... Koja je bio prvi čovek od medijski atraktivnih ljudi koji je uvideo pravu vrednost novosadske scene...
... A zvuk "Obojenog programa" ostaje u glavi i kad molite mozak da malo stane...
... Pop grupa sa bogatim unutrašnjim životom koji mora da izađe napolje...
... Oni su u mnogočemu na pola puta između "Šarla akrobate" i "Boya", sa jasnim identitetom...
..."Najvažnije je biti zdrav", prvi i jedini album "Obojenog programa" koji vredi kao nečijih pet...
Tako pišu o "Obojenom programu".
Mi smo ih sreli u KST-u, posle tonske probe, a pre koncerta.
Imali smo malo vremena za priču, ali i ovo će biti dovoljno da ih - spoznate. Razgovarali su samo u jednom ambijentu, kao da su ga oni sami aranžirali. Oko nas desetine praznih, izvrnutih konzervi boja, televizor na jednoj polici, okolo četke i polikolori...
Na televizor smo stavili nekoliko konzervi različitih boja, i "Obojeni program" mogao je da počne:
![]()
KEBRA - pevač i stvoritelj "Obojenog programa": Grupa "Obojeni program" - počeću od onih najglupljih stvari - radi recimo deset godina, a možda i više. To je sad relativno. Za grupu je bitno, u stvari, ono što danas radi. Poslednje dve godine su bitne, jer pre toga grupa je bila totalno u nekim alternativnim usmerenjima.
Sve vreme grupa je išla mnogo ispred ostalih. To je bilo određeno društvo prijatelja koje se družilo sa ljudima iz cele Jugoslavije i izvan nje, tako da smo sve vreme bili apsolutno u svim tokovima. Ne u trendu, jer trend je trenutno stanje. Tok života, i svega onoga čemu mi pridajemo značaj, bio je na našoj strani. Mi smo bili totalno u tome, uživali smo radeći, uživali smo družeći se međusobno.
Mi smo sve te oblike druženja, bavljenja muzikom, koncertima, uradili onako kako smo zamišljali, bez kompromisa, bez bilo kakvog vida saradnje sa diskografskim kućama, sa medijima, jer mi smo jednostavno sve to odbacivali, a ni oni nisu bili za nas zainteresovani.
Ono malo novinara koji su još sve to i pratili, u to vreme, mi smo bojkotovali, jer nas to uopšte nije interesovalo. I, mi smo jedno vreme živeli tako...
ĆAO: U svom svetu...
KEBRA: Da! Apsolutno smo bili srećni i zadovoljni time što radimo, i došli smo do jednog savršenstva da smo tim našim zadovoljstvom imali već publiku koja je isto tako doživljavala to neko zadovoljstvo slušajući nas.
Mi smo grupa iz Novog Sada koja je svirala u Zagrebu i Ljubljani bez ploče, bez ikakvog medijskog praćenja, i doživljavala ovacije, bila priznata i imala svoju publiku. Sećam se jednog članka u nekim slovenačkim novinama, kad je došao jedan novinar i rekao: "Mislim da je vreme da izdate ploču, jer šta više možete da uradite!" Jer jednim bojkotom stvorio se taj neki kult-status benda. Mi smo svoje koncerte vrlo brižljivo pripremali, radili scenografije. Scenski nastup bio je jako bitan.
ĆAO: Kakav je bio vaš scenski nastup?
KEBRA: Pa, mi smo prve četiri godine nastupali u belom. Bili smo u tom belom fazonu.
ĆAO: Bela faza.
KEBRA: Da. Bela faza u kojoj je jako bitna bila ta iskrenost i čednost, da razbije tu neku standardnu rokenrol šemu, pogotovo što je za taj sav underground bila vezana crna boja i što su svi bili u crnom. Sav punk, sav produkt rokenrola sa ulice zasnivao se na crnom, pa i književnost i slikarstvo išlo je iz crnog.
Mi smo krenuli, totalno belo. Bio je to underground na underground! Mi smo totalno odbacivali to crno. I, bilo je sve jako lepo jer smo se družili sa dobrim ljudima. Sve vreme je, pa i sad, to izuzetno usko društvo, i izuzetno specifičan broj ljudi je u tome. Bilja, moja sestra, i ja baš smo se skoro pitali koga smo upoznali u poslednjih pet godina. Jako malo ljudi. To se zna ko oseća i ko je u tom nekom filingu.
Bilo je tu stvarno ljudi koji se ne bave muzikom, koji se bave desetim stvarima, ali imaju neki fluid, vrlo specifičan. Bilo je pravo zadovoljstvo družiti se s njima. To su pravi prijatelji. Spoznali smo neke vrednosti i stvarno uživali.
Kad smo došli dotle da smo bili svesni da smo sve uradili po pitanju muzike, usledili su neki, nazovimo kompromisi u rokenrolu, jer stvarno više ništa po tom pitanju nismo mogli da radimo. Sve smo uradili i sad možemo da se izlažemo. I počeli smo.
Prijavili smo se na Yu rock momenat, gde smo odmah i pobedili. To je jedna fina manifestacija koju su organizovali u Zagrebu. Bilo je predstavljanje Zagreba, Ljubljane, Beograda... Skoplja...
ĆAO: Da li ste vi bili predstavnici Novog Sada?
KEBRA: Mi smo trake predali za Beograd, i kao Beograd je nas predložio. Mi smo tu svirali i upoznali opet neke nove ljude, iskoristili to neko prijateljstvo za kasnije. U rokenrolu prijateljstvo je osnovno.
Osim toga što mi imamo tu moć, što smo se mi prethodnih silnih godina bavili isključivo prijateljstvom, i ljudi shvate da, ako ja radim nešto osam godina, a da nikad u tih osam godina nisam ljude vukao, molio, nego sam jednostavno radio i bio iskren, i ako je neko iskren a ljudi oko njega OK, brzo ukapiraju da je to stvarno to, i to cene i poštuju.
Vrlo brzo smo belu fazu izbacili, jer su mnogi na to gledali kao da smo mi sad to smislili, a mi nismo. Mi smo osećali da je to tako. Kasnije smo sve oblike imidža izbacili, jer je krajnje nefunkcionalno.
I, kasnije smo se prijavili na Suboticu, gde nismo pobedili, bogu hvala, ali smo pobrali neke fine poene, i upoznali neke ljude koji će nam kasnije u životu mnogo pomoći.
Posle toga su "Boye" već radile sa Kojom, već im je izašla ploča, i to je za naše društvo uopšte, bilo jako lepo. Svi su se jako obradovali. Uživali smo u tom njihovom uspehu jer to je bilo ravno našem. Jer, pobeda naših prijatelja, i nama je bila lepa stvar. Tu smo se mi upoznali sa Kojom. Koja je ono, mislim...
ĆAO: Skroz vaš tip...
KEBRA: Samo smo dve rcči progovorili i sve smo ukapirali, ono, pobratili se... Pa smo tako upoznali i ljude iz Zagreba, koji su kasnije osnovali svoju diskografsku kuću i ponudili nam da snimimo ploču za njih.
Iz Beograda se pojavio Fleka, Koja je u to vreme radio na Akademiji, Akademija je bila vrlo aktuelna, pa su nam oni ustupili besplatno studio da snimimo tu ploču.
Pojavio se recimo i Branislav Rašić, koji nam je radio fotografiju, i došao čak iz Londona da nas slika, pa otišao u London da razvije trista slajdova, poslao nam, poklonio nam... Što je ono, stvarno, jako lepo.
Prijatelji su prijatelji i to su neke stvari koje će nadvladati verovatno sve ove situacije. Na sve to je uleteo Koja sa svojom produkcijom, sa totalnim razumevanjem situacije. Mi smo se, naravno, svi i dalje oduševljavali svojim radom, i našim prijateljima, i druženjem. Snimili smo materijal za ploču, a onda su nam ti ljudi iz Zagreba to objavili.
ĆAO: Koji je to bio tiraž?
KEBRA: Negde oko 1.300 primeraka.
ĆAO: Sigurno vam je to bilo slatko?
KEBRA: Ne da je bilo slatko nego je bilo lepo što je to prodato za dva meseca. Izašla je u julu a prodala se krajem avgusta, za dva letnja meseca - prodata!? U nekim analima rokenrola, to je nezabeleženo. Osim toga, tu počinje zvanično nezavisna produkcija u Jugoslaviji, našom pločom. Ploča je rasprodata uz veliko interesovanje po svim većim gradovima. Mi smo grupa koja stvara takvu muziku koja u nekim manjim sredinama teško prolazi, ali u većim centrima jako lepo prolazi.
ĆAO: Reci nešto o toj ploči.
KEBRA:"Važno je biti zdrav", tako se zvala i izdata je za nezavisnu diskografsku kuću "Search and Enjoy", štampana je u Jugotonu. Fleka koji sad radi na Devedeset dvojci, radio je dizajn ploče, Koja bio producent, a Rašić je bio fotograf. Koja - super heroj produkcije! Ploča je stvarno, ono, u nekim okvirima fascinantna, u drugim je tehnički nedovoljno doterana, snimana je u Beogradu u osmokanalnom studiju, u kome nisu tri kanala radila, pa smo snimili na pet kanala, u prostoriji gde je bila nas petorica i sedamnaest hiljada buba-švaba. U neverovatnim uslovima, mislim... Sve vreme smo ih skidali sa trakaša, da ne bi upale u trake. Znaš ono: "Beži, molim te, sačekaj da snimimo... " Stvarno je bio totalni underground.
Pošto Koja uvek ima neke super ideje, smislio je da u velikoj sali Akademije snimimo bubnjeve. I čovek sedi za bubnjevima a na ulazu puštaju narod unutra... Bubnjar lupa, a neko se nakašlje... sve se čuje naravno na mikrofonima, onda Koja ide i moli: "Molim vas, ćutite samo pet minuta", i krene snimanje, onda se opet neko iz mase nakašlje, i onda prekidaj... i tako. Uslovi nemogući.
Mi svi nešto kao zaposleni, svi radimo, snimamo do dva ujutru pa idemo u Novi Sad. Pa odeš na posao, radiš, pa se vraćaš... Druga ploča će biti drugačija. Mislim, nismo se mi promenili, nego se sve preokrenulo, pa drugačije ljudi gledaju na to.
Ova zemlja ima skroz pogrešan stav o rokenrolu. Moraš da snimiš ploču da bi došao do nekih ljudi. Nama sad nude raznorazna studija, a mi se prosto plašimo da uđemo u jedan šesnaestokanalni studio, posle ovog iz Akademije.
Sad će valjda biti jedno sedamdeset posto bolji uslovi. Da nije bilo Koje ja ne znam kako bi bilo. Prvo, on je čovek, najbolji, i čovek koji zna to da radi. Obično ljudi koji znaju to da rade vrlo se neljudski odnose prema ostalim ljudima, jer su svesni svoje dominacije, svojih kvaliteta. Međutim, Koja poseduje tu ljudskost i suptilnost da nam pomaže. A to je ono što mi stalno doživljavamo i drugima pružamo. To je ta neka vrednost.
ĆAO: To se ne može ni kupiti, ni platiti, ni prodati...
KEBRA: Ne, ne.
ĆAO: Ko je glavni u grupi? Ko piše tekstove, a ko muziku?
KEBRA: U grupi svi rade sve. Iza tekstova stoji grupa, iza muzike stoji "Obojeni program".
ĆAO: Moraš nešto da nam kažeš i o sebi.
KEBRA: Nemam šta!
ĆAO: Imaš, imaš. Valjda si negde i nekad rođen... Kad si počeo da sviraš, da pevaš, kad si osetio da je to tvoj svet. Zašto nisi slikar, ili apotekar...
KEBRA: Najtužnije je to što ja radim, što sam zaposlen.
ĆAO: Ti si neka dvostruka ličnost?
KEBRA: Dvolična... (Smeje se)
ĆAO: Pre podne radiš, ukalupljen u sistem koji ti u suštini ne odgovara. Pa kako to čovek "od undergrounda" trpi takve stvari?
KEBRA: Pa, trpi, zato je i underground. U ovom sistemu od muzike se ne može živeti, to je činjenica. Može ako ćeš se stiskati. A ja ne mogu da se stiskam. Ne da ne mogu, nego - neću! To je prvo. A drugo i ne mogu pošto živim s majkom koju hranim, plaćam kiriju, struju, telefon.
ĆAO: Gde radiš?
KEBRA: U Institutu za ratarstvo i povrtarstvo. Radim na suncokretu kao fotopatolog. Još uvek primamo platu, što je dobro.
ĆAO: Bilo bi sigurno zanimljivo da nam ti kažeš nešto o članovima grupe.
KEBRA: Da krenemo od Edija, Edi je bubnjar. Počeo je otprilike istovremeno kad i ja, pa jedno vreme nije svirao. Nije svirao na ploči. On je moj stari dobri prijatelj koji se sad bavi i nekom malom privredom, ima neku kafanu u Žutoj Kući. To je neko Udruženje za kreativno angažovanje mladih u Novom Sadu. On je sjajan tip. Jedini u grupi ima dete, i ženu. Vrlo se kompletirao. Jako je kreativan čovek, dobro svira bubnjeve, zna da svira bas-gitaru, stvarno - univerzalni Edi.
Leki je gitarista. Pre je svirao u grupi "La strada". Jedan izuzetno suptilan čovek i čovek zbog koga devojčice u Zagrebu i Ljubljani luduju. Luduju zbog njegovog pogleda. On je čovek koga bi svako poželeo za druga. Vredan je, izuzetno pošten.
Micke je basista. Oženjen je. Nema još decu. U mom životu jako retko sam imao priliku da sretnem takve ljude. Perfektan je do savršenstva. Vrhunski profesionalac. Isto izuzetno suptilan čovek.
Micke je završio fakultet, isto se bavi nekom poljoprivredom. Čak smo jedno vreme i radili zajedno. Nemam reči da opišem koliko je on dobar čovek. Možda mu je najveća mana što je previše dobar čovek. Jako je iskren, a pri tom i čovek koji se bavi rokenrolom.
Brigita je čovek zvani - žena Brigita. Ona je poslednja došla u grupu. Radi. Vredna je. Mislim da si poštena (Obraća se Brigiti). Poštena je sto-posto, nema frke (smeje se). Jako je retko, i jako teško naći u Novom Sadu devojke koje su spremne na takav, da kažemo, izazov. Ovo što su se formirale "Boye" i što se veliki broj žena uključio u to, mislim da je stvarno bio apsolutni fenomen. To se inače ne dešava. Mi smo imali veliki problem da nađemo pevačicu, onakvu kakva nama treba. S obzirom da smo mi vrlo izoštrenog ukusa, i vrlo kritični po tom pitanju, jer mi ne tražimo sada devojku da nešto sjajno izgleda...
ĆAO: Izgleda da ste imali sreću. Brigita je baš lepa devojka. Kao nema veze...
KEBRA: Da, jako je lepo što ona dobro izgleda, ali to je stvarno slučajno. Ima neki fluid koji je stvarno jako lep. Ona je devojka koju sam viđao na našim koncertima i koju sam upamtio.
ĆAO: A kako ste je čuli da lepo peva?
KEBRA: Pa, pozvali smo je da proba.
ĆAO: Otkud ste znali da uopšte zna da peva?
KEBRA: Nismo znali. A zapazili smo je jer poseduje interesovanje za ovakvu muziku, čim redovno dolazi na naše koncerte.
ĆAO: Što niste zapazili neku malu, debelu?
KEBRA: Ne znam. (smeje se) Posle jedne svirke smo rekli: "E, vidi onu devojku! Neverovatno je kako dobro peva!"
Naravno, Kebra se smeje. Brigita je vrlo lepa devojka, neobična, moderna, zanimljiva, posebna... A to što su oni zapazili da lepo peva, to neka pričaju nekom drugom. Prvu su videli da devojka sjajno izgleda, pa molili boga da zna i da peva. ĆAO: Nisi samo o sebi ništa rekao? Kakav si ti čovek?
KEBRA: Mislim da sam sasvim normalan čovek (smeje se). A, nisam bitan ja, bitna je grupa.
Kebra je rekao svoje, a čućemo i ostale članove grupe, u sledećem broju. Razgovarala:
Biljana Šačić (Ćao, septembar 1991.), obrada:
Yugopapir
