14.07.2014., „Sava Centar“ Beograd
 

Cela priča oko ovog koncerta mora početi od 24.07.2013. godine kada ovu fenomenalnu ekipu gledah uživo u Ljubljani. Pomislih u jednom trenutku kako bi bilo prvoligaški kada mi iduće godine održali koncert i kod nas. Poželeh tada i da mi tata ozdravi. Prva želja mi se ispunila, druga...

Negde prvog – drugog aprila ove godine videh vest o koncertu u Beogradu. Pomislih da se radi o prvoaprilskoj šali, ispostavi se da je istina. Prvu priliku kada nađoh malo lufta od posla, a to beše osmi april, iskoristih da „skoknem“ do Beograda i na vreme obezbedim svoju kartu. Pare nisu žaljene, samo da bude fino mesto i da se sve lepo vidi. Četvrti red – bog bogova.

Brojali su se dani, a oni se vukoše k'o prebijeni. Do poslednjeg trenutka nisam znala da li ću uopšte i ići jer se tati zdravstveno stanje drastično pogoršalo. Uradih sve što je bilo u mojoj moći, pribavih mu vitaminčiće, lekove, kada se uverih da biti ok tog dana sedoh u bus u 13 h i pravac glavni grad. Očekivala sam da ću po ulasku u Beograd da naletim na gomilu bilborda sa obaveštenjem o koncertu. Ništa! Tek kod parkinga kod autobuske stanice ugledah jedan delimično pocepan. U novinama ni reči o koncertu, samo neka spika kako su na carini Hjuu uzeli pasoš da iskopiraju za uspomenu, ali mu nisu na vreme rekli da su to uradili, pa se bus sa kompletnom ekipom unutra vraćao da ga preuzme. WELCOME TO SERBIA.

Zujah malo po gradu, svratih u „Dallas“ da vidim ima li čega novog, tu vajdih plakat za svirku i celog dana ga svuda nosah sa sobom (a i gde da ga ostavim?). Pošto mi je ovo bio prvi put da samostalno i samohodno svraćam u ovaj kraj palo je malo raspitivanje kako najprostije da pronađem „Sava Centar“. Ljubazni biciklista mi je objasnio da samo treba da pratim šine. Rečeno – poslušano. Kilometar ipo kasnije osvanuh ispred prostora, ali iznenađenju nikad kraja. Na ogromnom bilbordu ispred samog „Sava Centra“ stajaše faca Stivena Sigala koji je imao koncert mesec dana ranije. Tek preko puta, pa nekih stotinjak metara desno bio je plakat za koncert koji dođoh da propratim, i to tako zalepljen da ga nikako nisam mogla videti u dolasku. Bruka!

Beslemaćih se tamo malo, slikah pored neke tapiserije, izbegavah lika koji je odmah po mom dolasku u SC poželeo da kupi kartu od mene za hiljadu dinara. Mislim, ne znam odakle mu uopšte ideja da bih prodala kartu,pa još po tako mizernoj ceni kada je platih nekoliko puta više.Izađoh napolje, kupih sok, vratih se nazad i tek tada (negde oko sedam – pola osam) narod poče da pristiže. Iskreno, kada videh to praznilo uplaših se da koncert nije otkazan ili tako nešto, no sve krenu normalnim tokom. Tu nabasah na nekog dečkonju iz Indije kojije u Beogradu bio sa drugarima, lepo se ispričasmo, a onda svako ode svojim putem pošto je sve bilo podeljeno na neke sektore. Usputsvratih da čekiram distro. Sve je bilo ono od prošle godine s tim što su ih u Rumuniji fino „olakšali“. Rekoše da je navalica bila baš velika. Svaka čast!

Usidrih se nekako na svoje sedište u sredini četvrtog reda... PAS MATER, kakva su im ova sedišta??? Kao da su od memorijske pene, pa samo propadaš u njih! Moradoh da stavim dva duksa koja ponesoh u slučaju zahlađenja pod zadnjicu, ovako ništa ne videh. Tu sam srela jedno kratko ošišano devojče (zaboravih joj ime, sorry) sa kojim se fino zezah do početka svirke. Neki ljudi su se muvali ispred bine slikajući se sa onim znakom benda u pozadini. Onda je došao šumari sve ih je rasterao!

 

A onda je sve krenulo! Naježih se kada se svetla pogasiše, kada videh siluete članova benda kako se raspoređuju po bini, a u pozadini je išao monolog gospodina Lorija! Mislim, znala sam da je to tako na svakom koncertu, ali mi je uživo stvarno sve to naježilo čupe. Uztaktove pesme „What a man?“, uz specifičan ples pojavi se i on. Narod, normalno, u vrisak! „Dobro veče! Kako ste vi?“ Malo srpskog na engleski način nikada ne smeta. Visoko podignuta čaša u ruci. „Živeli!“ Unutra viski, nije rakija kako to neki uporno tvrdiše. Dubok naklon i kreće „Iko, Iko“ Od prvog momenta duvačka, a i ritam sekcija, pokazaše da su izuzetno raspoloženi za svirku. Odmah po zavšetku pesme mlakunjav aplauz, a onda histeričan krik neke cure iz publike: „I have to come! I have to give you my present!“ na šta dobi spontan komentar sa bine kako bi mogao da sezakune da glas pripada osamdesetogodišnjem čiki. Cura je vrišteći dotrčala do bine, bacila neki zamotuljak, ali ni najbolji glumac nije mogao da sakrije na svom licu mešavinu straha i zbunjenosti... Nije ni morao! Izraz lica je sve objasnio... mada čisto sumnjam daje poklono-donosačica obratila pažnju na to... Nebitno! Svirka se nastavila, a još jedan dokaz smorenosti publike koja je, 'ajde sada da kažem i da se posle ne vraćam na to, bila uglavnom sastavljena od ljudi koji su došli da budu viđeni ili od HOUSE fanova koji su očekivali da će Hju da im glumi Grega dva sata. Čovek je lepo zamolio da kada on kaže „C'mon baby“ mi ostali nastavimo sa „Let the good time roll“... Reče on svoj deo, publika k'o mrtva puvala... Mrmlj, mrmlj... Većina u fazonu pazi da ti ne pevam! Iz trećeg pokušaja nekako ih pokrenu. (By the way, gledah neki snimak sa koncerta u Zagrebu koji održaše dan kasnije, nije ni trebalo da im kaže šta treba da pevaju, već je bilo otpevano! Šta još reći?) Par puta je postavio pitanje vezano za prostor. Nikako mu nije bilo jasno čemu služi onoliki prostor između bine i prvog reda sedišta... Ređali su se hitovi, skakalo se na bini, pevalo, menjale su se balade i malo brže pesme, a pojedinci samo ruku sa mobilnim u vis i snimaju li snimaju, a istovremeno pričaju međusobno. Lik u redu ispred mene je dremao od uvodne numere. Beograde, oserem ti se zavrat!!!! Koncert je još jednom bio prekinut kada je gospodin Lori fino zamolio jednu sojku kojoj je glavina cela svetlela od odsjaja mobilnog telefona (mada pre mislim da je tablet upitanju) da im se pridružu u stvarnom svetu. Tu je ona malo nabadala na engleskom jeziku objašnjavajući kako snima za majku. „She is my big fan!“ „Your fan?“, „No, your fan!“, „So, I am on skype with your mom?“, „No, she is here!“... Ponovo mešavina straha i zbunjenosti na licu frontmena benda. Nimalo ga ne osuđujem. Ipak, valjda je tada shvatio da je bolje ignorisati idiJote nego gubiti vreme sa njima, najavi sledeću pesmu i uživancija, bar zamene, je mogla da se nastavi... Prokleto sedište mi nije dozvoljavalo da mrdam dupencetom levo-desno u ritmu, ali sam zato vokalno nadoknadila sve to. Mnogo me zabole što im moj glas pokvariti video zapis! To je koncert, luzeri! Tako je to na koncertima! Svirali su neke pesme koje nisam znala, ali su fino zvučale. Žao mi je što nikako na red ne dođoše „Junco Partner“ili „Swanee river“ zbog prelepih melodija i ludačkog skakanja koje uvek izvodi. Ipak, „What kind of man are you?“, „Kiss offire“, „Evenin'“, „You don't know my mind“, „Wild honey“,„Day and night“, „I hate a man like you“, „Send me to the 'lectric chair“ (Sista Jean rastura!!!)... Nemam obraza da pored takvih pesama nešto zaživam! Negde od pola koncerta publika se malo dozvala pameti, te su i reakcije na pesme bile bolje. Tek na dvadesetoj pesmi „Green green rocky road“, obezbeđenje napokon usliši molbe gospodina Lorija, te nas pusti da priđemo do bine.Naravno, odmah se tu ugnjezdiše nove količine mobilo-snimača. Jednoj sojki, koja me je laktom fino blebala po glavi snimajući,umalo pesnicom ne izbih to sranje iz ruku. A onda skači Gaco, đuskaj kao nikada do tada!! Da, obezbeđenje je odmah došlo da kenjoše nešto, da nas mrda, ali kada liku koji se nadžodži ispred mene fino obećah da neću da gazim kabliće, ali i da nisam dala silne šuške da gledam njegova prsa ispred sebe, maknu se i zabava se nastavi.

Ubrzo ekipa napusti binu, ali se brzo vratiše i odtamburaše „Go to the Mardi gras“, „Changes“ i „You can never tell“. Sve topropratih skakutanjem i pevanjem, na opštu zgraženost neke žene koja je u stilu Maje iz tv serije „Ljubav u šesnaestercu“ stalno ponavljala: „Ne dodiruj me... Šta se dereš? ... Šta skačeš?“A meni srce puno! Prvi red, moj idol na bini peva, ja pratim kako valja! Moćno!!!

Posle preko dva sata muziciranja bend je napustio binu. Ovog puta bespovrartno. Nažalost! U Ljubljani su se, čini mi se, vraćali dva (ako ne i tri) puta. Nadala sam se da će se to ponoviti... Nije! ...Ponavljam, nažalost! Jer ljudi su dali 200 % sebe, svirali su kao da se pred njima nalazi mali milion veselih slušalaca, a ne... Malo se vrteh po prostoru, pratih neku grupicu ljudi u želji da izađem napolje... Kada osvanuh pred vratima WC-a shvatih da pratih pogrešne...

Nekih pola sata kasnije opušteno sam ćaskala sa ludim Hermanom, veselom Sis' Džejn, stidljivom Gabi, pozitivnim Hjuom... Srce mi je tada zaista bilo full puno! Ni šest sati besciljnog šetanja nakon toga nije uspelo da mi skine osmeh sa lica... Malo me je ubilo u pojam što mi je mobilni telefon naprasno crk'o par sati kasnije, a i foto aparat se pogubio, te s tim ode gomiletina slika, ali opet ono u mozgiću je ostalo za sva vremena. Slika kada je Vinsent nešto pogrešno odsvirao, te mu Hju s kezom na faci pokaza pesnicu, a ovaj mu na to odgovori pokazivši dva prsta u engleskom stilu, te se obadvojica pokidaše od smeha, neće mi nikada pobeći iz glave.CAREVI!!!! Svečano objavljujem da ovo neće biti poslednji put da ih gledam uživo. Ipak, nadam se da to neće biti kod nas, jer mi nismo zaslužili da ljudi dolaze puni pozitivne energije, a da budu ispraćeni pesničicom u glavu. (Ovo se odnosi na neke komentare koje pročitah posle koncerta, a i na samo ponašanje pojedinih posetioca). Ne žalim pare, ne žalim vreme,... Bilo kada – bilo gde! Ovo je nešto što treba doživeti čistog i pozitivnog uma!

Gaca Bx(O)xKx

Odjednom ovlada mrak. Magla se počela uplitati oko naših nogu, polako se dizala iznad kolena, do struka, ne bi li nas, na kraju, u potpunosti progutala . Jedino je tanka, crvena svetlost dopirala  sa četiri strane, tu ispred nas. Nismo znali. Nismo verovali. Apokalipsa je počela.

Neobična, apokaliptična noć o kojoj govorim dogodila se 21. jula u Kruševcu, u klubu Zamajac. Bilo je to zapravo mnogo više od apokalipse. To je onaj osećaj kada potpuno zaboraviš sve i kada si tu, sada, ništa drugo nije važno, a sve to zahvaljujući odličnim bendovima Celeste iz Francuske, Reka iz Rusije i nimalo zanemarljivim domaćim sastavima No Way Back iz Kruševca i Flesh Cult iz Jagodine.

Veče su otvorili black metalci Flesh Cult. Vokal Skarvod, vodeća gitara Ilija Zarić, ritam gitara Sitro, bas Pakost, Bubnjevi Nav.  Iako su u početku delovali malo neuvežbano, kod treće pesme sve je počelo zvučati znatno bolje, što se moglo primetiti i prema reakcijama publike.  Isporučili su sve ono što bi i trebalo da prenese jedna black metal bend, mračan, brutalan zvuk i mini perfomans -  šminka na licu, u stilu Immortal, ili više Gorgoroth i pevač, leđima okrenut ka publici. Poslednju numeru otpevao je basista benda.

Ubrzo nakon Flesh Culta, nakon što je publika uspela da na nekoliko trenutaka uhvati malo vazduha, na bini se našao No Way Back i poručio da se “hard core vraća u Kruševac”.  Kratko i jasno su pokazali kako se to radi, kako se svira i apsolutno opravdali svoje dugo postojanje, egzistenciju na domaćoj muzičkoj  sceni.  Ovo je bend koji mnogo više energije isporučuje uživo, pa je publika,  takoreći divljala tokom čitavog njihovog nastupa.
 “Fenomalna svirka i dosta ljudi na jednom mestu, Kruševac ovako nešto nije video već duži vremenski period. Bravo za Celeste, bravo za Reku, za celu organizaciju, sve koji su došli. Bravo za Šomija (New Scene United, organizator), našeg brata, sve ljude koji su podržali ovakakv događaj, s obzirom da je ponedeljak i da je padala kiša, da je mali prostor  i da se tako nešto ne dešava tako često.“, poručuju Bane i Pinky No Way Back. i na pitanje šta se novo dešava kod njih i šta nam novo spremaju Pinky, gitarista, dodaje:
“Puno toga novog se dešava,  prvo, Bane (jedan od osnivača sastava) se vratio. Svirali smo u Jagodini pre jedno nedelju dana, evo večeras smo u Kruševcu, za nedelju dana smo u Nišu (26. 7. 2014. događaj Core Playground, Black stage kafe).  To je neko mini zagrevanje. Snimamo novi materijal, uskoro, da ne kažemo ulazimo u studio, pošto imamo naš studio. Dakle, radimo na novom materijalu, pri kraju smo. Dosta radimo, tako da uskoro možete očekvati novi album, nove spotove i mnogo , mnogo , mnogo svirki. To je najbitnije.”
Kako nam je Bane Vranjanac, basista sastava otkrio, njegov motiv da se posle, čak deset godina vrati u bend, za čije osnivanje je donekle i sam zaslužan, je osećaj, kako njegov lični, tako i ostalih članova benda da se on jednostavno mora vratiti i da je sa druge strane hard core u srcu. “Ja prosto volim hard core.“, za kraj ovog razgovora poručio je Bane.

Nakon toga, usledilo je ono što smo svi sa nestrpljenjem iščekivali, ruski sastav Reka sa novim članom u ulozi frontmena  - Michel.  To je bio uvod u onaj apokaliptični završetak sa početka ove priče. Začuo se zvuk gitare, distorzija, prenos laganih vibracija, a onda pravo u rebra, udarac onog teškog rifa, grč u stomaku i vrisak. Na trenutak se činilo kao da smo u nekom velkom prostoru, na nekom velikom koncertu,  a oni na nekoj velikoj bini, koju apsolutno zaslužuju.
„Ovo je  za Reku bio jedan odličan nastup. Ovo je prvi put da smo ovde i ljudi su bili stvarno ljubazni i uživali su u nastupu. Mi smo bili pomalo iznenađeni, nismo očekivali toliko ljudi večeras. Bilo je veoma dobro, i mi smo zaista uživali tokom nastupa. Ovo je veoma, veoma lep grad.“ , ističe Alec, gitarista Reke.
Sa Alecom smo razgovarali i o onoj našoj staroj priči – Rusi su naša braća- i iščekivanju da nam se uvek nađu, kad zagusti, da stanu na našu stranu:
„Pa, to je nešto novo za mene, ali svakako je lepo to čuti. Ipak, mi smo više poput punk bendova, zastupamo više te neke anarhistične poglede na svet. Mi ne volimo politiku, u smislu da volimo neke nacije,  a neke druge ne volimo, mi smo više za to da volimo sve(ljude).  Mi više razmišljamo na taj način da ne bi trebale da postoje granice uopšte, šta god, trebali bismo da se više ponašamo kao prijatelji, braća jedni prema drugima,  da više podržavamo jedni druge.  Tako da, jebeš granice, šta god.  Lepo je to čuti, da ljudi u srbiji misle da su Rusi kul, dobro je i da političari to misle. Mi zapravo volimo sve i mislimo da bi svi trebali međusobno da se vole, tako da kako god. Šta god da rade političari, to su neke njihove stvari. Mi smo normalni ljudi. Recimo, sada je situacija u Rusiji i Ukrajini jako teška. Ljudi u Ukrajini misle da su Rusi loši, kako god da okrenemo, to su neke političke stvari. Zapravo obični ljudi stradaju, obični ljudi umiru, obični ljudi su povređeni, to je obično sranje. Mi smo zapravo samo obični ljudi, umetnici, koji sviraju muziku i putuju svetom. Tako da, kako god, trebali bismo da razdvojimo te neke političke stvari, od normalnih ličnih stvari. To je moje mišljenje, to je naše mišljenje. Mi smo samo ovde da uživamo i da podelimo sa ljudima našu muziku. Prija mi to da ljudi iz Srbije vole Ruse. I mi volimo Srbe, volimo i Bugare, Francuze, Amerikance i koga god već, to je naše mišljenje.“

Na kraju,  došlo je vreme da Celeste zauzmu binu. Nakon kraće pripreme nastao je totalni mrak. Tišina. Četiri siluete stajale su ispred nas. Začuo se zvuk stroja za dim. Odjednom  pojavila se tanka crvena svetlost sa bine, poput rudarskih lamp i …kreće gruvanje.  Celeste su bend poznat po svojim nastupima. Najbolje se mogu opisati kao jedan pravi performans, koji vas totalno obuzima prizorima poput onih iz horor filmova.  Sa pravom su organizatori ovaj događaj  najavljivali kao apokalipsu. Ipak, francuzi su, zbog dobro nam poznate satnice morali da svoj nastup privedu kraju pre nego što smo svi očekivali. Svirali su nekih dvadesetak minuta, na veliko razočarenje svih prisutnih, ali su u tih dvadesetak minuta ponudili Kruševljanima odličan nastup o kome će se sigurno pričati.
„Ljudi su bili zainteresovani i moglo je da bude zaista super da nismo morali da završimo svirku ranije. Bilo je stvarno neverovatno zato što smo prvi put svirali ovde, a ljudi su stvarno uživali u koncertu i želeli su još.“ , naveo je gitarsta satava Celeste  i dodao:
“Zapravo, srećni smo što smo ovde. Imamo još dve svirke u Srbiji, u Novom sadu i Beogradu. Nadamo se da će biti isto kao što je bilo i večeras, ali da ćemo moći da sviramo malo duže, naravno. Nadam se da ćemo se vratiti ovde, u Srbiju, zato što mislim da je ovo jedna divna zemlja. Uživali smo u našem prvom danu ovde i klopali smo nešto jako ukusno . Zemlja je jako kul, tako da se nadamo da ćemo ponovo doći.“

O saradnji bendova Reka i Celeste i ovogodišnjoj zajedničkoj turneji naši sagovornici ističu:
„Svirali smo nekoliko nastupa, koncerta, odvojeno. Celeste su svirali u Italiji, a Reka je svirala u Rusiji, u Mađarskoj, Poljskoj, a zatim smo se sreli u Beču. Mi smo veoma bliski prijatelji. Ovo je naša druga zajednička turneja. Upoznali smo se kada smo sastav Celeste doveli u Rusiju. Svirali smo nekoliko koncerta zajedno tada. To su bili veliki, veoma posećeni koncerti.“ , navode iz Reke, a Celeste dodaju:
„Prva turneja odigrala se 2011. godine, dakle pre četiri godine. Ovaj put želeli smo da uradimo nešto novo, da posetimo mesta, zemlje u  kojima do sada nismo svirali: Rumunija, Bugarska, ovde u Srbiji…“

Za sve one koji se još uvek dvoume da li će ispratiti nastup ovih sastava danas u Beogradu, toplo preporučujem da to nikako ne propuste. Njihovi nastupi, performansi, prosto se moraju naći na listi onoga što moramo uraditi pre kraja, a upravo je to ono što ćete iskusiti uz njih – simulaciju smaka sveta.

I stand firm for our soil

Lick a rock on foil

So they juice me, seduce me

Dress me up in Stussy

Hell is 'round the corner where I shelter

Isms and schisms

We're living helter skelter

If you believe or deceive

Common sense says you shouldn't receive

Let me take you down the corridors of my life

And when you walk, do you walk to your preference

No need to answer 'til

I take further evidence

I seem to need a reference to get residence

A reference to your preference to say

I'm a good neighbour, I trudge

So judge me for my labour

Lobotomy ensures my good behavior

The constant struggle ensures my insanity

Passing the evenings ensures the struggle for my family

We're hungry, beware of our appetite

Distant drums bring the news of a kill tonight

The kill which I share with my passengers

We take our fill, take our fill, take our fill

Confused by different memories

Details of Asian remedies

Conversations

Of what's become of enemies

My brain thinks bomb-like

So I listen he's a calm type

As I grow

And as I grow, I grow collective

Before the move sit on the perspective

Mr. Quaye lay in the crevice

And watches from the precipice

Imperial passage

Heat from the sun somedays slowly passes

Until then, you have to live with yourself

My brain thinks bomb-like

Beware of our appetite

Zaista, deco, trikičast tekst. Pevač već u prvih nekoliko stihova napominje da liže kamen. Zašto je to tako? Ne bih znao sa sigurnošću reći, ali poznato je da je deci potreban kalcijum koga je teško naći u crnačkom falusu. Sunđer je to, deco, bio on beo ili crn.

Nego, deco, a da to on možda voli da roka, a ne da rola? Pitanje je to. Crnci su kao naši Cigani, zaliješ ih pesticidima, a oni ne rastu, ali zato šiklja marihuana na sve strane. Svašta, kazaćete. Čim je on crnac, njemu je falus velik, pa ne mora ni da se dokazuje, a rolati se mora. I tako…možda vam nisam najbolje objasnio ovu pesmu, ali ionako ne znate engleski, nego učite latinski, zlu ne trebalo, a i babi da ima ko da prevede recepte za antidepresive.

Nego, da vidimo mi ko je prvo taj Triki. Ovde na internetu piše trip hop. Hm. Bolje ja da vam kažem, deco, nego da vas lažu roditelji. To vam je kad nećete da dobijete triper, pa sve skačete i vičete hop. Gadna boljka. Imali su ga i Goran Bregović i Bora Čorba. Jebali se kažu međusobno, pa umesto da im porastu repovi, a oni pasovali trišu… Da, da, da.

Teško je to, deco, biti umetnik. Sve žene vas žele, a vi ko za inat peder, ali ne homoseksualac, nego pederčina. Uh, Bora Čorba…kad se samo setim. Imam šest godina, ide pesma Pogledaj dom svoj, anđele, a ja se sve okrećem. Kakav hit! Eh. To su bila vremena. Jedemo Karneks, nosimo Simod, milina! Kad vidiš Albanca, najebeš mu se mile majke. A, sad?! E, deco. Ne diže mi se, ali imam neko mlado piče pored sebe, čisto da mogu ja da zezam drugare, a ne oni mene. Lekar mi je zabranio da se treznim, hvala mu na tome, jer kad ne pričam gluposti, mnogo sam depresivan, pa pišem ljubavne pesme. Pukli su mi šuljevi na Gitarijadi, jer Miša Aleksić vrti gitarom i gde ne treba. Ćora…

Ali, ajde da nastavim da posmatram Svet očima Bore Čorbe i da vidimo kako bi on analizirao Trikija, trip hop i pesmu Hell Is Round the Corner. Zamislite na trenutak: vi, Bora Čorba i Lea Kiš.

Aha. Dobro, to je onda Norič-Koventri iz iksa u dvojku. Biće para za kožnjak sa nitnama. Jaoj, tad kad prođem seoskim vašarom…

Lea Kiš: Kveeeee!

Đorđević sam Bora, mene svaka cura poljubiti mora: U programu smo? Dobro, taj trip hop. To vam nije muzički pravac. Prvo, svi su koliko ja znam iz istog grada, Bristola. Taj Bristol vam ne stoji baš najbolje u engleskoj ligi, a inače je luka i ima puno galebova. Ovi što igraju za njega, kada izgube, ukrcaju se na trajekt i pobegnu. Ha-ha, baš sam duhovit. Englezi su nekad imali dobre bendove, evo Kleš i Bitlsi. Ovo sad, to su sve kompjuteri, niko to ne svira. Ali, ajde, neka deca i imaju kompjutere, da napredujemo. Da budemo Zapad, možda?! Znate li vi da su nas oni bombardovali? I Nemac, i Francuz, i Englez i ceo NATO, a Klinton najviše! I sad ja, koji sam tri puta poginuo braneći Kosovo, treba da slušam trip hop? Ma, repovao je meni Edi Grant već na pesmi Amsterdam, šta će mi to?

Lea Kiš: Kveeeeee!

Zadnji (poslednji, valjda, stihoklepče) voz za Čačak: Šta ti, ženo, znaš? Kakav sad hulahop oćeš?

Lea Kiš: Kve-kve!

Neću da budem član mafije (kod Koštunice mi je milije): Hip hop? Pa, zar to nije isto… ma, znam ja dobro šta je to trip hop! Iš, ženo, muškarac priča! Ima tri benda i to mi je neki pravac! Nije kao rok. Tu smo mi, pa Galija, Kerber, pa Ju grupa, pa opet mi… Svi jaki!

Ne znam čoveka. Hm…Crnac. Onda nije neprijatelj. Pričao mi je Živanović, kad smo onomad išli kod Đokovića da igramo tenis sa drugom Titom, da je taj snimio jedan mnogo dobar album, a i posle toga je bio solidan. Hm…kako onda ja ne znam ko je taj? Je li svirao sa Točkom?

Lea Kiš: Kveeeee.

Neću da ispadnem životinja (ali, ne da mi se): Ne svira gitaru, a ne lupa ni u doboš? Pa, koji kurac onda lupa?!

Ja ne vidim da se ovaj pridržava rime. Ja bih mogao ceo dan da rimujem. Evo:

Slatka mala Lea

Sve bi nešto htela

Sa reči prešla je na dela

Na nešto mi je tada sela

Zar nisam pametan?

Naslov mu je u redu, ali nije na srpskom.

Trip hop - alternativni muzički pravac koji se svodi na iščitavanje repa u okviru plesne i ambijentalne muzike, sa čestim primesama džeza, soula… Mali broj značajnih bendova, ali veliki uticaj na druge pravce, i u tome je u neku ruku sličan rege i dab muzici.

Triki - bivši član grupe Massive Attack, koje će kasnije isprozivati, jer ga nisu pomenuli pri dobijanju nagrade za album godine (Protection), na kojem je učestvovao kao producent i vokal u dve pesme (čini mi se). U neljubavi je sa Goldijem zbog ljubavi prema Bjork i ne priznaje muzičara Finlija Kveja kao člana familije. U ranom detinjstvu je ostao bez majke, što je možda uslovilo i često ispoljavanje emocionalne nestabilnosti. Jedan od stupidnijih primera za poslednje navedeno je tužba protiv grupe Portishead jer su mu ukrali ideju da sempluje Ike’s Rap II od Ajzaka Hejsa (Kuvar iz Saut Parka i autor pesme Šaft). Ne znam kako je apsurdna tužba prošla, ali je istorija muzike ostala bogatija za dobru pesmu Glory Box i ovu...bolju.

O pesmi - Triki je ranije utkao deo teksta u pesmu Eurochild (Massive Attack). Hell Is Round the Corner je sva u lepljivoj atmosferi, što će reći - idealna za seks posle okopavanja kukuruza.

Triki je mogao da lupeta da je hteo, svejedno bi bilo dobro. Nije lupetao. Okosnicu pesme čini reminiscencija na detinjstvo. Paralelno, Triki govori o rasizmu kojem su bili izloženi on i njegova porodica. Tempo pesme je takav da malo ko zaista obraća pažnju na reči. Trebalo bi. Ovo je jedan od najinteligentnijih tekstova koji su se do danas pojavili u svetskoj muzici. Triki je svesno izbegao prepričavanje događaja iz detinjstva i prebacio akcenat na atmosferu. Ipak, naznačio je pitanje porekla i čuvene, ogavne izme - nacionalizme, nacizme, fašizme, rasizme, šovinizme (izme je samo skraćenica od izmet, upamtite) da  bi izbegao rađanje naknadne pameti kod umetnika (znate već - autor ispriča celu priču oko teme pesme, a tako nešto može samo on da uoči, pošto su stihovi eliptični). Na taj način, uvukao je svesnog slušaoca u priču o zajebanom odlasku kući u još zajebanijem kvartu. Mnogim umetnicima je tema detinjstva neobično draga. Niko ne želi da sluša vaše, moje, ičije trućanje o tome kako vas je otac tukao francuskim ključem po glavi, ili o ogromnim babinim lepinjicama koje ja pamtim. To uvek mora da se utka u priču koja može dobro da posluži i drugima. Takav pristup nas izdvaja iz krda - pričanje priče o sebi radi drugih, a ne sebe.

Svaki izam je posledica ekonomskog raspada društva, ili kolonijalnog načina održavanja ekonomije. Nemačka dvadesetih, Jugoslavija i SSSR krajem osamdesetih, Ukrajina danas, odnosno - Amerika, Engleska, Holandija, Rusija…uvek.

Kako kaže Triki: „Mi smo gladni, čuvajte se našeg apetita“. Izuzetno jezgrovito upozorenje. Ali, ono važi i za vas. Nemate love, što i pored toga znači: komšija Rom, Hrvat, ogavni Grobar, komunjara ili homić je dobar dok ne učini kakvo zlo. Onda je zločinac, a ne znao sam da je takav jer je ustaša, grobarska pičkica i slično. Iskreno, znam da ozbiljne predrasude gaji devet od deset ljudi koji pročitaju ovaj tekst. Taj deseti, koji shvata da zlo ne bira boje, nije ovaj put bitan (njega ćemo priklati i ispeći, deco). Bitni ste vi preostali i vaše suočenje sa sopstvenim slabostima.

Miloš Živanović

Taman sam konstatovao da je u redakciju pristiglo 7 fanzina u roku od nedelju dana kad evo i 8. :) Samo neka potraje. A naznaka da hoće,... ima. Aktivirali su se i hrvatski fanzinaši, a i Pobuna će izlgeda opet početi da izlazi. 

Okej, vratimo se Arseniku koji nastavlja svoju priču. Uigrana je već to ekipa pa nekih većih iznenađenja zapravo i nema. Svi vidovi umetnosti su zastupljeni sa naglaskom ipak na poeziju i prozu. Imajući u vidu da je ovo jedini fanzin u kome dominiraju to i nije tako loše. Prilika koju svakako ne bi trebalo da propuste (pogotovu) mlađi autori.

Ono na čemu bi se moglo poraditi su izveštaji sa koncerata na primer. I mnogo bitnije, kolumne. Pored toga što pokreću brojna pitanja i diskusije (kao kolumna u ovom broju o odnosu starijih muzičara prema mlađim), kolumne su mnogim fanzinima zaštitni znak. One i daju taj neki lični pečat svakom sličnom glasilu.

Više o ovom broju možete saznati na fejsbuk stranici Arsenika.

Ono što odlikuje hip hop kao subkulturu jeste njegova složenost, te se sam termin, može zapravo koristiti kao svojevrsan kišobran pojam. On je konstituisan na osnovu kulturne kodifikacije, koja podrazumeva prožimanje različitih praksi: muzike tj. repa (MC-inga), DJ-inga, plesa, tj. brejkdensa (brakedance) i grafiti (graffiti) likovnog izraza, kao osnovnih elemenata koji, takođe imaju sopstvene subkulturalne razvojne linije. Hip hop, dakle gradi mrežu različitih umetničkih izraza koji su konstituisani i konstituišu se unutar okvira urbanog prostora. Sa druge strane, istorijski trenutak pojave hip hopa kao i, posebno razvoj rep muzike, vezan je za složenu političku situaciju u SAD, i svojevrsan vakuum prostor koji je nastao nakon opadanja snage pokreta za ljudska prava 1970-ih godina. Ova subkultura, se, tako može definisati kao sinkretična, postindustrijska, post civil right praksa, koja koristi postmodernistička sredstva umetničke manipulacije. 

Infrastrukturna metarmofoza Njujorka, koja se odvijala od 30ih do 60ih godina 20. veka, podrazumevala je izmeštanje stanovnika u predgrađa, kako bi se formiralo gradsko jezgro koje bi odgovaralo postfordovskom konceptu urbanog planiranja. Takođe, idejni projekti Roberta Mouzisa (Robert Moses) uticali su na zajednice manjina čiji su kvartovi bili u potpunosti transformisani, što se odražavalo i na sam život i ekonomsku situaciju. Infrastrukturna odvojenost delova grada, bila je povezana sa klasnim raslojavanjima društva, što je procesima deteritorizacije još više učvršćeno. Slične promene, u različitim periodima doživeli su i drugi gradovi SAD tokom tzv. Druge velike migracije afroamerikanaca, što je rezultovalo da ova zajednica postane gotovo isključivo vezana za urbane sredine. To je dodatno getoiziralo pripadnike crne rase, ali je u isto vreme uticalo i na njihovo veće socijalno jedinstvo, stvaranje religioznih i političkih pokreta, kao i na pojavu niže srednje klase, čiji su poslovi bili vezani, pre svega za fabrike. 

Upravo takva društvena konstelacija, podstakla je formiranje javnog mnjenja lokalnih zajednica koje je bilo vezano za revolucionarno delovanje protiv sistema segregacije. Osnovna platforma takve ideje, bila je zasnovana na ideji koja je rasu uzdigla na nivo fetiša, te je stvoren mitologizirani narativ o Africi, što ubrzo podstiče rađanje crnačkog nacionalizma (black nationalism). Takav fetišizam crnog čoveka, podstakao je i jačanje organizacije Nacija Islama (Nation of Islam) 1960-ih godina. Istaknuti eksponent Nacije Islama, Malkolm Eks (Malcolm X), zagovarao je militantnu političku opciju, koja se, pretežno zasnivala na maoističkoj ideologiji. Mesto protivteže takvim stavovima zauzeo je hrišćanski opredeljen Martin Luter King (Martin Luter King), čija se politička taktika zasnivala na gandijevskoj ideji nenasilnog ostvarivanja ciljeva. Međutim, za razliku od Kingove organizacije Southern Christian Leadership Conference, Nacija Islama je aktivno radila na formiranju i pomaganju militantnih društava, te je imala i sopstvenu paramilitarnu formaciju Fruit of Islam, dok je posredno uticala na stvaranje skupina kao što su Blood Brothers i Five Percents. Ova poslednja je posebno bila rasprostranjena među mlađim Afroamerikancima niže klase, nudeći im specifičan vid filozofsko teološkog amalgama različitih ideja i koncepata.

Nakon ubistva Malkolma Eksa 1965, a zatim i Martina Lutera Kinga 1968. godine, sledi novi talas afričkog etnocentrizma u Americi, sa pojavom organizacije Black Panthers, i kulturnog fronta Black Art Movement. Ovaj pokret koji se naziva i Black Aesthetic Movement, bio je zasnovan na ideji stvaranja društveno angažovane, etnocentrističke poezije, koja ima revolucionarni karakter. U pitanju je spoj levičarskog i nacionalističkog diskursa, prezentovanog kroz realistične narativne forme. Ova organizacija je bila tehnofobična, ali i okrenuta mitu urbanog. Autori kao npr. Sonja Sančez (Sonia Sanchez), Džil Skot Heron (Gil Scott Heron) ili Last Poets, uticali su i na popularnu kulturu, predstavljajući osu oko koje se formirala nova afroamerička umetnost, u kojoj su granice visoke i niske kulture bile od samog početka Black Power pokreta, zapravo u potpunosti izbrisane. Takva umetnost, kao i društveno političko stanje u SAD od ranih 1960-ih, uticali su na stvaranje subkulture hip hopa, koja se razvijala hraneći se kulturalnim derivatima nastalih u opštim socijalnim trenjima. Geto kao stecište istorijskih dešavanja postao je tako mitsko okruženje i izvor inspiracije prvih izvođača hip hopa koji su bili pod snažnim uticajem borbe pomenutih crnačkih pokreta sa početka druge polovine 20. veka.

Radoš Mitrović

Uvodno razmatranje

Odlazak u striparnu, iliti strip knjižaru, smatram malim ritualom, kao da tih pola sata uzmem kvalitetniju dozu zraka i nadomjestim prijekopotrebnu razinu kisika. Proučavanje stripova dostupnih za kupnju biva mantra kojoj rado pristupam. Veći broj izdanja financijski mi je nemoguće da si priuštim no lijepo je (ukoliko su izvan zaštitne folije) ista i prelistati, pa možda, tko zna, posuditi u knjižnici ili tako nešto. Najbolje je dakako kada osoblje striparne tolerira taj, nazovimo ga hobi, kopanja po stripovima, zagledanja unutar korica, čitanje predgovora, proučavanje crteža i sl. i ne šalje negativne prijekorne vibracije kojima jasno ukazuje da se to ne smije.

Naravno, potrebno je, kada se već njuška, nešto i kupiti. Ustaljena je praksa da se kopanjem često iskopa blago, strip koji nije nigdje posebno istaknut, zatrpan unutar hrpe, čeka da ga se otkopa i otkrije. Tako je bilo i sa Radosavom.

Radosav: jutarnja magla

Radoslav je strip prvijenac Borisa Stanića, autora modernog likovnog izričaja, gruba crteža, nesavršenog, s underground senzibilitetom. Priča je biografska, prati život autorova djeda kao mladića. Čitatelj je kroz radnju pretežito vođen naracijom autora, povremeno dialogom. Bazira se na sjećanjima autora o djedovim pričama, o životu koji je sada za mladež u najmanju ruku nevjerojatan, ali u to vrijeme stvar svakodnevice. Radosav je čovjek koji je očito, poput mnogih iz istog razdoblja vrlo rano morao ovladati umijećem snalaženja i sticanja radnih navika, kako bi mogao opstati u realitetu. Ubrzo svativši da je rad suština čovjekova postojanja, te nužan alat za sticanje potrebnih uslova za život. Kada je to shvatio, život je umio sagledati s jedne sasvim druge perspektive gdje je rad ustvari radost, stvaralaštvo i zajedništvo u jednom.

Strip ima moć da vam osvježi i vaša vlastita sjećanja, pa je tako i mene potaknuo da pročešljam draga sjećanja na djedove priče koje se u svojoj suštini, niti ne razlikuju mnogo od Radosavove priče.

Crtački, strip je izveden u autorovu stilu, ne priklanjajući se niti jednoj od, već dostupnih tradicija i likovnih izričaja. Crtež je načinjen grubim potezima crnom bojom kao osnovom, s akvarelnim kolorom te ručno upisanim dialozima. Na prvo gledanje crtež je moguće ocijeniti kao loš, budući da ne poštiva neke zakonitosti crtačke struke kao što su proporcije likova, perspektiva, osjenčenja i sl. Uzimajući u obzir likovnost dvadesetog stoljeća, kao i moderni strip, lako je vidljivo da strip poštiva sasvim druge zakonitosti, a to su autorski pristup realizaciji s unikatnim vizualnim izričajom, baziranom na ostavšini slikara ekspresionista, više nego ijednog strip autora. Scene u kojima je Radosav usred zimske noći, zaista su atmosferične, kao i uostalom većina scena s prirodom, dok su scene s dialozima i likovima nešto slabije kvalitete.

Naslovnica je lijepa, kao i sam dizajn Komikovog izdanja. U izdanju je uključen i pogovor Aleksandra Zografa.

Završno razmatranje

Dakle radi se o stripu koji će vjerojatno mnogima promaknuti, najviše zbog svoje nepretencioznosti, ali i činjenici da se radi o jednom izrazito nekonvencionalnom pristupu u izričaju čime je ipak osuđen na publiku koja voli takav pristup, a to je manji broj ljudi. Ovaj strip daje uvod u, čini se omanji serijal o djedu Radosavu, i kao takav je dobar u svojoj namjeni budući da je čitanjem kraj stripa došao nekako prerano s brojnim neodgovorenim pitanjima.

Strip preporučam ljubiteljima autorskog stripa, nekonvencionalnog crteža kao i realističnih biografskih tema.

Josip Stupić (stripovi.com)

Bez obzira što su devedesete uveliko za nama (pravilnije bi bilo reći - pred nama), stiče se utisak da su još uvek radikalno sveže u pamćenju, što bih mogao iskoristiti kao kompromisni razlog da se objasnim sa čitaocima zašto baš njihovog omiljenog filma nema u ovom pregledu.

Ah. Toliko o filmovima koji su pokupili Oskare tokom devedesetih ili bili laureati festivala u Kanu. Pijačni glamur i težnja Francuske da živi od turista u Sen Tropeu… Žandari i Čvorovići koji odlučiše da se nasele na Balkanskom poluostrvu, pa lupiše dekret: Ili si Holivud, ili si Art kanal, četvrtkom uveče kad se Vuk Bojović napije jer ga je ostavio Sami. E, moj Sami, zvali su te majmunom majmuni, a sad im lažni doktorati iz dupeta vire, dok se češu po jajima, pardon, mućkovima od svedržavnih televizija, institucija i interesa, odnosno, kurvi što se politički korektno nazivaju metrese.

Devedesete su u tom nekom šupku između dobrano podmazanog rektuma ministra policije i hemoroidnog lica Dragana Vučićevića, bile i ventil za nezavisnu produkciju. Bile su to godine kada je Sandens festival postao cenjen i u okviru filmske redakcije RTS-a, a Želimir Žilnik mogao mirne duše da snimi Mermernu zadnjicu i da mu niko ne kaže kako je u pitanju provokacija radi provokacije. Generalno, američki film je još uvek tražio neki novi, uspešni šablon. Ako izuzmemo sklonost ka lažnoj političkoj korektnosti, o čemu svedoči čitav niz dobitnika Oskara, odnosno ka lažnoj komunikaciji sa mlađom, tada grandž i hip-hop populacijom, oličenoj kroz nominovane, ostaju nam stidljive naznake onoga što će u budućnosti postati osovina Holivuda - strip ekranizacije i struktura stripova (Darkman, Cry-Baby, The Rocketeer, The Crow, The Clerks…), kao i insistiranje na falsifikovanju tuđih radova, koji su se u originalu nalazili najčešće u produkciji Japana i Hong Konga (Ulični psi su zapravo City on Fire, Matriks - Ghost in the Shell, Rekvijem za san - Perfect Blue…).

U ovom pregledu se, takođe, ne nalaze ni cenjeni filmovi Vudija Alena i Džima Džarmuša, jer potpadaju pod drugačiji ključ bavljenja umetnošću. To ih ne čini toliko unikatnim, koliko, jednostavno, neprisutnim.

Što se tiče srpskih autora, prve godine devedesetih je obeležilo odsustvo svesti da su osamdesete ostale u osamdesetima, tako da su nastajali korektni filmovi, sa potpunim iskorakom iz stvarnosti poimanja vremena nastanka (Tito i ja, Mi nismo anđeli, pre svih). Kako se jedan rat bližio kraju, tako su i naše kinematografske junoše odlučile da uđu u dupe Miloševiću, a ono što su iz njega izvukli bili su „višeznačni“ komadi celuloidnih fekalija (ne bih sad da imenujem filmove tipa Vukovar, jedna priča, da se Šotra i, kasnije, Lazić, ne naljute). Ono što je najvrednije iz ovog vremena predstavljaju dokumentarni i igrano-dokumentarni filmovi: Satan Panonski, Vidimo se u čitulji, Geto i Dečak iz Junkovca. Ne treba vam kopanje po svesti, koja je sama sebe naterala da zaboravi pad duha ovog naroda, dovoljno vam je pogledati ovih, ukupno tri sata čiste stvaralačke energije i predstavljanja najprljavijeg oblika stvarnosti sve do uspostavljanja centurionsko-uvlakačkog društva savremene Srbije, odnosno, dragog mi Ivana Tasovca i ostalih Ivana, Aleksandara, Nebojši i Tomislava, Velimira, Trtomira i Guzomira (Ivane, kupio sam makaze)…i setićete se, a i uživati.

Tokom devedesetih je došlo i do zamrzavanja korektnog odnosa američke prema srpskoj kulturi. Monstruozno ubistvo Dragiše Kašikovića i njegove ćerke, 1976. godine (iskasapljeni sa sto uboda nožem), kao da je najavilo ono što će se desiti Doroti Straten, ljubavnici Pitera Bogdanoviča. Veliki reditelj nikad više nije bio isti, a tokom devedesetih gurnut je u zaborav. Stojan Stiv Tešić, sjajni scenarista, dobitnik Oskara i iskreni promoter srpske kulture, preminuo je 1996. godine. Ostario je Karl Malden, takođe Oskarovac, i meni lično, izuzetno simpatičan čovek zbog insistiranja na tome da u četiri filma jedan od likova nosi njegovo originalno ime - Mladen Sekulović.

Srpska intelektualna dijaspora bila je, očito, dobrano oslabljena, čak i da nije bilo pritisaka.
Tokom devedesetih, značajno se promenilo prikazivanje Srba u američkim filmovima. Najgnusniji primer bio je hit film Mirotvorac. Uloga idiota teroriste (nosi bombu u rancu) ponuđena je Mikiju Manojloviću. Pričalo se po beogradskom pašaluku da je cifra iznosila milion dolara. Manojlović je odigrao dobro, ne prihvativši da igra u ovom odvratnom filmu. Umesto toga, izabrao je da pleše na muziku Ozona, najboljeg francuskog reditelja sa kraja devedesetih (Criminal Lovers). Nije problem kad vas okvalifikuju kao stereotipne negativce tipa prikaza agenata KGB-a u američkim filmovima. Nije problem kad vas se plaše toliko da je svaki antiheroj ruskog porekla portretisan kao đavo u malom. Bez obzira što je to pogrešno, strah je najčešće predznak poštovanja. Ali, kada vas predstave kao patetičnog negativca idiota, čiju muku žele da razumeju, onda dolazimo do najgoreg… Oni nas ne mrze, žele da nas „razumeju“, „pomognu“…oni nas preziru, gade nas se. Srbi su doživljeni kao gnjide bez časti, a Operacija Plemeniti nakovanj (Milosrdni anđeo je termin Slobine administracije za bombardovanje Srbije, 1999. godine) kao šampon protiv vaški. Koliko god potcenili moć filma za dalje oblikovanje stereotipa, evidentno je da ni mi sami na pomen Roma ne zamišljamo stilizovanog doktora građevinskih nauka, Jevreja kao bahatog raspikuću i slično. Sa druge strane, i Hitler, i Staljin i Tito bili su posvećeni filmofili, a kinematografije zemalja kojima su vladali bile su u otvorenoj službi ideologije-demonologije ostanka diktatora na vlasti putem ispiranja mozga građanima, odnosno, preoblikovanja istorije.

U kom, finansijski približnijem, a dovoljno kvalitetnom pravcu se mogla razvijati srpska kultura (tada još uvek novčano potpomognuta od strane države), pokazala je španska kinematografija, koja je zaista imala Zlatna jaja tokom devedesetih. Vizuelno, ovi filmovi su izgledali kao da su izašli ispod prese Slobodana Šijana, a i narativno, kao da se oseća bliskost sa duhom Šijan-Pajkić klasika Davitelj protiv davitelja.

Uspon azijske kinematografije je nešto što je u najvećoj meri kvalitativno obeležilo devedesete na filmu (uz Dejvida Finčera, Ejbela Feraru i suptilnog Džona Dala). Autori kao što su hiperproduktivni Takaši Mike, pop-art romantičar Vong Kar Vaj, radikalni Cukamoto i, nadasve, pretalentovani Džoni To, bili su potpuna nepoznanica srpskoj kulturnoj svesti (osim kroz snobizam selektora FEST-a, gde je Vong Kar Vaj, srećom, bio shvaćen kao društveno prihvatljiv). Raspad beogradskog kritičarskog kluba (Nebojša Pajkić, Dragan Jeličić, Dinko Tucaković, Branko Vukojević, Goran Terzić, Goran Gocić, Biljana Maksić, Biljana Srbljanović, Boško Milin, Saša Markuš, Saša Radojević, Vladislava Vojnović, Isidora Bjelica…) tokom devedesetih, uslovio je i drugačiji vid informisanja za prave filmske sladokusce. U igru je uključen Internet, te razni portali, gde se kurče oni što im je u stvarnosti kurac mali…i tako. Došlo se do paradoksa slobode virtuelnog mišljenja, te magične rečenice kojom neko drugi, pa i ja, verovatno, uzimamo sebi za pravo da diskreditujemo nečije stvaralaštvo ako to ide uz dlaku nekome kome želimo popušiti…promovisanja sebe ili tzv. prijatelja, odnosno, klasične Resavske škole bez koje ne bi ni bilo neautentičnosti srpskog kreativnog duha današnjice.

Neka vrsta svetla na kraju tunela predstavljali su Šok Koridor (Radivojević/Bekvalac), emisija koja je uz Kulturni nokaut Maje Uzelac, Prokićevog Jaganjca, Jerotićev Agape, Vujanovićevu Moć veštica, Terzićev Originalni Soul rečnik, odnosno Dole na uglu i Tajanstveni voz velikog Žikice Simića pomagala Srbima da zaleče rane od svih tih koridora, koje su nam gradili u dupetu sve ove godine.

Na ovim stranama, to su bili neki drugi, mahom nedovoljno informisani, ali svakako entuzijasti koji su reanimiranju srpske kulture prilazili sa dobrim namerama. Nekad su te namere bile usmerene prema sebi samima i svodile se na tinejdžersko samopromovisanje i pamfletaško obračunavanje sa kvalitetnijim autorima, sve pod maskom priče o jedinom pravom istinskom andergraundu, ali je reč bila živa, čineći tako i ljude više nalik ljudima, a ne zverima.

Današnjica srpske kulture je posledica neorganizovanosti suprostavljenih sujeta, a , verovali ili ne, i ovakvog, virtuelnog izražavanja slobode misli. Činjenica da danas većina autora tetoše neki svoj blog, Fejsbuk, Tviter i šta još sve ne, doprinosi virtuelizaciji života, pa i kulturne svesti.

Od klinke pa do tetke, a sve preko istog prosvetarskog falusa (priznaćete, umem da budem i lingvističko/semantički korektan), svi nešto pišu, pa se lajkuju, pa nepismeni idiot od deset lajkova pomisli da je rođen za pisanje scenarija. Ako stavi fotku sa psom i napiše „moja duša“  (neizbežnih dvesta lajkova), tad onaj što je „radovao“ i klinke i tetke, može postane premijer, pa „raduje“ i teče. (Usled korišćenja imenica klinka, baba-tetka premijer u kontekstu analnog opštenja sa psima…odlučujem se na autocenzuru…sledeće rečenice.)

Kad ste napisali scenario, onda shvatite da jedino vi možete biti dovoljno pametni da ga i razumete. Tada odlučite da režirate. E, to vam je, deco draga, a i ona što mi nisu vune dala, ukratko, kako se pravi srpski nezavisni home video, da ne kažem - film, današnjice. Čiča-miča i gotova srpska kulturna posla. A od silne priče, ostadoše svi bez posla. No, dobro, nećemo terati baš do kraja, kad već živimo sopstveni pakao. Sa jedne strane žene sa plastičnim sisama, sa druge muškarci sa mudima od plastike…a svima lica đonovi. Mmm, milina. Sto stepeni napolju, one Makijavelijeve žabe se već skuvale sporim dogrevanjem… Ništa atrofirani mozak ne da palacavom jeziku da iskrekeće. Paradoksi oksimorona uobičajenih morona i slovenske antiteze svakom pokušaju osmišljavanja života…

Elem, gledajte dobre filmove, čitajte dobre knjige i od svih igara vežbajte alkohol uz bilijar. Tako nešto…

1990.
King of New York (Abel Ferrara) USA/Italy/UK
Close-up (Abbas Kiarostami) Iran
By Dawn’s Early Light (Jack Sholder) USA
Miller's Crossing (Joel Coen/Ethan Coen) USA
Darkman (Sam Raimi) USA
Rosencrantz & Guildenstern are Dead (Tom Stoppard) UK/USA
Jacob's Ladder (Adrian Lyne) USA
Metropolitan (Whit Stillman) USA
Cry-Baby (John Waters) USA
The Hunt for Red October (John McTiernan) USA
The Nasty Girl (Michael Verhoeven) West Germany
Taxi Blues (Pavel Lungin) Soviet Union/France
Europa, Europa (Agnieszka Holland) Germany/France/Poland
Archangel (Guy Maddin) Canada
Edward Scissorhands (Tim Burton) USA
State of Grace (Phil Joanou) UK/USA
Nightbreed (Clive Barker) USA
Days of Being Wild (Kar Wai Wong) Hong Kong
GoodFellas (Martin Scorsese) USA
Air America (Roger Spottiswoode) USA
The Grifters (Stephen Frears) USA
Total Recall (Paul Verhoeven) USA
Tremors (Ron Underwood) USA
Gremlins 2: The New Batch (Joe Dante) USA
The Hot Spot (Denis Hopper) USA
Mountains of the Moon (Bob Rafelson) USA
Bad Influence (Curtis Hanson) USA
The Ambulance (Larry Cohen) USA
Quigley Down Under (Simon Wincer) Australia/USA
The Ages of Lulu (Bigas Luna) Spain
After Dark, My Sweet (James Foley) USA
Internal Affairs (Mike Figgis) USA
Predator 2 (Stephen Hopkins) USA
Desperate Hours (Michael Cimino) USA
The Bonfire of the Vanities (Brian De Palma) USA
The Exorcist III (William Peter Blatty) USA
Living to Die (Wings Hauser) USA

1991.
Terminator 2: Judgment Day (James Cameron) USA/France
My Own Private Idaho (Gus Van Sant) USA
Indian Runner (Sean Penn) USA
A Brighter Summer Day (Edward Yang) Taiwan
La Belle Noiseuse (Jacques Rivette) France/Switzerland
Rise the Red Lantern (Yimou Zhang) China/Hong Kong/Taiwan
Let Him Have It (Peter Medak) UK/France
Lovers (Vicente Aranda) Spain
A Brief History of Time (Errol Morris) UK/Japan/USA
Prospero's Books (Peter Greenaway) France/Italy/Netherlands/UK/Japan
Delicatessen (Marc Caro/Jean-Pierre Jeunet) France
All the Mornings of the World (Alain Corneau) France
The Commitments (Alan Parker) Ireland/UK/USA
City of Hope (John Sayles) USA
Black Robe (Bruce Beresford) Canada/Australia
Naked Lunch (David Cronenberg) Canada/UK/Japan
The Adjuster (Atom Egoyan) Canada
Barton Fink (Joel Coen/Ethan Coen) USA/UK
The Resurrected (Dan O’Bannon) USA/Canada
La setta (Michele Soavi) Italy
Point Break (Kathryn Bigelow) USA
The Rocketeer (Joe Johnston) USA
The Hard Way (John Badham) USA
The People Under the Stairs (Wes Craven) USA
The Pit and the Pendulum (Stuart Gordon) USA
The Art of Dying (Wings Hauser) USA
Paprika (Tinto Brass) Italy
Queens Logic (Steve Rash) USA

1992.
Bad Lieutenant (Abel Ferrara) USA
A Heart in Winter (Claude Sautet) France
The Crying Game (Neil Jordan) UK/Japan
Strictly Ballrom (Baz Luhrmann) Australia
Hard Boiled (John Woo) Hong Kong
Basic Instinct (Paul Verhoeven) USA/France
The Stolen Children (Gianni Amelio) France/Switzerland/Germany/Italy
Ghostwatch (Lesley Manning) UK
Tetsuo II: Body Hammer (Shin’ya Tsukamoto) Japan
The Last of the Mohicans (Michael Mann) USA
Reservoir Dogs (Quentin Tarantino) USA
Candyman (Bernard Rose) USA
Leolo (Jean-Claude Lauzon) France/Canada
One False Move (Carl Franklin) USA
Porco Rosso (Hayao Miyazaki) Japan
A Midnight Clear (Keith Gordon) USA
Red Rock West (John Dahl) USA
American Heart (Martin Bell) USA
Braindead (Peter Jackson) New Zealand
Man Bites Dog (Remy Belvaux/Andre Bonzel/Benoit Poelvoorde) Belgium
Raising Cain (Brian De Palma) USA
Army of Darkness (Sam Raimi) USA
Jamon, jamon (Bigas Luna) Spain
Dust Devil (Richard Stanley) South Africa/UK
The Public Eye (Howard Franklin) USA
Diggstown (Michael Ritchie) USA
Noises Off (Peter Bogdanovich) USA
A Question of Attribution (John Schlesinger) UK
The Long Day Closes (Terence Davies) UK
Full Contact (Ringo Lam) Hong Kong
Romper Stomper (Geoffrey Wright) USA
Orlando (Sally Potter) UK/Russia/Italy/France/Netherlands
Mistress (Barry Primus) USA
Deep Cover (Bill Duke) USA
All Ladies Do It (Tinto Brass) Italy
Tokyo Decadence (Ryu Murakami) Japan
Naked Killer (Clarence Fok Yiu-leung) Hong Kong

1993.
Farewell My Concubine (Kaige Chen) China/Hong Kong
The Age of Innocence (Martin Scorsese) USA
The Nightmare Before Christmas (Henry Selik) USA
Three Colors: Blue (Krzysztof Kieslowski) France/Poland/Switzerland/UK
Groundhog Day (Harold Ramis) USA
Matinee (Joe Dante) USA
Iron Monkey (Woo-ping Yuen) Hong Kong
Romeo Is Bleeding (Peter Medak) UK/USA
The Man Without a Face (Mel Gibson) USA
Cronos (Guillermo del Toro) Mexico
32 Shorts Films About Glenn Gould (Francois Girard) Portugal/Canada/Finland/Netherlands
Fearless (Peter Weir) USA
Stalingrad (Joseph Vilsmaier) Germany/Sweden
Green Snake (Hark Tsui) Hong Kong
This Boy's Life (Michael Caton-Jones) USA
Naked (Mike Leigh) UK
In the Line of Fire (Wolfgang Petersen) USA
12:01 (Jack Sholder) USA
Geronimo: An American Legend (Walter Hill) USA
Batman: Mask of the Phantasm (Eric Radomski/Bruce W. Timm) USA
The Piano (Jane Campion) Australia/New Zealand/France
Bad Boy Bubby (Rolf de Heer) Australia/Italy
The Cement Garden (Andrew Birkin) France/Germany/UK
Dazed and Confused (Richard Linklater) USA
Anchoress (Chris Newby) Belgium/UK
Sonatine (Takeshi Kitano) Japan
The Bride with White Hair (Ronny Yu) Hong Kong
Body Snatchers (Abel Ferrara) USA
Golden Balls (Bigas Luna) Spain/Italy/France
Accion Mutante (Alex de la Iglesia) Spain/France

1994.
Hoop Dreams (Steve James) USA
The Kingdom (Lars von Trier/Morten Arnfred) Denmark/France/Germany/Sweden
Three Colors: Red (Krzysztof Kieslowski) Poland/France/Switzerland
Once Were Warriors (Lee Tamahori) New Zealand
Immortal Beloved (Bernard Rose) UK/USA
Dellamorte Dellamore (Michele Soavi) Italy/France/Germany
The Last Seduction (John Dahl) USA
The Professional (Luc Besson) France
Chungking Express (Kar Wai Wong) Hong Kong
To Live (Yimou Zhang) Hong Kong/China
Crumb (Terry Zwigoff) USA
Exotica (Atom Egoyan) Canada
In the Mouth of Madness (John Carpenter) USA
Fist of Legend (Gordon Chan) Hong Kong
The Legend of Drunken Master (Chia-Liang Liu/Jackie Chan) Hong Kong
Serial Mom (John Waters) USA
Heavenly Creatures (Peter Jackson) UK/Germany/New Zealand
The Crow (Alex Proyas) USA
Nightwatch Ole Bornedal (Denmark)
Little Odessa (James Gray) USA
Backbeat (Iain Softley) UK/Germany
Death and the Maiden (Roman Polanski) UK/USA/France
Ed Wood (Tim Burton) USA
Clerks. (Kevin Smith) USA
Ashes of Time (Kar Wai Wong) Hong Kong/China/Taiwan
Shallow Grave (Danny Boyle) UK
Lisbon Story (Wim Wenders) Germany/Portugal
The Adventures of the Priscilla, Queen of the Desert (Stephan Elliot) Australia
Natural Selection (Jack Sholder) USA
The Voyeur (Tinto Brass) Italy
Eat Drink Man Woman (Ang Lee) Taiwan/USA
Airheads (Michael Lehmann) USA
Muriel's Wedding (P. J. Hogan) Australia/France
Tete & the Moon (Bigas Luna) Spain/France
Cobb (Ron Shelton) USA
Witch Hunt (Paul Schrader) USA

1995.
Seven (David Fincher) USA
Strange Days (Kathryn Bigelow) USA
Gonin (Takashi Ishii) Japan
Before Sunrise (Richard Linklater) USA/Austria/Switzerland
Maborosi (Hirokazu Koreeda) Japan
Citizen X (Chris Gerolmo) USA
The Day of the Beast (Alex de la Iglesia) Spain
I. D. (Philip Davis) UK/Germany
Smoke (Wayne Wang/Paul Oster) Germany/USA
La Haine (Mathieu Kassovitz) France
The Usual Suspects (Bryan Singer) USA/Germany
The City of Lost Children (Marc Caro/Jean-Pierre Jeunet) France/Germany/Spain
Ghost in the Shell (Mamoru Oshii) Japan/USA
Memories (Koji Morimoto/Tensai Okamura/Katsuhiro Ohtomo) Japan
Fallen Angels (Kar Wai Wong) Hong Kong
Toy Story (John Lasseter) USA
Tokyo Fist (Shin’ya Tsukamoto) Japan
La Ceremonie (Claude Shabrol) France/Germany
A Chinese Odyssey I & II (Jeffrey Lau) Hong Kong
12 Monkeys (Terry Gilliam) USA
To Die For (Gus Van Sant) USA/UK
The Addiction (Abel Ferrara) USA
Living in Oblivion (Tom DiCillo) USA
Things to Do In Denver When You’re Dead (Gary Fleder) USA
Forgotten Silver (Costa Botes/Peter Jackson) New Zealand
The Prophecy (Gregory Widen) USA
Shinjuku Triad Society (Takashi Miike) Japan
Lord of Illusions (Clive Barker) USA
Shanghai Triad (Yimou Zhang) Hong Kong/China/France
Richard III (Richard Loncraine) UK/USA
Copycat (Jon Amiel) USA
Screamers (Christian Duguay) Canada/USA/Japan
Castle Freak (Stuart Gordon) USA
Sketch Artist II: Hands That See (Jack Sholder) USA

1996.
Lone Star (John Sayles) USA
Evita (Alan Parker) USA
When We Were Kings (Leon Gast) USA
Kids Return (Takeshi Kitano) Japan
Unforgettable (John Dahl) USA
Prisoner of the Mountains (Sergei Bodrov) Russia/Kasakhstan
Bound (Andy Wachowski/Larry Wachowski) USA
Trainspotting (Danny Boyle) UK
Ponette (Jacques Doillon) France
Marvin’s Room (Jerry Zaks) USA
Deep Crimson (Arturo Ripstein) Mexico/France/Spain
L’Appartement (Gilles Mimouni) France/Spain/Italy
Beautiful Girls (Ted Demme) USA
Brassed Off (Mark Herman) UK/USA
Hillsborough (Charles McDougall) UK
Hard Core Logo (Bruce McDonald) Canada
The God of Cookery (Stephen Chow/Lik-Chi Lee) Hong Kong
Small Faces (Gillies MacKinnon) UK
Tesis (Alejandro Amenabar) Spain
The Ghost and the Darkness (Stephen Hopkins) USA
Fargo (Joel Coen/Ethan Coen) USA/UK
The Stendhal Syndrome (Dario Argento) Italy
Crash (David Cronenberg) Canada/USA
Thieves (Andre Techine) France
Romeo + Juliet (Baz Luhrmann) USA
James and the Giant Peach (Henry Selick) UK/USA
The Ogre (Volker Schlondorff) France/Germany/UK
Waiting for Guffman (Cristopher Guest) USA
The People vs. Larry Flynt (Milos Forman) Canada/USA
Shine (Scott Hicks) Australia
Irma Vep (Olivier Assayas) France
Primal Fear (Gregory Hoblit) USA
Hamsun (Jan Troell) Germany/Norway/Sweden/Denmark
Freeway (Matthew Bright) USA
The Funeral (Abel Ferrara) USA
The Frighteners (Peter Jackson) New Zealand/USA
Sleepers (Barry Levinson) USA
From Dusk Till Dawn (Robert Rodriguez) USA
Scream (Wes Craven) USA
Fudoh: The New Generation (Takashi Miike) Japan
Set it Off (F. Gary Gray) USA
X (Rintaro) Japan
Joe’s Apartment (John Payson) USA

1997.
Open Your Eyes (Alejandro Amenabar) Spain/France/Italy
L. A. Confidential (Curtis Hanson) USA
The Game (David Fincher) USA
Brat (Aleksey Balabanov) Russia
Perfect Blue (Satoshi Kon) Japan
Neon Genesis Evangelion: The End of Evangelion (Hideaki Anno/Kazuya Tsurumaki) Japan
The Sweet Hereafter (Atom Egoyan) Canada
Men with Guns (John Sayles) USA
Life Is Beautiful (Roberto Benigni) Italy
Starship Troopers (Paul Verhoeven) USA
The Wings of the Dove (Iain Softley) USA/UK
Donnie Brasco (Mike Newell) USA
Rainy Dog (Takashi Miike) Japan
Taste of Cherry (Abbas Kiarostami) France/Iran
Made in Hong Kong (Fruit Chan) Hong Kong
Nil by Mouth (Gary Oldman) UK/France
Live Flesh (Pedro Almodovar) France/Spain
Happy Together (Kar Wai Wong) Hong Kong
The Spanish Prisoner (David Memet) USA
Insomnia (Erik Skjoldbaerg) Norway
Gattaca (Andrew Niccol) USA
Rough Riders (John Milius) USA
Sick: The Life & Death of Bob Flanagan, Supermasochist (Kirby Dick) USA
The Ice Storm (Ang Lee) USA
The Boys Club (John Fawcett) Canada
Lost Highway (David Lynch) France/USA
In the Company of Men (Neil LaBute) Canada/USA
Funny Games (Michael Haneke) Austria
Princess Mononoke (Hayao Miyazaki) Japan
Affliction (Paul Schrader) USA/Canada
The Night Flier (Mark Pavia) USA/Italy
The Odd One Dies (Tat-Chi Yau) Hong Kong
Chasing Amy (Kevin Smith) USA
Breakdown (Jonathan Mostow) USA
Snide and Prejudice (Philippe Mora) USA
The House of Yes (Mark Waters) USA
See the Sea (Francois Ozon) France
Running Time (Josh Becker) USA
Trekkies (Roger Nygard) USA
The Castle (Rob Sitch) Australia
The Ugly (Scott Reynolds) New Zealand
Grosse Pointe Blank (George Armitage) USA
Orgazmo (Trey Parker) USA/Japan
Suicide Kings (Peter O’Fallon) USA
Twin Town (Kevin Allen) UK

1998.
I Stand Alone (Gaspar Noe) France
American History X (Tony Kaye) USA
Buffalo ’66 (Vincent Gallo) USA
The Truman Show (Peter Wier) USA
Gods and Monsters (Bill Condon) UK/USA
A Simple Plain (Sam Raimi) France/UK/Germany/USA/Japan
Dark City (Alex Proyas) USA
The Interview (Craig Monahan) Australia
The Red Violin (Francois Girard) Canada/Italy/UK
Little Voice (Mark Herman) UK
The Mighty (Peter Chelsom) USA
Orphans (Peter Mullan) UK
Show Me Love (Lukas Moodysson) Sweden/Denmark
After Life (Hirokazu Koreeda) Japan
Croupier (Mike Hodges) France/Germany/UK/Ireland
Central Station (Walter Salles) Brazil/France
The Bird People in China (Takashi Miike) Japan
Young Thugs: Nostalgia (Takashi Miike) Japan
The Longest Nite (Tat-Chi Yau) Hong Kong
Beast Cops (Gordon Chan/Dante Lam) Hong Kong
A Hero Never Dies (Johnnie To) Hong Kong
Fallen (Gregory Hoblit) USA
Bullet Ballet (Shin’ya Tsukamoto) Japan
Saving Private Ryan (Steven Spielberg) USA
Run Lola Run (Tom Tykwer) Germany
Blues Harp (Takashi Miike) Japan
Elizabeth (Shekhar Kapur) UK
Autumn Tale (Eric Rohmer) France
Pi (Darren Aronofsky) USA
The Emperor and the Assassin (Chen Kaige) China/Japan/France
Sitcom (Francois Ozon) France
Bride of Chucky (Ronny Yu) Canada/USA
Deep Impact (Mimi Leder) USA
Rounders (John Dahl) USA
Smoke Signals (Chris Eyre) Canada/USA
Phoenix (Danny Cannon) USA
The Rat Pack (Rob Cohen) USA
Pleasantville (Gary Ross) USA
Art Pupil (Bryan Singer) USA/France
Rushmore (Wes Anderson) USA
Small Soldiers (Joe Dante) USA
Joseph’s Gift (Philippe Mora) USA
Antz (Eric Darnell/Tim Johnson) USA
A Bug’s Life (John Lasseter/Andrew Stanton) USA
Pecker (John Waters) USA
Lock, Stock and Two Smoking Barrels (Guy Ritchie) UK
The Opposite of Sex (Don Roos) USA
The Wonderful Ice Cream Suit (Stuart Gordon) USA
Divine Trash (Steve Yeager) USA
Six Days In Roswell (Timothy B. Johnson) USA
Besieged (Bernardo Bertolucci) Italy/UK

1999.
Fight Club (David Fincher) Germany/USA
The Sixth Sense (M. Night Shyamalan) USA
The Mission (Johnnie To) Hong Kong
Running Out the Time (Johnnie To) Hong Kong
The Straight Story (David Lynch) France/UK/USA
The Iron Giant (Brad Bird) USA
Audition (Takashi Miike) South Korea/Japan
The Wolf Brigade (Hiroyuki Okiura) Japan
Ley Lines (Takashi Miike) Japan
Three Kings (David O. Russell) USA
All About My Mother (Pedro Almodovar) Spain/France
A Room for Romeo Brass (Shane Meadows) UK/Canada
Being John Malkovich (Spike Jonze) USA
eXistenZ (David Cronenberg) Canada/UK
American Movie (Chris Smith) USA
The Ninth Gate (Roman Polanski) Spain/France/USA
Angela’s Ashes (Alan Parker) USA/Ireland
Election (Alexander Payne) USA
Ravenous (Antonia Bird) USA/UK/Czech Republic
Bringing Out the Dead (Martin Scorsese) USA
Nobody Knows Anybody (Mateo Gil) Spain
The 13th Warrior (John McTiernan/Michael Crichton) USA
Sleepy Hollow (Tim Burton) USA
Galaxy Quest (Dean Parisot) USA
Dead or Alive (Takashi Miike) Japan
Gemini (Shin’ya Tsukamoto) Japan
Criminal Lovers (Francois Ozon) France
Buena Vista Social Club (Wim Wenders) Germany/USA/UK/France/Cuba
In China They Eat Dogs (Lasse Spang Olsen) Denmark
Bowfinger (Frank Oz) USA
Toy Story 2 (John Lasseter/Ash Brannon/Lee Unkrich) USA
Go (Doug Liman) USA
The Jack Bull (John Badham) USA
Mystery Men (Kinka Usher) USA
Stir of Echoes (David Koepp) USA
Drop Dead Gorgeous (Michael Patrick Jann) USA/Germany

Miloš Živanović

Pesma je snimljena tokom proleca u studiju Revolver u Novom Sadu, a kasnije je miksana i masterovana u studiju Shock Room. Spot je sniman za vreme snimanja pesme, i na Sirmium Rock Festu 2014. U ovoj pesmi, kao i na S.R.F. festivalu, gostovao je Nenad Karišić, gitarista bendova Pop Shot i Plug and Play.

S.F.T.B. je nov fanzin na hrvatskoj sceni. Za razliku od pre par godina kada je izlazio samo International Old School Conspiracy u jednom trenutku, sada u komšiluku izlazi bar 7-8 fanzina. Iako je od ovog broja prošlo godinu dana zavirićemo jer se svakako radi o jednom dobrom glasilu koje zaslužuje vašu pažnju.

Autori "Vriska" su Igor i Ana, momak i devojka, veliki fanovi hardkor panka 80ih. To se i po dizajnu vidi koji nosi taj "štampaj-seci-lepi-kopiraj" duh 80ih i 90ih. Da sve ne ostane samo na tome pobrinuli su se u intervjuima sa nemačkim bendom Stosstrupp, Concrete Sox i jednom ekskluzivom, intervjuom sa Ivanom Krstićem, vokalom Solunskog Fronta. Ovi razgovori su posebno zanimljivi zbog sećanja iz prve ruke ljudi koji su gradili tu scenu. Kako je nekada izgledalo biti panker, šta se slušalo, gde se izlazilo, sa kojim problemima su se suočavali... Pored intervjua, tu su neke fotografije starih ex yu bendova Blitzkrieg, Necrophilia, 2 minuta mržnje, K.Z.V...

Sa druge strane Igor i Ana nisu ostali zarobljeni u 80im te su predstavili i akutelne etikete Doomtown, Raw War i bendove Svdor, Porkeria i Absurdo. Intervjui su rađeni opušteno, sagovornici su uglavnom bili raspoloženi za priču te ima pregršt informacija.

Za kraj, tu je pregled scene grada Brno (posle Praga drugi grad po veličini u Češkoj). Češka je inače poznata po razvijenoj sceni, a iz samog izveštaja pogledaćete koliko samo jedan grad nosi nasleđe.

Fanzin je inače rađen na engleskom i hrvatskom jeziku i za prvo izdanje je i više nego dobro. Iako sadrži uglavnom intervjue, autori su uspeli da ostave i svoj lični pečat koji bi u narednim brojevima mogli pojačati kolumnama, izveštajima sa koncerata i recenzijama.

S.F.T.B. pozražite na fejsbuku. Ovih dana je svetlo dana ugledao i drugi broj pa ćemo se potruditi da i njega nabavimo.
Nenad

Interesantno je kako se najbolje životne ideje dobijaju kada ih čovek najmanje očekuje - nekoliko onih slatkih trenutaka pre nego što uplovi u mirne luke sna, naravno bez papira i olovke da ih dočekaju na noćnom stoliću pored kreveta na dohvat ruke. Ili u momentu pospanosti, kada misli nekontrolisano proleću kroz um i samo na kratak vremenski period se tu i zaustavljaju, dovoljno dugo da se ne zaborave. Naravno, koliko god kvalitetne, potpuno su neupotrebljive i protraćene ukoliko se ne pribeleže na papir relativno brzo.
Autobus pun ljudi još je jedno od bizarnih mesta za tako nešto... uostalom, ko to još radi? Ljudi bi se okretali i upućivali neodobravajuće i zblanute poglede, pitajući se šta radi taj tihi čovek koji se verbalno izražava na jedan potpuno drukčiji način, kako i zašto mu je uopšte palo na pamet da na parčetu papira piše naizgled nasumične škrabotine koristeći leđa saputnika-stranca kao nedovoljno tvrd i stabilan oslonac za papir, gde ga suviše jak pritisak olovke bode, a suviše slab ne ostavlja trag dovoljno čitak i vidljiv, čak i samom autoru ovog prilično apsurdnog dela? Odakle mu hrabrosti, odakle mu obraza da ostavlja obrise slova na zamagljenom staklu pored njega? Ionako će nestati uskoro! Niko neće mariti; niko neće imati interesovanja da se makar približi dovoljno blizu i pročita uska slova tog nekoherentnog rukopisa. Putnici susednih vozila će videti te žvrljotine obrnuto, sem ako ih autor ne napiše obrnuto sa isključivom namerom da se pročita... Svi će ostati nezadovoljni, u svakom slučaju.
Zar nije poenta da čitaoci budu zadovoljni, pitaće se autor. Zar ne piše zbog njih? Nevoljno će se preispitivati do iznemoglosti, sumnjajući u sebe i dvoumeći se... dok, napokon, ne shvati da u svetu, u kojem većina ljudi suzdržava iskrene pohvale i svesno traži greške, propuste i nesavršenosti u drugima, a najmanje u sebi, što bi prvenstveno trebalo, savršeni balans ne postoji... i nikada nije ni postojao. Ljudi traže tuđe greške i društvene neprihvatljivosti kako bi upirali prstom dok im se, poput njihovih shvatanja, ne ukoči ruka, do tog magičnog trenuka realizacije da su upirući jednim prstom u druge, ostala četiri usmerili u sebe.
Velika većina nikada ne shvati tu činjenicu - isuviše su gordi i zaslepljeni samim sobom da bi to priznali, čak i sebi. Ismevaju tuđe nesavršenosti iz istog razloga, stvarajući iluziju savršenog balansa.

Autor će konačno shvatiti da te ideje, koliko god bile apsurdne i sulude, treba pribeležiti kako ne bi zauvek odlutale i izgubile se u zaboravu, dok ostali i dalje začuđeno gledaju i čude se ovom nerazumljivom fenomenu.
Shvata da prava lepota leži u savršenom nesavršenstvu, u Kamijevom apsurdu - traženju razuma i smisla u potpuno nerazumljivom svetu. Balans se nikada ne ostvaruje, već konstantno fluktuira.
Ne pokušava da shvati, kao ni promeni tu činjenicu, već je u potpunosti prihvata.
I ostaje zadovoljan.

Marijan Miloš

U poslednjoj deceniji na garažnoj pank’n’roll sceni sveta sve veći značaj i uticaj na razvoj i popularnost muzike ove andergraund struje imaju i one man bendovi. Pojava fenomenalnih vitrouza koji istovremeno sviraju više instrumenata osvojila je srca armiji fanova pomenutog muzičkog žanra. Imenima kao što su: John Schooly, Bob Log III,  Dead Elvis & His One Man Grave, Reverend DeadEye, Honkeyfinger, TTT,  sa ovih naših prostora Thee Harp Explosion itd., pridružio se sve zanimljiviji Španac iz Barselone Caustic Roll Dave.

Ovaj Katalonac svoju karijeru počinje 2009 godine. Jedinstven je i različit od ostalih one man bendova po tome jer koristi mnoge instrumente i uređaje, kao što su klavijature, sempleri, lo fi loop i razne mašine. On ujedno svira i portugalski drevni instrument sa četiri žice koji je iz evropske porodice gitara Cavaquinho. O njemu su se širile glasine da je bio deo izgubljene aftergraund scene 90-tih, neki podaci sugerišu da je bio prevarant koji se neko vreme bavio građevinskim biznisom u Indoneziji. Takođe se šapuće da je njegova ličnost pod uticajem nepoznatog Clarkdale sindroma od koga je počeo da pati još u detinjstvu.

Njegov prvi album iz 2011. “Long Term Music“ za etiketu Philatelia records prepisan je kao muzički recept, i dobio je izvrsne  kritike. Mešavina bluza, raw folka, panka Lo Fi Tehnologije i mračni krik usne harmonike veoma dobro je prihvaćen od strane publike na iberijskom poluostrvu. Za njim kreću promocije i prve evropske turneje.

Njegov drugi album "Approaching Nois" izbačen u martu 2014 godine takođe je izdat od strane nezavisne etikete Philatelia records iz Španije. Ovaj album odveo je njegov zvuk korak dalje u odnosu na njegov debi. Na albumu je mešajo primitivni bluz, pank i drumbeat-ove indastrijal muziku, oživljavao akustični jazz i magiju Captain Beefhearta prevlačeći usnu harmoniku koja se slaže sa slajd gitarom, dodavao groovie ritmove psihodeličnoj melodiji i tako dalje. Album je produciran od strane Dave-ovog dugogodišnjeg prijatelja Fer Acoste, dok je master uradio Mike Marikonda u njegovom studiju u Austin-u (Teksas, USA). 

Mnogi kritičari svrstavaju ovo muzičko delo  u sam vrh izdanja modernog rokenrola objavljenih u poslednjoj deceniji. Svi ljubitelji modernog garažnog panka i bluza bi pod obavezno trebalo da preslušaju album “Approaching Nois“.

Mihajlo Belolule Marković

14.07.2014., „Sava Centar“ Beograd

Cela priča oko ovog koncerta mora početi od 24.07.2013. godine kada ovu fenomenalnu ekipu gledah uživo u Ljubljani. Pomislih u jednom trenutku kako bi bilo prvoligaški kada mi iduće godine održali koncert i kod nas. Poželeh tada i da mi tata ozdravi. Prva želja mi se ispunila, druga...

Negde prvog – drugog aprila ove godine videh vest o koncertu u Beogradu. Pomislih da se radi o prvoaprilskoj šali, ispostavi se da je istina. Prvu priliku kada nađoh malo lufta od posla, a to beše osmi april, iskoristih da „skoknem“ do Beograda i na vreme obezbedim svoju kartu. Pare nisu žaljene, samo da bude fino mesto i da se sve lepo vidi. Četvrti red – bog bogova.

Brojali su se dani, a oni se vukoše k'o prebijeni. Do poslednjeg trenutka nisam znala da li ću uopšte i ići jer se tati zdravstveno stanje drastično pogoršalo. Uradih sve što je bilo u mojoj moći, pribavih mu vitaminčiće, lekove, kada se uverih da biti ok tog dana sedoh u bus u 13 h i pravac glavni grad. Očekivala sam da ću po ulasku u Beograd da naletim na gomilu bilborda sa obaveštenjem o koncertu. Ništa! Tek kod parkinga kod autobuske stanice ugledah jedan delimično pocepan. U novinama ni reči o koncertu, samo neka spika kako su na carini Hjuu uzeli pasoš da iskopiraju za uspomenu, ali mu nisu na vreme rekli da su to uradili, pa se bus sa kompletnom ekipom unutra vraćao da ga preuzme. WELCOME TO SERBIA.

Zujah malo po gradu, svratih u „Dallas“ da vidim ima li čega novog, tu vajdih plakat za svirku i celog dana ga svuda nosah sa sobom (a i gde da ga ostavim?). Pošto mi je ovo bio prvi put da samostalno i samohodno svraćam u ovaj kraj palo je malo raspitivanje kako najprostije da pronađem „Sava Centar“. Ljubazni biciklista mi je objasnio da samo treba da pratim šine. Rečeno – poslušano. Kilometar ipo kasnije osvanuh ispred prostora, ali iznenađenju nikad kraja. Na ogromnom bilbordu ispred samog „Sava Centra“ stajaše faca Stivena Sigala koji je imao koncert mesec dana ranije. Tek preko puta, pa nekih stotinjak metara desno bio je plakat za koncert koji dođoh da propratim, i to tako zalepljen da ga nikako nisam mogla videti u dolasku. Bruka!

Beslemaćih se tamo malo, slikah pored neke tapiserije, izbegavah lika koji je odmah po mom dolasku u SC poželeo da kupi kartu od mene za hiljadu dinara. Mislim, ne znam odakle mu uopšte ideja da bih prodala kartu,pa još po tako mizernoj ceni kada je platih nekoliko puta više.Izađoh napolje, kupih sok, vratih se nazad i tek tada (negde oko sedam – pola osam) narod poče da pristiže. Iskreno, kada videh to praznilo uplaših se da koncert nije otkazan ili tako nešto, no sve krenu normalnim tokom. Tu nabasah na nekog dečkonju iz Indije kojije u Beogradu bio sa drugarima, lepo se ispričasmo, a onda svako ode svojim putem pošto je sve bilo podeljeno na neke sektore. Usputsvratih da čekiram distro. Sve je bilo ono od prošle godine s tim što su ih u Rumuniji fino „olakšali“. Rekoše da je navalica bila baš velika. Svaka čast!

Usidrih se nekako na svoje sedište u sredini četvrtog reda... PAS MATER, kakva su im ova sedišta??? Kao da su od memorijske pene, pa samo propadaš u njih! Moradoh da stavim dva duksa koja ponesoh u slučaju zahlađenja pod zadnjicu, ovako ništa ne videh. Tu sam srela jedno kratko ošišano devojče (zaboravih joj ime, sorry) sa kojim se fino zezah do početka svirke. Neki ljudi su se muvali ispred bine slikajući se sa onim znakom benda u pozadini. Onda je došao šumari sve ih je rasterao!

A onda je sve krenulo! Naježih se kada se svetla pogasiše, kada videh siluete članova benda kako se raspoređuju po bini, a u pozadini je išao monolog gospodina Lorija! Mislim, znala sam da je to tako na svakom koncertu, ali mi je uživo stvarno sve to naježilo čupe. Uztaktove pesme „What a man?“, uz specifičan ples pojavi se i on. Narod, normalno, u vrisak! „Dobro veče! Kako ste vi?“ Malo srpskog na engleski način nikada ne smeta. Visoko podignuta čaša u ruci. „Živeli!“ Unutra viski, nije rakija kako to neki uporno tvrdiše. Dubok naklon i kreće „Iko, Iko“ Od prvog momenta duvačka, a i ritam sekcija, pokazaše da su izuzetno raspoloženi za svirku. Odmah po zavšetku pesme mlakunjav aplauz, a onda histeričan krik neke cure iz publike: „I have to come! I have to give you my present!“ na šta dobi spontan komentar sa bine kako bi mogao da sezakune da glas pripada osamdesetogodišnjem čiki. Cura je vrišteći dotrčala do bine, bacila neki zamotuljak, ali ni najbolji glumac nije mogao da sakrije na svom licu mešavinu straha i zbunjenosti... Nije ni morao! Izraz lica je sve objasnio... mada čisto sumnjam daje poklono-donosačica obratila pažnju na to... Nebitno! Svirka se nastavila, a još jedan dokaz smorenosti publike koja je, 'ajde sada da kažem i da se posle ne vraćam na to, bila uglavnom sastavljena od ljudi koji su došli da budu viđeni ili od HOUSE fanova koji su očekivali da će Hju da im glumi Grega dva sata. Čovek je lepo zamolio da kada on kaže „C'mon baby“ mi ostali nastavimo sa „Let the good time roll“... Reče on svoj deo, publika k'o mrtva puvala... Mrmlj, mrmlj... Većina u fazonu pazi da ti ne pevam! Iz trećeg pokušaja nekako ih pokrenu. (By the way, gledah neki snimak sa koncerta u Zagrebu koji održaše dan kasnije, nije ni trebalo da im kaže šta treba da pevaju, već je bilo otpevano! Šta još reći?) Par puta je postavio pitanje vezano za prostor. Nikako mu nije bilo jasno čemu služi onoliki prostor između bine i prvog reda sedišta... Ređali su se hitovi, skakalo se na bini, pevalo, menjale su se balade i malo brže pesme, a pojedinci samo ruku sa mobilnim u vis i snimaju li snimaju, a istovremeno pričaju međusobno. Lik u redu ispred mene je dremao od uvodne numere. Beograde, oserem ti se zavrat!!!! Koncert je još jednom bio prekinut kada je gospodin Lori fino zamolio jednu sojku kojoj je glavina cela svetlela od odsjaja mobilnog telefona (mada pre mislim da je tablet upitanju) da im se pridružu u stvarnom svetu. Tu je ona malo nabadala na engleskom jeziku objašnjavajući kako snima za majku. „She is my big fan!“ „Your fan?“, „No, your fan!“, „So, I am on skype with your mom?“, „No, she is here!“... Ponovo mešavina straha i zbunjenosti na licu frontmena benda. Nimalo ga ne osuđujem. Ipak, valjda je tada shvatio da je bolje ignorisati idiJote nego gubiti vreme sa njima, najavi sledeću pesmu i uživancija, bar zamene, je mogla da se nastavi... Prokleto sedište mi nije dozvoljavalo da mrdam dupencetom levo-desno u ritmu, ali sam zato vokalno nadoknadila sve to. Mnogo me zabole što im moj glas pokvariti video zapis! To je koncert, luzeri! Tako je to na koncertima! Svirali su neke pesme koje nisam znala, ali su fino zvučale. Žao mi je što nikako na red ne dođoše „Junco Partner“ili „Swanee river“ zbog prelepih melodija i ludačkog skakanja koje uvek izvodi. Ipak, „What kind of man are you?“, „Kiss offire“, „Evenin'“, „You don't know my mind“, „Wild honey“,„Day and night“, „I hate a man like you“, „Send me to the 'lectric chair“ (Sista Jean rastura!!!)... Nemam obraza da pored takvih pesama nešto zaživam! Negde od pola koncerta publika se malo dozvala pameti, te su i reakcije na pesme bile bolje. Tek na dvadesetoj pesmi „Green green rocky road“, obezbeđenje napokon usliši molbe gospodina Lorija, te nas pusti da priđemo do bine.Naravno, odmah se tu ugnjezdiše nove količine mobilo-snimača. Jednoj sojki, koja me je laktom fino blebala po glavi snimajući,umalo pesnicom ne izbih to sranje iz ruku. A onda skači Gaco, đuskaj kao nikada do tada!! Da, obezbeđenje je odmah došlo da kenjoše nešto, da nas mrda, ali kada liku koji se nadžodži ispred mene fino obećah da neću da gazim kabliće, ali i da nisam dala silne šuške da gledam njegova prsa ispred sebe, maknu se i zabava se nastavi.

Ubrzo ekipa napusti binu, ali se brzo vratiše i odtamburaše „Go to the Mardi gras“, „Changes“ i „You can never tell“. Sve topropratih skakutanjem i pevanjem, na opštu zgraženost neke žene koja je u stilu Maje iz tv serije „Ljubav u šesnaestercu“ stalno ponavljala: „Ne dodiruj me... Šta se dereš? ... Šta skačeš?“A meni srce puno! Prvi red, moj idol na bini peva, ja pratim kako valja! Moćno!!!

Posle preko dva sata muziciranja bend je napustio binu. Ovog puta bespovrartno. Nažalost! U Ljubljani su se, čini mi se, vraćali dva (ako ne i tri) puta. Nadala sam se da će se to ponoviti... Nije! ...Ponavljam, nažalost! Jer ljudi su dali 200 % sebe, svirali su kao da se pred njima nalazi mali milion veselih slušalaca, a ne... Malo se vrteh po prostoru, pratih neku grupicu ljudi u želji da izađem napolje... Kada osvanuh pred vratima WC-a shvatih da pratih pogrešne...

Nekih pola sata kasnije opušteno sam ćaskala sa ludim Hermanom, veselom Sis' Džejn, stidljivom Gabi, pozitivnim Hjuom... Srce mi je tada zaista bilo full puno! Ni šest sati besciljnog šetanja nakon toga nije uspelo da mi skine osmeh sa lica... Malo me je ubilo u pojam što mi je mobilni telefon naprasno crk'o par sati kasnije, a i foto aparat se pogubio, te s tim ode gomiletina slika, ali opet ono u mozgiću je ostalo za sva vremena. Slika kada je Vinsent nešto pogrešno odsvirao, te mu Hju s kezom na faci pokaza pesnicu, a ovaj mu na to odgovori pokazivši dva prsta u engleskom stilu, te se obadvojica pokidaše od smeha, neće mi nikada pobeći iz glave.CAREVI!!!! Svečano objavljujem da ovo neće biti poslednji put da ih gledam uživo. Ipak, nadam se da to neće biti kod nas, jer mi nismo zaslužili da ljudi dolaze puni pozitivne energije, a da budu ispraćeni pesničicom u glavu. (Ovo se odnosi na neke komentare koje pročitah posle koncerta, a i na samo ponašanje pojedinih posetioca). Ne žalim pare, ne žalim vreme,... Bilo kada – bilo gde! Ovo je nešto što treba doživeti čistog i pozitivnog uma!

Gaca Bx(O)xKx

Nisam Bad Blood čuo godinama. Nisam ih potpuno zaboravio i pretpostavljao sam da će nam se putevi, kad tad, ponovo ukrstiti, ali ovako intenzivno, to nisam očekivao! Ispade da ljudi rade punom parom (i mala zanimljivost - Gary Meskil iz Pro-Pain im je bio gost na prethodnom albumu). Elem, prije nekih desetak godina sam rekao da od Čakovečko-Zagrebačkog Bad Blood možemo očekivati mnogo, i nisam se prevario niti malo. Interesantno je vidjeti bend ponovo nakon ovoliko godina i biti oduvan onim što se čuje. EP „Counterstrike“ je posveta od šest pjesama svima onima koji su ljubomorni i ne previše naklonjeni bendu, i uz odličnu produkciju, predstavlja malu tempiranu nail bombu. Ako ste u vodama benda Pro-Pain, Bad Blood će vam i te kako leći. Klasične HC pjesme konstruisane da lome vratove (omot EP-a nije montaža), da zapale vatru svakom fanu, da oduvaju konkurenciju i ukisele osmjehe neistomišljenika. „Counterstrike“ je brutalna muška energija. Nisu mogli odabrati bolji naziv. Nema milosti, nema gledanja u nazad. Ovdje snaga klade valja iz pjesme u pjesmu i vrlo efektno funkcioniše, jer je bend vremenom i radom pokazao u više navrata da um vlada nad materijom, ergo, u zrelim godinama ovi ljudi i dalje komponuju sa ovoliko energije i srasti.

Kako se zalazi u godine, pod uticajem posla, porodice, okoline itd., obično se čovjek ulijeni, opusti, uđe dublje u kolotečinu. Sa Bad Blood nije tako - ni primaći. Od početka do kraja ovo je napad iz svog raspoloživog oružija, na svim frontovima, bez milosti i bez povlačenja i minutaža je taman onoliko kolito treba da bude... Kratko, jasno i glasno, „Counterstrike“ je juriš u pobjedu!

Nikola Franquelli

HC: Utisci od večeras?
Zombijana: Pa sjajno. Prvi put sam tu, dugo sam se čak i premišljala, ne zbog grada konkretno, jer ima dosta ljudi ovde koji gotive ovo što radim, ali sam se premišljala zato što imam puno datuma, sve je bilo bukirano i razmišljala sam da li ću stići, neću li stići i na kraju stigla sam i jako mi je drago što sam stigla, zato što je baš bilo sjajno, super smo se zabavili i tako, crtali smo.

HC: Crtala si jedno dva sata, otprilike?
Zombijana:  Jeste, dva sata. Neko će mi reći da izložbe nisu posao, pa evo, neka dođu na moju izložbu da vide da jesu.

HC: S obzirom da si, kao što smo pomenuli, crtala toliko dugo, koliko ti je sve to naporno?
Zombijana: Pa jeste, jeste naporno, ali neke stvari se, to uvek kažem, ne crtaju za novac, nego za zagrljaj i onda, to je meni neprocenjivo. Pare se potroše, ali ti zagrljaji uvek ostanu i ti ljudi. Jako mi je drago kad ih opet viđam po izložbama ili na drugim eventima. Jeste naporno, ali drago mi je da blejimo tako.

HC: Odradila si stvarno dosta skica večeras, a sve je bilo u trenutku i nacrtaš ih za par minuta. Šta je sa inspiracijom, kako ti u tim trenucima dolazi inspiracija?
Zombijana: Pa nemam je jednostavno, bukvalno je nemam, nego nastane u tom trenutku kada neko dođe da nešto kaže. Ne trudim se da to liči na tu osobu, zato što ne bi ni bilo moguće. Svakako se ne trudim da bilo koji crtež liči na neku osobu, zato što je to dosadno. Ajde da vidimo moju verziju nečega, jer je to meni zanimljivije. Tako da, naporno je u tom trenutku kada ne znam kako da uradim nekog ko čak nije razmenio ni jednu reč sa mnom, nego samo dođu i kažu – ja hoću crtež. Jako je teško nacrtati samo po pojavi. Drago mi je kada neko donese crtež, da ima neku internu foru, nego kada neko donese crtež a da je to samo portret. Milije mi je to kad pričamo, nego kad samo tako nekog nacrtam. Inače, jedna od stvari koje mrzim je da dajem skice, zato što su skice početak. Bukvalno nastanu za dva minuta, ali bukvalno i bukvalno si potrošio papir. Ne volim da ih dajem, ali ih dajem i onda imamo tu neki balans.

HC: Da li si ti dobila nešto večeras? Na eventu si najavila da će prednost imati oni koji donesu nešto, bilo šta..
Zombijana: Jesam, dobila sam tonu crteža i to sjajne crteže. Imam onako moj wall u stanu koji je u takvim crtežima, tako da će mi biti zadovoljstvo da zalepim još takvih crteža na tom wall-u.

HC: Do sada si radila puno intervijua i samim tim otkrila puno toga o sebi, pa negde kao i da ne postoji ono nešto što te do sada nisu pitali. Ipak, šta je to što do sada nisi imala priliku da kažeš sebi  i o projektu koji se polako privodi kraju?
Zombijana: Pa da završava se sa poslednjom izložbom u Kraljevu, a između toga imamo još Zrenjanin. Pa mogu da kažem, evo to se ovih dana priča na internetu, pa bih da to pomenem. Ljudi sad u nedostatku argumenta, zašto moj crtež nije dobar, govore da ne umem da crtam anatomski tačno. E pa, mogu da kažem da sam ja počela da crtam tako što sam crtala anatomski tačno, i svako ko je crtao prvo je crtao anatomski tačno, onda je prosto počeo da iskrivljuje tu anatomiju svojim napretkom. Ko nije počeo da iskrivljuje tu anatomiju, nego i dalje crta poptuno realistično i zadovoljan je time, ne napreduje. Žao mi je ako nekoga sad vrijeđam ovim, ali je to bukvalno tako. Tako ja to vidim. Tako da voljela bih da ljudi malo razmisle o tome, koliko anatomski tačno može da crta bilo ko. Anatomija postoji kao takva i bilo ko može da je precrta, ali kad je ti malo iskarikiraš, e to je već malo iznad, ali ne znam da li će to ljudi shavtiti na pravi način. 

HC: Kada se kod nas nešto dešava, mislim na Kruševac, bio to neki muzički događaj, svirka, ili pak događaj koji podržava neki drugi vid umetnosti, postoji taj problem, sa kojim se suočavaju i brojni drugi gradovi, a to je manjak intersovanja i slaba posećenost. Kako ti to objašnjavaš?
Zombijana: Pa, recimo, ja sam večeras očekivala dosta manje ljudi i dok sam crtala, npr. spustim glavu i kad je podignem već vidim nove ljude, popunjen prostor. Ja sam očekivala dosta manje ljudi upravo zbog toga, ljudi se ne intersuju više toliko. Problem je,... ne znam u čemu je problem. Svi se vade na fakultet i na učenje. Ako hoćeš da ideš negde nemoj da te zaustavi bilo kakvo učenje, zato što će ti biti žao, veruj mi. Ja sam prošle godine završila faks i kad se setim šta sam sve propustila zbog učenja bude mi krivo. Ne, ne propuštajte ništa.

HC: Znači, ne postoji dovoljno dobar izgovor za takve stvari?
Zombijana: Upravo. Možda je i to problem što je internet dosta zavladao, pa je svima opuštenije da bleje kući i gledaju neki koncert na internetu . Ja kad odem na neku svirku i viidm kako snimaju tu svirku onda mi bude loše. Onda bolje ostani kući i gledaj kroz ekran. U trenutku si koji se dešava i ti onda gledaš kroz ekran. To je nešto najpogrešnije i nadam se da će to uskoro da shvate, da odu na svirku zbog svirke i zbog tih ljudi koji se trude.
Ja se trudim da animiram ljude koji dolaze na moje izložbe. Drugačije je kada vide te radove ovako, nego na netu. Kada se to isprinta i kada nema refleksije, plave, nema onih linijica, piksela. Drugačije je i drugačije je i to da ljudi vide kako se moj gard razlikuje od onog na netu. Moraš na internetu da imaš takav gard.

HC: Pomenula si da voliš horor filmove. Imaš li omiljeni?
Zombijana: Pa, izdvojila bih prvi koji sam ikada gledala, to je bilo baš, baš davno. To je Frankenštajn sa Borisom Karlofom. Inače nijedan drugi Frankenštajn. Mislim da ih ima previše.

HC: Ne priznaješ nikog osim Borisa Karlofa u ulozi Franjkeštajna?
Zombijana: Nikog. Samo Boris Karlof. Samo je on pravi Frankenštajn. Tako da volim baš taj film, volim sve vezano za Frankenštajna i mogu više puta da ga gledam.

HC: Danas je, da tako kažem, postalo in radiiti rimejk starih filmova. Šta misliš o tome?
Zombijana: Ne, ne nikako. Opet se vraćamo na onu anatomiju . Neko je to već zamislio. Neko je zamislio da je Evil Dead zla šuma koja se budi i jede ljude. Pa, ajde da ja to isto uradim, ali na moj način. Mislim ok, uradila sam i ja sličnu stvar recimo sa projektom - ajde da i ja crtam tvitove, ali na moj način. Ali, ja sam cijeli koncept uradila na moj način. Ta njihova fabula je ista, samo su drugačiji glumci i nije onaj legendarni lik. Ono što se provlači godinama. Zašto imaš potrebu da to ponoviš u novoj tehnoligiji.
Baš sam skoro gledala trejler novog Frankenštajna i baš sam se zgrozila. Drug mi je, ustvari poslao trejelr i rekao - evo ti da se malo iznerviraš. Stari Frankenštajn je poseban, zato što su oni miševe pravili od materijala, kačili ih na žice i pomjerali. Jednostavno tako su se slepi miševi pravili. Prosto vidiš koliko su se ti ljudi trudili i bez trunke krvi napravili horor. A sada samo krv, krv, krv, slesh, slesh, slesh i to je to, strašno.

HC: Za kraj, možeš li poslati neku poruku mladim ljudima, koji tako imaju neki talenat, poput tvog?
Zombijana: Mladi ljudi koji hoće da rade, neka uzmu da rade i neka sve šeruju na internet dok je besplatan. Mislim nije besplatan, ali besplatan je još uvek, verujte mi. Tako da, dok facebook nije počeo da nam naplaćuje to što se reklamiramo, obavezno počinjite i to što prije. Ima on plan da nas uhapsi da plaćamo, tako da, što prije šerujet na netu vaša ostvarenja.

Sa Andrijanom razgovarala Ivana Grujić

Uz distorziju zvuka i isparavanje znoja i alkohola koje se izdiže nad publikom i meša pod svetlošću reflektora, počinje svirka Schoolbus-a. Tipična atmosfera pred svaku svirku. Ali ono što je prioritet ovog benda je energija.

Kao što i sam pank zahteva, ova grupa ima više nego dovoljno energije koja ih održava na nogama. A onaj višak energije, njega iskorišćavaju na pravi način. Zato se i razlikuju od drugih. Da bi bili uspešni kao bend, pored ostalog, treba se izdvojiti od gomile, biti jedinstven. Postoji mnogo pank bendova koji su međusobno slični i čije su pesme monotone… Schoolbus nije jedan od njih.

Ovaj knjaževački bend postaje aktivan i kreće sa svojim prvim nastupima 2007. godine, još kao srednjoškolci. Trenutni sastav benda čine: Mića (vokal/gitara), Ćira (bubanj), Filip (bas gitara) i Pejča (vokal/gitara). Prvi album "Ljubav, bes, nostalgija" su snimili 2010. a izdali maja 2013. godine za nezavisnu izdavačku kuću iz Zagreba „Slušaj najglasnije“.

Mislim da i članovi ovog benda mogu da se slože da je njima jedna od najbitnijih stvari predstavljanje tj. način sviranja svoje muzike, jer je i to ono što se kod njih primećuje. Na osnovu njihovog prvog albuma, zaključuje se da nije potrebno neko teško iskustvo ili velika mržnja protiv sveopšteg režima da bi se napravila odlična pesma. Dovoljni su „Auspuh, bubanj i kilo rakije“, ili samo „Razbludne noći našega bubnjara“. Interesantno je da pesme, kao ove dve, u stvari imaju isto tako zanimljivu istoriju. 

Razni bendovi su uticali na njih, sve od Ramonsa, preko Nirvane pa do Slayer-a, u njihovim pesmama poput „Proleća“ mogu čuti i boje legendarnih Dead Kenedys ili Black Flag. Svi ovi bendovi čine različite pomešane nijanse, slojeve zvuka i tonova Schoolbus-a.

U razgovoru sa Nenadom Pejčićem, Pejčom, frontmenom ovog benda, dobili smo informaciju da je novi album spreman i da se veoma razlikuje od prvog, dosta je mračniji i muzički i tekstualno. Snimanje ovog albuma je planirano za jesen ove godine. Pejča je aktivan, tj. svira u nekoliko bendova pored Schoolbus-a, uključujići Novembar i Protektori. „Novembar“ je jedan od najboljih i najznačajnih pank-rok bendova sa kojim Schoolbus sarađuje, mada bi se iz pogleda Schoolbus-a, to više moglo nazvati druženjem.

Bend je i obradio pesmu Novembra „Okrutna i tiha“ koja ce se naći na kompilaciji „Tako mlad i tako čist“ u izdanju SKC Novi Sad. Na kompilaciji se nalaze dvadeset tri benda iz bivše Jugoslavije i svako je obradio po jednu pesmu Novembra.

Super su drugari i sa Daily Noise Club iz Sofije, sa kojima su svirali 2 puta u Srbiji i jednom u Bugarskoj. Druže se i sa Green Goblins i Voodoo Healers iz Grčke, Apache iz San Franciska, Psycho-Sonic Boris & Hosenfeferima, Atheist Rap-om, Cepenim Ćuncima…

Schoolbus je imao jak uticaj na svoj rodni grad. Knjaževcu je trebao jedan bend koji će sa sobom doneti nešto novo u obliku panka. Od njih očekujemo još svirki i pesama.

Bandcamp:  http://schoolbuspunk.bandcamp.com/

Napomena - postoje dve verzije ove pesme i obe su dobre. Mesta gde se tekst razlikuje su označena iskošenim slovima, a u zagradama je tekst koji je na tom mestu u drugoj verziji. Poslednje dve strofe se razlikuju, takođe. U jednoj verziji tekst se završava bez strofa koje sam ovde naveo u zagradi.

Iskreno, nisam ljubitelj ovog kvalitetnog benda, a još manje uticaja njegove popularnosti na razvoj irske kulture usred srpske kulture u traženju, ali je ovo suviše dobar tekst da bih ga podveo pod klasičnu The Pogues hej, haj, vinca rumena filozofiju.

Šejn Mekgovan i ekipa, pojačani odličnim ženskim vokalom, izneli su pesmu koja je bila plasirana na tržište uoči božićnih praznika na takav način da nijedan božićni program u Engleskoj nakon toga više nije predstavljao samo sijaset neslušljivih „dečji hor Kolibri i Leontina“ pesama.

Engleska, majka hladne konjske ironije (termin Viktora Šklovskog upotrebljen za opis Rata i mira), ponudila je kroz svoju medijsku istoriju razne sadržaje na koje ni srpsko društvo nije ostalo imuno. Bilo da su u pitanju njihove klasične humorističke serije Leteći cirkus Montija Pajtona, Mućke i Crni Guja, ili serija Osvetnici i horor filmovi Hamer produkcije, Englezi nam definitivno leže po pitanju humora i veliki su uzor za ovdašnje stvaraoce. Tu negde treba ugurati i ovu pesmu, jedan potpuno nesvakidašnji božićni hit sa kraja osamdesetih.

Nije ovo toliko radikalno kao kultni hit grupe Basement 5 Last White Cristmas, ali pleni šarmom Kirsti Mekol, raspadnutim glasom vođe grupe The Pogues, odličnom usklađenošću vokala i tekstom.
Božićni praznici su trenutak kada se porodica okuplja i sve se planira da bude u duhu hrišćanske ljubavi i zajedništva. Međutim, često se pretvara i u paradu licemerja, sve sa toplim porukama vlada država, koje su koliko do juče bile angažovane u ratu ili slanju uterivača duga na vrata građana. Na tri dana se zaboravi koliko se zaboravilo na Isusove poruke i ubijaju ljudi u pojam koliko treba da budemo zahvalni, pokorni, etc. U stvari, tih dana nas uče klasičnoj makijavelističkoj doktrini. Država se seti Boga isključivo zarad interesa očuvanja gangsterskih klika na vlasti. Na stranu to što ga i ljudi često proslavljaju na paganski način, zaboravljajući na to da je hrišćanstvo zapravo i raskid sa paganskim u čoveku.

Božićni praznici su neretko, na ličnom planu pojedinca, trenutak kada se ljudi osete tužnima, jer osećaju da je ta toplina zajedništva oko stola trodnevna iluzija, nakon koje se svi vraćaju svojim obavezama i, najčešće, praznini maskarade međuljudskih odnosa. Reminiscencije na trenutke sreće neretko umeju biti nepodnošljivo bolne, ali je najbitnije kako će se pojedinac postaviti prema onom što ga tišti, da li će klonuti duhom, ili reći sebi ono već čuveno - Sutra je novi dan, munuti bližnjeg u rebra i pitati: A šta tebe muči, ’bem te blesava…

Ova pesma je i postavljena na sličan način. Lirski subjekt opisuje atmosferu jedne božićne večeri u baru, među grupom svakodnevo viđenih neznanaca, uobičajenih pijanaca. Usred te izokrenute slike, praktično Božića iza ogledala, on tone u jednu topliju, sećanje na ženu koju je voleo na način Ti i ja i eto Sveta koji nam je dovoljan. Pesma prilično ingenioznim korišćenjem flešbeka prerasta iz patetičnog osvrta na šta je bilo-bilo je u vrckavo prepucavanje muškog i ženskog lirskog subjekta. Oni ne štede reči da izraze svoju ljubav i to tako što nazivaju jedno drugo svim mogućim pogrdnim imenima i prebacivanjima odgovornosti za neuspehe na ličnom planu. Muškarac u jednom trenutku citira dirljivi monolog Marlona Branda iz filma Na dokovima Njujorka (Mogao sam biti „neko“). Žena mu odgovara sa da, mogao je to biti svako. Tu negde, u ovom isečku iz dijaloga, krije se lepota poruke ove pesme. Da, svako je mogao biti neko, ali nije, a opet i jeste, ako ima nekog.

Ova pesma nudi nesvakidašnji, ali i suštinski pogled na ljubav, uspeva rečima da dočara koliko su reči nebitne, koliko su nebitni ciljevi ako imate cilj pored sebe. Naravno da su to nečije oči. Ako ste se ikada budili ujutru da vidite kako spava neko koga volite, da ga/je čujete, popijete prvu kafu sa razmišljanjem o njoj/njemu, legnete da spavate sa razmišljanjem o vama (kao celini dvoje ljudi)…ne znam šta čekate. Sliku sa kraja pesme i svoje biće koje poput kakvog ukletog duha posećuje ista mesta sa istim praznim licima, čekajući na svoj kraj i sanjajući o ljubavi?

Očigledno je da su ovo dvoje lirskih subjekata razdvojeni i da će ostati tako. Život nas ne uči da to tako i mora biti, nego to sami sebe lažemo. Ponos je izmislio đavo da bi zavadio ljude i nema ponosa u ljubavi, jer je ona nešto sa čim se najviše dičimo, ako nismo budale, naravno. Ljudi ne mogu da ukrote sopstvena osećanja prema nekom, pa se, umesto toga, posvećuju nikom, površnim odnosima sa ljudima, kompromisnim vezama koje samo pojačavaju osećaj praznine, opijatima…laži. To je tema ove pesme, a poruka je da se ta tema izbegne po svaku cenu.

Američki film više nije dominantna struja kreiranja izgleda ukupne kinematografije. Rodžer Ebert, najznačajniji mejnstrim kritičar, je umro. Otišao je i Dinko Tucaković, kao i mnogi drugi velikani srpskog filma. Azijska kinematografija preuzima primat u pogledu tretmana društveno bitnih tema i vizuelne stilizacije samih filmova. Na taj način, infiltrira se i u američku savremenu kinematografiju. Vama najpribližniji primer bio bi sigurno film Departed (zapravo, Infernal Affairs). Rimejci i insistiranja na adaptacijama stripova, naglašavaju nedostatak tema u Holivudu. Japanska anima doživljava i svoju planetarnu popularnost. Španski film je i dalje kvalitetan, ali je dobio ozbiljnog i provokativnog takmaca sa južnoameričkog područja. Nemačka, Francuska i Velika Britanija, kao najdominatnije zemlje Evropske unije (posle Amerike, naravno), pronalaze i dalje sebi svojstvene načine da budu uticajne i u okviru filmske umetnosti. Samo letimičan pogled na to koje države učestvuju u koprodukciji nekog (i to baš takvog) filma, biće vam dovoljan pokazatelj glavnih političkih strujanja i približavanja. Politička korektnost ogadila je pristup umetnosti kao takvoj. Nastala je veštačka podela na zabavne i dubokoumne filmove. Tačno je samo to da je sve manje filmova koji donose nove ideje.

Što se tiče srpskog filma, nastavljeno je dalje urušavanje bioskopa po Srbiji, tako da smo danas svedoci paradoksalne situacije da usred većih gradskih sredina često ni nema uopšte adekvatnih prostora za izlazak, a kamoli za jedina prava mesta gde se može uživati u filmu. Na taj način, postali smo konzumenti filmova sa vrha svetskih top lista i laureata najpoznatijih festivala, bez pravog uvida u kinematografske težnje novih autora. Neki besmisleni projekti, poput pokušaja oživljavanja Filmskog grada (u pitanju bi bila investicija koja bi pojela godišnji budžet ove zemlje), propadali su i pre započinjanja, tako da su, realno, poslužili više za popunjavanje praznih prostora u televizijskim šemama, a ponekad i da pojedini operu svoj „doprinos“ srpskoj kulturi, a možda i pare. Kinoteka, najbitnije mesto odrastanja zaljubljenika u film, danas je ukleta kuća, koju deca zaobilaze, zbog priče da se tamo kriju strašne stvari - arhivska umetnost stranog porekla. Izopštena, postala je potrebna samo tokom trajanja FEST-a i da se tu okupi nekoliko setnih alkoholičara. FEST, zamišljen tokom vladavine Tita kao megalomanski projekat (festival festivala), koji bi kroz godine okupio sve najznačajnije svetske zvezde, postao je svratište za ptice selice i birdwatcher-e, gledaoce koji se tu pojave da bi pokušali ostaviti utisak na ribe i somove sledećom rečenicom: Gledao sam jedan interesantan film na FEST-u (Bio sam na FEST-u, jer sam elokventan, a slušam i Debisija, pa bih da mi popušiš, u prevodu).

Kao i što se tiče književnosti, dobar deo opština pere pare iz budžeta za kulturu, organizovanjem suvislih konkursa i festivala, koji treba da pokažu kako umetnost nije mrtva. Nije, naravno… Možete da dobijete sliku kao prvu nagradu, onda je zakačite u predsoblje, tik uz statuetu Oskara koju držite zaglavljenu u vratima da se ne zalupe. Održavaju se manifestacije, dani filma, kulture i malo-malo, pa neko kaže:
Dobro je da se nešto dešava.
Ma, jes’…dešava se.
Pretpostavljam da ste i vi bili u prilici da odgledate barem osamdeset posto srpske filmske produkcije poslednjih petnaest godina. Realno, da li možete da tvrdite da je bar deseti deo toga kvalitetan? Zašto ne reći… Ministarstva kulture su dala previše para svojim drugarima za gomiletinu sranja koja, usled toga što pojedemo svakodnevno neko govno u životu, nazivamo podnošljivim. U međuvremenu, jačanjem upotrebe Interneta među Srbima, stvorila se i alternativna scena samoukih reditelja koji snimaju svoje frustracije i prodaju ih drugarima kao poetske zanose. Neki od njih idu toliko daleko da dožive sebe kao ozbiljne autore. U tom trenutku, umesto jačanju kulture, oni doprinose usložnjavanju cirkusa.

Amaterska filmska kritika je u Srba svedena na omalovažavanje obrazovanih novih reditelja, profesionalaca (Uroš Stojanović, Maja Miloš, Stevan Filipović, Srđan Spasojević, Mladen Đorđević…) i podršku amaterskim projektima samozaljubljenih „entuzijasta“. Praćenje načina na koji ovi, poslednji - u svemu poslednji, funkcionišu, dovodi do uočavanja nekih interesantnih osobina čopora:
1. Smaranje poznanika i nepoznanika da im se rade recenzije;
2. Smaranje poznanika i nepoznanika da se rade virtuelni intervjui sa njima;
3. Potenciranje priče kako su srpske avlije pune umetnika (osobe kojima duguju usluge ili pokušavaju preko njih da se šlepaju);
4. Odbacivanje negativno intoniranih prikaza ili menjanje suštine (igranje lektora, bez iole pismenog obrazovanja i stida);
5. Doživljavanje samih sebe kao nosilaca promena;
6. Poremećaj ličnosti (individue sklone projekciji, paranoji, a neretko i nosioci ozbiljnijih psihičkih poremećaja)…

U ovoj, poslednjoj, analizi mi je pomogao diplomirani sociolog, koji je, pored navedenog, izučavao psihoanalizu u klasi Vladete Jerotića, a ni moje znanje iz psihologije nije toliko za bacanje. Zajedno smo bili u prilici da ispratimo ponašanje nekoliko ispitanika, koji su ubedili sebe da se bave pisanjem, a ponekad i režijom. Pošto je Nebojša Stefanović doktorirao tako kako jeste, ni ja neću navoditi imena ovih budala iz uzorka…još uvek. Međutim, ako i mene obavije talas sujete, pa se odlučim na uramljivanje sopstvenog lika i dela, ne vidim razlog zašto jedna ozbiljna disertacija ne bi nosila naziv: Samozvani heroji srpske kulture, mistifikacija bezumlja.

Ono što je bilo dobro, neočekivano sveže, od zvaničnog srpskog filma u poslednjih petnaest godina, ne da se nabrojati na sve prste obe ruke, ali je i takvo, bilo pokušano biti osporeno kroz ove godine za nama.
Osim gore pomenutih autora i njihovih hrabrih pokušaja da se na ovom podneblju održi pelcer društveno angažovanog filma, koji ne pati od insistiranja na političkoj korektnosti (Srpski film, Život i smrt porno bande, Made in Serbia, Šišanje, Klip - iako većinom puni mana na nivou scenarija, ovi filmovi su imali i muda da budu realizovani u Srbiji, a imati muda je uvek bolje nego hodati bez njih, bez obzira da li ih shvatimo samo kao provokaciju ili ne), ovaj period je doneo i polovično uspele Zemlju istine, ljubavi i slobode, Senke uspomena, T.T. Sindrom, Džet-set, Kako postati heroj, Šejtanovog ratnika i Čarlston za Ognjenku. Meni se najviše dopala Šutka. Iskreno, nasmejala me je, iako je ispod svega jedna tragična priča o ljudskim zabludama, pa je i našla svoje mesto u pregledu.

2000.
J.S.A. : Joint Security Area (Chan-wook Park) South Korea
Memento (Christopher Nolan) USA
In the Mood for Love (Kar Wai Wong) Hong Kong/France
Battle Royale (Kinji Fukasaku) Japan
Under the Sand (Francois Ozon) France/Japan
Wonder Boys (Curtis Hanson) USA/Germany/UK/Japan
Purely Belter (Mark Herman) UK
American Psycho (Mary Harron) USA
Vampire Hunter D: Bloodlust (Yoshiaki Kawajiri) Japan/USA
Amores Perros (Alejandro Gonzales Inarritu) Mexico
Chopper (Andrew Dominik) Australia
Jalla! Jalla! (Josef Fares) Sweden
Kytice (F. A. Brabec) Czech Republic
La Comunidad (Alex de la Iglesia) Spain
101 Reykjavik (Baltasar Kormakur) Iceland/Denmark/France/Norway/Germany
Unbreakable (M. Night Shyamalan) USA
The Yards (James Gray) USA
Frequency (Gregory Hoblit) USA
The Filth and the Fury (Julien Temple) UK/USA
Quills (Philip Kaufman) USA/UK/Germany
Mulholland Drive (David Lynch) France/USA
Dead or Alive 2: Birds (Takashi Miike) Japan
The Gift (Sam Raimi) USA
Water Drops on Burning Rocks (Francois Ozon) France
Thirteen Days (Roger Donaldson) USA
Sexy Beast (Jonathan Glazer) UK/Spain
The Isle (Ki-duk Kim) South Korea
Shadow of the Vampire (E. Elias Merhige) UK/USA/Luxembourg
Titan A. E. (Don Bluth/Gary Goldman/Art Vitello) USA
Ginger Snaps (John Fawcet) Canada
The American Nightmare (Adam Simon) USA/UK
Versus (Ryuhei Kitamura) Japan
The Cell (Tarsem Singh) USA/Germany
Bruiser (George Romero) France/Canada/USA

2001.
Suicide Club (Shion Sono) Japan
The Experiment (Oliver Hirschbiegel) Germany/USA
Conspiracy (Frank Pierson) USA
Donnie Darko (Richard Kelly) USA
Ichi the Killer (Takashi Miike) Japan
Ghost World (Terry Zwigoff) USA/UK/Germany
Rivers and Tides (Thomas Riedelsheimer) Germany/Finland/UK/Canada
And Your Mother Too (Alfonso Cuaron) Mexico/USA
Bad Guy (Ki-duk Kim) South Korea
Fulltime Killer (Johnnie To/Ka-Fai Wai) Hong Kong
Dogtown and Z-Boys (Stacey Peralta) USA
Winged Migration (Jacques Perrin/Jacques Cluzaud/Michel Debats) France/Italy/Germany…
Waking Life (Richard Linklater) USA
Moulin Rouge! (Baz Lhurmann) Australia/USA
The Others (Alejandro Amenabar) USA/Spain/France/Italy
The Pledge (Sean Penn) USA
The Piano Teacher (Michael Haneke) Austria/France/Germany
Visitor Q (Takashi Miike) Japan
Behind the Sun (Walter Salles) Brazil/France/Switzerland
Millennium Actress (Satoshi Kon) Japan
The Devil’s Backbone (Guillermo del Toro) Spain/Mexico/Argentina
Spirited Away (Hayao Miyazaki) Japan
From Hell (Albert Hughes/Allen Hughes) USA
Iris (Richard Eyre) UK/USA
The Man Who Wasn’t There (Joel Coen/Ethan Coen) USA/UK
Training Day (Antoine Fuqua) USA/Australia
Invincible (Werner Herzog) UK/Germany/Ireland/USA
K-PAX (Iain Softley) USA/Germany
Shrek (Andrew Adamson/Vicky Jenson) USA
Cowboy Bebop: The Movie (Shinichiro Watanabe/Hiroyuki Okiura) Japan/USA
Shaolin Soccer (Stephen Chow) Hong Kong/China
Frailty (Bill Paxton) USA/Germany
Bully (Larry Clark) USA/France
The Royal Tenenbaums (Wes Anderson) USA
Fast Runner (Zacharias Kunuk) Canada
Queen of the Damned (Michael Rymer) USA/Australia
Sleepless (Dario Argento) Italy

2002.
Irreversible (Gaspar Noe) France
Infernal Affairs (Wai-keung Lau/Alan Mak) Hong Kong
Lilya 4-Ever (Lucs Moodysson) Sweden/Denmark
City of God (Fernando Meirelles/Katia Lund) Brazil/France
May (Lucky McKee) USA
Oasis (Chang-dong Lee) South Korea
Narc (Joe Carnahan) USA/Canada
Corto Maltese in Siberia (Pascal Morelli) France/Italy/Luxembourg
28 Days Later… (Danny Boyle) UK
Sympathy for Mr. Vengeance (Chan-wook Park) South Korea
A Snake of June (Shin’ya Tsukamoto) Japan
24 Hour Party People (Michael Winterbottom) UK/France/Netherlands
Graveyard of Honor (Takashi Miike) Japan
The Tracker (Rolf de Heer) Australia
Bus 174 (Jose Padilha/Felipe Lacerda) Brazil
Auto Focus (Paul Schrader) USA
The Rules of Attraction (Roger Avary) USA/Germany
Dog Soldiers (Neil Marshall) UK/Luxembourg/USA
Secretary (Steven Shainberg) USA
Ice Age (Chris Wedge/Carlos Sandanha) USA
Equilibrium (Kurt Wimmer) USA
Bubba Ho-Tep (Don Coscarelli) USA
Expedition Bismarck (James Cameron/Gary Johnstone) USA
Phone Booth (Joel Schumacher) USA
Deadlly Outlaw: Reka (Takashi Miike) Japan
The Mothman Prophecies (Mark Pellington) USA

2003.
Memoirs of Murder (Joon-ho Bong) South Korea
The Return (Andrey Zvyagintsev) Russia
Oldboy (Chan-wook Park) South Korea
Tokyo Godfathers (Takashi Kon/Shogo Furuya) Japan
Gozu (Takashi Miike) Japan
Touching the Void (Kevin MacDonald) UK/USA
PTU (Johnnie To) Hong Kong
Spring, Summer, Fall, Winter… and Spring (Ki-duk Kim) South Korea/Germany
Kill Bill: Vol. 1 (Quentin Tarantino) USA
Spellbound (Jeffrey Blitz) USA
Ghosts of the Abyss (James Cameron) USA
House of Sand and Fog (Vadim Perelman) USA
A Tale of Two Sisters (Kim Jee-woon) South Korea
Infernal Affairs 2 (Wai-keung Lau/Alan Mak) Hong Kong/China/Singapore
The Animatrix (Shinichiro Watanabe/Koji Morimoto/Takeshi Koike/Joshiaki Kawajiri...)USA
Mystic River (Clint Eastwood) USA/Australia
The Triplets of Belleville (Sylvain Chomet) France/Belgium/Canada/UK/Latvia
Master and Commander: The Far Side of the World (Peter Weir) USA
High Tension (Alexandre Aja) France/Italy/Romania
Open Range (Kevin Costner) USA
Swimming Pool (Francois Ozon) France/UK
Love Object (Robert Parigi) USA
Identity (James Mangold) USA
The Memory of a Killer (Erik Van Looy) Belgium/Netherlands
The Decade Under the Influence (Ted Demme/Richard LaGravenese) USA
The Glamorous Life of Sachiko Hanai (Mitsuru Meike) Japan
Easy Riders, Raging Bulls (Kenneth Bowser) Canada/UK
Into the Mirror (Sung-ho Kim) South Korea
Dead End (Jean-Baptiste Andrea/Fabrice Canepa) Frace/USA

2004.
The Butterfly Effect (Eric Bress/J. Mackye Gruber) USA/Canada
3-Iron (Ki-duk kim) South Korea/Japan
Downfall (Oliver Hirschbiegel) Germany/Austria/Italy
2046 (Kar Wai Wong) Hong Kong/China/ France/Italy/Germany
Nobody Knows (Hirokazu Koreeda) Japan
The Brotherhood of War (Je-kyu Kang) South Korea
The Machinist (Brad Anderson) Spain
Mean Creek (Jacob Aaron Estes) USA
The Incredibles (Brad Bird) USA
Dead Man’s Shoes (Shane Meadows) UK
Pusher II (Nicolas Winding Refn) Denmark/UK
Be Here to Love Me: A Film About Townes Van Zandt (Margaret Brown) USA
The Football Factory (Nick Love) UK
A Brokedown Melody (Chris Malloy) USA
Team America: World Police (Trey Parker) USA/Germany
Maria Full of Grace (Joshua Marston) Colombia/USA/Ecuador
The Motorcycle Diaries (Walter Sales) Argentina/USA/Chile/Peru/Brazil/UK/Germany…
Samaritian Girl (Ki-duk Kim) South Korea
Survive Style 5+ (Gen Sekiguchi) Japan
Night Watch (Timur Bekmambetov) Russia
One Nite in Mongkok (Tung-Shing Yee) Hong Kong
Steamboy (Katsuhiro Ohtomo) Japan
Vital (Shin’ya Tsukamoto) Japan
Riding Giants (Stacy Peralta) USA/France
Shaun of the Dead (Edgar Wright) UK
Dead Leaves (Hiroyuki Imaishi) Japan
Breaking News (Johnnie To) Hong Kong/China
The Village (M. Night Shyamalan) USA
El Crimen Perfecto (Alex de la Iglesia) Spain/Italy
Howl’s Moving Castle (Hayao Miyazaki) Japan
Ghost in the Shell 2: Innocence (Mamoru Oshii) Japan


2005.
Election (Johnnie To) Hong Kong
Adam’s Apples (Anders Thomas Jensen) Denmark/Germany
Brick (Rian Johnson) USA
A Bittersweet Life (Kim Jee-woon) South Korea
The Proposition (John Hillcoat) Australia/USA
The Devil and Daniel Johnston (Jeff Feuerzeig) USA
Sin City (Frank Miller/Robert Rodriguez/Quentin Tarantino) USA
Haze (Shin’ya Tsukamoto) Japan
The Three Burials of Melquiades Estrada (Tommy Lee Jones) USA/France
The World’s Fastest Indian (Roger Donaldson) New Zealand/USA/Switzerland/Japan
Lady Vengeance (Chan-wook Park) South Korea
Noriko’s Dinner Table (Shion Sono) Japan
Metal: A Headbanger's Journey (Sam Dunn/Scot McFayden/Jessica Joy Wise) Canada
Midnight Movies: From the Margin to the Mainstream (Stuart Samuels) Canada/USA
A History of Violence (David Cronenberg) USA/Germany
Strange Circus (Shion Sono) Japan
Walk the Line (James Mangold) USA/Germany
The Bow (Ki-duk Kim) South Korea/Japan
Hazard (Shion Sono) Japan
Corpse Bride (Tim Burton/Mike Johnson) UK/USA
The Constant Gardener (Fernando Meirelles) UK/Germany/USA/China
V for Vendetta (James McTeigue) USA/UK/Germany
Hard Candy (David Slade) USA
Cigarette Burns (John Carpenter) USA
Red Eye (Wes Craven) USA
Edmond (Stuart Gordon) USA
The Devil’s Rejects (Rob Zombie) USA/Germany
Unleashed (Louis Leterrier) France/USA/UK
The Descent (Neil Marshall) UK
Fragile (Jaume Balaguero) Spain/UK
Secuestro express (Jonathan Jakubowitz) Venezuela
The Shutka Book of Records (Aleksandar Manić) Srbija i Crna Gora/Czech Republic
The Skeleton Key (Iain Softley) USA/Germany
Films to Keep You Awake: The Christmas Tale (Paco Plaza) Spain

2006.
Pan’s Labyrinth (Guillermo del Toro) Spain/Mexico/USA
Black Book (Paul Verhoeven) Netherlands/Germany/UK/Belgium
Apocalypto (Mel Gibson) USA
Triad Election (Johnnie To) Hong Kong
Paprika (Satoshi Kon) Japan
The Lives of Others (Florian Henckel von Donnersmarck) Germany
Death Note (Tetsuro Araki) Japan/France
Perfume: The Story of a Murderer (Tom Tykwer) Germany/Spain/France/USA
Letters from Iwo Jima (Clint Eastwood) USA
Exiled (Johnnie To) Hong Kong
Little Children (Todd Field) USA
Rescue Dawn (Werner Herzog) USA/Luxembourg
A Scanner Darkly (Richard Linklater) USA
The Host (Joon-ho Bong) South Korea
Children of Men (Alfonso Cuaron) USA/UK
This Is England (Shane Meadows) UK
Neil Young: Heart of Gold (Jonathan Demme) USA
Broken Trail (Walter Hill) Canada/USA
Time (Ki-duk Kim) Japan/South Korea
Rising Son: The Legend of Skateboarder Christian Hosoi (Cesario Montano) USA
Jar City (Baltasar Kormakur) Iceland/Germany/Denmark
Deliver Us from Evil (Amy Berg) USA
Big Nothing (Jean-Baptiste Andrea) UK/Canada
Monster House (Gil Kenan) USA
Sleeping Dogs Lie (Bobcat Goldthwait) USA
Crank (Mark Neveldine/Brian Taylor) USA
Films to Keep You Awake: The Baby’s Room (Alex de la Iglesia/James Phillips) Spain

2007.
The Class (Ilmar Raag) Estonia
Elite Squad (Jose Padilha) Brazil
Heima (Dean DeBlois) Iceland
Control (Anton Corbijn) UK/USA/Australia/Japan
The Counterfeiters(Stefan Ruzowitzky) Austria/Germany
The Lookout (Scott Frank) USA
Into the Wild (Sean Penn) USA
Timecrimes (Nacho Vigalondo) Spain
Mad Detective (Johnnie To/Ka-Fai Wai) Hong Kong
Persepolis (Vincent Paronnaud/Marjane Satrapi) France/USA
5 Centimeters Per Second (Makoto Shinkai) Japan
Rec (Jaume Balaguero/Paco Plaza) Spain
Satanas (Andres Baiz) Colombia/Mexico
The Orphanage (J. A. Bayona) Spain
Lust, Caution (Ang Lee) USA/China/Taiwan
Eastern Promises (David Cronenberg) USA/UK/Canada
Gone Baby Gone (Ben Affleck) USA
Atonement (Joe Wright) UK/France/USA
Ratatouille (Brad Bird) USA/Jan Pinkava
Breach (Billy Ray) USA
Shotgun Stories (Jeff Nichols) USA
Ben X (Nick Balthazar) Belgium/Netherlands
Trick ’r Treat (Michael Dougherty) USA
My name Is Bruce (Bruce Campbell) USA
Death Sentence (James Wan) USA
Waitress (Adrienne Shelly) USA
The Midnight Meat Train (Ryuhei Kitamura) USA

2008.
Slumdog Millionaire (Danny Boyle/Loveleen Tandan) UK/India
Man on Wire (James Marsh) UK/USA
The Boy in the Striped Pajamas (Mark Herman) UK/USA
Waltz with Bashir (Ari Folman) Israel/France/Germany/USA/Finland/Switzerland/Belgium…
In Bruges (Martin McDonagh) UK/USA
The Wave (Dennis Gansel) Germany
Revanche (Gotz Spielmann) Austria
WALL*E (Andrew Stanton) USA
Breathless (Ik-Joon Yang) South Korea
Let the Right One In (Tomas Alfredson) Sweden
Somers Town (Shane Meadows) UK
Transsiberian (Brad Anderson) Spain/Germany/UK/Lithuania
The Chaser (Hong-jin Na) South Korea
Gonzo: The Life and Work of Dr. Hunter S. Thompson (Alex Gibney) USA
Global Metal (Sam Dunn/Scot McFayden) Canada
The Wrestler (Darren Aronofsky) USA/France
Nightmare Detective (Shin’ya Tsukamoto) Japan
Loft (Erik Van Looy) Belgium
Of Time and the City (Terence Davies) UK
Ghost Town (David Koepp) USA
The Baader Meinhof Complex (Uli Edel) Germany/France/Czech Republic
The Oxford Murders (Alex de la Iglesia) Spain/UK/France
Hellboy II: The Golden Army (Guillermo del Toro) USA
Appaloosa (Ed Harris) USA

2009.
Inglorious Basterds (Quentin Tarantino) USA/Germany
Enter the Void (Gaspar Noe) France/Germany/Italy/Canada
District 9 (Neill Blomkamp) South Africa/New Zealand
Castaway on the Moon (Hey-jun Lee) South Korea
(500) Days of Summer (Marc Webb) USA
Thirst (Chan-wook Park) South Korea
World's Greatest Dad (Bobcat Goldthwait) USA
The Secret in Their Eyes (Juan Jose Campanella) Argentina/Spain
Mother (Joon-ho Bong) South Korea
The White Ribbon (Michael Haneke) Germany/Austria/France/Italy
Moon (Duncan Jones) UK
Exam (Stuart Hazeldine) UK
A Prophet (Jacques Audiard) France/Italy
UP (Pete Docter/Bob Peterson) USA
Bad Lieutenant: Port of Call - New Orleans (Werner Herzog) USA
Ink (Jamin Winans) USA
Fantastic Mr. Fox (Wes Anderson) USA
City of Life and Death (Chuan Lu) China/Hong Kong
Redline (Takeshi Koike) Japan
Anvil: The Story of Anvil (Sacha Gervasi) Canada
The Girl with the Dragon Tattoo (Niels Arden Oplev) Sweden/Denmark/Germany/Norway
Last Train Home (Lixin Fan) China/Canada/UK
The Maid (Sebastian Silva) Chile/Mexico
The Last Station (Michael Hoffman) Germany/Russia/UK
Whip It (Drew Barrimore) USA
Triangle (Christopher Smith) UK/Australia
A Perfect Getaway (David Twohy) USA
Down Terrace (Ben Wheatley) UK

2010.        
I Saw the Devil (Kim Jee-woon) South Korea
Elite Squad: The Enemy Within (Jose Padilha) Brazil
Waste Land (Lucy Walker/Karen Harley/Joao Jardim) Brazil/UK
Nostalgia for the Light (Patricio Guzman) France/Germany/Chile/Spain/USA
Never Sleep Again: The Elm Street Legacy (Daniel Farrands/Andrew Kasch) USA
Senna (Asif Kapadia) UK/France
The Man From Nowhere (Jeong-beom Lee) South Korea
Cold Fish (Shion Sono) Japan
Biutiful (Alejandro Gonzales Inarritu) Spain/Mexico
Boy (Taika Waititi) New Zealand
Exit Through the Gift Shop (Banksy) UK/USA
Four Lions (Christopher Morris) UK/France
13 Assassins (Takashi Miike) Japan/UK
American Grindhouse (Elijah Drenner) USA
Black Death (Christopher Smith) UK/Germany
Batman: Under the Red Hood (Brandon Vietti) USA
Cave of Forgotten Dreams (Werner Herzog) Canada/USA/Germany/France/UK
The Crazies (Breck Eisner) USA/United Arab Emirates
The Illusionist (Sylvain Chomet) France/UK

Verujem da će ovi glomazni pregledi biti od koristi filmofilima, zarad sticanja šireg uvida u ukupnu produkciju. Gledanjem većine ovih naslova, barem ćete uživati, ako ništa drugo. Tekstovi nisu u početku bili zamišljeni na ovakav način. Trebalo je samo da istaknem najznačajnije najpotcenjenije filmove, ali takvo definisanje sam shvatio ubrzo kao „kosku“, jer je većina dobrih filmova, pa i umetnosti, potcenjena od strane barem nekog teoretičara filma ili, najapsurdnije, nije ni odgledana. To je normalno. Ne spavamo svi 3 ½ sata dnevno i teramo sebe tako da funcionišemo da bismo što više saznali, uživali, tesali svoj intelekt, pa i radili, stvarali... Ovako shvaćeni, kao jedna dugačka pretraga, koja se završava tako što su označena mesta gde su zakopana blaga filmske umetnosti i ovakav pregled ima nekakvog smisla. Na vama je sve… Možete se odlučiti na gomilanje informacija o određenim epohama, žanrovima, autorima, i, najčešće, ostati uskraćeni za ono najjednostavnije: ovo valja, ovo nešto manje, a ovo je već odavno izbledelo. Paradoksalno je šta se dešava. Nijedan ozbiljan poznavalac filma neće se zatrčavati u davanje ocena, a opet…kako onda da vidite šta je kvalitetnije. Jednostavno, gledajte. Jasno je da nećete biti u prilici da odgledate većinu filmova nastalih u poslednjih sto i više godina, još verovatnije je da ćete ignorisati preporuke i voziti se najčešće slepim kolosecima sujete ili fascinacije nekim drugim izborom. Ono što je u neku ruku bitno povodom ovog izbora je to da on ne predstavlja popis mojih omiljenih filmova. Nije u pitanju neki sumanuti spisak iz sale za privatnu filmsku projekciju, ali i jeste, ako ste u čitanje pošli od projekcije da bih vam tako nešto i ponudio. Ovo može biti način da izbegnete tumaranje po godinama stvaranja i da ne upadnete u zamku tipa „čuo sam da je u pitanju dobar film…pa, dobio je Oskara…moram pogledam film, jer me reklamom bombarduju sa bilborda“ , etc. Može biti mapa, ali će verovatnije biti zanemarena i tek kroz vaše razočarenje u veliki broj poznatih naslova, praktično ćete doći do istog ovog nabrojanog filmskog blaga. U svakom slučaju, pa i da lunjate kroz sokake, postoji mnogo bitnijih stvari od filmova. Živite za njih.

Neophodno je da se delimično ogradim povodom teksta o tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka. Naime, filmovi koji su tamo popisani, iako izuzetna dela svetske kinematografije, zapravo su samo manji deo kvalitetnih ostvarenja nastalih tih godina. Poveo sam se logikom da je taj period izložen žestokom previdu od strane konzumenata filmske kulture, pa su nabrojani samo oni koji su često zaboravljeni u pregledima sličnog tipa, ili zaslužuju bolje mesto u opštoj memoriji. To ne znači da ostatak filmova autora kao što su Sergej Ajzenštajn, Vilijam Kameron Menzis, Ernst Lubič, Bili Vajlder, Žan Renoar, Hauard Hoks, Raul Volš, Majkl Pauel, Frenk Kapra, Džon Ford, Alfred Hičkok, Vilijam Velman, Čarli Čaplin, Fric Lang, Žak Turner (francuski izgovor prezimena), Žan Kokto, Ruben Mamulijan, Majkl Kertiz, Džordž Kjukor, Džon Hjuston, Džejms Vejl i ostali, zaslužuje manje pažnje. Naprotiv, neki od njih (Double Indemnity, The Lost Weekend, Things to Come, Grand Illusion, Lost Horizon, Arsenic and Old Lace, It’s a Wonderful Life, White Heat, Casablanca, Beauty and the Beast, The Great Dictator, His Girl Friday, To Have and Have Not, The Big Sleep, Red River, The Red Shoes, The Treasure of the Sierra Madre, Alexander Nevsky, M, Notorious, My Darling Clementine, She Wore a Yellow Ribbon, Cat People, I Walked with a Zombie, Gaslight, Adam’s Rib, Ox-Bow Incident, The Bride of Frankenstein, npr) predstavljaju kamen temeljac modernog filma i, pre svega, izuzetno kvalitetan način da provedete slobodno popodne.

Filmovi su u pregledima navedeni pod svojim originalnim naslovom i godinom proizvodnje, da bi vam, usled distributerske papazjanije sa prevodima koja ovde postoji, to olakšalo neku dalju pretragu.
Proteklih pet godina filmske industrije (tačnije, 4 ½) predstaviću kroz preporuke manje verodostojnosti, pošto je u ovom periodu došlo kod mene do blaže retardacije uvida u ukupnu produkciju. Bolest se razvila tako što su u „igru“ kritike ušli mahom ljudi koji nemaju često ni obično akademsko obrazovanje, a često ni život. Samouki neimari toliko su preplavili Internet sektor da bi mukotrpan posao predstavljao svaki pokušaj snalaženja u svetu mašte koja nikad ne prestaje. Danas smo svedoci ljudi koji pišu, jer im je drug išao na Filološki fakultet. Gledamo filmove entuzijasta, čiji entuzijazam počiva jedino na činjenici da oni vole filmove. Čekajte, stanite malo… Onaj dečko koji se školovao na FDU-u je idiot jer se mučio godinama? Mogao je samo nabaviti kameru i eto nama novog Polanskog?! Mora biti da se zezate… Verujte mi, jednog dana ćete biti na operacionom stolu, a ja ću vam biti hirurg. Kakve sreće, zar ne? Kad vam izvadim čitav set unutrašnjih organa, greškom, pozvaću se na to da sam entuzijasta, hirurg iz hobija. A vi nastavite da snimate filmove…
Iz igre su ispali svi članovi beogradskog kritičarskog kluba, jer više ne postoje časopisi koji bi adekvatno platili tekstove o filmu, a svi ovi ljudi su, većinom, pronašli ozbiljne profesionalne angažmane. Pokušaj revitalizacije ovog, finansijskim nemanjem, začaranog kruga, od strane Radivojevića, Ognjanovića, Vojnova i ostalih, nije doduše pukao onoliko koliko je pukla tikva tvrdoglavog Srbina već odavno, ali, sveden na blogove, predstavlja samo još jednu stanicu u virtuelnom nizu. Srbija je postala zemlja iz filmova japanske kinematografije i to je, u najmanju ruku, vrlo uznemirujuće.

Ovo su neki od najnovijih filmova koji su mi se, naprosto, dopali, barem jednim svojim delom.

Miloš Živanović

Uneti do kraja sebe u muziku, putem liričkih zahvata, opora je stvar. Objasniti svoje stavove, probleme, još i teže. Ali, kad se nešto radi sa dušom i pritom dokažeš da umeš bolje da barataš rečima i (kompom) od većine tzv. umetnika, to je "real deal". Gaca je jedna od retkih bolno iskrenih umetnica, koja na nesvakidašnji način iznosi sve na videlo. Razlozi zašto ona to radi su bitni,  ukratko, oni daju notu plemenitosti i istinske humanosti - ne poznajem je lično, ali po onome kako se ophodi prema sceni i to što je spontana i raspoložena za intelektualnu razmenu dobara, izuzetno cenim takve osobe.
Nisam video da se neko bavio žanrom njene muzike, ali vredi pokušati: iako je sama napisala da je to mešavina svega (punk, hc, ska, hip-hop...), njen one-woman tretman digitalnog hc-punk-a, u oblandi od "nintendo-like" muzičkog ruha je istinski začuđujuć, svež i što je najbolje od svega, dokazuje da žene itekako imaju šta da kažu u ovako "gruboj" i neartikulisanoj muzici. Ogoljen, uniformisan samo zbog samosvesnog ograničenja računara, melodičnost i ritmičnost nimalo ne trpe i ne gube na svojoj autentičnosti. Ono što utopljava i humanizuje takav zvuk jeste lirički aspekt, koji je nabijen emocijama, nadanjima, bolom i ushićenjem malim, ali vrednim životnim sitnicama kao što je podrška prijatelja - zar to ne želi svako? 

Elem, album "Just be Okay!" je za sada, jedan od najzrelijih Gacinih albuma (ima ih dosta, kao i kompilacija), preovladavaju emotivnije i smirenije pesme, Gaca pevuši sve u šesnaest - zaista sam se prijatno iznenadio! Na momenat nestade grmljavina, bes, borbeni poklič pankera, a pozornicu zauzima smirena melodijska linija, prosto milina slušati! Naravno, ima malo i "dranja" - nije baš sve tako svileno! Obično savetujem da se albumi slušaju ISKLJUČIVO u celini, radi kompletnijeg utiska. Ipak, evo par preporuka: "I like you even more", "Dokoni skot" (kritika do kritike!) i FANTASTIČNA (malo je reći) "Never let you go".
Gaco, samo napred i ne daj se!

Desya Lovorov