THE MUMMY (2017) – Nemoguća misija 6: prokletstvo mumijine grobnice

June 20, 2021, 9:35 am

≫ Next: Stripomanija Čarobne knjige — Rafalna paljba strip izdanja

≪ Previous: Vikowski: Singl "Distance" najavljuje novi album za jesen

Svako ko je iole pomislio da bi „Mumija“ mogla da bude dobar film, sam je kriv za utrošene pare i osećaj gorkog razočarenja u grudima – iskreno, zar je postojao promil šanse za tako nešto? Jedino čemu smo mogli da se nadamo je da je film toliko loš da je zapravo zabavan u svojoj apokalipitičnoj katastrofalnosti, i, ruku na srce, sa Kruzovom „Mumijom“ to smo i dobili – film koji je toliko pogrešno koncipiran na svim mogućim filmskim nivoima da izaziva salve neplaniranog smeha kada se najmanje to od njega očekuje i sasvim sigurno treba da se gleda kao komedija. U čemu je suštinski problem?

Univerzal nikako da shvati, iako je imao dosta prilika da uči na sopstvenim greškama (dakle od Van Helsinga, preko „Drakule untold“ itd.) da njihova filmska čudovišta (dakle Drakula, Mumija, Vukodlak i sl.) treba da budu, koliko je to moguće, punokrvni horori, a ne pandani Marvelu i DC-ju u izgradnji akciono-avanturističkih franšiza. U toj šizofreniji žanrova u kojima u arhetipski hororične likove upumpavaju elemente akcije i avanture, a horor razblažuju na dečju fantaziju čine sami sebi medveđu uslugu i, u suštini, izneveravaju ono što je DNK njihovih monstuma. I to im se iz filma u film obija o glavu, a oni rade jedno te isto (kako se ono kaže: ludak je onaj koji svaki put čini istu stvar nadajući se drugačijim rezulataima). S druge strane, zašto je „Mumija“ iz 1999. godine sa Frejzerom bila uspešna? Jednostavno – shvatila je sebe dovoljno neozbiljno, avanturu je svela na dopadljiv „indijanodžonizam“ sa atraktivnim lokacijama i dopadljivim likvima i uopšte delovala je kao lakomisleni letnji blokbaster. Kruzova „Mumija“ ne liči ni na šta dugo osim na Nemoguću misiju prepakovanu u kvazihoror žanr u kome dominira samo potreba za Kruzovim vašarom taštine.

Ceo film „vrišti“ pogreške na svakom koraku, umesto na hororu i avanturi akcenat je na besmislenim akcionim scenama, umesto na „Mumiji“ akcenat je na Kruzu čiji lik mora da bude neka vrsta mesije-spasioca (to je valjda zagarantovano ugovorom – u jednom mometu ga čak nazivaju i mladićem), umesto na romansi akcent je na nekom suludom prepucavanju između njega i šatro arheološkinje gde više hemije ima u Step soku nego između njih dvoje, umesto na atraktivnim i za oko lepim lokacijama akcenat je na pomračini, tunelima, pećinama i sl. Ton filma je potpuno alkoholizovan, čas se gega na stranu dečjeg horora, a čas je u slepstik komediji sa nekim „wannabe“ duhovitim rečenicama koje izazivaju transfer blama. Međutim, ako pristupite ovom filmu kao komediji, što je otprilike uradio i Rasel Krou u ulozi dr Džekila, onda se možete čak i dobro zabaviti u ovom ostvarenju u kome sva logika i koncentracija lete kroz prozor još u uvodnim kadrovima. Fascinantan je manjak ambicije da se od ovog filma učini više od Kruzove fusnote u klimavoj, ali generalno respektabilnoj karijeri. A glavna glumica treba da se zapita o stepenu svoje anemičnosti kada je Sofija Butela pod tonom šminke, tetovaža i uvijena u prašnjave krpe zavodljivija i atraktivnija od nje.

Slobodan Novokmet

↧

Stripomanija Čarobne knjige — Rafalna paljba strip izdanja

June 20, 2021, 9:42 am

≫ Next: Coucou Abel @ KC Grad, Beograd, 19.6.2021.

≪ Previous: THE MUMMY (2017) – Nemoguća misija 6: prokletstvo mumijine grobnice

Čak 16 strip naslova će biti predstavljeno vaskolikoj stripovskoj publici krajem juna. Tačnije, od 25. juna kada počinje prva ovogodišnja Stripomanija. Ovo je kratak presek onoga što nas čeka od noviteta.

Ubij ili budi ubijen 1-2

Nedavno je Čarobna knjiga objavila „Palp“ Eda Brubejkera i Šona Filipsa, kao prvi specijal edicije Novi svet. Brubejker se nakon superherojskih korena upustio u dugogodišnju saradnju sa crtačem Šonom Filipsom, što je rezultiralo nizom fascinantnih stripova. „Ubij ili budi ubijen“ je jedan od zapaženijih naslova, a u izdanju Čarobne knjige cela priča je sadržana u dve knjige. Svojevrsna studija o tome šta je to što može da nas gurne preko ivice, metaforički govoreći. Kakve sve samozablude možemo da gajimo da bi opravdali svoje postupke, i na šta smo sve spremni da osiguramo svoj opstanak. Ovo su samo neka od načetih pitanja u ovom grafičkom romanu, ali ono što je najfascinantnije jeste Brubejkerovo umeće naracije. Genijalne digresije koje se prepliću, introspekcijska studija glavnog junaka i sled događaja u „Ubij ili budi ubijen“ bukvalno su opčinjujući.

Jupiterovo nasleđe 1-2

Nedavno je Netfliks izbacio prvu sezonu Jupiterovog nasleđa. Ispostaviće se da će ta prva biti ujedno i jedina, a da će se priča razvijati kroz spinof serijale. No, to nije toliko važno za strip verziju koja je ujedno i inspiracija za ekranizaciju. „Jupiterovo nasleđe“ po scenariju Marka Milara i sa crtežom fenomenalnog Frenka Kvajtlija je intrigantna tvorevina o sledu generacija u okvirima neobične ekipe superjunaka. Hronološki prva a izdavački druga knjiga prikvel je izvornom „Jupiterovom nasleđu“ i dodatno širi mitologiju Marka Milara. U Americi sada izlazi „Rekvijem“, koji bi trebao da zatvori mnoga poglavlja načeta prethodnih godina. No, ove dve knjige „Jupiterovog nasleđa“ u izdanju Čarobne knjige su istinski vrhunska ostvarenja, kako crtački tako i pričom prepunom iznenađenja i preokreta.

Betmen: Strašan vic

Novi strip DC specijala na uvećanom formatu ne treba posebno predstavljati. Malo ko nije upoznat sa „Strašnim vicem“ Alana Mura i Brajana Bolanda. To je jedna od najčešće referisanih priča o Betmenu, a ujedno i jedna od najkontroverznijih jer na snažan i hrabar način pripoveda o Džokerovom poreklu. Da li, ili samo niže jednu moguću pripovest iz sećanja suviše oštećenog uma? To je jedna od tajni Alana Mura, ali se često „Strašan vic“ uzima kao prekretnica u izdavačkoj epopeji Betmena. Da, tu je svakako i „Povratak Mračnog viteza“, ali znamo da se on odvija u jednoj paralelnoj distopiji. Dok je „Strašan vic“ večni podsetnik kako su se stvari možda odigrale u životu Džokera. Možda! Ono što je strašno u „Strašnom vicu“ jeste upravo ta mogućnost da su se stvari zaista tako odigrale, jer bi to bilo gore po sve učesnike. To bi značilo da jedan loš sled događaja zaista može da gurne ljude preko ivice.

Betmen: Tri Džokera

Džef Džons je nedavno napisao svojevrstan nastavak „Strašnog vica“ nazvan „Tri Džokera“. Dobro, nije nastavak u pravom smislu te reči, već više nadogradnja, kao i razrada segmenta priče iz „Darkseid war“. Naime, tokom ovog krosovera Lige pravde Betmen je nakratko seo u Mobijusovu stolicu boga Metrona i stekao njegove moći. Prirodno, jedno od prvih pitanja koja je postavio stolici jeste: „Ko je Džoker?“ Odgovor ga je zaprepastio, jer mu je stolica odgovorila da ih ima trojica. Ideja o tri Džokera je intrigantna i razrađena u ovom mini serijalu, a jedan od te trojice upravo je onaj iz „Strašnog vica“. Bacite pogled!

Helblejzer 1-2

Od sporednog lika na stranicama „Stvorenja iz močvare“ Alana Mura, Džon Konstantin je izrastao u pop kulturni fenomen sa zasebnim serijalom – Helblejzer. Ah, koliko je jezivih i šokantnih priča ispripovedano u Helblejzeru, koliko je talentovanih umetnika i scenarista (dobro, dobro, i scenaristi su umetnici) ostavilo svoj pečat na njemu. Konstantin je poznat po svom kurčevitom stavu (pardon my French), cigari u uglu usana i srednjem prstu koji je sevnuo u lice trijumviratu Pakla. Sada, u novom serijalu Saja Spurijera, Konstantin is back, baby! I luđi je nego ikada. Početak mini serijala sadržanog u ove dve knjige odigrava se usred smaka sveta. A sve što sledi posle je još otkačenije, a Konstantin se hvata u koštac sa svim najvećim ponosima i užasima Britanije. A na kraju, zašto ne, i sa samim sobom. Iskreno, i verujte mi na reč, ovo je jedan od najboljih stripova koji ćete pročitati ove godine.

Život i smrt Konana

Čim je Marvel nedavno povratio licencu za Konana iz ruku Dark horsa, pokrenuo je novi serijal pod scenarističkom palicom Džejsona Arona. Neki vele da Aron nije za Konana, mnogima se dopada. Jedno je sigurno – ovo je jedna veoma neobična i jedinstvena priča o surovom ali pravdoljubivom Simerijancu. Od mladosti, preko zrelog doba, do kraljevanja, proteže se njegov sukob sa Grimiznom vešticom i njenim akolitima. A u toj epopeji Konan je imao prilike da pljune i na samog Kroma (ili obrnuto). Napeto, zanimljivo, moderno i sveže, sve što može da zaintrigira prave ljubitelje Konana Varvarina.

Logan

Brajan Von i Eduardo Riso su stvorili mini serijal o Vulverinu koji se smatra jednom od najboljih priča o njemu. Japan, duhovi prošlosti, krivica, breme minulih decenija… sve su to delići jedne drame koja se polako raspliće i razgoljuje Logana do ljudske ljušture. Kad se sve sabere i oduzme, Vulverin je imao dugu i tužnu sudbinu, izgubio je i patio mnogo više od većine mutanata, a dešavanja iz „Logana“ samo su delić toga. Ali naročito bolan delić, mora se priznati.

Dedpul: Lajavi strelac 1-2

Prvi malo duži serijal o Dedpulu u izdanju Čarobne knjige, i jedan od istinski najboljih. Kao i svaki do sada, preveo ga je maestralno Draško Roganović. Humora mu ne manjka tokom obe knjige, a tu su: Dr Una sa velikim dekolteom, zombi Dedpulova glava, nekoliko likova iz AIM-a, dosta žrtava iz Hidre, tiranosaurus reks (koji nakratko postane zombi), pećinski ljudi, druge dimenzije, kao i nepobitni argument da je Harison Ford jedini pravi Han Solo. A da, Dedpul konačno smuva nekoga, zar to nije lepo!

Tornjevi Boa-Morija 1

Herman je veliko ime u svetu stripa. I to zahvaljujući „Džeremaji“, „Komanči“, „Bernardu Prinsu“ i – „Tornjevima Boa-Morija“. Ovaj serijal u ambijentu srednjeg veka, o nedaćama i borbama plemića da ponovo ugleda tornjeve dvorca kojem je nekad vladao, smatra se jednim od najvećih dostignuća Hermana Ipena. I to s razlogom. Pravo remek delo crtačkog umeća, sa takvim obiljem inovacija u montaži i režiji stripa da prosto oduzima dah. Svako ko je iole upućen u strip čuo je za ovaj serijal, a oni mlađi samo treba da priupitaju svoje starije kolege i dobiće samo hvalospeve o ovom Hermanovom ostvarenju.

Družina od vešala 1-2

Kada je napustio Bunkera, „Alana Forda“ i ostale njihove serijale, Magnus je odlučio da iskuje svoju sreću u svetu stripa. U međuvremenu njegova slava, talenat i umeće nadišli su sve što je do tada stvarao, i u granicama Italije smatra se jednim od najvećih strip autora svih vremena. Bunkera je ostavio u prašini daleko iza sebe. No, 1975. kada je partnerstvo raskinuto, Magnus je još tragao za sopstvenim pečatom, a budućnost je bila neizvesna. Ni on nije mogao da sluti kakvu će slavu i poštovanje steći. Prvo je objavio „Neznanca“ (u celosti objavljen u dve knjige u izdanju Čarobne knjige), a onda i „Družinu od vešala“. Sećate se ovog simpatičnog serijala formata „Alana Forda“? E pa, „Družina“ je nešto više od „Alana Forda“. To je Magnus koji pokuša da raskrsti sa prošlošću, rafinisane i čistije linije, smelijeg u kadriranju i montaži table nego ranije, sklonog crtačkom i scenarističkom eksperimentisanju. „Družina“ ima ono što „Alan Ford“ nema – razvoj likova, njihovu sudbinu i zacrtanu putanju, dublju i životniju karakterizaciju. U mnogim aspektima ovo je serijal (sadržan u celosti u dve knjige) daleko zrelijeg Magnusa koga niko više ne sputava.

Nesavladivi 1

Ovo je jedan neobičan superjunak. Koristi mrežu strip prizora i jezik stripa u borbi protiv zločina. Pritom je veseo, šarmantan i nadasve neočekivan. Nesavladivi je prvi put predstavljen kod nas na stranicama rahmetli „Stripoteke“, a sad i u albumu nove edicije Karambol. Za decu i sve one koji se tako osećaju.

Nikola Dragomirović

↧

Coucou Abel @ KC Grad, Beograd, 19.6.2021.

June 21, 2021, 12:50 am

≫ Next: Daryl Gregory: The Devil's Alphabet

≪ Previous: Stripomanija Čarobne knjige — Rafalna paljba strip izdanja

Britanski džez superstar Mozes Bojd (Moses Boyd), bubnjar, kompozitor i producent, objavio je početkom 2020. godine svoj genijalni album "Dark Matter" i u nekoliko intervjua isticao je da je njegova želja bila da džez vrati "običnim" ljudima, onima kojima je muzika poziv na ples i uživanje. Par hiljada kilometara na istok, Pavle Popov i njegov neformalni kvartet Coucou Abel uradili su upravo to, samo na svoj, kao i obično kada su braća Popov u pitanju, elegantan, nostalgičan i nadahnut način.

"Coucou Abel II", drugi studijski album ovog sastava, inspirisan je traženjem novog muzičkog izraza, onog koji kao neko polje sile drži u ravnoteži elektronske i akustične instrumente, klasičnu i klupsku muziku, etno i minimalizam... Album nastavlja da istražuje povezanost noir filma, estetike pedesetih i šezdesetih godina XX veka i esencije džeza, klasične i elektronske muzike.

Svoju koncertnu promociju, ovaj album doživeo je 19. juna u KC Grad a Iva donosi delić atmosfere.

↧

Daryl Gregory: The Devil's Alphabet

June 21, 2021, 1:07 pm

≫ Next: Magazin "46pgs." - hardcore format samoizražavanja

≪ Previous: Coucou Abel @ KC Grad, Beograd, 19.6.2021.

Daryl Gregory je sa svojim prvencem želeo da se dokaže, i u tome je uspeo, pošto je Pandemonium odličan, ali zaista odličan prvenac. Sa svojim drugim romanom, The Devil's Alphabet, Daryl Gregory je želeo da se pokaže i - kako to već biva sa neprikosnovenim talentom - uspeo je u tome. The Devil's Alphabet je omaž žanru naučne fantastike kakav se samo poželeti može. Skoro da nema tabua i totema kojim se žanr ikada bavio a da u ovom romanu nije okrznut, i to upravo kroz prepoznatljive fascinacije koje je SF (od)negovao u osamdesetima: ima tu radikalnih postavki o seksualnosti u maniru Sterdžena, Ras i Farmera; o ksenofobiji u maniru Bera i Karda; o psihodeliji i o medikamentima uslovljenoj percepciji u maniru Dika, Diša i Barouza; o multiverzumima i biološkoj apokalipsi u maniru konglomerata vrhunskih pisaca hardSF garde; o ideološkoj ostrašćenosti u maniru Spinrada i Orvela; o vrednosti fome u međuljudskim odnosima, to striktno u maniru Vonegata; o biološkim imperativima u maniru Ursule Legvin, J. T. Jr. i Oktavije Batler; o religioznim identitetima u maniru Zelaznija, i, last but not least - o palpičnom formatu iskrene kontemplacije, to u maniru suludo hrabre i radikalno imaginativne narko-pene na samom vrhu Novog Talasa, sa sve biblijskim referencama pride. I kako onda da čovek ostane nedodirnut svim tim svetlosnim spiralama i koncentričnim krugovima koji se… šire?

Dakle, The Devil's Alphabet, ukratko: nakon deceniju i po odsustva, Pakston se vraća u svoj rodni grad, to krajnje nevoljno, protiv svoje volje i instinkta, nekako više emotivno prisiljen da prisusustvuje sahrani žene sa kojom je odrastao, u koju je kao tinejdžer bio iskreno zaljubljen, i sa kojom je imao prvo erotsko i emotivno iskustvo u ménage à trois erotskom ispipavanju sveta odraslih. I eto, već u samom tom kontekstu ima dovoljno retrospektivnog materijala za dramski zaplet bilo kakvog romana, ali ovaj roman zaista ide u širinu, pa tako saznajemo da razlog Pakstonovog napuštanja rodnog mesta počiva ne u tim njegovim bi/homoseksualnim eskapadama, nego u činjenici da je njegovo mesto rođenja - Svičkrik, Tenesi - u to doba preplavila neobjašnjiva virulentna pošast, eufemistično nazvana "Promena". Promena je desetkovala stanovništvo tog malog mesta, a preživele pojedince je geneski preoblikovala u tri jasno prepoznatljive, neljudske varijante. Modifikovani ljudi te prve varijante "Promene" su nazvani Argosi, i taj udarni talas biološke mutacije odlikovao se regeneracijom hormona rasta, pa su tako ti prvi zaraženi primerci bukvalno nastavili da rastu, sve dok njihove najstarije individue (u romanu se indirektno postavlja vremenski okvir maksimalno 15 godina nakon Promene) nisu dosegle visinu od preko 5 metara. Ubrzo nakon tog prvog virulentnog udara, pojavio se i drugi talas modifikacije, nazvan Beta: ta genetska modifikacija je proizvela radikalnu feminizaciju kod svih inficiranih, pa su tako svi muškarci zaraženi beta-varijantom Promene istrpeli radikalno gubljenje testosterona, dok su žene u beta varijanti dobile sposobnost partenogeneze. Poslednji talas promene proizveo je Čarlije, groteskno izmenjene u ekstremnu gojaznost, i oni su na neki način vrhunac kontroverze u romanu; stariji Čarli muškarci, oni koje je Promena zahvatila kao odrasle osobe, luče neku vrst… pa, eto, vodenastog telesnog sastojka, "vintage", koji izbija kroz kožu u plikovima, i koji na mlađe pripadnike Čarli klana deluje kao izuzetno jak narkotik i afrodizijak ujedno. Pakstonov otac je upravo jedan od tih muškaraca koji su u "fazi berbe", što bi se reklo, a sama izlučevina deluje na Pakstona do te mere da postaje ovisnik u roku od jednog probanja iscedka. I u istinskom obilju tih smelih koncepata provlači se i prava drama, u vidu radikalno izmenjenih svetonazora koji dovode u konflikt Pakstona - inače jednog od retkih ljudi koji su neizmenjeni preživeli Promenu - i ostatka ljudi koje poznaje i voli od rođenja. Vrhunac zapleta u romanu javlja se kada se Promena javi na drugom kraju planete, u ovećem gradu Ekvadora, i kad se najzad dotakne mogućnost da će "normalni" ljudi reagovati genocidom u cilju očuvanja sopstvene vrste.

Eto, to je taj orkan. Priznajem postojanje nekoliko momenata u kojima je bilo poprilično teško rvati tu lavinu smelosti, pogotovo što je u formatu koji ređe nalazim u savremenoj SF prozi. Žanrovska ambicioznost ove vrste postavlja pred čitaoca velike zahteve po pitanju suspenzije neverice, pogotovo kad se roman očigledno ozbiljno bavi kontroverzama koje nudi. A ovom romanu zaista ne manjka ozbiljnosti, pošto se pristup svakom od tabua definiše zapletom, ili, bolje rečeno, zaplet stvarno jeste posledica ozbiljnog pristupa tabuima. Kroz aseksualno razmnožavanje među Betama, roman direktno otvara tabue kontrole nad materinstvom i očuvanjem vrste, i to iz aspekta koji dovodi u pitanje možda najvredniju slobodu moderne žene - slobodu da sama donosi odluke koje se tiču njenog tela i života. Roman nudi koncept žene silovane najpre od strane sopstvenog tela, a odmah zatim i evolucije: naime, Beta žena zatrudni spontano, bez seksualnog čina, i bez kontrole nad reproduktivnim aktivnostima sopstvenog tela, što je dovodi u situaciju da rađa dvaput u periodu od tri godine. Zbog skoro permanentnog stanja trudnoće i dojenja, Beta žene su preplavljene prirodnim narkoticima kojima evolucija prisiljava ženu da se stara o budućoj generaciji - serotonin, oksitocin, dopamin - stvarajući tako prirodnu narko-ovisnost kod žene, to u cilju očuvanja i prosperiteta vrste. (Čak ni Rusova u Ženskom Čoveku nije bila toliko radikalna da ženu ponudi kroz striktno biološki imperativ, i da prizna kako "slobodna volja" i nije baš toliko slobodna, dok god njome upravljaju prirodni narkotici.) Zaplet romana se tako delimično bazira i na nekoj vrsti prisilne emancipacije žena, kroz uslovno rečeno funkciju "skidanja sa droge materinstva", a to baca zanimljivo svetlo na biološku uslovljenost i svetonazor koji ta uslovljenost proizvodi. U drugom pristupu tabuu, Čarli muškarci i žene su također hemijski uslovljeni na izvesne obrasce ponašanja, i preko toga se dovodi u pitanje još jedna "savremena tekovina" - dobrovoljni brak. U vaganju vrednosti "ugovornog braka", kojeg sklapaju ili roditelji ili staratelji mladih osoba, i "dobrovoljnog braka", kojeg sklapa… hm… recimo, trenutačna erotska privlačnost između tih mladih osoba, ovo potonje se baš i ne kotira tako dobro. U maniru Dika, roman se svrhovito dotiče razlika u prirodnim i veštačkim narkoticima, s tim što naizgled dovodi u pitanje postojanje ovih potonjih, ali primarno se bavi dilemama cilja i svrhe, kao i uslovljenosti vs slobodne volje. I sve to u naizgled palpičnom formatu, gusto zbijeno u frenentičan tempo pripovedanja, naizgled neobavezno ali zapravo veoma ozbiljno, s naglaskom na koncepte od kojih baš i nije lako napraviti štivo ovog stepena čitljivosti. Genijalan roman i genijalan pisac.

Lidija Beatović

↧

Magazin "46pgs." - hardcore format samoizražavanja

June 22, 2021, 12:54 pm

≫ Next: Novosadska grupa Luna: Muzika treba da poseduje nešto magijsko, nejasno, pomalo mistično (1983)

≪ Previous: Daryl Gregory: The Devil's Alphabet

Nedavno nam se javila ekipa iz Hrvatske koja radi štampani magazin posvećen kulturi. Da, u današnje vreme neko se odlučio i na ovakav korak. Do sada, 46pgs. je objavio pet brojeva a ovako su predstavili sebe:

"46pgs. magazin je magazin slobodnih ljudi. Omogućuje nesputanost izražavanja pod jednim uvjetom; rad mora estetski i emocionalno pripadati magazinu. Judgenot kolektiv je virtualni kolektiv koji okuplja ljude s osjećajem za ovu vrstu emocije i estetike. U takvom, virtualnom gerilsko-galerijskom ozračju, rođena je ideja o 46pgs. magazinu i stranicama koje donose osobna iskustva glazbe, filma, književnosti ... upakirana u grunge trash dizajn. Kao što je Rohan (one of us) rekao – 46pgs. je hardcore format samoizražavanja. Radimo iz strasti, otvorenog srca i uma. Ljudi to prepoznaju i žele se pridružiti. Oni koji misle isto naći će ovdje svoje mjesto. Kad smo započeli 46 str. priču, glavno pitanje ljudi sa strane, bilo je - zašto samo tiskani primjerak?

Odgovor je jednostavan; želimo da 46pgs. za iskusne postane dio kolekcije - dio doma, a za mlade ljude - početak, nešto s čime se mogu povezati, smjernica u kreiranju stavova, dio iskustva.

Za sada sve ide po planu. Zanimljivo je da su svi bez iznimke obavili posao. Nedavno smo objavili 5. broj. Nadamo se da će tako i ostati. Magazin 46pgs. distribuiramo isključivo putem internetskih narudžbi."

Svi detalji vezani za magazin objavljeni su na web stranici www.46pgs.com te na društvenim mrežama.

↧

Novosadska grupa Luna: Muzika treba da poseduje nešto magijsko, nejasno, pomalo mistično (1983)

June 22, 2021, 12:54 pm

≫ Next: Web serija Dynamo: EP5

≪ Previous: Magazin "46pgs." - hardcore format samoizražavanja

Nakon hita "Ogledalo lune" i nekoliko koncerata, na kojima je nastupala zajedno sa grupama Boje, Obojeni program i Grad, novosadska rock-grupa Luna održala je svoj prvi samostalni koncert 21. januara u teatru Studentskog kulturnog centra u Beogradu.

- Luna je, u rimskoj mitologiji, boginja Meseca. Simbol ženskog magijskog principa koji karakteriše blaga, nejasna svetlost. Takva je i naša ideja o stvaranju muzike - muzika treba da poseduje nešto magijsko, nejasno, pomalo mistično. Zato smo grupu nazvali Luna.

Iz polutame lagano izranjaju senke Lune. Postaju sve jasnije... Njihove konture se već sasvim dobro vide... Kao iz neke daljine oglašava se Minin sintisajzer. Firči je za bubnjevima. Tu je i Bale sa gitarom. Svirka počinje... Muzika Lune... zna koji put, upitni refren: "Da li je muzika (još uvek) zabava?"

- Rock muziku ne shvatamo kao vrstu zabave. Posmatramo rock kao umetnost. To nam je sredstvo umetničkog kazivanja. Kroz muziku izražavamo razmišljanja, želje, stanja... Voleli bismo da se na naše koncerte dolazi zbog muzike, zbog umetnosti, a ne zbog provoda.

Pa ova mladež je zato i došla! Vrlo je radoznala. Osluškuje. Kao da iščekuje nešto novo.

- O komunikacijama sa publikom, za vreme koncerata, ne razmišljamo mnogo. Važno nam je samo da joj u tom trenutku pružimo što bolju muziku. Na koncertima je najzanimljivije kada ljudi još ne znaju stvari koje sviramo. Onda se ulažu daleko veći napori - mi se trudimo da im što više približimo te nove kompozicije, a publika se trudi da ih što bolje shvati. Ustvari, vrlo je važno da publika uloži izvestan napor da bi shvatila muziku...

Smatramo da smo grupa koja je naročito interesantna rock-muzičarima i ljudima koji se na neki način bave muzikom. Jer, možda jedino oni shvataju suštinu i srž onoga što želimo da kažemo. Laicima naša muzika može da izaziva različite asocijacije koje su obično potpuno suprotne onome na šta smo mislili pri stvaranju kompozicije. U svakom slučaju, trudimo se da na svakom koncertu pružimo nešto novo i da to bude celovit muzičko-vizuelni doživljaj.

I najzad, dugo iščekivana pesma. Radoznalost se raskravljuje. Svi pevaju: "Luna je ogledalo lune..." To je prava stvar...

- Kompozicija "Ogledalo lune" nastala je u trenutku kada smo počinjali sa radom i tragali za pravcem kojim ćemo dalje voditi našu muziku. Ta pesma nam mnogo znači. Veoma brzo je postala hit. "Ogledalo lune" nam je pomoglo da ljudi čuju za nas. Pesma se vrtela na radiju, pevušili su je... Njen uspeh nam je poslužio kao podstrek za dalji rad.

Gase se svetla... Luna se gubi u mraku... Aplauz, odobravanje publike, poziv na bis... Zvuci Lune se opet razlivaju po sali.

- Koncerti su naša jača strana. Prilikom snimanja muzike imamo dosta problema. Ne uspevamo da na traku prenesemo zvuk kakav postižemo na živim svirkama. Na snimcima nedostaje dinamika, ne osećaju se dovoljno nagli prelazi sa mirnih i laganih delova na čvršće, gotovo agresivne. Dok, na koncertima ti kontrasti su vrlo izraženi i daju našoj muzici specifičnu boju.

Koncert je završen. Gužva se razilazi. Sala se prazni... Svi su otišli... A Luna?

- Imamo nekih planova. Pregovarali smo sa "Jugotonom" oko snimanja LP ploče, međutim iako su voljni da nam izdaju ploču, uslovi koje nam nude nisu baš sjajni. Stoga, o ploči se još ništa ne zna sigurno... Planiramo neke koncerte. U februaru ćemo ovde održati još jedan koncert. A biće i nekih nastupa u Zagrebu, Ljubljani...

Zabeležila: Snežana Golubović (Rock 83, februar 1983.), obrada: Yugopapir

↧

Web serija Dynamo: EP5

June 23, 2021, 7:00 am

≫ Next: Lelee - Čuka bije pumpa

≪ Previous: Novosadska grupa Luna: Muzika treba da poseduje nešto magijsko, nejasno, pomalo mistično (1983)

Dynamo je SF/fantasy/cyberpunk web serija koja prati tajne agente, obične ljude koji se samo trude da preguraju dan i misterioznog lika koji im svima zadaje muke. Autori serije su Ian Hjubert i Skot Hampson. Serija je objavljena 2012. godine i ima 6 epizoda.

↧

Lelee - Čuka bije pumpa

June 23, 2021, 12:46 pm

≫ Next: Ibrahim Coyle (15): Naplata

≪ Previous: Web serija Dynamo: EP5

Debitantski album ‘Čuka bije pumpa’ benda Lelee obeležavaju udarna žensko-moška višeglasja (na makedonskom in srpskom jeziku) u tradiciji bendova poput Yo La Tengo, koja ostanu dugo usidrana u vašim glavama. Trio inspiraciju crpi u pionirskom neispeglanom zvuku indie rock dinozavrova à la Dinosaur Jr. i The Pixies, novodobnim indie punk ambasadorima poput Sweeping Promises i Uranium Club, lakoživom jangle popu sa obe američke obala, a u smislu regionalne autentičnosti i u jugoslovenskom novom valu. Unatoč generacijskoj razliki među članovima benda svi djele iskreno sklonost prema zvuku indie tradicije, koju sa radošču izgnjeće u savremenije kombinacije sa kojima nagovaraju modernijeg slušaoca.

Moglo bi se reći, da se kod Lelee susrečemo sa nekakvim imaginarnim jadranskim indie-rockom, koji je emotivan, iskren i neposredan, te unatoč alternativnom karakteru ipak dovoljno pitak i za više mainstreamovske radijske frekvencije i širu publiku. Unatoč blago retro štimungi debitanski album Lelee ‘Čuka bije pumpa’ ne bi mogao nastati nigde drugde i nikada pre.

↧

Ibrahim Coyle (15): Naplata

June 24, 2021, 11:51 am

≫ Next: SPIRAL: FROM THE BOOK OF SAW (2021) – Izbeći ovu zamku

≪ Previous: Lelee - Čuka bije pumpa

Albino banda i Umbrtka su se dočepali Kojla! Šareni i Balavi su uhapšeni i Bombona pokušava da ih izvuče! Gde je za sve ovo vreme Džamal? Kako će se završiti otrovno finale još otrovnijeg stripa? Koga je zapravo briga!?
Ne počinjitie sa čitanjem dok prethodno ne pustite plej na muzičkoj plejlisti za ovu epizodu, a ako biste kojim slučajem želeli da čitate strip u štampi znate šta vam je činiti.

↧

SPIRAL: FROM THE BOOK OF SAW (2021) – Izbeći ovu zamku

June 24, 2021, 12:00 pm

≫ Next: Blankfile iz spota u spot nastavlja da diže lestvicu

≪ Previous: Ibrahim Coyle (15): Naplata

Nisam neko ko bi našao pervezno zadovoljstvo u „rentovanju“ poslednjeg Saw filma, bilo bi to kao da šutirate u prepone mrtvog konja, dakle bespotrebno i nimalo zabavno, ali teško je ne oteti se utisku da su Kris Rok „and company“ oživeli ovu lipsalu frašizu sa nekom vrstom razdraganog oduševljenja, koje zaista ne znam na čemu su temeljili.

Prvi Saw ostaje i do danas primer jednog gerliski režiranog andergraund prljavog triler/“torture“ horora koji je za ono vreme ima sjajan preokret i jednu napetu dinamiku „escape rooma“ sa testerama za odsecanje udova umesto tragovima.

Ubrzaj traku kojih 15 godina kasnije i imamo 700 nastavaka koji ne samo da su izmuzli kravu nego je kroz njen vime počela da curi sama utroba, dakle ne ostade od početne premise ništa do praha i kostiju. Otuda je potreba za još jednim filmom, ovaj put smeštenim u Saw univerzum, ali bez Tobina Bela, tj. Džona Krejmera, upućivala na to da autori, pre svega Kris Rok kao zvezda (koja je povukla za sobom i Semjuela L. Džeksona) imaju kakvog keca u rukavu, tj. nov pristup ili kakav nov spin na istrošenu priču.

Ali ne lezi vraže, film je bedan onoliko koliko ga je reputacija već pretekla, sve je spakovano kao neki „wanna be“ tip trilera ala „Sedam“ samo minus atmosfera i plus kakav zaplet koji više priliči „Serpiku“ nego torture hororu, dakle svet u kome se dešava film je kakav urbano-ulični „prljavi vs. pošteni panduri“ Homicide: life on the street milje, ali snimljen tako da nas ubedi u to da je Kris Rok kakva poštena i napaćena pandurčina (do čega Rok svojom glumom ipak nije uspeo da dobaci ni izbliza).

Ono što treba da bude fokus Saw filma, a to je ipak napetost da se iz kakve smrtnonosne zamke iskobelja ovde je u potpunosti zamenjeno za kakvu socijalno-detektivsku priču, naravno kriminalno odglumljenu i još bednije režiranu (iako se reditelj Buzman na drugom delu ove franšize nije obrukao, naprotiv), a oni koji se pale na razne zamka-drangulije u koje ubica zarobljava svoje žrtve, uglavnom „prljave“ pandure, biće smoreni činjenicom da su iste do te mere specifično komplikovane i nepotrebno opterećene takvom mehanizacijom da se čini da je potrebna armija inženejra da ih sastavi, a ne jedan ubica (kad, gde, kako, uz pomoć čega, ostavimo mašti ili čarobnom štapiću na volju).

Dakle, jedan nepotreban i očigledan promašaj na svakom nivou, koji je umesto da je išao linijom mekog ributa ponudio nastavak koji se dešava u istom svetu, ali bez ikakve poveznice sa prethodnim filmovima i bez ikakve želje da se uđe u trag brizi za sudbinu ijednog lika koji se pred nama u filmu pojavljuje. Pokušaj da se muzikom i montažom kraj ovog filma prikaže kao izbliza jednak prvom delu, samo potcrtava sve njegove nedostatke.

Slobodan Novokmet

↧

Blankfile iz spota u spot nastavlja da diže lestvicu

June 25, 2021, 3:54 am

≫ Next: Počeo 11. Arsenal fest

≪ Previous: SPIRAL: FROM THE BOOK OF SAW (2021) – Izbeći ovu zamku

Treća je nedelja da je Blankfile izbacio spot za pesmu "Blind Spot", a treći video za EP "Truth Be Sold". Ako već niste, pogledajte spot pa se vraćamo na čitanje.

Čini se bez jasnog razloga, alternativna muzička scena u Srbiji negde u ćošku na marginama tek upisuje ime ovog benda, međutim to ne sprečava Blankfile da radi punom parom, razvija ozbiljne ideje i isporučuje sve kvalitetniji proizvod. Već sa samim EP izdanjem "Truth Be Sold" bend se izdigao na kategoriju svetske produkcije u heavy muzici, dok iz spota u spot nastavlja da diže tu lestvicu. Za lokalne standarde, u tom smislu, može se slobodno reći da su spotom za "Blind Spot" dostigli sam vrh balkanske muzičke scene. Pri tom, trebalo bi znati da su u taj poduhvat uložili samo svoje ruke, mozak i novac, i uz pomoć svoje ekipe, totalno d.i.y., napravili jedan svetski spot.

Ako je sa prethodna dva video ostvarenja sa aktuelnog EP najavljeno, sad je potvrđeno - BF juri taj NYHC trip, ali sa veoma aktuelnim pristupom, uparivanjem klasičnih hardkor i metal sekcija sa pažljivo biranim lokacijama u Beogradu. Svesno smućen miks, tako da sve zaliči na "neke tamo" geografske dužine i širine, a da u stvari bude apsolutno lokalna stvar, da izgleda i zvuči moderno, a zasnovano na klasičnim osnovama. Takav pristup doduše nosi rizik da deo domaće publike pomisli da se momci tripuju da nisu "odavle", ali s druge strane medalje biće jasno iscrtana slika o momcima koji se trude da pokažu svetu svoj grad, kao i kapacitet domaće muzičke scene da parira svemu što nam dolazi sa polica aktuelne svetske muzičke industrije.

Osim što pesma sama po sebi nosi jaku poruku, ovakvim spotom, Blankfile forsira još jedan moto: "Mi smo BFHC, mi smo ekipa!". I ovo nije prvi put da se vode tom mantrom idejno i u praksi. Ako se okrenemo samo spotovima, setimo se "Close To Our Hearts" i "One Is All", tamo je ekipa takođe nosilac priče u slikama. Generalno, ovaj bend jako često ima gostujuća pojavljivanja svojih prijatelja i poštovalaca benda u svojim spotovima, tako da smo kroz Blankfile ostvarenja videli, osim članova drugih bendova, šampiona BMX-a, muzičke producente, fotografe, bajkere, dizajnere, fitnes trenere, roleraše, pa čak i baletane! Zapravo, "Dogs Will Bark" je jedini njihov spot u kome su momci iz benda sami...a, reklo bi se po tematici pesme, da i to nije slučajno. Blankfile takvim "gostovanjima" priča, nekad direktno, nekad indirektno i priče tih ljudi, prikazuje realan ambijent oko njih koji, pogotovu u Srbiji, nije, niti može biti, sveden samo na muziku i samo na bendovske aktivnosti. Svi u toj BFHC priči su mnogo više od onoga što sama muzika otkriva i što oko vidi.

Na kraju krajeva, Blankfile i njihova ekipa su ljudi iz komšiluka. Normalni ljudi u ovom nenormalnom svetu. Malo drski tu i tamo, možda tvrdoglavi u ambiciji da guraju ono što im prija, a ne ono što prija većini, ali svakako vredni, otvorenog srca i posvećeni da predstavljaju srpsku alternativnu scenu na najbolji mogući način. I taj put bend ne upituje štagod da se dešavalo oko njih, dok se kao logično i aktuelno nameće pitanje onima koji vode i prate alternativnu scenu u Srbiji: Da li je vreme da obratimo pažnju na ove momke ili ćemo ih primetiti tek kad postanu "MVP" neke tamo tuđe scene?

↧

Počeo 11. Arsenal fest

June 25, 2021, 3:59 am

≫ Next: Arsenal Fest 2021 - prvo veče; opet verujem

≪ Previous: Blankfile iz spota u spot nastavlja da diže lestvicu

Arsenal fest sinoć je, zajedno sa 7.000 fanova, nakon više od godinu dana festivalske tišine u Srbiji krenuo gromoglasnim zvukom, sa tri festivalske bine.

foto: Nemanja Đorđević

Festival su na Glavnoj bini otvorili Partibrejkersi i pokrenuli nastup 17 izvođača koji godinu i po dana, zbog epidemije nisu bili na sceni. Po završetku Partibrejkersa, na Main stage-u nastupili su Bajaga i Instruktori koji su poručili da “ovo nije online koncert” i “zahvaljujući Arsenalu, publika je na festivalu”. Zagrebački Brkovi sa bine su odali počast jednom od osnivača Arsenal festa Mikici Zdravkoviću čije je ime publika jednoglasno skandirala.

Čak dve hiljade festivalskih fanova uradili su brzi antigenski test u Kragujevcu i nije bio zabeležen nijedan pozitivan slučaj na koronavirus. Na festival je moglo da se uđe isključivo uz potvrdu o revakcini, uz negativne PCR ili brze antigenske testove koji su bili besplatni na više lokacija u Kragujevcu, u organizaciji festivala, uz Arsenal ulaznicu, što će biti slučaj i naredne dve večeri.

Paralelno sa programom na glavnoj bini, Garden stage ugostio je i uigrane ekipe Darkshines, Keni nije mrtav, Kruševac Geto, Bjesovi, KBO!, Obojeni Program, Funk Shui i Repetitor, čija se energija stopila i jednoglasno govorila samo jednu stvar, a to je koliko su i njima nastupi uživo, pred publikom nedostajali. Ljubitelji elektronskog zvuka imali su pravu poslasticu, jer su ih na Explosive DJ stage-u dočekali velikani Goranche b2b Shoomadisco, Battric & Mivu, Runy i Vladimir Aćić.

Na istom mestu večeras će nastupiti Hladno Pivo, Dub Fx i Dubioza kolektiv i zapaliti glavnu festivalsku binu. Na Garden 25. juna stižu Scordisci, Nikom ništa, Kika, Kendi, Klinac, Dram, Kolja, Svemirko i Nikola Vranjković. Na Explosive DJ stage-u nastupiće Bokee, Kristijan Molnar, Andrew Meller i Lea Dobričić.

↧

Arsenal Fest 2021 - prvo veče; opet verujem

June 25, 2021, 6:03 am

≫ Next: Drugo veče Arsenal festa: Emotivni susreti muzičara i publike

≪ Previous: Počeo 11. Arsenal fest

Nisam verovao dva meseca pred početak festivala. Dok sam listao ovogodišnji program - nisam verovao. Kako u Srbiji sve može da se promeni za jedan dan (ili u ključne 2 nedelje), nisam verovao da ću čuti Placebo i Gogol Bordelo, a nisam se nimalo potresao što su otkazali. Ne bih ni došao na Arsenal zbog njih. Bilo mi je važno samo da se festival dogodi, jer nisam verovao da sve može da bude kao ranije.

Nisam verovao u narodno predanje da kiša obilazi oko ovog grada, pa sam sedeo u sobi i povirivao kroz prozor, očekujući nevreme. Bio sam skeptičan, ali na objavu Arsenal festa da neće biti kiše, krenuo sam na festival.

Izneverovao sam kada sam video masu ljudi kako prelazi pešački pred Trgom topolivaca. Zaboravio sam kako to izgleda kada stojite u redu, a priče se prepliću, ljudi upoređuju satnice, planiraju šta će čuti, a sa Garden stejdža već se čuje Keni nije mrtav. Zar smo opet publika?

Čak i kada sam se našao pred Partibrejkersima i dalje sam sumnjao. Bilo mi je jasno da sam na velikom festivalu, na pravom koncertu, u masi koja peva Lobotomiju, ali i dalje nisam osećao da je to ono pravo. Da, Brejkersi su imali čvrstu svirku, sve je zvučalo odlično, a čak i Cane nije bio iritantan koliko ume na ovakvim događajima. Sigurno zbog toga što smo se uželeli, ali i zbog poruka između pesama koje su bile ohrabrujuće, brižne, čuvajte zdravlje tipa. U publici je uvek miks godina i tipova ljudi, ali sada me je obradovalo što vidim porodice, decu i roditelje, parove u zagrljajima, matorce i klince. Svi znaju pesme, čak i nove stvari, dok se na stare hitove reaguje oduševljenjem. Tek je pola deset, nismo još ni prvo pivo popili, a mene pesma Žurim šalje na drugo mesto, jer iako su Partibrejkersi i dalje vrhunski bend, tako već decenijama, više ne nalazim u njihovoj muzici ono što mi je potrebno.

foto: Nemanja Đorđević

Nisam nikada slušao Kruševac geto. Da, znam nekoliko pesama koje sam pokupio od ortaka čarapana, kao i neke skečeve koji su me nasmejali, ali nisam verovao da su to zaista pravi reperi koji mogu da nose ceo nastup pred publikom. Razuverili su me sa samo nekoliko pesama, dovoljno poznatih da većina ljudi u publici peva refren. Generalno nisam neki fan komedijaškog repa, ali uz prvoklasne elektro bitove i pozitivu koja nas je zasipala sa bine od tri i po člana kruševačkog geta, uživao sam u nastupu. Pesma Slava u kojoj do detalja opisuju životne scene sa slave, od dolaska, preko muva na pečenju, do biranja kolača primer je humora koji je u srži njihovog repertoara, ali i nastupa, jer pored repovanja, glavni dvojac je između pesama bacao fazone i žalio se što nema činelu da naznače kad je kraj. Završili su sa Idemo na more, uz napomenu da su prošle godine ovu pesmu pevali kao ne idemo na more, što je bio znak da je sada sve opet u redu, mada ja i dalje nisam bio ubeđen.

Tek na Bjesovima sam poverovao. Čim sam čuo uvodno mlevenje pesme Dar, krenuli su refleksi, mišićna memorija koja me automatski savija preko bita tako da ne prestajem da se krećem uz gruv. Zoran Marinković, glava benda i jedini član iz originalne postave koja je pre 30 godina objavila debi album, bio je u elementu performansa. U čučnju, raširenih ruku poput šamana, proživljavao je i projektovao ka publici rifove koji su nas tresli. Za čitav koncert publici se obratio dva puta, ali ceo nastup je bilo direktno kazivanje, samo muzikom, što se moglo videti kada su namerno produžili pevanje stihova Divna je noć. Lista pesama je bila tako izmešana da između neprolaznih hitova budu i, za mene, nove stvari, neke potpuno čudne pesme koje zvuče kao da su na staroslovenskom. Slušao sam ovaj bend toliko puta i o njima često govorim subjektivno, kao fan, ali ovaj koncert je dokaz da su Bjesovi stvorili svevremene stvari, jer nije isto 1997. pevati Sve će se doznati i 2021. ponavljati iste reči, u potpuno novom svetlu gde iz dana u dan doznajemo nove gadosti koje smo krili, nova sramna dela, nove razotkrivene laži. Naježen od prvog dima, opet verujući, znao sam da smo se vratili, ali to više nikada nećemo biti mi stari, mi isti, jer imamo iskustvo kako je živeti bez ovog osećaja, kako je bilo pre i kako je novo staro. Sve je novo, pa i publika, jer pored tvrdokornih fanova koji i dalje nose izlizane majice sa logom benda, tu su i klinci koji proživljavaju koncert kroz ekran telefona, prenoseći uživo na društvene mreže. Nov je i bubnjar, Nikola Jovanović, od ranije poznat publici (i organima vlasti) kao bubnjar bendova Soulcage i Reflection. To mi je posebno drago, jer sam u ranijoj postavi sa dva bubnjara koji se smenjuju uvek osećao promenu u gurvu i atmosferi, dok je sada ceo nastup bio jedna emocija koja se diže i spušta u talasima, da bi eksplodirala u završnici sa pesmom Ime.

Kada se upale reflektori, zagledamo se, jer opet smo tu, grlimo se i pričamo kako se nismo videli 100 godina, koliko je prošlo od poslednjeg koncerta. Pauze koristim radno, jer osećam adrenalin što sam opet na zadatku. Ali sada sam još gori po pitanju izbora muzike - neću se zadržavati mnogo ako me bend ne radi. KBO! je zaista veliki pank bend i simbol Kragujevca, ali meni nikada blizak ni interesantan, pa posle prve pesme, provlačim se kroz masu koja divlja i obilazim krug po festivalu.

Nemam puno izbora. Za mene je ovo rupa u programu i mogu da biram. Malo elektronike u ponoć, muvanje ispred dva DJ-a koji šaraju preko jednoličnog bita. Naočare za sunce štite od pogleda i lasera koji seku preko glava ljudi koji đuskaju. Vruće je, pa odlazim na parking gde su postavljeni stolovi i klupe, očigledno u nedovoljnom broju jer masa sedi po betonu i ivičnjacima okolo. Sa glavne bine dopire ogavna pesma Darja. Bajaga kojeg ću do smrti, pre će biti moje, nego njegove, bojkovati. Lista bendova koje otpisujem, iz estetskih, ličnih ili, kao u ovom slučaju, političkih razloga raste, a Bajaga je već nekoliko puta pocrtao tu odluku. Ne zameram festivalu što on nastupa, po horskom pevanju mogu da naslutim brojnost publike koja je došla zbog Plavog safira, ali moja je dužnost da odvojim hedove od kukolja i da nikada ne zanemarim ono što je van muzike. Ipak, koliko god ga bojkotovao, pesma Što ne može niko, možeš ti, me zatiče nespremnog i dozvoljavam sebi da se prepustim emociji.

Na Arsenalu lako nađete sagovornike, a priče o muzici su omiljena tema kojom pušim vreme. Nazdravljamo iz plastičnih čaša, komentarišemo listu izvođača, prognoziramo leto. Osvestim se tek kad čujem Brkove, još jedan bend koji me ne radi, ali i dalje nemam puno izbora, moji favoriti su tek od 2 ujutru, tako da se nevoljno primačinjem masi ispred glavne bine. Daleko sam, skroz na obodu, tamo gde se ljubakaju zaljubljeni i valjaju razvaljeni, ali osećam reakcije mase. Samo zajebancija, to je glavna parola ovog benda, a i glavni razlog što mi nikada neće biti interesantni. Već sam ih sretao na nekoliko festivala, ali ovo je bio prvi put da sam im dao više od pet minuta fore. I da, kapiram šta je poenta, kapiram i fazon, ali ne osećam ništa. Priče između pesama su duže od samih pesama, fore su jeftine i retko duhovite, ali sve to ima neki šarm, neku seljačku dopadljivost, pa kad se Šamso vrlo otvoreno posrao po Van Gogu i Osvajačima, dobio je moje simpatije. Malo sam i cupkao uz Malu i Opasno se drogiram, i drago mi je što sam ostao toliko jer sam video kako plastična čaša odleće u nebo i ne vraća se na zemlju, ali osim kratke zabave, nisam dobio ništa više od ovog benda i siguran sam da više nema razloga da pokušavam.

Isti osećaj imam i sa Obojenim programom. Koliko obožavam njihove albume, toliko mi je živi nastup mučan. Sve mi je mlako, neubedljivo, kao da slušam kaver bend koji svira obrade pesama koje znam napamet, uprkos svim nepamtljivim tekstovima. Očigledno nisu planirali da potraju tako dugo, pa sada Kebra mora da se podseća iz rokovnika šta treba da peva. Da, ima to svoj gruv, super radi ljude, jer svi pevamo onaj drugi deo u Ona je tu, ali i ovaj bend mi je na listi kao još jedan od onih koje bih voleo da ne viđam tako često u programima festivala.

Treba nam više Funk shui-ja. Dajte nam ovakve bendove, nešto što nismo čuli, neku premijeru, ne samo u Kragujevcu, nego i u celoj Srbiji. Makedonski trio, o čijem kvalitetu me prate glasine još od prošlogodišnjeg Menta, imao je vatreno krštenje na Arsenalu. Prvi put su se našli pred domaćom publikom i siguran sam da većina nije ni znala ko su. Ali Meteori, prva pesma kojom su otvorili nastup, opravdala je očekivanja. Slušali smo nešto drugačije. Da, to je svakako fank, ali sa puno besa, odmah nakon baladičnih milovanja, a pre S.O.S. elektrobita koji pišti preko lomljavine i teškog gruva. Ne znam da li je majstor za rasvetu tek na njihovom nastupu skapirao da ima i opciju za strop, pa je isprobavao do poslednje pesme, što nas je u prvim redovima ubijalo. Uz nebalansiranost vokala i efekata, to je bio jedini problem sa ovim nastupom, jer sve drugo je bilo za pamćenje. Iako sam razumeo tek 2-3 reči teksta (sakam, Makedonija), sve drugo mi je govorilo šta treba da osećam. Drago mi je da je i bend na kraju bio zadovoljan, uz zahvalnost publici na premijeri, jer načuo sam da im je pauk odneo auto, pa da su veći deo dana rešavali taj problem, da bi im tokom koncerta neki pomahnitali tip bacio majicu na binu, uz podignuti srednji prst, što mu nije bilo dovoljno, pa je pokušao i da se popne na binu. Da, to je zasigurno najbolji način da se kaže: Dobrodošli u Šumadiju!

Dužina ovog teksta može da se uveća za duplo ako bih napisao sve utiske posle Repetitora. Mogao bih samo o tome kako sam iz drugog grada doneo na potpisivanje omot ploče Prazan prostor izeđu nas koji može i da ne postoji, njihov poslednji album koji je u osam pesama vrlo ubedljivo dočarao prošlogodišnju atmosferu i iskustvo.

Mogao bih danima o njima, jer ovo nije prvi put da za Heličeri pratim njihove nastupe, kako u Srbiji, tako i van. Možda hedlajneri imaju duži staž, ali sumnjam u kilometražu. Možda su više zastupljeni u medijima, ali nisu glavna vest. Možda ih svi slušaju, ali nikome ne trebaju. Repetitor je zasigurno u ovom trenutku najvažniji bend koji imamo, a najbolje od svega je što im tek sledi bum u karijeri predstojećim izlaskom na istočno tržište.

U tri ujutru na Garden stejdžu nema civila, kako je rekao Boris Vlastelica. Počinju sa Ekspedicijom, pa odatle ne staju, skoro bez pauze vezuju pesmu za pesmom. Čekao sam Kroz vetar i glas Ana-Marije Cupin koji prvo miluje, a onda grmi preko dva basa. Sreća je što nisu odsvirali Crvenu, jer bi to bila moja overa. Umesto toga su nas zasipali rokanjem. Opet je sreća što ugašene fabrike ne mogu da eksplodiraju, inače bi zbog pesme U pravom trenutku imali eksploziju veličine deset Sloboda. Na njihovom konertu vidim i doživljavam sve: znojave glave koje se sudaraju u šutkama, dvoje koji se celo veče muvaju da bi se konačno poljubili, horsko pevanje, polivanje pivom, nevericu, radost, iskupljenje. Njihove pesme nikada nisu bile samo zabava, pa zato mogu uz nove stvari da sviraju i Pukotine sa prvog albuma, a da to sve ima logiku i bude u celini. Zbog toga i završavaju nastup sa Kost i koža, eksplicitnim pozivom na borbu koji, ako nekome nije bilo jasno, Blastelica pocrtava sa posvetom Stojanki Stojanović. Završavaju prerano, pa ne odustajemo od poziva na bis ni kad nam dva puta sugerišu da je kraj festivala i da jednostavno ne može više.

Iznenađen sam što bih mogao još, pa pratim ekipu koja ide na ranojutarnju klopu. Ispred Taki M ni od kuda počinjemo da pevamo Život je tombola dok delimo pljeskavice. Sad verujem da će biti sve bolje.

Andrea Kane

↧

Drugo veče Arsenal festa: Emotivni susreti muzičara i publike

June 26, 2021, 7:48 am

≫ Next: Drugi dan Arsenala: u štosu

≪ Previous: Arsenal Fest 2021 - prvo veče; opet verujem

foto: Nemanja Đorđević

Drugo veče Arsenal festa proteklo je u punom sjaju uz više od osam hiljada posetilaca koje ni ovog puta kiša nije omela ni u testiranju, ni u poseti festivalu. Druge festivalske večeri testirano je više od dve hiljade ljudi.

Glavnu binu festivala do usijanja ovog petka doveli su velikani Hladno Pivo svirajući neke od svojih najvećih hitova. "Nakon godinu i po dana grozomorne tišine, konačno smo pred živim ljudima, koji skaču", rekao je Mile Kekin i pokrenuo šou.

Nastup australijskog dab virtuoza Dub FX-a publici je doneo nestvarnu enegriju, a za žurku večeri bili su zaduženi momci iz Dubioze koletiv, koji su više od 90 minuta frenetičnim nastupom podigli festival do usijanja. "Ovo je naš prvi koncert posle 16 meseci, srećni smo što smo ponovo u Kragujevcu. Posvećujemo svirku Mikici Zdravkoviću koji nas je prvi doveo u Kragujevac", poručio je bend.

Na Garden bini sinoć je nastupilo nekoliko trap/hip hop izvođača, među kojima su Klinac i Kendi, ali i mladi regionalni talenti Kika, Dram i Svemirko. Kolja, Nikom ništa i Scordisci još jednom su ispunili očekivanja posetilaca i držali Garden stage prepun cele noći. Ova bina zatvorena je u ranim jutarnjim satima emotivnim nastupom Nikole Vranjkovića.

Explosive DJ stage doneo je pravu poslasticu fanovima elektronike uz odlične nastupe Bokee, Kristijana Molnara, Andrew Mellera i Lee Dobričić.

Večeras su za posetioce spremni Osvajači, Riblja Čorba, Yngwie Malmsteen i Orthodox Celts za čije je nastupe rezervisan Main Stage, dok će na Garden-u nastupiti Peter Vein, Gazorpazorp, Ivan Jegdić, Voyage • Rouzi • X, Sajsi MC, Dead Joker, Kanda Kodža i Nebojša, Texas Flood i Pero Defformero.

Festivalske kapije zatvoriće elektronske zvezde na Explosive DJ stage-u, među kojima su Sale Janković & Markwood (LIVE). Hunckie b2b Petrovitz YU, Wise D & Kobe i Dejan Milićević.

↧

Drugi dan Arsenala: u štosu

June 26, 2021, 8:12 am

≫ Next: Post koji je predugo trajao: see it my way, dreDDup, Latebloom u Domu b-612

≪ Previous: Drugo veče Arsenal festa: Emotivni susreti muzičara i publike

Uštosio sam se: znam kojim putem da obiđem gužvu, gde su sporedni ulazi, a gde odvojene wc kabine. Jedino što ne znam je da krenem na vreme, pa zato propuštam Kiku i bend Nikom ništa.

Hladno pivo ne bih slušao ni da me teraju, a pogotovo kada je u isto vreme Kendi. Ovaj eksperiment sa novom rep-trep-hip-hop scenom koju su posejali po Gardenu mi se sviđa. Prvog dana je bio Kruševac geto, a ovo veče čak 2 izvođača nose pomenute žanrove.

Kendija nikada nisam slušao uživo, a sve što znam o njegovim autorskim umnožavanjima, saznao sam iz Vudemnovog video eseja. To je idealna postavka za upoznavanje novog izvođača, jer nemam nikakva očekivanja i osim nekoliko pesama koje su mi se dopale (Litvanski trep), ne bih umeo da nabrojim njegove hitove.

foto: Nemanja Đorđević

Na prvu sam zapanjen brojem ljudi, kako u publici, tako i na bini. Bitovi rešetaju, stropovi prate muziku, a publika se zabavlja. Prvo mislim da je sve to banalno. Repuju neku pesmu sa italijanskim motivima, koriste reči za koje misle da su italijanski ili se samo rimuju sa srpskim, pa mi sve to zvuči kao Uno, duo, tre za decu. Ne kapiram šta radi peti lik na bini koji cupka uz DJ-a, maše rukama i okreće se u svojoj beskorisnoti. Već sam viđao ovakve nastupe gde pola bine zauzimaju likovi koji samo izigravaju maskote.

Ipak, zabavni su mi, imaju dobru energiju i harizmatičan nastup. Vokali su čisti i dobro izbalansirani sa zvukom matrice, pa uspevam da uhvatim po neki dobar stih i rimu (ja ko dam Bekvalčeva). Publika je mnogo iskusnija od mene, pevaju u glas ili odgovaraju na pozive sa bine. Pred binom su HC fanovi koji su došli sa Rajden-šeširima, što je bio deo Pablo Kenedi identiteta, prethodne faze Kendijevog rada.

Kapiram štos. Od sredine nastupa, nakon što sam se nekoliko puta nasmejao na dobro odigranu jezičku fintu u tekstu, počinje da mi se ozbiljno dopada. Kendi očigledno ima dubinu, pesme su šarenolike, idu od ozbiljnih analiza i dekonstrukcija scene, društva i međuljudskih odnosa, do potpune zajebancije i klasičnog kurčenja kao u Arapske pare. Na tu pesmu svi vrište i vade skupe telefone, a ja razmišljam kako je to biti šeik od Savamale. Peti, suvišni lik u grupi je zapravo neko ime, koje niti čujem, niti mi je važno da zapamtim, osim što sam u kontarstu sa njim mogao da zapazim još jednu Kendijevu vrlinu: ubistveni flou, bogat i ritmičan, koji se menja i razvija kroz pesmu. U ovom duetu Kendi iskače kao prvotimac i postajem fanom.

Uviđam da postoje razlike koje teško da ću moći da zanemarim: poimanje šutke nije isto, oni bi da skaču uz dabstep škripu i zujanje kao da je neko uključio usisivač. Neke pesme su mi previše banalne i čuo sam ih u milion varijacija, a kada Kendi krene sa mudrovanjem na opšta mesta, zvuči mi kao Marčelo iz onih ranih faza. Ipak, osećam da u tome ima rokenrola i dubine. Verujem mu.

Za razliku od Kendija, Klincu ne verujem ništa. Mislim da je odlična ideja dovesti ova dva izvođača i staviti ih isti dan, jednog za drugim, jer u tom poređenju može da se primeti ogromna razlika u onome što smatram da je dobar i loš nastup.

Klinac isto izlazi na binu uz još tri tipa sa peškirima oko vrata. Na prvu su mnogo agresivniji, skaču, polivaju publiku vodom, ubacuju između pesama one neartikulisane upadice i onomatopeje koje je Rasta svima prodao. Ono što mi najviše smeta je matrica koja je otpanjena do kraja i glasovi izvođača koji su tu samo da popune utisak da smo na živom nastupu, jer nasnimljeni vokali idu pojačani preko mere, tako da je bolno očigledno da je prisustvo na bini izlišno. Za razliku od Kendija i njegove ekipe koji su na jednoj pesmi ispali iz bita i ljudski pogrešili, ovde sve ide po taktu, pesma za pesmu, download-consume-repeat.

To je klinačka priča - život nam je bio mnogo težak, ulica je škola, kriminal je fakultet, a u svakoj pesmi katalog brendova koji im nisu platili reklamiranje. Po neka dobra rima (nismo imali prečice) ili zarazan flou (neam mira), ali previše loženja i autotjuna me sve više odbija. Kapiram da nisam publika za ovavku muziku, a nakon što me klinac u Iron Maiden majici izgura sa puta kako bi se pridružio skakanju uz pesmu Mogu da se naviknem, odlučujem se da napustim Garden.

Mislio sam da je dobra ideja otići pred glavnu binu dok ne počne sledeći koncert na Gardenu, mislio sam da mi Hladno pivo neće toliko smetati, ali prevario sam se, jer već prva pesma koju sam čuo je ona zbog koje i mislim da je Hladno pivo nepotreban bend. Pitala si me, ta zarazna baladica koja se horski peva, daje obećanje kako se naći na CD-u, no, eto je na albumu Knjiga žalbe, ima bar kod i cenu, a na radiju su je ranije toliko forsirali da mi se ogadio i onaj uvodni deo na gitari.

Hladno pivo je prevaziđen bend. To je muzika koju smo previše slušali. Hladno pivo je dosadan bend. Oni govore ono što znamo već godinama. Hladno pivo je ono što se desi panku ako pankeri ne odustanu na vreme ili poginu u borbi. Kekinovi su dobili ‘45-te, pa on puši tu nostalgiju iz pesme u pesmu, a sve jeftino i tugaljivo, kao u pesmi gde se priseća kako je bio dječak.

Usamljen sam u ovom mišljenju, jer pred binom su hiljade, a svi pevaju, čak i u pozadini gde sam stao kako bih zakačio malo od atmosfere. Masa se preliva van okvira Main stejdža, zasigurno najposećeniji nastup u ova dva dana i potpuno mi je jasno čemu njihov predstojeći koncert na Tašmajdanu, ali za mene je tih 15 minuta, koliko sam izdržao slušajući ih, bilo najdosadnijih sat vremena mog života.

Vraćam se u baštu da sačekam Dram, a oni su već tamo, 15 minuta ranije i pred zgusnutom publikom otpočinju koncert, prvi njihov nastup još od otkazane Amerikane. Stefan Aćimović, frontmen benda, zahvaljuje se i upoređuje situaciju od prošlog nastupa kada je pred binom bilo desetak ljudi, pa do danas kada su tu fanovi.

Uprkos glupom imenu i generičkom copy-paste izgledu boj benda, zainteresovao sam se za Dram nakon što su prošle godine nagrađeni nagradom “Milan Mladenović”. Daj mi sve je pesma koja ih najbolje opisuje - kvalitetna svirka, nežan pop i opšte teme. Izgleda da bend još uvek nije svestan svoje pozicije na sceni, jer se pevač istinski iznenadio kada je publika zapevala sa njima.

Uživo, to prija. Dram se neprestano igra u plićaku, muzičke teme su im očekivane, sve je u formatu koji SOKOJ blagosilja, a tekstovi jasni i lako pamtljivi nakon jednog refrena (Za tebe imam ceo dan). Po ovakvoj vrućini valja malo se osvežiti ovavim popićem, ali ja sam na Arsenalu da bih leteo, surfovao ili ronio, pa dobar deo svirke provodim među saksijama, naslonjen na zid.

Otišao sam do glavne bine da vidim Dub Fx-a da bih rekao da sam ga video.

foto: Nemanja Đorđević

Video sam Dub Fx-a. Bio je sam, pravio je matrice i melodije pred ogromnom masom koja je igrala uz elektro bit. Jedan čovek za hiljade, a sve u vokalu. Uhvatio sam momenat kada se izvinio publici što je omašio tonalitet u počtku pesme (I fucked up), tako da će morati sve da snimi ispočetka, što nikome nije zasmetalo. Ako nekada i bogati plaču, mogu i profesionalci da ispadnu.

Kretanje između bina je sve teže zbog broja ljudi, bara i umora. Jedva sam se provukao nazad pod svoje drvo da čujem Koljinu pesmu Pedofilija. Ova stvar je nažaost sve aktuelnija, jer novine ne prestaju da masturbiraju na ovakve vesti, ali kada pevate u masi virio sam dok se mama kupa, to ima i svoj komični efekat.

Pre dve godine, na istom mestu, slušao sam Kolju i taj koncert mi je bio jedan od vrhova Arsenala. Sada, dve godine kasnije, Kolja kao da je naučio još jedan zanat, pa ceo bend zvuči novo, aranžmani su drugačiji, stari hitovi su podšišani i osveženi, a kad je u Maršala Birjuzova 8 izvadio usnu harmoniku i oduvao solo, pitao sam se da li sam sve zaboravio ili ovo je neki potpuno novi Kolja.

foto: Nemanja Đorđević

Po godinama sam generacija sa Kendijem, ali se mnogo više prepoznajem u Koljinim pesmama. Pogađa me priča o mladoženji na kojeg svi čekaju, osećam nostalgiju za Akademijom i danima u Beogradu koje nikada nisam proživeo i znam da bi mi veze bile mnogo uspešnije da smo samo više duvali. Čak i pesma Meksikanac, koja mi je u studijskoj veziji bila dosadna i glupa, uživo me je zabavila. Svirka je bila utegnuta, bend virtuozan, sa stilom, vrlo odmeren, a Kolja je puno prostora davao publici, pa smo horski otpevali celu prvu strofu Rajka. Užički je bio prvoklasan, a Disko smrad je obeležila završnica magistra-bubnjara, poreklom kragujevčanina, koji je izdominirao.

Bašta je zamirisala čim sam ugledao Svemirka. Postavka na bini je ličila na komandnu stanicu spejs šatla: 3 mikrofona, 3 klavijature, jedan sprat bubnjeva.

Svemirko ima novu postavu, a i novi album, poslednji deo triologije. Od prve njihove svirke u Srbiji, u komšijskom Milanovcu, gde sam ih otkrio, ozbiljan sam fan. Kako i ne bih bio kada mi svaku Jutjub plejlistu preseče Tunguzija ili Skalamerija, i to ceo album. Bio je red da ih konačno čujem uživo, među ljudima koji su podjednako svesno birali da đuskaju u suzama.

Mekano č za dobro veče i Laura za početak, kroz klavirski intro. Cura i četiri dećka (onog basistu znam sa Demofesta, iz benda Fire in Cairo) otvaraju kapiju i ukrcavanje počinje. Bend je povezan magičnim kotačima, pesme se prelivaju jedna u drugu, a zbog stiske sa vremenom nema mesta za priču. Muzika govori sve što nam je potrebno. Pored nekoliko hitova sa prva dva albuma, čujemo i novu pesmu i jednu rokačinu za koju kažu da im je najgora stvar koju imaju. Posebno mi se svidela veza između pesme Slučajna cesta, koja se završava izjavom - nisam čovek, ja sam budala, nakon čega se odmah skočilo u Odgovoran ljubavnik.

Po onome što sam čuo i doživeo ove večeri, Svemirko je i dalje najinteresantniji regionalni bend koji možemo da krivimo ili da slavimo što nas je sve podučio sint popu i od emo muzike napravimo emotivnu glazbu. Nova postava je usvirana, očigledno se dobro zabavlja, a uz curu za klavijaturom, koja strpljivo čeka kroz celu pesmu da bi me provozala melodijom u Zauvijek zen, zahvalan sam što pored nje ne moram više da se ložim na Marka Vukovića. Oduševljenje ne popušta na kraju svirke, pa su povici za bis glasniji i od muzike koja treba da nas primiri. Bend nam dva puta sugeriše da ne mogu da sviraju više, jer sledeći je Vranjković.

U dva ujutru, radije bih spavao nego slušao Vranjkovića na nogama. Njega mogu samo jednom u dve-tri godine, a i to u nekoj sali prediđenoj za tri sata plime i oseke u njegovim pesmama. Ovako, na izmaku snage, odlučujem se da povirim na Dubiozu.

Negde pred Džek barom čujem sa glavne bine one signalne sirene, kojima su nam srednjoškolski DJ-evi bušili glave godinama i hvatam krivinu ulevo. Lea Dobričić je mnogo bolji izbor od isteklog Amazonovog kupona za #balkanmusic bend kakav je Dubioza. Nisam fan elektronske muzike, ali ako me neko pita za DJ-a kojeg volim, uvek imenujem Leu, zbog nekoliko njenih nastupa na kojima sam se neplanirano proveo za pamćenje.

U dobrom društvu, dobro namiren, ostajem do fajronta. Obezbeđenje nas uljudno moli da izađemo iz kluba, a onda da se pomerimo iz dvorišta, a onda uzaludni pokušaji da dozovemo taksi stavljaju na test snagu i volju.

Ovaj tekst je dokaz da sam ipak u štosu i da će nakon dve večeri treća biti kao limunada.

Andrea Kane

↧

Post koji je predugo trajao: see it my way, dreDDup, Latebloom u Domu b-612

June 26, 2021, 8:50 am

≫ Next: Završen Arsenal fest

≪ Previous: Drugi dan Arsenala: u štosu

Predugo je trajao ovaj post. Ljudi su se zaželeli žive svirke baš jako. To se i dalo primetiti sinoć (25.6.) u novosadskom “domu b-612” gde se sjatilo sigurno duplo više od “dozvoljenih” 100 posetilaca na prvi pravi koncert posle baš dosta vremena. Razloge znate, besmisleno je da ih ovde navodim. Svirala su tri benda poprilično različite muzičke orijentacije. SEE IT MY WAY, jedinstveni duo u Srbiji koji svira “akustični emo”, industrial pioniri, veterani i perjanice elektro-roka, DREDDUP i po prvi put uopšte, LATEBLOOM, bend koji je jednim delom nastavak onoga što je radio sjajni FROZEN MOONLIGHT, mada muzički pomeren više na melodičnu stranu metalcore žanra što nam je u kratkom razgovoru nakon svirke i potvrdio frontmen benda, Mlađa Nikolić.

Koncert je počeo sa tolerantnih pola sata zakašnjenja a prvi su na binu izašli momci iz SEE IT MY WAY. Četrdesetak minuta muziciranja je najbolje prihvatila ženska populacija, ali sam primetio i neke dugokose momke koje pevaju refrene uglas sa Mihajlom i Dušanom. Duo je predstavio, uz stare pesme i dva nova singla, “Showdown” i obradu Mac-a Miller-a “ Best Day Ever”. S obzirom da je unutra bilo pakleno toplo a i popunjeno, jako teško je bilo ulaziti i izlaziti u salu, a hteli-ne hteli posetioci su bili primorani da to rade ne bi li došli do malo vazduha kojeg je bukvalno ponestalo kada su nešto kasnije DREDDUP, ovaj put u formi trija izašli na pozornicu. “Romance of Romans”, poslednji album grupe je bio okosnica repertoara, ali je bilo i starih, dobrih hitova. Najjači utisak koji sam poneo sa njihove svirke su fenomenalni prelazi sa skakanja i “headbanginga” u jednoj pesmi na đuskanje i ples već u sledećoj što samo po sebi govori koliko DREDDUP ne robuje žanrovima iako je naravno industrial osnovna potka njihovog stila. Sat i nešto preko toga su Mika i ekipa znojili publiku koja je egzaltirana i sa osmehom od “uva do uva” upijala dobre vibracije sa bine. Broj prodatih majica posle koncerta je samo još više potvrdio da su od “prevežbane” elektro-rock institucije dobili šta su tražili.

LATEBLOOM ili Mlađa Nikolić, Igor Bubulj, Boris Ždero i Rodoljub Raičković su naterali posetioce da ubace u “petu brzinu” i najhrabrije podsete da dobre, stare “šutke” nisu izumrle. Iako je ovo bio debi nastup benda koji je izveo potpuno nove stvari (uz dve obrade), publika je reagovala više nego dobro pa energije, a ni piva nije zafalilo u sledećih, otrpilike, tri frtalja sata. Melodičniji pristup metal i hardcore zvuku je nešto što fali našoj underground sceni pa se čini da će LATEBLOOM vrlo brzo naći svoje mesto na njoj i pozicionirati se (vrlo) visoko. Već za par dana treba da im izadje debi singl koji će biti samo prvi u nizu, jer momci planiraju da u sledećih godinu-dve izdaju desetak. Po sopstvenom priznanju pevač Mlađa Nikolić je mišljenja da su albumi prevaziđeni i da publika ima više vremena da prihvati pesmu po pesmu kada se izbacuju periodično nego kada odjednom izađu kao celina.

Sve u svemu, rezime sinoćnjeg tuluma je: “Sjajno, live svirke su se vratile! Dokle, to niko ne zna a i ne želi da o tome razmišlja. Bar ne sada!”

txt: Zoran Popnovakov
foto: Mihajlo Nikolić

↧

Završen Arsenal fest

June 27, 2021, 4:43 am

≫ Next: ZADUŠNICE #2 - SVI ŽIVI I MRTVI

≪ Previous: Post koji je predugo trajao: see it my way, dreDDup, Latebloom u Domu b-612

Treće, završno veče Arsenal Festa, prvog festivala u Evropi koji je održan od početka pandemije koronavirusa obeležili su sjajni nastupi muzičkih velikana Riblje Čorbe, Ingvija Malmstina, Ortodox Celtsa, Osvajača, pred više od osam hiljada ljudi.

Arsenal fest je ove godine pokazao da je moguće organizovati bezbedan festival uz poštovanje odluke o potvrdama o revakcini ili testiranju pre ulaska na festival. Tokom tri festivalska dana testirano je oko pet hiljada posetilaca.

Glavna bina otvorena je nastupom Osvajača, pesmom “Krv i led”, a publika je u glas pevala brojne pesme popularnog kragujevačkog benda. Nakon njih usledio je emotivan nastup Riblje Čorbe, predvođene Borom Đorđevićem koji je na početku poručio da posvećuje koncert preminulom Miši Aleksiću:

“Dobro veče dragi ljudi, dobro veče Srbijo! Srećni smo što smo ovde posle šesnaest meseci pauze. Lepo je biti ponovo na bini ali je teško bez Miše”, rekao je Bora i zamolio publiku da minutom aplauza, a ne tišine, oda poštu dragom kolegi. Narednih 75 minuta Kneževim arsenalom orile su se legendarne pesme “Kada padne noć”, “Kad sam bio mlad”, “Pogledaj dom svoj anđele”, a završnu pesmu “Lutka sa naslovne strane” publika je otpevala sama, ispraćajući sa scene rok legende.

foto: Nemanja Đorđević

Energičan nastup gitarskog virtuoza Ingvija Malmstina oduševio je ljubitelje jakog električnog zvuka. Američki gitarista, koji je takođe prvi put nastupio ispred publike baš na Arsenal festu, posle godinu i po dana pauze, nije krio oduševljenje dočekom i atmosferom na raskošnoj bini, koju je samo zbog njega krasilo 28 Maršalovih pojačala.

Velika žurka i ples do kasno u noć krenuli su prvim taktovima Ortodox Celtsa, koji su zatvorili Main stage ovogodišnjeg Arsenal festa.

Odličan miks emocije i hajpa na Garden stage-u napravili su izvođači nove generacije Ivan Jegdić, Voyage • Rouzi • X, ali i nastupi iskusnijih kolega među kojima su Peter Vein, Gazorpazorp, Sajsi MC, Dead Joker, Kanda Kodža i Nebojša, Texas Flood i Pero Defformero.

Festivalske kapije zatvorene su nastupima sjajnih di-džejeva među kojima su bili Sale Janković & Markwood (LIVE). Hunckie b2b Petrovitz YU, Wise D & Kobe i Dejan Milićević.

U okviru 11. Arsenal Festa, na tri bine nastupilo je više od 50 domaćih, regionalnih i internacionalnih izvođača koji godinu i po dana zbog epidemije nisu bili na sceni. Festival je pratilo 150 novinarskih redakcija, a publiku su, pored posetilaca iz Srbije činili i gosti iz Rumunije, Makedonije, Crne Gore, Velike Britanije, Austrije, Bugarske..

Festival je bio obogaćen pratećim filmskim programom, tribinama, kao i izložbama fotografija Nemanje Đorđevića i postavkom skulptura umetnika Viktora Kiša, koje su krasile centralni prostor festivala.

Kroz kapije Kneževog arsenala u protekla tri dana ukupno je prošlo više od 23 hiljade posetilaca.

↧

ZADUŠNICE #2 - SVI ŽIVI I MRTVI

June 27, 2021, 8:28 am

≫ Next: Nik Kejv o Bukovskom

≪ Previous: Završen Arsenal fest

Sedmicu nakon Zicer Inc. manifestacije u Drugstore-u, njihov duh je i dalje prisutan. Danas izlazi drugi zvanični tejp Zicer Inc.-a, „Dobar deal“ nakon Najboljeg Sveta, tako da je sada odlična prilika da se prisjetimo prošlosedmičnih Zadušnica #2.

Po definiciji, na zadušnicama se prisjećamo odvajanja duha pokojnika od tijela, a određena transcendentalnost jeste bila prisutna cijelo veče. Prilikom dolaska, i dalje nisam bio siguran u potpunosti šta se sprema. Već neko vrijeme sam veliki ljubitelj Zicera (pod okriljem LIbrariona, objavio sam uz saborca Daniela Tikvickog i muzičku zbirku gdje smo i njih uvrstili), ali ovdje se spremalo nešto drugačije.

Najbolje rečeno, a to tada nisam znao, svjedočiću upravo okršaju različitih generacija, i to iz vizure muzičkog izbora. Dobro, možda malo pretjerujem i biblijski sve opisujem, ali bilo je i nešto fascinatno u tome što je veći dio izvođača te večeri blizak mojim godinama, dakle, u pitanju su 2000./01./02./03. Muzika koju je Dj Honta pri početku puštao, varirala je od Bladee-a, 100Gecks-a do Ružnog Pačeta, što jesu izvođači za koje sam čuo, ali nikada u potpunosti istraživao i slušao. Iako nisam veliki ljubitelj, slušati preko jakih zvučnika u velikoj hali uz alkohol i sparinu svakako jeste jedan od ugodnijih načina da je iskusim. Nakon puštanja muzike, uslijedilo je nezaobilazno izvođenje pjesme "Tekken". Vjerujem, do sada je većina čitaoca ju je već više puta poslušala (brojka na Jutjubu od 2 miliona pregleda ne laže!), te je publika izrazito podivljala tokom nekoliko njenih izvođenja. Izvođači kao KLIKK32, mladi iz Obrenovca u drill stilu na tragu Pop Smoke-a, takođe su bili zabavni, lično zbog mlađahnosti samih izvođača. Ne bih da zvučim previše patetično, ali dok mi mladi težimo autentičnom zvuku i stilu prilikom stvaranja bilo čega, uvijek će biti dobro. Nakon nekoliko ispijenih čaša i par sati, uslijedio je THE event - Ničke 3000. Sada već dobro poznata glava svim hipsterima i alternativcima, Nidža iz Klika i Bekfleš slave, u potpunosti je zabavio svojim tekstovima i prepoznatljivim flow-om. Prošlo je mnogo vremena od pjesme „Karam drvo“, ali je taj humor i dalje tu.

Ne obraćajući pažnju na vrijeme, zamalo sam propustio noćni prevoz, ali vjerujte mi, vrijedilo bi, jer zadnjih sat vremena su bila provedena plešući do iznemoglosti. Za ovo su bili zaslužni Summer Deaths i Nihil sa svojim setom, koji me je uz punu snagu egipatske rep ezoterije zamalo onesvjestio. Žurka je nastavila do jutra, ali ovo je za mene bio zvaničan kraj večeri, a bolji kraj nisam mogao tražiti. Sada ostaje još da preslušamo novi tejp i nadamo se još jednoj ovakvoj večeri u bližoj budućnosti.

txt: Pavle Banjac
foto: Nikola Miladinović

↧

Nik Kejv o Bukovskom

June 28, 2021, 3:54 am

≫ Next: 21. vek: Singl "Užasno mi fališ" za sve sretno i nesretno zaljubljene

≪ Previous: ZADUŠNICE #2 - SVI ŽIVI I MRTVI

Pre neki dan je u "The Red Hand Files" #154, Nik Kejv obrazložio zašto misli da je poezija Čarlsa Bukovskog loša.

Naime, pisao mu je jedan gospodin, i zamolio ga da mu objasni zašto je u jednom intervjuu u "Rolling Stoneu" za Bukovskog rekao da bi trebalo prestati čitati Bukovskog i slušati ljude koji vam govore da čitate Bukovskog.

"Bukovski je bio kreten. Berimen je bio najbolji!"

Evo, kako je Nik to lepo objasnio u odgovoru na e-mail:
"Dragi Idile, nemam ja neki poseban, ličan problem sa Čarlsom Bukovskim, osim što mislim da mu je poezija bez veze. Jednom je rekao "poezija je kao da uzmeš govno, pomirišeš ga i pustiš niz vodu. Pisati poeziju znači ostavljati smrad iza sebe, što je više moguće", što je u redu, osim što mislim da je umesto što je tako procenjivao svu poeziju, trebalo da tako misli isključivo o svojoj poeziji.

Njegova poezija je zaista bla-bla smešna, nepodnošljivo, sladunjavo sentimentalno opisivanje sebe u svetu koji je apsolutno prezirao. Imao je specifičan pogled na čovečanstvo koje je odbacivao, a koji mi je, kao takav, uvek teško padao na stomak, posebno kada se radi o poeziji, prekrasnoj poeziji...
Zaljubljenik u život i svet, ovakav kakav sam -
s ljubavlju Nick"

Priredila Tatjana Smiljanić

↧

21. vek: Singl "Užasno mi fališ" za sve sretno i nesretno zaljubljene

June 28, 2021, 10:06 am

≫ Next: Poslušajte neobjavljenu pesmu „Prep. Melanija“ kultnog sastava Jewy Sabatay

≪ Previous: Nik Kejv o Bukovskom

Makedonski sastav 21. vek, predstavio je povratničku pesmu za sve sretno i nesretno zaljubljene.

Video u režiji Milana Blaževskog je snimljen kao one take i najava je trečeg albuma benda SI NACRTAV ŽIVOT koji izlazi u Septembru za Password produkciju iz Makedonije.

Ovog puta, bend (Vasko Atanasoski-vokal, Deni Krstev-gitara i Rade Jordanovski-bas) sastavljen od članova Bernays Propagande, ХАХАХА, FxPxOx i My Tear-a pokazuje se u sasvim drugom svetlu nego što smo navikli od njih do sada. Tužne melodije i ljubavni tekstovi biće osnova njihovog novog albuma.

Do sada su izdali dva albuma i svirali koncerte u Holadiji, Francuskoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Srbiji, Mađarskoj i Češkoj.

Do izlaska novog albuma u Septembru u najavi su još dva videa i nastupi u regionu.