osim Henksa, i nema nekih drugih poznatijih glumačkih imena.

Što se Henksa tiče, ova uloga je prava mala renesansa u njegovoj karijeri koja je u poslednje vreme upala u blagi glumački ćorsokak, tako da slobodno možemo da kažemo da je ovaj film najveće emotivno „cimanje“ Toma Henksa još od „Cast away“ i „Road to perdition“. Henks, iako mu scenario ne daje previše mogućnosti da iskorači izvan uloge koja mu je nametnuta titulom kapetan, čini sve da makar tu kvalifikaciju doslovno prenese na ekran – on deluje vrlo pouzdano i iskusno kao prekaljeni kapetan koji zna kako da se ponaša u određenim situacjama, koji ima autoritet nad posadom i koji, jednostavno, zna znanje i ne puca lako pod pritiskom, a ipak je povrh svega čovek. Poslednjih deset minuta filma, do kojih je Henks sasvim pristojno odrađivao film, dokazuju koliki je zapravo emotivni raspon ovog glumca koji s pravom zauzima mesto među najboljima u svetu holivudskog filma. Međutim, pun pogodak sa kastingom Pol Gringras je napravio odabirom naturščika za uloge somalijskih pirata, momci su potpuno autentični, a njihov sirov pristup izvedbama čini ih veoma ubedljivim i kao preslikanim iz stvarnosti. Posebno je upečatljiv Barkhard Adbi koji uspeva, iako je negativac, da izazove i određenu simpatiju kod gledalaca, a njegov iskren i ogoljen nastup prikazuje čoveka koji u sebi sabija konflikt između neumoljivog pirata i osobe koja radi pod pritiskom, možda i pretnjom, i koja ima u sebi želja i nadanja preko situacije koja mu je nametnuta. Takođe, njihova autentična izvedba čini ih onakvim kakvi likovi treba da budu, potpuno nepredvidljivim, pa tako, iako naslućujemo da je srećan kraj neupitan, tenzija kod pojedinih scena uspeva da održava upečatljiv nivo.

Takođe, ako želimo da nađemo neku kritiku u ovom filmu, onda je ona uperena protiv hladnog, bezušnog, proračunatog, gotovo robotskog prisupa američke vojske ovakvim situacijama, koji odaje utisak da život za njih ne vredi ni pišljiva boba i da je bolje i herojski mrtav talac, nego isti u zarobljeništvu strane zemlje.

Sve u svemu, Kapetan Filips je jedan solidan triler, utemeljen u realnosti i stvarnim događajima, režiran i postavljen vrlo autentično, sa odličnim izvedbama Toma Henksa i „Somalijaca“. Film sigurno neće razočarati sve poklonike napetih trilera koji kao potku imaju odnos otmičara i otetog.

Slobodan Novokmet
↧

Pogledajte poslednji dokumentarac Majkla Mura i Džefa Gibsa „PLANET OF THE HUMANS“ posvećen našoj planeti

April 24, 2020, 9:01 am
$
0
0
Majkl Mur je povodom obeležavanja “Svetskog dana planete Zemlje” 22. aprila, besplatno objavio svoj novi dokumentarni film “Planet of the Humans”, režisera Džefa Gibsa, a izvršni producent je upravo Mur. Film, koji je u avgustu prošle godine, premijerno prikazan na “Traverse City Film Festival”, doživeo je svoju svetsku premijeru, na Murovom YouTube kanalu, pod njegovom etiketom “Rumble Media”.


Film "Planeta ljudi", posvećen je trenutnom stanju životne sredine, ali i kritikama ekološkog pokreta, koji je, prema mišljenju autora, krenuo pogrešnim putem i rano izgubio bitku zbog nepromišljenih odluka sa katastrofalnim posledicama, iako su im namere bile dobre.

To se odnosi, na primer, na reklamiranje solarnih panela i vetro-parkova kao rešenje za sve probleme zagađenja, što je rezultiralo da su korporacije na Vol Stritu postale finansijeri njihove kampanje.

“Jesmo li izgubili bitku za klimatske promene – i bojimo li se priznati?”, pita se Mur u najavi filma i nastavlja: “Džef, Ozi i ja smo doživotni ekološki borci, a u ovom filmu otkrivamo neke grube istine o neuspesima našeg pokreta – i šta trebamo učiniti da odmah ponovno pokrenemo i spasimo ovu planetu. Mi smo daleko izvan vremena. Pohlepa i motiv profita su nas izbrisali. Neke organizacije su se prodale korporativnoj Americi i  Vol Stritu. Prošlo je 50 godina nakon prvog Dana Zemlje, a Zemlja nije u boljoj formi. Ona se raspada. I nijedna količina dobronamernih solarnih panela i vetrenjača neće nas spasiti sada. Svi se boje ovo reći. Svi znamo šta nas čeka. Samo jedna vrsta je izazvala ovo – i samo ta vrsta može to popraviti. Ovo je provokativan dokumentarac.”

“Planet of the Humans” će biti besplatno dostupan na YouTube kanalu, narednih 30 dana.

↧
↧

DALLAS BUYERS CLUB (2013) – Klub dobrih uloga

April 25, 2020, 9:00 am
$
0
0
„Poslovni klub Dalas“ koliko je film o transformaciji pojedinca od sebične, samožive, šovinističke nakaze do neumoljivog borca protiv medicinskog establišmenta i farmaceutske mafije, toliko je i film o transformaciji glumca Metjua Mekonahija od idola penušastih romantičnih komedija do ozbiljnog dramskog glumca velikih dometa i opsega.

Nagli zaokret koji je Metju Mekonahi napravio pre nekoliko godina u odabiru uloga, verovatno zgađen i kvalitetom i prijemom nekih svojih romantičnijih filmova, a osećajući da može više i bolje, doveo je do toga da ovaj Teksašanin 2010. spali sve mostove iza sebe, potpuno se mentalno i fizički ogoli, pročisti, podvuče crtu i krene ispočetka. Počelo je solidnim „Advokatom iz Linkolna“ gde je podsetio koliko se dobro snalazi u ulogama prevrtljivih pravnika, a nastavilo se nizom riskantnih, niskobudžetnih i solidno prihvaćenih filmova kao što su „Killer Joe“, „The Paperboy„, „Mud“, „Bernie“ i „Magični Majk“. Njegova evolucija, međutim, nije mogla biti potpuna i sveobuhvatna dok nije naišao „Poslovni klub Dalas“, film koji ga je naterao da se u potpunosti odrekne svog mačo imidža i prepoznatljive preplanule fizičke spremnosti i da se osloni isključivo na emotivni raspon kojim je raspolagao. Naravno, publicitet ulozi obezbedio je rigoroznim tretmanom kojim je izgubio preko 20 kilograma da bi što vernije dočarao osobu obolelu od AIDS-a.

„Poslovni klub Dalas“ je jedna realistično ispričana priča o mutnom razdoblju reganovske Amerike, kada je sida hvatala pun zamah među neprosvećenim a lakomislenim življem, a medicinska zaštita bila tek puki izgovor za izdavanje plasibo lekova. Celokupna radnja filma leži na plećima Mekohahijevog performasna. On je imao izuzetno nazahvalan zadatak da, lišen fizičke privlačnosti na čiju kartu je dugo igrao, portretiše čoveka, rodeo jahača, koji živi jednim poročnim, zatucanim i raskalašnim životom razapetim između mizoginosti i homofobičnosti. Kada saznaje da boluje od side, Mekonahijev lik Ron Vudford ulazi u bespoštednu borbu protiv američkog medicinskog sistema, dizajniranog da zgrće profit farmaceutskim kompanijama, kao i u borbu protiv opakih posledica same bolesti, ali i svoje destruktivne naravi. U potrazi za lekovima koji se mogu naći na crnom tržištu Ron Vudford ulazi u nevoljno, ali neophodno partnerstvo sa pitomim transvestitom Rejonom (Džared Leto). Međutim, film ne bi uopšte funkcioniso da Mekonahi nije vrlo ubedljivo dočarao tranziciju glavnog lika od nesimpatičnog šoviniste do čoveka koji se iskreno i požrtvovano bori protiv sistema, prihvativši ograničenja svoje smrtnosti i bolesti i razvijajući novo poštovanje prema ljudima koje je do tada bezrazložno mrzeo. Takođe, simptomatično je da najžilavija perjanica borbe protiv AIDS-a postane heteroseksualac koji je počeo film kao izraziti homofob, u čemu se mora pročitati dašak ironije.

Odnos Rona i Rejona, iako počiva na netrpeljivosti i predrasudama, razvija se u splet iskrenog i požrtvovanog prijateljstva, a Mekonahi i Leto vrlo suptilno dočaravaju taj odnos bez ikakvih suvišnih glumačkih trzavica, patetike ili lažnog sentimentalizma. Iako uloge deluju kao da su dizajnirane za Oskara, one ipak uspevaju da prevaziđu taj očigledni senzacionalizam i nametnu se spontanošću i prirodnošću. „Poslovni klub Dalas“ je ostvarenje koje u potpunosti počiva na glumi dvojice protagonista, a uverljivost, požrtvovanost i upečatljivost tih uloga drži na okupu ovu sumornu i osveščućuju priču koja svojim delimičnim socijalnim angažmanom potkačinje uvek aktuelno pitanje američke zdravstvene zaštine i pohlepnih farmaceutskih kompanija. Iskrenost i izgaranje koje su Mekonahi i Leto uneli u svoje uloge pokazuju da su sami glumci prešli dugačak put od holivudskih izgnanika (Leto nije snimao ništa pre ovoga 5 godina, a Mekonahi je konačno ovim filmom slomio kalup romantične zvezde) što je iskustvo koje su bezrezrevno preneli u film.

Slobodan Novokmet
↧

Pogledajte SLAVE TO THE GRIND, dokumentarac posvećen ovom brutalnom muzičkom pravcu

April 25, 2020, 9:01 am
$
0
0
Napalm Death, jedni od pionira grindcore pravca
Slave to the Grind je dokumentarac iz 2018. reditelja Douga Browna. Sam film je nastajao godinama. Uloženo je dosta truda i puno žrtve kako bi se stvorila prava slika grindcore muzike i scene. Od nedavno, film se može u celosti pogledati legalno.

Grindcore kao pravac je brutalan, intezivan i šokantan većini populacije, tako da,... pripremite ukućane. U sat vremena i 40 minuta videćete retke i zanimljive snimke, intervjue najboljih svetskih grindcore bandova poput Napalm Death, Brutal Truth, Terrorizer i mnogih drugih.  Čak iako niste fan tog žanra, svakako se isplati pogledati i shvatiti taj pravac iz druge perspektive.

↧
Search

Kevlar Bikini - OUT-OPTism

April 26, 2020, 9:00 am
$
0
0
Kevlar Bikini se vraćaju na scenu novim dugosvirajućim albumom pod imenom "OUT-OPTism''.


Moglo bi se reći da sam naziv albuma poziva na izolaciju u doba globalne pandemije, ali Kevlar Bikini svojim novim albumom upućuju na sveopšti problem društva u kojem živimo. Bend poziva na revolt u doba manipulacije i spinovanja mas medija, kataklizmičnih ekonomskih promena, raznih političkih manevara, nedostatka kulture, sunovrata društva i svojim teškim zvucima savetuje izolaciju od svih pošasti koje su zadesile čovečanstvo. Izolacija može poslužiti kao savršena prevencija u cilju očuvanja opšteg mentalnog zdravlja, ali i kao čin protesta protiv modernih trendova koji se svakodnevno plasiraju putem medija. Distanciranje od društva ne mora biti nužno loše, a "OUT-OPTism" upravo govori o tome.

Kevlar Bikini su se upustili u još jednu avanturu kroz razne eksperimente sa zvukom i ovaj album donosi njihov prepoznatljivi muzički izraz koji je prožet mnoštvom inovacija. Suština njihovog zvuka je svakako hardcore, ali se ovaj trio takođe upliće u noise rock, sludge i metalcore vode sa ciljem da još više obogate sopstveni zvuk. Rezultat je potpuno kontrolisani haos prezentovan kroz deset fenomenalnih kompozicija koje sa sobom donose kombinaciju maestralno odsviranih ideja.

Prednost bendova poput Kevlar Bikini leži u činjenici da ne postoji naglasak na samo jednom instrumentu već je istovremeno posvećena pažnja sveopšte prisutnoj orkestraciji koja je za uslove regiona isproducirana do savršenstva. Bend izbegava klasične elemente hardcore zvuka već implementira noise rock i sludge tehnikalije kako bi se izbegao kliše koji modernizacijom scene ovaj pravac svakako nosi.

Već nakon par numera se mogu osetiti uticaju bendova poput Refused, Melvins, Shellac, Quicksand, Converge, Unsane, Kvelertak, Gallows, ali Kevlar Bikini ipak rafiniše ove uticaje i dodaje sopstveni pečat ovom fenomenalnom izdanju. "OUT-OPTism" donosi zvuk koji je potpuno nekarakterističan za regionalnu hardcore scenu i svojim dinamičnim zvučnim spektrom uspeva pobeći iz svih mogućih stega koje nosi ovaj pravac.

"OUT-OPTism" je trenutno u formi clear i transparent clear / transparent magenta marble + turquoise splatter varianta, ali je takođe ponuđena digitalna verzija albuma za sve ljubitelje takvog audio zapisa. Album je dostupan za pre-order podsredstvom Geenger Records do 22. maja, kada je i zvanični release date. Ne propustite priliku da se počastite odličnim izdanjem koje donosi svežinu na regionalnoj hardcore sceni.

Đorđe Miladinović
↧

Double Feature (IV): Joe Dante

April 26, 2020, 9:01 am
$
0
0
Horor ulazi u mejnstrim

Džo Dante (Joe Dante, 1946) je američki režiser najpoznatiji po filmovima Gremlini i Gremlini 2: Novo leglo. Radi se o autoru koji je bio najaktivniji davnih osamdesetih, njegovi filmovi su bili namenjeni široj, bioskopskoj, „all ages“, publici, pa ga i dan danas mnogi ljudi pamte po tada veoma uspešnim naslovima kao što su Pirana, Urlikanje, Zona Sumraka... Dok ga recimo fanovi najznačajnije američke punk rock grupe Ramones posebno cene zato što je učestvovao u radu na filmu Rock 'n' Roll High School.


Kao što rekosmo Dante je radio filmove za širu publiku, danas bismo rekli mejnstrim. Dakle takve filmove koji u bioskopima mogli da okupe celu porodicu, ne samo okupe nego i da zabave, što je posebno važno za period kada su ljudi masovno udarali brigu na veselje i uživali u životu – osamdesete. Hladni rat se bližio kraju, odrastale su generacije mladih koje se nisu sećale turbulentnih šezdesetih i sumornih sedamdesetih. Tehnologija je počela da doživljava svoje vrhunce a proizvodi postaju jeftiniji i dostupniji širim masama - u domove su ulazili personalni kompjuteri i konzole za video-igrice, zaživeli su VHS plejeri, kasetofoni su izbacili kabaste ploče i gramofone ali ubrzo su iste te kasetofone smenili CD plejeri. Dakle osim što postaju jeftiniji i stoga dostupniji, proizvodi vrhunske tehnologije postaju manji, kompaktniji, praktičniji... Materijalno blagostanje doprinelo je tome da omladina ima relativno bezbrižnu mladost, da se njeno slobodno vreme produži a da im produkti tadašnje pop kulture – naročito tadašnja televizija, muzika i filmovi - postanu dostupniji nego ikada. I to nije bio slučaj samo u zapadnom svetu, nego i kod nas, u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji!

Iako na samom početku osamdesetih SFRJ doživljava svoj ekonomski krah (bankrot, 1982.), tokom cele te dekade se ipak živelo relativno dobro, mnogi su zapravo živeli svoje najbolje dane ikada! Ali ne morate se oslanjati na svedočenja svojih roditelja, ili baka i deka, koji će vam pričati o odlasku na more svake godine, regresima i platama od hiljadu maraka, a zapravo se sa nostalgijom sećati svoje davne mladosti koja je i tako lepa sama po sebi - pogledajte samo jugoslovensku muzičku i fimsku produkciju iz tog doba! Godišnje se snimalo se na desetine filmova a izlazilo je na desetine danas već kultnih albuma! Najbolji muzički albumi koje i danas pamtite i puštate, najbolji filmovi koje i danas rado gledate a čije replike ćete pamtiti do kraja života, nastali su baš tih osamdesetih! Dakle jugoslovenska omladina je imala šta da gleda i šta da sluša, dok je o pop kulturi mogla da čita u časopisima Politikin zabavnik, Džuboks, Ritam, ITD, Rock 82, Svet kompjutera, Galaksija,...

Ono što je za tadašnju omladinu a naročito filmofile bilo od izuzetnog značaja, bila je pojava video klubova! Dakle, osamdesetih u kuće ulaze video-plejeri/video-rikorderi, više se nije moralo ići u bioskop ili čekati večernje ili kasnonoćne termine na televiziji da bi se pogledao neki dobar film. Ljudi su mogli sebi kupiti plejer pomoću kojeg su mogli da gledaju filmove sa video-kaseta. E sad, kako doći do tih video-kaseta? Na tržištu se pojavila potražnja a potražnja je donela ponudu – video-klubove! A šta je video-klub? Teoretski, video-klub je radnja u kojoj se iznajmljuju filmovi na video-kasetama (kasnije na DVD-ju). Filmovi koji su na video-kasetama su oni koji su svoju bioskopsku premijeru imali bar godinu dana ranije ili pak oni koji nikad nisu ni imali bioskopsku distribuciju nego su išli pravo na VHS tržište (dakle nisu baš prva liga filmova). Osim navedenog, legalna distribucija u tadašnjoj SFRJ je značila i adekvatne prevode (titlovanje) svih tih stranih filmova ...

Naravno, tu na scenu stupaju veoma lepe „prednosti naše zaostalosti“! Jugoslavija nije bila zapadni svet, nije bila veoma uređeno društvo, ljudi se nisu baš uvek i svuda držali zakona „kao pijani plota“, mnogo toga se radilo ispod žita, polulegalno ili čak sasvim ilegalno! Tako je bilo i sa skoro svim video-klubovima bivše Jugoslavije. Na kraju krajeva, bio je to kraj osamdesetih, privatna inicijativa se ohrabrivala i bio je to biznis kao i svaki drugi biznis i bio je to jedno vreme jedan jako dobar biznis! Dakle u tom momentu – kraj osamdesetih, sam početak devedesetih - nije bilo čudno da i one manje varoši imaju po nekoliko video-klubova! Kako su nastajali ti video-klubovi? Pa, pre svega, važno je priznati i reći da su skoro svi odreda bili piratski. Dakle - baš kao što je bio i slučaj sa audio-kasetama koje smo onomad svi presnimavali do besvesti (ako treba, onda samo prelepiš dole one dve rupice na kaseti) - postojali su valjda negde, neki distributeri ili čak video-klubovi koji su radili legalno, sa originalnim kasetama, ali u momentu kada bi neko negde kupio ili iznajmio originalnu video-kasetu sa nekim filmom, taj film se u kućnoj radinosti veoma lako mogao presnimiti na praznu video-kasetu i posedovati za dalja gledanja. Naravno, kod nas su se ta presnimavanja radila masovno i tako su ljdui mogli da kupuju piratske video-kasete i osnivaju svoje video-klubove. Već sa nekoliko stotina ili par hiljada tako nabavljenih video-kaseta - najveći broj tih malih video-klubova je imao oko hiljadu, par stotina po žanru – mogao se započeti biznis! Nažalost po filmofile, kada se iznajmio film iz takvog jednog video-kluba često se dobila tek 4. ili 5. generaciju snimka, film je bio u polumraku, sav u nekim mutnim bojama, još ako je traka bila istrošena od prekomerne upotrebe, za gledalački užitak u samom filmu nije puno ostajalo! Kasnije, kada su se baš obezobrazili, video-klubovi su nudili i tzv. bioskopske snimke, naši video-klubovi bi nudili video-kasete sa filmovima koji su pre nedelju-dve imali svoju svetsku bioskopsku premijeru! Naravno, tu je tek slika bivala očajna, često na granici negledljivosti! Ali mnoge tadašnje hit-filmove pamtimo upravo na osnovu gledanja na tim i takvim video-kasetama ...

Jedna od odlika tadašnjih video-klubova je i ta da nisu puno obraćali pažnju na umetničku stranu kinematografije, nego se u većini nabavljalo i nudilo ono što će „ići“ kod naroda, dakle hitovi, mejnstrim. Zato su odeljci sa hororima i SF-om umeli da budu prilično siromašni i formirani bez neke dublje posvećenosti autorima, sagama, podžanrovima i sl. Na svu sreću, osamdesetih se sasvim lako saznavalo šta je u hororu i SF-u najbitnije, pa su sve to i naši video-klubovi imali u ponudi: Osmi putnik, Stvor, Strava u ulici Brestova, Petak 13, Isterivači duhova, Pobesneli Maks, Konan, Zla smrt, Muva,...

Filmovi koji su se tada odlično pokazali i u bioskopima i u video-klubovima su bili filmovi Džoa Dantea – Gremlini i Urlikanje.

Gremlini (Gremlins, 1984) su bili veliki bioskopski hit i sasvim opravdano su postali deo kulta pop kulture osamdesetih. U ovom filmu tinejdžer Bili Pelcer od svog oca za božić dobija malo krzneno stvorenje od sorte koja se naziva mogvaji. Bili svom mogvaju daje ime Gizmo ali veoma brzo krši veoma važno pravilo, da se mogvaji ne smeju hraniti posle ponoći. Prekršeno pravilo za svoj rezultat ima nastanak gremlina, odvratnih malih reptiloidnih i agresivnih stvorenja koja kreću da divljaju, napadaju i ubijaju ljude po gradu. Radi se o veoma zabavnom filmu u kojem je postignut savršeni miks komedije i horora, u svoje vreme izuzetno je zadovoljio i biskopsku publiku i kritičare!

A kada se u to vreme tražio horor film o vukodlacima, izbor je bio sasvim lak – ili Landisov American Werewolf in London ili Danteov The Howling! Ovaj drugi je dobio srpsko-hrvatski prevod tj. naziv Urlikanje (1981) i kao takav postao kultni naslov u video-klubovima osamdesetih! Posle nekih šokantnih dešavanja u njenom istraživačkom poslu, novinarka Karen White odlazi u planinsko odmaralište negde duboko u šumama Kalifornije. Iako bi trebalo da se odmore i oporave, Karen i njen muž postaju žrtve kolonije vukodlaka ...

I Gremlini i Urlikanje se odlikuju specijalnim efektima koji su zaista priča za sebe, i prema tadašnjim i prema i današnjim kriterijumima, specijalni efekti i efekti maske su u oba filma na nivou pravih umetničkih dela! Nažalost, ovi efekti su ostali duboko u senci za sve one koji su ova dva filma po prvi put pogledali u vreme naših lokalnih video-klubova, sa video-kaseta na kojima je bio snimak pet-šest generacija udaljen od originala... Zato upoznajte se (ponovo) sa vremenima kada je horor umeo da na pravi način bude zabavan. Odgledajte još večeras ovaj uzbudljivi Double Feature: Gremlins i The Howling. I slobodno jedite i pijte štogod!

A noćne more, one su i sada zagarantovane!

Janko Takač
↧
↧

ZORAN ŽIVKOVIĆ: Moja dela niču iz nesvesnog | INTERVJU

April 27, 2020, 9:01 am
$
0
0
Zorana Živkovića ne treba posebno predstavljati. Jedan je od naših pisaca, velikana, koji je, tokom višedecenijskog ozbiljnog i predanog rada, zajedno sa kolegama po peru, stvarao i stvorio (naučno)fantastičnu književnu scenu kod nas. Pisac, književni teoretičar, prevodilac i izdavač, bio je jedan od redovnih profesora na Filološkom fakultetu.

Pre nego što je osvojio, u kategoriji kratkog romana, „Svetsku nagradu za fantastiku“, 2003. godine, knjigom „Biblioteka“, dve decenije izuzetno uspešno je vodio izdavačku kuću „Polaris“ i napisao delo bez premca – „Enciklopediju naučne fantastike“, 1990. godine (drugo izdanje izašlo je 2010. godine). Osvojio je ugledne domaće nagrade: „Miloš Crnjanski“ za roman „Četvrti krug“ (1994) i „Isidora Sekulić“ za „Most“ (2007), kao i crnogorsku nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša“, za celokupno prozno stvaralaštvo (2007).

Prilika da porazgovaram sa našim uvaženim piscem pružila mi se zahvaljujući Udruženju fanova naučne fantastike „SCI&FI“, koje je 9.11.2019. godine upriličilo konvenciju naučne fantastike „SFTerraCon 2“, u prostorijama Centra za obrazovanje i kulturu „Božidarac 1947“, i zamolilo me da budem domaćin. Kako se takva prilika ne propušta, pristala sam i usledio je izuzetno opušten i prijatan razgovor sa gospodinom Zoranom Živkovićem. Kako smo, međutim, imali samo sat vremena na raspolaganju, a kako sam pripremila daleko više pitanja, tako sam zamolila gospodina Živkovića da, nakon Konvencije, nastavimo naš razgovor, na šta je on ljubazno pristao.


Šta je za Vas najvažnije u pisanju: jasnoća misli i izražavanja, stil, atmosfera, dinamika priče ili...
Sve to zajedno. Ne može jedno bez drugog. Mogu vam misli biti jasne, ali ako zakazujete u drugim pogledima, samo od jasnih misli neće biti mnogo koristi. Prozno delo veoma je složen organizam amalgamskog tipa, u kome svaki sastojak mora da bude što je moguće savršeniji, da bi celina bila valjana. Izbegavam, inače, da govorim o složenosti proznog organizma onima koje poučavam pisanju. Time bih ih samo preplašio. Pomislili bi da nikada neće biti u stanju ništa da napišu. Slikovito govoreći, podučavam ih da budu dobri prozni vozači, a za ovo im nije neophodno da budu upućeni u to šta se sve zbiva ispod prozne haube. Da budu prozni auto-mehaničari. Tu haubu vrlo retko podižem.

Negde ste, čini mi se u nekom intervjuu, izjavili kako se ne pripremate za pisanje svojih dela, već puštate da u Vama sazru...

Kada bih se pripremao za pisanje proze, onda bi moja dela bila mehanički sklopovi, konstrukcije, proizvodi racionalnog dela moje svesti. Ona, međutim, niču iz nesvesnog. Kada počnem da pišem novo prozno delo, na svesnom nivou znam sasvim malo o njemu. Ali u nesvesnom je ono već potpuno oblikovano. Podrobnije sam pisao o tome u svom prilogu za knjigu „Kako pisci pišu“ (Službeni glasnik, 2006).

Da li Vam se ikada desilo da ste izgubili neku misao?

U prozi nije. Izvan proze, kako godine prolaze, događa mi se povremeno da zaturim neku misao, ali ona, bar za sada, izroni na površinu malo kasnije...

Da li ste sebi ikada postavili pitanje: kada stati?

Ako mislite: kada stati da pišem prozu – kako da ne, odavno sam počeo da ga postavljam sebi. To je jedno od najtežih pitanja s kojima pisac mora da se suoči. Podsetiću vas da sam još 2007. napisao roman „Poslednja knjiga“. Posle toga sam napisao još šest proznih knjiga. Danas, kada iza sebe imam 22 prozne knjige, pitam se šta je to što nisam stigao da kažem u njima, pa mi treba i dvadeset treća. Odgovor na to pitanje dobićete kada ona iziđe – nadam se ove godine.

Spominjali ste rad sa studentima. Šta je to što mladi pisac prvo treba da nauči o pisanju?

Neiskusnog pisca najpre treba opismeniti. Naučiti ga, koliko je to moguće, srpskom književnom jeziku. To je građa njegove umetnosti. Ako je ona nedovoljno dobra, biće rđavo sve što se od nje načini...

Kako ih učite pravilnom, književnom jeziku?

Tako što im neposustalo ispravljam nebrojene greške za koje je kriv kako ulični srpski, kojim se uglavnom služe, tako i krajnje nedovoljno čitanje. Ovo brušenje jezika potraje sve dok sam im mentor, ponekad godinama...

Koje su im bile najomiljenije teme?

Oni koje podučavam nisu u prilici da sami biraju teme sve dok ne procenim da su valjano ovladali književnim jezikom. Dok se to ne dogodi, ja sam taj koji im određujem na koje će teme da pišu svoje prozne sastave. Tako ih najbolje pripremim za to da budu pisci opšte prakse, a ne samo pisci na omiljene teme.

Koliko je studenata pohađalo Vaš predmet?

Za deset godina koliko sam predavao na Filološkom fakultetu radio sam s oko 350 studenata. Tome treba dodati još otprilike toliko građana koji su pohađali moje letnje škole kreativnog pisanja, odnosno dolazili na moje privatne časove.

Koliko njih na kraju postanu pisci?

Ne postaje se pisac posle završenog kursa kreativnog pisanja. Postavite mi ponovo to pitanje za tridesetak godina. Tada ću moći da odgovorim na njega. Toliko, naime, treba da proklija prozno semenje koje sam posejao...

Koliko kursevi kreativnog pisanja pomažu pojedincu da postane pisac?

Nadam se mnogo. Ne bih ih držao da nisam tog uverenja...

Neki od Vaših studenata su, sigurna sam, danas pisci, ali da li su postali poznati?

Tridesetak onih s kojima sam radio ima objavljenu bar jednu proznu knjigu. To je nedovoljno da se za pisca kaže da je poznat. Uostalom, šta uopšte znači „poznat pisac“? Biti poznat pisac ne znači nužno biti dobar pisac...

Godine 2003. osvojili ste, knjigom „Biblioteka“, „Svetsku nagradu za fantastiku“ („World Fantasy Award“), u kategoriji kratkog romana. Kako je tekao put od ideje do nagrade?

Pravolinijski. Napisao sam knjigu, dao da se prevede na engleski, dao da se prevod izbrusi... Rukopis je objavljen u SAD u trećem broju antologije „Levijatan“, žiri je odlučio da je to najbolje delo u kategoriji kratkog romana. Ostalo je istorija...

Kako je Beograd prihvatio vest o tome da ste dobili „Svetsku nagradu za fantastiku“?

Potpuno ravnodušno. Na skup u Domu omladine, upriličen tim povodom, sabralo se jedva 25 zainteresovanih...

Zanima me koje ste sve poznate pisce upoznali?

Ako mislite na pisce naučne fantastike, bio sam u dugoj prepisci s Legvinovom i Klarkom, a upoznao se s Lemom, Asimovom, Oldisom, Silverbergom, Sterdženom... da pomenem samo one najznačajnije. Izvan SF-a najdragocenije mi je poznanstvom s Olgom Tokarčuk, dobitnicom Nobelove nagrade za 2018. godinu.

Poznavali ste i Artura Klarka. Kako je došlo do toga da sarađujete sa njim?

Nisam sarađivao, osim ako pod tim ne podrazumevate prevođenje njegovih knjiga. Napisao sam magistarski rad o Klarku pre nego što smo se upoznali preko pisama.

„Svetska nagrada za fantastiku“ nije ni prva ni jedina nagrada koju ste osvojili...

Nije. Jeste, međutim, tek druga američka nagrada koju je dobio neki srpski pisac. Pre mene Danilo Kiš je dobio jednu nagradu Američkog PEN centra.

Mora da je bila velika čast i zadovoljstvo kada je, prema Vašim pričama „Voz“ („Nemogući susreti“) i „Hotelska soba“ („Četiri priče do kraja“), režiser Puriša Đorđević snimio igrani film „Dva“, koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Recite mi nešto više o tome.

Meni se više dopada njegova ekranizacije moje priče „Ispovedaonica“. Ponajpre zato što u njoj ima manje rediteljskih „dopisivanja“ nego u dugometražnom filmu „Dva“...

Gospodin Đorđević ekranizovao je i Vašu priču „Ispovedaonica“ („Nemogući susreti“). Film je prikazan na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Znate li kako ga je publika prihvatila?
Nemam pojma. Znam, međutim, da kada povremeno, u sklopu javnih nastupa, prikažem „Ispovedaonicu“, niko joj ne zviždi...

Zanima me kako je tekla saradnja sa televizijom Studio B, koja je snimila TV seriju „Sakupljač“, prema Vašem ciklusu „Dvanaest zbirki“ („Dvanaest zbirki i čajdžinica“, 2005).

Tekla je glatko. Šteta što je došlo do promene direktora Studija B baš kad je završeno snimanje. Novi direktor nije bio zainteresovan da se projekat privede kraju, iako je preostala još samo postprodukcija, pa je tako prikazano jedino ono što je reditelj stigao da završi u montaži – pet epizoda. Sedam i dalje postoji kao nemontirani materijal i verovatno se nikada neće do kraja uobličiti...

Vaša priča „Voz“ („Nemogući susreti“, 2000), jedna je od pet otkupljenih priča pristiglih na konkurs BBC-a, koje su 2005. godine adaptirane u radio-dramu; dok je priča „Budilnik na stočiću“ („Koraci kroz maglu“, 2003), godine 2007. emitovana na BBC Radio 7. Kako je došlo do saradnje sa BBC-jem?
Moja draga prijateljica Tamar Jelin, sjajna engleska spisateljica, kojoj dugujem neizmernu zahvalnost na tome što je savršeno izbrusila prevode na engleski svih mojih knjiga, poslala je samoinicijativno ove dve priče na BBC. Tamo su se dopale urednicima, pa je tako prvi put prozno delo nekog srpskog pisca emitovano na ovom uglednom radiju.

Recite mi, kolika je čast za Vas bila kada su Vam objavljena sabrana dela na srpskom i engleskom jeziku (Zavod za udžbenike 2017–2018, Cadmus Press 2016–2020)...

Velika, naravno, u oba slučaja. Naročito je značajno ovo drugo, budući da se još nije dogodilo da nekom srpskom piscu budu objavljena sabrana dela na engleskom. Kada se izdavanje privede kraju u maju ove godine, ceo komplet imaće ukupno 32 toma – jedanaest u tvrdom povezu i 21 u mekom.

Profesor Ralf Bogert, sa Univerziteta u Torontu, uključio je Vašu knjigu „Četvrti krug“ u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu, tumači „Sedam dodira muzike“ u okviru seminara „Muzičke teme u kratkoj prozi“. Recite mi nešto više o svemu tome...

Doživeo sam da o mojoj prozi predaju na američkim univerzitetima (i ne samo na njima), ali o meni nema ni pomenama na kursevima o savremenoj srpskoj književnosti na mom matičnom Filološkom fakultetu. Nimalo nisam po volji ovdašnjim kanonizatorima srpske proze. Bar ne ovoj generaciji kanonizatora...

Ušli ste sa knjigom „Biblioteka“ u obaveznu lektiru za srednju školu u Portugaliji. Kako je do toga došlo?

„Biblioteka“ je izvanredno primljena u Portugaliji. Pojavila su se četiri izdanja moje knjige. Ministarstvo za kulturu preporučilo ju je kao jednu od pet knjiga meseca u okviru projekta podrške čitanju, upriličena je pozorišna predstava po njoj... Na kraju je uvršćena u preporučenu srednjoškolsku lektiru. Tamo mi se dogodilo sve ono što mi se ovde nikada neće dogoditi...

I za kraj: šta obično poručujete svojim studentima?
Da čitaju, čitaju čitaju...

Razgovor vodila Tamara Lujak
↧

GAME OF THRONES (2011-2019) – Zima je došla i prošla

April 27, 2020, 9:02 am
$
0
0
Lepo jednom neko reče: „Mišljenje je kao zadnjica, svako ga ima“. Međutim autor ove izuzetno tačne maksime nije imao u vidu seriju „Igra prestola“, jer ona prkosi zakonima fizike i percepcije tako što mišljenje o njoj imaju čak i oni koji je nisu gledali, pa na neki način tim priznajem potvrđuju svoje kulersko mimohođenje mejnstrim tokovima.


Bio sam jedan od pratilaca ove serije, nikada njen zakleti pobornik, branitelj ili proklamator, ali pažnjom jednog prosečnog gledatelja koji prati jedan nesumnjivi televizijski fenomen ispratio sam sve od prve do poslednje epizode, ponekad sa zadrškom, ponekad sa frustracijom i željom da odustanem, a katkada sa iskrenim oduševljenjam.

Ne možemo sporiti globalnu popularnost „Igre prestola“ i činjenjicu da je drugo zlatno doba televizije, započeto serijama kao što su „Lost“ ili „Sopranovi“ pre desetak godina, kulminiralo „Igrom prestola“ u nešto što je mnogo više od samo večernjeg televizijskog programa, postajući identifikacioni popkulturni obrazac kojim se ljudi međusobno prepoznaju, osluškuju, pozicioniraju i čak dele u tabore – gledanje ili negledanje ove serije stvaralo je jasnu sliku o nečijem kulturološkom bekgraundu, toliko da ni „kežual“ gledatelji kao što sam ja nisu mogli da izbegnu a da je ne uvrste u repertoar svojih lakih i neobaveznih društvenih tema kojima se pletu niti bilo kog međudruštvenog razgovora.

Neke stvari ne možemo sporiti, a to je da je serija profitirala na izuzetno pedantno osmišljenom književnom predlošku Džordža R. R. Martina, skoro proročki odabranim glumcima početnicima (osim Brana, on je dibidus zalutao) vešto uparenim sa mahom prekaljenim britanskim iskusnicima i više nego ubedljivim produkcijskim zahvatima. Međutim, vena koja je pumpala krv u ovo serijsko pletenije jeste snažan scenario slagan ciglu po ciglu od Martinovog literarnog zaveštanja, do te mere da su se pojedine scene više „čitale“ nego što su se „gledale“ – koliko samo mračnih, zakulisnih, makjavelističkih razgovora u potajama smo posvedočili? Martin je izradio čitav jedan svet, naselio ga živim, opipljivim karakterima, utemeljio ga mitologijom i predanjima, zastubio ga istorijom, zadenuo religijom, preplićući epsko-fantastične elemente sa onim sitnim, svakodnevni, društvenim.

Ono što me je privuklo svetu „Igre prestola“ jeste što je u pitanju bio tako vešto postavljen univerzum koji se temeljno bazira na našoj poznatoj srednjevekovnoj tradiciji, i što fantastični, mitološki i nadnaravni elementi u njemu ne „kradu“ priču i ne bivaju sami sebi svrha – zmajevi, vaskrsnuća, magija, nemrtvi, sve ima svoju predistoriju, motivaciju, svrhu i ulogu u masovnom makrokosmosu Sedam kraljevstava. A kada se tome dodaju mračne zakulisne intrige, šekspirovski dijalozi, neočekivane, brutalne i potresne pogibije i jedan opšti „adult“ pristup koji je svestan da su njegovi gledatelji mahom punoletni – hit je skoro pa bio zagarantovan. Koliko je serija bila pedantna u mirkopotezima senčenja svojih likova, čak i onih sporednih i bočnih, svedoči epizoda u kojoj je grandmaster Pajsel, inače pogureni starac, odjednom poskočio kao mladi gimantičar, a potom se opasao svojom odeždom i ponovo pogurio kao ubogi jadnik ne bi li takav izašao u svet i folirao se da je nemoćan. Koliko pažnje i detalja je posvećeno ovom scenom karakterizaciji realno 38. po važnosti lika u celom serijalu.


Ali posvetimo se malo završetku serije koji je izazivao opšte negodovanje ljudstva diljem sveta. Mislim da tu velike mudrosti nema, naime kola su krenula nizbrdo onog momenta kada je iscrpljen Martinov književni predložak i kada je scenario počeo da se piše od nule od strane Dejvida Beniofa i D.B. Vajsa, iako su i te epizode od strane publike u startu bivale lepo prihvaćene. Ipak, bilo je više nego očigledno da se noseći likovi priče polako ali sigurno dezintegrišu, nekada vrcavi i mudri Tirion i Varis postali su blede senke svojih nekadašnjih dostignuća, a serija je sve više svoje scenarističke mane sakrivala sve dužim i sve elaboranijim scenama bitaka, takozvanim masovkama, čijim je trajanjem i sprektakularnošću htela da pokrije šupljine na drugim mestima. Međutim, da je vrag odneo šalu postaje očigledno negde u sedmoj sezoni u kojoj najednom likovi prelaze deonice duge hiljadama kilometra za nekoliko minuta (za koje im je nekada trebalo pola sezone), kao da imaju neki intergalaktički portal, a brzina kojom se odjednom likovi, koji se nisu nikada sreli, sreću i udružuju bivala je ravna nekoj sapunici. Videlo se da se autorima žuri da što pre sve zapakuju verovatno svesni da nemaju ni talenta ni mogućnosti da ono što je Martin godinama zidao sada rastežu na još nekoliko sezona nemajući u šta da vire i prepisiju. Međutim, precizno seciranje leša serije počelo je tek osmom sezonom koju većina vernih fanova javno prezire i odriče je se.

8. SEZONA


Pompezno najavljivana, osma sezona je pokušala slično što i sedma, da nekolikim epizodama čiste masovštine i epštine zamaskira činjenicu da fan fikšn koji mastiljare Vajs i Beniof nema snage ni literarnog talenta da izađe nakraj sa hiljadama konaca koje je Martin upleo u čvor. I tada se počelo sa „najveća bitka svih vremena…“ i ostalim marketinškim forama koje su, u suštini, jednu seriju koja se ozbiljno bavila političkim zamešateljstvom, vlastoljubljem, porodičnom sudbinom i nasleđem banalizovali do nivoa običnog spektakla za publiku željnu makljaže koju je mogla dobiti i na nekom drugom mestu. Međutim, i kao takva serija je na kraju, iako se mnogi neće složiti, donela nekoliko opravdanih odluka što se tiče razvoja likova i njihove krajnje sudbine, iako ih je traljavo i trapavo dramatrurški do ciljne linije dogurala, više dogegala. Pokušaću da obrazložim:


Nije li, zapravo, Martinov svet preslikana geopolitička slika i prilika onoga što sada živomo i jedan alegorijski odgovor na aktuelne svetske razmirice i trvenja – nisu li Sedam kraljevstava na neki način ogledalo u kome se ogledaju različiti promašaji na svetskoj političkoj sceni. U tom ključu, Deneris ne može biti ništa nego simbol Amerike kao takve – ona ide svetom i oslobađa ugnjetavane i obespravljene tako što svrgava vlade i namesnike osuđujući ih na smrt vodeći za sobom najmoćniju vojsku i tri zmaja. Ne radi li Amerika to isto? Nisu li njeni zmajevi upravo njena nuklerana moć kojom tobože želi da ustoliči sebe kao vrhovnog poglavara svemira, a nije li satiranje s zemljom Kraljeve luke neki pandan Hirošimi kojom se hotela vaspostaviti vrhovna moć i hegemonija? I koliko god lik Deneris Targerijan bio jedan od nosećih likova cele serije, i njeno delanje na momente bilo opravdano, njeno mesto na prestolu bilo bi pogrešno, jer bi poslalo poruku o tome da vlast pripada onome sa najvećom vojskom i najvećom nukleranom moći. Ipak, koliko god Deneris bila moderan, profeminstički uzor-lik njeno posrnuće na tamnu stranu, koje tematski i motivski nije neobično i u duhu je umetničkog sagledavanja tako snažnog lika i antiherojskog toposa, slično Dartu Vejderu, trebalo je izvesti brižljivije i pažljivije, a ne svesti ga na ishitrenu „iz vedra neba“ poluhisteričnu promenu koja se duboko ogrešila ne samo o Deneris nego o bilo koju ženu na vladajućem položaju.

S te strane, završetak serije je skoro pa naivno plement, vlast zamalo pređe u demokratsku (u deplasirano kvaziduhovitoj sceni kao isečenoj iz nekog sitkoma), ali na posletku završi kod skoro pa katatoničnog Brana koji će u skladu sa svojom ezoteričnom prirodom sveznajućeg čuvara istorije i pamćenja zasesti da vlada u skladu sa vrednostima koje baštine očuvanje mira i poretka, nešto slično kao Ujedinjene nacije. Nije li Bran kao trooki gavran (što je titula ostala u debeloj misteriji i misticizmu) zapravo simbol moćnih medija i državnih službi koje znaju celu našu prošlost i svuda imaju svoje kamere. mikrofone i došnike? I nije li zasedanje malog veća skoro pa prikladan završetak, jer šta je stvarnost ako ne onaj svakodnevni sitan, nevidljivi rad pčelinjaka koji omogućava životu da se kotrlja i kreće? Ispade da se cela igra prestola igrala da bi Tirion uređivao kanalizaciju i brodarsku industriju. Što nas dovodi do drugog pitanja…

KO SU MRTVI?




Treća epizoda donela nam je sukob sa Kraljem noći i mrtvima, sukob koji je nakon sedam sezona gradacionog i mic-po-mic približavanja i zle slutnje apsolutne apokalipse i stradanja koje će se sručiti na ljude završen jednim „duh iz boce“ nindža upadom Arje Stark i njenog bodeža negde pod plećku. I puf! – svi mrtvi nestadoše netragom. Isti oni od kojih je Džon Snou sezonama strepeo, isti oni od kojih je Bran sezonama bežao, a Sem sezonama bogoradio naokolo u potrazi za odgovorom kako ih ubiti, isti oni zbog kojih su se svi ujedinjavali ne bi li im se združeno suprotstavili. U momentu sam pomislio da je u pitanju bio jedan jeftini trik ne bi li se taj deo priče završio i ne bi li se radnja vratila na drugi kolosek i onome što nosi naziv serije, dakle „Igra prestola“, a ne „Igra mrtvih i pretvorenih u nemrtve prestola“.

Međutim, možda i nije tako. Jer ako svet „Igre prestola“ shvatimo kao naš svet, onda vojska mrtvih nije ništa drugo nego kuga, zapravo pošast – bolest, glad, globalno zagrevanje, poplave – sve ono na šta čovek ne može da utiče, a što mu se upravo obija o glavu i preti da eliminiše njegovo bivstvovanje. A potez Arje Stark zapravo jeste jedno svesno okretanje glave od „problema“ i vraćenje onome što zapravo ovaj svet pokreće u smeru globalističko-kapitalističkog pakla – jedna obična i zapravo vrlo banalana igra prestola, borba za globalnom premoći nad ovo malo resursa koje još nismo pojeli i popili. To ne znači da su mrtvi nestali i da su „pobeđeni“, naprotiv, oni će se vratiti jači nego ikada dok mi igramo svoje prestolne igre. A tada će već biti kasno.

Ako stvari postavite ovako, onda kraj serije i ima nekog smisla, i u trapavom pisanju, zbrzanim i zbrda-zdola zapakovanim likovima možete naći neko opravdanje. Ili održati jedno opelo nečemu što je nekada bila dobra serija koja se udavila u svojoj preambicioznosti i pohlepi, ko još snima seriju a da književni predložak nije završen?

Slobodan Novokmet
↧

TRACKS (2014) – Putovanje od 3000 kilometara počinje jednim korakom

April 28, 2020, 9:00 am
$
0
0
„Tracks“ je film snimljen po istinitom događaju i prati neverovatan podvig izvesne Robin Dejvison koja je iz pomalo ezoteričnih razloga odlučila da 1975. godine sama, uz pomoć tek nekoliko kamila i vernog psa, prepešači gotovo celu Australiju, odnosno dopre do njene obale i Indijskog okeana, a jednim delom i kroz vrlo negostoljubivu pustinju. Na tom putu koji je trajao preko 200 dana i obuhvatio preko 2 i po hiljade kilometara Robin se susrela sa različitim iskušenjima, što psiho-fizičkim, što organizacionim, što duhovnim, ali je iz svega trijumfalno izašla kao pobednik učvrstivši teoriju o nepokolebljivosti ljudskog duha i istrajnosti kada se usredsredi na neki cilj, bez obzira na to koliko se besmisleno doimao drugima, i stavši tako rame uz rame sa ljudima koji su hodali po Mesecu ili Feliksom Baumgartnerom koji je skočio sa 36.000 m visine.

Film je režirao Džon Kuran, Amerikanac koji se izuzetno dobro pokazao na polju avanturističke melodrame filmom „Obojeni veo“ koji se dešava u ruralnoj Kini i prikazuje zategnuti toplo-hladni odnos muža i žene (Edvard Norton i Naomi Vots). Ispekavši zanat na pejzažima Kine, Kuran je bio spreman da snimi film koji će pored predstavljanja podviga Robin Dejvison biti i svojevrsna razglednica, ili ljubavno pismo Australiji, negostoljubivom, divljem, neotkrivenom i misterioznom, ali suštinski prelepom kontinentu neukroćene lepote i fascinantne aboridžinske folkloristike i nasleđa. Ono što filmu svakako ne nedostaje je slika Autralije koja postaje lik za sebe, njeni na prvi pogled odbojni, ali intrigantni krajolici ispunjeni začudnom florom i faunom i lutajućim izgubljenim aboridžinskim dušama koje utkivaju sebe u zemlju iz koje su potekli i od koje žive.

Film, reklo bi se, odaje počast Robin Dejvison gotovo do tančina predstavivši njen put, od početka do kraja, od nastojanja da od lokalnih uzgajivača dobije tri kamile koje bi nosile njene stvari na putu, do nevoljnog pristajanja na to da časopis „Nacionalna geografija“ sponzoriše njen put i pošalje fotografa da je slika za vreme tog hodočašća. Ono što je možda najvažnije u filmu, a to je objašnjenje njenih motiva za ovaj put, ostaje nekako pod velom tajne, iako Robin još na samom početku pokušava da objasni razlog, možda ponajviše samoj sebi. S jedne strane u pitanju je avantura samootkrivanja i samospoznaje, želja da se bude sam sa sobom i sa prirodom, da se iskuša granica postignuća i upornosti, a s druge strane u pitanju je beg od nagomilanog bola zbog porodične tragedije, želja da se distancira od ljudi i civilizacije.

Njena želja da bude sama sa sobom na tom putu u više je navrata kroz film potencirana, pogotovo u odnosu prema nametnutom fotografu koji mora da zabeleži njen put. Takođe, odnos koji izgrađuje sa životinjama koje su joj veći deo jedino društvo predstavljen je izuzetno realistično i sentimentalno, bez patetike, ali tako da spoznamo svu punoću uzajamnog poverenja, ali i frustracije koju takav odnos sa sobom donosi (životinje će joj u više navrata i spasti život, ali ga i ugroziti). Ono što film još donekle istražuje je i nemogućnost da se na takav put krene bez morbidne radoznalosti turista i slučajnih prolaznika koji nemaju sluha za čovekovu želju za distancom već u svemu vide spektakl i priliku za fotografisanje, a izvesno poštovanje dobijaju pripadnici aboridžinske kulture koji su predstavljeni kao mudri, ali napaćeni starosedeoci ovog kontinenta koji su zaljubljeni u zemlju i običaje, ali i pritisnuti neumitnostima moderne civilizacije.

Ono što filmu nedostaje je osećaj avanture. Koliko god poduhvat Robin Dejvison bio sam po sebi fascinantan, on nije dovoljan da ispuni dva filmska sata potrebnom količinom „filmičnih“ doživljala, osim nekoliko sitnih opasnosti koje su mogle da se izbegnu boljom organizacijom i manjom tvrdoglavošću, na tom putu se zaista ne događa ništa spektakularno, niti „breathtaking“, što film pomalo čini praznim i izneverenim s aspekta filmske dramaturgije i avanturističkog žanra. Reditelj čak pokušava u jednom navratu veštački da stvori napetost izmišljajući scenu sa zmijom koja se verovatno uopšte nije ni dogodila jer je Robin za to vreme spavala, pa nije mogla ni da posvedoči drugačije. Utisak je da bi jedan drugi reditelj, rođeni Australijanac Piter Vir, dao ovom filmu dozu misterije i dramskog naboja koje je već ostvario u delima kao što su „Picnic at Hanging rock“ ili „Way back“.

Mia Vasikovska, iako malo mlada za ovu ulogu, ipak odrađuje sasvim pristojan posao na ekranu držeći nas sve vreme prikovanim za svoj lik koji ostaje na momente ambivalentan i misteriozan, dok sasvim solidno angažman odrađuje i Adam Drajver kao isprva iritantni, ali dobrodušni fotograf Rik. Pored uloge u blokbasteru „Alisa u zemlji čuda“ Mia Vasikovska ostaje na tragu antimejnstrim filmova, birajući izazovne i zahtevne uloge kao što su one u ostvarenjima „Stoker“ ili „Only lovers left alive“.

Sve u svemu, „Tracks“ ostaje jedno pristojno iako ne sasvim kompletno ostvarenje koje će vas sigurno osvojiti svojom pričom i pejzažima Australije, ali će vas ostaviti i željnim jače i konkretnije avanture koju ipak može da ponudi samo neki drugi scenario. Ovaj odaje dužnu čast poduhvatu Robin Dejvison.
↧
Viewing all 9740 articles
Browse latest View live
Search
<script src="https://jsc.adskeeper.com/r/s/rssing.com.1596347.js" async> </script>